Diktatura Dragoljuba Micunovica..

Na koga konkretno mislite?

- Podsetiću na Dragoljuba Mićunovića, koji šeta skupštinom, i pita: „Dokle će onaj Kapičić da šeta Beogradom?“ To pita Mićunović, iako ga Kapičić nikad nije pitao: „Otkud ti ovde, Mićunoviću, kad si bio špijun na Golom otoku?“ Slobodno neka me tuži, ali to je istina, i ponoviću je pred svakim sudom.

Американци, уколико се желите ослободити колонијалних ланаца морате зауставити Џејкоба Ротшилда. Сиријци, мир и правда не могу стићи у вашу државу док не зауставите Џејкоба Ротшилда. Иранци, уколико желите да вас Запад пусти на миру, морате зауставити Џејкоба Ротшилда. Срби, уколико желите опрати своје име морате зауставити Џејкоба Ротшилда. Ако вам се држава прекомерно задужила па вам намеће велике порезе, за то је крив Џејкоб Ротшилд јер корумпира политичаре. Радници, ако желите да обезбедите право на рад морате зауставити Џејкоба Ротшилда. Он намерно одржава високу стопу незапослености да би вас могао мање да плати за ваш рад. Народе, ако имате било какве проблеме који вас муче, за њих је крив Џејкоб Ротшилд. Ако живите у неимаштини крив је Џејкоб Ротшилд зато што отима новац који би требао припасти вама. Ако сте ви или ваши ближњи били жртва криминала, за то је крив Џејкоб Ротшилд зато што је изградио криминално друштво. Ако сте изгубили неког блиског у рату, за то је крив Џејкоб Ротшилд јер је он главни иницијатор ратова. Уколико гладујете било где у свету, за то је крив Џејкоб Ротшилд зато што је изградио неморално друштво. Ако вас је брачни друг напустио и за то је одговоран Џејкоб Ротшилд зато што је изградио нездраво друштво. Уколико нисте највећи ауторитет својој деци за то је крив Џејкоб Ротшилд зато што разбија породицу. Ако сте болесни, ако се дрогирате или сте алкохоличар за то је крив Џејкоб Ротшилд зато што је формирао болесно друштво. Ако сте незадовољни и несрећни за то је крив Џејкоб Ротшилд зато што не дозвољава формирање здравог друштва. Народе, чак и ако вам ништа не недостаје нећете погрешити ако се борите против Џејкоба Ротшилд јер он гради врло неизвесну будућност.

Ја тврдим да је Џејкоб Ротшилд крив. Мој глас није довољно јак јер немам приступ медијима па вас молим за помоћ. Направио сам плакат који оптужује Џејкоба Ротшилда. Узмите га кликом на овај линк. Израдите од њега транспарент. Кад одлучите демонстрирати против било кога и било где, понесите и тај плакат јер је Џејкоб Ротшилд сигурно директно или индиректно крив за то што вас мучи. Такође можете залепити овај плакат на задње прозоре вашег аутомобила или га одштампати на мајицу. Покажите свету да вам је доста неправде и зла. Ви људи имате моћ, само је треба користити. Ако вас довољан број буде носио тај транспарент то ће послати снажну поруку друштву која ће зауставити Ротхсцхилде и отворити врата пуно бољој будућности човечанства.

SFRJ je na 20 miliona stanovnika imala birokratski aparat u Beogradu od nešto preko 20.000, sada, mala Srbija sa 7 miliona, ima 34.000! Nema Vojvodina dovoljno zemlje da nahrani tu aždaju

Ideolosko zlo, ove "teme"..nastavak "misli i dela Maltusa", Habermas dolazi u Beograd. Nastavljac "lika i dela", sa posebnim osvrtom.."da radnik nema pravo na rad"..zatrovao je posredstvom, Dragoljuba Micinovica i tada mladog i "kapitalizmom ushicenog"..Zorana Djindjica. Srbija, nije u dodiru sa socijalizmom ili kapitalizmom..Srbija je obhrvana "hajducijom"..."falangama"..."navijacima".."agencijama za obezbedjenje"..upucenih od strane vlasti, koja je pod upravom kriminalni "donatora stranaka". Pomenuti "stranacki aktivisti"..raspolazu sa najmanje 40.000 dugih cevi, spremnih da "ocuvaju privatno vlasnistvo", od "trzisne konkurencije" na njihov nacin.
...............................................................................................................................
Brazilska vlada u sredu je najavila da će pokušati izgraditi milijun
kuća za siromašne u projektu vrijednom 15 milijardi dolara

Fašisoidni ispad Vesne Pešić u kome je ona sa otvorenim gađenjem protestvovala što je on prešao u pravoslavlje ili preciznije što se vratio veri svojih predaka, jer on je po njoj sarajlija i musliman, i to mora da ostane.
Takav nečuvek ispad ksenofobije i autošovinizma je verovatno gotovo nemoguć u medijskoj sferi bilo koje civilizovane države. Kod nas je bio moguće jer je medijski i politički bašibozuk poput Vesne Pešić ili Petra Lukovića to mogao sebi da priušti – da se iživljava i da pljuje po Kusturici.
On im se zamerio jer je sa poštovanjem govorio o srpskoj borbi tokom devedesetih, jer nije pristao na demonizaciju Srba, na žigosanje žigom zločina Miloševića, Karadžića i Mladića. On ih je duboko iritirao jer je govorio odlučno i suvereno protiv globalizacije i protiv evropeizacije Srbije.
Njih je to sve jako nerviralo naročito što dolazi od nekog ko je iz Sarajeva i ko je po veri bio musliman a koji je pri tome napravio najveću moguću karijeru u svetu filmske umetnosti.
Oni su malograđani njihova je svest palanačka a krije se iza velikih fraza „svet“, „Evropa“ i „moderno“ a za njih je Kusturica i svetski i evropski i moderan, a pri tom je ostao i svoj i naš „domaći“.
To je ono što ih najviše izjeda i što je izazivalo dubokom mržnjom hranjene histerične ispade malih i sitnih mediokriteta i prodanih duša protiv velikog umetnika i patriote. Oni su sitni zavidljivci a pri tome i strasno mrze svakog onog ko svojim uspehom, a da pri tome zadrži ono svoje i tradicionalno pokazuje njima njihov poraz i u materijalnom i u duhovnom svetu. On je za njih najveća osuda i kazna.

"RADNIK NEMA PRAVO NA RAD"..tvdio je Djindjic

Моћне елите су одувек биле опседнуте смањењем броја људи на планети, па је захваљујући делотворном спину и манипулацији бројкама, мит о пренасељености и превеликом броју људи на планети успешно усађен у вијугу сваког медијског зависника и послушника Новог светског поретка
Мит о пренасељености планете заједно са митом о глобалном загревању централни су митови Новог светског поретка који континуирано и безупитно преко организација и агенција УН и уз медијску халабуку реализују агенду депопулације.
Наш саговорник Стивен Мошер, социолог, председник „Института за истраживање популације“, један од највећих стручњака у свету за питања популације, аргументовано се супротставио oмиљном миту о пренасељености, декодирајући га у свакој тачки на којој је утемељен, указујући на институције, организације и појединце који су најактивнији у његовом спровођењу. Мошер је аутор и веома значајне студије „Контрола популације, Реални трошкови, илузорне предности“.
Мит о пренасељености и превеликом броју људи на планети успешно је наиме усађен у вијугу сваког медијског зависника и послушника Новог светског поретка захваљујући веома делотворном спину и манипулацији бројкама које су нашле веома плодно тле у медијима деформисаној људској свести и савести. Како је Хана Арент показала у својој студији „О тоталитаризму“: „Чим неко почне да говори о превеликом броју људи на пренасељеној планети реч је о тоталитарном пројекту чији је циљ да поништи човечност људи и трансформише људе у бића која више нису људска. Моћне елите су одувек биле опседнуте смањењем броја људи на планети. Еугеника је дубоко усађена у срца, умове и системе који су настајали из тих опсесивних порива оних који свако Божје створење гледају као на бескорисног потрошача: воде, ваздуха, хране, права на живот, дакле драгоцености које по логици њихове похлепе смеју да припадају само њима“.

1929. godine Kraljevinu Jugoslaviju je zahvatila Velika gospodarska kriza. Jugoslavija je bila pretežno agrarna zemlja i izvozila je hranu i sirovine, međutim, oslanjala se i na strani kapital. Kad je kriza počela na zapadu onda je u Jugoslaviji došlo do velike krize hiperprodukcije u poljoprivredi. Sve više se akumuliraju proizvodi koje poljoprivrednici nemaju kome prodati. Zbog toga je počelo masovno zaduživanje ljudi i sve su češće bile sudske ovrhe koje su bile praćene bubnjevima. (Imanje otišlo na bubanj.)

Osim u poljoprivredi, kriza hiperprodukcije se osjetila i u industriji. U proizvodnji dolazi do zastoja i radnici dobivaju otkaze. U Kraljevini Jugoslaviji nije bilo nikakvih mjera za suzbijanje krize. Režim se brinuo samo da ne bude demonstracija u gradovima. Kralj je donio odluku da se svi ljudi koji su ostali bez posla moraju vratiti u mjesta gdje su rođeni.

Velik broj ljudi ostao je bez igdje ičega i to je razlog što veliki val ljudi iseljava prema zapadnoj Europi i prema Sjedinjenim Američkim Državama.

affraid affraid affraid king queen pig affraid

Stara pesma, novo doba: Divan je kićeni Srem…Tužno je živet u njem
Stereotipna fraza o bogatoj i naprednoj Vojvodini svakako se ne tiče Srema. Ova zaboravljena regija danas je na dnu prioriteta novosadskih vlastodržaca. Oronuli gradovi, osiromašena sela, opljačkane fabrike, procvetao kriminal i narkomanija, visoka stopa smrtnosti i najveća stopa nezaposlenosti u Srbiji, to je danas prava slika Srema. Kao po pravilu, Srem nije u milosti onih koji vladaju Fondom za kapitalne investicije u Novom Sadu, niti Fondom za razvoj AP Vojvodine. Otkako nema važnih i uticajnih političara iz Srema u Novom Sadu, nema ni para za ovu nekada bogatu regiju
Nikola Vlahović
Mada je privreda Srema sa privatizovanih 110 društvenih preduzeća posle takozvanih demokratskih promena trebalo da doživi procvat, doživela je pravi sunovrat. Po bagatelnoj ceni prodato je sve što je bilo vredno, pa onda još brže preprodato. I u Sremu, kao i drugde u Srbiji, nijedan lopovski dinar nije uložen u proizvodnju, nego u nekretnine. Tragikomedija je što su i cene nekretnina pale u Sremu. Jednostavno, od nekada dobrog mesta za život i privređivanje, ovo je postala regija iz koje beže omladina i radno sposobno stanovništvo. Manji deo Srema, onaj koji je bliže Beogradu, poput opštine Inđija i Pećinci, uspeo je da izbegne ekonomsku propast.
Selo u Sremu potpuno je uništeno. Nove i po pravilu surove gazde kupljenih društvenih poljoprivrednih kombinata diktiraju im cene, koje ne pokrivaju ni osnovne troškove proizvodnje. Neverovatno je, ali u celom Sremu, od Morovića na krajnjem zapadu Srema pa do Šimanovaca pred vratima Beograda, seoska sirotinja je svakim danom sve brojnija.
Region Srema ima 223.000 hektara obradivih oranica. Ova zemlja je jedna od najkvalitetnijih u Evropi. Sremski seljak se godinama takmičio sa onima iz razvijene Evrope u proizvodnji kukuruza, pšenice, proizvodnji stoke… Danas je to, uglavnom, zamrlo. Sve više oranica je u parlogu. Seljacima se jednostavno više ne isplati da seju i gaje stoku. Jer, sa jedne strane dave tajkuni, koji su pokupovali poljoprivredne kombinate i drže monopol diktirajući otkupne cene, a sa druge država dozvoljava nekontrolisani uvoz hrane.
Administrativni i kulturni centar Srema, Sremska Mitrovica, liči na veliki zarđali brod nasukan pored Save. Nekadašnjih 3.200 radnika sremskomitrovačkog giganta, fabrike celuloze i papira Matroz, jedne od najvećih fabrika na Balkanu, danas je na ulici ili se snalazi kako ko zna i ume.
Nakon pokušaja kupovine ove strateški važne proizvodnje od strane Alije Delumustafića, predratnog načelnika SUP-a Bosne i Hercegovine, kasnije trgovca i milionera, (koji se završio njegovim hapšenjem), tih nekoliko hiljada radnika u relativno maloj Sremskoj Mitrovici postali su vrlo vidljiv kolektivni socijalni slučaj.
Sremskomitrovačko preduzeće MIV, firma sa oko 500 zaposlenih, proizvodio je ventile za najpoznatiju svetsku automobilsku klijentelu kakva su Pežo, Mercedes, Audi, Reno, Sitroen. Sva proizvodnja išla je u izvoz.
Znajući to, beogradski JUCID je kupio MIV. Ali, umesto da dalje razvija proizvodnju, vlasniku je bilo nešto drugo u interesu. Došlo je do poništavanja kupovine, i kao epilog ove šibicarske igre, došlo je do gašenja ove vitalne i korisne proizvodnje. Fabrika MIV zarasla je danas u korov bez ijednog zaposlenog.
Većina kupaca sremskih preduzeća koji su platili smešno male sume da bi došli u njihov posed, uglavnom su bili u dosluhu sa dokazanim lopovskim leglom, Agencijom za privatizaciju, pa su utoliko lakše izbegavali svoje ugovorne obaveze i ostavljali radnike bez socijalnih programa i otpremnina.
Sremska Mitrovica ima preko 13.000 nezaposlenih i svakim danom ih je sve više. Čak trećina preduzeća je prodata iz stečaja ili tenderom, što je najlakši način da se vrše raznorazne mahinacije.
Od 1.450 radnika mesne industrije Mitros, ostalo je samo 150, Mitrosrem, od nekadašnjih 970 zaposlenih, danas ima jedva 170. U opštini Ruma, od nekada 1.300 radnika, Agroruma danas ima stotinak, Ruma-guma je broj od oko 1.000 radnika smanjila na trećinu, a Rumiks sa 420 zaposlenih je trajno nestao. Staropazovačka opština više nema Fabriku poljoprivrednih mašina Ineks-Lifam, koja je zapošljavala čak 1.600 radnika, a Industrija nameštaja sa 370 spala je na 80 radnika, ponos trgovine Ineks-Centrosrem sa 1.400 zaposlenih je nestao kao i fabrika tepiha, nekada čuvena Dijana sa 550 radnika. U Inđiji je nestalo preduzeće Bruno sa 450 radnika, Štamparija, a Agrounija sa 1.300 zaposlenih spala je na dve stotine. U Šidu je nestao Centrotekstil, a nekadašnji gigant, proizvođač boja i lakova Hempro-Šid sa blizu 1.000 radnika spao je na stotinak zaposlenih. U opštinama Irig i Pećinci raspali su se poljoprivredni kombinati sa preko 1.100 zaposlenih.
Kompanija Big Bul iz Bačinaca kod Šida, danas već poznata kao izvoznica mesnih proizvoda i u Evropsku uniju, nastala je doslovno bekstvom kadrova iz nekadašnje mesne industrije Srem Šid koja je tom prilikom u dobroj meri, barem što se tiče vlasništva nad tehnologijom, opljačkana.
Neposredno posle oktobarskog prevrata 2000. godine, u Šid je došla kompanija bliska Demokratskoj stranci i pokojnom premijeru Zoranu Đinđiću, koja je odmah osnovala novo preduzeće pod imenom Srem. co, zvanično u nameri da pokrene proizvodnju. Počela je proizvodnja goveđeg gulaša u vakuumiranom pakovanju od 250 grama u limenkama koje su kupljene iz fabrike FMP.
Kako je u to vreme Nebojša Čović bio i na čelu FMP i šef koordinacionog centra za Bujanovac i Preševo, ovaj prehrambeni proizvod je brzo našao dolarsko tržište kod pripadnika UNMIK-a na Kosovu.
Čim je lokalna vlast u Šidu, na čelu sa advokatom Dragom Tintorom, tadašnjim predsednikom opštine, posumnjala da od neke dobiti za lokalnu samoupravu neće ništa biti, krenula je u opstrukciju rada firme Srem.co, pa je ubrzo ova grupa demokratskih preduzetnika morala da napusti grad.
Nekoliko godina kasnije, kao svojevrsni cinizam, ponudu za kupovinu mesne industrije Srem Šid u stečaju u iznosu od 878 miliona dinara dala je kompanija Big Bull iz Bačinaca.
Da bi bilo jasnije šta se nudi za tu cenu, treba se podsetiti bogatstva stare imperije mesne industrije Srem Šid: ovaj gigant ima 820 hektara zemljišta, od čega 700 hektara oranica, 71 hektar pod voćem, 49 hektara građevinskog zemljišta, zatim 1.329 hektara državnih oranica sa pravom korišćenja, najsavremenijih klanica, hladnjača, silosa, tri ekonomije, tri farme, poljoprivredne mehanizacije i poslovno-prodajnih objekata u Šidu, Beogradu, Čačku, Nišu, Nikšiću i Podgorici.
Ruma je takođe jedna od onih sremskih varoši koja je poslednje dobrobiti od države videla za vreme Titovog socijalizma. Danas je Ruma poprište palanačkih političkih obračuna, i to je jedino po čemu je ovaj grad ispod Fruške gore šira javnost u Srbiji zapamtila u deceniji mučne tranzicije.
Na jednim od proteklih izbora u Pavlovcima, kraj Rume, kidnapovana je čak i opštinska odbornica, tako da je glasanje nekoliko puta ponavljano, ali glavni obračun u Rumi desio se usred Gradske kuće, kad je izbila tuča između odbornika Srpske radikalne stranke i Demokratske stranke, pa je problem rešavan policijskom intervencijom i bacanjem suzavca na zavađene političare.
Ruma u međuvremenu tone sve dublje, a perspektive njenog ekonomskog oporavka koje je nekada obećavao bivši ministar Miroljub Labus, ne zanimaju više nikoga, a ponajmanje Pokrajinski Fond za kapitalne investicije. Novac iz ove jame bez dna teško će preći preko Fruške gore. Srem nema više jakih političara u Novom Sadu. Poslednji koji je imao (ili je verovao da ima) nekakav uticaj, politikolog iz Šida Duško Radosavljević, nekadašnji potpredsednik Izvršnog veća Vojvodine, naprosto nije više u milosti pokrajinske elite.
Konačno, perspektive Srema danas izgledaju vrlo mračno, ali nade ima. Kroz Srem prolazi autoput koji vodi pravo u Evropu. Problem je samo što je taj put još dalek i neizvestan.

Srem radi, Novi Sad se gradi
Od nestanka socijalističke Jugoslavije, nestali su i političari iz Srema na uticajnim mestima u Novom Sadu. Dolaskom severnobačkih klanova u Izvršno veće Vojvodine i u sve druge institucije koje se pitaju za pare, Sremci su praktično izbačeni iz odlučivanja o svojoj sudbini u pokrajinskim institucijama. U širem smislu, takva politika počela je još u vreme Slobodana Miloševića: retko ko iz Srema je mogao da se zaposli u carinskoj službi ukoliko nije iz Bačke Palanke ili Novog Sada. Gubitnički duh zahvatio je Srem, a birokratija u Novom Sadu pokazuje na ovu regiju samo kad treba da ukaže na siromaštvo i da zakuka kako sve ode za Beograd. Na žalost najvećeg broja Sremaca, njihove pare uglavnom troše miljenici aktuelne pokrajinske birokratije u Novom Sadu.

Noću Dubrovnik, danju đubrovnik

Na ulazu u Sremsku Mitrovicu, sa zapadne strane, naselje Laćarak, ističe se sa preko 30.000 kubnih metara najrazličitijeg organskog i neorganskog otpada i smeća, od automobilskih i traktorskih guma, kesa, odbačenih automobilskih sedišta i plastičnih masa, pa sve do crknutih svinja i goveda. Kad zapadni vetar dune u kontra smeru, neopisiv smrad kreće u pravcu centra Sremske Mitrovice, verovatno jedine opštine koja ima turističke ambicije a nema svoju turističku organizaciju.
Kada je deponija zapretila da se prelije i na regionalni put, ozbiljno ugrozivši sigurnost saobraćaja, neko je konačno odlučio da sabije deponiju, kako bi se smeće udaljilo od ivice kolovozne trake.
Sa druge strane, Sremska Mitrovica s pravom pretenduje da bude jedna od značajnijih turističkih destinacija u Srbiji. Arheološke iskopine antičkog Sirmiuma, reka Sava i mitrovačka plaža, Fruška gora sa svojim manastirima i spomenicima, bara Zasavica, Galerija i Muzej Srema deo su potencijalne turističke ponude. I pored toga, Sremska Mitrovica jedini je grad u Srbiji koji nema nikakvu strategiju razvoja turizma.

Ko Savine njive ore?

Deset godina nakon što su ustaše streljale slavnog slikara Savu Šumanovića, 1952. godine, njegova majka Persida Šumanović je gradu Šidu ostavila legat od više stotina sačuvanih Savinih dela, smeštenih u porodičnu kuću preuređenu u galeriju, ali i značajne površine oranica. Obradive površine su poklonjene Galeriji, uz ugovor da se od prihoda s ovog imanja finansira rad Galerije.
Skoro pola veka kasnije, utvrđeno je da te značajne površine oranica neko bespravno obrađuje i ubira prihod, a da to nije ni lokalna samouprava niti galerija „Sava Šumanović“. Skandal koji je izbio tim povodom u Šidu slikovito je pokazao koliko je nova birokratija nemoćna da razreši makar jedno jednostavno pitanje: gde je Savina zemlja i u čijem je danas posedu?

PIROTSKI “Prvi maj”, privredno čudo u nekadašnjoj SFRJ, ovenčana nagradom AVNOJ-a, koja se u velikoj državi dodeljivala za kulturu rada i humane uslove u kojima se radi, u kojoj je sredinom sedamdesetih prošlog veka radilo blizu 7.000 radnika po mnogim srpskim gradovima, odlazi u istoriju!
Posle brojnih transformacija i tranzicije, pogone kompanije napušta i poslednjih 827 radnika, koji su se u sistemu “restrukturiranja” izjasnili za socijalni program. Oni će, uz razne vidove otpremnina na biro rada, a prazne zgrade, halu trikotaže i poslovni prostor ostaće da čuva petanaestak portira. Fabrika, na koju su Piroćanci beskrajno ponosni, neće dočekati 55. rođendan - za dva meseca.
Pomešanih osećanja, ili “raspolućeni” kako reče jedan “prvomajac”, ovih dana gotovo svi se sećaju blistave prošlosti, ali i grčevito razmišljaju šta će sa otpremninama, koje se u velikom broju slučajeva kreću između 7.000 i 10.000 evra. Među njima je i predsednik fabričkog sindikata Nenad Jovanović, koji je u fabrici proveo preko 28 godina.

- Zaista ne znam šta ću sa otpremninom. Nije to neki novac da se pokrene biznis. Ipak, i na tom novcu smo zahvalni jer je Vlada Srbije mogla da nas pusti niz vodu - kaže Nikolić.

- Svi smo ponosni na fabriku koja se gasi. U najboljim vremenima radilo je blizu 7.000 radnika u ovim pogonima, ali i u fabrikama u Kosovskoj Mitrovici, Boru, Bujanovcu, Crnoj Travi, Temskoj, Beloj Palanci - priseća se sindikalista.

Mehaničar u fabrici Zoran Cenić, nekadašnji prvotimac Radničkog iz 1974. godine, kada je ovde izgubila i Crvena zvezda sa 4:2 u Kupu Jugoslavije, pita se koliko li je samo kuća u Pirotu napravljeno od prvomajskih plata. Koliko li je dece iškolovano, automobila kupljeno, letovanja, zimovanja, besplatnih knjiga dobijeno. U to vreme fabrički krug su pohodila ekskurzije iz Slovenije, Hrvatske, BiH, Makedonije, a posao u “Prvom maju” bio je privilegija.

- Radili smo kao Japanci. Svi koji kažu da se živelo od kredita greše. U voznom parku smo imali preko 30 kamiona, a u maloprodajnoj mreži preko 150 prodavnica od “Triglava do Đevđelije”. Naša odela su nosili Rusi, Nemci, Italijani. Ovde su se šili kompleti sportske opreme za reprezentaciju Jugoslavije u košarci, fudbalu, oprema za Zvezdu.

*PRVI POKUSAJ TRANZICIJE...*Do 1965.godine Srbija se u sastavu Jugoslavije veoma uspesno razvijala. Jugoslavija je u periodu (1953-1965) imala jednu od najvisih stopa razvoja u svetu (drugu posle japana). Kada je taj rast poceo da se vraca u normalne okvire i, umesto dvocifrene stope, zabeleeno samo 8%, Tito i rukovodstvo KPJ, pod uticajem svojih zapadnih prijatelja i pod pritiskom rukovodilaca severo-zapadnih republika, krenuo je 1965. u privrednu reformu, koja je, pod vidom borbe za *konvertibilni dinar* i za afirmaciju trzisne privrede, bila u stvari prvi pokusaj tranzicije socijalizma iz socijalizma u kapitalizam u Istocnoj Evropi. Zbog slabih pocetnih rezultata (milion nezaposlenih, (SRBIJA SAMA IMA TOLIKO DANAS).stopa inflacije od 30%, stagnacija proizvodnje), ali dobrim delom i zbog studentske pobune 1968.godne, od privredne reforme se ubrzo odustalo....*

Kako vidimo profesor je pomenuo izmedju ostalih problema 1968 godinu i studentske nemire, a znamo da je jedan od glavnih aktera bio *revidirac* Dragoljub Micunovic osnivac *CRVENOG UNIVERZITETA*, pa nekako ispada da je on spasao komunizam od kapitalizma i zaustavio tranziciju u Srbiji..(SFRJ). Kasnije je odlucio da ponovo bude *revidirac* ovoga puta bez apsane...pa je *ukrao ideju* *omrazenom* Josipu Brozu i krenuo u Europu...sa efektom da Srbija ima 1.000.000 nezaposlenih...uspeo je da prevazidje Broza cela Jugoslavija je imala toliko. Da se istorija poigrala, i da je Micunovic krenuo u evropu na celu Jugoslavije imao bi 30.000.000 nezaposlenih, morao bi hitno da ide u Balkansku federaciju, nedostajali bi mu nezaposleni..oko 8.000.000 bi bio u minusu

Studenti ušli u Rektorat, traže besplatne studije
Grupa studenata Univerziteta u Beogradu upala je danas u zgradu Rektorata, tražeći besplatno obrazovanje, rekao je Tanjugu prorektor Univerziteta u Beogradu Miodrag Popović i naveo da za sada nema incidenata.

Devetog maja su u Novom Sadu održana dva koncerta. Prvi je bio „Ritam Evrope“ koji ovaj datum obeležava kao dan Evrope. Nekad je to bio Dan pobede nad fašizmom da bi postao dan kojim se označava započinjanje evrointegracije daleke 1950. Nikom nije smetalo što je grupa Eva Braun ili grupa koja u imenu ima Blickrig svojim nastupom obeležila 9. maj koji se kod nas još doživljava kao Dan pobede nad fašizmom.

No za neke je ispao “problematičan” drugi koncert koji je uspešno organizovalo Društvo srpsko ruskog prijateljstva “Resurs” na kome su pored Garavog sokaka i Ateist repa nastupili pevači i igrači iz Rusije. Pojavili su se komentari na internet sajtovim “zašto pobeda protiv fašizma” ili “zašto Rusi u Novom Sadu” ili “koliko to košta”. Naročito im je smetalo jer je ruska grupa u jednom momentu bila obučena u vojne uniforme i pevala ratne pesme i balade iz vremena Drugog svetskog rata. Odmah su protivnici svega „ruskog“ izmislili priču i širili po medijima i internetu histeriju kako su na koncertu učestvovali i pripadnici ruske vojske, što je nečuveno naročito u „evroposkom gradu Novom Sadu“. Naravno to nije bilo istina, ali zašto ne bi mogao recimo hor ruske vojske da učestvuje na koncertu kojim se obeležava Dan pobede nad fašizmom.

Kada neko organizuje politički korektan “ritam Evrope” to onda nije problem, ali kada neko obeleži “Dan pobede nad fašizmom” i to na način da dovede i ruske umetnike, to odmah izaziva reakciju kod profesionalnih autonomaša i nabeđenih evropejaca. Pre svega u kampanji su protiv „ruskog koncerta“ prednjačili radio 021 koji je poznat kao novosadska verzija B92. No oni su svojom kampanjom protiv koncerta „Hvala dedi na pobedi“ zapravo istom napravili odličnu kampanju jer je dobar deo ljudi i čuo preko njih da će biti koncert na kome će biti i „Rusi“.

Ova reakcija se može objasniti nečijom alergijom na antifašizam ili pak alergijom na Ruse. No preciznije govoreći u pitanju je interes određenih krugova da monopolišu ideje “antifašizma” i “evropejstva” tako da u svakom momentu mogu svojim ideološkim ili političkim protivnicima mogu zalepiti etiketu “primitivca”, “fašiste” ili “antievropejstva”. Centar te priče je Nezavisno društvo novinara Vojvodine koje vodi Dinko Gruhonjić koji se „proslavio“ za novogodišnjom kolumnom u kojoj je novosadsku decu koja bacaju petarde nazvao novom generacijom genocidnih koja će nastaviti sa klanjem koje su započeli njihovi roditelji. Takav fašisoidni ispad i otvorena srbofobija je u ovom momentu gotovo nemoguć čak i na B92 koji je kroz svoje „peščanike“ i Petre Lukoviće baštinio titoistički animozitet prema svemu što je nacionalno i tradicionalno. Sve ovo pokazuje da se i protiv „ruskog“ koncerta digla medijska kuka i motika da ga ocrni i diskvalifikuje kao nešto sumnjivo, prorusko, nacionalističko ili retro. A zapravo sve to pokazuje da oni koji drugima lepe etikete “fašiste” pokazuju osobine fašističke isključivosti i netrpeljivosti.

No postoji tu još jedan dublji problem od fašizacije dela naše intelektualne i medijske sfere – naime mi kao društvo nismo definisali svoj odnos prema borbi protiv fašizma. Taj deveti maj nije kod nas nacionalni praznik kao u Rusiji i ne obeležava se kao u nekim drugim zemljama jer mi samo nismo razrešili unutrašnje podele i dileme. No jasno je da je Srbija bila bastion borbe protiv fašizma i može samo da se ponosi time. Naš problem je što smo imali građanski rat i koji u mnogim glavama još nije završen, pa mi kao društvo još nismo došli do koliko toliko jedinstvenog odnosa prema našoj antifašističkoj borbi, što jeste istorijski hendikep za Srbiju.

Nažalost, mi olako zaboravljamo našu tradiciju, marginalizujemo veru i ćirilicu i ne negujemo vredno kulturno nasleđe. U to kulturno nasleđe spadaju i zvuci Srbije i Balkana koji su se nekako vratili nama preko svetske popularnosti. No ni to ne može da prođe bez agresivne kampanje onih kojima smeta sve što je tradicionalno i nacionalno. Tako je čitava kampanja u novosadskim i prestoničkim medijima pokrenuta protiv podrške projektu Slobodana Trkulje, svetski poznatog umetnika čiji je album preko “Novosti” stigao u 200.000 domova. Odmah se pojavila dezinformacija da je album finansirala novosadska Informatika sa 300 000 evra. Autor je to demantovao i rekao da su generalni sponzori dali više od deset puta manju sumu. Naravno da javnost treba da zna za šta novac daju državne institucije i javna preduzeća pa bi smo voleli da znamo koliko je koštao “Ritam Evrope” ili “Egzit”. Egzit je jedna od „svetih krava“ u srpskim medijima. Naime možete kritikovati i vladu i predsednika i crkvu ali Egzit e to se malo ko usuđuje, a upravo je on jedan od globalističkih projekata koje guraju zapadnjaci a mi finansiramo iz svih mogućih budžeta (grada, pokrajine, republike, javnih preduzeća). Ako bi neko i pomislio da im smanji donacije – ili preciznije reket – imao bi probleme sa nekim uticajnim strancima koji bi ga odmah upozorili da „Egzit nema alternativu“.

Pravi cilj ovih kampanja protiv dva neobična novosadska projekta, kakvih na žalost nema u Beogradu je da se sve što je tradicionalno ili nacionalno ocrni i provuče kroz medijsko blato. Jer „kako su se oni uopšte usudili da im ospore monopol na kulturnom polju u kome mogu biti samo „Egzit“ i „Ritam Evrope“ a ne i Trkulja ili „Hvala dedi na pobedi“. Sličan tretman je ovih meseci imao i proslavljeni u svetu režiser Emir Kusturica kog je medijska haranga drugosrbijsnskog polusveta tipa Pere Lukovića ili Vesne Pešić htela da progna iz Srbije odavno. Kuda ide zemlja koje tera od sebe ljude kao što su Trkulja ili Kusturica. Bolje da ne psujemo

http://www.gay-serbia.com/pics/personals/1368023978773.jpg

:lol:

Po oštrom pogledu i jakom stisku ruke prepoznaje se odlučnost i ponosno držanje žene narodnog heroja, borca i prve ministarke saobraćaja u Crnoj Gori - Vukosave Mićunović.
Rođena je u Velestovu 1921. godine i jedini je živi narodni heroj koji živi u Crnoj Gori, ostala dva su Jovo Kapičić i Velimir Radičević koji žive u Beogradu.
Reporter ''Vijesti'' posjetio je Vukosavu u Donjoj Gorici, gdje je čuva gospo
Za narodnog heroja Jugoslavije Mićunovićeva je proglašena 1952. godine, a nosilac je i Partizanske spomenice 1941. godine, Ordena bratstva i jedinstva sa zlatnim vijencem, Ordena zasluga za narod sa zlatnom zvijezdom i drugih brojnih odlikovanja i priznanja.
Odrasla je u partizanskoj porodici, do Drugog svjetskog rata živjela je u Velestovu i bavila se poljoprivrednim poslovima.
Na pitanje kako je to biti prva žena ministarka, uz uzdah i blagi osmijeh odgovorila je da ''ne zna da li je prva ili posljednja'', ali da je funkcija nosila veliku odgovornost Međutim, u danima ustanka 1941. godine uz braću Iliju i Blagotu i rođake počela je da obavlja zadatke Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP).
U sukobu sa italijanskim okupatorom oko Grahova pokazala je neustrašivost i hrabrost netipičnu za ženskog borca, a tada je prvi put i ranjena.
Vukosava je ''Vijestima'' rekla da se rado sjeća sve braće, rođaka, saboraca u bitkama i da ne može izdvojiti nekog posebno.
U Drugom svjetskom ratu u oslobodilačkoj borbi učestvovalo je 2.546 žena iz Crne Gore. Tvrdi da žene nisu spretnije i hrabrije od muškaraca u ratu, ali da nisu ''ništa manje sposobne od njih''.
''Sjećam se hrabrih žena koje su se borile sa mnom... Bilo ih je mnogo, svaki četvrti borac bila je žena. Nije lako u ratu, teška su to vremena, kako za muškarce tako i za nas'', objasnila je ona.

Uvecaj!
Bila je komandir voda, zamjenik političkog komesara
Kad su partizanske jedinice morale da odstupe za Bosnu, Vukosava je bila u njihovom stroju.
Nizali su se njeni podvizi u napadima na utvrđena ustaška i njemačka uporišta Bugojno, Kupres, Vilića Guvno, gdje je po drugi put ranjena.
U Drugom svjetskom ratu u oslobodilačkoj borbi učestvovalo je 2.546 žena iz Crne Gore. Tvrdi da žene nisu spretnije i hrabrije od muškaraca u ratu, ali da nisu ''ništa manje sposobne od njih'' Član je Komunističke partije od 1942. godine, sekretar OK SKOJ-a i član PK SKOJ-a za Crnu Goru. Bila je komandir voda, zamjenik političkog komesara čete i član Politodjela Četvrte proleterske brigade. Poslije rata član je Centralnog komiteta i Predsjedništva Saveza komunista Crne Gore, član Glavnog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda (SSRN) i SUBNOR-a Crne Gore, zatim član Izvršnog vijeća Narodne Republike Crne Gore.
U crnogorskom parlamentu bila je poslanik u četiri saziva, a jednom je birana i za poslanika Savezne skupštine.
Na pitanje kako je to biti prva žena ministarka, uz uzdah i blagi osmijeh odgovorila je da ''ne zna da li je prva ili posljednja'', ali da je funkcija nosila veliku odgovornost.
''A kako će biti, odgovoran je to posao... Radila sam najbolje kako sam znala, a da li sam zadovoljna koliko sam uradila? Uglavnom jesam...'', tvrdi Vukosava.
Bila je i predsjednik Komisije CKSK Crne Gore za opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu i član Predsjedništva Socijalističke Republike Crne Gore.
Heroji padoše na Vilića Guvnu
Drugi bataljon Četvrte crnogorske proleterske brigade štitio je poziciju prema Jablanici od napada njemačkih snaga 1942. godine. “Sa bataljonskih partijskih sastanaka upućena je poruka štabu brigade: 'Ako neprijatelj pređe preko našeg položaja, znajte, da na njemu nema više nijednog živog borca. Nakon bitke na Vilića Guvnu, ostao je prepolovljeni bataljon - poginula su 34 proletera, a osamdeset je ranjeno.
Od Treće čete ostala je samo jedna desetina”, priča Vukosava. Kada je trebalo izvući ranjenike i spasiti drugove koji su ranjeni ležali na bojištu, jedina se Vukosava javila. “Ko će da ide po njih? Muk. Dobro, ja ću!“. Da li je bilo strah da istupi, o čemu je razmišljala dok se probijala do ranjenih drugova...? Vukosava kaže da “nema vremena da se misli o bilo čemu osim o tome kako da ih izvedeš i spasiš“.
Čast kao i muškarcu
Vukosava je na pitanje kakav je osjećaj dobiti zvanje narodnog heroja, naročito ako ste žena, rekla da je to “isto što i muškarcu - čast“. Iako nisu veliko bratstvo, kako je rekla Vukosava, veliki broj njenih rođaka Mićunovića je izginuo.
“Ilija je poginuo u Pljevaljskoj bici, a Blagota prilikom odstupanja za Bosnu 1942. godine. Najmlađi brat je interniran i osuđen 105 godina u Italiji i umro je u Trstu“, kazala je ona. Njen brat Blagota Mićunović za narodnog heroja Jugoslavije proglašen je 1951. godine, a njegovo ime nosi osnovna škola na Čevu.
Dodijeljena 253 ordena
“U Crnoj Gori dodijeljena su 253 ordena narodnog heroja, od čega je osam žena i to: Vukosava Mićunović, Đina Vrbica, Jelena Ćetković, Vukica Mitrović, Ljubica Popović, Jelica Mašković, Milica Vučinić i Dobrila Ojdanić“, navodi se u Glasniku SUBNOR-a Crne Gore. Prvi narodni heroj iz Crne Gore je Špiro Mugoša, koji je orden dobio 1942. godine, a posljednji Milan Tepić proglašen za heroja 1991.

http://www.autonomija.info/vasin-pozvao-nemce-da-kupuju-kuce-u-vojvodini.html/comment-page-1#comment-49112

      

Subotić, koji se prekjuče vratio u Srbiju pošto su mu ukinuti poternica i pritvor, prema sopstvenom priznanju, osnovao je fond od pet milion dolara koje je dao "na raspolaganje" demokratama. Od tog novca, Ružici Đinđić je posle ubistva Đinđića u kešu isplatio nešto više od milion evra?! Biznismen navodi da je novac predao Đinđićevoj udovici "na lični zahtev" Borisa Tadića.

Advokat Radoslav Tadić, pravni zastupnik Stanka Subotića, kaže za Informer da je moguće da njegov klijent zatraži novac koji je dao.

- Nama je trenutno prioritet sudski postupak koji se vodi protiv gospodina Subotića. O tome kome je, kad i koliko novca dao ne postoji nikakav postupak, mada ne isključujem mogućnost da će moj klijent i o tome pričati tokom postupka. Sada samo od njega zavisi da li će se nešto dešavati u vezi s tim.

Subotić je ranije u obraćanju javnosti video linkom iz Ženeve rekao da je svojevremeno dao "malo više od milion evra Ružici Đinđić, od ukupno pet miliona dolara koje je stavio na raspolaganje DS".

Podaci Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu pokazuju da starijih od 65, bolesnih, koji žive sami ili sa nemoćnim bračnim drugom u Srbiji ima najmanje 38.600. „Tamna“ brojka je sigurno veća. Ali, usamljenost pogađa i mlade, koji se sve više zatvaraju u virtuelni svet kompjutera.

- Otuđenje je sve veće, a razlozi kompleksni. S jedne strane tu je razoren sistem vrednosti, koji je decenijama u tranziciji. Socijalistički je srušen, a novi nije izgrađen. S druge, tu su egzistencijalni problemi, siromaštvo, jurnjava za poslom. Imamo i transfer negativnog standarda življenja preuzet sa Zapada: otuđenu komunikaciju, sebičnost, ne poznajemo pojam solidarnosti, ne brinemo o bližnjima... - - primećuje sociolog prof. dr Ljubiša Despotović.

Savremena država neguje pojedinca koji će se zatvoriti u svoj mali svet, ophrvan kreditima i golim preživljavanjem, i neće imati ni snage ni volje da „talasa“. Tako smo i došli u situaciju da će tek retki pozvati policiju kad čuju zlostavljanje u stanu pored. Većina će pojačati televizor.

Psiholog Vladan Beara potvrđuje da su se socijalne veze izgubile i da postajemo armija usamljenika, okrenutih sebi i ličnim problemima.

- To je u interesu samo velikim korporacijama, koje razvijaju potrošački mentalitet i neguju nesrećnog pojedinca koji će tugu lečiti u šoping-molovima - objašnjava Beara, i konstatuje da se ti ljudi osećaju bespomoćno. I kada pokušaju da se druže, svako priča o svojim problemima.

- U takvim situacijama sve češće prekidaju kontakte sa prijateljima i poznanicima. Ne vide smisao druženja, nema smeha, šale.- kaže on.

Sociolog Ana Pajvančić kaže da su ljudi u velikim gradovima, poput Beograda i Novog Sada, skloni da misle da će o stvarima uvek brinuti neko drugi:

- I ranije je bilo otuđenosti, međutim, sada u eri interneta, informacije brzo dospevaju u javnost, pa se čini da je ovakvih slučajeva smrti sve više - kaže ona.

Pojedini stručnjaci otuđenost pripisuju tome što sve manje vremena provodimo kod kuće, a krug onih sa kojima delimo slobodno vreme biramo na osnovu profesije ili interesovanja, a ne iz komšiluka.

Savremenim načinom života najviše su pogođeni stari, koji žive sami i bolesni. Dve trećine njih ima dom na selu, i tu je naročito veliki broj zdravstveno ugroženih, konstatuju u Republičkom zavodu za socijalnu zaštitu. Više od polovine su žene, najčešće udovice.

Овом ужасном пљачком спроведеном по накарадним и нигде другде примењеним законима и преко корумпираног државног апарата, чије је срамно оличење трговински суд, Србија је најкраћом могућом стрмином гурнута у друштво земаља „трећег света“.
У свом новом чланку „Краљевство за имунитет“ [6] Александар Дикић се наизглед педантно бави лоповликом на државном нивоу, важно користећи велике речи, „ПРАВДА“ на пример. Али, гле чуда, нигде, правде ради, да помене некога из владајуће номенклатуре. Нема у том инвентару места за Крстића и Шапера, Костића, Чанка и Пајтића, сачувај Боже Чеде Јовановића и Ђиласа. О Тадићу таман посла да се нешто сме приметити.
Ако још додамо колоплет политичко-криминалних тајних веза чији је драматични климкакс био убиство Зорана Ђинђића и одмах затим панично рушење чворишта ових веза у Шилеровој улици [7] , добићемо оквир српског предизборног стања 2011.
Наша „демократија“ је лажна.
Нема више јасног фронта између позиције и опозиције. Дигли су наши вођи руке од политичких и економских програма, ћоравог посла. Спанђали се. Сви стали под један чардак.
Евро је искључива идеологија. Наћиће минимум заједничких интереса и максимум коалиционог капацитета за сваког који хоће да плати.

  

Nije pozvan ni na večeru, koju je platio
Utorak, 3. april 2001.
PKJ. Mira Lukić mi je uručila rešenje o ukidanju predstavništva PKJ u Pekingu.
Spisak (potencijalnih) partnera koji su koristili usluge predstavništva YUCHI i PPKJ u Pekingu (besplatno)... koji govori o značaju i radu ovog punkta u proteklom periodu.

IMT – Knjaževac, Institut za ratarstvo i povrtarstvo – N. Sad, IPM – Beograd, "Jugo-stroj" – Rakovica, MINEL i MINEL Inženjering Beograd, Progres – Mladenovac, Prva petoletka – Trstenik, Sintelon – Bačka Palanka, "Jugoremedija" – Zrenjanin, S. A. B. International – Beograd, "Filip Kljajić" – Kragujevac, "Balkan belt" – Suva Reka (SAP Kosovo), UTVA Proing – Pančevo, PIM, Planum, "Lara" – Moskva, MIN – Niš, Inter-silver – Beograd, RMHK "Trepča" Kosovska Mitrovica, HK "Jugopromet" – Niš, DD IKL FBD – Peć, SIMPO – Vranje, "21. maj" – Beograd, "29. novembar" – Subotica, Ikar-bus – Zemun, Inteks – Mladenovac, "Jugoazbest" – Mladenovac, Agroinženjering – Beograd, "IMK Majdanpek" – Majdanpek, Zucchelli Balan, Beograd.
Ponedeljak, 16.
Labus u Pekingu, stigao u nedelju u trodnevnu radnu posetu. Pitanja: naftni aranžman, bilateralna saradnja i humanitarna pomoć!
Uveče imao sastanak u ambasadi, a posle toga večeru u Ritanu.
YUCHI, kao i ranije, nije bio ni pozvan, a Dušan Gajić, ministar savetnik ambasade, rekao je da nije bilo potrebe!? (sem u finansiranju večere).

*Očigledno da se novi službenik ambasade brzo uklopio u novo vreme i vlast, a pošto je YUCHI osnovala privreda prethodne države, možda i nije bilo zgodno da se nastavi aktivnost!? Zato je najbolje da opet idemo sve iz početka...

     

Ove Tijanićeve reči potkrepio je izvor Informera iz Tadićevog bliskog okruženja. On kaže da vračara o kojoj direktor RTS govori dugo boravila u Tadićevoj blizini.
- Bivši predsednik i vračara su sarađivali više od godinu dana. Čak su uoči prošlogodišnjih izbora imali seanse "skidanja crne magije" u Borisovoj vili u Lackovićevoj na Dedinju! Predsednikove komšije bile su u čudu kad su jedne noći videle kako neka žena u pola noći kruži oko kuće sa svećama u rukama i pritom mantra neke čudne reči. Međutim, to tada niko nije smeo da komentariše naglas - kaže sagovornik Informera.
Ta misteriozna žena, dodaje izvor, nije bila iz Srbije već najverovatnije iz Ukrajine.
- Predstavljali su je kao savetnicu za zdrav život, nešto poput lajf kouča. Po govoru se videlo da nije odavde, već da je došla iz neke od zemalja bivšeg SSSR-a. Oblačila se prilično neformalno i jedino po tome je bila upadljiva - objašnjava izvor koji trvdi da je i odluku o vanrednim izborima Tadić doneo na nagovor vračare.
Sećate se, Boris se dugo lomio da li da za parlamentarne izbore raspiše i vanredne predsedničke izbore. Bio je na korak od odluke da ne podnese ostavku, ali se u poslednji čas predomislio upravo na nagovor te žene... To ga je na kraju i koštalo vlasti!

     

Aleksandar Tijanić, generalni direktor RTS, poručio je Borisu Tadiću da je neozbiljan i pitao ga šta mu je njegova proročica savetovala - da se vrati i dovrši Srbiju ili samo da dokrajči DS? U otvorenom pismu, prvi čovek RTS je poručio počasnom predsedniku demokrata da ga ne vuče za pero.
- Vremena su, kažeš, „ istorijska, ozbiljna i teška“. Ti nisi. Ne gledajući u zvezde, rekao sam ti tačan rezultat prošlih izbora godinu dana pre nego što si ih izgubio. Sad opet gledaš u nebo i vidiš da ću ja završiti radeći za Kurir i Informer. Dakle, biću novinar. A šta ćeš biti ti? Šta kaže tvoja proročica? Kakav ti je „aspekt“? Počasni? Hm. Ili možda nameravaš da se vratiš i dovršiš Srbiju ili samo dokrajčiš Demokratsku stranku? Radi šta hoćeš. Baš kao u poslednjoj četvrtini svog mandata - napisao je prvi čovek RTS.
- No, skromno je moje novinarsko umeće da u sedam dana istovremeno polemišem sa aktuelnim i počasnim predsednicima nekad velike i važne stranke. Pa ipak, ne vuci me previše za pero. Možda ćeš se prijatno iznenaditi - naveo je Tijanić i potpisao se s „prorok“. Boris Tadić juče nije želeo da komentariše Tijanićeve navode. Ili mu, prosto, samo treba malo više vremena da smisli šta da kaže.

      

Sudija Kljajević je 6. oktobra 2000. godine došao u Privredni sud sa Miletom Lukovićem Kumom i još 15 izvršilaca u nameri da pribavi materijalnu korist za preduzeće 'Difens', čiji je vlasnik Ljiljana Buha, supruga Ljubiše Buhe Čumeta, vođe surčinskog klana. Sudija Marko Kljajević je sa ovom grupom provalio u kabinet Milene Arežine, tadašnje predsednice Privrednog suda, pretio joj i pokazao srednji prst, kako bi njenu funkciju preuzeo njegov brat Goran Kljajević. Zahtevali su da Arežina upiše 'Difens' u sudski registar i da overi svoju ostavku da ne bi 'plivala Dunavom u betonskim čizmama'. Sudija Marko Klajević je tražio i da Arežina skloni predmete koji bi mogli da kompromituju njegovog brata Gorana, a koji se odnose na preduzeća 'ABC produkt', 'Difens' i 'Galenika'. U listu 'Svedok' i knjizi Milene Arežine objavljene su ove tvrdnje, a sudija Kljajević se nije javno od toga ogradio. Time je ugrozio ugled srpskog pravosuđa - pročitao je krivičnu prijavu advokat Tripković.
Pre toga, Tripković je obavestio veće da je nekoliko dana ranije zatražio izuzeće i Radoslava Baćevića, predsednika Okružnog suda u Beogradu, 'iz razloga koji se odnose na Kljajevića'. Sve vreme dok su advokati čitali krivičnu prijavu sudija Kljajević se smeškao, a zatim je dao pauzu od sat i po. Posle izvesnog vremena vratio se u sudnicu, rekao da predsednik Vrhovnog suda Srbije nije doneo odluku o izuzećima i da će glavni pretres biti nastavljen danas.

Na početku suđenja tužilaštvo je predložilo da se razdvoje postupak za atentat na premijera Đinđića od postupaka za druga ubistva i krivična dela.

Dragoljub Mićunović, jedan od osnivača DS, poslanik i predsednik Političkog saveta stranke, poručio je da će zaustaviti gangulizaciju DS, saznaje Kurir. Na sednici Predsedništva stranke, održanoj pre nekoliko meseci, Aleksandar Šapić, tada još predsednik beogradskog odbora DS, zatražio je da se iz stranke izbaci Mićunović.
- Dan-dva pre Predsedništva stranke Mićunović se oglasio u medijima i rekao da se ne slaže s odlukom stranke da Dušan Petrović i Vuk Jeremić vrate svoje poslaničke mandate. Revoltiran odstupanjem od stranačkog jedinstva, Šapić je na sednici zatražio da se Mićunović izbaci iz stranke - kaže izvor našeg lista i dodaje:
- Mićunović je poludeo kad je čuo šta Šapić priča. Gledao je u Đilasa, koji je sedeo na čelu konferencijskog stola, tik uz njega je sedeo Šapić i rekao mu, mada svi znamo da se obraćao Šapiću, „možete da radite šta hoćete, ali dok sam u stranci, boriću se protiv gangulizacije DS“.
Šapić je u međuvremenu postao generalni sekretar stranke i iako se moglo očekivati da Mićunović podigne glas protiv odluke da on bude kandidat, kao i protiv organizacije glasanja, o čemu je već pisano, predsednik političkog saveta je na sednici GO samo ćutao.

      

Председник Републичког одбора СУБНОР-а Србије, проф др Миодраг Зечевић, обратио се јавним писмом и Програмском одбору Радио телевизије Србије и проф.др Драгољубу Мићуновићу као челном човеку тог органа и представнику Демократске странке као донедавно владајуће политичке гарнитуре.

Писмо проф.др Миодрага Зечевића објављујемо у целини.

„Поштовани професоре, иако Програмском одбору РТС ускоро истиче трогодишњи мандат, замолио бих Вас да ми кажете (“ваше право да знате све“) какву препоруку односно сугестије је Програмски одбор упутио генералном директору и Управном одбору РТС када се одлучивало о усвајању пројекта снимања ТВ серије “Равна гора“. Ако препоруке и сугестије Одбор није упутио, питање је – зашто није упутио. Ако јесте, на бази каквих истраживања и анкета, односно сопствених оцена, је Одбор то учинио. Ово Вас питам зато што живи учесници НОБ-а, потомци погинулих и умрлих бораца и поштоваоци, њих близу 100 хиљада, са дубоким огорчењем прате дешавања око снимања ове недоличне серије. Истакнуте личности су читаву ову ујдурму већ оцениле крајње негативно, како са историјске тако и уметничке и цивилизацијске тачке гледишта.

Поражавајуће за Србију. Недавно је и Радио “Слободна Европа“ емитовао тзв. мост Е. Карабега са двоје истакнутих наших историчара по којима ће евентуално емитовање ове серије означити фаталан ударац антифашизму у Србији. За разлику од Немачке где је деведесетих година емитовање серије о Холокаусту у ударном вечерњем термину на националној ТВ имало изванредан, одлучујући, утицај у позитивном смислу, емитовање серије “Равна гора“ имаће такође снажан негативан ефекат и ударац доказаној историјској истини у свету и нови напад на антифашизам у Србији – сложили су се историчари у поменутој емисији. Последице по Србе и Србију могле би бити несагледиве.

У причу о “другом антифашистичком покрету у Србији“ (четници) не верује ни велика већина Срба а камо ли друге земље и народи. Они који о томе причају звуче као када се у шали каже – сам себи говори Ви“ – стоји у писму које је председник СУБНОР-а Србије, проф.др Миодраг Зечевић, упутио проф.др Драгољубу Мићуновићу и Програмском одбору Радио телевизије Србије.

Intervju sa Kapičićem, koji kaže da se oseća dobro, iako još ima probleme sa vidom i ravnotežom, započeli smo skoro u isto vreme kada je u Višem sudu u Beogradu počeo proces o rehabilitaciji Draže Mihailovića. Kapičić, kojeg će istorija pamtiti kao jednog od ljudi koji su uhapsili Mihailovića, na pitanje da prokomentariše ovaj proces ljutito odmahuje rukom:
- To je sramotna stvar! Ako hoće da kopaju i traže, neka ga traže. Neka ga traži i Tadić! Neka ide i neka kopa! Što se mene tiče, ja sam ga (Dražu, prim.aut.) poštovao kao generala. Popio sam kafu sa njim, pitao ga da li želi da jede. Ne želim i neću da pljujem tog čoveka. A pokretanje tog procesa, to je nacionalizam u ovoj privatnoj državi – kaže Kapičić.
Na koga konkretno mislite?
- Podsetiću na Dragoljuba Mićunovića, koji šeta skupštinom, i pita: „Dokle će onaj Kapičić da šeta Beogradom?“ To pita Mićunović, iako ga Kapičić nikad nije pitao: „Otkud ti ovde, Mićunoviću, kad si bio špijun na Golom otoku?“ Slobodno neka me tuži, ali to je istina, i ponoviću je pred svakim sudom.