Diktatura Dragoljuba Micunovica..

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/205219/Beograd-bojkotovao-Konuzina

Korišćenje hrane kao oružje je staro koliko i opsada gradova, ali današnji varvari su podigli nivo delovanja „za nekoliko stepenika više“.

Oni kažu: „Postoje dva moguća načina na koji svet od 7 milijardi ljudi može izbeći ovakvu sudbinu. Ili trenutni natalitet mora pasti vrlo brzo, ili aktuelne stope smrtnosti moraju ići vrlo brzo gore. Ne postoje drugi načini“

Postoji, naravno, mnogo načina na koji stopa smrtnosti može ići velikom brzinom gore. U termonuklearnom dobu, rat može da ostvari ovu stopu veoma brzo i odlučno. Glad i bolest možemo nazvati kao prirodnu selekciju u vezi nataliteta, a nijedna od njih nije nestala sa scene… da pojednostavimo: Preterana ljudska populacija i rast nataliteta je jedna od najvećih ekonomskih i socijalnih prepreka većine zemalja u razvoju.

Neposredno po izbijanju Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, teror nad Albancima se pojačao.[58] Tokom kratkotrajnog aprilskog rata mnogi albanski vojnici u jugoslovenskoj vojsci su ubijeni od srpskih vojnika i oficira.[59] Jugoslovenska vojska je takođe ubijala istaknute Albance, posebno političke predstavnike kao što je Sherif Voca, ubijen 13. aprila 1941. Mnogi Albanci su ubijeni u barakama Mitrovice, pošti u Vučitrnu i u Đakovičkom okrugu, gde je vojska zapalila sela Bec, Gërgoc, Radoniq, Janosh, itd.[58]
Velika Albanija (1941-44)
Situacija se obrnula kada su nakon jugoslovenske kapitulacije, kada su italijanske i nemačke jedinice ušle na Kosovo. Između 1941. i 1945. godine, za vreme fašističke okupacije, Italija je stavila najveći deo Kosova, zapadne delove Makedonije i istočne delove Crne Gore pod upravu kvislinške vlade Kraljevine Albanije, koja je bila italijanski protektorat (vidi Velika Albanija). Progon Srba i ostalih nealbanaca je bio surov.[60][61] Srbi su ubijani i mučeni, njihova imovina je pokradena, a kuće spaljene.[62] Mustafa Kruja, premijer Albanije je bio na Kosovu u junu 1942., i na sastanku sa vođama kosovskih Albanaca je izjavio: "Srpsko stanovništvo treba što pre skloniti sa Kosova. Srpski kolonisti trebaju biti ubijeni.[63] Tokom rata, brojni srpski i crnogorski kolonisti doseljeni 1920-ih i 1930-ih su proterani nazad u Crnu Goru i Srbiju, a mnogi su ubijeni.[64]
Tokom rata, na Kosovu su delovale razne četničke jedinice, koje su počinile brojne zločine nad stanovnicima albanskih sela na granici Kosova i Sandžaka, usled čega je preživelo stanovništvo bilo prisiljeno da masovno emigrira.[65][66][67] Četnici su nastojali da uključe Kosovo u etnički čistu Veliku Srbiju[68], a radi ostvarenja svojih namera otvorili su koncentracione logore u koje su odvođeni Albanci.[69] U izveštaju Komande II četničkog korpusa Draži Mihajloviću četnici izjavljuju da će se boriti protiv Turaka i Albanaca do istrebljenja i da mržnja na Albance i Turke privlači čak i pristalice komunizma.[70] Mnogi četnici su nakon amnestije u avgustu 1944. godine prišli partizanskim jedinicama, noseći sa sobom neprijateljski stav prema Albancima.[58]

Krajem 1943. i početkom 1944. godine na Bujanovskoj skupštini, Narodnooslobodilački odbor Kosova je doneo odluku o ujedinjenju Kosova sa Albanijom.[12] Iako su u više navrata o tome tajno pregovarali rukovodioci komunističkih partija Jugoslavije i Albanije, jugoslovenski komunistički vrh se na taj potez nikada nije odlučio zbog velikog uticaja Srba i Crnogoraca u njemu.[6] Iako su KPJ i NOVJ proklamovali politiku ravnopravnosti i bratstva-jedinstva, ipak se njihovi odredi na Kosovu i Metohiji, sačinjeni uglavnom od Srba i Crnogoraca, nisu u praksi uvek tako ponašali.[58] Desetak dana nakon što su partizanske jedinice prodrle na Kosovo 1944. godine, izbila je velika oružana pobuna među Albancima koji su to doživeli kao ponovnu "okupaciju" Kosova.[58] Na Kosovu je nakon toga zavedena vojna uprava.[45] Između oktobra 1944. i jula 1945. jugoslovenski partizani su se žestoko obračunavali sa otporom Albanaca, pravdajući to borbom protiv "kontrarevolucionarnih" elemenata. U tim operacijama je učestvovalo nekoliko divizija sa oko 40.000 vojnika.[71] Prema procenama albanskih naučnika, preko 47.300 Albanaca je ubijeno na prostorima bivše Jugoslavije između 1941-1945.[72] Albancima Jugoslavije nije dopušteno da se ujedine sa Albanijom, kao što su odlučili na Bujanovačkoj konferenciji, već su formiranjem avnojevskih granica podeljeni u četiri administrativne jedinice SFRJ: AP Kosovo, Uža Srbija, Makedonija i Crna Gora.[58] Mnogi albanski partizani su ponovno pripajanje Kosova Srbiji doživeli kao poništavanje njihove borbe i izdaju od vođstva narodno-oslobodilačkog pokreta.[58]

Po završetku rata 1945. godine, nove vlasti su svim proteranim predratnim jugoslovenskim kolonistima zabranile povratak na Kosovo, jer su ih smatrali eksponentima velikosrpske politike.[45] Ova odluka je žestoko kritikovana od mnogih srpskih autora i uzimana kao ultimativni dokaz nepravde komunističkih vlasti prema Srbima.

Vozač kamiona iz Slovenije je negdje na TV-u rekao kako radi dnevno po 16-18 sati za golu plaću, bez plaćenih prekovremenih sati, bez plaćenog toplog obroka. Kad bi se pobunio, kaže, to njegov gazda jedva čeka, jer bi ga poslao na burzu i uzeo Rumunja koji bi mu vozio u pola cijene, ali gazda istovremeno priča kako je u EU super, jer svaki mjesec kupi novi kamion.

Bugarin (poslovni partner) priča kako je Bugarska živjela od izvoza voća i povrća, a sada sve uvoze iz EU, dok se država sve više zadužuje.

Mađari pričaju kako su postali najamni radnici u (do jučer svojim) vinogradima, jer su ih Francuzi najprije uništili s niskim (dampinškim) cijenama, da bi, kada Mađari nisu više mogli vraćati banci kredite, od banaka kupili za sitan novac gotovo sve vinograde. Tako se sada najpoznatiji Mađarski vinogradi (Tokajac) nalaze u vlasništvu Engleza.

U Češkoj je EU prisilila vlasnike šećerana da zatvore tvornice, dok su radnici završili na burzi, a sve zato jer EU ima previše šećera, a previše šećera ima zato jer ga EU uvozi iz Kube i na njemu je puno veća za rada .

Njemačka je zbog prekoračenja kvote dozvoljenog zagađivanja, prema sporazumu iz Kyota, veliki dio prljave industrije prebacila u Češku.

Jedini čovjek koji je zbrojio dva i dva je češki predsjednik Klaus koji tvrdi da je ulazak Republike Češke u EU čisti promašaj i u znak protesta ne dozvoljava da se zastava EU izvjesi na njegovu rezidenciju.

Prošle godine u veljači sam jedne nedjelje u vijestima na radiju u osam sati čuo u špici krajnje uznemirujuću vijest - U Mađarskoj građani nezadovoljni s EU izišli su na ulice i krenuli prema parlamentu, policija napravila barikade, očekuje se ono najgore. Uključio sam radio da čujem vijesti, međutim Mađarska se nije više spominjala. Navečer sam s nestrpljenjem čekao dnevnik na TV, o spomenutom događaju ni riječi.

Znači da je saborska komisija za informiranje već reagirala. Nakon par dana stjecajem okolnosti sreo sam se s nekim Mađarima pa sam upitao što je to bilo. Najprije nisu shvaćali na što mislim, a kada sam im objasnio što je bilo na vijestima, odmahnuli su rukom i rekli "Ma kod nas su stalno neke demonstracije protiv EU".

E pa sada se pitam gdje je demokracija, gdje je sloboda štampe, kojom se toliko busamo u prsa.

Tvrdim da je to zato jer bi protiv EU bilo ne 50% građana RH, već 90%da ovakve vijesti prikažu na našoj televiziji. Bojim se da na kraju građani neće niti glasovati o ulasku u EU, već će do tog vremena Sabor promijeniti Ustav, pa će Sabor mjesto nas donijeti najbolje rješenje, a to je ulazak u EU, jer znaju da su im izgledi da narod glasa za EU veoma mali.

Tako je bilo u Nizozemskoj i Sloveniji, kada su kroz ispitivanje javnog mijenja shvatili da će narod biti protiv ulaska u EU.
Kada se puk pobunio što se nije izišlo na referendum, odgovor je bio:" Vi ste glasali za našu stranku, koja je u svom programu imala ulazak u EU i mi sada samo izvršavamo ono što smo vam u predizbornoj kampanji obećavali".

Nadalje, zašto Ustav EU nije prošao u Francuskoj i Nizozemskoj, zašto su pribjegli Lisabonskom sporazumu, zašto Lisabonski sporazum prihvaćaju parlamenti, zašto ga ne daju na referendum?

Zato jer bi prošli kao u Irskoj, a u Irskoj znamo nisu prošli.

Da li su naši političari svjesni toga što čine ovom narodu? Da li su svjesni toga da će ulaskom u EU u vrlo kratkom roku sva dobra prijeći u vlasništvo bjelosvjetske mafije i da će naš narod biti najamna radna snaga, bolje rečeno robovi.
Oni nisu svjesni da kada vlasnik plati porez na dobit, ostatak dobiti završava van granica RH Samo ako je vlasnik Hrvat ta dobit se opet investira u RH.

Znam dobro o čemu pričam, jer sam donedavno radio u stranoj tvrtci i znam koliko novca je svake godine vlasnik odnosio iz RH.

Što je to potaklo sve naše stranke da u svojim programima gotovo svi (osim nekih malih stranaka) imaju ulazak u EU. Kao jedini logični odgovor nameće mi se misao da su kupljeni, jer bogatoj EU (s velikim osjećajem za pronalaženje zlatnog rudnika) nije problem podijeliti našim političarima stotinjak milijuna eura da bi ovi napravili sve što se od njih traži. Njima investirati taj novac je kao meni dati prosjaku 5 kuna.

Zar nitko ne vidi da su vodeće članice EU (Engleska, Francuska, Nizozemska, Portugal, Španjolska i Njemačka), sve od reda bile kolonijalne sile, da su kolonije osvojili ratom, da su u tim ratovima poubijali milijune ljudi i opljačkali sve što se opljačkati moglo. Ali sve što su oružjem dobili, oružjem su i izgubili. Sada imaju muzeje pune umjetnina, zlata, bjelokosti i dragulja, ali imaju i izdajnike (one koji su za njih ratovali u vlastitoj domovini protiv vlastitog naroda), koji su im sada problem (U Francuskoj: Marokanci, Tunižani, Alžirci, Mauri i.t.d.).

London ima preko 50% obojenog stanovništva, a da ne pričamo o tome na što sliči Nizozemska) i izvor su kriminala. Sada imaju i jedno veliko iskustvo, pa su poučeni Aljaskom, koju su SAD kupile od Ruskoga cara došle do zaključka: što se otme oružjem, oružjem se može vratiti, ali što se kupi, može se samo kupnjom vratiti, pa su sada krenuli osvojiti svijet na novi način: globalizacijom.

Pročitajte malu plavu knjižicu EU-a, koja se zove Ustav EU-a, u kojoj sve piše...

I sada su te zemlje lansirale priču o globalizaciji.
Što se to krije iza globalizacije? Globalizacija je kolonizacija bez ispaljenog metka.

I mi nasjedamo tim hohštaperima, koji nas uče što je to demokracija, što je dobro, a što je zlo, a do jučer su sijali smrt širom svijeta.

Istrijebili su cijele civilizacije. Najveći demokrati na ovome svijetu, SAD, donedavno su imali robove, a do jučer se nisu vozili u istim autobusima sa crncima, dok je Dubrovačka republika 1642. Godine donijela zakon o ukidanju ropstva, dakle u vrijeme kada je Sjeverna Amerika još bila engleska kolonija i nije postojala kao država (SAD su oformljene kao država 1776. godine).

I sada im je taktika da žrtvu najprije bace na koljena (najčešće kroz financijska zaduženja), a onda dolaze s kovčezima novca, odvjetnicima i ugovorima, pa sve vrijedno kroz kratko vrijeme promijeni
vlasnika, naravno za sitan novac, jer i kralj u pustinji, kada umire od žeđi, daje kraljevstvo za kap vode.

Ja jesam za EU, ali ne EU s ovakvom politikom, politikom koju vode kapitalisti, a ne političari.

Kakva je to politika kada su kapitalisti zbog svoje gramzljivosti, pohlepe i nepresušne želje za što većim bogatstvom svoj kapital radi veće zarade prebacili u Kinu (gdje radnik radi za 1 $ dnevno), a radnike uz čiju pomoć su stekli taj isti kapital šalju na burzu, da bi robu proizvedenu u njihovim tvornicama u Kini dopremili u EU da je prodaju svojim dojučerašnjim radnicima, koji sada žive od socijalne pomoći.

Tako su do sada uništili tekstilnu industriju u EU, obućarsku industriju, načeli drvno- prerađivačku industriju, automobilsku industriju i.t.d.

Tvrdim da ovakva politika EU nije dobra, da se bazira samo na kapitalu, a za čovjeka više nitko ne brine. Sada više nije dovoljno raditi radnim danom što bi rekli Zagorci od ve do ve, već je potrebno raditi i subotom i nedjeljom, ali to samo kod nas, dok ti isti centri u svojim matičnim državama nedjeljom ne rade (Austrija i Njemačka).

No, ta politika je politika rezanje grane na kojoj se sjedi, jer kada 50% radnika u EU završi na burzi, a druga polovica više ne bude mogla plaćati socijalu radnicima na burzi, ponovo će poteći krv potocima. Da li će se to krvoproliće zvati Oktobarska ili Francuska revolucija nije bitno, ali to je s ovakvom politikom EU neminovno.

Bogataše u EU kod nas najviše zanima Slavonska ravnica, izvori pitke vode i naša obala zajedno s otocima. Industrija ih ne zanima, to imaju kod sebe u Koreji, Kini, Vijetnamu, Turskoj i Indiji.

Njih naša industrija koja im konkurira smeta. Nju treba uništiti. Pogledajte samo kakav pritisak rade na našu vladu u vezi brodogradilišta. Naša brodogradilišta im smetaju jer konkuriraju Korejskima, koja su u njihovom vlasništvu. To opravdavaju slobodnim tržištem i zaštitom tržišnog natjecanja.

Kad smo već kod slobodnog tržišta, da kažem i to da je njihova teorija da sve što nije profitabilno, dakle što ne može na tržištu opstati, treba propasti.

Ali to pravilo važi samo za neke, iako tvrde da smo svi jednaki (sve svinje su jednake, samo su neke jednakije, Orwell), pa pitam se zašto onda sada u ovoj krizi nisu pustili da propadnu sve banke u EU i
SAD-u, jer su po toj logici trebale propasti, zašto su automobilskoj industriji dali financijsku injekciju, zašto je samo Amerika, da spasi svoje gospodarstvo, žrtvovala preko tisuću petsto milijardi USD?

Zar mi dotacijama ne spašavamo svoje gospodarstvo? Zar nije bolje da im pomognemo sa dva tri milijuna USD, nego da ti radnici završe na burzi, gdje će koštati proračun desetak puta više?

Dakle mi sve slijepo vjerujemo tim bjelosvjetskim lažovima. Možda ćete reći da sam pregrub u iznošenju svojih ocjena. Ne nisam pregrub, ja sam očajan, mogu ovo pismo poslati i u novine ali one ga neće objaviti.

Goebbels, Hitlerov šef propagande je za ove današnje managere propagande bio dječji vrtić. Ovi danas su učenici Američkog agresivnog marketinga rođenog u potrošačkom društvu (Marketing, što je to ustvari?

Jedna definicija kaže da je potrošačko društvo izgradilo marketing, koji je sposoban čovjeka uvjeriti da kupi nešto što mu ne treba, za novac koji nema-karticu). To pak znači da čovjeka treba nagovoriti da
se što više zaduži, jer je onda s njime lakše vladati.

Ako čovjek nikome ništa ne duguje, tada si može puno toga dopustiti, ali ako duguje, za auto, za kuću ili stan, dovoljno mu je priprijetiti otkazom i čovjek šuti, jer ako ostane bez posla, ostat će bez svega, a nitko ne želi ostati bez egzistencije i dobara koja je stjecao mukotrpnim radom, pogotovo kada iza sebe ima obitelj, koja je svakom radniku svetinja.

Koliko su lažljivi, sjetit ćete se i sami, kada Vas podsjetim na obećanja stranih banaka. Dok nisu imali pristup u RH, onda su nas uvjeravali da ako im otvorimo vrata, da ćemo imati kamatu istu kao i u
njihovim matičnim državama (kod njih je sada kamata 3%, a kod nas 13%).

Kada su ušli obećavali su tvrtkama, koje pređu k njima iz tadašnjeg SDK, da će im platni promet raditi besplatno. No naše tvrtke na to nisu nasjedale, pa su onda dr. Šošić i dr. Đodan javno popljuvali SDK, nazvavši SDK komunističkim mastodontom, koji treba ukinuti (jer takvo što ne postoji nigdje u svijetu), a poslovne subjekte prebaciti u poslovne banke. Napokon su donijeli zakon koji je tvrtke prisilio da račune i novac prebace u poslovne banke, ali tog časa više nijednoj banci nije palo na pamet održati obećanje o besplatnom platnom prometu, štoviše cijena platnog prometa je poskupjela otprilike pet puta.

U tim istim bankama danas možete dobiti kredit za auto, kamion ili bilo što drugo proizvedeno na zapadu u roku par sati do par dana, dok za recimo farmu krava kredit će naš seljak ganjati par godina.

Naša vlast je po meni učinila najveći propust 1992. godine, kada je u pretpristupnim ugovorima s EU potpisala da će otvoriti naše tržište europskim proizvodima i da će prodati banke. Tim potezom smo uništili domaću industriju, poljoprivredu i tržište novca - ili rečeno šahovskom terminologijom, poklonili smo protivniku kraljicu i topove.

Da nastavim sa šahovskom terminologijom: naša vlada igra šah s EU, a ima znanje početnika, koji zna samo kako se vuku figure, dok protivnik zna desetak poteza unaprijed i unaprijed zna gdje će nas navući na tanki led i matirati, odnosno postići sve ono što su naumili.

Za ulazak u EU najprije su nam uvjetovali suradnju s Haškim sudom. Zatim smo morali izručiti generala Gotovinu, pa smo morali prihvatiti ZERP, sada ćemo morati dati Slovencima 90% onoga što traže i tako malo po malo, najednom ćemo se naći na koljenima bez hlača.

Ako se samo malo suprotstavimo, izvući će asa iz rukava, a to je da će preko noći zatražiti povrat svih dugova, što je ovoga časa oko 50 milijardi USD.

I što mislite što nas onda čeka?

Čeka nas jedino moguće, a to je uvođenje maksimalnih poreza na sve moguće i nemoguće, od poreza na rogatu stoku za seljake, porez na višak stambenog prostora, porez na vikendice, aute (neke od tih poreza već imamo, ali će sada biti nekoliko puta veći), porez na porez - i do čega će to dovesti?

Dovest će do drastičnog pada cijena nekretnina i do općeg kolapsa u zdravstvu, školstvu i trgovini.

I sada je jasno zašto EU inzistira na brzom sređivanju gruntovnice i zemljišnih knjiga.

Prošle godine, naš bivši premijer je rekao da je Hrvatska jedna velika obitelj, s čime se ja u potpunosti slažem, samo se pitam da li je u njegovu malu obitelj dolazila policija i centar za socijalni rad raditi
reda ili je taj red radio sam, pa se pitam zašto mu u velikoj obitelji EU treba raditi reda?

Nadalje, mnogi besplatni programi EU su izmišljeni za to da pripreme teren za dan D. Npr. program po kojem emisari EU uče naše lumene kako gospodariti društvenom imovinom, a za to im trebamo dati popis društvene imovine s procjenom vrijednosti. Da li Vam to što govori?

Profesor Ljubomir Tadić krajem 60-ih kreće u disidentske vode, kao pripadnik
takozvane "Praksisove" škole. Udaljen je s Univerziteta, zajedno s
Dragoljubom Mićunovićem, Zagorkom Golubović, Mihajlom Markovićem, Miladinom
Životićem, Svetozarom Stojanovićem, Nebojšom Popovim i Trivom Inđićem.
Početkom 80-godina, posle završene Prve beogradske gimnazije, Boris Tadić,
kao student psihologije na Filozofskom fakultetu, pokušava da krene očevim
stopama. Upoznaje Veselinku Zastavniković (rođena 1955. godine) iz Osijeka,
koja studira novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Mlada i prelepa
Osječanka već je aktivna u radu i delovanju tadašnjeg Crvenog univerziteta,
na čijem su čelu vođe studentskog pokreta iz 1968. godine: Vlada Mijanović,
zvani Vlada Revolucija, Pavluško Imširović i Dragomir Olujić, koji je
okupljao disidente iz svih republika tadašnje Jugoslavije.
Među ženskim pripadnicima ovog pokreta Veselinka je bila najradikalnija,
najhrabrija i vrlo obrazovana. Njen otac je u to vreme bio zastavnik u JNA.

Zahvaljujući svojoj devojci Veseli, Boris Tadić je uživao poštovanje
prekaljenih disidenata. Njihovu vezu nisu odobravali Borisovi roditelji,
naročito njegova majka Nevenka. Boris je bio u senci svoje devojke i
disidentske vođe su ga prihvatale isključivo po tom osnovu, jer je bio mlak,
detinjast, bolešljiv, a i dolazio je iz bolje stojeće porodice.
Skoro anatemisan od roditelja zbog veze s kćerkom iz podoficirske porodice,
koja je tri godine starija (otac Ljubomir je rat završio u činu kapetana, a
dogurao do pukovnika Ozne), Boris odlazi od kuće. Disidenti ga primaju kao
svog druga i 1981. godine Boris i Vesela stanuju u iznajmljenom stanu u
suterenu zajedno s Gordanom Jovanovićem, koji je u to vreme s Dragomirom
Olujićem radio u odeljenju kontraobaveštajne zaštite disidentskog pokreta.
U suterenu u ulici Koče Kapetana broj 47, gde su stanovali Vesela i Boris,
održavane su tribine, sastanci raznih frakcija Crvenog univerziteta koji je,
zbog konspiracije, bio podeljen na više odvojenih grupacija, koje su imale
koordinatora u Dragomiru Olujiću.
Iz suterena u ulici Koče Kapetana na Vračaru, Vesela i Boris se 1983.
preseljavaju u stan u Knez Miletinoj 40, kod Dragomira Olujića, u kojem su
živeli duže od godinu dana. Kasnije mladi bračni par se izdržavao tako što
su, istina ne baš uspešno, prodavali dečje lutke koje je Vesela umela da
pravi. Po ženinom nagovoru, njegov otac Ljubomir uporno pokušava da sina
odvoji od lepe Osiječanke. Majka Nevenka nije prihvatala disidentstvo a nije
volela ni stil života svoga muža, Borisovog oca Ljubomira. Ona je više bila
sklona komfornom životu, čemu je uspela da nagovori svoju kćerku Vjeru.
Nevenka je potpisanog novinara, danas glavnog urednika TABLOIDA, pokušala je
da smesti u ludnicu zbog organizovanja pobune u srednjoj školi 1974. godine,
ali se on spasao bekstvom iz njene ordinacije.
Siromaštva se mladi bračni par Tadić oslobodio kada je Boris dobio posao
profesora psihologije u Prvoj beogradskoj gimnaziji.
Brak Vesele i Borisa uspešno je funkcionisao prvih desetak godina. Boris je
imao razne hobije (bavljenje vaterpolom, u kojem nije ostvario nikakve
rezultate, jer je rovitog zdravlja, bez obzira na korpulenciju). Idoli su mu
bili članovi muzičke grupe "Idoli'' (Vlada Divljan, Srđan Šaper, Nebojša
Krstić...) koja, inače, nikada nije održala nijedan koncert i u kojoj je
samo Vlada Divljan znao da svira. Njihove svirke za ploče izvodio je tonac
Radio Beograda Milovan Pilipović, onda popularan kao Minimaksov pulen i
poznat kao Mile Pile, koji je svirao više instrumenata i nasnimavao svoju
svirku na njihove ploče. Ova grupa imaće u životu Borisa Tadića značajan
uticaj, na njegovu sreću, a na našu nesreću.
U politiku Boris Tadić ulazi početkom 90-ih, kada njegov otac Ljubomir u
beogradskom Domu omladine osniva s još 11 istomišljenika Demokratsku
stranku. U ovoj partiji naći će se i njegov sin, a vrata stranačkih organa
za njega su širom otvorena.
Predsednik stranke je u početku Dragoljub Mićunović, Ljubomirov kolega s
fakulteta, a potom Zoran Đinđić, kome je Ljubomir Tadić bio uzor. Preko svog
oca Boris je u mladosti upoznao Dobricu Ćosića, a sam tvrdi da je najveći
politički uticaj na njega imala knjiga Koštunice i Čavoškog "Stranački
pluralizam ili monizam".
U Demokratskoj stranci gospodin Boris Tadić je, zahvaljujući uticaju svog
oca, izabran za sekretara Glavnog odbora, a potom i za potpredsednika
Izvršnog odbora. S liste ove stranke izabran je i za poslanika Narodne
skupštine Srbije.
Ulazeći u politiku, Boris Tadić zaboravlja na svoju mladost i počinje da
oponaša svog predsednika Zorana Đinđića, za koga njegov otac Ljubomir nije
gajio simpatije.
Kada Đinđić kreće da modernizuje "partiju žutih", nalaže svim funkcionerima
da se ''dovedu u red''. Postavlja im ultimatum: koliko kilograma da skinu,
koliko sati da provedu na vežbama u teretanama, kako da se oblače, gde da se
sastaju. Pokojni Đinđić je protežirao mlade, tek iz fakultetskih sala izašle
devojke i mladiće.
Uglavnom one koji su mladi, a knjiga im nije išla od ruke. Kao lideru
demokrata, Đinđiću su podvodili srednjoškolke koje su učlanjivali u stranku,
a njima i roditeljima nudili plaćena mesta u gradskoj administraciji, kada
je Đinđić postao gradonačelnik Beograda.
Pokojni Zoran Đinđić je uticao i na Borisa Tadića, s preporukom da "otkači
ženu Veselinku". Blizak Đinđićev saradnik se seća da je Zoran, u polušali,
tražio od Borisa: "Ma, koji će ti k... žena koja ne može da rodi?! Nađi
mlađu i bogatiju ribu!". Želeći da sačuva bliskost s Đinđićem, Boris se
sporazumno razvodi od Veselinke Zastavniković 2. septembra 1997. godine u
beogradskoj Palati pravde. Nije to više bio isti čovek. Padaju mu na um
majčine reči da treba biti bogat, a onda i moćan.
Ubrzo se Boris ženi Tatjanom, građevinskim inženjerom. S njom dobija dve
kćerke, Mašu i Vanju.
Život Borisa Tadića iz temelja se menja. On putuje po svetu. Đinđić ga
upoznaje s grčkim milionerom Kokalisom. Otac Ljubomir, koji je vanbračno
živeo s novosadskom Jevrejkom Klarom Mandić, bliskom prijateljicom Slobodana
Miloševića, postao je predsednik Srpsko-jevrejskog društva. Brak s Klarom
kratko je trajao, jer se u njeno srce odmah uselio Kapetan Dragan. I Boris
odlazi u Izrael, da se ''nauči zanatu'' kako se postaje bogat. Godine 1999.
grčki milioner Kokalis šalje ga u SAD da završi bezbednosni kurs za lidere
Jugoistočne Evrope.
Kada je 05. oktobra 2000. oboren Milošević s vlasti, Boris se dan kasnije na
terasi Skupštine grada upoznaje s Miloradom Lukovićem-Ulemekom - Legijom.
Razgovaraju više od sat vremana, nasamo. Boris nikada posle 12. marta 2003.
godine, kada je streljan premijer Đinđić, nije pomenuo Legijino ime!
U oktobru 2000. u saveznoj vladi Boris Tadić postaje ministar za
telekomunikacije, i to kao potpredsednik Demokratske stranke, što j

Maruti Suzuki, najveća indijska tvornica automobila, morala je jučer zaustaviti svoju operaciju nakon što su pobunjeni radnici napali menadžere, rukovoditelje i zapalili dio tvornice. Prosvjed radnika prerastao je u otvorenu pobunu protiv uprave - 40 menadžera i rukovoditelja kompanije je hospitalizirano, najmanje jedan je ubijen. Danas je potvrđeno kako se radilo o direktoru za ljudske resurse. Prema posljednjim informacijama pronađeno mu je zapaljeno tijelo.

Do sukoba je došla za vrijeme sastanka radničkog sindikata s upravom, navodi se kako je tema sastanka bila "disciplina radnika". Dan je počeo s radničkim prosvjedima. Radnici u jutarnjoj smjeni odbili su obavljati posao. Uprava je tijekom dana kontaktirala policiju, no, u večernjim satima situacija je eskalirala i došlo je do sukoba, prenosi indijski list The Economic Times.

Tvornica ima kapacitet proizvodnje 550,000 vozila godišnje, djelomično je u vlasništvu japanske kompanije Suzuki Motor Corp. Nakon jučerašnjeg incidenta dionice kompanije su pale za 8,2%. RT prenosi kako je nakon dolaska policije uhićeno oko 100 radnika. Ukupno je 95 osoba ozljeđeno u sukobima, među njima i 9 pripadnika policije.

Zabrinjava odsustvo interesovanja međunarodnih organizacija za predstojeći popis stanovništva u Srbiji. Nekadašnjih milion dve stotine hiljada nacionalno deklarisanih Jugoslovena u Jugoslaviji istopilo se na osamdeset hiljada na poslednjem popisu stanovništva u Srbiji, i na manje od stotinu na popisu u Hrvatskoj. Zbog čega su se pojavile ovako drastične razlike?

Jedan od razloga je način postavljanja pitanja. Na poslednjem popisu stanovništva u Srbiji pitanje o nacionalnosti bilo je otvorenog, a u Hrvatskoj zatvorenog tipa. Ova druga vrsta pitanja prema svim iskustvima sociologije bitno sužava mogućnost dobijanja slike stvarnog stanja i po mnogo čemu u rezultatima prikupljanja podataka odslikava namere izvođača samog (popisnog) anketiranja.

Kada je 2009. obavljan Probni popis stanovništva u Srbiji, primenjen je zatvoreni oblik pitanja pri izjašnjavanju o nacionalnosti i maternjem jeziku. Razumljivo je da je u takvoj situaciji (bilo) teško reći „Ne, ja sam Jugosloven“, ili „Moj maternji jezik nije srpski, nego srpskohrvatski“ a još teže „Moj jezik je hrvatskosrpski“. Time su se najneposrednije kršila prava jugoslovenske nacionalne manjine i doveo se u pitanje njen opstanak.

Ponoviću: Ispitivanje nacionalne pripadnosti preko zatvorenih pitanja u datim okolnostima, nezavisno od namera, realno predstavlja pritisak na pripadnike nacionalnih manjina. U Srbiji se na poslednjem popisu stanovništva (2002) osamdeset hiljada građana i građanki izjasnilo kao Jugosloveni po nacionalnosti. U Hrvatskoj, gde su primenjivani zatvoreni odgovori, kao Jugosloveni se izjasnilo manje od sto lica.

Politički činilac (a prilikom popisivanja birača za prošlogodišnje izbore za Nacionalni savet vlaške nacionalne manjine videlo se da postoje i policijski pritisci) bitno određuje odgovore, odnosno popisne rezultate. Broj nacionalno deklarisanih Vlaha u istočnoj Srbiji na poslednjih nekoliko popisa varira od 1.500 do 102.000. Na popisu 1991. bilo ih je 20.000, a na popisu 2002. 40.000. Uticaj političkog činioca ovde je sasvim vidljiv.

Predsednik Rumunskog nacionalnog saveta Danijel Petrović, koji je predsedavao Koordinacijom vojvođanskih nacionalnih saveta, bio je potpuno u pravu kada je povodom Probnog popisa tvrdio da „zatvoreni odgovori“ omogućavaju „indirektni psihološki pritisak na građanstvo“. Tom prilikom je povodom primenjenog načina ispitivanja nacionalnosti i maternjeg jezika popisivanih protestovao i Nacionalni savet makedonske nacionalne manjine.

Kad su Jugosloveni u pitanju, ministar za ljudska i manjinska prava dr Svetozar Čiplić je na konferenciji za štampu 12. marta 2010. izjavio da Jugosloveni ne mogu imati status nacionalne manjine niti svoj savet, „jer im nedostaju jezik, pismo i književnost“. Ovakvim stavom ministar Čiplić grubo je prekršio manjinska prava pripadnica i pripadnika ove nacije. On je kao ministar u Vladi Srbije prekršio odredbe iz niza članova Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, odredbe iz niza članova Zakona o zabrani diskriminacije, člana 26 Zakona o ministarstvima, odredbe Deklaracije Ujedinjenih Nacija o pravima pripadnika nacionalnih ili etničkih, verskih i jezičkih manjina i Okvirne konvencije Saveta Evrope za zaštitu nacionalnih manjina, i izložio je etničke Jugoslovene podsmehu i nipodaštavanju, kakvom nijedna manjinska zajednica u Srbiji nije izložena.

Centar za razvoj civilnog društva (CRCD) je tom prilikom primetio da složena stručna tema jezika, pisma i književnosti etničkih Jugoslovena ne može biti predmet jedne polurečenice niti pitanje političke (ne)spremnosti da se jednom manjinskom identitetu osiguraju po zakonu pripadajuća mu prava. Jugosloveni svoj jezik nazivaju srpsko-hrvatskim ili hrvatsko-srpskim, imaju dva pisma, latinicu i ćirilicu, i vrhunsku književnost stvaranu upravo na tom jeziku. Stvaraoci koji su se izjašnjavali kao nacionalno deklarisani Jugosloveni dobijali su najveća priznanja za svoj doprinos svetskoj kulturi, uključujući tu i Nobelovu nagradu.

CRCD je tada takođe sa zadovoljstvom konstatovao da 814 Egipćana, 584 Aškalija i 572 Grka u Srbiji uživaju priznanje države tj. da ih država uvažava kao nacionalne manjine. U međuvremenu je ministar u Vladi Srbije diskriminisao 80.000 Jugoslovena.

Pritisci su se nastavili i nastavljaju se. Zaštitnik građana Saša Janković je početkom novembra 2010. u Narodnoj skupštini podržao amandman poslaničke grupe manjina na Predlog Zakona o popisu stanovništva, kako bi se pripadnicima nacionalnih manjina omogućilo slobodnije i tačnije iskazivanje nacionalne pripadnosti.

Pritisci na neke nacionalnosti ili njihovo uslovljavanje su evidentni. Severnom Bačkom ovih dana kruže leci Hrvatskog nacionalnog vijeća u kojima se izjednačava nacionalna hrvatska sa verskom rimokatoličkom pripadnošću. Istovremeno, postoji sasvim poseban odnos organa bunjevačke nacionalne manjine sa agencijama Vlade Srbije, koji je, istina, bio mnogo vidljiviji u vreme dve Koštuničine vlade nego danas.

Ostaje i mogućnost sistematskog manipulisanja dobijenim rezultatima posle obavljenog popisa. Presedan postoji u neprestanom ponavljanju zvaničnika da je popis iz 2002. utvrdio da u Srbiji među odraslim građanima ima 95 procenata vernika. Državni službenici, uključujući tu i ministre, tendeciozno ignorišu da se na popisu ne utvrđuje vera u Boga (ili u bogove i druge natprirodne sile), nego veroispovest, odnosno vezanost za određenu kulturno-versku tradiciju. Jugoslovene od prethodnog popisa neprestano ograđuju u limite potomaka etnički mešovitih brakova, a mogu se očekivati i druge manipulacije koje bi sve predstavljale negiranje prava na izbor ili na promenu identiteta.

Državna politika je anti-jugoslovenska. Samo postojanje Jugoslovena otkriva besmislenost ratova iz devedesetih i otvara pitanje odgovornosti njihovih protagonista koji su i danas na vlasti. Sistematsko etniziranje politike, sediranje svetosavljem i konvulzivno upinjanje da se latinica istisne iz javne upotrebe predstavljaju napad na prava Jugoslovena i drugih nacionalnih manjina, koji je u funkciji prikrivanja vlastite odgovornosti za ratove i za kolaps države i društva. Vlast kroz pojedinačne istupe političara, školske programe i službenike, medijske nastupe i državnu politiku podstiče iracionalno i atavističko, umesto da se ponaša kao neutralni racionalni čuvar prava svih. Kao što je pisao Edvard Sapir: „Ne samo jezik ili neka terminologija već i puka spoljašnja forma u kojoj se jezik piše može postati važna kao simbol čuvstvene ili društvene odelitosti. Tako su hrvatski i srpski u suštini jedan jezik, ali se predočavaju u vrlo različnim spoljašnjim formama, budući da se prvi piše latinicom, a drugi ćirilskim pismenima istočne pravoslavne crkve. Ta spoljna razlika, združena s verskom, zacelo ima vrlo važnu funkciju da kod ljudi koji govore vrlo srodnim jezicima ili dijalektima, ali koji iz čuvstvenih razloga ne žele da se utope u neku veću celinu, spreči razvoj odviše jasne svesti o tome koliko su doista slični jedni drugima.“

Evropska Unija se ovome ne protivi. Evropa danas postoji manje kao zagovarana Evropa regija, više kao stvarna Evropa nacija. Jugosloveni bi bili nacija da imaju svoju državu, a Evropa nema sluha za nad-etničke identitete uže od okvira Evropske Unije. Ona prihvata Austrijance s njihovim nemačkim jezikom kao posebnu naciju, priznaje posebnost Moldavaca koji velikom većinom govore rumunski, poštuje kao naciju i Švajcarce s njihovom mnogojezičnošću. Ona, međutim, nije voljna da podrži zahteve pripadnika jugoslovenske nacije koja je, zajedno sa drugima, nekada imala svoju uglednu, relativno bogatu i svakako kulturnu državu.

Treba li se predati rezignaciji? Ako do toga dođe, nacija koja je bar povremeno privlačila Andrića, Krležu, Broza i Cankara da se izjasne kao njeni pripadnici ne zaslužuje ništa drugo do da nestane. Ne postoji mogućnost da Jugosloveni nestanu ako oni to ne žele. A pritisci kojima su izloženi mogu da zatome volju za izražavanjem identiteta, ali i da probude otpor asimilaciji. Pripadnici i pripadnice drugih nacionalnih manjina će u sudbini Jugoslovena, kakva ona već bude, videti vlastitu budućnost u Srbiji.

СТАНКО СУБОТИЋ, ПИСМО ИЗ ЖЕНЕВЕ:

У страху и паници да ће изгубити диктаторску власт и бенефиције које
уживају већ 12 година, функционери ДС по налогу свог газде Бориса
Тадића, не бирају средства у прљавој и незаконитој политичкој борби коју
воде. Тако и не воде рачуна ни кога помињу, нити у ком контексту.

Иако ме извесна госпођа Триван Јелена помиње у неком, ваљда ружном
контексту, лажно тврдећи да сам на листи СНС, никад у животу нисмо се
срели, видели, разговарали или били у контакту.

Једини контакт, али врло близак имао сам са врхом њене странке,
посебно с некадашњим председником Борисом Тадићем и угледном госпођом
Ружицом Ђинђић, високо пласираној на изборној листи (друго место).

Борис и Ружица су ми помињали да постоји особа (Јелена Триван) из странке Расима Љајића чији
су и отац и брат умешани у организовани криминал (Афера Индекс) , и да
је та особа (Јелена Триван) спремна на све не би ли оца и брата спасила
затвора и судске пресуде.

Видим, не само да их је спасила, већ је пола фамилије угурала у
правосуђе Србије, управо оно правосуђе које ме прогања и на монтираним
процесима суди, док је она (Јелена Триван) догурала до часног места
“Горана Матића Демократске странке“.

Не знам о каквим договорима између Томислава Николића и мене прича
госпођа Триван? Једине договоре и финансијске аранжмане у Србији имао
сам са Демократском странком, у којој данас она жари и пали.

Уколико не чита медије и није обавештена о чему причам, могла би да
пита носиоца листе ДС или ДС кандидата за председника Србије – о каквим
парама и договорима говорим.

Оно што треба да зна јавност Србије јесте да су ми Борис Тадић и Ружица Ђинђић, одмах по узимању више од милион евра,
наместили монтирани судски процес и то од судова у којима суди фамилија
госпође Триван и слични уцењени и осумњичени партијски кадрови ове
најлицемерније странке у Србији.

А све у намери да узму још! Јер њима никада није доста!
Станко Суботић
Женева 23. 04. 2012

http://images5.kurir-info.rs/slika-620x333/nevenka-tadic-majka-borisa-tadica-boris-tadic-intervju-politika-savet-psih-1347306919-207004.jpg

http://www.novimagazin.rs/public/fotografija_dana/1000/500/480x320_500-Corax_FB_-_Copy.jpg

Otkrio na sednici GO
Na zatvorenom delu sednice Glavnog odbora DS, pre deset dana, Petrović je javno, za govornicom, svojim kolegama iz DS rekao da je ta stranka u centralnoj Srbiji prošla bolje na izborima zahvaljujući subvencionisanim kreditima koje je davalo njegovo ministarstvo.
Petrović je rekao da nije bilo njegovih subvencionisanih kredita za poljoprivrednike, DS ne bi dobio ni pola glasova koje je osvojio u centralnoj Srbiji - otkriva naš izvor iz DS.
Naime, Vlada Srbije usvojila je 9. marta 2012, bukvalno uoči raspisivanja izbora, Uredbu o podsticanju poljoprivredne proizvodnje putem kreditne podrške kroz subvencionisanje dela kamate u 2012. Iz agrarnog budžeta za te namene odvojeno je 400 miliona dinara, a pravo na subvencionisani kredit imali su svi registrovani poljoprivredni proizvođači.

Soroševa mreža u Srbiji

U Srbiji, ovaj sivi kardinal vrši pripremu terena za Natanjela Rotšilda i predstavlja značajnog kreatora političke, pravne, privredno-finansijske, kulturne, medijsko-informativne slike društva. Na tom putu nastoji da istisne crkvu, jezik, pismo, istoriju, nacionalizam…Svoju mrežu uticaja izgradio još tokom devedesetih godina preko ,,Fonda za otvoreno društvo“, ,,Fonda za humanitarno pravo“, ,,Helsinškog odbora“ , ,,Beogradskog kruga“, ,,Evropskog pokreta“, ,,Centra za antiratnu akciju“, ,,NUNS-a“, ,,ANEM-a“, ,,OTPOR-a“…

Teofil Pančić(levo) i Petar Luković(desno) na promociji „Peščanika“. Ova dva novinara u svakoj prilici pljuju po svemu srpskom…

Danas, sve vodeće nevladine organizacije jesu istureno odeljenje Rotšilda, i zadužene su, ne samo da ostvare što veći politički uticaj, već i za psihološko oblikovanje nacije. Putem permanentnog inputiranja genocidnosti, zločinačke naravi i kolektivne krivice, ove fantomske organizacije žele da stvore strah i sramotu u narodu, koja treba da se materijalizuje u vidu indiferentnosti prema komadanju zemlje, rasrbljavanju ili bolje rečeno, kolonizaciji. To se sprovodi i u formi liberalizma, koji treba da metastazira u institucijama države, u porodici, naciji, tradiciji, kulturi…te na taj način treba da obezbedi nesmetan prodor Rotšildovoj imperiji.

Pored gore pomenutih organizacija, vrlo aktivno u ovoj ofanzivi učestvuju još i ,,Yucom“, Beogradski centar za ljudska prava, Građanske inicijative, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Žene u crnom, Inicijativa mladih… Promoteri ove antisrpske histerije su Sonja Biserko, Nataša Kandić, Biljana Kovačević-Vučo, Borka Pavićević(žena advokata Nikole Barovića), Miljenko Dereta, Vojin Dimitrijević, Srđa Popović, Mirko Đorđević, Biljana Srbljanović, Zoran Ostojić, te novinari Petar Luković, Teofil Pančić kao i ostale, nama po zlu, dobro poznate Soroševe vedete.

Sonja Biserko (levo), raspirivač mržnje prema Srbima i Nataša Kandić sa Karlom Del Ponte

Takođe, Soroš stoji iza forsiranja antisemitizma, koji se pripisuje ,,srpskom ksenofobičnom društvu“. Za to su zaduženi Filip David, Jovan Bajford, Laslo Sekelj… U skladu sa tim su razni ,,incidenti“, preteća pisma, skrnavljenje spomenika, grafiti…Nije zgoreg reći da Fond za otvoreno društvo stoji finansijski i ideološki iza organizacija koje se bore za prava homoseksualaca (Labris, ,,Queeria“, ,,Gay Serbia“…).

Marketing, medijska i logistička podrška ovom subverzivnom projektu se obezbeđuje preko ,,nezavisnih“ medija, kao što su B92, Studio B, Tv Pink, Tv Panonija, ANEM-a( tv stanice – RTV Dević, RTV Globus, RTV Kraljevo, RTV Nišava, RTV Pančevo, RTV Spektar, RTV Trstenik, radio stanice – Radio 021, Bum 93, Radio Sombor, Radio Indeks, Radio Subotica, Radio Pirot, Radio Ozon…) radija ,,Slobodna Evropa“…

Kablovska mreža SBB i satelitska televizija TOTAL TV, koje su u ekspanziji, nalazile su se do sredine 2007. u vlasništvu Soroša.
Doprinos informativnom jedinstvu daju produkcijske kuće ,,VIN“ i ,,PG Mreža“. Preko Media centra se dodatno obezbeđuje publicitet, tobožnjem, nevladinom sektoru.

Pored elektronskih medija, na Soroševom spisku se nalaze dnevni listovi i časopisi ,,Danas“, ,,Vreme“, ,,Evropa“, ,,Republika“, asocijacija lokalnih nezavisnih medija ,,Local press“(listovi ,,Pančevac“, ,,Kikindske“, ,,Vrannjske novine“ , ,,Naša reč“…), izdavačke kuće Samizdat, Dan graf, Stubovi kulture, Fabrika knjiga, Klio, Aleksandrija pres, Rende… Dalje, distributeri knjiga ,,Bukbridž“, Beopolis… Pod istom kontrolom se nalaze info agencija Sense i dve vodeće informativne agencije u zemlji, Beta i Fonet. Ove agencije su istovremeno i podružnice AP(Asošijeted pres) i Rojtersa, koje su u vlasništvu Rotšilda još od 19. veka. Soroš je ostvario infiltraciju i u kulturne i prosvetne institucije, pozorišta, Narodnu biblioteku, Istorijski arhiv, SANU… Oko sebe je okupio veliku grupu glumaca, reditelja, dramskih pisaca, muzičara, književnika, naučnih radnika, analitičara, bivših diplomata…pomoću kojih radi na animiranju što većeg broja pristalica.

po tom istom "novom ucenju", salju nam Sorosa umesto Lenjina... OTPOR ne miruje !!

Jelica Kurjak, šef diplomatske misije u Rusiji, primala u zvanične posete lidere ruske opozicije, zbog čega je zvanična Moskva prekinula svaki kontakt sa njom

http://www.autonomija.info/judita-popovic-sve-je-losiji-polozaj-vojvodine.html/comment-page-1#comment-18907

NJUJORK - Brutalno iskren.
Predsednik Irana Mahmud Ahmadinežad u razgovoru za televiziju CNN rekao u ponedeljak da je odbrana homoseksualnosti stvar kapitalista koji ne mare za istinske ljudske vrednosti. Prema njegovim rečima, sklonost ka istom polu je „veoma ružno ponašanje“ koje su osudili „svi proroci, sve religije i verovanja na svetu“.

Prilikom boravka u Njujorku, gde zaseda Generalna skupština UN, iranski predsednik se narugao svim političarima i strankama koje daju podršku homoseksualcima i lezbijkama samo ne bi li dobili „četiri-pet glasova više za izbore“.

Ahmadinežad ističe da odbrana homoseksualnosti nema nikakve veze s odbranom razvoja čovečanstva.

- Takva podrška homoseksualnosti isključivo je usađena u razmišljanjima okorelih kapitalista i onih sklonih razvoju kapitala, a ne ljudskih vrednosti. Homoseksualnost znaci kraj rađanju - rekao je Ahmadinežad.

Bivši nemački kancelar Helmut Šmit sinoć je na televiziji ZDF imao gostovanje za pamćenje. Vitalni 93-godišnjak tokom emisije je zapalio četiri cigarete, a onda je „opalio“ po Angeli Merkel.

Kazao je kako je Merkel sama kriva što je često upoređuju s Hitlerom. „Ona je preveliki nacional-egoist i na jedan centralistički način pokušava rešiti krizu u Evropi.

Na određeni način je sama kriva što joj evropske novine na ruku često montiraju kukasti krst.

Dva puta se u istoriji pokušavalo Evropom upravljati iz jednog centra.

Prvi put je pokušao Napoleon, drugi put Hitler. Trećeg neće biti.

Nemačka mora odustati od želje da bude centar Evrope“, poručio je Šmit.

Šmit, poznati protivnik neoliberalnog kapitalizma, osvrnuo se na današnju situaciju u globalnom finansijskom sistemu. „Danas je na sceni zverski kapitalizam. Osim njega tu su još i zverski islamizam, zverski socijalizam i zverski feudalizam. Moramo vratiti etiku u banke i kontrolu nad finansijskim sektorom“, kazao je Šmit.

Ruski TV kanal NTV prikazao je večeras drugi deo filma o opoziciji „Anatomija protesta“, čiji je glavni junak ovoga puta bio lider Levog fronta Sergej Udalcov.

U filmu se vidi da se on dogovara sa šefom odbora gruzijskog parlamenta za odbranu i bezbednost Givijem Targamadzeom, koji priča o svojoj poseti Londonu i susretima s odbeglim oligarsima, konkretno sa bivšim predsednikom Banke Moskve Andrejom Borodinom, navodno spremnim da finansira rusku opoziciju.

Udalcov je, kako se navodi, tražio od Targamadzea 35.000 dolara mesečno za pripremu protestnih akcija, a oni su se dogovarali i o mogućnosti preuzimanja vlasti u nekim ruskim gradovima, poput Kalinjingrada i Vladivostoka.

Prema filmu, drugog opozicionara – deputata Pravedne Rusije Ilju Ponomarjova finansira kontroverzni oligarh Boris Berezovski, koji živi u Londonu.
Autori „Anatomije protesta 2″ na kraju tvrde da će, ako ih akteri filma optuže za falsifikat, objaviti integralnu verziju susreta Targamadzea i Udalcova.

Koordinator Levog fronta je film nazvao „buncanjem ludaka“ i rekao da priče o finansiranju ruskih protesta iz inostranstva nemaju veze sa stvarnošću, a da prezime Targamadze prvi put čuje. On je takođe demantovao tvrdnje iz filma da opozicija ima nameru da nasilno zauzme vlast.

Udalcov je najavio da će pravnici Levog fronta pogledati film i svaku klevetu osporiti na sudu, dok predstavnici vladajuće Jedinstvene Rusije u Dumi kažu da će se obratiti organima reda da provere činjenice iznete u filmu.

Prvi deo „Anatomije protesta“, emitovan na NTV 15. marta ove godine, govori o tome kako su na akcije opozicije građani izlazili za novac i da su mitinge nadzirali ljudi iz američke ambasade u Moskvi, što je izazvalo oštre reakcije opozicionih aktivista.

http://infoport.co/?p=4977

Na beli teror je odgovoreno crvenim terorom.

U julu je postojala opasnost da Jekatenburg u kome se nalazila carska porodica padne u ruke Čeha. Iako je trebalo da bude suđeno carskoj porodici, sada je data naredba da se streljaju.

Uspostavljaju se nove vlade belogardejaca koje zahvataju velike teritorije. Nemci su u Ukrajini, Turci i Nemci na Kavkazu. Na severu u Arhangelsku i Murmansku su Englezi i Francuzi. Na jugu je kozačka armija Krasnova. Na istoku je Denjikin. Na krajnjem istoku su Japanci i Amerikanci.

Organizacija vojske je glavna bitka Partije. Dolaze novi komandanti iz naroda — Frunze, Čapajev, Buđoni, Vorošilov, Tuhačevski.

U Nemačkoj je rasulo zbog revolucije. Sovjetska vlada je poništila Brest-Litovski ugovor i Ukrajina postaje poprište borbi. Ipak glavna opsnost je sa istoka.

Tokom 1919. sve je veća pomoć imperijalista belim. Francuzi su se iskrcali u Odesi. U Estoniji su Englezi. Armija Judeniča je blizu Petrograda. Smanjuje se teritorija pod kontrolom boljševika. U Ukrajini su Francuzi podržali Petljuru koji sa svojim jedinicama vodi borbu protiv crvenoarmejaca. Na istoku je admiral Kolčak, a na jugu Denjikin.

Za sovjetsku vlast je 1919. bila najteža, ali su vojnički tukli jednog po jednog protivnika. Frunze je na Istoku potukao Kolčaka osvojivši Ufu. Zatim je nastupila opasnost od Denjikina s juga, koji se približavao Moskvi kada i Judenič Petrogradu, ali je on u oktobru bio odbačen. Tada je Buđoni krenuo na Denjikina i potukao ga. Beli generali i vojska su počeli žurno da se pripremaju za emigraciju. Kolčak je bio uhapšen od strane naroda u Irkutsku i streljan. Krim je postalo poslednje uporište belih po odlasku Denjikina, koji je predao vlast Vrangelu. Celu godinu dana se Vrangel održao zbog ofanzive Crvene armije u Poljskoj. Poljski general Pisludski zajedno s Petljurom poveo je rat u Ukrajini. Zauzet je Kijev, a zatim su ih crvenoarmejci gonili do Varšave, ali nisu imali snage da zauzmu i sam grad.

U 1920. samo pojedini delovi zemlje su bili pod vlašću belih.

Na dalekom istoku Japanci su ostali do 1922. kada su morali da napuste Vladivostok.

Crvena armija je na kraju građanskog rata brojala 5 milona vojnika. Njena pobeda nad belima nije imala samo vojni, već prvenstveno politički značaj. Građanski rat je uvek ogorčena i najkrvavija forma klasne borbe.

Značajnu pomoć Crvenoj armiji tokom građanskog rata su pružili partizanski ustanci u pozadini belih.

Belogardejci su kao sredstvo koristili teror, a pritom nisu bili politički jedinstveni. Na početku su imali, pored kulaka, i srednje seljaštvo za sobom. Međutim, veleposednici su preuzimajući ponovo vlast vršili krvave osvete, tako da je i to doprinelo udaljavanju srednjeg seljaštva od njih.

Nova vlast je bila prinuđena da pređe na ratni komunizam kao odgovor na ekonomsku katastrofu i građanski rat. Sovjetska Rusija je iz grđanskog rata izašla poptuno iscrpljena i bila je vraćena 50 godina unazad u ekonomskom pogledu. Moralo se zatim preći na NEP — novu ekonomsku politiku, kako bi se pokrenula privreda.

U martu 1919. u Moskvi je osnovana Treća internacionala — Kominterna, uz prisustvo delegata iz tridesetak zemalja.

BEOGRAD - Uništio je proizvodnju u najstarijoj šećerani na Balkanu!
Šećerana "Dimitrije Tucović", preduzeće od posebnog državnog interesa, čija je imovina procenjena na 116 miliona evra, a koja je pre četiri godine pala u ruke stečajnom upravniku Saši Raduloviću, očerupana je, a radnici prevareni i oterani na ulicu! To je u svom iskazu pred Privrednim sudom juče izjavio Dragoljub Milošević, predsednik sindikata "Nezavisnost".

- Radulović je ugrozio naplatu potraživanja 591 radnika, koje su to pravo stekli po osnovu neisplaćenih zarada, ali i po pravosnažnim izvršnim rešenjima. Lagao nas je od prvog dana. Prevarom nas je naterao da povučemo žalbu koju smo uputili Trgovinskom sudu da se stečaj poništi, jer je osnov za uvođenje stečaja već jedanput ukinut pre toga.

Tad je sindikatima obećao da će u zamenu za povlačenje žalbe zadržati sve zaposlene na radu kao "stečajnu ekipu", uz već postojeće ugovore o radu - ističe Milošević, dodajući da je obećao i otpremninu od 300 evra po godini staža. Umesto toga, kako tvrdi Milošević, sve radnike je poslao na biro, a sebi svakog meseca napumpava troškovnike na milionske iznose.

- Od naše firme svakog meseca naplaćuje 200.000 dinara preliminarne nagrade. Istovremeno je uredno upisivao i troškove obezbeđenja u visini do 120.000 dinara. U svoj spisak za čerupanje naše imovine svaki mesec je dodavao i troškove oglašavanja, pa je samo za šest meseci u 2009. godini u troškovnik upisao čak 1.650.000 dinara.

Za to vreme imali smo samo dva oglasa, koja nisu koštala više od 100.000 dinara. Čak je išao dotle da je u troškovniku prikazivao da nam isplaćuje celu zaradu, iako nam je davao umanjene plate - niže Radulovićeve mahinacije naš sagovornik, dodajući da je radnike svakog meseca primoravao da potpisuju da su 10 dana bili slobodni.

Kapitalizam kao totalitarni poredak destrukcije stvorio je odgovarajuća sredstva i metode za uništavanje kritičke i vizionarske svesti i takve oblike posredovanja između čoveka i sveta koji uništavaju mogućnost da čovek ukine kapitalizam i stvori novi svet.

Nekada su sveštenici bili ti koji su kontrolisali svest ljudi.

Danas su to TV voditelji i drugi kapitalistički manipulatori, ujedinjeni u show-businessu, koji polaze od rezultata moderne nauke i tehnike i na njima zasnovanim mitovima, kao i od instrumentalizovane mistike koja proizvodi kvazi-religioznu svest. Umesto da je um usmeren na razobličenje destruktivnih procesa koji dovode u pitanje opstanak života na Zemlji i na stvaranje vizije novog sveta, on je usmeren na proizvođenje spektakularnih opsena sa kojom se uništava kritički odnos prema kapitalizmu i vizionarska svest. Otuda takvu popularnost stiču razni „Koka-kola“ mistifikatori i intelektualni hohštapleri sa svojim pričama o tajanstvenim „vladarima sveta“, „vanzemaljcima“, „mističnim silama“, „paralelnim svetovima“…

Mistifikatorska veština zamenjuje istorijske analize, a mistika vizionarsku maštu. Savremene tehnokratski zasnovane „bajke“ su jedan od načina na koji kapitalizam degeneriše um i stvara masovni idiotizam. Kako je postojeći svet sve manje ljudski svet i kako je čovek sve usamljeniji i time sve manje u stanju da promeni svoj život, narasta potreba za bekstvom u iluzorne svetove. Iluzije su postale najtraženijih roba na tržištu „potrošačkog društva“ i na toj osnovi došlo je do hiperprodukcije iluzornih svetova.

Proizvodnja iluzija postala je jedan od najvažnijih načina na koji se kapitalisti obračunavaju s humanističkom vizionarskom svešću i nastojanjem potlačenih da se organizuju i bore protiv kapitalizma. Manipulacija se više ne nalazi u ideološkoj, već u psihološkoj sferi. Nema više priče o „svetloj budućnosti“ i „američkom snu“. Bekstvo iz sve crnje realnosti postala je opsesija „prosečnog“ (malo)građanina „demokratskog sveta“.

Uništavanje uma i istorijske samosvesti potlačenih pretstavlja sponu koja povezuje savremenu industriju zabave i nacističku propagandnu mašineriju. Evo koja je uputstva dao Adolf Hitler (1942.) nacističkim glavešinama da bi im „pomogao“ da uspostave efikasnu vlast nad „pokorenim narodima“: „Otuda ne treba dozvoliti da se pojavi neki učitelj koji će se najednom založiti da se uvede obavezno školovanje za pokorene narode.

Sve znamo i bez doktora Različka da je KIM autonomna pokrajina u
Srbiji, odnosno da je Kosovo Srbija. Vojvoda sada nudi autonomiju u
autonomiji, najpre severu Kosova a potom i Zajednici srpskih opština na
KIM – no to nije sve. Sve počinje da liči na one lepe ruske lutke koje
zovu „babuške“: izvučeš veću – na njoj piše KIM, manju a na njoj piše
autonomija za zajednicu opština… I tako redom, sve same autonomije ili
autonomija do autonomije. Za neke vojvoda nudi primer Katalonije, ali mi
koji smo bivali često tamo gde je legendarna Costa Brava, sa onim
prljavim kafićima – znamo da je to besmislica jer tamo se radi o nečem
drugom i drugačijem. Sve počinje da liči na RS u BiH ali ni to ne ide
jer tamo u BiH i Srbi znaju da se nisu usrećili s tom RS jer svet to
neće ni po koju cenu. U ovim „babuškama“ besmislice se redaju od veće
autonomije do manje i tako redom. Kosovo za Srbiju nije država već
obična autonomija i sad – načičkano je novim autonomijama. To je čak
zbunilo i samog doktora K. koji se javno pita šta je ovo sada – pita se i
zamuckuje jer doktor K. je za KIM kao autonomiju u Srbiji a sada
vojvoda nudi – i to izdašno – još autonomija. A s Vojvodinom ne znamo ni
šta ćemo u Srbiji. Ali to nije sve. Vojvoda je sada za SPC na KIM
smislio neku autonomiju koja tek raspamećuje. Navodno, imaćemo na KIM
crkvenu autonomiju i to tek niko živ ne shvata. Kaže vojvoda da će
urediti SPC na Kosovu po principu čuvenih Lateranskih ugovora i sve će
ići kao po loju. Biće to neki mali naš Vatikan koji će Srbija ugovoriti
sama sa sobom jer Kosovo je Srbija. A sadašnja država teokratskog tipa
Vatikan je nastala 1929. ugovornim odnosom između Republike Italije i
papskog prestola u Rimu. To je ugovorio B. Musolini sa kardinalima i to
funkcioniše odlično. Italija je dala deo svoje teritorije – nekih
četrdesetak kvadratnih kilometara – i stvorena je država Vatikan. Ima
svoje granice striktno određene, svoju vojsku – nekih sedamdesetak
švajcarskih najamnika – finansije i spoljne poslove – sve što države
imaju. Nikog na Andrićevom vencu nije bilo da vojvodi to kaže, iako
decenijama Srbija održava diplomatske odnose sa Svetom stolicom, kako se
ta država zvanično zove. Nuncije sedi u Beogradu u Svetosavskoj ulici,
kao izvanredni i apostolski predstavnik, kao i naš ambasador pri Svetoj
stolici u Rimu. Diplomatske odnose održavaju samo države a ne autonomije
i tako dalje.

Zbunjeni mi odosmo daleko – nema izgleda da vojvoda Toma nešto shvati ni sam iz te svoje Platforme.

U SPC su totalno zbunjeni i ne oglašavaju se jer kako to može biti da
na KIM bude jedno kanonsko stanje a u ostatku Srbije drugo. Nije se
oglasio ni Sinod ni Sabor ni patrijarh lično a sve je to u njegovoj
nadležnosti po Ustavu SPC. Toga u istoriji bilo nije. Očekujemo stav SPC
jer zabuna će biti još veća. Na Kosovu plaču ikone u crkvama i kako se
čini tek će plakati – kako i ne bi sa ovakvim besmislicama. Naravno, ovo
sa Platformom neće ići i Dačić i Vučić već neće da čuju za to. U Srbiji
su sada svi sa svima u sukobu i podele će biti još veće jer smo mi
skloni deobama i sukobima. To što su u svetu zbunjeni nije mnogo ni
važno – navikli smo mi na to – ovo stvara zabunu među nama kojima je
stalo da se s tim nesrećim Kosovom nešto pomeri napred – ova Platforma
nikud ne vodi i za delove našeg naroda na Kosovu neće mnogo značiti ali
niko za sada ne razmišlja o tome. Kako se javlja, Platforma neće u
sadašnjem momentu ići pred vladu, a neće je biti ni u skupštini – to je
bolje nego da se podele produbljuju.

Mirko Đorđević (Autonomija)

Predsednik Tito je izrazio svoje žaljenje što im vreme ove godine nije naklonjeno, pa gosti nisu mogli da upoznaju sve lepote Karađorđeva.

„Nadam se da ćemo i sledeću Novu godinu dočekati zajedno i da će nas tada vrijeme bolje poslužiti. Ali moramo dobro zapeti da bi smo ostvarili ono što želimo, ono što smo predvidjeli za ovu i naredne godine. Ova godina će za nas biti teška.

Da bismo savladali teškoće s kojima se suočavamo, moramo angažovati sve fizičke i umne snage naših ljudi. Mi smo mala zemlja, ali zemlja koja nije siromašna. Jugoslavija je bogata, potencijalno vrlo bogata. Samo, potrebno je više rada, više discipline, više štednje. Jer kod nas ima rasipanja.

Uvjeren sam da ste sa mnom saglasni ako kažem da u 1980. godinu ulazimo jedinstveni, kao što smo bili u ratu i u posljeratnim periodima. Zahvaljujući tom jedinstvu mi se ničega ne bojimo. Dižem ovu čašu za sreću i prosperitet naše zemlje, za vaše zdravlje, drugarice i drugovi. Živjeli!“, rekao je na kraju Tito.

Bio je to poslednji Titov doček Nove godine.