Diktatura Dragoljuba Micunovica..

Окупацију Југославије у Другом светском рату (1941. године) извршиле су немачке, италијанске, бугарске и мађарске окупационе снаге. У складу са политиком Сила осовине, Југославија је тада фактички ликвидирана као држава, иако је њено постојање и даље номинално било признато од стране тадашње међународне заједнице, а једини легитимни међународно признати представник Југославије била је Југословенска влада у изгнанству. Окупатори су, супротно међународном праву, у централним деловима земље формирали три државна протектората (Независну Државу Хрватску, Недићеву Србију и Независну Државу Црну Гору), у којима су југословенски народи задржали неки вид квази-државности у новом Хитлеровом поретку, док су периферни делови Југославије једноставно анектирани од стране суседних фашистичких држава - Немачке, Италије, Мађарске, Бугарске и Албаније (која је и сама била италијански протекторат).
...........................................................................................................................................................................................................
За разлику од делова Југославије које је анектирала директно, Италија је југословенска подручја у суседству свог протектората Албаније анектирала као саставне делове овог протектората. Албанији су тада прикључени западни делови Македоније, источни делови Црне Горе, као и највећи део Косова. После капитулације Италије 1943. године, Албанију окупирају немачке трупе, а Немачка тада третира Албанију као номинално независну земљу. Југословенске територије анектиране од стране Албаније ослобођене су 1944. године.

Napisao Nenad Petrović četvrtak, 08 jul 2004 18:32

Neposredno po okupaciji Srbije, a u cilju mobilizacije ljudskih radnih potencijala i eksploatacije privrednih resursa (agrarnih, stočarskih, industrijskih, rudarskih i energetskih) i kultumo-prosvetnih dobara, nemačke vlasti u Beogradu organizovale su "Vojnu upravu okupirane Srbije" koja je, pored apsolutne nadredjenosti kvislinškim vlastima, a preko "Privrednog štaba" imala zadatak da toj "nemirnoj zemlji oduzme sve sto je moguće da bi nemački narod mogao da živi".[2] l zaista, ogromni, dobro organizovani, stručni i nadasve radikalni nemački okupacioni aparat pristupio je nemilosrdnoj, planskoj i temeljitoj pljački[3] celokupnog nacionalnog bogatstva Srbije.

Međutim, Julskim oružanim ustankom 1941. godine, nasilje, teror, progon građana, bezobzirno rušilaštvo i sistematska pljačka Trećeg rajha u Srbiji, ozbiljno su uzdrmani i njihov daljni proces doveden u pitanje, Nemačka je postala više nego zabrinuta, pa je Hitler odlučio da pored "nemilosrdnog vojnog udara po ustanicima", praćenog u istoriji neprimernim terorom, smeni "ne autoritativnu" kvislinšku i uspostavi "novu, gvozdenu, nemilosrdnu i operativnu vlast. Izbor je pao na armijskog generala i osvedočenog "nacističkog prijatelja" Milana Nedića.

Naime, Milan Nedić je "kao ministar vojske i mornarice vlade Kraljevine Jugoslavije, pred drugi svetski rat, otvoreno stao na stranu Nemačke, iskazujući u isto vreme velike simpatije prema Adolfu Hitleru"[4]. Početkom 1940. godine Nedić odlučuje da se obustavi dotadašnja nabavka "skupe vojne opreme u Londonu i Parizu i ista za zlato i gotovinska plaćanja kupi u Rimu i Berlinu"[5], Sarađujući i u zemlji sa fašističkim organizacijama (Dimitrija Ljotića) dolazi u sukob sa jugoslovenskim dvorom, pa je posle pismenog zahteva da se "Jugoslavija pridruži silama osovine", ukazom kneza Pavla od 6. novembra 1940. godine, "razrešen dužnosti i smenjen sa položaja ministra vojske"[6]. Na sednici vlade Kraljevine Jugoslavije, održanoj 28. aprila 1941. godine, u Tanturu (Bliski istok) analizirani su uzroci sloma države i njene vojske. Tom prilikom je konstatovano da je Milan Nedić "bio neuspešan komandant Treće grupe armija" koja je imala zadatak "da brani vitalno područje jugoslovenske Makedonije" i da je kao jedan od dugogodišnjih najviših vojnih rukovodilaca kriv za vratolomni "slom vojske kako zbog svojih propusta tako i zbog svoje germanofilnosti"[7].

Nemačka nije zaboravila usluge "nacionalnog srpskog Petena", pa je na predlog vojnog zapovednika "Wehrmachta" u Srbiji, generala Hainricha Dancklmenna mandat za formiranje pomenute vlade poverila "pouzdanom, odmerenom i energičnom vojniku, spremnom da se stavi na raspolaganje Trećem rajhu". Polaskan iskazanim izborom Berlina, general Milan Nedić, u svojstvu predsednika tek obrazovane "Vlade narodnog spasa", prvi put preko Radio Beograda obratio se javnosti 1. septembra 1941. godine. Dan pre toga bila je formirana ova vlada koja je smenila "komesarsku upravu" Milana Aćimovića kao neautoritativnu i nedoraslu iskušenjima ustanka u Srbiji. Govor naslovljen sa Deklaracija srpskom narodu, sadrži programske osnove vlade. Ton mu daje sam general Nedić, Deklaracija počinje u tipično nacionalističkom maniru, obraćanjem srpskom narodu sa: "Draga braćo i sestre".

Између 800.000 и 900.000 особа у нашој земљи живи у стању бескућништва или у сталном ризику од бескућништва, говоре резултати истраживања које је спровео Хаусинг центар у партнерству са невладином организацијом ДИСЦ из Велике Британије, уз подршку Тима за социјално укључивање потпредседника Владе Републике Србије. Просечан корисник прихватилишта за бескућнике је мушкарац, стар између 51 и 65 година, који никад није био у браку, завршио је осам или мање разреда основне школе и незапослен је више од пет година. Иако је раније био запослен (најчешће је радио физичке послове у државним и друштвеним предузећима) сада нема никакве приходе – ни од свог рада, ни од пензије. Он нема децу, нема ни (ван)брачног партнера, ни рођаке или пријатеље који би му помогли. Пати од здравствених тегоба и најчешће има проблема са менталним здрављем. Раније је био ангажован у некој организацији цивилног сектора (најчешће радничком синдикату), чак и активно, али сада више није. Гласа на изборима.

Милена Тимотијевић, социолог из Хаусинг центра каже да је ово истраживање спроведено у оквиру пројекта „Социјално укључивање лица у ситуацији бескућништва у Србији” и да је обухватило све особе које су смештене у прихватилиштима у Београду, Новом Саду и Нишу, као и узорак из популације бескућника у ромским насељима Белвил и Ледине и мањи узорак бескућника који живе на улицама и парковима Београда. Једну категорију бескућника представљају и особе које бораве у прихватилиштима за одрасла и стара лица, која су и била фокус емпиријског истраживања Хаусинг центра.

„И ово истраживање потврдило је да је бескућништво мушког пола – жене много ређе припадају категорији особа које немају кров над главом, јер имају нешто очуваније везе са породицом. Међу бескућницима у Србији има веома много особа које су некада радиле и које су превремено пензионисане, односно чекају решење о пензионисању. Ово указује на последице економског реструктурирања, проблеме са радним стажом особа које су морале да напусте радно место као технолошки вишак, односно на проблем ниских пензија.

Наше истраживање такође је открило да већина бескућника има здравствених проблема, пре свега са менталним здрављем, а болести зависности карактеристичне су и за популацију у прихватилишту и на улици. Од наркоманије се лечио сваки трећи зависник, док је проблем са алкохолом лечио тек сваки девети корисник. Сваки трећи корисник прихватилишта лечио се стационарно у некој психијатријској болници”, истиче наша саговорница.

Милена Тимотијевић додаје да су бескућници генерално мало укључени у систем социјалне заштите, док је материјално обезбеђење породица најзаступљенији вид социјалне заштите коју они користе. Изненађује, међутим, податак да међу овом популацијом има мало корисника народне кухиње.

Vicepremijer Ivica Dačić poručio je međunarodnim finansijskim institucijama, pre svega MMF-u, da se ne mešaju u očuvanje nacionalnih interesa.

Dačić, koji je i ministar unutrašnjih poslova, izjavio je da je protiv privatizacije jedine domaće osiguravajuće kuće „Dunav osiguranja“.

„Ogromna je greška da finansijsko tržište prepustimo stranim investitorima, želja za profitom, koji se iznosi iz zemlje, ne može da bude dobra za Srbiju. Država mora da pokaže svoju snagu i jajavno govorim da je moja želja da MMF više ne bude u Srbiji“, rekao je Dačić.

Dodao je da nema ništa protiv departizacije, ali da država „mora da ima odgovornost“.

„Moramo da vodimo naše nacionalne interese, a ne da nam kreditori govore da rasprodamo svoje kompanije“, dodao je on.

Insistirajući na važnoj ulozi uspešnih domaćih osiguravajućih kuća, vicepremijer je tokom izlaganja na regionalnoj konferenciji “Razvoj tržišta osiguranja u jugoistočnoj Evropi“ naglasio da treba uskladiti njihovo poslovanje sa direktivama EU i unaprediti efikasnost njihovog poslovanja.

„Na osnovu zakona iz protekle decenije izvršena je privatizacija od koje je jedna trećina poništena, radnici su ostali bez posla, firme zatvorene, a država oštećena jer nije dobila nikakve prihode„, rekao je Dačić.

Kako je naglasio, sada je tendencija da se u društvenu svojinu vraća veliki broj preduzeća, uz podsećanje da je interes Srbije da pored banaka u državnoj svojini ima i osiguravajuću kuću.

Ističući da su sve države koje su same sprovele svoje reforme među najrazvijenijima, on je rekao da to što Srbija želi da uđe u EU „nije naša slabost nego snaga“ koja podrazumeva očuvanje državnih interesa.

Ta prokužena SFRJ je prema procenama nekih istraživača potrošila neverovatnih 90 milijardi dolara na četrdesetak objekata strateške namene! Hoćete brojevima - 90.000.000.000 dolara. Nekih 80 puta više nego što je Srbiji ponuđeno za 51 odsto „Telekoma".

Sad verovatno mislite da ću ostatak teksta da optužujem vođstvo nekadašnje države za rasipništvo. Ne, hvaliću ih za neverovatno dobro organizovan ekonomski sistem koji je uspeo da napravi tolike pare. A kako odmah ne bi skočili netalentovani kritičari društvene i državne svojine i plaćeni pobornici liberalnog kapitalizma, valja podsetiti da je SFRJ svoj životni vek završila sa spoljnim dugom od oko 20 milijardi dolara, što će reći da je ogroman deo svega što je napravljeno finansirano sopstvenim parama! A pomenuli smo samo strateške vojne objekte, šta je sa kompletnom industrijom, tolikim putevima, prugama, mostovima, hotelima duž Jadrana...

Zaključak nije teško izvesti. U poređenju sa današnjom jadnom srpskom privredom, efikasnost ondašnje ekonomije bila je kolosalna! Sve još više dobija na težini ako se zna da je ostvareno u komunističkom režimu, koji svojim građanima nije garantovao neke osnovne slobode, pa se s pravom postavlja pitanje - kako je moguće da su ljudi u ovoj zemlji pre tridesetak godina bili toliko organizovaniji i pametniji od nas danas?

A stvar je relativno prosta - ondašnja država napravila je bar po jednu fabriku za sve proizvode koji su građanima bili potrebni i strogo kontrolisala uvoz. I to je sve. Rezultat su bili ogromna proizvodnja i izbalansiran spoljnotrgovinski bilans. Nije, doduše, u prodavnicama bilo popularne zapadne uvozne robe, ali je standard građana bio neuporediv.

Danas bi naravno bilo potpuno deplasirano zabranjivati uvoz bilo čega, ali bi skoro isti posao napravile pametna carinska i poreska politika, uz bilateralne sporazume o uvozno-izvoznim kvotama. Jer, insistiranje Zapada, koje mi bespogovorno potpisujemo, da Srbija potpuno otvori svoje granice za svu njihovu robu, a sve u uslovima njihove apsolutne tehnološke superiornosti, ima svoje pravo ime - ekonomsko porobljavanje.

MILAN GRUJIĆ

URS najmlađi, levičari najstariji
Najmlađu kandidatsku listu predložili su Ujedinjeni regioni Srbije, a njihov prosek iznosi 40,26 godina. Iza njih je „Vojvođanski preokret" sa 42,06 godina, pa LSV sa prosekom 42,16, „Izbor za bolju Vojvodinu" sa 42,4. Prosečna starost tima koalicije oko SNS-a za pokrajinske izbore je 44,08 godina, za njima je SRS sa 44,6. Bez obzira na to što imaju najviše studenata, stariji kandidati su oborili prosek DSS-u pa je njihova kandidatska lista stara u proseku 44,6 godina. Najstariju listu kandidata predložila je koalicija SPS-PUPS-JS-SDPS, čiji je prosek 47,5 godina.

na tabli, ne vidim ni jednu stranku leve orijentacije, sve pomenute su *leva ruka desni dzep"..

Milica Grabež

Gospođica Sonja Biserko vlasnica je Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, sa sedištem u Beogradu, u Zmaj Jovinoj 7. Već godinama gospođica Biserko na sva usta predstavlja Srbiju kao bastion mraka, a Srbe kao ubice, zločince, fašiste.
Pravo je gospođice Biserko da otvoreno iznosi
svoja mišljenja. Demokratija podrazumeva slobodu
javnog istupa.
Ipak, vredi prelistati biografiju gospođice Biserko.
Rođena je 14. februara 1948. godine u Beogradu. Iz mešovitog je braka, od oca Srbina I majke Hrvatice. Njen otac Đuro Biserko rođen je 28. aprila 1925. godine u zaseoku Biserci kod Knina, a majka Marija (od oca Šime) rođena je 4. septembra 1924. godine u selu Sutomišica kod
Zadra. Završila je osnovnu školu, i domačica je.Gospodin Đuro Biserko stanuje na Novom Beogradu, ulica Pariske komune broj 33 stan 20, na kojoj adresi je prijavljena i gospođica Biserko.
Gospodin Đuro radio je u Saveznom ministarstvu
unutrašnjih poslova, i bio je službenik u ambasadama u Egiptu i Alžiru, i po povratku saslužbe nastavio je da živi u Beogradu.Željko Biserko, brat gospođice Sonje, rođen je
6. novembra 1950. godine, i bio je prijavljen na očevoj
adresi. Bio je oženjen sa Ružicom Traživuk koja se odselila za Split. Njihov sin Marko, rođen 4. juna 1980. godine još je prijavljen na adresi kod dede, na Novom Beogradu.
Brat gospođice Sonje poginuo je kao pripadnik Zbora narodne garde u borbama sa krajiškim Srbima. Njegova
smrt teško je pogodila gospođicu Sonju,i ona na sva usta Srbe predstavlja kao patološke ubice. Njena rođena sestra Ljiljana, jedno vreme nosila prezime Gligić, koja živi na Novom Beogradu,zbog njene antisrpske histerije ne kontaktira sa Sonjom.
Gospođica Biserko u svom helsinškom odboru
vodi projekat "Prikupljanje dokaza o ratnim zločinima
od strane srpskih i jugoslovenskih snaga''. U januaru 2000. godine zajedno sa Natašom Kandić, na skupu albanskih intelektualaca sa Kosova i Zapadne Evrope, održala je govor u Ženevi kojima je okupljenim Albancima poručila da „Albanci svoju perspektivu treba da vide van Srbije“, što je oduševilo sve prisutne.
U ambasadu Hrvatske ulazi kao u svoju kuću.
Ima hrvatski pasoš, a za potrebe ambasade njeni
saradnici po Srbiji tragaju za izbeglim Sbima iz Hrvatske,
koji su pred tamošnjim sudovima optuženi za ratne zločine, i prikupljaju sve podatke o njima - gde žive, koji su im brojevi telefona, kuda se kre-ću, a sa ciljem da ih hrvatske obaveštajne službe likvidiraju. Od ambasade Hrvatske dobija značjana sredstva za obaveštajni rad.
Njen višegodišnji zaštitnik bio je Dušan Mihajilović.
Glavni saradnik gospođice Biserko u njenom
odboru je Boris Delić, poreklom iz Drvara, po
opredeljenju homosekusalac, koji je ujedno i šef
organizacije "Izbeglički servis za povratak'', koja
ima za cilj da optužene Srbe namami na povratak,
radi hapšenja.
Način na koji gospođica Biserko vršlja po Srbiji
zaprepašćujući je, a direktora BIA g. Rada Bulatović
a, čija služba toleriše njenu aktivnost, treba
izvesti na sud.
Gospođica Biserko je lezbijka, i imala je više veza, sa po trideset godina mlađim devojkama. Vrlo je galantna
prema svojim ljubavnicama, i traži ih među izbeglim Srpkinjama. Javno priča kako je osvetila bratovljevu smrt.
Alal vera Sonja.

Broj nezaposlenih sa završenim fakultetom na evidenciji NSZ je konstantan – oko 64.000 i oni čine između sedam i osam odsto, a među njima je čak 854 magistara i 57 doktora nauka.

Najviše je diplomirani ekonomista – oko 9.000 i diplomiranih pravnika oko 5.500.

Statistika o tajanju „potrage“ za radnim mestom nešto je povoljnija kada su u pitanju mlađi od 30 godina – visokoobrazovani posao traže prosečno godinu dana, sa srednjim obrazovanjem 1,8 godina, a nekvalifikovani 2,4 godine.

U NSZ je evidentirano 215.000 osoba između 15 i 30 godina koji traže posao, od kojih oko 45.500 čine nezaposleni bez kvalifikacija i sa osnovnom školom, 127.500 sa srednjom školom, a 42.000 sa završenom višom školom ili fakultetom.

Stanovnici jednog švajcarskog sela koji bukvalno spavaju na zlatu odbili su da se eksploatišu naslage tog zlata iako im je to moglo doneti nadoknadu od čak 100.000 dolara po stanovniku.


Meštani nekolicine sela u dolini Medel, u podnožju Alpa u Švajcarskoj, učinili su po mnogima nezamislivo i odlučili da im je preče da sačuvaju sredinu u kojoj žive, nego da se obogate.

Naime, u ovoj dolini su nedavno otkrivene zalihe rude zlata vredne čak 1,2 milijarde dolara, a da bi mogla da se eksploatiše neki stanovnici bi bili raseljeni, dok bi krajolik pretrpeo velike promene.

Kako se među seljanima razvila žučna debata oko toga da li vlastima treba dozvoliti iskopavanje zlata ili ne, odlučili su da ovo pitanje reše putem referenduma. Svega 90 stanovnika bilo je za eksploataciju, dok je duplo više, njih 180, ostalo pri čvrstoj odluci da ne uništavaju svoje okruženje.

Osim što nisu želeli da uništavaju prirodu, mnogi su se zabrinuli i da bi im rudnik zlata doneo probleme i naterao da menjaju ustaljeni način života, što nisu želeli.

Momci iz sela naročito su bili zabrinuti da bi 200 rudara, koliko bi ih bilo angažovano u rudniku, pokušali da im otmu devojke, što im je poslužilo kao dodatni motiv da na referendumu stave ljubav ispred novca.

Džon Perkins, diplomirani ekonomista, za sebe kaže da mu je život bio sličniji životu Džejmsa Bonda nego jednog privrednika. Autor je knjige „Ispovest ekonomskog plaćenog ubice“ u kojoj opisuje svoj rad za američku tajnu službu NSA i globalne korporacije. Tokom 80-tih godina prošlog veka bio je prisutan u gotovo svim zemljama Trećeg sveta koje su bogate resursima, pokušavajući da destabilizuje njihovu ekonomiju i njih učini američkim kolonijama.

"Bila je to 1966. godina, a Tvigi je, bukvalno preko noći, s nepunih 17 godina, postala modna "ikona" i fenomen o kom se govori!
Visoka 168cm i teška svega 41 kg, Tvigi je svojom "tankom", gotovo dečačkom figurom, prezentovala potpuno novu viziju ženstvenosti. Obučena po poslednjoj modi, izražajnih očiju i kratke plave kose, bila je apsolutna senzacija i vodeća modna ličnost, čije se lice smešilo sa naslovnih strana prestižnih modnih magazina. Svojim stilom je poručivala ženama da se oslobode konzervativizma, naglašavajući njihovu nezavisnost i slobodu koje su im donele šezdesete."
Čitam novine prije par dana, i naletim na ovaj dio. Odmah su mi pale na pamet žene iz Engleske iz 1966, jer Tvigi je inače iz Engleske. Prva asocijacija su mi bile one engleske serije i filmovi, Eastenders i fazoni, one očajne frizure, odjeća, šarene tapete, rudnici uglja... i zapitao sam se - šta li se kog đavola promijenilo u životima tih žena pojavom nekakve nove manekenke? Spreman sam da se kladim u dvaes marke da i nije nešto puno. Da li su te žene, domaćice, majke, loše plaćene radnice iz provincije, prostitutke, šta sve ne, odjednom takođe postale u skladu sa novom vizijom ženstvenosti, da li su se smiješile sa naslovnih strana prestižnih modnih magazina, bile obučene po poslednjoj modi...? Little tomorrow. Pa zašto onda ova budala piše kako je ta manekenka donijela neke nove vizije, otkrila lijek za rak?
Sve to me podsjetilo na one udarnike iz komunističke propagande, akcijaše, Alije Sirotanoviće i slične. Dok su gospoda funkcioneri ženili pjevačice i balerine, dobijali stanove površine fudbalskih igrališta, pravili vile i vikendice, išli za mjesta ambasadora na zapadu i u trgovinska predstavništva, krali pare, upropaštavali firme, taslačili 30 godina mlađe ljubavnice, slali djecu po Amerikama i Londonima... kao primjer su nam gurali kojekakve avetinje što su, nekad u svojoj radnoj organizaciji a nekad na ORA crnčili ko nečitavi, trošili jal pluća jal leđa više nego što ih je crn život primoravao, i još tražili veće lopate!
Naravno, ni narod nije pao s Marsa, zna se i kako se živjelo, neke škole su se završavale, zapošljavalo se, napredovalo se potkupljivanjem, pozicije su dobijane mitom, poslušnošću, moralno-političkom podobnošću, preko veze, preko kreveta... malo se ko ljetovalo, malo se uzimalo kredita koje je jela inflacija, uzimalo se, kola, video rekorderi, pravile se kuće, dobijali stanovi... i nadalo se da će ti direktora smijeniti prije nego što upropasti firmu i ostavi te u bijedi, da ćeš nekako zadržati svoje mjesto na koje je oko bacila neka ljubavnica generalnog ili nekog sličnog direktora, da neće tebe okriviti za ono što ti šef krade, a bogami da ćeš i ti uspjet da ukradeš malo za sebe, da ćeš preko veze dobiti da radiš u kakvoj Libiji ili sličnom Iraku, gdje ćeš se na 40+ truditi da zaradiš nešto za svoju familiju, dok te povremeno Amerikanci bombarduju. Ne znam sjeća li se neko onog američkog bombardovanja Libije, ali u fabrici lijekova koju su gađali radili su i radnici Energoinvesta recimo.
Ali, priča za malu djecu je bila ono, poštenje, samoupravljanje, udarništvo, podmetanje leđa, trka ko će više ćumura iskopat.
Kad sam pročitao šta je ovaj genijalac napisao o toj Tvigi (inače, neka čuvena manekenka iz šezdesetih, Lesli Hornbi, Tvigi, šta li, kako li... ) odmah sam slike Naomi Kempbel povezao sa onim rudarom sa one stare novčanice iz SFRJ, sa onim cvikama i lopatom, ne znam jel to Alija Sirotanović?
Isto tako kao što su nekad narodi prikazivali te traktoriste sad nam prikazuju te manekenke i sportiste. Evo djeco, to vam je život ustvari. Visoka moda, modne revije, svjetla reflektora, skupe cipele i krpice, bijesna kola, butkice i sise, visoko društvo, Seks i grad, žurke, zabava, provod...
Tako valjda mi kad vidimo na televizoru ili u Kozmopolitenu da Naomi Kempbel nije konzervativna, već je nezavisna i slobodna, treba da povjerujemo da smo ustvari i svi mi takvi.
Život se ne sastoji od crnčenja, borbe, nema sirotinje, nezaposlenih, jadnih i bijednih, gladnih... svijet ne vode velike kompanije i moćnici preko velikih sila koji zarađuju milijarde na glupim masama, pljačkajući prirodna bogatstva, bogateći se na nafti iz kakve vukojebine čiji stanovnici žive na banani i po dnevno... život je pjesma. I ti ćeš biti takav/takva. Samo se ponašaj kako ti kaže Veliki brat, kupi ovaj šampon, ovu kremu, ove cipele, ove patike, ovaj mobitel, ovaj ajpod/ajfon/48Gfoun/sifon, ovaj sat, ova kola, gledaj ovu emisiju, pošalji sms za ovu nagradnu igru, pozovi ovaj kviz i čekaj ko kreten pet minuta da te ne uključe. Kad te kakva velika firma otpusti, kao ono Dojčbanka kad je ostvarila rekordan profit a otpustila radnike, kad te ko pokrade, opljačka, kad ti unište poljoprivredu i privredu u zemlji, kad ti nametnu slobodnu trgovinu kako bi ti prodavali svoju trećerazrednu robu kojoj ne mogu da konkurišu proizvodi firmi za koje radiš ti ili tvoji jer su u tranziciji, pa propadaju, kad ti smijene vlast nasiljem, stvore nestabilnost, pošalju kakakv manji rat... samo ćuti i trpi. Sve je to nebitno, svi smo mi Naomi. To je samo mali zastoj, košmar, nešto nebitno. Kad ti Amerika i Engleska uništavaju državu, ti sanjaj američki san, koka kolu, i maštaj da odeš u Ameriku i Englesku, jer je to raj na zemlji. Kao i Švedska, Njemačka, Austrija. Nemoj da se pitaš ko ti je uništio zemlju pa ti moraš da ideš negdje drugo i zašto to Bosna nije kao Finska.
Samo što se Naomi niko ne smije kao Aliji Sirotanoviću. Niko ne misli da je budala. Naprotiv, svi žele da budu kao ona. Ili Bekam, 250 miliona dolara za ugovor. Pa ko ne bi volio da bude kao oni, njima je super. Zato je ova laž i najopasnija, opasnija od Alije Sirotanovića, jer radi. Kao one piramidalne šeme, uplatiš iks stotina evra, pa nađeš još pet njih da uplate, pa oni nađu, pa njihovi nađu... a zna se da dobijaju samo oni na vrhu. A prodaja muda za bubrege cvjeta.
"To je poslušnost iz uverenja da tako treba, da je to dobro za vas. Tirani koji vas vežu lancima i zatim bičevima nagone na rad obični su nasilnici. Pravi moćnici, međutim, uvežu vaše nervne ćelije, i to tako da im vi sa radošću služite. I mislite da je to služenje prava sloboda. Čuvena treća dimenzija moći znači baš to – da podložnik i ne primećuje da je sluga, da mu potčinjenost i prisluživanje ništa ne smetaju i da čak voli svoje ropstvo"
(Slobodan Antonić, “ Tri lica moći ”, Nova srpska politička misao , god . XIII (2006 ), br. 1–4, str. 7–33)
"Čak i bez neposrednog pozitivnog potkrepljivanja pojedinaca, sistem vrednosti se iz vrha elite prenosi na obode elite i dalje, u podelitu, preko mehanizma statusnog oponašanja. Savremeno svetsko društvo možemo posmatrati kao lestvicu nejednakih statusnih položaja. Ti položaji svakako da imaju veze sa materijalnim zaleđem. Ali njihova glavna odrednica ipak je pojedinčev sistem vrednosti. Prihvatanje određenog sistema vrednosti može voditi do boljeg statusnog položaja, a ovaj, makar u izgledu, i do viših nagrada. Otuda kulturu viših statusnih slojeva – njihov izgled, ponašanje, način života – oponašaju niže statusne grupe. Medicinske sestre i tehničari oponašaju lekare, seljani oponašaju građane, službenici šefove...
Oponašanje ima vid kapilarnosti (trickle effect), što znači da se osmotski širi društvom. Ljudi sa nižih položaja oponašaju način oblačenja, češljanja, govorenja, stanovanja, prevoženja, letovanja itd. osoba sa viših položaja. Time oni ne žele nikoga da prevare u pogledu svog društvenog položaja (kao što često veruju snobovi na vrhu). To se može shvatiti samo kao znak prihvatanja sistema vrednosti koji stvaraju viši društveni krugovi, znak nesvesnog prihvatanja njihovog prvenstva, njihove kulturne nadmoći. Oponašajući one gore, nižeplasirani sami sebi stvaraju iluziju o uzdizanju. Ali time priznaju i jačaju sistem. Tako kupuju loz za životnu lutriju, nadajući se dobitku. I premda je broj dobitaka neveliki, samo posedovanje loza ima umirujuću funkciju."

Прљави инспектор Дража [neregistrovani] (09. 04. 2012, 22:31:30)
Тек онако

ПРИЧА О МАЛОМ ЦРВУ - СВАКА СЛИЧНОСТ ЈЕ СЛУЧАЈНА
Живео у канализацији мали црв, живео и појма није имао да неки живе и другачије.
Jeдног дана нађе он неке старе, раскишељене новине и пoчe da чита, чита, чита...

Па запрепашћено пита тату:
"Taтa, je ли тaчнo дa имa црвa kojи живе у јабукама?"
"Taчно је сине" одговара тата.
"A je ли тачнo дa неки црви живе и у месу?"
"И то је тачно пиле татино".
"A има их и у салами?"
"Има дете моје,има"
"Па зашто ми онда забога живимо у овим говнима?"
"Зато сине, што је ово наша ОТАЏБИНА!"

VIŠE PRAKTIČKE NEGO TEORIJSKE PRETPOSTAVKE

I. Kada je reč o teorijskim pretpostavkama raspada Jugoslavije, čini nam se da valja voditi računa o trima napomenama. Prvo, da bi se razumeo raspad jugoslovenske zajednice, treba poći od 1918. godine, bilo kada je reč o teorijskim bilo o praktičkim pretpostavkama. Drugo, jugoslovenska zajednica nije se, na žalost, raspala “teorijski” 1991. godine, za nekim političkim ili diplomatskim stolom, već u političko-nacionalnim borbama između predstavnika republika, a potom između političkih predstavnika, inače izabranih na višestranačkim i delimično demokratskim izborima, ali i pod posebnim međunarodnim uslovima. Treće, jugoslovenska zajednica teško da bi se raspala u međunarodnim mirnodopskim uslovima.

Iako pisac ovih redaka odbacuje pretpostavku da se jugoslovenska zajednica raspala samo zbog neposrednog angažovanja velikih sila u Evropi, ipak ostaje istorijska činjenica da se jugoslvenska zajednica raspala – iako naši ljudi često nisu svesni toga – u velikom talasu sloma Sovjetskog Saveza i komunističkih režima u Evropi i nestanka evropske ravnoteže sila, stvorene u doba hladnog rata posle 1948. godine. U tome je posebno ulogu imala ujedinjena Nemačka, kao glavna “antikomunistička” sila u Evropi, u kojoj su uvek bile aktivne izvesne političke snage povezane s hrvatskim separatističkim pokretom posle 1945. godine.

II. Jugoslovenska zajednica, stvarana 1918. godine, nije bila veštačka tvorevina čiji su graditelji bile velike sile pobednice u Prvom svetskom ratu. Jugoslovenski kulturni i politički pokret star je oko sto pedeset godina. Postojao je, prirodno, uticaj velikih sila 1918. godine, uglavno Francuske, ali u toku pomenutih sto pedeset godina nosioci jugoslovenske ideje, kao kulturne i političke ideje, bili su najprosvećeniji duhovi Hrvata i Srba tokom celog tog perioda.

Jugoslovenska kulturna i politička ideja je, međutim, slaba kod Slovenaca, bosanskih Muslimana i Makedonaca sve do 1918. ili do 1945. godine. Srbi, zastupnici jugoslovenske ideje, najpre se javljaju u Vojvodini već u 19. veku, izvesni Crnogorci još ranije – početkom 19. veka, i imaju takvog velikog zagovornika kao što je bio vladika Petar II Njegoš. Samu Srbiju jugoslovenska ideja zahvata tek početkom 20. veka, ali samo jedan deo društvene elite koja se okuplja oko omladinskog pokreta Jovana Skerlića, oko naučnog kruga Jovana Cvijića i oko Samostalne radikalne stranke. Ljudi većinske stranke, Narodne radikalne, i malobrojni socijal-demokrati naklonjeni su više ideji balkanske solidarnosti nego jugoslovenskoj ideji sve do Prvog svetskog rata. U Bosni, projugoslovenski dejstvuju uglavnom grupa oko mostarskog Naroda i omladinski pokret Mlade Bosne.

Ako se pogleda razmera političkih snaga kod Hrvata i Srba – uzimajući u obzir rezultate posle prvog opita sa opštim pravom glasa 1920. i docnije, na celoj jugoslovenskoj teritoriji – može se lako doći do zaključka da većina Srba i većina Hrvata u politčkim stranačkim okvirima nije bezuslovno naklonjena jugoslovenskoj državnoj ideji. To ne znači da su ideje i shvatanja o posebnim državama jugoslovenskih naroda, čak i ako se pojavljivala posle 1918, bili jasno i neposredno izraženi, bar od strane onih glavnih političkih snaga koje se nisu bezuslovno vezivale za jugoslovensku državnu ideju.

III. Slom Prve, kraljevske Jugoslavije posmatran je prvenstveno kao slom pod udarom snažne nacističke armije nemačkog Trećeg rajha. Ustaški pokolji (i odmazde od izvesnih srpskih jedinica otpora) prvenstveno su posmatrani kao izraz naci-fašističkih ideja koje su se ostvarivale pod okriljem opšteg ideološkog podneblja Drugog svetskog rata. Tu je, međutim, bilo i drugih elemenata. To je danas lakše osmatrati, jer u ratnim obračunima Hrvata, Srba i bosanskih Muslimana 1991. 1992. ima itekako izvesnog kontinuiteta s borbama između 1941. i 1945. godine u jugoslovenskom prostoru. To, naravno, ne daje mogućnost da se sadašnje borbe simplicistički, odnosno propagandistički, posmatraju kao ustaško-četničko-partizanske bitke iz toga prošlog ratnog vremena. Samim tim, bez obzira na ocene koje se mogu davati vladajućem sloju Hrvatske, Bosne i Srbije, kao ekstremno nacionalističkim i autokratskim nedemokratskim režimima (to isto važi za svaki od tri naroda u Bosni), nikako ne treba preterivati i te režime oglašavati za ustaške, četničke ili boljševičke.
Desimir Tošić

"Naša operativa se na domaćem tržištu u takvim objektima koji su uslov na tenderu javljala samo kao kooperant koji nema te reference, dok su kajmak odnosili stranci, „Por”, „Alpina”, „Štrabag”… koji su poneli i glavne reference i profit. Čini se da naše firme daju veću cenu od stranih kompanija, međutim,Rodić kaže da oni daju damping cene, osim toga dođu do jeftinijeg kapitala kod svojih banaka, ovde angažuju našu jeftinu radnu snagu i eto im posla. Na kapitalnim objektima u 98 procenata rade stranci, što je nepodnošljivo."

"nedaj se generacijo"..nije sala ona misli ozbiljno !

http://www.slobodnajugoslavija.org/images/stories/vijesti/pun_mi_vas_je.jpg

U saopštenju ove organizacije se navodi da je najavljeno da će na ŠER konferenciji učestvovati ljudi koji stoje iza "prošiptarskog projekta Kosovo 2.0", prenosi portal Telegraf.rs.

- Projekat "Kosovo 2.0" se bavi direktnom promocijom narko-države Kosovo kao nezavisne države koja nije u sastavu Republike Srbije, što predstavlja direktno podrivanje ustavnog poretka Republike Srbije - navodi se u saopštenju "Naših".

Na sajtu samog projekta "Kosovo 2.0" stoji da ova organizacija traži volontere koji bi se pridružili "prezentaciji i promociji najnovije evropske države i povežu se s mladima iz celog sveta".

Ovaj projekat je na sajtu ŠER konferencije predstavljen na drugačiji način

- "Kosovo 2.0" uspeva da funkcioniše bez cenzure i bez straha. Njihovi interaktivni blogovi, tekstovi i multimedijalni sadržaj pružaju do sada neviđene teme i poglede s Kosova i iz sveta. Kroz vebsajt i štampano izdanje, "Kosovo 2.0" je jednostavnim pristupom i kombinovanjem tradicionalnih i novih medija stvorilo samoodrživu platformu uz pomoć koje jedna nova generacija menja medijski pejzaž. Predstavlja glas ućutkane i obespravljene većine - glas mladih ljudi. Njihove tekstove možete čitati na engleskom, albanskom i srpskom jeziku - piše na sajtu Šer konferencije.

Akademik pokojni Mihailo Markovic...

**Драгољуб Мићуновић је у пролеће 1990. године покушао да ме убеди да приђем ДС-у јер ће они имати најбољи социјални програм. Никада нисам видео тај социјални програм. У пракси га сигурно нема. Мићуновић сада чак и студентску побуну из 1968. године, која је била изразито лево оријентисана (сам Мићуновић је тада предложио да се Београдски универзитет назове Црвени универзитет „Карл Маркс”), сада покушава да представи као либерални покрет. Шта је то друго него прекрајање историје и прање сопствене биографије?Не знам у чему је такозвана социјалдемократска оријентација ДС-а, у правом смислу те речи.**

( Zoran Djindjic..*svaki prezervativ se pole upotrebe baca...* i fiiiic Micko je izleteo iz DS..)

Za ljude spremne da osnuju porodicu,mislim da jeste obećana zemlja,po pitanju osnovne egzistencije.
Za onoga ko želi malo više duhovnog života,van ustaljenih normi,ona je tamnica.
Živeo sam u Rusiji,šokirao sa kako tamo stoje stvari po pitanju odnosa među susedima,prijateljima,roditelji deca i sllično.
Pri tome sam upoznao Amerikance koji su pokupovali stanove u Rusiji i preselili se jer su oduševljeni tim odnosom u Rusiji,Mogu misliti kako je kod njih.
A tek ova fobija od terorističkih napada.Katastrofa.
Policijska zemlja je pokazala svoje pravo lice.

Ipak,po pitanju globalne i spoljnje politike,potpuno sam na strani Amerike.odnosno na strani politike koju vodi.Posmatram ih kao naše spasioce,jer da ne beše onog Mislostdnog Anđela,još uvek bi mi biliu potpunom mraku.Zato im hvala jer su uvek bili na strani progresivnih snaga u Srbiji,za razliku recimo od Rusije,ali je taj svet za mene ipak druga planeta i ne privlači me ni najmanje.
Eto priznaću,taj njihov Divlji Zapad uz koga sam odrastao u filmovima i stripovima je možda moje neko Kosovo.Zašto ne priznati iskreno.OK koral sam uvek pre doživljavao kao svoje svetilište nego Kosovo polje.Ali ipak,od toga danas nema ništa.Sve su to višespratnice,nove zgrade,ništa od te duhovnosti.Dok holideja,Vajata Erpa,Dejvida Kroketa.

http://www.vestinet.rs/drustvo/nisam-poredio-nikolica-i-hitlera

http://www.marxist.ca/canada/quebec/763-statement-on-the-quebec-student-strike-by-fightback-canada-and-la-riposte-quebec.html
Oko 175,000 studenata već preko 80 dana štrajka u kanadskoj provinciji Quebec na istoku zemlje. Ono što je počelo kao prosvjed protiv povećanja školarina u jednom kratkom periodu preraslo je u opću pobunu studenata protiv neo-liberalnog kapitalizma i mjera štednje koje su se snažno obrušile i na Kanadu, zemlju koja je dugi niz godina imala poprilično bolje socijalne i radničke uvjete od južnog susjeda. Grad Montreal je zasigurno centar studentske pobune, no demonstracije se događaju i u drugim gradovima diljem zemlje. Činjenica je kako se studentki prosvjedi održavaju od Montreala na istoku do Vancouvera na zapadu.
Žestoki sukobi s policijom i provokacije represivnih organa više nisu iznimka, cijeli pokret poprimio je elemente opće pobune koja sada ne poziva "samo" na reforme, već na potpuni zaokret u ekonomiji i politici.

Dvije studentske organizacije, Fightback (Kanada) i La Riposte (Quebec) iznijele su Prvog maja proglas u kojem definiraju studentsku pobunu i njene ideološke okvire. Prenosimo vam proglas u cijelosti:


Proglas Fightback i La Riposte o štrajku studenata u Quebecu

"Napadi na studente u Quebecu (i drugdje) nisu hir ovog ili onog političara. Kada bi to bila istina onda bi se radilo o izoliranom fenomenu, a ne o globalnoj tendenciji. Napadi su dio šire generalne ofenzive protiv radnika, omladine i drugih elemenata koji su potlačeni - srž ovih napada proizlazi iz krize kapitalističkog ekonomskog sistema. Drugim riječima, kapitalisti si ne mogu priuštiti čak ni mizerne koncesije koje je ostvarila radnička klasa u periodu nakon Drugog svjetskog rata i sada žele izmijeniti ravnotežu u vlastitu korist. To se manifestira u napadima na
socijalne plaće, javni sektor i javne usluge, u napadima na prava imigranata i mladih i napadima na prava radnika.

Kapitalisti shvaćaju koliko je sve ovo za njih bitno i sada vrše pritisak na vlast da ovi slučajno ne bi popustili. Kolumna lista Montreal Gazette s naslovom "Izbor je demokracija ili vladavina rulje" prenosi: "Svaki 'socijalni mir' kojeg bi Vlada kupila od studenata ne bi bio trajan, jer bi tada i sve druge skupine koje se protive mjerama štednje vidjele da se Vladu može zastrašiti" (28.4.2012). Drugim riječima, oni vide mjere štednje kao neophodne i zato žele pod svaku cijenu uništiti studentski pokret.

Desničari su pokušali sve kako bi razbili naš pokret i nisu uspjeli. Pokušali su organizirati svoje demonstracije, ali bezuspješno. Pokušali su terorizirati studente i profesore, no to je samo izazvalo još veći bijes. Pokušali su razjediniti pokret na način da su pokušali demonizirati studentsku federaciju CLASSE. Pribjegli su u više navrata državnoj represiji lažno ističući studentske prosvjede kao nasilne.

Optužbe za nasilje koje dolaze od direktora policije su potpuno licemjerne, pravo ekonomsko nasilje se upravo vrši nad studentima i radnicima. Razumljivo je da će neki pripadnici agresivno reagirati nakon što se njihovi zahtjevi toliko dugo ne žele niti čuti. No, razbijeni prozor se nikako ne može uspoređivati s institucionaliziranim nasiljem ovog sistema.
Ipak, ne vjerujemo da individualne akcije pomažu našoj borbi. Podržavamo demokratska prava da kolektivno odlučimo u kojoj ćemo se mjeri suočiti s represivnim silama. Te odluke ne smiju biti nametnute ljudima bez njihovog pristanka - jedini pravi način da se uspješno obranimo je da stvorimo masovnu potporu za ovaj pokret.

Vjerujemo da studentske udruge moraju organizirati adekvatne komitete za samoobranu kako bi se demonstracije zaštitile od državnog nasilja i kako bi se i dalje sve taktike mogle donositi demokratski.

Trenutačno se pokret nalazi u mrtvoj točki - vlasti ne žele popustiti, no ni studenti ne žele napustiti ulice. Ovakva situacije ne može trajati vječno. Cilj je proširiti ovaj pokret na cijelu radničku klasu. Ovo je od najveće važnosti, jer kako smo i naveli ranije, represija protiv studenata samo je dio šireg plana za uvođenje mjera štednje koje će pogoditi sve radnike.

Studentska federacija CLASSE objavila je na svojim stranicama poziv svim radnicima na generalni socijalni štrajk. Ovo je važan korak unaprijed, ali mora postojati konkretan plan kako bi ovo postala stvarnost. Niti radnici niti njihove organizacije ne smiju se ignorirati u planiranju ovakve akcije. Kao manifestaciju snage, sindikati moraju pozvati na 24 satni generalni štrajk u znak potpore studentima i protiv mjera štednje. Studentske udruge moraju istaknuti ovaj detalj kao centralni cilj za vrijeme svakog javnog obraćanja. Studenti moraju poslati svoju delegaciju na svaki sindikalni sastanak i lobirati za ovaj cilj. Jer ako radnici ne prepoznaju ovaj otpor, pokret će zasigurno propasti. Sindikat CSN već je pozvao na akciju, ovo je odlična prilika da studenti radnicima objasne svoje zahtjeve i da se zajedno krene u generalni štrajk u svrhu borbe koja je zajednička.
U svibnju 1968. u Parizu, studenti su organizirali zajedničke studentsko-radničke komitete solidarnosti. U mnogim situacijama nakon zasjedanja ovih komiteta, radnici su odložili svoje alate i pridružili se studentima. U konačnici radnici su počeli štrajkati i na temelju vlastitih zahtjeva. Ova lekcija iz 1968. mora biti implementirana i danas !

Uz širenje studenskog štrajka na radnike, također je nužno pokret proširiti i izvan nacionalnih granica. Na snazi je jedna odvratna zavjera od strane kanadskih i međunarodnih medija koji u potpunosti ignoriraju masovnu studentsku pobunu ili se samo fokusiraju na detalje nasilja.
Kanadski studenti i radnici ne smiju dopustiti da nas ove korporativne zavjere podjele, jer solidarnost se kuje u borbi. Masovne demonstracije organizirane su i u Torontu i drugim gradovima, sindikati u engleskom djelu Kanade donirali su već desetke tisuća dolara kako bi pomogli našem cilju. Organizacije CLASSE pravično je postupila kada je pozvala sve kanadske sindikate da pomognu. Studenti Quebeca više nisu sami.

Naravno, solidarnost nije jednosmjerna. Studenti u ostatku Kanade imaju puno za naučiti od ovog pokreta u Quebecu. U ostatku Kanade školarine su skoro dvostruko veće nego u Quebecu. Ta kriminalna činjenica stalno se koristila kao argument protiv studenata u Quebecu. Studenti u ostatku Kanade, na engleskom govornom području, moraju se početi boriti isto kao i studenti u Quebecu. Kanadska Studentska Federacija (CFS) koja je glavni predstavnik engleskih Kanađana, mora početi planiranje za masovne demonstracije i štrajkove, koristeći iskustva u Quebecu kao inspiraciju. Treba nam generalni otpor koji će nas sve osnažiti, a ne metoda "podjeli pa vladaj" koju koriste kapitalisti.

Iznad svega, moramo isticati kako je obrazovanje pravo svih, a ne privilegija. Obrazovanje mora biti besplatno i dostupno svima ! Neki će reći kako sistem nema dovoljno novca za to, a mi im odgovaramo - ako imate dovoljno za vojne zrakoplove, zatvore, korporativna spašavanja banaka i porezne olakšice za najveće kompanije, onda imate i novca za besplatno obrazovanje. Mi tvrdimo kako obrazovanje mora biti temeljno zagarantirano pravo i ukoliko kapitalistički sistem ne može osigurati to pravo, onda sistem valja mijenjati. Tvrde kako nemaju novca za pristojne plaće, poslove, javne ustanove, dok se u isto vrijeme produktivnost stalno povećava, a bogati postaju sve bogatiji. Svojim postupcima kapitalisti ruše vlastiti sistem. Uz borbu za besplatno obrazovanje, bolje radne uvjete, ovo mora biti i borba za socijalističko društvo koje je u stanju ove uvjete osiguravati na trajnoj bazi. Problem nije samo "neoliberalna" kapitalistička ideologija, ovo je kriza cjelokupnog sistema !

U konačnici, pozivamo na jedinstvo svih najboljih boraca - hrabru omladinu i klasno osviještene radnike - u svakom otporu i u svakom dijelu svijeta. Kao što smo iznijeli u samom uvodu, pobuna studenta u Quebec samo je jedna komponenta šire internacionalne borbe protiv kapitalističkih mjera štednje, kriza i ratova. Radnici i studenti će puno lakše izvojevati pobjede ukoliko se budu borili zajedno, dijelili iskustva i učili od pokreta u drugim zemljama. Od Grčke, Egipta, Venecuele pa do SAD-a i Kanade - izgradimo međunarodnu marksističku tendenciju koja će ujediniti sve radnike i studente. Pridružite nam se !"

Piše : Mirko Stamenković

Uz sav rizik koji je neminovan kada se sa ekrana „skine“ rečenica, koja je moguće izvadjena i iz konteksta, nemoguće je ne osvrnuti se na ono što je izrekao Dragoljub Mićunović na najužem rukovodstvu svoje stranke.

Reč je o Demokratskoj stranci, koja je i na parlamentranim i na predsedničkim izborima, gledala u ledja Tomislavu Nikoliću. Reč je o čoveku koji je tom prilikom potpisan kao „programski direktor DS“, ma šta to značilo. Reč je, ipak, o političaru koji je prošao sve što je moglo da se prodje u politici bivše Jugoslavije i sadašnje Republike Srbije.
A malo nije. Od golootočkih mladalačkih dana,(sa tada skojevskim ili stažom člana KPJ, jahača popova i onoga koji je čupao brade popovima), preko studentskih nemira 1968. godine. Hapšenja i isterivanja sa Filozofskog fakulteta. Rada u Nemačkoj. Povratka u Beograd. Jednog medju dvanaestoro koji su obnovili nekadašnju Demokratsku stranku. Njenog predsednika. Smenjivanja. Osnivanja sopstvenog Demokratskog centra. Do ponovnog vraćanja u DS kao predsednika Političkog saveta.
Sve to je prešao Mićunović. I zato bi bilo naivno poverovati da mu se omaklo ono o „načinu dolaska Hitlera na vlast“! Bar on ne može da se skriva iza „političkog neiskustva“!
Praviti aluzije na čistu i ubedljivu pobedu Tomislava Nikolića, stavljajući to u kontekst fašizma, neodoljivo sugeriše da nema slučajnosti što su se onako prljavi i uvredljivi spotovi pojavljivali iz „kuhinje žutih“ tokom kampanje.
Plašenje naroda je u principu politički amoralno. Plašiti gladan, nezaposlen, i u mnogo čemu ponižen narod u regionalnim i svetskim okvirima – obično daje rezultat kakav su „demokrate“ pretrpele na poslednjim izborima. Osim oficijelne čestitke Borisa Tadića, nema razumnih političkih razgovora sa pobednikom o putevima zajedničkog izlaska iz krize.
Narod je presudio. Neće one koji su ga dosad vodili. Kohabitacija nije isključena, ali ne po cenu da sada novi šef države izigrava „englesku kraljicu“, a oni koji su izgubili parnicu sa narodom – zasednu u ministarske fotelje i nastave tamo gde su stali.
Matematika rešava lični, ali ne i nacionalni interes. Problem Srbije u ovom trenutku je da se nadje racionalno zajedničko nacionalno rešenje. Niko nema pravo zarad svojih intersa ili straha od kazne za ono učinjeno, o čemu je i Evropska unija rasprvaljala, pogotovo kada je reč o privatizaciji, reformi sudstva i nakaradnih zakonskih rešenja da bi se politički obračunali sa onima koji se nisu uprljali u privatizaciji – da hrliti ka „matematičkim formulama“ u dobijanju skupštinske većine. Jer, to nas je koštalo da smo sada zemlja koja ima najviše nezaposlenih, najmanje zarade i najveći dug u regionu.
Otuda je smešno novog predsednika, koji se još nije ni uselio na Andrićev venac, dovoditi ma u kakav kontekst sa Hitlerovim „načinom dolaska na vlast“. Još manje je održiva pretnja da će Tomislav Nikolić bilo čime doprineti da Srbija upadne u „živi pesak“.
Otkud uopšte ideja da će Tomislav Nikolić povesti Srbiju nekim drugim a ne demokratskim, evropskim, ali putem saradnje i sa ostatkom sveta. Istina, on traži da Srbija ima ista prava kao i sve druge članice EU. Pogotovo kada je reč da se ne odrekne svog nacionalnog interesa, svog prava na državni suverenitete ili prava na državni teritorijalni integritet. Zato je i besmisleno svoj žuč poraza kriti iz plašenjem naroda Tomom Nikolićem. Jer, već gladnog ne možeš da uplašiš da će ostati gladan, zar ne?!
Vraćanje u prošlost i ovakve asocijacije sa fašizmom, mogu nekog da inspirišu da začeprka po starim arhivama gde će se naći i da je onda mladi asistent studentskim rezolucijama 1968 nudio i maocetungove ideološke stavove o „jedankim stomacima i šaci pirinča“.

Kupovao Obamu, a dobio Hilari



Od kada je 2008. godine za predsednika SAD-a izabran Barak Husein Obama, prethodno pobedivši u stranačkoj nominaciji gospođu Hilari Klinton, za Borisa Tadića počinju teški dani. Naime, FBI-a je ''nanjušila'' da je tadašnji srpski predsednik sa 50 miliona dolara, keša, preko tadašnjeg sekretara Ambasade Srbije u Vašingtonu, a danas ambasadora, Vladimira Petrovića, i preko guvernera Ilinoisa Roda Blagojevića, čiji je sekretar bio i gospodin Petrović, pomogao izbornu kampanju Baraka Obame nelegalnim uplatama!

Gospođa Hilari i FBI-a proverili su sve račune koje u svetskim bankama ima gospodin Tadić, pa je utvrđeno da na svim njegovim "računima u opticaju", ima oko milijardu i osamsto miliona evra!

Kada je na konvenciju DS-a, uoči drugog kruga izbora za predsednika Srbije došao bivši ministar odbrane Francuske Alen Rišar, da Tadiću prenese pozdrave i podršku novog francuskog predsednika Fransoa Olanda, sumnjičava je postala i francuska policija, koja smatra da je Tadić odvojio više od dvadeset miliona evra za njegovu kampanju, a novac je išao preko sprskog ambasadora u Parizu Dušana T. Batakovića, koji je ovih dana izjavio da, ako bude opozvan sa mesta ambasadora, "sigurno neće nazad u smrdljivu Srbiju".

Očigledno je da je međunarodna zajednica zabrinuta sklonošću Borisa Tadića da opljačkanim novcem postavlja državnike po Evropi.

http://www.vestinet.rs/stav/ulizicka-srpska-vlada-krije-da-je-uvela-sankcije-belorusiji

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/cetiri-ekonomska-argumenta-protiv-eu.html