Dragoljub Micunovic i *crveni univerzitet 1968*

Da li je ’68, pre svega, bila zahtev za više marksizma i komunističke egalitarnosti, kao što tvrde neki kritičari, ili zahtev za više demokratije i slobode umotane u dozvoljeni diskurs vremena?[1] Takozvani dozvoljeni diskurs vremena je pitanje koje pogađa pola suštine, pa je onda na veštački način deli na alternativu – ili marksizam i komunistička egalitarnost, ili sloboda i demokratija. Zaboravlja se da je upravo režimu trebalo više od 20 godina da se sam definitivno oslobodi od nepodnošljivog tereta tog diskursa i da se opredeli za diskurz tranzicije ka kapitalizmu. Već sama ova segmentacija, ova veštačka deoba pitanja socijalističke demokratije na dva protivstavljena segmenta izraz je mišljenja koje podleže i prilagođava se dvojakim političkim pritiscima – s jedne strane pritiscima staljinističkih nostalgičara, za koje su socijalizam i demokratija nepomirljivi, a s druge strane pritiscima ubogih neoliberalističkih „tranzicionista“ – pristalica razuzdane kapitalističke restauracije, podržanih svima silama svetskog kapitalizma – za koje su socijalizam i demokratija takođe nespojivi. U tom pogledu, zagovornici staljinizma i imperijalizma – dve glavne snage kontrarevolucije u 20. veku, oduvek su bili saglasni.

Ne ili-ili, nego i-i: i više socijalizma, i više marksizma, i više komunističke socijalne pravde i više demokratije i slobode. U oba ova pravca ’68. godina je napravila neke prodore, imala je neke svoje tekovine u svetskim i jugoslovenskim razmerama.

Socijalizam može da opstane samo kao demokratski socijalizam, on je najteže udarce i doživeo upravo zato što je uništavana ta njegova demokratska komponenta. Uništavana je od jednog mračnog totalitarnog sistema koji je sebe nazivao socijalizmom. Totalitarni socijalizam je, kao crno belilo ili ćoškasti krug, contradictio in adjecto. Socijalizam je po definiciji demokratski ili nije socijalizam. Taj i takav socijalizam, demokratski socijalizam, uspostavljen je u Oktobarskoj revoluciji 1917. godine i trajao je nekih godinu dana, ne više, posle toga počinje „ratni komunizam“, počinju građanski rat i oružana intervencija 14 najmoćnijih država protiv radničke države. Izolacija Oktobarske revolucije, degeneracija boljševičke partije i njenog režima u birokratski totalitarizam dovode do situacije u kojoj se totalitarni birokratski aparat konstituiše kao vladajuća kasta, krije svoj identitet, socijalni i politički, jer nema nikakvog legitimiteta, i uzurpira tekovine revolucije. Taj aparat je parazit na društvenom telu, parazit na revolucionarnim tekovinama radničke klase. To izjednačavanje staljinizma i njegovih derivata sa socijalizmom je najgora moguća usluga socijalizmu. 68. godina je pokušaj vraćanja, obnove socijalizma, odbrane tekovina radničkog pokreta, nacionalnog i internacionalnog, jugoslovenskog i svetskog, u trenutku kada svetski status quo, uspostavljen nakon Drugog svetskog rata, udara u granice svog razvoja i ulazi u period krize. A zašto i staljinizam udara u te granice posleratnog razvoja svetskog status quoa i svog sopstvenog razvoja? Zato što je reakcionarno provincijalan i antiistorijski, zato što uništava ključnu polugu privrednog i svekolikog društvenog razvoja. Ta ključna poluga privrednog razvoja jeste demokratija. Socijalizam čini društveno vlasništvo i proizvodnja u interesu celog društva, svih članova društva, a ciljeve te proizvodnje i te interese, samo radikalnim demokratskim mehanizmima može da definiše celo društvo, a ne nikakva otuđena elita, ne nikakva državna ili partijska birokratija i nikakva njihova diktatura. Tu je ključno pitanje 68. godine, ona je bila socijalistička, dakle i demokratska, a ne socijalistička ili demokratska. Ona je bila na liniji odbrane tekovina svetskog radničkog pokreta. Nakon oba svetska rata dolazilo je do revolucionarnih mobilizacija, svetskih revolucionarnih kriza, potresa, revolucionarnih uspona svetskog radničkog pokreta. Nakon Prvog svetskog rata ta mobilizacija je zaustavljena zahvaljujući izdaji socijaldemokratskog aparata Druge internacionale u prvom periodu. U drugom periodu, tridesetih godina, kada ponovo dolazi do takve mobilizacije, ona je zaustavljena zahvaljujući degeneraciji radničke države, degeneraciji Sovjetskog Saveza i uspostavljanju staljinističkog totalitarnog monopola na svetski radnički pokret. Zahvaljujući staljinizmu biva sabotiran engleski generalni štrajk 1926. godine, Kineska revolucija 1927. godine, Nemačka revolucija, Španska revolucija, Francuska revolucija,. Staljin je taj koji dovodi Hitlera na vlast 1932–1933 godine, a ne nemačka socijaldemokratija. On je taj koji razbija jedinstveni klasni front nemačkih radnika i on je taj koji to čini pod parolama: to su „socijal-fašisti“ i „što gore to bolje“ – pa će fašizam da radikalizuje radničku klasu Nemačke da smesta pređe u staljinističku komunističku partiju. On je doveo Hitlera na vlast. Do 1926. godine zvanična teorija radničkog pokreta i komunističke Internacionale je bila marksistička teorija, zvanični program je bio svetska revolucija, a ne nikakav „socijalizam u jednoj izolovanoj zemlji“. Socijalizam u jednoj zasebnoj zemlji i miroljubiva koegzistencija se prvi put formulišu od Staljina 1926. godine, prvi put se otvara to pitanje, pre toga se uopšte nikada i nije postavljalo. A taj program, ta „dobrovoljna“ izolacija revolucije, to je pakt staljinizma sa svetskom kontrarevolucijom protiv svetske revolucije. Na tom programu, zahvaljujući svojoj socijalnoj i političkoj težini u Rusiji i u svetskom radničkom pokretu, staljinizam ovladava, uspostavlja monopol nad svetskim radničkim pokretom, guši ga i održava partnersku ravnotežu sa imperijalizmom – to je miroljubiva koegzistencija. On svugde guši, izoluje radničke socijalističke revolucije, on kontroliše radnički pokret da bi odbranio taj kontrarevolucionarni status quo.

Posle Drugog svetskog rata ponovo dolazi do uspona masovnog radničkog pokreta, do ofanzive evropske i svetske radničke klase. Od 1943. godine, posle poraza trupa sila osovine u Staljingradskoj bici, preokrenut je tok Drugog svetskog rata. Ruski radnici i seljaci su, uprkos totalitarnoj diktaturi, imali šta da brane u Sovjetskom Savezu od naleta fašizma, od goreg zla. Još uvek je postojala društvena svojina, besplatno školovanje, zdravstveno osiguranje, garantovano pravo na rad. To su ruski radnici i seljaci branili i odbranili. Ruski radnici i seljaci su odbranili Staljingrad, maltene golim rukama i grudima su odbranili Moskvu 1942. i prvi put zaustavili Hitlerovo nadiranje u celoj Evropi, da bi 1943. godine, pod Staljingradom, preokrenuli tok rata i nisu se zaustavili do Berlina. Tada ponovo dolazi do revolucionarne mobilizacije koja je predviđana još pre svetskog rata u svim političkim štabovima – jer su još bili živi utisci i iskustva iz Prvog svetskog rata i perioda neposredno posle njega. Staljinisti i staljinistički aparat tamo gde ne mogu da, zajedno sa imperijalizmom, uguše i likvidiraju revolucionarnu mobilizaciju radnika, kao što su to učinili 1932 u Nemačkoj, 1936-39 u Španiji i Francuskoj ili u Grčkoj posle 1946, kada su zbog pakta na Jalti Grčka komunistička partija i grčka revolucija bile izdane i prodane Englezima – tamo gde to ne mogu, oni revolucionarnom pokretu čine ustupke, čine ustupke mobilisanim radničkim i seljačkim masama, da bi ovladali njihovim moćnim prevratničkim pokretom, da bi ga zadržali i izolovali. To se dešava u Jugoslaviji, to se dešava u Albaniji, to se kasnije dešava u Kini, to se kasnije dešava u Vijetnamu, to se dešavalo na Kubi. Sitnoburžoaske staljinističke partije kada ne mogu da uguše revoluciju – one joj se pridružuju i čine joj ustupke da bi ovladale njom snagom svoje organizacije i upravo tako i dolazi do širenja staljinističkog totalitarnog režima i na zemlje izvan Sovjetskog Saveza. U savremenom kapitalističkom društvu, medijalne društvene grupe koje nisu glavni nosioci jednog načina proizvodnje, dakle one koje ne spadaju ni u proletarijat ni u svetsku krupnu bužoaziju, nego su situirane između ta dva socijalna pola načina proizvodnje jednog društvenog sistema su srednja ili sitna buržoazija. Ideologija, socijalni položaj, mesto u društvenoj organizaciji proizvodnje, birokratije su par excellence sitnoburžoaski i parazitski. Sitna buržoazija nije po definiciji parazitska. Birokratija je parazitska, ali je njen socijalni položaj medijalan, a njena priroda određena njenim položajem između glavnih društvenih klasa. Kao što se srednje klase i sitna buržoazija u situacijama revolucionarne krize cepaju i razmrvljuju, pa jedan njihov deo, seljaštvo, sitno zanatstvo, deo inteligencije, pristupa revoluciji i osnovnoj društvenoj klasi koja vodi tu revoluciju – radničkoj klasi, tako se njihov drugi deo – srednja klasa i delovi sitne buržoazije priklanjaju kontrarevoluciji, fašizmu i krupnom kapitalu.

Staljinisti tako čine ustupke mobilisanim masama, ovladavaju revolucijom i uspostavljaju čitav lanac „socijalizama u jednoj zemlji“ – sve to su i dalje „socijalizmi u jednoj zasebnoj zemlji“ koji propovedaju „miroljubivu koegzistenciju“. A u Zapadnoj Evropi, u Italiji, u Francuskoj, čak i Nemačkoj, direktno se sabotira nastavak revolucije započete tridesetih godina, naravno, ponovo uz značajne socijalne i političke ustupke radničkom pokretu. Posle Drugog svetskog rata dolazi do blokovske podele sveta i nove svetske ravnoteže, svako ima svoj deo tog kontrarevolucionarnog svetskog status quoa na kome je odgovoran za rad, red i mir – staljinistički aparati imaju svoj deo sveta, imperijalizam svoj deo sveta. Kada ne može da uguši revoluciju, staljinistička birokratija je uzurpira, lokalizuje i izoluje.

Posle velikih ratnih razaranja uvek dolazi do ekonomskog buma, nastaju otvorena tržišta i konjunkture obnove, koje su posle Prvog svetskog rata veoma brzo iscrpljene, već posle nekih deset-jedanaest godina. To se desilo zbog toga što u Americi nije bilo razaranja ni u Prvom svetskom ratu, a u Evropi nisu bila tolika kao u Drugom svetskom ratu. Kriza je izbila već 1929. godine, velika ekonomska kriza posle Prvog svetskog rata. Posle Drugog svetskog rata taj period obnove i ekonomskog buma, izgradnje socijalnih država, traje duže nego posle Prvog, a posle okončanja tog perioda kapitalizam se ponovno suočava sa svojim temeljnim protivrečnostima i krizom hiperprodukcije – kapitalizam u krizi uvek ima viška roba, viška ljudi i viška kapitala koji ne mogu da nađu tržište za svoje oplođavanje. Zbog toga pribegava veštačkim tržištima – ratnoj industriji i neprekidnim lokalnim ratovima, industriji droge i prostitucije… ali, pre svega, pokušajima da prosečnu profitnu stopu poveća smanjenjem troškova rada, tj. smanjenjem svih oblika potrošnje radnog stanovništva. Krupni kapital se tendencijskom padu prosečne profitne stope pokušava da odupre obaranjem najamnina. To je abeceda marksističke kritike političke ekonomije, abeceda koja je većini naših praksisovaca, tipa Ljubomira Tadića, uvek bila i ostala tajna sa sedam pečata. Smanjenje potrošnje stanovništva nužno podrazumeva napad na njegove socijalne i političke tekovine – napad sa ciljem njihovog razaranja. Već početkom 60-tih godina počinje globalna ofanziva na sve tekovine radničke klase u svetskim razmerama, počinje demontaža dostignutih socijalnih i političkih prava koja traje do danas. Ali počinju i masovne klasne borbe. Masovne klasne borbe uvek počinju kao samoodbrambene – onda kada vladajuće klase pokušavaju da oduzmu eksploatisanim neke od izvojevanih tekovina. Šesdesete godine su godine masovnih radničkih štrajkova i omladinskih pobuna u celom svetu.

U svim tzv. „socijalističkim“ zemljama tada počinje da se priča o neophodnosti tržišnih reformi. Imperijalizam vrši snažan pritisak na totalitarne birokratske aparate da mu otvore tržišta pod njihovom kontrolom – da ih integrišu u svetsku podelu rada na način koji odgovara krupnom kapitalu.

U Jugoslaviji tržišne reforme počinju 1963. godine. Nimalo slučajno – upravo u godinu kada je prestao priliv kapitala po osnovu isplate nemačkih ratnih reparacija – priliv koji je do 1963. činio 10 % svih investicija u munjeviti dotadašnji razvoj jugoslovenske privrede. Od tog trenutka počinje period inostranog zaduživanja. Zajmovi se, naravno, uslovljavaju ekonomskim i političkim reformama – otvaranjem tržišta i tržišnim reformama. Tada počinje slavna privredna i društvena reforma u Jugoslaviji. Granice i protivrečnosti „socijalizma u jednoj maloj zemlji“ brže se dostižu i zaoštravaju nego u većem i resursima bogatijem „socijalizmu u jednoj zemlji“. Tržišna reforma znači podređivanje proizvodnje ciljevima profita, kriterijumima profitne rentabilnosti, a ne kriterijumima socijalnih, ljudskih potreba. One su značile masovna otpuštanja radnika. Za manje od pet godina dovele su do otpuštanja više od 600.000 radnika. I izazvale su masovne otpore radnika – hiljade štrajkova svake godine u tom periodu. Nebojša Popov je o tome objavio sjajan pionirski tekst u Sociologiji br.11 za 1969. godinu. Braneći svoje pravo na život i rad, jugoslovenski radnici su, i ne znajući to, dolazili u sukob sa MMF-om i institucijama svetskog finansijskog kapitala. Činjenica da taj sukob nije bio jasno politički artikulisan govori samo o političkom bespravlju i informativnom mraku koje je totalitarna birokratija nametala radničkoj klasi svojim totalnim monopolom na politiku i svaki oblik organizovanja. Nivoi i oblici ideološke i političke artikulacije masovnih pokreta složeno su i nimalo direktno transparentno pitanje. Ni mase angažovane u omladinskim, studentskim pokretima i pokretima inteligencije, najčešće ne artikulišu teoretski i politički jasno svoje situacije, svoje ciljeve i svoje borbe. Svi su se tada kleli u demokratski socijalizam, a niko nije imao potpuno jasan program njegovog ostvarenja i potpuno jasnu analizu snaga koje mu se suprotstavljaju. U svakoj socijalnoj borbi ljudi polaze od svojih neposrednih interesa i ciljeva i tek sa iskustvom ih artikulišu, nalaze puteve njihovog ostvarenja i prepoznaju snage koje im se suprotstavlljaju. Ljudi su naprosto branili svoje pravo na život, na rad, na besplatno školovanje, na besplatno lečenje, na stan… i tražili su više političkih sloboda da bi lakše branili te svoje interese. I nisu verovali onima koji su grmili protiv fantomske uravnilovke i produbljivali socijalne razlike bogateći se na njihovoj grbači. To je smisao protesta protiv socijalnih nejednakosti. Samo masovnost tog protesta i latentna pretnja najširom socijalnom eksplozijom, političkom revolucijom, prinuđavala je vlasti da dozvoljavaju da se o mnogo čemu piše i govori, da otvara što više sigurnosnih ventila oduške za socijalna i politička nezadovoljstva i da istovremeno traži načina da sve te ventile zatvori i stabilizuje svoju diktaturu bez ustupaka. Jedan od takvih ventila bilo je i otvaranje granica i masovan izvoz radne snage na Zapad, što je nesumnjivo smanjivalo socijalne napetosti. Drugi takav ventil bili su ustupci nacionalizmu, koji su zapravo takođe ustupci masovnim demokratskim težnjama naroda. Uprkos okupaciji Čehoslovačke i histeričnom korišćenju ruske baba-roge da bi se uplašila i sputala unutrašnja opozicija posle juna 1968. – krajem novembra te godine dolazi do masovnih demonstracija na Kosovu, njihovog brutalnog razbijanja i brzopoteznog (već 25.decembra 1968) usvajanja ustavnih amandmana koje su pokrajinama dale status federalnih jedinica.

Ma koliko staljinisti i tada i danas to osporavali, već šezdesetih godina je, od strane vladajuće birokratije, započeta jugoslovenska tranzicija ka kapitalizmu, tranzicija koja je tada zaustavljena upravo masovnim otporima, štrajkovima i demonstracijama. Vlast se tada uplašila ne studenata, nego one vulkanske snage koja je ključala u dubinama društva i pretila erupcijom, snage koja je težila ka nezavisnom organizovanju u svojim štrajkačkim odborima, u svojim sindikatima, u nezavisnim radničkim savetima (sovjetima), u nezavisnom organizovanju po uzoru na Parišku komunu. Taj razvoj je u Jugoslaviji vodio 80-tih godina ka generalnom štrajku i zaustavljen je samo ratom – ratom velikih sila i lokalnih mafijoznih nomenklatura protiv svih naroda bivše Jugoslavije i Balkana. Taj razvoj doveo je do generalnog štrajka više od 30000 radnika u kombinatu „Borovo“ 1988, kada je oko 7.000 vukovarskih radnika, Hrvata, Srba, Slovaka, Mađara… zajedno kamionima pristiglo u Beograd i na juriš osvojilo zgradu tadašnje Savezne skupštine, prinudivši Saveznu vladu da im obeća ispunjenje svih zahteva i sve moguće ustupke. A njihov protest je bio čisto socijalni i izazvan šok terapijom kojoj je MMF izložio Jugoslaviju u 80-tim. Tada je zapečaćena kasnija sudbina Vukovara –njegovim ubijanjem ubijana je Jugoslavija. Vukovar je bio Jugoslavija u malom i zato ga je Tuđman svesno i namerno ostavio bez ikakve pomoći i prepustio razaranju staljinističke koalicije Miloševića sa vrhovima JNA i saveznog policijskog aparata.

Prvo, najneposrednije dostignuće studentskih demonstracija dostignuto je već drugog dana demonstracija – 4. juna 1968. Tog dana Savezna skupština je u vanrednom i najbržem mogućem postupku usvojila zakon o povećanju minimalnih plata, dakle osnove za obračun svih plata, za 100 %. Takvo povećanje plata na nacionalnom nivou je bez presedana u modernoj svetskoj istoriji. Nisu povećali studentske stipendije i kredite, nego radničke plate. Time su jasno pokazali koga se plaše i koga hoće da zaustave i umire. Plašili su se radnika i njihove mobilizacije. Svi mehanizmi državnog aparata angažovani su na tom zadatku smirivanja radnika na svim nivoima. Trebalo je najpre umiriti radnike, a potom zamoriti i uplašiti studente i poslati ih nazad u školske klupe nakon što im Tito 9. juna tobože da za pravo i objasnio da je Partija kao upravo radila na rešavanju problema koje je studentski protest artikulisao, te je pukom slučajnošću prestignuta u tome od studenata. Tada je izrekao i čuvenu rečenicu o 90 % „naše zdrave socijalističke omladine“ i 10 % „neprijateljskih snaga u studentskom pokretu“.

Titov govor sam slušao na mom, Saobraćajnom fakultetu. U tih nedelju dana stalno sam cirkulisao između više fakulteta – Saobraćajnog, Filozofskog, Mašinskog, Pravnog. Svih tih sedam dana nisam video krevet, spavao sam sedeći – usred diskusije zaspim pola sata na stolici, za stolom, na pola sata, sat i budiš se i nastavljaš. Saobraćajni fakultet je inače 1968. i naredne godinu-dve bio među radikalnijim fakultetima, a među tehničkim i prirodnim fakultetima bio je najradikalniji i išao je u korak sa Filozofskim, Filološkim i Akademijama. Zbog toga inicijativu za obeležavanje i rekapitulaciju prve godišnjice studentske ’68. vuku ovi fakulteti: Filozofski, Filološki dve Akademije, Saobraćajni i Pravni – šest fakulteta. Saobraćajni je jedini tehnički fakultet među ovim fakultetima. Neće zvučati skromno, ali ta uloga i mesto Saobraćajnog fakulteta nije bez moje zasluge. To je bio moj fakultet.

Saslušali smo taj Titov govor i smesta su počele ovacije i euforija: „Pobedili smo!“, „Tito nam je dao za pravo!“. Na Saobraćajnom fakultetu se ipak nije igralo kozaračko kolo, mada se nisu složili ni sa onim kako sam ja objasnio taj Titov manevar – odmah posle tih prvih reakcija sam uzeo reč i rekao: „Ne, nismo pobedili, ovo je zamka! O kojim to neimenovanim neprijateljima on govori? Ko se ovde deklarisao ili istupio kao antisocijalista?! U ovoj zemlji u kojoj se niko nikako ne sme deklarisati protiv režima, u kojoj režim zna sve, UDBA zna sve „neprijatelje“. Koga su to oni pendrečili i hapsili? Oni su nas batinali i hapsili, a ne nikakve mitske neprijatelje. Ova priča o 10% je zamka, mi svi smo tih 10%, svi, 100% studenata na Beogradskom univerzitetu su tih 10 %, to su svi oni koji nisu spremni da mu bespogovorno kliču: „Aleluja! Hosana sine Davidov, Tito!“ i priklone mu se. Zbog toga moramo da budemo na oprezu, ako nećemo smesta da izdamo sve za šta smo se borili.“

Demonstracije nisu mogle biti nastavljene u tim političkim relacijama, ali je određena aktivnost nastavljena i nije je bilo moguće preko noći ugušiti. Studentske organizacije su preuzete od mase studenata i Savez studenata je postao demokratska nezavisna organizacija 1968, i trebale su godine represije i gušenja, do 1974, do ukidanja Saveza omladine i Saveza studenata, dok režimu nije uspelo da sve to ponovo nametne svoju kontrolu.

Jugoslovenski studentski jun ‘68, kao i evropska i svetska omladinska ‘68, pripremljen je snažnom i dubokom socijalnom turbulencijom, socijalnim, političkim i kulturnim previranjima u svetskim razmerama na fonu zaoštravanja klasne borbe u svetskim razmerama. Potpuno je pogrešno i jalovo pokušavati pokret mladih, studentski pokret i pokrete inteligencije, pokušavati razmatrati izdvojeno van tog svetskog socijalnog i političkog konteksta, kao i van konteksta temeljnih socijalnih razvitaka u svakoj zemlji ponaosob. Taj redukcionizam pokreta na studente i inteligenciju ima svoju mistifikatorsku političku funkciju, funkciju mistifikovanja i prikrivanja elementarnih činjenica klasne borbe. Mit o tome da je francuski maj ‘68 delo Sartra i Kon Bendita i takozvane „nove levice“ jedan je od najkomičnijih i najglupljih oblika te mistifikacije. De Golova specijalna policija, zloglasna CRS, za jednu noć je izbacila pariške studente sa Sorbone i zauzela je i priča bi tu bila tužno i neherojski završena da sve velike francuske sindikalne organizacije, pre svega CGT i CGT-FO, dakle klasne radničke organizacije, nisu pozvale na generalni štrajk, a kolone radnika krenule na Sorbonu i za par sati naterale De Golovu policiju da podvije rep i napusti je.

Upravo to je ono što je plašilo sve tadašnje vlade i sve su se svojski trudile da ne dozvole širenje te revolucionarne zaraze. Nema zemlje u Evropi koja tada nije bila zahvaćena tim revolucionarnim talasom i jugoslovenski vlastodršci su itekako pažljivo pratili i prikupljali iskustva kako se tom talasu suprotstaviti i zaustaviti ga.

Jedan od izraza tih socijalnih i političkih napetosti u Jugoslaviji bili su žrtvovanje i smenjivanje Aleksandra Rankovića u jeku tržišne privredne reforme, na Brionskom plenumu 1966, i izvesna politička liberalizacije. Ta politička liberalizacija se, između ostalog, ogledala u tome da su albanskim nacionalistima obnovljeni politički sudski procesi na kojima su pod Rankovićem dobijali po 15-20 godina za pravno ništa, pa su onda, za isto to pravno ništa, dobili 10 godina, što je, naravno, dva puta liberalnije od 20. To je bila mera Titove liberalizacije posle Brionskog plenuma. On je žrtvovao Rankovića onako kako je Staljin svojevremeno žrtvovao Ježova, a Hruščov Beriju – onda kad su bili prinuđeni da odustanu od vladanja zasnovanog isključivo na teroru i da operu ruke od tog terora. Doduše, Tito svog Ježova nije streljao, nego ga je samo penzionisao.

Nakon Brionskog plenuma dolazi do pojačanog vrenja u omladinskim, sindikalnim, partijskim organizacijama, u književnosti, nauci i kulturi, u medijima. Savez studenata Jugoslavije se već pre 1968. izdvojio iz Saveza omladine i objavio samostalnom demokratskom organizacijom. Često smo skloni da previđamo značaj tih političkih fakata, a bavimo se efemernim sekundarnim fenomenima koji su kao pena na vodi.

Tito i njegov režim su prinudni disidentski derivati staljinizma. Nije on odbacio Staljina, nego je Staljin odbacio njega u svojim pokušajima da potpuno potčini jugoslovensku revoluciju. Tito se tu našao u procepu između Staljinovog aparata, čiji deo je bio, i samobitne snage jugoslovenske revolucije i morao je da bira kome će se prikloniti carstvu. On čak i na Petom kongresu, kongresu slavljenom kao kongresu „istorijskog ne“ staljinizmu, pruža ruku pomirenja Staljinu i traži kompromis, pa tek kada Staljin definitivno odbije kompromis zahtevajući bespogovorno podčinjavanje, on mu se odupire oslanjajući se na ti izvornu snagu jugoslovenske i balkanske revolucije. Inače bi završio, u najmanju ruku, onako kao Markos. Tako je raskid sa Informbiroom zapravo početak raspada staljinističkog međunarodnog aparata upravo na vrhuncu njegove moći na svetskoj političkoj sceni.

Proleće ’68. je masovna svetska eksplozija omladinskog revolucionarnog pokreta u kontekstu svetske radničke mobilizacije. Naravno da ta eksplozija u Jugoslaviji nije imala niti je mogla imati ikakve organizacione planske pripreme. Do pojave ilegalnih političkih grupa na univerzitetu dolazi tek posle 1968. i režim je tu pojavu i očekivao i razbijao ih je represijom. Politička atmosfera u proleće i leto ‘68 je bila tako eksplozivna da je trebala bilo kakva iskra da je detonira. Slučajno je to bio sukob sa policijom oko završne priredbe za brigadire u Domu kulture pored Studentskog grada. Isto je tako to mogao biti i bilo kakav sukob sa policijom – recimo, naprimer, da je policija pokušala da privede neke studente zbog prelaska ulice van pešačkog prelaza, a ovi se tome usprotivili, pa bili izudarani. Snaga tog antirežimskog naboja bila je tolika da je zahvatila celu tadašnju partijsku organizaciju na univerzitetu i dovela do formiranja frakcija u državnom i partijskom aparatu. Masovni socijalni pritisak prodire u aparat i nalazi svoj izraz i u njemu. To se uvek dešava sa totalitarnim aparatima koji svojim političkim monopolom koncentrišu u sebe sve društvene protivrečnosti i njihove težnje za političkom artikulacijom. Snaga tog pokreta je tolika da u aparatu počinju da se formiraju frakcije koje se suprotstavljaju Titu. Otuda srbijanski liberalizam, hrvatsko proleće, masovna eksplozija na Kosovu i užurbane ustavne reforme. Taj pokret nije nikakav ni socijalni, ni politički ni ideološki monolit. On se koncentriše oko nekoliko ključnih zajedničkih zahteva čiji zajednički imenitelj je demokratski socijalizam i razvlašćenje totalitarne birokratije. Za taj pokret demokratija i socijalizam su nerazdvojivi, oni se mogu razdvajati samo u uvrnutim staljinističkim i staljinoidnim glavama ili u glavama svakojakih čankoliza svetskog kapitala, „tranzicionih“ i „netranzicionih“. Danas se takvim razdvajanjem bavi i ne mali broj bivših, stvarnih i samonabeđenih, šesdesetosmaša koje je život nagnao na ovakvu ili onakvu političku i duhovnu kapitulaciju. Pa tako praksisovci Ljubomir Tadić i Dragoljub Mićunović svojataju ‘68 kao predhodnicu današnje demokratsko-pljačkaške privatizacije pod okriljem jednako „demokratskog“ američkog imperijalizma, a Mihailo Marković je svojata kao uporište jugoslovenskog staljinoidnog „socijalizma sa ljudskim licem“. Šta je tu veće zlo? Ofanzivna kontrarevolucija je, naravno, daleko veće zlo od defanzivne. A totalitarni birokratski režimi, ma koliko izgledalo drugačije, zapravo su forma defanzivne kontrarevolucije u svetsko-istorijskim razmerama. Oni nastaju i opstaju na jednoj svetskoj ravnoteži snaga, dok su tranzicioni restauracionistički „demokratski“ režimi već forma nadiruće razuzdane svetske kontrarevolucije. Defanzivna birokratska kontrarevolucija opstaje kao parazit, kao kancer na telu radničkih država, neoliberalna tranzicija je već faza metastaze koja galopirajućim tempom razara to telo. Ta podivljala tranzicija može voditi samo ka marionetskim fašističkim i fašisoidnim režimima pod svetskim protektoratom američkog imperijalizma.

* * *

Bukvalno za jedan dan, 3. juna 1968, na svim fakultetima su formirani akciono-politički odbori. Zašto akciono-politički odbori, ako je Savez studenata već bio samostalna politička organizacija. Očigledno, zato što nije bio dovoljno samostalan, a bila je neophodna organizacija koja u svakom pogledu izmiče uticaju i jurisprudenciji državnog i partijskog aparata. A zatim, trebalo se nekako pripremiti za preteću i očekivanu represiju režima. Na mnogim fakultetima se svakog dana menjala polovina članova akcionih odbora. Nije to bio samo naivni radikalni demokratizam, to je bio i taktički način da se odgovornost i udar očekivane represije podele na što veći broj ljudi, što bi onda olakšalo i proširilo i otpor represiji. Univerzitet je bio pod policijskom opsadom i mi smo bili doslovno u ratnim okolnostima, ne znajući da li će i kada i kako nas napasti. Itekako bi nas rasterali, pa makar i tenkovima i mitraljezima, da se nisu plašili da će time izazvati revoluciju kao u Mađarskoj 1956. ili u Čehoslovačkoj te iste, 1968. godine, pa bi onda i sami morali da čekaju ruske tenkove da ih spašavaju kao Novotnog. Birokratski aparat je pucao po svim šavovima, informacije o radničkoj podršci studentima u mnogim preduzećima su prodirale u cenzurisane medije i svaki napad na studente mogao je izazvati mnogo širu buru. Mnogi novinari i pisci su dolazili na fakultete i na studentskim mitinzima i tribinama se žalili na cenzuru u svojim reakcijama i izdavačkim kućama. Izraz štrajk se tada možda prvi put probio u medije i počeo da stiče pravo građanstvo – do tada se smeo koristiti jedino eufemizam „obustava rada“. Svima je već bilo preko glave te masovne hipokrizije i licemerja, te masovne državne industrije laži. Režim je odjednom morao da shvati da narod zna da on laže i da će se masovno podići ako krenu u oružano gušenje studentskog štrajka. Zbog toga Tito pravi ustupke, suspenduje tržišne reforme i pristupa čistkama i stabilizaciji birokratskog aparata sa ciljem da uguši svaki opozicioni pokret i tendenciju. Naravno, ubrzava se i izvoz radne snage na Zapad, koji takođe dreši kesu da podrži režim kreditima i tako poveća njegovu zavisnost od sebe.

* * *

Posledice 1968. godine najjasnije se ogledaju u tome što je na javnu scenu otvoreno stupio jedan masovan demokratski pokret inteligencije i omladine, osamostalio se Savez studenata koji dobija svoje potpuno nezavisno glasilo, novine koje opstaju godinu dana, do decembra 1969. godine. Pa i kada su smenili prvi redakciju i postavili novu, otrgne im se ponovo i ta nova redakcija koju su oni imenovali, redakcija se menja prosto pod pritiskom socijalne sredine u kojoj su živeli. Nisu mogli da idu potpuno protiv sopstvene socijalne sredine za birokratskim aparatom.

Ja sam pripadao onima koji su već 4. juna shvatali ili naslućivali šta se dešava, šta je to čega se vlast plaši. … onima koji su pokušali su da probiju te barijere režima i uspostave neke kontakte sa radnicima…) Zbog toga sam sa još desetak-dvadesetak ljudi pristupio organizovanju ilegalne inicijativne grupe za osnivanje Revolucionarne radničke partije. Naravno da sam verovao da to može uspeti – čim sam se upustio u to. (na pitanje-upadicu: „Jesi li računao da to može da uspe“). Shvatali smo da radnici ne mogu politički da se izraze, ni radnici, ni inteligencija, ni studenti, ni mladi, bez sopstvene političke organizacije. Vrlo brzo su nas otkrili i razbili na nekoliko procesa, na nekoliko suđenja, to su ta „trockistička“ suđenja 1971. godine. Suđenja su počela sa procesom protiv Vladimira Mijanovića već 1970. godine – zbog „neprijateljske propagande“. Zapravo je trebalo razbiti Savez studenata Filozofskog fakulteta.

Kampanja koja je vođena da se sa univerziteta isteraju praksisovski profesori, zabrane knjiga, filmova, hapšenja studentskih aktivista, zapravo su bile usmerene na gušenje tog širokog, masovnog, omladinskog i kulturnog pokreta koji je eksplodirao 1968. godine i koji se nezadrživo širio, bile su usmerene na gušenje svake nezavisnosti omladinske i studentske organizacije. Hapšenja i zatvaranja je u stvari bilo mnogo više nego što se to ikada saznalo. Za mnoštvo prekršajnih kazni zatvorom od po petnaest, mesec dana, javnost nikada nije ni saznala. Mnoštvo tih kazni izricane su sa tobože sasvim nepolitičkim povodom – aktivniji studenti su jednostavno kažnjavani prekršajno zato što nisu imali urednu prijavu boravka ili ličnu kartu, a ne retko je nisu imali upravo zbog toga što im ju je policija oduzela. Bilo je pretnji porodicama, privođenja, otpuštanja sa posla, prinudnog regrutovanja za saradnju sa tajnom policijom. Potpun spisak žrtava represije nikada nije sačinjen i neće ni biti. Najviše se zna za nas dvadesetak koji smo prošli javne političke procese jer je o tome pisano i izveštavano u medijima. Totalitarna politička policija kičma je totalitarnih režima i ni o kakvoj demokratiji ne može ni biti ni govora dok se ona ne razvlasti. A u Srbiji, kao, uostalom, ni u jednoj od republika bivše Jugoslavije, ona nije razvlašćena, njeni arhivi nisu otvoreni i njeni zločini nisu kažnjeni. Ista ta Udba i danas je najmoćnija politička i represivna sila. To najrečitije govori o karakteru naše „tranzicione demokratije“ i njenih nosioca. Ta demokratija još uvek krije zločine Udbe od pre 20 – 30 – 40 -50 godina. Treba li očigledniji dokaz za neprekinuti kontinuitet totalitarne birokratije do današnjih dana, ovaj put „demokratski“ prepakovane i dekorisane tobožnjim partijskim pluralizmom, ali pod direktnom kontrolom moćnih inostranih gazdi. Svi znaju da je CIA dobila arhive srpske Udbe, uz blagoslov „kohabitacionog“ režima Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. A to je sve više tabu tema i zabranjeno ju je pominjati čak i u ličnim malim oglasima i čituljama u velikim listovima. Već 24 godine, mi, prijatelji pokojnog Radomira Radovića, koga je Udba ubila u pripremama „procesa šestorici“ 1984, svake godine se okupljamo na njegovom pomenu i objavljujemo oglas u novinama o tom pomenu. Pre dve godine Politika, a prošle godine i Novosti, odbili su da prime taj oglas zbog toga što se u njemu pominju skriveni arhivi DB-a koji kriju istinu o Radomirovoj smrti. „Demokratski“ režim još je revnosniji u zaštiti Udbinog lika i dela i od Miloševićevog. Nisu to urednici Politike i Novosti odjednom na svoju ruku postali revnosni zaštitnici Udbe. To samo pokazuje da je Udba još uvek kičma svake vlasti u ovoj zemlji i svi političari koji o tome ćute, a naročito Boris Tadić i Vojislav Koštunica, saučesnici su u tom održavanju kontinuiteta totalitarnog mraka. Nisu oni notorne budale pa da o tome ćute zato što kao ne znaju s kim i kako su na vlasti. Pitanje je samo kada i po koju cenu su se oni „pomirili“ sa svojim nekadašnjim progoniteljima, da li su kapitulirali još u vreme dok su pripadali demokratskoj opoziciji i postali tajni saradnici tajne policije ili su napravili ugovor sa đavolom tek u periodu tranzicije, tj. u poslednjih 17-18 godina, pod okriljem zapadnih pokrovitelja. To nećemo pouzdano saznati dok se arhive tajne policije ne otvore. Samo je Vuk Drašković denunciran od Udbe da je bio njen saradnik još 1968. Zbog toga što joj se otrgao sa lanca i odmetnuo i što sa njim nikada nisu bili načisto ni onda kada je ponovo postajao kooperativan kao i sve ovdašnje „demokratske“ partije. Zbog toga su i pokušavali tako uporno da ga ubiju. Sva ta „demokratska opozicija“ sarađuje sa Miloševićem režimom već od samog početka jugoslovenskog rata, učestvuju u njegovim nameštenim „izborima“, a on ih nagrađuje mrvicama vlasti i opštinama po kojima mogu da kraduckaju na veliko i na malo. Milošević i Udba su ih tako pripitomljavali, „domestikovali“ kako je to eufemistički formulisao pokojni Zoran Đinđić posle prvih „višepartijskih izbora“ 1990, nakon kojih mu je jedna od ključnih zamerki Miloševiću bila ta što ovaj odbija da „domestikuje“ opoziciju. Nije to Milošević odbijao, nego ju je samo domestikovao po nižoj ceni od one koju su oni priželjkivali. Taj kontinutet totalitarnog aparata pokazuje da su svi tranzicioni režimi zapravo raniji ili kasniji, niži ili viši, derivati staljinističke birokratije. Titov režim je prvi derivat staljinizma, a režim Borisa Tadića je za sada poslednji takav derivat u Srbiji. Putin u Rusiji je raniji, izvorniji derivat nego oni, jer dolazi direktno iz aparata KGB-a.

Posle 5. oktobra 2000, kada je narod krenuo da razbije taj mračni aparat vlasti – „domestikovana demokratska opozicija“ ga je spasla objavivši da su svi šefovi tog aparata prešli na stranu naroda i do dan-danas ne otvaraju arhive tajne policije. Dok se ne otvore te arhive nema diskontinuiteta, ni sa Miloševićem, ni sa Titom. Sve političke formacije u svim tranzicionim zemljama su derivati staljinizma, raniji ili kasniji, niži ili viši.

Juni ‘68, naravno, nije bio plod odluke i delovanja nikave političke organizacije ili grupe i samo u policijskim glavama mogle su nastajati takve teorije zavere. Policajac najčešće mora da socijalna nezadovoljstva i nemire objašnjava isključivo svakojakim zaverama, a nikako ne manjkavostima režima koji on mora da brani. Juni ‘68 bio je planetarna masovna socijalna eksplozija. Do takvih eksplozija dolazi onda kada masovno socijalno i političko nezadovoljstvo nema i ne može da nađe svoj politički izraz u vladajućem političkom establišmentu. Planetarna rasprostranjenost tog pokreta očit je dokaz da takvo masovno nezadovoljstvo nije bilo svojstveno samo jednom svetskom političkom bloku i samo jednom političkom sistemu. Taj pokret je pokazao da u tom pogledu nema suštinske razlike između totalitarnih staljinističkih („sovjetski“ blok), staljinoidnih (maoizam, titoizam, kastrizam…) i „demokratskih“ političkih sistema („zapadni“ blok).

Opoziciona inteligencija, po svom socijalnom biću, svom medijalnom mestu u socijalnoj organizaciji, bliža je birokratiji, sa kojom je u stalnom sukobu, nego proletarijatu. Ta pupčana vrpca socijalnog položaja omeđuje i njene ideološke, teorijske i političke horizonte. A studentska populacija, pak, sa svoje strane, socijalno je bliža inteligenciji, nego proletarijatu. U generalnoj društveno-istorijskoj perspektivi, ni birokratija, ni inteligencija, ni omladina uopšte, pa ni studentska, nemaju niti mogu imati samostalnu socijalnu niti političku ulogu. Otuda i sva lutanja i tumaranja tog opozicionog pokreta – ideološka, teorijska i politička.

Svi smo mi nekako znali i verovali da je radnička klasa, dakle ona ogromna većina stanovništva koja živi od svog rada, ona snaga koja je presudna i koja jedino može odlučno doprineti temeljnoj društvenoj promeni kakvu smo želeli. Bez podrške, otvorene i prećutne, radnih kolektiva studentski pokret i demonstracije bili bi ugušeni već za nekoliko dana. Zbog toga policijski režim čini sve da spreče kontakte između studenata i radnika, da studente izoluje na fakultetima pod opsadom, a radnike u preduzećima u kojima se zavodi neka vrsta neobjavljenog vanrednog stanja. Studentska glasila se zabranjuju, a policija hapsi i premlaćuje studente koji sa svojim listovima i štampanim, šapirografisanim materijalima pokušavaju da prodru u preduzeća. Bilo je mnogo takvih pokušaja, niko nikada nije napravio o njima nikakvu ni približnu statistiku (osim policije), ali ipak je prevladavao jedan stav iščekivanja, karakterističan i za opozicionu inteligenciju i za pobunjene studente – iščekivanja da se radnici nekako sami od sebe dignu i priključe studentima i inteligenciji, a ne da studenti i inteligencija traže načina da se priključe radnicima.

Nikakvog ideološkog i organizacionog jedinstva tu nije bilo. To je bila jedna potpuna šarolikost grupa i tendencija. Kada su liberali na tom socijalnom i političkom talasu došli na vlast u Srbiji, zahvaljujući tome mi koji smo optuživani za političke delikte dobili smo dve godine zatvora za pravno ništa (ne političko ništa, nego za pravno ništa). Dobili smo dve godine umesto deset, koliko bismo možda dobili ranije. To je mera srpskog liberalizma. Latinka Perović je u Politici polemisala sa Zečevićem, šefom srpske policije u to vreme, o tome da li su studenti koji su pohapšeni bili inostrani agenti, što je bila njegova teza ili su plod naših unutrašnjih protivrečnosti, što je bila njena teza. Rezultanta njihovog unutarpartijskog trvenja je bilo to što smo dobili dve godine zatvora. Mi smo dobili po dve godine u vreme kada su hrvatski nacionalisti dobijali po sedam godina, isto tako za pravno ništa, kada su na Kosovu dobijali po deset, isto tako za pravno ništa, bez liberala bi dobijali po petnaest ili dvadeset, i oni i mi. Ali ta represija nije bila ni približno tako masovna i nije smela da bude tako masovna kao što je bila pod Rankovićem. Išli su egzemplarno, da parališu pokret egzemplarnim represijama, dakle da ga zastraše.

Slobodni univerzitet dolazi posle, on je direktna posledica ukidanja Saveza studenata i proterivanja osmorice profesora sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. Dok je još postojao Savez studenata, 1974. godine je pripremljen taj projekat reforme kojom bi se ukinuli Savez omladine i Savez studenata, po češkom receptu nakon ruske okupacije. Formirana je nova organizacija, Savez socijalističke omladine Jugoslavije.

Kada sam izišao iz zatvora Đinđić je bio kopredsednik Fakultetskog odbora Saveza Studenata, sa Mišom Stojanovićem, na Filozofskom fakultetu koji je još bio bastion demokratske opozicije, koji se još branio. Na svim drugim fakultetima partija je manje-više uspela da „normalizuje“ i preuzme Savez studenata pod svoju šapu. Na Filozofskom, Filološkom, akademijama još uvek je trajao otpor. Na Saobraćajnom je, naravno, bio ugušen nakon mog hapšenja. Jedva su dočekali da me isključe sa fakulteta i to bez prava studiranja, da se osiguraju da ne mogu nikad više da im se vratim. Oni su bili najlojalniji partijaši jer su bili nekompetentni za svoj posao, bili su izgubljeni u jednoj primenjeno-naučnoj disciplini koja još nije formirana, početnici dovedeni partijskim zaslugama, izgubljeni i zbunjeni u nauci i kulturi, morali su da budu poslušni aparatčici. Na Filozofskom je bilo sasvim drugačije. 1974. godine traje ta ofanziva gušenja. Vlasti su to radile vrlo inteligentno, sa idejom – oduzmi mladima organizaciju, uništi im organizaciju i liši ih svake mogućnosti legalnog nezavisnog političkog delovanja. Zbog toga je osnovan Savez socijalističke omladine. Nije to bila reforma radi reforme, nego ukidanje svake nezavisnosti omladinskih organizacija, njihova čistka i podredjivanje direktno vladajućoj partiji, dabi se ona onda preko partijskih mehanizama moglo kontrolisati omladinu i onemogućiti političko organizovanje svoj omladini, dozvoliti ga samo onima kojima to partija dozvoli. To je bio Savez socijalističke omladine – suborganizacija, omladinska organizacija Saveza komunista Jugoslavije a ne svih mladih. Pozicija tadašnjeg Odbora Saveza studenata na Filosofskom fakultetu, po mojoj oceni bila je naivno ultralevičarska i moralistička. Bio je to stav da treba bojkotovati novu, oktroisanu, omladinsku organizaciju, jer bi ulazak u nju navodno značio moralnu i političku kapitulaciju i saradnju sa vlastima. Vodio sam beskonačne sporove i razgovore sa Đinđićem i ostalim članovima Odbora da ih privolim da odustanu od bojkota i preuzmu, bar na Filosofskom i bliskim fakultetima, kontrolu i nad novom organizacijom. Mislim da su to bile prve lekcije koje je Đinđić od ikoga čuo o prolitičkom pragmatizmu, kome u tom periodu nije bio nimalo sklon. Nekoliko ultralevičarskih studentskih odbora nikako nije moglo sprečiti reformisanje omladinske i studentske organizacije u celoj zemlji. Savetovao sam im da uđu u novu organizaciju, tj. da jednostavno transformišu postojeću i na taj način je sačuvaju, a s njom i okvire za legalno opozicione delovanje, pa neka je vlasti raspuštaju posle, kao što su raspuštali partijske organizacije, neka zabrane svoju sopstvenu organizaciju. Dovoljno ste jaki na Filozofskom fakultetu da možete da im je preuzmete, da obavite samo formalnu transformaciju i da i dalje vodite opozicionu politiku. Izgledalo mi je da smo postigli dogovor o tome, ali, kada je krajem te godine provođena ta transformacija studentske organizacije, oni su je ipak bojkotovli i time izgubili svaki legalni okvir za opoziciono delovanje. Ja sam u to vreme već bio poslat na odsluženje vojnog roka. Ubrzo posle toga, sa univerziteta su isključeni i beogradski praksisovci.

Tada je usvojena Rezolucija tri fakulteta, Filozofski fakulteti Ljubljane, Zagreba i Beograda. Učestvovao sam u redakciji te rezolucije koja je Tita žigosala kao antikomunistu i staljinistu. Prvi put je to javno rečeno, da je on staljinista i antikomunista. To je upravo bilo na liniji komunističke demokratske kritike birokratskog režima. Ta rezolucija je zabranjena i njeni autori su zbog nje izvedeni na sud. Đinđić nije ni dan zatvora odležao, mada se pričaju legende o represiji prema njemu. Tu su bili Lino Veljak iz Zagreba, Đinđić i Miša Stojanović iz Beograda, Darko Štrajn i još neko iz Ljubljane, Štrajnov otac je bio partijski funkcioner , Štrajn se prvi pokajao i onda su se nagodili u Ljubljani, koja je uvek bila liberalnija, nagodili su se u partijskom vrhu da budu uslovno osuđeni.

Pošto beogradski čvrstorukaši, a i Tito, nisu bili tim zadovoljni, onda su „kola pukla“ na Vladi Palančaninu, studentu iz Novog Sada, koji je osuđen zbog toga što je na studentskom protestnom mitingu pročitao optužnicu javnog tužioca protiv potpisnika Rezolucije studentskih organizacija tri filosofska fakulteta. Dakle, zato što je pročitao javni službeni dokument, Vlada Palančanin je odležao godinu dana, jer je u tom javnom službenom dokumentu citirana zabranjena Rezolucija tri fakulteta. Suđenje Palančaninu organizovano je u Novom Sadu, a ne u Beogradu, da bi se izbegli studentski protesti i masovna posećenost suđenja do kojih je redovno dolazilo prilikom suđenja pred Beogradskim okružnim sudom.

Đinđić se posle toga povukao potpuno iz svake političke delatnosti, on je uvek imao neku dozu avanturizma i neku crtu velikog kombinatora, ali se iz toga tada nikako nije mogao ni naslutiti onaj hiperpragmatizam koji je razvio 90-tih godina kada je preuzeo kontrolu nad Demokratskom strankom. Krajem sedamdesetih je otišao u Nemačku i vratio se kao nemački čovek i zato je i ubijen – zato što je bio nemački čovek, a Amerikanci tada nisu mogli da trpe nemačkog čoveka na čelu srpske vlade. Nije slučajno da je privatizacija Sartida (smederevske željezare) izvedena tek posle Đinđićeve smrti i da još uvek traje spor između US Stila i nemačkih investitora koji su, kao najveći poverioci Sartida, polagali preče pravo kupovine u njegovoj skandaloznoj privatizaciji.

Da, po svemu sudeći, Đinđića je ubila naša UDBA za račun i po nalogu američkih tajnih službi. A ovi egzekutorski nesrećnici to možda i nisu znali, možda je Legija jedini nešto i znao o tome ko stoji u pozadini. Zombirani Zvezdan Jovanović najverovatnije nema pojma, ni koga je ubio, ni zašto ga je ubio.

Da je Merkelova bila na vlasti u Nemačkoj početkom ovog veka, pre sedam godina, Đinđić nikad ne bi bio ubijen, jer ne bi bilo te opreke između BND-a i CIA-e, između Nemačke i Amerike, opreke koja je kulminirala u ratu i napadu na Irak. Kad su ušli u Bagdad, Amerikanci su počeli da prete „staroj“ Evropi, „novom“ Evropom, novim uključenim članicama EU, a u Bagdad su američki tenkovi ušli sa transparentima: „Sledeća stanica: Pariz – Berlin“. E, da toga nije bilo, nego da je Anđela Merkel, bespogovorni američki čovek na čelu nemačke vlade, tada bila na vlasti u Nemačkoj, Đinđić bi bio živ i dan-danas.

* * *

Aktivnih grupa otpora posle šezdesetosme bilo je na svim univerzitetima, međutim taj pokret nigde nije uspevao da postigne i uspostavi neku koherentnu i celovitu političku, programsku i teorijsku artikulaciju. Svi smo tapkali, tražili, pipali u mraku, učili na greškama, svojim i tuđim, konsultujući i strana i istorijska iskustva. Učili smo bukvalno od početka. Ali ono što se nametalo kao nešto čega se režim najviše plaši jeste to da treba tražiti vezu i oslonac u radničkom pokretu, u radničkoj klasi.

I zato je režim krenuo tako represivno upravo na nas, koji smo nešto pokušavali u tom smislu. Vlada Mijanović je prvi put uhapšen smesta nakon što je na Filozofskom fakultetu, zajedno sa studentskim organizacijama Filološkog i obe akademije, organizovao štrajk solidarnosti sa kakanjskim rudarima. Uhapšen je odmah posle toga zbog pokušaja veze, političkog kontakta, konstituisanja socijalnog i političkog, socijalističkog i demokratskog bloka. Zbog toga je Vlada Mijanović prvi put uhapšen, a odmah godinu dana posle toga, još pre nego je on i izašao iz zatvora, pohapšeni smo mi, jer su saznali da pripremamo organizaciju ilegalne radničke partije.

Sva ta iskustva su nam nametnulo svest o tome da se ne treba povlačiti u podzemlje, u ilegalu, da ne treba nelegitimnom totalitarnom režimu prepuštati sferu legalnosti. Zbog toga od 1977. organizujemo privatne diskusione tribine, a potom ulazimo u ovu priču sa Otvorenim univerzitetom sa praksisovcima, tad se okrećemo onome što se u demokratskim opozicionim pokretima u Istočnoj Evropi zove „strategija Grigorenko“ – branimo Ustav, branimo državu od postojeće uzurpatorske vlasti. To je strategija koju je početkom šezdesetih godina u Istočnoj Evropi formulisao Grigorenko, nakon svog prvog iskustva sa pokušajem ilegalne marksističke organizacije protiv staljinizma u Moskvi. Grigorenko se vraća iz zatvora i okreće se prevashodno javnom opozicionom delovanju: nema ništa više ilegalno – vlast je ta koja je ilegalna, nismo mi ilegalni, vlast je uzurpatorska, mi branimo Ustav, branimo državu od vlasti, branimo socijalne tekovine i socijalizam od diktature vlasti. Hoćemo da omogućimo privredi i proizvodnim snagama da se slobodno razvijaju, a ne da ih birokratija guši, a mogu da se razvijaju samo u uslovima političke demokratije – samo tada će svi proizvođači doživljavati proizvodnju kao svoju, samo tada zaista rade za sebe…

Da, tu marksističku struju demokratskog opozicionog pokreta je Grigorenko artikulisao još šesdesetih godina. Najtvrđe njegovo krilo likvidirano je 1988. godine, kada je likvidiran vođa tog marksističkog, socijalističkog krila – Anatolij Marčenko koga je ubio Gorbačovljev režim 1988 godine. Da, upravo onaj Gorbačov koji je toliko slavljen zbog „glasnosti i perestrojke“, tobožnjih demokratskih reformi „socijalizma“. A bio je zapravo samo jedna od etapa organskog razvitka i raspada staljinističkog aparata, razvitka koji do danas održava kontinuitet tog aparata personifikovan imenima: Staljin, Hruščov, Brežnjev, Černjenko, Andropov, Gorbačov, Jeljcin, Putin. Politički sadržaj tih etapa razvoja i raspada staljinizma je šarolik i nimalo pravolinijski, ali je njegov socijalni sadržaj uvek isti i kontinuiran.

Naravno, ima kretanja i krivudavom linijom, ali to je kontinuitet jednog totalitarnog aparata. Takav je i kontinuitet od 1946. godine na ovamo, od Tita 1946. godine do Borisa Tadića i Koštunice danas. To je kontinuitet tog aparata koji je ovaj put u tranziciji izgubio svaku autonomiju na svetskoj političkoj sceni, svaki nacionalni suverenitet je izgubio, pa je direktno podređen stranim gazdama – ne posredstvom finansijskih institucija koje ucenjuju kreditima i zatezanjem dužničke omče oko vrata, već im je direktno komandno podređen.

* * *

Posle ’68. nisu bile organizovane formalne grupe, one su bile amorfne, bile su neformalne, bilo je desetine grupa, anarhističkih, anarhoidnih… I pre šezdeset osme godine su bili kružoci anarhistički, neformalni… To su više okupljanja, javne tribine su bujale sve do devedesetih godine, sve do rata, pa i za vreme rata, do UJDI-ja. Odmah posle Brozove smrti, režim kreće u pokušaje da definitivno likvidira opozicioni demokratski pokret – procesima protiv Momčila Selića zbog sjajne novele „Sadržaj“, protiv Gojka Đoga zbog zbirke pesama „Vunena vremena“, protiv Otvorenog univerziteta sa „procesom šestorici“. Masovan otpor demokratske inteligencije zaustavlja tu ofanzivu represije i nastaju i prvi nukleusi javnog nezavisnog političkog organizovanja, npr. Odbor za odbranu umetničkih sloboda pri Udruženju književnika i Odbor za zaštitu slobode mišljenja i izražavanja 1984. godine, a 1986. i Helsinški odbor za ljudska prava – ne ovaj današnji profesionalni koji je formiran intrigom i dekretom Kristine fon Kol iz Beča 1994. godine.

Često se gubi iz vida da se taj otpor ponovo razvija u kontekstu masovnog radničkog štrajkačkog pokreta, izazvanog šok terapijom MMF-a tih godina. Taj demokratski i štrajkački pokret razbijeni su i paralisani ratom koji je razbio Jugoslaviju i razgarom najcrnjih i najšovinističkijih formi nacionalnih romantizama – to je bio jedini način da nacionalne frakcije totalitarne birokratije ostanu na vlasti – po cenu totalnog gubljenja svakog nacionalnog suvereniteta u kvazi-nacionalnim marionetskim državicama.

Svi nekad progonjeni disidenti koji danas participiraju u vlasti, a njih je veoma malo, su se pridružili svojim nekadašnjim progoniteljima – otvoreno pitanje je da li su to učinili već u ono vreme pod pritiskom ili ubrzo posle toga iz šićardžijskih motiva. Bilo kako bilo, veoma je indikativno da na današnjoj srpskoj političkoj sceni, izuzev Vojislava Šešelja, nema bivših političkih zatvorenika, nema onih koji su svoja opredeljenja plaćali sudskim političkim progonima i zatvorskim kaznama dužim od godinu dana. Izgleda da su zatvori isuviše stroga škola etike da bi oni koji su ih prošli mogli biti podobni za ulogu modernih srpskih političara.

Demokratski opozicioni pokret je i u Jugoslaviji, kao i u drugim „socijalističkim“ državama, često nazivan disidentskim – otpadničkim. Taj naziv prihvatali su i mnogi njegovi pripadnici i on itekako rečito govori o teškoćama tog pokreta da odbrani svoju ideološku i političku nezavisnost. Naravno, značajan deo tog pokreta jeste bio disidentski i činili su ga pripadnici vladajućih aparata koji su imali dovoljno senzibiliteta da osete masovno socijalno nezadovoljstvo i da se, pod pritiskom tog nezadovoljstva, distanciraju od aparata vlasti, pa i uđu u politički sukob sa njim. Tipični disidenti su bili većina „informbirovaca“, Milovan Đilas i praksisovci. Praksisovci su bili disidenti od prve jugoslovenske derivacije staljinizma, od titoizma, i razvijali su se u smeru „antropološkog marksizma“. Službeno su nazivani „anarholiberalima“ – taj naziv opravdan je onoliko koliko je opravdana i oznaka „anarhostaljinizam“ za jugoslovensku „samoupravnu“ derivaciju staljinizma, koja se itekako ideološki oslanjala na Prudona i anarhosindikalizam. Njihovo jugoslovenstvo najčešće je bilo ideološka košuljica velikosrbstva koje je izbilo ispod te košuljice već sa početkom raspada Jugoslavije krajem 80-tih godina. Groteskna parola „Kosovo je Srbija“, zajednička svim strankama današnjeg kukavnog srpskog političkog establišmenta, najbolje pokazuje pupčanu vezu tih stranaka sa totalitarnim jugoslovenskim birokratskim aparatom iz čijeg raspada su potekle, čiji su derivati. Oni malobrojni nekadašnji disidenti koji sudeluju u tim strankama zapravo su zabludeli sinovi koji su se vratili rodnom roditeljskom domu i pomirili se sa svojim nekadašnjim progoniteljima.

Sebe nikada nisam smatrao disidentom i odbacivao sam i odbacujem tu oznaku. Mislio sam i mislim da je ona mnogo prikladnija za označavanje režima, i ondašnjeg i današnjeg. Kao i staljinizam iz koga su proistekli, ti režimi su disidentski – otpadnički – i u odnosu na radnički pokret, i u odnosu na sopstveni narod. Ja sam se oformio u mladosti kao marksista, kao radnički, socijalistički aktivista. Nikad nisam bio pristalica staljinizma, niti jednog derivata staljinizma, nisam ni na koji način participirao u vlasti, nisam bio pod političkim uticajem vlasti, niti sam je prihvatao i doživljavao kao svoju vlast, pa i nisam mogao otpasti od nje, tj. biti njen disident..

Ideju autentičnog socijalizma, demokratskog socializma, smo lako nalazili u Marksovom Građanskom ratu u Francuskoj i u Lenjinovoj Državi i revoluciji: evo šta jeste socijalizam, a evo šta nama prodaju kao socijalizam. Nešto se naziva socijalizmom, nešto što veze nema sa socijalizmom, sem po državnoj svojini, uzurpiranoj i pljačkanoj od diktatorske „crvene buržoazije“. U toj vrsti diktature svojina može da bude samo državna. Državna svojina je prelazni oblik ka društvenoj svojini i ona se podruštvljava i postaje društvena mehanizmima radikalne opšte društvene demokratije. Dok nema te demokratije, ona je državna. Kako se država otuđuje i počinje da služi drugim, svetsko-istorijskim snagama, tako se otvara tranzicija – jedinstvena u svetskoj istoriji restauracija bez stare restarucionističke socijalne klase – tako se i dalje guši demokratija i prinudno, pljčkaški privaatizuje nacionalno bogatstvo. Mi i dalje imamo totalitarizam, imamo isti totalitarni aparat, samo dekorisan tobožnjim višepartijstvom. Kakvo višepartijstvo!? Toma Nikolić je za Evropsku uniju i kapitalizam isto kao i Boris Tadić i razlikuju se jedino u ideološkim nijansama i manirima u nastupu. Ako se malo i zakoprca iz demagoških razloga, onda mu ovde dođe Putinov izaslanik Kosačev, predsednik Odbora za spoljnu politiku Dume, koji dan uoči izbornog ćutanja poslednjih izbora dođe i nosi im direktivu. Donosi im direktivu i objasni im: lažna je dilema – Rusija ili Evropska Unija, ima da ratifikujete Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji i Energetski sporazum sa Rusijom. I sutradan se deblokira vlada prvog dana izborne ćutnje, dva dana uoči parlamentarrnih izbora. Održi se sednica Vlade na kojoj se smesta ratifikuje i usvoji sporazum za koji su i Koštunica i Tadić, i njihovi prirepci, galamili kako je to nacionalna izdaja. Istina, Koštunica za sebe iskuka pravo da, jer on ipak nije potpuna budala, kada ta tačka dođe na dnevni red, on ovlasti Đelića da nastavi sednicu, a on izađe napolje da ne mora da glasa, pa bude odsutan pet minuta, pa se onda vrati. Oni su ipak ratifikovali, zajedno sa Borisom Tadićem, taj sporazum na Putinov nalog. Na sličan način će i sada da reše krizu Vlade. Videli smo izjavu engleskog ambasadora da on i nije baš u kokpitu formiranja srpske vlade, nego da je prosto u mašini, pregovarač, da „pomaže, daje informacije i razgovara sa svima“. Pa onda, videli smo izjavu nesrećnog Palme-Betovena da je on slučajno bio privatno u Bečićima u hotelu „Splendid“ kad je tamo bio američki ambasador. Treba zaista mnogo mašte da se zamisli toliki stepen dušebrižnišva, kad i sa jednim Palmom razgovaraju praveći kombinatorike oko srpske vlade.

Na kraju će Putin da još se uvredi što ostaje zapostavljen, što se zanemaruje njegova uloga u „pilotiranju“ ovdašnjih izbora, pregovora i formiranja Vlade koja će, dakako, biti „proevropska, demokratska i nacionalna“ i imaće par simboličkih uspeha na Kosovu, neki simbolički ustupci će joj biti dati, neke simbolične privilegije će biti date tim nesrećnim Kosovarima. Ali sve to samo u svrhu da ovi naši današnji „Kosovo je Srbija“-papagaji, koji nastavljaju najgore osvajačke tradicije srpske buržoazije, protiv koje je Dimitrije Tucović bio iz sve snage, mogu da kažu: sada hoćemo u Evropsku Uniju, bezuslovno, pošto su nam, zahvaljujući Rusiji, učinili te ustupke, i onda će svekolika „međunarodna zajednica“, pod okriljem Vašingtona, da ovde ustoliči nekakvu koaliciju, nekakav Demokratski Evropski Nacionalni Srpski Savez. Udbaški aparat i dalje ostaje nedirnut, njegovi najgori zločini nerazjašnjeni, a njegove tajne arhive i dalje ostaju zapečaćene. Očigledno da „demokratska“ vlast ne može da privede svoju liberalnu tranziciju bez tog aparata, aparata sa kojim je sklopila neraskidivi „sveti nacionalni savez“.

To je pitanje na kome je, svojim velikim i najglasnijim delom, kapitulirala i istrunula srpska liberalna inteligencija, koja je umela da odbrani Gojka Đoga, koja je umela da zaustavi političke represije 1984. godine, a onda da legne na rudu Miloševiću, koji je bio organizator te represije, da se u svetom „nacionalnom“ pomirenju pridruži svom dojučerašnjom progonitelju, ili kao direktni saučesnici njegove politike ili kao „lojalna, domestikovana opozicija“.

Prva generacija dvadesetog veka, generacija naših baka i deda, uzdrmala je svetski kapitalizam revolucionarnim talasom nakon prvog svetskog rata. Druga generacija, generacija naših majki i očeva, uprkos monstruoznoj sabotaži svetskog radničkog pokreta od strane staljinizma, uspela je da raširi tekovine predhodne u planetarnim razmerama. Herojski trenutak i juriš na nebo treće generacije 20. veka je 1968. godina. Istorijski bilans te generacije i nasleđe koje ostavlja svojim potomcima mnogo su nepovoljniji od bilansa obe predhodne generacije. Svedoci smo nesumnjivog planetarnog istorijskog regresa u svakom pogledu – socijalnom, kulturnom, političkom, ekonomskom… Radnički pokret odbačen je nazad više nego i u jednom trenutku 20. veka, a s njim i svaki demokratski pokret, a javnom scenom dominiraju svakojake forme opskurantizma. Imperijalizmu je, uz pomoć staljinizma i njegovih derivata, uspelo da zada teške udarce radničkom i demokratskom pokretu i uništi mnoge njihove civilizacijske tekovine. Ne bez masovnog otpora. Radnički i demokratski pokret odbačeni su daleko unazad, ali nisu uništeni. Niti su uništene sve njihove tekovine. Oslanjajući se na te tekovine i njihovu odbranu, radnički i demokratski pokret se obnavljaju i pripremaju nove odlučne bitke za spas ljudske civilizacije od pomahnitalog imperijalizma koji razara i same njene temelje i zaoštrava jedinu stvarnu alternativu čovečanstva: socijalizam ili varvarstvo.

Pavluško Imširović

Predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Kostunica ekskluzivno za Danas
Miloseviceva odgovornost veca je od jednog stambenog slucaja

- Novi poredak ne moze biti legitimisan na hapsenju politickih protivnika. To ne sme da se dozvoli jer onda ulazimo u zacarani krug. Sutra ce nova politicka promena dovesti do novog obracuna, a neko ce opet tvrditi da je i taj obracun legitiman, istice za Danas predsednik SRJ Vojislav Kostunica. On, medjutim, veruje da odgovornost bivseg predsednika Milosevica treba da bude utvrdjena, ali strogo po zakonu.
- Neposredno po hapsenju Radomira Markovica objavljena je vasa izjava kojom upozoravate na opasnost revolucionarne pravde. Deo javnosti je to shvatio kao vase protivljenje obracunu sa visokim predstavnicima bivseg rezima, pa i Slobodanom Milosevicem. Da li je to pogresno shvatanje?
- Postoje stvari koje moraju biti regulisane pravom, a ono mora u jednaki polozaj da stavlja sve gradjane. Postoji i nesto drugo sto je s onu stranu prava i pravne drzave, a to je revolucionarna pravda. To je stvar koju treba pomenuti kada nesumnjivo prelazimo iz jednog poretka u drugi. Vise od 50 godina ziveli smo u rezimu koji je bio u znaku revolucionarne pravde. Kad se jedan sistem menja, postoji sklonost da raskid bude odsecan, ali danas nam je vise nego ikada potrebno da se u svemu razlikujemo od onih koji su ovom zemljom vladali ne poslednjih 10, vec poslednjih 50 godina. Zato je moje upozorenje bilo krajnje dobronamerno. Time sam hteo da podsetim da pravna drzava za koju se zalazemo zakon stavlja iznad svake ljudske volje i proizvoljnosti, a to nam je neophodno


U nekim javnim izjavama elemenata zalaganja za revolucionarnu pravdu nesumnjivo ima. Toga ima i u novinama, a katkad mediji mogu biti uvod u nesto sto moze dovesti do krsenja zakona. U tom pogledu mislim da upozorenje takve vrste ima smisla. Imate toga i u izjavama ljudi koji bi pravo morali da brane umesto sto ga relativizuju i obesmisljavaju. Imate ljude od pravne struke koji ce vam reci da se novi poredak legitimise obracunom sa politickim protivnicima. Mislim da to nije dobro. Ono sto je ovoj zemlji posle svega preko potrebno jeste jedna vrsta unutrasnjeg mira, civilizovanog, pravno regulisanog odnosa izmedju onih koji su na vlasti i onih koji su u opoziciji, jer oni koji su danas na vlasti sutra mogu biti opozicija. To vise od pola veka nije bio slucaj i moramo da ulozimo maksimalne napore da to imamo danas. Mozda u tom pogledu treba biti i oprezniji.
Ta opreznost je neophodna jer onaj koga su zmije ujedale i gustera se plasi. Neposredno, i baveci se nasom novijom istorijom video sam kako revolucionarna pravda izgleda i ne bih zeleo da se ponovi. Ali u svesti ljudi ima neverovatno olakog odnosa prema necemu sto su pravo i vladavina prava.

Ne bih sprecavao sudjenje Milosevicu

- Kako mozemo promeniti sistem bez obracuna sa onima koji su upropastili zemlju?
- I vi govorite o obracunu.
- U redu, sudjenje po zakonu.
- Govorite o obracunu, a ja insistiram na odgovornosti. Nijedan demokratski poredak i pravna drzava ne mogu biti izgradjeni na neodgovornosti, vec na odgovornosti pripadnika i starog i novog rezima. Tu nikakve razlike ne smeju da postoje. Zalazem se za nesto sto je odgovornost i jednakost svih pred zakonom. Jos po Dusanovom zakoniku ljudi su bili jednaki, razume se ondada i na pocetku ovog novog milenijuma treba svi da budu jednaki. I pripadnici starog rezima koji su se itekako ogresili o zakon, ali svakako i novog.
- Mislite li da Milosevicu treba suditi i zbog cega? Nelegalne kupovine vile na Dedinju ili neceg ozbiljnijeg?
- Sigurno da je Miloseviceva istorijska odgovornost mnogo veca od jednog stambenog slucaja, a koji ce biti oblici te odgovornosti, o tome ce odlucivati sudovi. Opet dolazimo na teren necega sto je tekovina demokratske i liberalne ideje, a to je podela vlasti. Odgovornoscu bivseg rezima pa i Slobodana Milosevica bavice se sudovi postujuci zakone. Nije moje da sudim bilo kome. Kao politicar mogu da govorim samo o njegovoj politickoj i istorijskoj odgovornosti. O tome govorim proteklih 10 godina. I u svom predizbornom programu govorio sam o odgovornosti coveka koji je olicavao tadasnji poredak, a to je Slobodan Milosevic. Ne treba ni da podsecam sta sam i kada govorio o njegovoj odgovornosti, ali na mestu sefa drzave ne mogu se baviti sudskim istragama i optuznicama.
- Da li vase zalaganje znaci i da ako istrazni organi i sudovi pokrenu postupak protiv Milosevica, necete sprecavati istragu i sudjenje?
- Sigurno. Ako covek da prednost nacelima, a mislim da sam celog zivota davao prednost nacelima, onda cu to u svakoj prilici uraditi. Funkcija na kojoj se nalazim obavezuje me jos vise da postujem nacela koja sam postovao i kada nisam bio na vlasti.
- Ako bi nadlezni organi odlucili da Milosevica predaju Hagu, da li biste i to postovali?
- Jos jednom dolazimo do necega sto se zove podela vlasti. Veoma sam iznenadjen kolika mi je moc pripisana i to mozda mnogo vise van zemlje nego u zemlji.
- Mozda zbog vaseg prethodnika koji je drugacije shvatao vlast i ustav.
- Ne samo zbog toga i ne samo zbog jednog prethodnika, vec i zato sto vlast, na zalost, drugacije shvataju oni koji danas predstavljaju demokratski zapad. I oni su pomalo zaboravili sta moze da uradi predsednik jedne drzave. Zato sto su u odnosu koji su imali prema malim drzavama smatrali da se sve stvari resavaju preko jednog coveka. Zahvaljujuci tome stvoren je kult Slobodana Milosevica. Njegov kult nije izgradjen u ovoj zemlji. Gradnja je doduse zapocela ovde krajem 80-tih, ali je 90-tih godina na izgradnji kulta Slobodana Milosevica mnogo vise radio demokratski svet, narocito Klintonova administracija. Smatrao sam i smatram da nijedna licnost ne moze na sebe da preuzme odgovornost za sudbinu cele zemlje.
- Da li to znaci da ne biste sprecavali mogucu ekstradiciju?
- Nisam ovlascen da sprecavam. Mogu da imam svoj politicki sud o tome i o Haskom sudu. Taj sud sam izneo u razgovoru sa Karlom del Ponte i ne samo tada. On se svodi na dobro poznato nacelo pravde koja podrazumeva da isto postupate u jednakim ili slicnim slucajevima. Haski tribunal na zalost u istim ili slicnim slucajevima postupa razlicito. Gospodji del Ponte sam na nekoliko primera pokazao selektivnost pravde Haskog tribunala, a selektivna pravda nije pravda. Kada je rec o optuzenima, samo je politicki i vojni vrh SRJ i RS optuzen. Od celnika drugih ucesnika nesumnjivo krvavog rata na tlu bivse Jugoslavije niko nije pomenut pred Haskim sudom.
- Ali Dario Kordic, vodja bosanskih Hrvata nedavno je optuzen pred Haskim sudom.
Postoji, nazalost, tendencija da se problem terorizma otkloni time da se ne ucini nista, da se resavanje problema uslovljava odredjenim zahtevima. Vreme ce pokazati da to nije dobro jer se nasilje siri i ka makedonskoj granici. Vojnici Kfora nisu u stanju da se staraju ni o toj, ni o administrativnoj granici Kosova i Srbije, ni o bezbednosti Srba na Kosovu
- Postavljate ozbiljna pitanja ili ne? Znate da je Karl Bilt prilikom necega sto je americka administracija, a i deo nasih opozicionih politicara, zvala akcija hrvatske vojske i policije u Krajini, izjavio da bi se medju odgovornima za nesumnjivo brojne zlocine tokom "oluje" mogao naci i pokojni hrvatski predsednik Tudjman. Bilt to vise nikada nije ponavljao. Za mene je svaka zrtva zrtva, a svaki zlocinac zlocinac i uopste nije vazno da li je Srbin, Hrvat, Albanac, Musliman ili Bosnjak, ali znate da postoji epizoda u tom ratu koja se zove Dobrovoljacka ulica u Sarajevu. To je slucaj koji apsolutno ne na osnovu komandne, vec direktne odgovornosti tereti Aliju Izetbegovica. Na to je uostalom u svojoj knjizi ukazao i general Mekenzi.
Znate da se hrvatski general albanskog porekla Agim Ceku prosetao od operacije "oluja" do rata na Kosovu, ostavivsi iza sebe mnogo zlocina, a ni njega Hag ne pominje. Nesumnjivo je da je haska pravda vrlo selektivna ili politicna, ali naravno dolazimo na teren necega sto je realnost. Ova zemlja treba da prezivi, a udaraju je sa svih strana, jug Srbije, Kosovo. Ispostavilo se da se cak ni odnosi sa Crnom Gorom ne mogu urediti na valjan nacin. Za velikosrpski nacionalizam vas optuzuju cak i kada kazete, pa dobro neka se Crna Gora na referendumu, ma kakav on bio pa i ako izadje 10 odsto gradjana, odluci za samostalnost, ali ce onda njeno rukovodstvo snositi odgovornost za eventualne posledice po region. Ako smo sa svim tim problemima suoceni onda je pitanje saradnje sa Hagom nesto sto predstavlja jednu neminovnost jer treba preziveti.
Svestan sam toga, ali nikada necu uzdizati u nebesa i hvaliti Haski tribunal. Moj stav je da treba da pokusamo da u veliku kolicinu nepravde i selektivnosti Haskog suda unesemo malo vise pravde i prilagodimo se realnostima danasneg sveta.
- Da su se sudovi ove zemlje pozabavili ratnim zlocinima, mozda potrebe za Hagom ne bi ni bilo. Ali to nije bio slucaj ni ovde ni u bivsim jugoslovenskim republikama.
- Tu bih se sa vama slozio, ali mi nismo imali sudove ni za mnoge druge stvari. Mislim da potreba za Haskim sudom proizilazi iz neceg drugog, politicke filozofije koju je zastupala Klintonova administracija. Rec je o necemu sto je u mnogo cemu imalo elemente demokratskog totalitarizma i pokusaja da se americki interes ispolji u svakom delu sveta i da se on stiti i nametne ne samo na materijalnom planu, vec i vrednosnom. Haski sud je trebalo da bude instrument te ideje. Mislim da bi se cak i da su sudovi u ovoj zemlji radili kako treba, da bi pokusaj ostvarenja te ideje o americkoj hegmoniji opet dosao do izrazaja. Haski sud je imao taj zadatak i mislim da je to bio eksperiment i da je na tom primeru trebalo pokazati kako se to moze sprovesti i sire. Tu se sad stvari menjaju posto je politika sadasnje americke administracije nesto drugacija.

NATO je samo postavio uslove


Rasvetliti sudbine nestalih

-Mislite li da sudovi i javnost ove zemlje treba vise da ucine na rasvetljavanju otmice Ivana Stambolica?
- Sigurno da treba. Dugo smo imali cudnu situaciju dvovlasca na nivou republicke vlasti. Hvala Bogu sada je drugacija situacija. Sa vecinom problema, pa i sa nestankom Ivana Stambolica republicka vlast moze tek sada da se pozabavi. Sada postoje novi drzavni organi, MUP, stosta se promenilo u sudovima i siguran sam da ce se tim problemom pozabaviti. Pri tome ne treba zaboraviti da nestalih ima jako mnogo i to uglavnom na Kosovu. Slucaj Ivana Stambolica privlaci paznju zato sto se radi o javnoj licnosti i protivniku Slobodana Milosevica, ali ne mogu opet da ne dodjem do necega sto je nacelo neselektivnosti. Svaka zrtva je zrtva. Svako nestalo lice je nestalo lice. Svaka nesreca, nesreca. Svaka tuga je na kraju krajeva ista.

Koraks bi mogao i druge da crta

- Da li vam se dopadaju Koraksove karikature u Danasu?
- Na koje mislite?
- Na neke na kojima ste vi predstavljeni, a koje su mnogi u vasoj stranci kritikovali.
- Bilo bi krajnje neuputno da sudim o bilo cemu sto se na mene odnosi, karikaturu ili tekstove u bilo kom, pa i u vasem listu. O tome treba da sude citaoci. U karikaturama gospodina Koraksa uocavam, medjutim, jedan problem koji se ne tice samo mene. Mislim da citav deo stvarnosti koji utice na odnose u nasoj zemlji, gospodin Koraks zaboravlja. Iza takvog pristupa krije se bojim se pritajena glorifikacija svega sto postoji preko okeana i nipodostavanja svega sto postoji u ovoj zemlji. Mnoga od zala u ovoj zemlji generirana su spolja i to bi cini mi se mogao da bude zanimljiv predmet za Koraksovo pero.
- NATO je nedavno prihvatio fazno i uslovno suzavanje zone bezbednosti. Da li su uslovi NATO, ukljucujuci povlacenje Pristinskog korpusa, prihvatljivi za zvanicni Beograd?
- Dok se ne dokaze suprotno, mislim da NATO nije sustinski prihvatio ideju o faznom ukidanju zone bezbednosti. NATO je postavio svoje uslove koji predstavljaju niz mera. Pomenuli ste jednu, a tu su i stvaranje multietnicke policije, promene u lokalnim institucijama. Mislim da je to u ovom trenutku jako mnogo, posto treba vremena da se to ostvari. Istovremeno NATO kaze da je ostvarenje svega toga uslov za ukidanje zone bezbednosti. Redosled stvari morao bi biti sledeci: Najpre bi trebalo resavati pitanje terorizma u zoni kopnene bezbednosti koji ugrozava ne samo ovu zemlju vec i region. Mislim da bi odgovor na to bio ispostavljanje novih uslova, izbegavanja odgovornosti za ono sto se desava na jugu Srbije. Postoji, nazalost, tendencija da se problem terorizma otkloni time da se ne ucini nista, da se resavanje problema uslovljava odredjenim zahtevima.
Vreme ce pokazati da to nije dobro jer se nasilje siri i ka makedonskoj granici. Vojnici Kfora nisu u stanju da se staraju ni o toj, ni o administrativnoj granici Kosova i Srbije, ni o bezbednosti Srba na Kosovu, pa bi se moglo postaviti pitanje o cemu se staraju. Mozda samo o vlastitoj bezbednosti. Bojim se da smo svi, pa i Unmik i Kfor, postali taoci albanskih ekstremista. Posle masakra nad putnicima "Nis ekspresa" kod Podujeva smatrao sam da predsednik SRJ treba da ode na sahranu i da obidje ranjene. Nisam mogao da odem u Gracanicu zato sto se i Hans Hekerup plasi albanskih ekstremista.
- Znaci nisu mogli da vam garantuju bezbednost?
- Tacno. Izgleda da je potrebno da se broj vojnika Kfor udestostruci kako bi osigurali zivot Srbima na Kosovu, obezbedili granicu izmedju SRJ i Makedonije i omogucili bezbedan odlazak na Kosovo jugoslovenskih zvanicnika.
- Dosta ste rezervisani prema izjavi NATO, ali pojedinci u VJ optimisticki izjavljuju da je to mozda pocetak povratka na Kosovo. Da li je njihov optimizam bez pokrica?
- Ako saberete sve cinjenice, onda je ocigledno da je to u ovom trenutku tesko ostvarljivo. Znamo koja je sadrzina Rezolucije 1244 i u kom broju i na koji nacin VJ moze da se vrati na Kosovo. Uz sve ove probleme sa kojima smo suoceni trenutno o tome ne treba govoriti. Ali naravno ne sme se zanemariti obaveza druge strane, medjunarodne zajednice. Situacija na Kosovu i povratak na Kosovo je obaveza druge strane.
- Ocigledno je da ce ovih dana poceti pregovori sa Albancima sa juga Srbije. Sta ako oni ne odustanu od zahteva za specijalnim statusom, mogucnosti pripajanja Kosovu ili ako za pregovaraca delegiraju pripadnike OVPBM?
- Specijalnog statusa nece biti.
- Hoce li biti pregovora ako predstavnici terorista udju u albansku delegaciju?
- Postoje razni nacini na koje se nesto sto je interes albanskog zivlja na jugu Srbije moze izraziti. U njihovo ime ima ko da pregovara, ali oni koji su uzeli oruzje ili koji su stajali iza poslednjeg muckog ubistva tri policajca, ne mogu pregovarati. To je princip koji vazi u celom svetu. Nama su ranije mogli da budu nametani neki drugi principi po kojima i teroristi mogu da pregovaraju. Zahvaljujuci sudu bivse americke administracije jedan Hasim Taci mogao je da bude prvi pregovarac u Rambujeu. To je sve bilo moguce dok nismo oziveli demokratski uredjenu drzavu, koja podrazumeva postovanje standarda koji vaze za druge demokratske drzave, a jedan od njih je nepregovaranje sa teroristima. Da li bi u Francuskoj ili Spaniji neko pristao da direktno pregovara sa teroristima. Ne bi.
Postupili bismo neodgovorno ne samo prema sebi vec i prema drugima i tom vladajucem demokratskom stavu prema terorizmu, ako bismo pristali da pregovaramo sa teroristima. Kada se kod nas pojavila dvosmislenost u izjavama da moze da se pregovara sa teroristima, raznim dipomatskim kanalima stigla su nam upozorenja iz zapadnih drzava koje taj problem takodje muci da se sa teroristima ne moze pregovarati. Ali naravno ko god bude pregovarao u ime albanske zajednice vodice racuna o svim tim slozenostima, raznim strujama. Oni ce to izmedju sebe regulisati, ali formalno niko ko je okrvario ruke ne moze ucestvovati u pregovorima.
- U jednom od prvih intervjua posle inauguracije izjavili ste da necete biti jugoslovenski Gorbacov. Da li jos to mislite?
- Da i dalje to mislim
- Ali u Crnoj Gori raste procenat pristalica nezavisnosti, a bice raspisan i referendum.
- Tu opet dolazimo do necega sto su promenjene okolnosti od trenutka otkad je ova zemlja usla u krug demokratskih drzava. Ako se referendumi odrzavaju, onda to podrazumeva postovanje najvisih zakona zemlje, u ovom slucaju jugoslovenskog Ustava. Ako se ne vodi racuna o tome, hajde da vidimo sta je sa crnogorskim Ustavom. Ni on bas ne daje velike mogucnosti da se olako izadje iz zajednicke drzave. Hocu da verujem da taj crnogorski ustav nije izraz velikosrpskog nacionalizma jer su ga donosili ljudi koji su jos uvek na celu Crne Gore. Ako im je jugoslovenski Ustav nametnut, mada u njegovom donosenju ja nisam, a oni jesu ucestvovali, pretpostavljam da im njihov nije nametnut. Recimo da se od jednog i drugog odstupi, idemo dalje. Raspisuje se referendum, rekli smo moze i to. Postoje neki standardi u svetu kada je o referendumu rec i o vecini koja je potrebna da bi se jedan deo drzave odvojio.
Postoje neki medijski uslovi, postoji posmatranje izbora, referenduma. Hocu da verujem da ce to sve biti uvazavano i postovano. Mnogi su interesi isprepletani, istorijski, savremeni, nacionalni. Srbi i Crnogorci izmesano zive i po Srbiji i Crnoj Gori. Na kraju krajeva, treba voditi racuna o jednom narodu cije misljenje mislim da postaje vrlo relevantno u celoj stvari. To su Bosnjaci koji imaju itekakvog interesa za ocuvanje zajednicke drzave da bi zaustavili svoje cepanje, pre svega mislim na cepanje Sandzaka. Imamo i sud medjunarodnih cinilaca, upozorenje EU i SAD da bi jos jedna promena granica mogla biti uvod u dalje dezintegracije. Hocu da verujem u sve to i da necu biti novi Gorbacov. Ako se uprkos svemu tome desi nesto suprotno, opet cu biti ono sto jesam.
Necu nositi tudje prezime, vec cu imati iza sebe castan pokusaj da se sacuva nesto sto je po meni mnogo racionalnije, a to je odrzavanje i demokratizacija zajednicke drzave Srbije i Crne Gore.

Hapsenja nece nahraniti gladne

- Da li podrzavate zahtev vase stranke da Cankova Liga socijaldemokrata Vojvodina bude izbacena iz DOS-a zbog stavova o vojvodjanskoj autonomiji?
- DSS nije nikad tvrdila da jedna stranka moze iskljuciti drugu iz DOS-a. Tu se mozda pre radi o pojedinim izjavama, tacnije reakcijama na neke neodmerene tvrdnje i zahteve. DOS sam mora u jednom trenutku da preispita istupe i delovanje nekih svojih clanica kada se neki problem pojavi i da zakljuci moze li dalje zajedno ili ne. Jako mnogo izjava upucuju na to da se LSV zalaze za nesto sto nije bila platforma DOS pre izbora 24. septembra. Vrlo je neobicno sto je do te promene doslo posle republickih izbora. Posto je u okviru firme DOS dobila ono sto je dobila, LSV menja svoj stav i istupa na nacin koji je suprotan onome sto je Platforma DOS predvidela za Vojvodinu pre izbora 24. septembra. Naravno da ta stvar mora biti razmatrana na DOS-u i onda ce odluka biti doneta kao i sve druge.
- Na celu drzave nalazite se skoro punih pet meseci. Da li ste svesni toga da mnogi tvrde da se, od dolaska DOS-a na vlast nije nista promenilo. Struje nema, ljudi strajkuju, plate su male.
- Svestan sam toga. Uvek sam mislio da treba vise da se bavimo tim egzistencijalnim problemima. Time se vracamo i na pocetak intervjua. Pravda jeste potrebna, ali hapsenja nece gladne uciniti sitim niti nezadovoljne zadovoljnim. Nama su potrebni i pravda i ekonomski oporavak, ali je proces konstituisanja vlasti tekao veoma sporo. Republicka vlada koja treba da se pozabavi ekonomijom i socijalnim problemima formirana je krajem januara. To je jednostavno tako i ranije nista nije moglo da bude ucinjeno. Znam da ce zvucati cinicno, ali mnogi od nas su cekali mnogo vise od nekoliko meseci. Cekali smo nekoliko decenija da se nesto promeni. Mi smo unesreceni ne samo politikom Slobodana Milosevica vec i njegovih prethodnika, ali i politikom koja je vodjena spolja prema ovoj zemlji. Kad sve to saberem, imam apsolutno opravdanje za to sto stvari idu sporije.
S druge strane, meni je potpuno razumljivo da javnost mnogo manje prasta i da mnogo brze ispostavlja racune i zahteve.
Safeta Bisevac

Srpski kolac
To što sebe ne poštujemo i što imamo dara da oskrnavimo svačiji uspeh, da li nam je i to ostalo od Turaka?

Često kukamo. Ne volimo da se hvalimo kad nam dobro ide. Izbegavamo da kažemo kako smo dobro zaradili, da uživamo u svom poslu, kako smo nešto uradili od meraka. A taman posla da pohvalimo nekog drugog!

Moj poznanik Englez smatra da nam je to ostalo, pored javašluka, sarme i kafenisanja, od Turaka. Kad bi ondašnji Turčin čuo da je nekom Srbinu dobro krenulo, on bi brže-bolje došao po harač. Od Turaka su nam, kako još živo narodno predanje kaže, ostale mnoge stvari po kojima ih rado pominjemo.

Na primer, radijatori u mojoj školi „Mokranjac“, najstarijoj muzičkoj školi na Balkanu. Izgledaju stariji od Mehmed-pašinog mosta, iznutra su puni turskog krečnjaka, jedva da su po ciči zimi mlaki, što, bez obzira na ljubav prema umetnosti, deluje obespokojavajuće na beogradskoj vetrometini.

I prozori su stari, osmanlijski. Izvitopereni i ne dihtuju, u zazor može prst da stane. Namestili smo rajber (nemački) da ih vetar ne otvara. Deca naguraju šalove da ispod ne duva.

Preko puta školske zgrade u Krunskoj ulici nalazi se turska ambasada pa Turci izbliza mogu da osmatraju šta su nam u amanet ostavili.

Đaci na času, obučeni u skijaške jakne, sa rukavicama da im se prsti ne ukoče za čas instrumenta, više liče na alpinističko društvo nego na učenike muzičke gimnazije. Nemamo prijatne, svetle kabinete sa posterima i modernim učilima, vodovodna instalacija je očajna, parket popucao, u toaletima (ako rade) nema nad lavaboom tople vode. Nemamo ni svoju zgradu već je delimo sa drugim školama. Jedino su deca lepa i vesela.

To što ne volimo Mokranjca, možda nam je i to od Turaka ostalo. Ne, sigurno ga ne volimo kad dozvoljavamo da škola koju je osnovao izgleda ovako, kao što ne volimo ni Crnjanskog, čija je zadužbina smeštena u hodničić-špajz-klozetić zgrade Udruženja pisaca u Francuskoj. Kao što ne volimo ni mnoge druge Srbe kojima možemo da se pohvalimo kad nas neko upita ko smo. To što sebe ne poštujemo i što imamo dara da oskrnavimo svačiji uspeh, da li nam je i to ostalo od Turaka?

Na jednom putu u Istanbul, usred gungule od zurli i usplahirenih kelnera koji su po bezistanu raznosili piće i meze, ugledala sam čoveka sa sveskom. Pogodivši da je pisac, pozvala sam ga za naš sto.

– Vi Srbi mnogo opasan narod, mnogo surov – primeti pisac. – Kako to mislite? – lecnuh se u patriotskom žaru. – Kad smo ratovali, vi ste nas Turke nabijali na kolac. – Kako to?! – prenerazih se. – Jeste, jeste, učili smo u školi, na časovima istorije – pomirljivo je zaključio pisac, posegnuvši za ražnjićem sa šiš-kebabom.

Nema sumnje da istorija, učiteljica života, drži različita predavanja na različitim jezicima, a sasvim je sigurno da su nam Turci, pored aleve paprike, jorgana i čučavca, ostavili i Srbe, koji sami sebe nabijaju na kolac. Što bi rekao Basara: Bili smo pod Turcima, a kad su oni otišli, mi smo postali Turci.

Na turskoj ambasadi prozori dobro dihtuju, a radijatori su usred zime vreli. Kod njih je sve u znaku napretka. Jedino turske žene mogu i dalje da kukaju kako su još uvek pod Turcima.

Ljubica Arsić
[objavljeno: 10/02/2010]

Pokušaj prinudne naplate duga od DS
Pošto je donet propis kojim se ukida akceptni nalog kao sredstvo za prinudnu naplatu, a mi smo već sedam godina držali takvu garanciju od DS za dugovanje lista Demokratija, bili smo prinuđeni da te naloge pošaljemo na naplatu. Prethodno smo, po ko zna koji put, pismeno obavestili čelnike DS Zorana Živkovića, Čedomira Jovanovića i Živorada Anđelkovića da plate stari dug ili da daju menice kao novo sredstvo obezbeđenja. Umesto svega ovoga, stigla mi je poruka da je Čedomir Jovanović rekao: „Neka mu plati potpisnik akceptnih naloga“, a potpisnik tih naloga je bio tada već pokojni premijer Srbije Zoran Đinđić.

Šest dana posle puštanja akceptnih naloga, zbog čega su blokirani svi računi DS i njenih ogranaka u Srbiji, u nedelju, 6. juna 2003, na parkingu restorana „Avala“, preko puta Zvezdinog stadiona, eksplodirao je moj automobil. Buktinju auta posle eksplozije snimila je neka skrivena kamera. Taj snimak pojavio se na svim televizijama u Srbiji posle nepunih 20 minuta od tog događaja. Vrlo je interesantno da su na mesto eksplozije stigli prvo novinari i vatrogasci, a tek na kraju policija.
Prva zvanična izjava portparola MUP je da je eksplodirala plinska boca u mom autu. Kasnije je utvrđeno da nikakva plinska boca nije postojala. Do danas slučaj nije rasvetljen.

(vi ste to sve lepo sacuvali i mi cemo sve to da prodamo) prilikom preuzimanja vlasti....od *komunjara*

POCETAK DANASNJIH DOGADJANJA kod nas DATIRA ODAVNO..

Порука Гост on Sat Oct 17, 2009 12:06 pm
Kako se cistilo imanje lordovice Sterelend od 1814 pa do 1820 godine sa njenog imanja bilo je isterano 15.000 dusa. Njihova sela su bila sravnjena sa zemljom. narod se odupirao, borio. U pomoc lordovici poslata je vojska. Bilo je slucajeva da su palili ljude u njihovim vlastitim kucama. Na taj nacin oslobodjeno je od seljaka 794 akera zemlje, na kojima se kasnije gajilo 131.000 ovaca. Ovaj model iz engleske primenjivace se i dan danas....pada u oci da kojekakvi *gladijatori* i slicni njemu operisu samo situacije komunista..ali kada neko *burzoaskog porekla* kao navedeni primer iz engleske...ili *domaceg* porekla ili podrijetla..radi to isto...obavezno se stavlja pod *crkveno zvono* i ne obradjuje..jer, *ucinak prvobitne akumulacije* ili ti *ucinkovitost prvobitne akumulacije*...je opravdan kada *Stojadinovicevi grabe svoje* i *Pavelicevi grabe svoje* i jedni i drugi od hriscanskih naroda. Marks pise...*Pljacka crkvenih dobara, lopovsko otudjivanje drzavnih dobara, kradja opstinske svojine, uzurpatorsko i s bezobzirnim nailjem sprovodjeno pretvaranje feudalne i plemenske svojine u modernu privatnu svojinu-idilicni metodi prvobitne akumulacije.*.. Prema tome, lopuze ne prave razliku u *vlasnistvu*...svedoci smo da su isto navedeno uradili i sa socijalistickom, dristvenom svojinom sa nizom otimacine i licne svojine sa povecanom stopom kriminala u svim sferama....TO GLADIJATORE NE ZANIMA..pardon njima to ne odgovara jer bi morali da se odreknu *donatora*..i tu tuuu mercedesa. Zato majaju narod sa bajkama, svode sve opljackano na komuniste u sred inza vreme pljacke svojih ISTOMISLJENIKA !
Narode u red...ljubite ih u ruku...!

Šta su društvene klase u marksističkoj teoriji?

1. Društvene klase su skupine društvenih agensa, određenih uglavnom, mada ne isključivo, njihovim mestom u procesu proizvodnje, tj. u ekonomskoj oblasti. U stvari, o glavnoj ulozi ekonomskog položaja trebalo bi govoriti samo kada je reč o određenju društvenih klasa. Marksizam smatra da ekonomika igra presudnu ulogu u načinu proizvodnje i u društvenoj formaciji. Međutim, politika i ideologija – ukratko, nadgradnja – igraju takođe veoma značajnu ulogu. U stvari, kadgod Marks, Engels, ili Mao Ce Tung pristupaju analizi društvenih klasa, oni se ne ograničavaju samo na ekonomski kriterij, već se izričito pozivaju na političke i ideološke kriterije.

2. Za marksizam, društvene klase označavaju, u jednom te istom kretanju, suprotnosti i klasnu borbu: društvene klase ne postoje prethodno kao takve da bi zatim stupile u klasnu borbu (to bi moglo navesti na pretpostavku da klase mogu postojati bez klasne borbe). Društvene klase se podudaraju sa klasnom praksom, tj. sa borbom klasa, a nalaze se suprotstavljene jedne drugima.

3. Klasno određenje se podudara sa klasnom praksom – sa borbom – i proširuje se na ideološke i političke odnose, ali isto tako određuje objektivna mesta agensa u društvenoj podeli rada: ta mesta su nezavisna od volje tih agensa.

Može se, dakle, reći da društvenu klasu definiše njeno mesto u ukupnosti društvene prakse, tj. njeno mesto u ukupnosti društvene podele rada, što podrazumeva političke i ideološke odnose. U tom smislu društvena klasa je određen koncept koji označava delovanje baze u društvenoj podeli rada (društveni odnosi i društvena praksa). Otuda to mesto obuhvata ono što nazivam strukturalnim klasnim određenjem, tj. samo postojanje određene baze – odnosi proizvodnje, mesta na kojima se vrše politička i ideološka dominacija-subordinacija – u klasnoj praksi: klase postoje samo u klasnoj borbi.

4. To strukturalno klasno određenje, koje postoji samo kao klasna borba, mora se, međutim, razlikovati od klasne pozicije u određenim prilikama:(2) ti uslovi predstavljaju tačku u kojoj je koncentrisana uvek svojevrsna istorijska individualnost određene društvene formacije, ukratko konkretna situacija klasne borbe. U stvari, insistiranje na značaju političkih i ideoloških odnosa u klasnom određenju, na činjenici da klase postoje samo kao klasna borba (praksa), ne bi trebalo shvatiti kao »voluntarističko« svođenje klasnog određenja na klasnu poziciju: značaj toga je očigledan kada u određenim okolnostima vidimo da postoji distanca između strukturalnog klasnog određenja i klasne pozicije. Da bismo to učinili jasnijim, iznosim ovde jednostavnu šemu koja će kasnije biti objašnjena:

a) Društvena klasa, deo klase ili sloj klase mogu imati klasnu poziciju koja ne odgovara njihovim interesima koji su i sami određeni svojim klasnim određenjem kao horizontom svoje borbe. Tipičan primer pruža radnička aristokratija koja u određenim okolnostima zauzima upravo pozicije buržoaske klase. To, međutim, ne znači da ona postaje deo buržoazije: usled svog strukturalnog klasnog određenja ona ostaje deo radničke klase i, prema rečima samog Lenjina, čini »sloj« radničke klase. Drugim rečima, njeno klasno određenje ne svodi se na njenu klasnu poziciju.

Ali uzmimo obrnut slučaj: klase, delovi ili slojevi drugih klasa – upravo sitna buržoazija – mogu u konkretnim okolnostima zauzimati proleterske pozicije, odnosno pozicije bliske pozicijama radničke klase. To, međutim, ne znači da oni usled toga čine deo radničke klase. Ovde ćemo navesti samo jedan prost primer: pogonski tehničari zauzimaju ponekad pozicije proleterske klase, a ponekad – recimo za vreme štrajkova – stavljaju se na stranu radničke klase. To, međutim, ne znači da oni usled toga čine deo radničke klase; ovo zbog toga što se njihovo strukturalno klasno određenje ne može svesti na njihovu klasnu poziciju. Šta više: upravo zbog svog klasnog određenja, ta skupina je čas na strani radničke klase, a čas na strani buržoazije (buržoaske klasne pozicije); kao što tehničari nisu deo radničke klase kad staju na njenu stranu, tako isto nisu ni deo buržoaske klase kada zauzimaju buržoaske klasne pozicije. Svoditi strukturalno klasno određenje na klasnu poziciju, znači napustiti objektivno određenje mestâ društvenih klasa i zameniti ga »racionalnom« ideologijom »društvenih pokreta«.

b) Jasno se vidi da se već ideološki i politički odnosi, tj. mesta političke i ideološke dominacije-subordinacije tiču strukturalnog klasnog određenja: dakle, nije reč o objektivnom mestu koje bi se, u odnosima proizvodnje, ticalo samo ekonomskog položaja, pri čemu bi se politički i ideološki elementi ispoljavali jedino u klasnim pozicijama. Ne radi se – shodno jednoj dobro znanoj dvosmislici – o ekonomskoj »bazi« koja bi s jedne strane sama određivala mesta klasne borbe, a s druge strane bi se proširivala na domen politike i ideologije: ta dvosmislica danas često poprima vid razlikovanja između »klasnog (ekonomskog) položaja« i političko-ideoloških klasnih pozicija. Strukturalno klasno određenje odnosi se na ekonomsku, političku i ideološku borbu, a svaka od tih borbi se ispoljava kroz klasne pozicije u određenim okolnostima.

Ovo takođe znači da ovde prisutne analize nemaju veze ni sa hegelijanskom šemom, sa šemom o klasi po sebi (ekonomski položaj klase, objektivno određenje klase jedino putem procesa proizvodnje), niti sa šemom o klasi za sebe (klasa koja ima sopstvenu »klasnu svest« i autonomnu političku organizaciju = klasna borba) kako ju je Lukač nazvao u skladu sa marksističkom tradicijom. To sa svoje strane znači:

a) da se objektivno klasno mesto u procesu proizvođenja mora (kada je u pitanju određena klasa) nužno izraziti kroz delovanja na celinu njenog strukturalnog određenja, tj. i kroz specifično mesto te klase u političkim i ideološkim odnosima društvene podele rada. Kazati, na primer, da u ekonomskim odnosima postoji radnička klasa, nužno podrazumeva da ta klasa zauzima specifično mesto u ideološkim i političkim odnosima, čak i ako ona – u određenim zemljama i određenim istorijskim razdobljima – mora imati sopstvenu »klasnu svest« ili autonomnu političku organizaciju. Time se želi reći da se u takvim slučajevima – čak i ako je ona jako zaražena buržoaskom ideologijom – samo ekonomsko postojanje te klase izražava kroz specifičnu materijalnu političko-ideološku praksu koja se probija kroz njen buržoaski »jezik«: to je upravo ono što je Lenjin, doduše samo opisno, označavao kao klasni nagon. Da bi se to razumelo, potrebno je potpuno raskinuti sa shvatanjem ideologije kao »sistema ideja« ili povezanog »govora«, tj. treba ideologiju shvatiti kao celinu materijalne prakse. Ovim želimo ukazati na greške čitavog niza ideologija o »integraciji« radničke klase, tj. hoćemo reći sledeće: da bi u svim oblastima društvene stvarnosti došlo do klasne borbe, uopšte nije potrebno imati sopstvenu »klasnu svest« i autonomne političke organizacije klasa koje se bore.

b) ono što se podrazumeva pod sopstvenom »klasnom svešću« i autonomnom političkom organizacijom (u slučaju radničke klase to su postojanje revolucionarne proleterske ideologije i autonomne partije klasne borbe) primenjuje se na klasne pozicije i na određene okolnosti, stvarajući tako uslove za intervenciju klasa kao društvenih sila.

5. Glavni aspekt analize društvenih klasa svakako su njihova mesta u klasnoj borbi, a ne oni koji čine te klase. Društvene klase nisu empirijske grupe individua – društvene grupe – »sastavljene« od zbira tih individua: odnosi između tih agenasa nisu, dakle, inter-individualni. Klasna pripadnost raznih agensa zavisi od klasnih mesta koja oni zauzimaju: ona se, uostalom, razlikuju od klasnog porekla – socijalnog porekla – tih agensa. Značaj tih pitanja će se jasno sagledati prilikom razmatranja problema reprodukcije društvenih klasa i njihovih agensa. Za sada ukazujemo:

a) da pitanje koje treba stalno postavljati o odnosu društvenih klasa i njihovih agensa nije pitanje klase kojoj pripada upravo ovaj ili onaj individuum (značajne su društvene skupine), niti pitanje statističkih i krutih empirijskih granica »društvenih grupa« (značajne su klase u klasnoj borbi);

b) da prvo pitanje koje u tom smislu treba postaviti, nije pitanje »socijalnih nejednakosti« grupa ili individua: socijalne nejednakosti nisu ništa drugo do rezultat dekovanja društvenih klasa na agense, tj. delovanja objektivnih mesta koje oni zauzimaju; te nejednakosti mogu nestati jedino ukidanjem podela društva na klase. Sve u svemu, kada je reč o klasnom društvu, nije u pitanju nejednakost »šansi« »individua«, pri čemu se uvek smatra da šanse postoje i da one zavise (ili bezmalo zavise) samo od individua, tj. da najsposobniji i najbolji uvek mogu da se vinu iznad svoje »društvene sredine«.

6. Mesto u ekonomskim odnosima igra glavnu ulogu u određenju društvenih klasa. Šta se u marksističkoj teoriji podrazumeva pod pojmom »ekonomski«?

Proces proizvodnje određuje ekonomsku oblast (ili prostor), a odnosi proizvodnje određuju mesto agensâ, njihovo raspoređivanje u društvene klase.

Razume se, ono što nazivamo ekonomskim ne obuhvata jedino proizvodnju, već ukupan ciklus proizvodnje-potrošnje-raspodele društvenog proizvoda, »momente« koji se, u svom jedinstvu, javljaju kao »momenti« procesa proizvodnje. U kapitalističkom načinu proizvodnje reč je o ciklusu ukupne reprodukcije društvenog kapitala: proizvodni kapital – robni kapital – novčani kapital. Ali u tom jedinstvu odlučujuću ulogu ima proizvodnja. Razlikovanje društvenih klasa na tom nivou ne počiva na veličini dohotka, niti je to razlika »bogatih« i »siromašnih«, kako je smatrala cela premarksistička tradicija i kako još danas misli niz sociologa. Stvarna razlika u veličini dohotka samo je posledica odnosâ proizvodnje.

Šta je to proces proizvodnje i šta su odnosi proizvodnje koji čine taj proces?

U procesu proizvodnje, najpre nailazimo na proces rada koji, opšte uzev, označava odnos čoveka prema prirodi. Ali taj proces rada se uvek ispoljava kroz istorijski određen društveni oblik. On nastaje samo u svom jedinstvu sa odnosima proizvodnje.

U društvu podeljenom na klase, odnosi proizvodnje nastaju kroz dvostruku vezu koja obuhvata odnose ljudi prema prirodi u materijalnoj proizvodnji. Dvostruka veza se ogleda u odnosima agensa proizvodnje prema predmetu i sredstvima rada (proizvodne snage), kao i u međusobnim odnosima ljudi, u klasnim odnosima.

Te dve veze se, dakle, odnose na:
a) vezu između ne-radnika (vlasnika) i predmeta i sredstava rada;
b) vezu između neposrednog proizvođača (ili neposrednog radnika) i predmeta i sredstava rada.

Te veze imaju dva aspekta:
a) ekonomsko vlasništvo: pod time se podrazumeva stvarna ekonomska kontrola nad sredstvima za proizvodnju, tj. vlast da se sredstva za proizvodnju koriste na određen način i da se usled toga raspolaže dobijenim proizvodima;
b) državina (posedovanje): pod ovim se podrazumeva pravo upotrebe sredstava za proizvodnju, tj. upravljanja procesom rada.

6.1. U svakom društvu podeljenom na klase, prva veza (vlasnik/sredstva za proizvodnju) uvek se poklapa sa prvim aspektom: vlasnici imaju stvarnu kontrolu nad sredstvima za proizvodnju i tako eksploatišu neposredne radnike, izvlačeći im na razne načine višak rada.

Ali to vlasništvo označava stvarno ekonomsko vlasništvo, stvarnu kontrolu nad sredstvima za proizvodnju, te se razlikuje od pravnog vlasništva, osveštanog pravom, vlasništva koje predstavlja nadgradnju. Razume se, pravo pruža opštu sudsku zaštitu ekonomskom vlasništvu, ali može se desiti da se oblici pravnog vlasništva ne podudaraju sa stvarnim ekonomskim vlasništvom. U tom slučaju ovo potonje je presudno za određivanje mesta društvenih klasa, tj. vladajuće-eksploatatorske klase.

6.2. Druga veza, tj. veza između neposrednih proizvođača – radnika – i sredstava i predmeta rada, jeste ona veza koja, u okviru odnosâ proizvodnje, određuje eksploatisanu klasu.

Zavisno od raznih načina proizvodnje, taj odnos može imati različite oblike.

U »pretkapitalističkim« načinima proizvodnje, neposredni proizvođač nije bio potpuno »odvojen« od sredstava i predmeta rada. Uzmimo, na primer, feudalni način proizvodnje: iako je feudalac imao pravno i ekonomsko vlasništvo nad zemljom, kmet je posedovao svoj komad zemlje, bio je zaštićen običajnim pravom, te ga feudalac nije mogao lako i jednostavno izvlastiti; da bi se to učinilo, u Engleskoj je, na primer, bio potreban čitav jedan krvav proces enclosures (3) na prelasku iz feudalizma u kapitalizam. Marks je taj proces nazvao prvobitnom akumulacijom kapitala. U tim načinima proizvodnje vladajući oblik eksploatacije ogledao se u neposrednom izvlačenju viška rada kroz, recimo, kuluk ili porez u naturi. Time želimo reći da je postojala razlika između ekonomskog vlasništva i državine; naime, vlasništvo i državina nisu nastajali iz istog odnosa vlasnici/sredstva za proizvodnju.

U kapitalističkom načinu proizvodnje, nasuprot tome, neposredni proizvođači – radnička klasa – potpuno su izvlašćeni od svojih sredstava rada, jer kapitalista poseduje i ta sredstva. Upravo taj završni oblik odvajanja radnika od njihovih sredstava za proizvodnju dovodi do pojave onoga što Marks naziva »pukim radnikom«. Radnik poseduje samo svoj rad koji prodaje (radna snaga). Ta presudna promena položaja neposrednih proizvođača u odnosima proizvodnje dovodi do toga da sam rad postaje roba, tj. da nastupa generalizacija robnog oblika, a ne obrnuto: rad kao roba nije rezultat prethodne generalizacije dobro poznatih »robnih odnosa«. Ovde se, dakle, višak rada ne izvlači neposredno, već radom otelovljenim u robi, tj. stvaranjem i prisvajanjem viška vrednosti.

7. Dakle, lepo se vidi:

7.1. s jedne strane, da odnose proizvodnje valja uzimati u vezi sa odnosima koji ih čine i u njihovom jedinstvu sa procesom rada; time se zaokružuje vladajući odnos eksploatacije koji karakteriše određen način proizvodnje i koji na osnovu tog vladajućeg odnosa određuje eksploatisanu klasu. Ne bi se trebalo držati jedino odnosa vlasništva, te na osnovu tog vladajućeg odnosa u izvesnom smislu negativno određivati kao pripadnike eksploatisane klase one koji nemaju ekonomsko vlasništvo, tj. one koji nisu vlasnici. Polazeći od tog odnosa, eksploatisana klasa (osnovna eksploatisana klasa: radnička klasa u kapitalističkom načinu proizvodnje) obavlja proizvodan rad u tom načinu proizvodnje; otuda, u kapitalističkom načinu proizvodnje oni koji nisu vlasnici, nisu istovremeno radnici.

7.2. S druge strane, da se proces proizvodnje ne određuje »tehnološkim« merilima, već odnosima agensâ prema sredstvima rada i njihovim međusobnim odnosima, dakle, jedinstvom procesa rada, »proizvodnih snaga« i odnosa proizvodnje. Proces rada i proizvodne snage, uključivši »tehnologiju«, ne postoje po sebi, već uvek u konstitutivnoj vezi sa odnosima proizvodnje. Otuda se u društvu podeljenom na klase ne može govoriti o neutralnom »proizvodnom« radu, o »proizvodnom radu« po sebi. U svakom načinu proizvodnje podeljenom na klase, proizvodan je samo onaj rad koji odgovara odnosima proizvodnje tog načina, tj. koji dovodi do specifičnog i vladajućeg oblika eksploatacije. Proizvodnja u takvim društvima istovremeno označava podelu na klase, eksploataciju i klasnu borbu.

8. Iz ovoga proizilazi da, na ekonomskom planu, najamnina ne određuje radničku klasu: najamnina je jedan oblik raspodele društvenog proizvoda, koji obuhvata tržišne odnose i »ugovorne« oblike kupovine i prodaje radne snage. Ako su svi radnici u najamnom odnosu, to ne znači da su radnici svi oni koji se nalaze u tom odnosu – ovo zbog toga što svi koji su u najamnom odnosu nisu obavezno proizvodni radnici. Ako društvene klase, na ekonomskom planu, ne određuje podela u okviru lestvice »dohotka« – bogati/siromašni – one su još manje određene položajem njihovih pripadnika u hijerarhiji najamnina. Razume se, taj položaj može biti značajan pokazatelj klasnog određivanja, ali on je u stvari, samo posledica. To je, uostalom, slučaj i sa onim što obično nazivamo socijalnim nejednakostima: »podela dobiti«, raspodela dohotka, poreski sistem, itd. Kao i ostale socijalnenejednakosti, hijerarhija u najamninama nije neka lestvica ili pravolinijsko kontinuirano, homogeno stepenište sa odmorištima ili kaskadama, stepenište na kome bi individue ili grupe bile situirane, i to »više gupe« iznad »nižih«: hijerarhija u najamninama je rezultat klasnih barijera.

8.1. Kada smo to kazali, valja podvući da klasne barijere i njihova proširena reprodukcija dovode do specifičnih socijalnih nejednakosti usredsređenih na pojedine skupine agensa; te skupine agensa raspoređene su u razne klase: to je slučaj sa mladima i starima, a da ne govorimo o ženama, o slučaju koji je druge prirode i mnogo složeniji. Ovo zbog toga što se kod žena ne radi jednostavno o tome da na njih deluju unapred određeni efekti podele društva na klase, već je reč upravo o posebnoj povezanosti – u okviru društvene podele rada – između podele na klase i podele na polove.

9. Dakle, proces proizvodnje jeste jedinstvo procesa rada i odnosâ proizvodnje. Međutim, proces rada, uključivši tehnologiju i tehnički proces, ne igra dominantnu ulogu u tom jedinstvu: odnosi proizvodnje uvek dominiraju nad procesom rada i nad proizvodnim snagama, utiskujući u njih svoj pečat i oblik. Upravo ta dominacija odnosâ proizvodnje nad proizvodnim snagama daje njihovoj povezanosti oblik procesa proizvodnje i reprodukcije.

9.1. Konstitutivna uloga političkih i ideoloških odnosa u strukturalnom određenju društvenih klasa proizilazi upravo iz te dominantne uloge odnosâ proizvodnje nad proizvodnim snagama i nad procesom rada. Odnosi proizvodnje i odnosi koji ih čine (ekonomsko vlasništvo/državina) ispoljavaju se kroz vlast koja iz njih proističe, kroz klasnu vlast, konstitutivno vezanu za političke i ideološke odnose koji je osveštavaju i ozakonjuju. Ti odnosi nisu jednostavno nadzidani na odnose proizvodnje »koji su već tu«, nego su sami prisutni u konstituisanju odnosa proizvodnje (oni dobijaju specifičan oblik u svakom načinu proizvodnje). Proces proizvodnje i eksploatacije je u isto vreme proces reprodukcije odnosâ političke i ideološke dominacije/subordinacije.

9.2. To najzad znači da u položaju koji društvene klase zauzimaju u okviru odnosâ proizvodnje, društvena podela rada, onakva kakva se iskazuje kroz specifičnu prisutnost političkih i ideoloških odnosa u procesu proizvodnje, dominira nad tehničkom podelom rada; posledicu toga videćemo vrlo jasno upravo u pitanju »upravljanja i nadzora« nad procesom rada, ali takođe i u pitanju određenja klase pogonskih inženjera i tehničara. Ukažimo jednostavno na to da se odlučujuća uloga podele na »manuelni i intelektualni rad« u određenju društvenih klasa može shvatiti jedino ako se vodi računa o tim temeljnim marksističkim stavovima.

10. Sada je trenutak da se podsetimo na temeljnu razliku između načina proizvodnje i društvene formacije. Učiniću samo nekoliko opštih napomena, jer ta razlika ima teorijski značaj na koji ću se stalno vraćati u narednim ogledima.

10.1. Kada govorimo o načinu proizvodnje, što je apstraktno-formalan predmet, još se nalazimo na opštem i apstraktnom nivou, mada sâm pojam načina proizvodnje već obuhvata, kao takav, odnose proizvodnje, političke i ideološke odnose; na primer, robovlasnički, feudalni, kapitalistički, itd. načini proizvodnje. Međutim, ti načini proizvodnje postoje i reprodukuju se jedino u istorijski određenim istorijskim formacijama – u Francuskoj, Nemačkoj, Engleskoj, itd. – u ovom ili onom trenutku istorijskog toka. Te društvene formacije su uvek originalne, jer su stvarno-konkretni i posebni predmeti.

Doduše, društvena formacija sadržava više načina – ali i više oblika – proizvodnje, specifično međusobno povezanih. Na primer, evropska kapitalistička društva sa početka XIX veka bila su sastavljena od elemenata feudalnog načina proizvodnje, od oblika proste robne proizvodnje i manufakture – prelaznog oblika iz feudalizma u kapitalizam – od kapitalističkog načina proizvodnje u njegovim konkurentskim i monopolističkim oblicima. Međutim, te društvene formacije su bile kapitalističke, tj. u njima je dominirao kapitalistički način prizvodnje. U stvari, u svakoj društvenoj formaciji uočavamo dominaciju jednog načina proizvodnje, dominaciju koja izaziva složena dejstva disolucije-konzervacije na ostale načine i oblike proizvodnje; ta dominacija daje tim društvenim formacijama njihova obeležja (feudalne, kapitalističke, itd.). To važi za sve slučajeve, osim kada su u pitanju prelazna razdoblja u strogom smislu reči, razdoblja obeležena svojevrsnom »ravnotežom« raznih načina i oblika proizvodnje.

Vratimo se društvenim klasama. Ako se držimo samo načinâ proizvodnje, u svakom od njih nalazimo dve klase, prisutne već u ukupnosti njihovog ekonomskog, političkog i ideološkog određenja: to su eksploatatorska klasa, politički i ideološki vladajuća, i eksploatisana klasa, koja je politički i ideološki potčinjena: gospodari i robovi (robovlasnički način proizvodnje), vlastela i kmetovi (feudalni način proizvodnje), buržoazija i radnici (kapitalistički način proizvodnje).

Ali u konkretnom društvu – društvenoj formaciji – ima više od dve klase, zavisno od toga da li u njemu postoji više načina i oblika proizvodnje. U stvari, nema društvene formacije u kojoj postoje samo dve klase. Međutim, tačno je da dve temeljne klase svake društvene formacije – kroz ili preko glavne protivrečnosti – čine klase vladajućeg načina proizvodnje u toj formaciji: u kapitalističkim društvenim formacijama, to su buržoazija i radnička klasa.

10.2. Društvene formacije nisu, međutim, prosta konkretizacija ili univerzalizacija načinâ i oblikâ proizvodnje u njihovom »čistom« vidu: one nisu proizvod njihovog univerzalnog »taloženja«. Društvene formacije u kojima se vodi klasna borba jesu stvarna mesta postojanja i reprodukcije načinâ i oblikâ proizvodnje. Način proizvodnje se ne reprodukuje niti postoji kao takav, te ne može biti ni istorijski periodizovan kao takav. Klasna borba je motor istorije u društvenim formacijama: istorijski proces nalazi mesto svog postojanja u tim formacijama.

Iz svega toga proizilaze važne konsekvence kada je u pitanju analiza društvenih klasa: klase date društvene formacije, u svojoj konkretnoj borbi, ne bi se mogle »izvoditi« iz apstraktne analize postojećih načina i oblika proizvodnje; ovo zbog toga što one ne postoje kao takve u društvenoj formaciji. Klase su, u samom svom postojanju, s jedne strane izložene uticaju konkretne borbe koja se vodi u krilu društvene formacije: upravo u tome se ogleda fenomen polarizacije ostalih klasa i delova klasa oko dve temeljne klase, oko buržoazije i radničke klase u kapitalističkim društvima; to ima presudne i veoma složene posledice na ostale klase, ali i na dve temeljne klase. S druge strane, klase date društvene formacije postoje samo u odnosima te formacije prema drugim društvenim formacijama, dakle u klasnim odnosima te formacije prema klasnim odnosima drugih formacija. Time smo postavili problem imperijalizma i imperijalističkog lanca: imperijalizam kao proširena reprodukcija kapitalizma postoji u društvenim formacijama, a ne u kapitalističkom načinu proizvodnje kao takvom.

11. Marksistička teorija društvenih klasa povlači takođe razliku između delova i slojeva klase. Imajući u vidu razne klase, ona polazi od razlika u ekonomici i od veoma posebne uloge koju tu imaju politički i ideološki odnosi. Ta teorija takođe razlikuje društvene kategorije, koje su uglavnom određene svojim mestom u političkim i ideološkim odnosima: to je slučaj sa državnom birokratijom koju određuje njen odnos prema državnom aparatu, kao i sa intelektualcima koje definiše njihova uloga u razradi i stvaranju ideologije. Ovo razlikovanje (koje se može vršiti ako se stalno vodi računa o političkim i ideološkim odnosima) ima veliki značaj, jer ti delovi, slojevi i kategorije mogu često, zavisno od konkretnih okolnosti – zavisno od konkretnih okolnosti – igrati ulogu relativno autonomnih društvenih snaga.

Razume se, ovde nikako nije reč o »društvenim grupama« koje su izvan, pored ili iznad klasa. Ako govorimo o delovima, onda su u pitanju delovi klase: trgovačka buržoazija je, recimo, deo buržoazije; radnička aristokratija je, isto tako, sloj radničke klase. I društvene kategorije imaju klasnu pripadnost: njihovi agensi, opšte uzev, potiču iz raznih društvenih klasa.

Upravo u tome i jeste jedna od suštinskih razlika između marksističke teorije i raznih ideologija o društvenoj stratifikaciji, ideologija koje dominiraju u savremenoj sociologiji: društvene klase bi, prema tim ideologijama (svi savremeni sociolozi priznaju postojanje klasa) predstavljale jednu od parcijalnih i regionalnih klasifikacija opštije stratifikacije (ta klasifikacija bi se, naime, ticala jedino ekonomskog nivoa). Ovakva stratifikacija bi, u političkim i ideološkim odnosima, dovela do stvaranja paralelnih i spoljnih društvenih grupa (u odnosu na klase), do grupa koje bi se postavljale iznad klasa. Maks Veber (Max Weber) je već naznačio takav put, te sada možemo samo ukazati na razne struje političkih »elita«.

12. Povezanost strukturnog klasnog određenja i klasnih pozicija u okviru društvene formacije upućuje nas na posebne pojmove. Ovde je u pitanju ono što ću nazvati strateškim konceptima koji obuhvataju upravo fenomene polarizacije i saveza klasâ. U klasnoj vladavini, tu je, između ostalog, pitanje koncepta »bloka na vlasti«, koji označava specifičan savez vladajućih klasa i delova vladajućih klasa; kada se govori o potčinjenim klasama, tu je u pitanju »narod«, koji označava specifičan savez narodnih masa. Ti pojmovi nemaju isti status kao pojmovi o kojima je do sada bilo reči: klasa, deo ili sloj klase, mogu ili ne mogu – zavisno od društvenih formacija, njihovih stadija i faza, odnosno uslova u kojima postoje – da budu deo bloka na vlasti, odnosno mogu biti ili ne biti deo naroda. Ali to isto tako znači da te klase, delovi i slojevi klasa, kao učesnici savezâ, u tim slučajevima nikako ne gube klasno određenje kada se utapaju u neodređenu skupinu savezâ-fuzijâ. Uzmimo samo primer naroda: klase i delovi klase koji čine narod zadržavaju svoje klasno određenje. Kada nacionalna buržoazija čini deo naroda, ona ipak ostaje buržoazija (protivrečnost u krilu naroda). Te klase i delovi klase ne utapaju se u narod, kako bi se moglo zaključiti iz idealističke upotrebe izraza »narodne mase« ili čak izraza – »klasa onih koji se nalaze u najamnom odnosu«.

II

13. Sada možemo postaviti pitanje aparatâ, odnosno grana i aparata države, kao i pitanje njihovog odnosa prema društvenim klasama. Ovde ću naznačiti samo neke uloge koje, u postojanju i reprodukciji društvenih klasa, igraju aparati države.

13.1. Glavna uloga državnog aparata je održavanje jedinstva i kohezije društvene formacije (i to putem koncentrisanja i osvežavanja klasne vladavine), kao i reprodukovanje društvenih odnosa, tj. klasnih odnosa. U državnim aparatima se u vidu materijalne prakse materijalizuju i otelovljuju politički i ideološki odnosi. Ti aparati, s jedne strane, obuhvataju prinudni državni aparat u strogom smislu reči, kao i njegove grane: armiju, policiju, zatvore, sudstvo i administraciju; s druge strane, u njih ulaze ideološki aparati države: školski aparat, verski aparat (crkve), aparat informacija (radio, televizija, štampa), aparat kulture (kinematografija, pozorišta, izdavačka delatnost), sindikalni aparat klasne saradnje sa buržoaskim i sitnoburžoaskim partijama, itd. Najzad, taj aparat u izvesnom smislu obuhvata i porodicu, posebno kada se ima na umu kapitalistički način proizvodnje. Ali pored državnog aparata postoji i ekonomski aparat u još strožem smislu reči – to su »preduzeća« ili »fabrike« koji, kao centri prisvajanja prirode, materijalizuju i otelovljuju ekonomske odnose u njihovoj povezanosti sa političko-ideološkim odnosima.

13.2. Analizu društvenih klasa možemo vršiti jedino u njihovom odnosu prema tim aparatima, tj. državnim aparatima. Ovo zbog toga što jedino klasno određenje ukazuje na političke i ideološke odnose koji, opet, postoje jedino materijalizovani u tim aparatima. Društvene klase i njihova reprodukcija postoje jedino kroz odnos društvene klase/državni i ekonomski aparati: ti aparati se ne »nadziđuju« jednostavno na klasnu borbu kao nekakvi dodaci, već u njoj zadržavaju konstitutivnu ulogu. Otuda će konkretno istraživanje tih aparata biti prisutno kad god budemo pristupali analizi političko-ideoloških odnosa, počev od podele na manuelni i intelektualni rad, pa do birokratizacije određenih procesa rada i do despotizma u fabrici.

13.3. Iz svega ovoga proizilazi da klasna borba igra prvorazrednu i osnovnu ulogu u složenom odnosu klasna borba/državni aparati. Ta napomena je od presudnog značaja ako se imaju u vidu sadašnje manjkavosti brojnih analiza ovih pitanja. Aparati su uvek materijalizacija i sažimanje klasnih odnosa; oni ih na neki način »predodređuju«, razume se, imajući u vidu da to nije odnos hronološke uzročnosti (kokoška i jaje). U stvari, prema jednoj konstanti buržoaske ideologije »društvenih nauka« (tu ideologiju bismo mogli nazvati »institucionalističko-funkcionalističkom strujom«), aparati institucije određuju društvene grupe (klase), a klasni odnosi proizilaze iz položaja koje agensi zauzimaju u institucionalnim odnosima. Ta struja na specifičan način svedoči o spoju idealizam-empirizam na koji se nadovezuje spoj humanizam-ekonomizam, što je svojstveno buržoaskoj ideologiji. To je upravo bio slučaj već kod M. Vebera: odnosi »vlasti« stvaraju klasne odnose; odnosi »vlasti« postoje i stvaraju se u odnosima unutar institucija-asocijacija »autoritarnog« tipa (Herrschaftverbände). Ova ideološka linija (ako se malo više začeprka, uvek ćemo otkriti prisustvo Hegela) ima značajne reperkusije, koje se protežu i na najkonkretnija pitanja; ta linija je prisutna u akademskoj sociologiji u vidu sada vladajuće »teorije organizacija«; linija o kojoj je reč, ne odnosi se samo na državne aparate, već i na sam ekonomski aparat (pitanje »preduzeća«).

13.4. Tako se mogu odrediti odnos i razlika između državne vlasti i državnih aparatâ. Državni aparati nemaju prave »vlasti«, već materijalizuju i koncentrišu klasne odnose, odnose koje upravo obuhvata pojam »vlasti«. Država nije »entitet« koji je po svojoj biti strogo instrumentalan, već je i sama odnos, tačnije rečeno – kondenzacija klasnog odnosa. To znači da:

a) razne funkcije (ekonomske, političke, ideološke) državnih aparata u reprodukciji društvenih odnosa nisu »neutralne« funkcije i funkcije po sebi, koje postoje najpre kao takve da bi ih vladajuće klase zatim jednostavno »skrenule« ili »skrenule sa pravog puta«; te funkcije zavise od državne vlasti utisnute u samu strukturu tih aparata, tj. od klasa i delova klase, koji zauzimaju teren političke dominacije;

b) i sama ta politička dominacija je solidarna sa postojanjem i funkcionisanjem državnih aparata.

13.5. Iz toga proizilazi da se radikalni preobražaj društvenih odnosa ne može ograničiti na promenu državne vlasti, već mora »revolucionisati« sam državni aparat. Radnička klasa se i procesu socijalističke revolucije ne može zadovoljiti zauzimanjem mesta buržoazije na nivou državne vlasti, već mora i radikalno preobraziti (»slomiti«) buržoaski državni aparat i zameniti ga proleterskim aparatom.

13.6. Ali i ovde državna vlast, neposredno povezana sa klasnom borbom, određuje ulogu i funkcionisanje državnog aparata.

a) Sa stanovišta revolucionisanja državnog aparata, to se pokazuje kroz činjenicu da radnička klasa i narodne mase mogu »slomiti« državne aparate jedino osvajanjem državne vlasti;

b) to se takođe pokazuje kroz ukupnost konkretnog funkcionisanja državnih aparatâ u svakoj društvenoj formaciji. Ako državne aparate ne svedemo na državnu vlast, ipak ostaje činjenica da, u krajnjoj analizi, upravo konfiguracija terena klasne dominacije, tj. konfiguracija državne vlasti (blok na vlasti, vladajuća hegemonska klasa ili deo klase, ali i klasni savezi i klasne podrške) određuje kako ulogu ovog ili onog državnog aparata ili grane aparata u reprodukciji društvenih odnosa, tako i povezanost ekonomskih, političkih i ideoloških funkcija u svakom državnom aparatu ili njegovoj grani, kao i konkretno uređenje raznih državnih aparata i njihovih grana. Drugim rečima, uloga ovog ili onog državnog aparata ili njegove grane (škola, armija, partije itd), u koheziji društvene formacije, i predstavljanju klasnih interesa i reprodukciji društvenih odnosa – ne zavise od njihove unutrašnje prirode, već od državne vlasti.

13.7. Još opštije uzev, svaka analiza društvene formacije mora istovremeno neposredno voditi računa o odnosima klasne borbe, o odnosima vlasti i o državnim aparatima koji materijalizuju, koncentrišu i održavaju te odnose. Ali kada je u pitanju odnos klasna borba/aparati, onda klasnoj borbi pripada osnovna uloga. Oblici i »institucionalne« modifikacije ne dovode do »društvenih pokreta« (kako bi to želela sadašnja ideologija »blokiranog društva«): u stvari, klasna borba određuje oblike i modifikacije državnih aparata.

14. Ove poslednje primedbe postaju još jasnije ako stvari posmatramo sa stanovišta proširene reprodukcije društvenih klasa. U stvari, društvene klase postoje jedino u klasnoj borbi, u istorijskoj i dinamičkoj dimenziji. Konstituisanje, odnosno razgraničavanje klasa, delova klasa, slojeva, kategorija – moguće je jedino ako se uzme u obzir istorijska perspektiva klasne borbe: a to u prvi plan postavlja pitanje njihove reprodukcije.

14.1. U društvenim formacijama postoji samo onaj način proizvodnje koji se u njima reprodukuje. Reprodukcija je, u krajnjoj liniji, proširena reprodukcija društvenih odnosa tih formacija: klasna borba je motor istorije. I Marks je, uostalom, rekao da kapitalizam, u krajnjoj liniji, ne proizvodi ništa drugo do buržoaziju i proletarijat: kapitalizam proizvodi svoju sopstvenu reprodukciju.

14.2. Dakle, proces reprodukcije se ne događa kako bi se moglo zaključiti iz površnog čitanja drugog toma Kapitala, jedino u »ekonomskoj oblasti«, niti se sastoji iz samoregulišućeg automatizma akumulacije društvenog kapitala. Shvaćena upravo kao proširena reprodukcija društvenih klasa, reprodukcija označava, u jednom te istom kretanju, reprodukciju političkih i ideoloških odnosa klasnog određenja.

14.3. Otuda državni aparati, upravo ideološki aparati države, igraju odlučujuću ulogu u reprodukciji društvenih klasa: marksističke analize su u poslednje vreme usmerene na ulogu ideoloških aparata. Nemam nameru da ovde izlažem celinu ovog pitanja na koje ću se vratiti u narednim ogledima. Ako kao poseban primer uzimam ulogu školskog aparata, činim to u prvom redu stoga što pokušavam objasniti neke prethodne probleme. Te napomene će omogućiti da ilustrujem pojedine stavove koje sam prethodno izneo, kao i da iznesem dodatne markacije koje se tiču uloge aparatâ u reprodukciji društvenih odnosa.

III

15. Državni aparati, u okviru kojih škola predstavlja ideološki aparat, ne dovode do podele na klase, već doprinose toj podeli i time njenoj proširenoj reprodukciji. Treba li istaći sve implikacije ovog stava? Ne samo što odnosi proizvodnje određuju aparate, već se ti aparati ne nalaze ni u prvim redovima klasne borbe: klasna borba – na svim nivoima – upravlja aparatima.

U stvari, najveći značaj valja pridavati upravo ulozi ideološkog aparata u reprodukciji društvenih odnosa, uključujući u njih i odnose proizvodnje. Ovo zbog toga što ta reprodukcija dominira celom reprodukcijom, upravo reprodukcijom radne snage i sredstava rada. Neosporna je činjenica da odnosi proizvodnje, u njihovoj konstitutivnoj vezi sa odnosima političke i ideološke dominacije/subordinacije, dominiraju nad procesom rada u okviru procesa proizvodnje.

15.1. Takva proširena reprodukcija društvenih klasa (društvenih odnosa) obuhvata dva aspekta koji postoje u svom jedinstvu:

– Proširenu reprodukciju položajâ koje zauzimaju njihovi agensi. Videli smo da ti položaji obeležavaju strukturalno klasno određenje, tj. način postojanja određenja putem strukture – odnosi proizvodnje, politička i ideološka dominacija/subordinacija – u klasnoj praksi.

– Reprodukciju-distribuciju samih agenasa na položaje koje oni zauzimaju.

15.2. Ovaj drugi aspekt reprodukcije postavlja pitanje: ko, kako i u kom trenutku zauzima ovo ili ono mesto, jeste ili postaje buržuj, proleter, sitan buržuj, siromašan seljak itd. Taj aspekt je podređen prvom aspektu, tj. reprodukciji samih mesta koja zauzimaju društvene klase. On je, na primer, podređen činjenici da kapitalizam, u svojoj proširenoj reprodukciji, reprodukuje buržoaziju, proletarijat, a u sadašnjoj fazi monopolističkog kapitalizma i sitnu buržoaziju u novom vidu itd. Šta više, kapitalizam ispoljava tendenciju eliminisanja nekih klasa ili delova klasa; on to čini u okviru onih društvenih formacija u kojima dolazi do njegove proširene reprodukcije. Eliminišu se, recimo, seljaci-sitni posednici, tradicionalna sitna buržoazija itd. Drugim rečima, ako je istina da sami agensi moraju biti reprodukovani – »kvalifikovani-podjarmljeni« – da bi zauzeli određena mesta, isto toliko je istina da ta distribucija agensa ne samo što ne zavisi od njihovih težnji i izbora, već je, štaviše, regulisana samom reprodukcijom tih mesta. To, uostalom, potkrepljuje činjenica da glavni aspekt klasnog određenja predstavlja upravo mesto koje zauzimaju klase, a ne agensi koji ta mesta zauzimaju.

Kada su u pitanju ova dva aspekta reprodukcije zapaža se razlika u ulogama državnih aparata, uključivši i školu kao ideološki aparat.

15.3. Razume se, pošto strukturalno klasno određenje nije ograničeno samo na mestu procesa proizvodnje – na ekonomski položaj klasa po sebi – već se proširuje na sve stepene društvene podele rada, državni aparati deluju kao otelovljenje i materijalizacija ideoloških i političkih odnosa u klasnom određenju. Ti aparati, upravo ideološki aparat države, deluju stoga – svojom ulogom u reprodukciji političkih i ideoloških odnosa – u reprodukciji mestâ kojima se definišu društvene klase.

Ako ne želimo da nas zahvati idealistička i »institucionalistička« vizija društvenih odnosa, vizija koja društvene klase i klasnu borbu prikazuje kao proizvode tih aparata, valja shvatiti da taj aspekt reprodukcije prevazilazi okvire aparatâ, da im potpuno izmiče, određujući na taj način i njihove granice. U stvari, može se govoriti o prvobitnoj reprodukciji, – o temeljnoj reprodukciji – društvenih klasa u klasnoj borbi i kroz nju. U klasnoj borbi dolazi do proširene reprodukcije baze, koja uključuje odnose proizvodnje; ova reprodukcija stoji iznad delovanja i uloge aparata. Namerno ćemo uzeti šematski primer: pružajući obrazovanje proleterima i novim sitnim buržujima, škola ne određuje postojanje i reprodukciju radničke klase i nove sitne buržoazije (širenje, smanjivanje, određene oblike kategorizacije itd.). U stvari, proces je obrnut – škola je rezultat procesa proizvodnje u njegovoj povezanosti sa političkim i ideološkim odnosima, kao i rezultat ekonomske, političke i ideološke klasne borbe. Time se objašnjava činjenica da ne može doći do reprodukcije posredstvom aparatâ bez borbi, protivrečnosti i stalnih trvenjâ. Najzad, na taj se način može shvatiti i druga strana tog pitanja: kao što proširena reprodukcija društvenih odnosa zavisi od klasne borbe, tako od te borbe zavisi i njihovo revolucionisanje.

15.4. Dakle, ta temeljna reprodukcija društvenih klasa ne odnosi se samo na mesta koje one zauzimaju u odnosima proizvodnje. Nije reč o »ekonomskoj samoreprodukciji« klasâ, nasuprot ideološkoj i političkoj reprodukciji koja se izvodi jedino posredstvom državnih aparata. U pitanju je upravo prvobitna reprodukcija koja se na svim stupnjevima društvene podele rada javljau klasnoj borbi i kroz klasnu borbu. Kao i strukturalno klasno određenje, reprodukcija društvenih klasa jednako se tiče političkih i ideoloških odnosa društvene podele rada, koji, u njihovim relacijama prema odnosima proizvodnje, dobijaju odsudnu ulogu. Ovo zbog toga što se i sama društvena podela rada ne tiče jedino političkih i ideoloških odnosa, već isto tako i odnosa proizvodnje u okviru kojih društvena podela dominira nad »tehničkom podelom« rada: to je posledica činjenice da u okviru procesa proizvodnje postoji dominacija odnosa proizvodnje nad procesom rada.

Reći da prvobitna reprodukcija društvenih klasa zavisi od klasne borbe, znači isto što i reći da njeni konkretni oblici zavise od istorije društvene formacije. Ovakva ili onakva reprodukcija buržoazije i radničke klase, klasâ seljaštva, stare i nove sitne buržoazije, zavise od klasne borbe u toj društvenoj formaciji: uzmimo primer Francuske gde, u kapitalizmu, postoji specifičan oblik i ritam reprodukcije tradicionalne sitne buržoazije i sitnoposedničkog seljaštva, što je u vezi sa specifičnim oblicima njihovog davnašnjeg saveza sa buržoazijom. Uloga državnih aparata u toj reprodukciji može se sagledati samo u vezi sa klasnom borbom: posebna uloga škole u Francuskoj može se sagledati uz njenog odnosa prema savezu buržoazija-sitna buržoazija, prema savezu koji već odavno karakteriše francusku društvenu formaciju.

16. Time isto tako želimo reći da se proširena reprodukcija mestâ društvenih klasa ne svodi samo na ideološke aparate države, mada, u ideološko-političkom domenu, »ukazuje« na njih.

16.1. Napomenimo već sada slučaj podele na manuelni i intelektualni rad. Ta podela, primerena određenju mestâ u društvenoj podeli rada, nikako se ne ograničava samo na ekonomsku oblast u kojoj – ovo uzgred napominjemo – ona ne igra odgovarajuću, organski svojstvenu podelu u klasnoj podeli: proizvodni radnik, onaj koji proizvodi višak vrednosti, nikako se ne svodi samo na fizičkog radnika. Podela na manuelni i intelektualni rad može se shvatiti jedino ako se proširi na političke i na ideološke odnose: a) na odnose kakvi postoje u društvenoj podeli rada unutar samog procesa proizvodnje, što već ukazuje na sam ekonomski aparat, na »preduzeće«: vlast i rukovođenje radom, povezani sa intelektualnim radom i tajnom znanja; i b) na odnose kakvi postoje u ukupnoj društvenoj podeli rada: na političke i ideološke odnose koji utiču na određena mestâ društvenih klasa. Ali jasno je da tu podelu ne stvaraju škola ili drugi ideološki aparati, kao što je jasno da oni nisu ni glavni i prvobitni činioci reprodukcije te podele, mada utiču na nju pojavljujući se, u svom kapitalističkom obliku, kao rezultat te podele i njene reprodukcije u klasnoj borbi i kroz klasnu borbu. Drugim rečima, ako škola unutar sebe reprodukuje podelu na manuelni i intelektualni rad, onda je to zato što je ta škola, usled svoje kapitalističke prirode, već globalno situirana u odnosu na podelu rada – manuelni/intelektualni rad – koja prevazilazi školu i određuje joj ulogu: njeno odvajanje od proizvodnje, što je povezano i sa odvajanjem i izvlašćenjem neposrednog proizvođača od sredstava za proizvodnju; škola biva reprodukovana kao aparat u funkciji pomenute podele rada.

16.2. Ali to znači još i ovo: kada se govori i ideološkim aparatima, valja shvatiti da ti aparati, isto onako kao što ne stvaraju ideologiju, ne predstavljaju ni glavne niti prvobitne činioce reprodukcije odnosâ ideološke dominacije/subordinacije. Ideološki aparati samo razrađuju i usađuju (materijalizuju) vladajuću ideologiju: nasuprot shvatanju M. Vebera, crkva ne stvara niti ovekovečuje religiju, već religija stvara i ovekovečuje crkvu. Kada su u pitanju kapitalistički ideološki odnosi, Marksove analize koje se tiču fetiškog karaktera robe, što je povezano sa procesom oplođavanja kapitala, sadrže sjajne primere reprodukcije vladajuće ideologije koja se širi izvan aparata: Marks je upravo to uočavao kada je često govorio o »vezi« koja podrazumeva i razlikovanje između »institucija« i »oblika društvene svesti«. Ukratko, uloga ideologije/politike u proširenoj reprodukciji mestâ društvenih klasa podudara se ovde sa borbom društvenih klasa, borbom koja upravlja aparatima. Upravo tu se – kada je u pitanju radnička klasa – situira klasni instinkt o kome je prethodno bilo reči: kao što ideološki državni aparati ne stvaraju vladajuću ideologiju, tako ni revolucionarni aparat – partija – ne stvaraju proletersku ideologiju: oni je razrađuju i sistematizuju, dovodeći do revolucionarne teorije.

16.3. Reprodukcija mestâ u odnosima ideološke i političke dominacije upućuje ne samo na ideološke državne aparate, već i na sam ekonomski aparat. »Preduzeće« kao proizvodna jedinicau svom kapitalističkom obliku, takođe predstavlja određen aparat, i to tako što ono, kroz društvenu podelu rada u svom okviru – kroz despotsku organizaciju rada – samo reprodukuje političke i ideološke odnose koji se tiču mestâ društvenih klasâ. Drugim rčima, reprodukcija ideoloških odnosa koji imaju izuzetno značajnu ulogu, nije stvar samo ideoloških aparata. Dakle, nije tačno da se sve ono što se odigrava u »proizvodnji« tiče samo »ekonomike«, odnosno nije tačno da ideološki aparati drže monopol reprodukcije odnosâ ideološke dominacije.

16.4. Najzad, ta reprodukcija mestâ društvenih klasa upućuje ne samo na ideološke aparate države i na ekonomski aparat, već i na grane represivnog državnog aparata, uzete u strogom smislu reči. Time se ne misli pre svega na njihovu ulogu neposredne prinude, shvaćene doslovno kao organizovane fizičke sile. Ta prinuda koja je, razume se, apsolutno neophodna u odnosima klasne eksploatacije i dominacije, u kapitalizmu se, uopšte uzev, ne ispoljava neposredno kao takva u odnosima proizvodnje; ta prinuda deluje kao oblik održavanja »uslova« eksploatacije (armija nije neposredno prisutna u fabrikama). Upravo u tome i jeste razlika između kapitalističkog načina proizvodnje i »pretkapitalističkih« načina proizvodnje: u ovom potonjem, – kao što je to lepo objasnio Marks – pošto neposredni proizvođač nije bio sasvim odvojen od sredstava za proizvodnju (držao ih je u svom posedu), bila je potrebna neposredna intervencija »vanekonomske« sile da bi on proizvodio višak rada u korist vlasnika (na primer, feudalca). Ako grane prinudnog aparata kapitalističke države intervenišu u reprodukciji mestâ društvenih klasa, onda je to zbog toga što se one, iako je prinuda njihova glavna uloga (po tom se razlikuju od ideoloških aparata), ne ograničavaju samo na nju: te grane imaju i ideološku ulogu, mada je ona drugorazredna, isto onako kao što ideološki aparati imaju prinudnu ulogu, doduše drugorazrednu. Tako armija, sudstvo i zatvori (buržoaska »pravda«) itd., zahvaljujući svojoj ulozi u materijalizaciji i reprodukciji ideoloških odnosa (buržoaske ideologije), igraju istaknutu ulogu u reprodukciji mestâ društvenih klasa.

17. Pređimo sada na drugi aspekt reprodukcije, na reprodukciju agensâ. Ta reprodukcija (kao momente istog procesa) obuhvata kvalifikovanje-podjarmljivanje agensâ, koje im omogućuje da zauzmu određena mesta, kao i njihovo raspoređivanje na ta mesta.

Bezvrednost buržoaske problematike socijalne pokretljivosti (o čemu će opširno biti govora u narednim ogledima) možemo shvatiti samo ako povezanost ta dva aspekta reprodukcije sagledamo u svetlosti dominacije reprodukcije mestâ društvenih klasa. Naime, ta problematika socijalne pokretljivosti »grupa« i »individua« pretpostavlja:

a) da glavno pitanje, tj. glavni uzrok »društvene stratifikacije« predstavlja »cirkulacija-pokretljivost« individua između tih stratâ. Međutim, očigledno je da se, čak i u uslovima apsurdne pretpostavke da će još koliko sutra, odnosno iz jedne u drugu generaciju, svi buržuji zauzeti mesto radnika (i obrnuto) – ništa bitno neće promeniti u kapitalizmu, jer će uvek postojati mestâ buržoazije i proletarijata, što predstavlja glavni aspekt reprodukcije kapitalističkih odnosa;

b) da je »socijalna nepokretljivost« na koju se žalimo, jednostavno posledica poznatih socijalnih nejednakosti »individua« i »sredinâ«, koje se, kao i svaka druga nejednakost, mogu smanjiti u »kapitalističkom društvu jednakosti šansi«.

17.1. Ideološki aparati države, posebno školski aparat, igraju odlučujuću, izuzetnu ulogu u reprodukciji agensâ, u njihovom kvalifikovanju-podjarmljivanju i u njihovoj distribuciji.

Ovde je potrebno učiniti neke napomene:

17.2. Reprodukcija agensâ, upravo poznato »kvalifikovanje-podjarmljivanje« agensa same proizvodnje, ne tiče se obične »tehničke podele« rada – tehničkog obrazovanja – već predstavlja stvarno kvalifikovanje-podjarmljivanje koje se proširuje na političke i ideološke odnose: ta proširena reprodukcija agensâ dobija ovde vid reprodukcije društvenih odnosa, što ostavlja svoj pečat na reprodukciju radne snage.

Ali ako to znači da u tom pogledu škola ima posebnu ulogu, ne treba izgubiti iz vida da se to kvalifikovanje-podjarmljivanje kao takvo odigrava i u okviru samog ekonomskog aparata – a ne samo kao tehničko obrazovanje »u procesu rada« – tj. da preduzeće ne predstavlja samo prostu proizvodnu jedinicu. Znači da i preduzeće, prilikom rasporeda agensa u svom okviru, igra ulogu svojevrsnog aparata. Ta uloga ekonomskog aparata je čak dominantna kada su u pitanju radnici-imigranti, ali se ne tiče samo njih. Zaboraviti na tu ulogu ekonomskog aparata i predstavljati stvari kao da škola vrši potpuni raspored agensâ – pre ekonomskog aparata – značilo bi pasti u istu vrstu nazadnog i istovetnog objašnjenja koje smatra da se potpuni raspored tih agensâ vrši u porodici – pre škole. Kao što po svom poreklu ili nasleđu kapitalističke klase nisu kaste, tako isto one nisu ni školske kaste. Najzad, kao što to nazadnjačko objašnjenje ne važi za odnos porodica-škola, jer porodica nastavlja da deluje za vreme školovanja, ono isto tako ne važi ni za odnos škola-ekonomski aparat, pošto škola nastavlja da deluje i za vreme ekonomske aktivnosti agensâ: to se stidljivo naziva permanentnim obrazovanjem. Imajući u vidu ono što je upravo rečeno o prinudnom aparatu države, ukazujem najzad na ulogu koju igraju neke njegove grane u reprodukciji agensâ: to je upravo slučaj sa armijom čija je uloga, posebno u raspoređivanju agensâ, veoma dugo bila znčajna u Francuskoj.

17.3. Ali valja ići još dalje da bi se otklonili nesporazumi koje izaziva »funkcionalističko-institucionalistička« tradicija. Naime, ona je još uvek govorila o ulozi »institucija« u obrazovanju-raspoređivanju »individua«, upotrebljavajući pri tome izraz »proces podruštvljavanja«. S jedne strane valja shvatiti da je taj aspekt reprodukcije nerazdvojno vezan za obrazovanje i da mu je podređen: ovo zbog toga što u meri u kojoj postoji proširena reprodukcija mestâ, postoji i ovakvo ili onakvo raspoređivanje agensâ na ta mesta. Međutim, ne treba, s druge strane, zaboraviti da odlučujuća uloga (kada je u pitanju raspoređivanje agensâ u okviru ukupne društvene formacije) pripada tržištu rada, kao izrazu proširene reprodukcije odnosâ proizvodnje: ovo čak i kada nije reč o zaista jedinstvenom tržištu rada, tj. ako tržište rada nastupa sa svojom tražnjom na terenu koji je već parcelisan, pored ostalog, i zbog samog delovanja ideoloških aparata države (upražnjeno mesto jednog priučenog radnika (4) neće zauzeti nezaposleni student). Ovo zbog toga što takođe pod vidom raspoređivanja postoji i jedna konstitutivna veza između distributivnih aparata i radnih odnosa; ta veza, između ostalog, ograničava delovanje ideoloških aparata u parcelizaciji tržišta rada. Naime, škola ne dovodi do toga da uglavnom seljaci zauzimaju dodatna mesta radnika. Ulogu škole u tom pogledu određuje masovno bežanje sa sela, tj. ukidanje radnih mesta u selima, što je prateća pojava proširene reprodukcije radničke klase.

17.4. Najzad, upravo zbog toga što je ovaj vid reprodukcije podređen obrazovanju i zato što je reč o proširenoj reprodukciji, treba dobro sagledati neposredne posledice delovanja samih mestâ na agense, što nije ništa drugo do otkrivanje primata klasne borbe nad aparatima. Tačnije rečeno, ne radi se o agensima koji su urođeno (pored ili vanškolski) »slobodni« i »pokretni«, koji »kruže« između tih mestâ shodno uputstvima ideoloških aparata i shodno onome što im je utuvila ideologija, tj. shodno stečenom obrazovanju. Tačno je da klase kapitalističkog način proizvodnje i kapitalističke društvene formacije nisu kaste, da agensi nisu vezani svojim poreklom za određena mesta, odnosno da je veoma važna uloga škola i drugih aparata u raspoređivanju agensâ na ta mesta. Ali isto toliko je tačno da se te posledice raspoređivanja ogledaju u činjenici da posredstvom ideoloških aparata buržuji ostaju – a njihova deca postaju – masovno buržuji, dok proleteri ostaju – a njihova deca postaju – masovno proleteri. To pokazuje da škola nije ni glavni ni isključivi činilac tog vida raspoređivanja, već da je ono rezultat delovanjâ mestâ što ih zauzimaju agensi, delovanjâ koja su šira od škole, pa i same porodice. U ovom slučaju, dakle, nije u pitanju – kao što nas neke sadašnje rasprave nastoje ubediti – alternativa porodica-škola u uzročnom nizu: ne radi se ni o »paru« porodica-škola, koji bi bio osnovni začetnik delovanja raspoređivanja. Reč je upravo o nizu vezâ između aparatâ, o nizu koji svoje korene vuče iz klasne borbe. Drugim rečima, radi se o prethodnom raspoređivanju agensâ povezanom sa prethodnom reprodukcijom mestâ društvenih klasâ. Upravo ta reprodukcija dodeljuje ovom ili onom aparatu, ovom ili onom nizu aparata, odgovarajuću ulogu u raspoređivanju agensâ, a sve to u skladu sa etapama i fazama društvene formacije.

Fusnote:

(*) Knjiga Klase u savremenom kapitalizmu, Nolit, Beograd, 1978 (prevod Zorana Jovanovića sa francuskog originala iz 1974). Ovde prenosimo samo uvodno poglavlje (str. 11-37).

(1) Ovde razvijam i pojašnjavam analize iz mog dela Pouvoir politique et classes sociales. Naime, u njih unosim ispravke koje su započete u mom delu Fascisme et Dictature. Međutim, istovremeno zadržavam njihove teorijske okvire i bitne stavove. U stvari, iako su neki naši tekstovi bili shvatani i široko prihvatani kao tekstovi koji su proizašli iz identične »problematike«, među pojedinim tekstovima su od samog početka postojale bitne razlike. Tako su u domenu istorijskog materijalizma već postojale bitne razlike između Pouvoir politique i Balibarovog ekonomističkog i strukturalističkog teksta Les concepts fondamentaux du matérialisme historique u delu Lire le Capital, 1966. (prevedeno kod nas pod naslovom Kako čitati Kapital, izd. Centar za kulturnu djelatnost Saveza socijalističke omladine, Zagreb, 1975). Iste razlike su postojale između Balibara i Bettelheima (ovo govorim samo u svoje ime). Razlike su sada još jasnije, budući da je Balibar izvršio sopstvenu kritiku, doduše samo u odnosu na neke stavove (Sur la dialectique historique, u časopisu La Pensée, avgust 1973). Ko pročita taj njegov napis, lako će shvatiti da se veliki broj stavova na koje se odnosi ta Balibarova samokritika (pitanje klasne borbe, shvatanje načina proizvodnje, njihovog odnosa prema društvenoj formaciji, poimanje datih okolnosti, pitanje instanci itd.) tiče upravo onih pitanja oko kojih su već postojale razlike u našim tekstovima. To znači da, bar kada sam ja u pitanju, ostajem pri bitnim analizama iz mojih prethodnih radova, ali unosim u njih izvesne ispravke.

(2) Autor u celom svom delu upotrebljava izraz konjunktura (conjuncture), koji kod nas pretežno ima ekonomsko značenje (stanje na tržištu s obzirom na odnos ponude i tražnje). Međutim, konjunktura u prenosnom smislu označava povoljan sticaj okolnosti, pogodnu priliku, odnosno date okolnosti. Stoga smo u prevodu zadržali upravo te izraze kako bismo izbegli eventualne nesporazume oko značenja reči konjunktura. (Prim. prev.)

(3) Enclosures (ograđivanje). U poglavlju o prvobitnoj akumulaciji (Kapital, I) Marks govori o tome da je poseban oblik pljačke narodne zemlje predstavljalo ograđivanje opštinske zemlje. Početkom XVIII veka engleski zemljoposednici su na taj način »sami sebi poklanjali narodnu zemlju u privatnu svojinu, dekretima narodne eksproprijacije«. Ta pljačka je svoj parlamentarni oblik dobila u Bills for Enclosures of Commons (Zakoni o ograđivanju opštinske zemlje). – Prim. prev.

(4) Kategorizacija radnika u Francuskoj, razume se, nije ista kao kod nas. Stoga smo prilikom prevođenja vodili računa o potrebi da našem čitaocu pružimo što pogodnije i vernije izraze, ali nismo uklanjali neizbežne specifičnosti po kojima se razlikuju društveno-politički i ekonomski sistemi naših zemalja. Kao što je poznato, kod nas se razvrstavanje radnika vrši uglavnom na sledeće kategorije: nekvalifikovani, polukvalifikovani i visokokvalifikovani. U Francuskoj, pak, kolektivni ugovori utvrđuju sledeće kategorije: prost nekvalifikovan radnik (manoeuvre-balai), nekvalifikovan radnik (manoeuvre spécialisé), priučen radnik (ouvrier spécialisé – OS1, OS2, OS3), kvalifikovan radnik (ouvrier qualifié; ouvrier professionele – P1, P2, P3) i visokokvalifikovan radnik (ouvrier hautement qualifié; ouvrier hautement professionele). U tekstu koji sledi [ogledi u knjizi Klase u savremenom kapitalizmu] koristili smo navedene izraze, pri čemu smo ouvrier spécialisé (OS) prevodili sa priučen radnik, jer se u tu kategoriju svrstavaju lica koja obavljaju rad za koji su se kvalifikovala kroz praktičnu obuku ili na osnovu usko stručnog-zanatskog znanja, ali ne poseduju odgovarajuće svedočanstvo o završenom stručnom osposobljavanju. Kao što će se videti, ta kategorija radnika postaje sve brojnija u sadašnjoj fazi monopolističkog kapitalizma. (Prim. prev.)

Pa kako je to bar izgleda
USTAV SOCIJALISTICKE FEDERATIVNE REPUBLIKE JUGOSLAVIJE

UVODNI DEO OSNOVNA NACELA


Narodi Jugoslavije,polazeci od prava svakog naroda na samoopredelenje,uklucujuci i pravo na otcepljenje,na osnovu svoje slobodno izrazene volje u zajednickoj borbi svih naroda i narodnosti u narodnooslobodilackom ratu i socijalistickoj revoluciji, a u skladu sa svojim istoriskim teznjama,svesni da je dalje ucvrcivanje njihovog bratstva i jedinstva u zajednickom interesu, zajedno sa narodnostima sa kojima zive,ujedinili su se u saveznu republiku slobodnih i ravnopravnih naroda i narodnosti i stvorili socijalisticku federativnu zajednicu radnih ljudi - Socijalisticku Federativnu Republiku Jugoslaviju,u kojoj,u interesu svakog naroda i narodnosti posebno i svih njih zajedno,ostvaruju i obezbedjuju: Socijalisticke drustvene odnose zasnovane na samoupravljanju radnih ljudi i zastitu socijalistickog samoupravnog sistema;nacijonalnu slobodu i nezavisnost;bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti;jedinstvene interese radnicke klase i solidarnost radnika i svih radnih ljudi;mogucnosti i slobode za svestrani razvitak ljudske licnosti i za zblizavanje ljudi i naroda i narodnosti,u skladu sa njihovim interesima i teznjama na putu stvaranja sve bogatije kulture i civilizacije socijalistickog drustva; ujedinjavanje i uskladjivanje napora i razvijanju materijalne osnove socijalistickog drustva i blagostanja ljudi.

Sistem Drustveno-ekonomskih odnosa i jedinstvene osnove politickog sistema,kojima se obezbedjuju zajednicki interesi radnicke klase i svih radnih ljudi i ravnopravnost naroda i narodnosti;udruzivanje sopstvenih stremljenja s napresdnim teznjama covecanstva.

Radni ljudi i narodi i narodnosti ostvaruju svoja suverena prava u socijalistickim republikama,i u socialistickim autononim pokrajinama u skladu sa njihovim ustavnim pravima,a u socijalistickoj Federativnoj Republici Jugoslaviji-kad je to,u zajednickom interesu, ovim ustavom utvrdjeno.

Radni ljudi,narodi i narodnosti odlucuju u federaciji na nacelima sporazumevanja republika i autonomnih pokrajina,solidarnosti i uzajamnosti,ravnopravnog ucesca republika i autonomnih pokrajina u organima Federacije,u skladu sa ovim Ustavom,kao i na nacelu odgovornosti republika i pokrajina za sopstveni razvoj i za razvoj socijalisticke zajednice kao celine.

Socijalisticko drustveno uredjenje Socijalisticke Federativne Republike Jugoslavije zasniva se vlasti radnicke klase i svih radnih ljudi i na odnosima medju ljudima kao i ravnopravnim proizvodjacima i stvaraocima,ciji rad sluzi iskljucivo zadovoljavanju licnih i zajednickih potreba.

Osnovu ovih odnosa cini drustveno-ekonomski polozaj radnog coveka koji mu obezbedjuje da,radeci sredstvima u drustvenoj svojini i odlucujuci neposredno i ravnopravno s drugim radnim ljudima u udruzenom radu o svim poslovima drustvene reprodukcije u uslovima i odnosima medjusobne,odgovornosti i solidarnosti, ostvaruje svoj licni materijalni i moralni interes i pravo da se koristi rezultatima svog tekuceg i minulog rada i tekovinama opsteg matrijalnog i drustvenog napretka,da na toj osnovi sto potpunije zadovoljava svoje licne i drustvene potrebe i da razvija svoje radne i druge stvaralacke sposobnosti.

U skladu sa tim,neprikosnovenu osnovu polozaja coveka cine:

drustvena svojina sredstava za proizvodnju koja iskljucuje povratak bilo kog sistema eksploatacije coveka i koja,i koja ukidanjem otudjenosti radnicke klase i radnih ljudi od sredstava za proizvodnju i drugih uslova rada,obezbedjuje samoupravljanje radnih ljudi u proizvodnji i raspodeli proizvoda rada i usmeravanje razvoja drustva na samoupravnim osnovama;oslobadjanje rada kao prevazilazenje istoriski uslovljenih razvoja drustva na samoupravnim osnovama;oslobadjanje rada kao prevazilazenje istorijski uslovljenih drustveno-ekonomskih nejednakosti izavisnosti ljudi u radu,koje se obezbedjuje ukidanjem suprotnosti izmedju rada i kapitala i svakog oblika najamnih odnosa, svestranim razvitkom proizvodnih snaga,podizanjem rada, smanjivanjem radnog vremena,zavijanjem i primenjivanjem nauke i tehnike,obezbedjivanjem sve viseg obrazovanja za sve i podizanjem kulture radnih ljudi;pravo na samoupravljanje,na osnovu koga svaki radni covek,ravnopravno sa drugim radnim ljudima,odlucuje o svom radu,uslovima i rezultatima rada,o sopstvenim i zajednickim interesima i o usmeravanju drustvenog razvitka,ostvaruje vlast i upravlja drugim drustvenim poslovima.

Pravo radnog covek da uziva plodove svoga rada i materijalnog napredka drustvene zajednice prema nacelu:

"Svako prema sposobnostima-svakom prema njegovom radu",

uz obavezu da obezbedjuje razvitak materijalne osnove sopstvenog i drustvenog rada i da doprinosi zadovoljavanju drugih drustvenih potreba.

Ekonomska,socijalna i licna sigurnost coveka;solidarnosti i uzajamnost svakog prema svima i svih prema svakom,koje su zasnovane na svesti radnih ljudi da svoje trajne interese mogu ostvarivati samo na tim nacelima;slobodna inicijativa u razvijanju proizvodnje i drugih drustvenih i licnih delatnosti u korist coveka i drustvene zajednice.

Demokratski politicki odnosi,koji omogucuju coveku da ostvaruje svoje interese,pravo samoupravljanja i druga prava,da razvija licnost neposrednom aktivnoscu u drustvenom zivotu,a narocito u organima samoupravljanja,drustveno politickim organizacijama i drugim drustvenim i udruzenjima,koja sam stvara i preko kojih utice na razvijanje svesti i na prosirenje uslova za svoju aktivnost i za ostvarivanje svojih interesa i prava.

Jednakost prava,duznost i odgovornosti ljudi,u skladu sa ustavnoscu i zakonitoscu.

Drustveno-ekonomski i politicki sistem proizlazi i ovakvog polozaja covaka i sluzi njemu i njegovoj ulozi u drustvu.

Suprotan je drustveno-ekonomskom i politickom sistemu, utvrdjenom ovim ustavom,svaki oblik upravljanja proizvodnjom i drugim drustvenim delatnostima i svaki oblik raspodele koji izopacavaju drustvene odnose zasnovane na ovakvom polozaju coveka - u vidu birokratske samovolje,tehnokratske uzurpacije i privilegija zasnovanih na monopolu upravljanja sredstvima za proizvodnju,ili u vidu prisvajanja drustvenih sredstava na grupno-svojinskoj osnovi i drugih oblika privatizacije tih sredstava,ili u vidu privatno-sopstvenicke ili partikularisticke sebicnosti,kao i svaki drugi oblik ogranicavanja radnicke klase da ostvaruje svoju istorisku ulogu u drustveno-ekonomskim i politickim odnosima i organizuje vlast za sebe i za sve radne ljude.


Drustvena svojina,kao izraz socijalistickih drustveno-ekonomskih odnosa medju ljudima,osnova je slobodnog rada i vladajuceg polozaja radnicke klase u proizvodnji i u drustvenoj reprodukciji u celini,kao i osnova sopstenim radom stecene licne svojine koja sluzi zadovoljavanju potreba i interesa coveka.

Sredstva za proizvodnju u drustvenoj svojini,kao zajednicka neotudjiva osnova drustvenog rada i drustvene reprodukcije,sluzi iskljucivo radu u cilju zadovoljavanja licnih i zajednickih potreba i interesa radnih ljudi i razvijanju materijalne osnove socijalistickog drustva i socijalistickih samoupravnih odnosa.

Sredstvima za proizvodnju u drustvenoj svojini,ukljucujuci i sredstva za prosirenu reprodukciju,neposredno upravljaju udruzeni radnici koji rade tim sredstvima,u sopstvenom interesu i u interesu radnicke klase i socijalistickog drustva.

U ostvarivanju ove drustvene funkcije udruzeni radnici odgovorni su jedni drugima i socijalistickoj zajednici kao celini.

Drustvenom svojinom sredstava za proizvodnju i drugih sredstava rada obezbedjuje se svakom da se,pod jednakim uslovima,ukljuci u udruzeni rad drustvenim sredstvima i da,ostvarujuci pravo rada drustvenim sredstvima,na osnovu svog rada stice dohodak za zadovoljavanje licnih i zajednickih potreba.

Polazeci od toga da niko nema pravo svojine na drustvena sredstva i proizvodnju,niko - ni drustveno - politicka zajednica,ni organizacija udruzenog rada,ni grupa gradjana,ni pojedinac - ne moze ni po kom pravno-svojinskom osnovu prisvajati proizvod drustvenog rada,ni upravljati i raspolagati drustvenim sredstvima za proizvodnju i rad,niti samovoljno odredjivati uslove raspodele.

Rad coveka je jedini odnos prisvajanja proizvoda drustvenog rada i upravljanja drustvenim sredstvima.

O raspodeli dohotka na deo koji sluzi prosirivanju materijalne osnove drustvenog rada i na deo za zadovoljavanje licnih i zajednickih potreba radnih ljudi saglasno nacelu raspodele prema radu,odlucuju radni ljudi koji stvaraju taj dohodak,u skladu sa medjusobnom odgovornoscu i solidarnoscu i drustveno utvrdjenim osnovama za sticanje i rasdpodelu dohotka.

Sredstva namenjena obnavljanju i prosirivanju materijalne osnove drustvenog rada zajednicka su osnova odrzavanja i razvoja drustva,tj.drustvene reprodukcije koju na osnovu samoupravljanja radni ljudi u svim oblicima udruzivanja rada i sredstava i u medjusobnoj saradnji organizacija udruzenog rada."
_________________

Ovoga momenta je *zavrsio izlaganje*...zakoni, nauka, tehnologija...da *ponovimo gradivo*, covek je profesor, moze da nam da keca....* vi ste to sve sacuvala a sada cemo mi to sve da prodamo*...dans, pro kraju diskusije..*teska industrija je proslost, od toga nema nista*...izgovori covek dr nauka, nekada ibeovac, pa osnivac *crvenog univerziteta Karl Marks*, pa (su)osnivac kontrarevolucionarnih bandi, pardon *kriznih stabova*...tada u svojstvu, koje je dobio od svog revnosnog studenta, Djindjica...*prezervativ koji se posle upotrebe baca*....uporno stoji *na braniku otadzbine* koju je lisio da ima makar pristojnu zelenu pijacu, ogoljenu bez teske, lake i bilo kakve poluozbiljne industrije....Interesantno, Skupstina Srbije, *puna sava levicara*...istog ili slicnog ranga obrazovanja, niko, ama bas niko da se digne i javno izusti,,...*sedi ! kec !*

Nerešena misterija kaseta iz Šilerove

Misterija kaseta iz Šilerove ulice, gde su Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum primali razne političare, policajce, bezbednjake, sudije i tužioce nikada nije razotkrivena, iako su o tome govorili mnogi svedoci na suđenju „zemunskom klanu". Prema podacima Specijalnog tužilaštva, tržni centar i tri okolne kuće bili su obezbeđeni sa 12 kamera koje su snimale svaki ugao, dok je unutrašnjost imala poseban video-nadzor. Za kompletno obezbeđenje bio je zadužen čovek od Spasojevićevog poverenja, Zoran Vukojević Vuk, ubijeni svedok saradnik. Jedno vreme kasete je čuvao Aleksandar Simović, koji je na sudu rekao da ih je predao Vukojeviću:

Tužilac: Rekli ste da postoje kasete sa snimcima poznatih ljudi koji su dolazili kod Spasojevića. Koliko takvih kaseta ima?
Aleksandar Simović: Pet. Snimljeni su dolasci od „oktobarske revolucije" do 2003. godine. Video-nadzor pokrivao je dvorište, prostor oko bazena, spoljne zidove, celo naselje Sava Kovačević i Šilerovu ulicu, u prečniku od oko jednog kilometra.

Snimali apsolutno sve

Bivši načelnik beogradske kriminalističke policije Marko Nicović uveren je da su Šarići snimali sve što se događalo na Tatarskom brdu.

- To je mafijaški kod ponašanja. Tako se ponašaju i vođe drugih mafija u svetu. Verujem da su Šarići snimili sve političare, biznismene, policajce i sudije koji su bili kod njih i da sada mogu da ih kompromituju. Imaju i video-snimke i fono-zapise svega što se događalo. Kriminalci tog ranga, koji imaju toliko para, sigurno to rade, kako bi obezbedili. Tako su radili i „zemunci", ali su sve te kasete iz Šilerove volšebno nestale. Nema dileme, snimci postoje i kod Šarića, samo je pitanje da li su i dalje kod njih ili ih je uzeo neko iz države - kaže Nicović.

Profesor Fakulteta bezbednosti Goran Mandić dodaje da je, sudeći po onome što je snimljeno i objavljeno u medijima, Šarić imao čitav kontrolni centar za video i audio nadzor.

- Ne znamo koje vrste i kapaciteta su bile te kamere, ali imajući u vidu sve okolnosti, mislim da je to centar iz koga je moglo da se nadgleda šta je sve rađeno u kućama i na njihovom prilazu, ali i u drugim objektima, recimo njihovim firmama. Takođe, to nadgledanje nije moralo da se vrši samo iz kontrolnog centra, već je to moguće raditi i preko interneta. Osim kamera koje su svima vidljive, takvi ljudi postavljaju i „nevidljive" kamere, naročito prilikom poslovnih sastanaka - objašnjava Mandić. On kaže da su Šarići na jednom hard-disku mogli da sačuvaju sve što se događalo od postavljanja sistema obezbeđenja.

D. ISAILOVIĆ

Ostavio bombu u kancelariji direktora

Radnik B. M. danas je posle rasprave sa direktorom firme "Delta Motors" D. K. (37) ostavio bombu na njegovom stolu u kancelariji na prvom spratu u Radničkoj ulici.

Kako saznajemo, B.M. je u toj firmi radio pod tromesečnim ugovorom o delu i bio je na godišnjem odmoru. Direktor mu je oko 15 časova saopštio da će posle odmora dobiti otkaz i da mu ugovor neće biti produžen. Ogorčeni radnik je direktora krivio za otkaz, pretio mu je i tražio obeštećenje od 4.000 evra.

Kada je direktor odbio njegove zahteve, radnik je uz reči "ja i ti smo lični neprijatelji i od danas ćemo ovako razgovarati", ostavio bombu i izašao iz zgrade firme. Direktor je odmah pozvao policiju i prijavio da mu je na stolu ostavljeno "nešto crno umotano u papir što liči na bombu".

Na lice mesta izašla je kontradiverziona ekipa MUP-a, koja je ustanovila da je u papiru crna bojeva bomba M75, ali je procenila da nema opasnosti od njenog aktiviranja i napravu je uklonila sa stola. Policija traga za radnikom koji je najverovatnije prijavljen da živi u Novom Sadu. (O.T.)

..nekada Rusi, sada Amerikanci...*landara pisore*...Tito nije hteo nobela *po svaku cenu*...!

* U najopsežnijoj akciji u istoriji jugoslovenske diplomatije Tito nije
uspeo da izlobira Nobelovu nagradu. Pokazalo se da borac za mir ne
može da bude neko ko nosi teret Golog otoka i ratnih zločina
Dok su sedamdesetih godina prošlog veka u SFRJ trajale pripreme za
ustavno preuređenje, kojim su socijalističkim republikama i srpskim
pokrajinama dati elementi državnosti, Tito je vodio računa samo o dve
stvari: da se proglasi za doživotnog predsednika i da dobije Nobelovu
nagradu za mir. Priznanja koja je dobio u godinama posle rata ne mogu
se prebrojati, ali je vođi jugoslovenskog samoupravljanja i globalnog
nesvrstavanja bilo potrebno Nobelovo priznanje kako bi mu bilo
zagarantovano da će mu ime u istoriji biti upisano među najveće
državnike 20. veka i kako bi se i ozvaničila predstava koju je Tito
stvarao o sebi u svetu - da je najveći mirotvorac u celom svetu.
Tito je najbliži priznanju bio 1973. godine. Kako za Pressmagazin kaže
Pero Simić, autor knjige "Tito - tajna veka", jugoslovenska
diplomatija ne pamti da je toliko diplomata angažovala na jednom
poslu.

- Na najvišem državno-partijskom nivou rešeno je da se sondira teren
da Tita za Nobelovu nagradu predlože Vili Brant, Indira Gandi,
etiopski car Hajle Selasije, bivši generalni sekretar UN U Tant,
predsednik Finske Urho Kekonen, predsednik Tunisa Habib Burgiba,
italijanski političar Pjetro Neni i predsednik Svetskog jevrejskog
kongresa Naum Goldman. Tita su u ovom nastojanju prodali i njegovi
nesvrstani. Akcija je završena fijaskom - priča Simić.
Timom koji je trebalo da ostvari Titov san komandovao je Rato
Dugonjić, tadašnji potpredsednik Predsedništva SFRJ. Kako je pisao
publicista Milo Gligorijević, Vladimir Dedijer je jednom rekao:
- Mene je pozvao Dugonjić i pitao da li bih podržao Titovu
kandidaturu. Kazao sam mu da ću podržati kandidaturu, ali da mu moram
skrenuti pažnju na važnu činjenicu. Tito nije Jevrejin i koliko znam
nije mason, a tu nagradu dobijaju Jevreji i masoni - pričao je
Dedijer.

Milan Terzić, autor knjige "Tito i Nobelova nagrada", zabeležio je
zadatke radne grupe za Nobelovu nagradu. Kako je zabeleženo u
poverljivim dokumentima SSIP-a, akciju je trebalo voditi diskretno,
jer zbog mogućeg neuspeha nije bilo dobro izlagati u javnosti ni
predsednika ni Jugoslaviju. Titovu kandidaturu Komitetu za dodelu
nagrade podneli su predsednik parlamenta Luksemburga Pjer Gregoar i
predsednik Saveza učesnika pokreta otpora Karl Ibah. Međutim, radna
grupa SSIP-a morala je da obezbedi 30 najuticajnijih političara i
državnika iz celog sveta. A 12. decembra 1972, piše Terzić, urađen je
izveštaj radne grupe u kom stoji "da još nije konstatovano ni da li je
Gregoar podneo zvaničan pismeni predlog". Poslate su depeše u sve
jugoslovenske ambasade širom sveta i svi najznačajniji političari i
diplomate su dobili zadatke. Akcija skupljanja podrške nije išla
glatko. Čak ni u zemlji, gde su SPC i katolička crkva odbile da
potpišu podršku.
10
Utešno: Dobio Nehruovu nagradu
Tito je te 1973. godine dobio Nehruovu nagradu za međunarodno
razumevanje. Da je reč samo o utešnoj nagradi za Broza govori podatak
da je još u junu u SSIP stigla informacija da će Tito biti laureat te
godine, a da je jugoslovenskim diplomatama naloženo da se "sugeriše
indijskoj strani da sa objavom sačeka do novembra, pošto se smatra da
bi dodela Nehruove nagrade mogla nepovoljno uticati na odluku o
Nobelovoj nagradi".

Kako je zabeležio Ranko Đukić u knjizi "Topli zec u Oslu",
spoljnopolitički komentator "Politike" Đorđe Radenković pripremio je
tekst Titove kandidature za Nobelovu nagradu. Na kraju, u zvaničnoj
kandidaturi ostali su samo citati značajnih političara koji su lepo
govorili. Tito je imao veće šanse da dobije Oskara nego Nobela, pošto
je među onima koji su podržali kandidaturu bilo više ljudi iz filmskog
sveta nego političara - Čaplin, Ford, Bunjuel, Kurosava, Olivije,
Bergman...
U informaciji radne grupe za Nobelovu nagradu od 17. maja 1973. kaže
se: "Za sada se može izvući opšti zaključak da postoji uočljiva
disproporcija između predloga i podrški našoj kandidaturi, koji su
stigli od uglednih ličnosti iz sveta Nobelovom komitetu."
U Oslu je 16. oktobra 1973. objavljena vest da su nagradu dobili Henri
Kisindžer i Le Duk To zbog zasluga za obustavljanje rata u Vijetnamu,
što je "Politika" sutradan objavila na trećoj stranici, bez ikakvih
vesti o Titovoj kandidaturi. Prilikom glasanja, za Tita je rezultat
bio 2:2 i ostalo je da presudi glas predsednice Komiteta Ose Liones,
inače iz Radničke partije Norveške, koja je neočekivano glasala
protiv. Za nju se pričalo da nije mogla da glasa prema ideologiji
svoje stranke, pošto je jevrejska snaja i nije mogla Titu da oprosti
što je Jugoslavija stala na stranu Arapa u sukobu sa Izraelom.
Iza Titovog fijaska krije se, međutim, mnogo toga. Dedijer je smatrao
da je kandidatura obesmišljena akcijom iz Moskve. Naime, u jednom
trenutku SSSR ga je javno podržao, što je izazvalo negodovanje zapadne
štampe i zapadnih političara. "Njujork tajms" je to okarakterisao kao
podršku antiameričkim tendencijama u SFRJ. Sa nesvrstanima je imao
problem, pošto je i Selasije imao ambicije kao Tito.

Srpska narodna odbrana, organizacija emigranata u Americi,
organizovala je proteste u kojima je zapadna javnost upoznata da je
Tito kriv za uništenje 400.000 Srba za vreme Drugog svetskog rata, za
likvidaciju i progone intelektualaca. Srpska narodna odbrana uputila
je marta 1973. Nobelovom komitetu pismo u kom se dokazuje da je Tito
diktator i ratni zločinac, a preko izraelskog konzula u Čikagu
pokrenuto je i jevrejsko javno mnjenje kome je predočena Titova
antiizraelska politika. Slična pisma su stigla do najznačajnijih
političara u svetu, uključujući Vilija Branta i američki Senat.
Švedski list "Sidsvenska dagbladet" pisao je o čistkama i hapšenjima u
Jugoslaviji. Posebno su bili aktivni pripadnici srpske i hrvatske
emigracije. Pogotovo što je to bilo vreme kada se režim u Jugoslaviji
obračunavao sa tehnokratama u državnim preduzećima, odnosno sa
"praksisovcima" na univerzitetu.
Kako je pre desetak godina svedočio jedan od "praksisovaca" Dragoljub
Mićunović, postupak za udaljavanje osmoro profesora i asistenata sa
Filozofskog fakulteta počeo je 1971. i neočekivano je trajao čak
četiri godine.
- Tito je strašno želeo Nobelovu nagradu za mir. Bio je tu umešan i
vojvoda luksemburški, koji ga je predlagao. Glasine tvrde da je on to
radio za veliki novac. Titu je skrenuta pažnja da ne bi bilo dobro da
isteruje profesore sa univerziteta ako hoće nagradu. Brant i Palme
skretali su mu pažnju da to ne bi trebalo da radi. Svake godine
donosili su novi zakon o školstvu, tražeći formulu kako da nas
oteraju, ali nikako da pređu tu fakultetsku barijeru. Vojvoda bi opet
predlagao Tita za nagradu, opet bi stvar propala... - pričao je
Mićunović.
Dakle, tek kada je shvatio da nema ništa od Nobela, Tito je mogao da
se "otarasi" profesora koji su mu bili trn u oku. A kako je zabeleženo
jedno njegovo izlaganje u krugu najviših vojnih i državnih zvaničnika
u Karađorđevu, negde pred kraj života, Tito je rekao:
- Ja zbog Golog otoka nisam dobio Nobelovu nagradu za mir, iako je
više od stotinu državnika sveta to predlagalo. Norveški kralj tražio
je da se izvinim svetu zbog Golog otoka. Ja sam rekao: "Ako nekome
treba da se izvinim, onda su to oni koji su tamo došli nevini.
Ibeovcima ne želim da se izvinjavam." Nobelovu nagradu nisam dobio i
nisam nikoga krivio za takvu odluku. Sam sam sebi presudio....*

*
*
* Одговорити са цитатом
*
*
*
*

Јованка Броз: Титови наследници смо његова деца и ја

Порука Mrki on Tue Mar 16, 2010 9:57 am
Председник IV општинског суда, судија Звонимир Бандић, 6. јула 1984. године донео правоснажну пресуду да смо Титови синови Жарко и Александар – Миша Броз и ја, наследници Титових дела, односно да имамо сва ауторска права .

Јованка Броз

Минула изложба под називом „Тито-фото” у Музеју историје Југославије, на којој су представљене фотографије које је снимио лично Јосип Броз Тито, преминули председник преминуле Југославије, поново је отворила питање коме припада оставштина Јосипа Броза Тита. У неколико текстова„Политика” ће покушати да одговори на ово питање.

Последњег дана фебруара у Београду је у Музеју историје Југославије, затворена изложба „Тито-фото”. Петнаест дана очима многобројних посетилаца, али и домаће и светске јавности, биле су изложене фотографије које је годинама стварао лично Јосип Броз Тито. Тако су многи први пут сазнали за овај хоби председника бивше Југославије и наравно, имали први пут прилику да виде фотографије из приватне архиве. Организатори изложбе су ове фотографије поделили у неколико циклуса: „Моја Јованка”, „Мој Крлежа”, „Моје резиденције”, „Моја путовања”, „Моји пси”, „Моја острва”, „Моје прославе”...

Шта о изложби мисли Јованка Броз, удовица Јосипа Броза Тита?

– Дубоко сам повређена том изложбом! Запрепастило ме је да без било каквог разговора са мном, без питања и одобрења, објављују моје фотографије. Зар нико неће да схвати да сам ја још жива и здрава и да се не могу поигравати мојим именом како и када коме шта затреба. Кад су тако „добронамерни”,па што ме некад не прикажу у другом светлу, зашто приказују моје голишаве фотографије? Зашто не кажу да сам била борац, носилац Споменице од 1941. године, да сам била официр са високим чином у војсци, да сам била Титова супруга и сапутница 35 година, да сам у том својству наступала јавно као друштвени радник у земљи и иностранству, да сам најбоље што сам могла и знала представљала нашу земљу која је била поштована у свету.

То су фотографије из наше личне, приватне архиве. Ако ништа друго, ваљда је морално да ме питају за дозволу, јер је реч о деликатним, интимним стварима. Једини сам сведок који зна све о томе. Помагала сам свом супругу и око израде тих фотографија.

Стиче се утисак да нисте огорчени само због повреде моралних вредности и права?

Савезни уставни суд је 29. јануара 2002. године донео одлуку којом је утврђено да закон о управљању стварима у друштвеној својини које су везане за живот и рад Јосипа Броза Тита (звали су га закон Милке Планинц) није сагласан са Уставом СРЈ, те је Република Србија – као правни наследник СРЈ – на основу ове одлуке била дужна да имовину, која је тим законом била проглашена друштвеном, врати законским наследницима Јосипа Броза Тита.

А имовина коју сам ја имала, а која је предмет овог спора, представља моју личну имовину и она не подлеже оставинској расправи. Тако је Република Србија незаконит држалац имовине. Уосталом, нисам ја, већ је Жарко, најстарији Титов син, тужио државу, односно Југославију.

Споменули сте да имате документ, односно одлуку суда у којој недвосмислено стоји да сви хонорари за Титова дела припадају породици?

Председник Четвртог општинског суда у Београду, судија Звонимир Бандић, 6. јула 1984. године донео правоснажну пресуду да смо Титови синови Жарко и Александар – Миша Броз и ја, наследници Титових дела, односно да имамо сва ауторска права. Том пресудом, суд нам је доделио право на хонораре за све што се објављује и знам да то право не застарева 70 година од његове смрти. Међутим, мене, која сам, понављам, жива и здрава, нико ништа не пита. Тако ни Музеј историје Југославије, али ни „Вечерње новости” и њихов главни уредник не поштују ту одлуку суда. Сви они без икаквих скрупула штампају, излажу и узимају новац.

Причате о Титовом дневнику, који је по неким подацима био најпродаванија књига на прошлогодишњем Београдском сајму књига и која се и данас налази у слободној продаји на свим киосцима?

Да. Била сам непријатно изненађена, јер с којим правом и по чијем налогу се „Вечерње новости”, и њихов директор и главни уредник Манојло Вукотић, стављају изнад закона и судске одлуке? С којим правом „Новости” мисле да могу да не поштују судску одлуку о ауторским правима?

„Титов дневник” је најављиван као строго чуван рукопис који је тек сада волшебно угледао светлост дана. Да ли сте Ви знали за тај дневник? И како је он доспео у јавност?

Како да нисам знала?! Титове рукописе сам годинама чувала још од 1945. у Ужичкој 15, све до 10. јула 1980. када ми је у кућу упала група од 10-15 мени непознатих људи. Захтевали су да им отворим своје просторије, које ми је оставила комисија која је већ прегледала и запечатила остале просторије у Ужичкој 15. Опирала сам се да им под тим околностима отворим своје просторије. Онда ми је тај човек, за кога сам накнадно чула да га зову Николић, љутито одговорио: „Добро, онда ћемо обијати!”

Кад су почели обијати, искористила сам прилику да позовем телефоном своју рођену сестру Наду. Провалили су у моју радну собу, обили челични ормар, отели Титове рукописе, обили мој писаћи сто и однели моја лична документа и из ормара узели све папире. Кад сам то видела и како су неки папири разбацани по поду и како су газили по њима, како су све то узимали... доживела сам шок. Узнемирили су се кад су видели да ми је позлило, па су хтели да позову доктора, што сам ја одбила. Након тога сам пала у кревет и 15 дана нисам могла да се повратим. Дакле, све су то некуд однели, а Николић ми је рекао: „Ако Нада некоме каже шта је данас видела, главом ће платити”, што значи да је био свестан да ради криминалну радњу.

И наравно, да сам огорчена због те отимачине и данас кад видим да се ти рукописи крчме и злоупотребљавају кад и како коме притребају, као и начином управљања свим стварима које су остале у Ужичкој 15, а кривицу за то сносе: Огњен Грковић који ми је претио убиством, Ранко Бугарчић и Марица Трљин-Граховац, који су ми отели накит, а који су тада постављени за руководиоце Музеја 25. мај.

*Internacionalu*..naravno, radi se o preuzimanju imena i clanstva koje od internacionaleocekuje spas. kako su nas *spasavala* zvucna imena...?

Rimski klub •

"Uskoro će biti moguće ostvariti skoro potpunu kontrolu nad svakim građaninom i otvarati dosijea, koja će sadržati i najličnije detalje o zdraviju i ponašanju svakog građanina. Ovi dosijei će stajati na raspolaganju vlastima. Vlast će prelaziti u ruke onih koji budu kontrolisali informacije. Postojeće institucije biće dopunjene institucijama za upravljanje pretkriznim situacijama, čiji će zadatak biti da unapred indentifikuju moguće društvene krize i razviju programe koji će se sa njima suočiti."

- Zbignjev Bžežinski
Rimski klub se u javnosti pojavio 1968 godine. Osnovao ga je Aurelio Pečei, mason i član Komiteta 300. Bio je jedan od izvršnih direktora"Fijata", na čijem čelu je veoma značajni član Komiteta i Bilderberga, Đovani Anjeli.
Anjeli je jedan od najmoćnijih ljudi sveta, pripadnik porodice koja svoje korene i moć ima u Crnom plemstvu Londona, Venecije i Đenove.
Rimski klub je definisan na sastancima držanim na imanju Rokfelerovih u Belađu, Italija.
Planovi Rimskog kluba su: briga za životnu sredinu, zaustavljanje industrijskog razvoja na Zapadu i u zemljama Trećeg sveta, kontrola populacije čovečanstva i restruktuiranje sveta u pet regiona, pod kontrolom jedne svetske vlade.
U periodu od 1968 do 1972 godine, Rimski klub je postao definisano telo naučnika, zastupnika "nove nauke", globalista, planera budućnosti i internacionalista svih mogućih usmerenja. Pečeijeva knjiga "Ljudski kvalitet" je definisala doktrinu, koju je kasnije prihvatilo i političko krilo NATO pakta.
Osnovna ideja Pečeija je da se zaustavi "manija rasta", ili kako doslovno kaže, "nekontrolisani rast čovečanstva, energetska kriza, stvarni ili potencijalni gubitak resursa, degradacija životne sredine, širenje nuklearne energije i povezane posledice".


Rimski klub i njegovi finansijeri su visoko organizovana tela, koja rade direktno za NATO pakt. Većina visokih funkcionera Rimskog kluba pre toga je radila za NATO. Rimski klub je formulisao sve političke funkcije i principe NATO pakta. Kao jedna od najvažnijih grana za formulisanje spoljnopolitičkih stavova Komiteta 300 (drugu čine bilderbergovci),

Rimski klub je nastao od članova Morgentau grupe, sa ciljem ubrzavanja inicijative za stvaranje svetske vlade. Zadatak Rimskog kluba je da stvori i proširi ideje postindustrijskog doba u Americi, i sprovede čitav niz programa kontrakulture, kao što su droga, rok muzika, seks, hedonizam, satanizam i navodni pokreti za zaštitu prirode.

Zato nije čudno da se u upravnom odboru Rimskog kluba nalaze mnogi stručnjaci za primenjenu socijalnu psihologiju sa "Tavistok" instituta, "Stanfordskog instituta za istraživanje" i "Instituta za socijalne odnose", kao i čitav niz stručnjaka i savetnika. Njihov cilj je da se ove ideje usvoje, pa čak i da NATO pakt usvoji doktrinu Zavere Vodolije.
U jednom razgovoru, Pečei je generalu Aleksandru Hejgu izneo suštinu svog verovanja, rekavši da se oseća kao reinkarnirani Adam Vajshaupt.

Možda je Pečei ideolog savremenih iluminata, ali ono što je sigurno je da je njegovo tridesetogodišnje delovanje na čelu Ekonomskog saveta "Atlantskog instituta" bilo ključno u formulisanju NATO strategije i njenog prelaska sa lokalnog, evropskog, na globalni plan.
Rimski klub nije organizacija savetodavnog tipa koju čine naučnici, kako bi se to dalo zaključiti na osnovu njenog pretežnog sastava. Ona je prava, konspirativna organizacija, koja ima konkretna zaduženja da izaziva i upravlja ekonomskim recesijama i potresima. To je samo deo taktike na globalnom planu, za ozbiljnije poremećaje koji se pripremaju u skladu sa planovima Komiteta 300. Rimski klub ima raširenu mrežu ne samo instituta i naučnika, već deluje i kao "država u državi". Ima svoju obaveštajnu službu, a koristi rad Interpola i Mosada, kao i nekadašnjeg KGB-a, zahvaljujući velikim ekonomskim projektima sa SSSR-om, koje je započeo Anjeli.


Od svog osnivanja, Rimski klub ima za jedan od osnovnih ciljeva, rušenje ustavnog poretka Italije, u sprezi sa svim nadnacionalnim svetskim centrima moći. U Italiji je imao pomoć lažnih masona iz Lože P2 i Crvenih brigada, čiji teroristi su uživali zaštitu nekih od najmoćnijih italijanskih porodica i koristili njihov novac, uticaj i njihove kuće za sakrivanje. Rimski klub je umešan u ubistvo italijanskog premijera Alda Mora, koga su kidnapovale Crvene brigade 1978 godine, zbog njegovog opiranja "nultoj stopi rasta", predviđenoj za Italiju i druge industrijske zemlje. Ovaj koncept stvoren je u Komitetu 300, a egzekutori su Rimski klub, kao neka vrsta ministarstva spoljnih poslova, i "Kraljevski institut za međunarodne odnose" .
Čovek koji je direktno pretio Aldu Moru, da prihvati odluke Rimskog klnba, bio je Henri Kisindžer, o čemu je 1982 godine svedočio bliski Morov saradnik, Gorado Gverconi. Naravno, ono što je bila senzacija u italijanskim novinama, nije bila senzacija za velike šampione demokratije, američke novine, kao što su "Vašington Post" ili "Njujork Tajms", koje o Gverconiju nisu objavili ni reč.

Ubistvom Alda Mora, od strane "terorističke grupe" koju je kontrolisala paramasonska loža P2, Italija je postala eksperimentalno područje, kako bi se videlo kojom brzinom se može izazvati haos i politička kriza u zemlji. Sem toga, Italija je sedište Katoličke crkve, koju treba uništiti zajedno sa svim velikim religijama. Takođe, tu žive neke od najmoćnijih oligarhijskih porodica, koje pripadaju Crnom plemstvu. Italija je zemlja ulaza droge iz Irana i Libana u Evropu, što je najvažniji trgovinski artikal Komiteta 300.

Aktivnu ulogu u likvidaciji Mora i ispunjenju planova Komiteta 300 odigrao je tadašnji američki ambasador u Rimu, Ričard Gardner, koji je blisko sarađivao sa Betinom Kraksijem, značajnim članom Rimskog kluba i NATO pakta. Kraksi je, kao premijer, uspeo da nanese prve ozbiljne udarce strukturi Katoličke crkve u Italiji, inaugurišući zakon o razvodu i abortusu, što je izazvalo dalekosežne posledice, ne samo na planu religije. U junu i julu 1982 godine, Eleonora, supruga Alda Mora, posvedočila je na sudu da su i njoj pretili smrću. Njenom mužu je pretila "politička ličnost iz vrhova Sjedinjenih Država", koja je doslovce rekla: "Ili ćete prestati sa sprovođenjem svoje političke linije, ili ćete za to debelo platiti."
Rimski klub, radeći po instrukcijama Komiteta 300, stoji iza kažnjavanja pakistanskog predsednika, generala Zia Ul Haka, zbog uplitanja u rat u Avganistanu. Avion predsednika Ul Haka, u kome se nalazila i delegacija vojne obaveštajne službe SAD-a, na čelu sa brigadnim generalom Herbertom Vasomom, oboren je raketom. Kisindžer i Rimski klub su krivi za smrt i prethodnog predsednika Pakistana. Ali Buta. U beleškama prokrijumčarenim iz zatvora, Buto je zapisao da mu je Kisindžer oštro pretio: "Napraviću od vas užasan primer, ako budete nastavili sa svojom politikom uzdizanja zemlje."
I pored upozorenja, Buto je napravio grešku, koju Rimski klub nije mogao da mu oprosti. Hteo je da od Pakistana stvori nuklearnu silu. To je bila pretnja za Izrael i njegovu ulogu kontrolora Bliskog Istoka. Državni udar i kasniju likvidaciju Ali Buta, izveo je Zia UI Hak, član "Saveta za međunarodne odnose", još jedne jake organizacije Novog svetskog poretka.
Zainteresovanost Rimskog kluba za nuklearni program Pakistana, imalo je jedan vrlo bitan razlog. Rimski klub je promoter zaštite prirode, "zelenih" i drugih pokreta, koji štite svet od nuklearne energije. Klub je decenijama finansirao ovakve organizacije širom sveta. Međutim, razlozi su mnogo prozaičniji, a briga za čovečanstvo čisto licemerje. Ako zemlje Trećeg sveta dođu do izvora jeftine energije, to će ojačati njihovu nezavisnost i izlazak iz kandži "Međunarodnog monetarnog fonda", što bi bilo katastrofalno za planove Rimskog kluba i Komiteta 300. Siromašni moraju da ostanu siromašni, kako bi bili izvor izrabljivanja u korist "razvijenih" zemalja. Specijalizovani instituti Rimskog kluba u stanju su da dobiju i urade razvojne projekte najvišeg nivoa, a to je upravo ono što žele, kako bi kroz njih plasirali svoje ideje.

Jedan od karakterističnih primera je projekat koji je NASA naručila od "Tavistok" instituta, da se utvrdi kako će svemirski program uticati na američko javno mnjenje. "Tavistok" je projekat delegirao dalje, "Stanfordskom institutu za istraživanje" i "Rand korporaciji". Istraživanje je pokazalo da svemirski program NASA izuzetno povoljno utiče na široke slojeve stanovništva, počev od predavanja na univerzitetima i školama, do širenja interesovanja za razne oblasti nauke, kroz novine, knjige, film i televiziju. Preporučeno je da se zaustavi dalji NASA program. Rimski klub je odmah reagovao. U Dovilu, u Francuskoj, organizovana je konferencija, na kojoj su i zvaničnici NATO-a imali svoju ulogu, sa ciljem da se zaustavi tehnološki i industrijski progres SAD-a! U to vreme se pojavila knjiga Zbignjeva Bžežinskog, "Tehnotronska era", i nova knjiga Aurelija Pečeija, "Provalija pred nama". Pečei ponovo insistira na (nedokazanoj) postavci da će u budućnosti doći do haosa, ukoliko svetom ne vlada jedna svetska vlada, Takođe je i ovom prilikom bio protiv nacionalne države, tvrdeći da njihovo postojanje deluje destruktivno na razvoj ljudskog roda. Umesto toga, ponudio je "kolektivnu odgovornost". U mnogim svojim govorima i javnira nastupima, Pečei je insistirao na tezi da je "nacionalizam kao kancer u čoveku".
Ervin Lazlo
Njegov saradnik i istomišljenik, Ervin Laslo, autor je jednog od ključnih dokumenata Rimskog kluba, nazvanog "Ciljevi čovečanstva", u kome su ključne teze napad na industrijsku ekspanziju i porast stanovnistva. Član Rimskog kluba, Harland Klivlend, autor je izveštaja, kojeg kao da je pisao Adolf Hitler, u vezi rešenja "jevrejskog pitanja".
Klivlend predlaže da zemlje Trećeg sveta, same između sebe, odluče čije stanovništvo treba smanjiti. Jedan od primenjenih recepata Komiteta 300 je da se stanovništvo podsaharskog regiona namerno, izgladnjivanjem, desetkuje.
Ovakvoj "političkoj teoriji" nije potreban komentar. Suština je u oduzimanju prirodnih resursa "nesposobnim nacijama" i uskraćivanje mogućnosti zemljama Trećeg sveta, da razvijaju poljoprivredu i industriju. Ukoliko ne prihvate koncept "globalnog planiranja", koji ne ide u korist tih država, onda će potonuti u spolja izazvanu krizu i haos. Ovaj koncept je dosledno primenjen u arapsko-izraelskom ratu, 1973. godine, kako bi se oštro istakla opasnost da svetskim resursima nafte ne mogu upravljati te zemlje, već globalni kontrolori. Naravno, ovaj kontrolor je Komitet 300, koji svoje delovanje pravda navodnom zabrinutošću za ugroženost resursa i sigumost sveta. Kakav cinizam. Potpuno je u skladu sa njihovora osnovnom političkom doktrinom, po kojoj tajno izazivaju konflikte, a onda ih javno rešavaju u sopstvenu korist.
Komitet 300 je naredio Rimskom klubu da iskoristi poljski nacionalizam, kako bi generisao ekonomsku krizu, koja će dovesti do političke destabilizacije zemlje. "Solidarnost" je tvorevina Zbignjeva Bžežinskog. On je izabrao ime za "radnički sindikat", kao što je izabrao i njegove aktiviste i organizatore. Solidarnost nije radnički pokret, iako je delovanje započelo u brodogradilištu u Gdanjsku. To je politička organizacija, pomagana iz inostranstva, da dovede do političkih promena u Poljskoj. Većina vođa "Solidamosti" su potomci Jevreja boljševika iz Odese. Poznati su kao agresivni antikomunisti. Pomoć iz inostranstva podrazumevala je i "savetničku" ulogu Džefrija Saksa, čije reforme će Poljsku pretvoriti u ekonomskog roba SAD-a.
Ono što će SAD činiti u budućnosti, izloženo je u knjizi Zbignjeva Bžežinskog, "Tehnotronska era", koju je napisao za potrebe Rimskog kluba. Bez uvijanja, on iznosi osnovnu tezu da Amerika ulazi u eru koja ne liči na ništa što joj je prethodilo. To je tehnotronska era, koja lako može postati diktatura. Po oceni Bžežinskog, američko društvo je sada u "informatičkoj revoluciji, čije je težište na zabavi, spektaklima za gledaoce (zasićeno televizijskim pokrivanjem sportskih dogadaja), koji postaju opijum za besciljnu masu". Nekada je religija bila opijum za mase. Danas je to zabava, sport, seks, muzika i droge.
Bžežinski predviđa: "Uskoro će biti moguće ostvariti skoro potpunu kontrolu nad svakim građaninom i otvarati dosijea, koja će sadržati i najličnije detalje o zdraviju i ponašanju svakog građanina. Ovi dosijei će stajati na raspolaganju vlastima. Vlast će prelaziti u ruke onih koji budu kontrolisali informacije. Postojeće institucije biće dopunjene institucijama za upravljanje pretkriznim situacijama, čiji će zadatak biti da unapred indentifikuju moguće društvene krize i razviju programe koji će se sa njima suočiti."
Iz ovog koncepta je kasnije razvijena FEMA. Ne treba zaboraviti da je Bžežinski jedan od vodećih članova Rimskog kluba, Komiteta 300, član "Saveta za međunarodne odnose" i pripadnik poljskog Crnog plemstva. Rimski klub se posebno angažovao na sprovođenju politike Komiteta 300 u Južnoj Americi. U prvom redu je to bio građanski rat u Salvadoru. za koji je razrađen plan, po kome je to trebalo da bude novi tridesetogodišnji rat. Plan je nosio bezazleno ime, "Andski plan", a za njegovo sprovodenje bio je nadležan Henri Kisindžer.


Polarizacija Severne i Južne Amerike bio je plan Komiteta 300. Kisindžer je bio izvršilac, a jedan drugi član Komiteta, Vili Brant, nemački kancelar i predsednik Socijalističke internacionale, bio je glavni koordinator i finansijer rata u Salvadoru. Njegov štićenik, koji je na političku scenu stupio kao posrednik u ime Rimskog kluba, bio je Felipe Gonzales, kasniji predsednik vlade Španije. Dalje rastakanje Južne Amerike takođe je sproveo Komitet 300. Ova organizacija podstakla je rat oko Foklandskih ostrva, između Argentinc i Velike Britanije, praćen smenom vlasti u Argentini, ekonomskim haosom i političkim potresima.
Plan je razrađen u Kisindžerovoj firmi "Kisindžer Asosijcjts", pod vođstvom iskusnog lorda Karingtona, jednog od članova iz samog vrha Komiteta 300. Foklandski rat prouzrokovao je štetu i drugim zemljama Južne Amerike, u prvom redu Meksiku. Argentina i Meksiko su sarađivali na atomskom programu, a Meksiko je imao vrlo ambiciozne razvojne planove. bazirane na jeftinoj atomskoj energiji.
Rimski klub je u periodu od 1986. do 1991. godine, uspeo da zaustavi izvoz nuklearne tehnologije zemljama u razvoju, izuzimajući Izrael, sa opravdanjem da je to ekološki opasna tehnologija. To je nanelo štetu mnogim zemljama. Što se tiče Meksika, ostvaren je strateški cilj da ova zemlja ostane siromašni izvor radne snage, koja tobože ilegalno radi u Americi, kao i da se iskoriste rezerve nafte koju Meksiko ima, što je osnovni cilj naftaškog lobija u senci Rimskog kluba.
Od stotina naučnika u SAD-u, koji rade pod kontrolom Rimskog kluba, ime Bernarda Levina nije na listi poznatih i slavnih. Ali on je izuzetno važan, kao tvorac planova, kojima su rušeni režimi u Iranu, Filipinima, Južnoj Africi, Nikaragvi i Južnoj Koreji. Silazak sa vlasti iranskog šaha Pahlavija išao je po planu, koji su razradili Bernard Levin i Ričard Falk, a supervizor je bio Robert Anderson iz "Aspen instituta". Levin je autor knjige "Vremenske perspektive i moral", koju je pisao za potrebe Rimskog kluba. U knjizi razmatra načine slamanja morala nacija i pojedinaca.
„Spasioci nacija“
"Jedna od glavnih tehnika za slamanje morala, kroz strategiju terora, sadrži se u sledećoj taktici: držati osobu u neznanju oko toga gde je i šta može da očekuje. Uz to, ako česte oscilacije između oštrih disciplinskih mera i obećanja o dobrom tretmanu, zajedno sa širenjem kontradiktornih vesti, čine strukturu situacije nejasnom, tada pojedinac prestaje da shvata da li neki plan vodi ka cilju ili ne. Pod ovim uslovima, čak i oni pojedinci koji imaju jasne ciljeve i spremni su na rizike, ostaju paralizovani jakim unutrašnjim konfliktom oko toga šta da urade."
Demoralizacija ima za cilj prihvatanje ponuđenih rešenja, bez obzira kakva su. Tada se obično prihvataju rešenja koja nudi "autoritet". Ili "harizma". Ovaj princip najčešće primenjuju navodni spasioci nacije, lažne mesije i oni koji znaju bolje od drugih šta je dobro za njih.
Homeini je godinama pripreman od strane MI6 (britanske obaveštajne službe) u Parizu, kako bi se pojavio kao spasilac i harizmatski vođa.
Boris Jelcin je iz slične škole. Rimski klub je vodio kampanju protiv hrišćanskih crkava, stvarajući u njihovim redovima fundamentaliste i televizijske propovednike, koji su se uspešno borili za cionistički Izrael. Kada je počela agresija na Irak, po svom karakteru genocidna, svi mediji u Americi su preplavljeni emisijama koje su opravdavale "pravedan hrišćanski rat protiv Iraka".
Propovednik Bil Graham se molio zajedno sa predsednikom Džordžom Bušom, neposredno pre nego što su "tomahavci" i avioni poleteli na Irak. Ovo licemerno hrišćanstvo pokazuje samo koliko ga malo ima u srcima onih, koji šalju smrt drugima. Pokazuje i generalno stanje duha u Americi, u kojoj je Rimski klub uspešno sproveo svoje ciljeve. Ključni čovek Rimskog kluba u Americi je senator Klejbom Pel.
Tu su još i Frenk M. Poter, predsednik senatskog potkomiteta energije, Volter A. Han iz kongresne službe za istraživanje, En Četam i Daglas Ros, ugledni ekonomisti.

Mnogi članovi Rimskog kluba su u isto vreme članovi i drugih institucija i društava:
Dejvid Rokfeler iz "Cejz Menhetn banke";
Gabrijel Hejg iz "Hanover Trast banke";
Milton Kac iz "Fordove fondacije";
Vili Brant, predsednik Socijalističke. internacionale, agent KGB-a i član Komiteta 300;
Irving Blustoun, predsednik Izvršnog odbora "Sindikata radnika autoindustrije";
Rasel Trejn, pretsednik američkog ogranka Rimskog kluba i "Svetskog fonda prirode" princa Filipa, supruga engleske kraljice;
Elizabet Midžli, producent "CBS"-a;
B. R. Giford, direktor "Rasel Sejdž fondacije";
Gvido Goldman sa "Aspenovog instituta";
Averil Hariman (sada pokojni), izuzetno cenjeni član Komiteta 300, direktna veza Komiteta sa Kremljom i Belom kućom, čiju poziciju je nasledio Kisindžer;
Jozef Retinger, jedan od tvoraca Bilderberškog kluba, njegov organizator i spiritus movens, inače jezuita i mason trideset i trećeg stepena.
Tu je i Ketrin Graham, vlasnica "Vašington Posta";
Pol G. Hofman iz "Njujorškog životnog osiguranja", jednog od najvećih američkih osiguravajućih društava; i ved spomenuti američki ambasador u Italiji, Ričard Gardner, oženjen u jednoj od najstarijih porodica Crnog plemstva Venecije, što mu je odmah otvorilo vrata Bele Kuće. Rimski klub takođe upravlja i stotinom časopisa širom sveta. Stoji iza, ili pomaže, nebrojene institute, kao što to radi i "Tavistok" institut, kako bi kroz njihov rad formirao javno mnjenje u vezi određenih pitanja. Najpoznatiji od ovih instituta su "Huverov institut" i "Heritidž fondacija".

Jedan od osnivača Rimskog klttba, Aurelio Pečei, u svojoj knjizi "Bezdan pred nama", razotkriva pravo lice Rimskog kluba, zapravo Komiteta 300. U knjizi citira reči Feliksa Đeržinskog, osnivača i prvog šefa Čeke, koje je ovaj izrekao u razgovoru sa Sidnijem Rejlijem. Rejli je bio agent MI6 u Rusiji, za vreme Oktobarske revolucije. Tamo je u ime Komiteta 300 bio pomoćnik Lenjinu i Trockom. Feliks Đeržinski kaže: "Za mene ljudi nisu ništa drugo nego mozak na jednoj strani, a fabrika govana na drugoj."

Као драматург и бивши уметнички директор једног нашег позоришта упознати сте са стањем у нашем театру. Да ли иновације као што је гала премијера „Косе” у Атељеу могу да покрену ствари?

„Коса” може да буде и провокација и покретач, или и једно и друго. Реч је о томе да један концепт који промовише Кокан Младеновић добије стваран садржај, јер ја претпостављам да он жели, између осталог, да та два појма доведе у везу. Што је рекао Славој Жижек у једном бриљантном есеју, питање је да ли „Коса” у ствари означава почетак краја револуције и почетак живљења начела уживања, као европског и светског принципа. Ја, на жалост, добро знам да се у позоришту и од позоришта не може зарадити. То знам јер не постоји економска цена карте и њу није могуће формирати. Продала сам 24 пуне дворане „Сава центра” за представу „Црне руке” и „Кармину бурану” и знам да се са три хиљаде гледалаца пута 24 не може зарадити. Али, пошто се данас све одвија у медијима и у виртуелној стварности, онда та гала премијера може нешто да помогне.

Када ће „вечити бунтовник”, како Вас многи називају, отићи на „годишњи одмор”, када то бунтовништво више неће имати разлог свог постојања?

На одмор? Никада! Једна од круцијалних изјава Зорана Ђинђића била је она, жестоко је то рекао, да ко хоће да спава нека иде да спава. И да сања.

Upravo je Zoran Djindjic, ukinuo pravo ljudima da spavaju...da rade..da zive zivot dostojan coveka....!

NAGRADE
“Najevropljanin” za doprinos evropskim intergacijama Srbije biće dodeljene u petak, a među dobitnicima je i Ivica Dačić, zamenik premijera, ministar unutrašnjih poslova i lider SPS .
Dačić je potvrdio da je dobitnik nagrade, koju dodeljuje Prva evropska kuća Čukarica, u kategoriji političar. Priznanje “Najevropljanin” dodeljuje se od 2000. godine a među dobitnicima prethodnih godina bili su: Dragoljub Mićunović, Božidar Đelić, Jelica Minić, Goran Marković, Boris Tadić, Mauricio Masari, Rasim Ljajić, Predrag Bubalo, Goran Bregović, Nenad Bogdanović, Desimir Tošić, Olivera Jevtić, Mlađan Dinkić, Jovan Ćirilov, a posthumno je dodeljena i Zoranu Đinđiću.

Ju, ju ju juuu, iskoristio guzvu dok sam bila na odmoru....

http://www.novosti.rs/upload/images/banners/MirjanaBobicMojisilovic%20baner.gif

svi TroŠkovi SkupŠtine Srbije u 2009.
Mićun 'najskuplji', a penzioner naplaćivao i stan i odvojeni život!

Pojedinačno, najskuplji poslanik je Dragoljub Mićunović (DS), koji je „naplatio" 3.698.590 dinara! Moma Čolaković (70) iz PUPS-a koštao nas 3.408.827 dinara, od čega je za „odvojeni život" uzeo 254.755, a za iznajmljivanje stana u Beogradu još 420.000 dinara!
1
Najskuplji i najbahatiji... Dragoljub Mićunović i Momo Čolaković

Skupština Srbije potrošila je u prošloj godini 1,3 milijarde dinara, što je 260 miliona manje nego što je bilo predviđeno budžetom, saopštio je predsednik Administrativnog odbora Nenad Konstantinović. Od stranaka su nas najviše koštali „mađari", Nova Srbija i penzioneri, dok su najskuplji poslanici Dragoljub Mićunović i Momo Čolaković. Ovaj drugi je građanima Srbije naplatio čak i stan u Beogradu i odvojeni život od porodice, iako je iz Novog Sada.

Prema izveštaju koji je podeljen članovima Odbora, od ukupne sume poslanici su potrošili 631,3 miliona, što je za 40 miliona manje u odnosu na 2008, ali su zato stručne službe koštale 639 miliona dinara, ili 90 miliona više nego 2008. S obzirom na to da je Skupština imala 160 radnih dana, prosečan radni dan koštao je 718.744 dinara. Poslanici su najviše potrošili na plate - 298 miliona, za putne troškove i prenoćišta potrošeno je 114,9, a za putovanja u inostranstvo 22 miliona dinara.

Sladak penzionerski odvojeni život

Stranački gledano, najviše nas je koštala Demokratska stranka, što je logično jer ona ima najviše poslanika. Najskuplji poslanik je Dragoljub Mićunović iz DS-a, na koga su građani potrošili 3.698.590 dinara, ali se u toj sumi nalazi i 1,1 milion koji je Mićunović dobio za putovanja u inostranstvo, pošto je on predsednik Odbora za spoljne poslove Skupštine. Mićunović je prvi i na listi poslanika sa najvećim platama - u 2009. podigao je 1.658.084 dinara, što je u skladu sa njegovim godinama staža.
a

Veljko Odalović: Oprez, ima grešaka!

Sekretar Skupštine Veljko Odalović kazao je da u izveštaju stručnih službi za 2008. godinu bilo grešaka koje su kasnije dovele do pogrešnih interpretacija u medijima i negodovanja poslanika i stranaka. Da grešaka ima i u ovogodišnjem izveštaju, prva je primetila poslanica G17 Plus Suzana Grubješić.

- Evo, ovde piše da smo potrošili 321.000 dinara za reprezentaciju, a mi nismo potrošili ništa. Mi smo kao poslanički klub sami sebi ukinuli reprezentaciju i sve sami plaćamo - rekla je Grubješićka.



Odmah iza Mićunovića se, međutim, nalazi poslanik PUPS-a Momo Čolaković, koji je podigao više od 3,4 miliona dinara, a da pri tom nije mrdnuo iz Srbije!!! S obzirom na to da je iz Novog Sada, Čolaković je iskoristio pravo na stan u Beogradu, za šta je podigao 420.000 dinara, ali i na naknadu za odvojeni život od porodice, što je građane Srbije koštalo još 254.755 dinara.

Odvojeni život naplaćivao je i penzioner Siniša Stamenković, koji je u tu svrhu inkasirao 112.964 dinara, kao i poslanici SDP-a Munir Poturak (271.742 dinara) i LDP-a Nataša Mićić i Nebojša Ranđelović, koji su zajedno podigli 505.541 dinar.

Najjeftiniji Nenad Popović

Najjeftiniji poslanik je potpredsednik DSS-a Nenad Popović, koji se odrekao svih primanja i kome je uplaćeno samo 37.000 dinara na ime paušala, jer njegova izjava da se i toga odriče nije stigla blagovremeno.

Na račun građana najviše su pili socijalisti. Tako je njihovih 12 poslanika popilo 333.000 dinara, dok su 64 poslanika DS-a na reprezentaciju potrošila manje od SPS-a - 301.000. Da nisu štedeli ni poslanici LDP-a pokazuje podatak da je reprezentacija njihovih 12 poslanika dostigla 233.000 dinara.

Analiza Pressa pokazala je da nisu poslanici svih stranaka podjednako skupi. Obično najviše koštaju stranke koje imaju samo jednog poslanika, poput BDPS-a Esada Džudževića, koji je potrošio 3.128.197. Ali i tu ima izuzetaka, kao što je SDU Žarka Koraća, čija nas je 2009. godina u parlamentu koštala 604.000 dinara.

Od stranaka koje imaju po više poslanika, najskuplji su mađarski, jer je njih četvoro naplatilo ukupno 12,2 miliona dinara, što je više od tri miliona po poslaniku. Na drugom mestu je Nova Srbija, čiji nas jedan poslanik godišnje košta 2.777.777 dinara.

Interesantno je da Administrativni odbor juče nije usvojio ovaj izveštaj jer nije bilo kvoruma pošto su vladajućoj većini nedostajali poslanici Boško Ristić i Branko Ružić, a opozicija nije učestvovala na sednici. Najavljujući uskoro novu sednicu, predsednik Odbora Nenad Konstantinović najavio je i nove uštede.

*17. Maj 1999 Zoran Djindjic: ”Ako se zivotna situacija naroda u Srbiji pogorsa i ako se unisti energetski sistem države, Milosevic ce morati da potpise sve sto zahtevate. (Izrealski list „Haaretz”)

20. Maj 1999 Zoran Djindjic: „Jugoslavija se mora bombardovati” (Der Spiegel)

I taj covek je bio premijer Jugoslavije. I takvog coveka da slavim i da mu ljubim sliku. Neka fala. A da ne pominjem šta su govorili njegovi saborci npr. onaj deka Micun

Micunovic:„srbi nemaju šta da traže preko Drine”!

Posle pada Slobiše i pocetka rasprodaje zemlje bud-zašto i otimanja ovih na vlasti na celu sa Zokijem.
Naravno zna se ko je najviše uzeo, i da ne zaboravim da priupitam
Cijim je avionom Zozika putovao po Evropi i svetu, nije državnim. Putovao je privatnim avionom Stanka Subotica ‚‚Caneta" vodom duvanske mafije.

Prostitutka u Skupštini Srbije!
--------------------------------------------
Policija je u zgradi Skupštine Srbije uhapsila Suzanu P., za kojom je sud raspisao potragu zbog profesionalnog bavljenja prostitucijom! Hapšenje prostitutke u zgradi parlamenta potvrdili su za Press ministar policije Ivica Dačić i predsednica parlamenta Slavica Đukić-Dejanović
Đukić-Dejanović i Ivica Dačić
Znali za damu sumnjivog morala... Đukić-Dejanović i Ivica Dačić
Međutim, niko nije želeo da otkrije kod koga je u posetu došla Suzana P. i da li je bila najavljena od strane nekog narodnog poslanika, ili je možda došla da naplati neke ranije „usluge" koje je „izvršila" nekome u Skupštini Srbije.
Dačić: Redovna kontrola
Prema saznanjima Pressa, incident sa Suzanom P. dogodio se krajem februara, a ova informacija je skrivana od javnosti kako ne bi narušila ionako lošu sliku koju parlament već ima. Suzana P. je odmah po ulasku u zgradu parlamenta bila sumnjiva obezbeđenju Skupštine zbog vrlo provokativnog oblačenja.
- Imala je malo garderobe na sebi i previše šminke. Kada su joj uzeti podaci radi provere, utvrđeno je da je za njom još ranije raspisana potraga. Obezbeđenje je odmah pozvalo policiju i ona je uhapšena. Dok su je privodili, ona je vikala, psovala, vređala je policiju - kaže izvor Pressa iz Skupštine.
Ministar policije Ivica Dačić potvrdio je za Press da je žena koja se tereti za prostituciju uhapšena u zgradi parlamenta.
- Ona je privedena u okviru redovne kontrole i provere lica koja ulaze u Skupštinu. Nakon što je dala svoja lična dokumenta i provere, obezbeđenje je utvrdilo da je za njom raspisana potraga, jer koliko se sećam, nije se odazivala na sudske pozive. Konkretno, radi se o raspisanoj potrazi Prvog osnovnog suda u Beogradu zbog krivičnog dela prostitucije. Ona je odmah posle toga privedena tom sudu - priča Dačić, i dodaje da ne zna iz kog razloga je Suzana P. došla u Skupštinu.
Jedna htela sa pištoljem u Skupštinu, drugi postavio lažnu bombu
U julu 2009. u zgradi Skupštine uhapšena je Nataša T. iz Grocke. Ona je pokušala u zgradu da unese pištolj za koji je imala dozvolu za držanje, ali ne i za nošenje. Pištolj je otkriven na ulazu pri prolasku kroz detektor za metal. Ona je u parlament došla kao posetilac i na ulazu tražila „nekog zaduženog za privredni kriminal".
U novembru 2009. godine ispred Doma Narodne skupštine uhapšen je J. D., koji je pretio da će na parlament baciti bombu. Međutim, nakon pretresa kod njega nije nađena eksplozivna naprava niti drugo naoružanje. U novembru iste godine uhapšen je S. G. zbog sumnje da je uputio lažnu dojavu da je u Skupštini Srbije postavljena bomba, i to tako što je na telefon 92 uputio lažnu dojavu da je u parlamentu, na tri mesta, postavljena bomba koju će neko od poslanika aktivirati svojom karticom.
Predsednica Skupštine Slavica Đukić-Dejanović kaže da je slučaj Suzane P. jedan u nizu uhapšenih na vratima parlamenta.
- Od kada sam ja na ovoj funkciji, bilo je nekoliko takvih slučajeva, a među njima je ta žena koju pominjete. Ne znam detalje, ni šta je tražila u Skupštini, ali me je Služba obezbeđenja, kao i o svakom drugom slučaju, odmah obavestila. O ovom incidentu u pisanoj formi podatke sam dostavila Odboru za bezbednost Skupštine Srbije. Znate, svaki građanin ima pravo da dođe u Skupštinu, ali ako za njim postoji bilo kakva potraga ili poternica, nadležni moraju da reaguju u skladu sa zakonom - priča Đukić-Dejanović.
Todorović: Šta?!
U vreme ovog incidenta predsednik Skupštinskog odbora za bezbednost bio je Dragan Todorović (SRS), ali on kaže za Press da prvi put čuje da je žena koja se tereti za prostituciju uhapšena u zgradi Skupštine.
- Šta?! Prostitutka u Skupštini? Evo, sad sam prvi put čuo za to! Dok sam bio predsednik Odbora mene niko nije obavestio ni pismenim, ni usmenim putem! Možda je predsednica Skupštine obavestila nekog drugog člana, ali mene kao predsednika nije! Šta da vam kažem, osim da sam iznenađen - rekao je Todorović.

general–pukovnik
NEBOJŠA PAVKOVIĆ

Vi morate, vi ste stručna služba koja mora da zalegne iza svakog predmeta. Mi
smo tužili Perišića jel znate gde je taj predmet, koliko meseci on stoji? Ko ga drži
tamo? Koje zainteresovan da to izađe u javnost? Ja sam kao komandant 3.A tužio
dole vranjske novine, sve smo dobili na sudu, tužili smo Živkovića još stoji, niko
ne pomera mali prst od vas stručnih organa i tužioca i kako god se zvali vi. Vi ste
dužni da idete da pratite, da jurite. Obrenčević da prati za Perišića gde je predmet
zastao, šta je u pitanju, šta mi treba kao stručna služba da dopunimo, da damo uz
taj predmet da se Perišić osudi a ne da ih sklanjaju u fioke i da zaobilaze. Tu se pravi
opstrukcija da li je to namerna, da li nenamerna itd. Videli smo probleme koje ima,
reši ćemo mi probleme. Nisu problem stanovi za sudije i za tužioce, to ćemo mi da
rešimo. Dajte mi da imamo jedinstven stav u svemu tome.
Ko će da zalegne iza predmeta koji smo mi pokrenuli? Niko. Ja svaki dan se ču-
jem sa Lazarevićem, gde je predmet za Živkovića? Vi znate šta je Živković uradio,
dali smo ga na civilni sud, civilni sud znamo kako rade, gde su? Ako se mi kao in-
stitucija vojska ako se tužilaštvo, ako se sudstvo pojavi tamo traži čeprka, ide onaj
sudija insistiramo kod svih pravosudnih organa to mora da se izvrti i da izađe u jav-
nost, onda je nekome u interesu da sakrije to. Znamo da je pola pravosuđa korum-
pirano tamo, pitanje je u kakve su sve igre uvučeni. To je ono što mi govorimo, a
mi nemamo ko može vojsku da zaštiti od ovih naših organa. Meni predsednik kaže
pa to je Vojni sud. Jel vojni sud osudio onoga na pet godina? Zašto pet godina? (
vidi Prilog br. 1 na kraju knjige.) Pet godina dokazujemo da je pripremao atentat na
predsednika države, priprema atentat na ovoga, osudili su ga kaznicom koju dobije
lovokradica kada uđe i ubije jelena kapitalca. On kaže jel to sud? Nisam mogao da
mu objasnim. Objašnjavao sam mu nedelju dana oko toga. Kolika je kazna predvi-
đena? Ja sam ... od tri do deset godina. Što nije deset godina pa neka se on žali, pa
nek je spustimo na devet, pa neka je spustimo na osam ali to je primer ostalima da
nikome ne padne napamet da to uradi. Ovako kaznio si ga pet, sada će da se žali,
smanjiće mu na tri, odlusžiće jednu i posle godinu dana će da izaće iz zatvora. To je
logika nas koji neznamo struku vašu, ali morate vi da zalegnete.

stevan jaksic, 25/04/2010, 16:05

*Da, slucaj "Racak" nikada nije bio procesuiran u Hagu jer je Radosavljevic, kako i sami rekoste u clanku, odbio naredjenje svog vrhovnog komandanta i pustio demonstrante u Beograd. Time je omogucio uspostavu marionetske vlasti i tihu okupaciju Srbije. Otuda i neproceusiranje "Racka" u Hagu. Guri-Radosavljevic je klasicna prica o izdaji za pregrst srebrnjaka....*

Na koji način će „Nezavisnost" obeležiti 1. maj?

- Sindikatima u našoj zemlji treba zabraniti da izlaze na ulice za 1. maj jer nisu to ni zaslužili. Ipak, mi ćemo napraviti protest u Kruševcu 1. maja, i održaćemo konvenciju pod nazivom 'Svečano obeležavanje 20. godišnjice krize'. To je takođe jedna vrsta našeg protesta protiv sistematskog zamagljivanja stvarnosti u Srbiji. Jer pozivanje na svetsku krizu za ovo što nam se sada dešava je više nego naivno.
Zašto niste organizovali protest na ulicama Beograda, na ulicama cele Srbije?
Orbovićeva izdaja
U kakvim ste odnosima sa Ljubisavom Orbovićem, predsednikom SSSS?
- Do skoro smo se trpeli. Međutim, sada je otišao na potpuno drugu stranu i izdao nas. To nikako nije smeo da uradi, pogotovo što se stalno poziva na grčke sindikate čija je glavna parola prošlog četvrtka na protestu bila - Objavljujemo rat bogatašima.
- Zato što mi ne možemo ni približno da izađemo u onom broju kako se izlazi u zemljama poput Grčke, Španije, Italije, Francuske...
Zbog čega?
- Zbog toga što ljudi traže honorar da dođu na protest i zbog toga što naš čovek delegira mene da se bunim u njegovo ime.
Kakav honorar, pa valjda se ljudi bore za svoja prava?
- Mi nekoliko godina nismo imali proteste jer nam sindikalci traže dnevnice. To je nezamislivo u Italiji i Francuskoj. Tamo sindikati ne plaćaju čak ni putne troškove. Ljudi jednostavno izlaze na ulice zato što hoće. Imaju građansku kulturu protesta. A kod nas kad ih pozovemo, oni prvo pitaju koliko će novca dobiti.
Koliko novca treba za organizaciju protesta?
- Jedan mali protest košta najmanje 200.000 evra. Mi taj novac nemamo. Dnevnice su samo deo novca koji je potreban. Jer da bismo doveli ljude u Beograd treba nam bar 100 autobusa. Samo za to nam je potrebno 12.000 evra.
Srbija ima sve više siromašnih, ljudi svaki dan ostaju bez posla, a sindikati ćute. Da li je to normalno?
- Nije normalno. Ali naši ljudi imaju drugačiju svest. Svi čekaju da neko drugi završi njihov posao. To je zato što smo 50 godina imali Centralni komitet koji je to radio. Ljudi sad po toj inerciji čekaju neki drugi CK. A meni ne pada na pamet da vučem za rukav ljude.
Koliko članova ima vaš sindikat?
- Oko 160.000.
Zašto se ne isključe ako neće da protestuju?
- Taman posla. Treba im advokat ako dobiju otkaz, suspenziju, a to je jako skupo.
Kada su poslednji put održani veliki protesti u Srbiji za 1. maj?
- Poslednji put je to bilo za vreme Slobodana Miloševića. Tada je samo u Beogradu bilo 30.000 ljudi za 1. maj. Onda se dogodio 5. oktobar, posle koga su svi mislili da mogu da idu kući mirno da spavaju, umesto da su tek tada krenuli protesti.

(..Svi su mislili da ce i dalje da dobijaju pare od DOS.. da setaju po Terazijama, pa su morali da idu kuci mirno da spavaju da se odmore, i pripreme za sledecu setnju, bilo je to *porodicno blago*.. porodica, cetiri clana 40 dm za vece...stecena navika, *plati pa klati*)

GEORGE SOROS, САД ,Quantum фонд за ”отворено друштво”
LAWRENCE EAGLEBURGER ,САД ,Бивши амбасадор САД у Југославији
HENRY KISSINGER, САД ,Бивши државни секретар САД
WARREN ZIMMERMAN ,САД ,Бивши амбасадор САД у Југославији
MADLEINE ALBRIGHT САД ,Државни секретар САД
RICHARD HOLBROOKE ,САД ,Изасланик САД за бившу Југославију
ALFRED (AL) GORE ,САД ,Потпредседник САД
WILLIAM COHEN ,САД, Секретар одбране САД
SAMUEL BERGER ,САД ,Саветник за националну безбедност
JAMES RUBIN ,САД ,Потпарол Стејт Дипартмента
YBIGNEW BRYEYINSKI ,САД ,Бивши саветник за националну безбедност
ANTONY LAKE ,САД, Бивши главни саветник за нацио. безбедност
WARREN CHRISTOPHER, САД ,Бивши државни секретар
PETER GALBRIGHT ,САД, Бивши амбасадор САД у БиХ
ROBERT GELBARD ,САД ,Изасланик САД за бившу Југославију
JACKUES KLEIN ,САД, Управник УН за сремско-бараљску област
JOHN KORNBLUM ,САД ,Изасланик САД за бившу Југославију
REGINALD BARTHOLOMEW, САД, Изасланик УН за бившу Југославију
JOHN DEUTSCH САД Бивши ЦИА директор
RICHARD KAUZLARICH ,САД ,Амбасадор САД у БиХ
STUART EINSENSTAT ,САД ,Бивши помоћник Државног сек. за безбедност
STEPHEN OXMAN ,САД, Бивши помоћник Државног сек. за Европу
RICHARD SCHIFER ,САД, Амбасадор у Израелу, изасланик за ЈУ.
IRA MAGAZINER, САД ,Бивши главни саветник за безбедност
MARAK GOULDING, САД, Подсекретар Уједињених Нација
JEFFRY SAX ,САД, Творац економског програма за Источну Евро.
MAURICE GOLDSTEEN ,САД, Институт за међународну економију
ELIE WIESEL ,САД, Нобеловац, захтевао бомбардовање Срба
ROBERT FROWICK ,САД, Шеф мисије ОЕБС у БиХ
TIM GOULDIMAN, САД, Мисија ОЕБС у Хрватској
DAVID BORNSTEIN ,САД, Потпарол СФОР-а у БиХ
TOM LANTOS САД ,Конгресмен, увек против Срба
PETER TARNOFF САД ,Помоћник ,државног сек. за политичка питања
KATTY MARTHON ,САД ,Председница Организације за слободу медија
ROY GUTMAN, САД ,Новинар, добио Пулицера за лажи о Србима
DAVID KAPLAN ,САД ,Дописник ТВ мреже АБЦ из БиХ
LARRY KING ,САД ,Чувени CNN водитељ
WOLFF BLITZER ,САД ,Извештач CNN-а
PETER USTINOV ,САД, Познати глумац, рекао “Срби су ретардирани “
STEVEN SPIELBERG ,САД, Познати редитељ и Србомрзитељ
WESLEY KANNE CLARK ,САД, НАТО генерал, ратни злочинац
MALCOM RIFKIND , Британија, Бивши Министар одбране
GERALD KAUFMAN ,Британија, Члан Блерове Лабуристичке партије
NIGEL LAWSON ,Британија ,Бивши Министар финансија
DAVID HUNT ,Британија ,Комисија за борбу против антисемитизма
SIR LEON BRITTEN ,Британија, Председник GATT Комисије
SIR ALFRED SHERMAN, Британија ,Бивши саветник Маргарет Тачер
PETER MENDELSOHN ,Британија, Блеров сарадник, Министар трговине
DAVID HANNEY , Британија, Британски амбасадор у УН
NORA BELOFF , Британија ,Дописник Observera
MAURICE SAATCHI, Британија ,Организатор студентског протеста у БГ '97.
CARLOS WESTERNDORP ,Шпаниј,а Претставник међународне заједнице у БиХ
JORGE SAMPAIO, Португал, Председник Португалије
RICHARD GOLDSTONE ,Ј. Африка ,Бивши председник Хашког Трибунала
BRONISLAV GEREMEK ,Пољска, Администратор ОЕБС
GIANI DE MICHELLIS ,Италија ,Бивши Министар спољних послова
RUPERT MURDOCH, Аустрал. ,Медијски магнат
JAMES WOLFENSON ,Аустрал., Председник Светске банке
EUGEN LANSKI ,Чешка, Потпредседник Чешке републике
HENRY WEINNANS ,Холандија ,Бивши Министар спољних послова
PETRU ROMAN ,Румунија, Бивши премијер, вођа Демократске партије
GYORGY KONRAD ,Мађарска, Председник Светског ПЕН клуба
EDGAR BROMFMAN ,Канада ,Председник Светског Јеврејског конгреса
SIMON WIESENTAL ,Аустрија, “ловац на нацисте”
TEDDY KOLEK, Израел, Градоначелник Јерусалима, мрзитељ Срба
SIMONE WAIL ,Франц., Бивша предсдница Европског Парламента
ROBERT BADINTEUR, Франц., Председник чувене “Бадинтерове комисије”
BERNARD-HENRY LEVY ,Франц. ,Филозоф, предводник групе србомрзитеља
ANDRE GLUCKSMAN ,Франц. ,Филозоф, члан Левијеве групе филозофа
JACQUES DERIDA ,Франц. ,Филозоф, члан Левијеве групе филозофа
ALAIN FINKELKRAUT ,Франц., Филозоф, члан Левијеве групе филозофа
LORAIN FABIUS Франц. Бивши Премијер
TANSU CILER ,Турска, Бивша Премијерка
DANIJEL COHN-BENDIT ,Франц., Вођа студентског протеста из 1968.
GABY GLUMAN, Шведска ,Председница шведског ПЕН клуба
JACQUES ATALLY ,Франц., Председ. Европске банке за обнову и развој
RICK SALUTIN ,Канада ,Писац, Учесник студентског протеста у БГ '97.
JOSEF “JOSHKA” FISHER Немачка Министар спољних послова
HELMUTH KOHL Немачка ,Бивши ,немачки Канцелар
FREIMUT DUWE ,Немачка ,Изасланик ОЕБС за слободу штампе
LUC LEVY ,Франц., Директор Француског културног центра у БГ
BERNARD KUSHNER ,Франц., Србомрзитељ, увек са непријатељима Срба
JACK LANG ,Франц. ,Бивши Министар културе
LAYAR MOJSOV ,Македонија ,Високи функционер бивше Југославије
MICHAEL FRIDMAN ,Немачка ,Саветник бившег Канцелара Кола
ISRAEL KELMAN ,Аустрија ,Власник 51% Пљачкашке Дафимент банке
MARGARET KOCH ,Швајцарска, Председница Швајцарске конфедерације
BORIS YELTSIN ,Русија ,Бивши председнк Русије
YEGOR GAIDAR ,Русија ,Бовши Премијер
ANDREY KOYIREV ,Русија, Бивши Министар спољних послова
SERGEY KIRIENKO ,Русија, Бивши Премијер (1998.)
YEVGENI PRIMAKOV ,Русија, Бивши Премијер (1999)
ALFRED KOCH ,Русија, Бивши заменик Премијера (до 1997.)
ANTHOLY CHUBAIS ,Русија, Бивши Јелцинов саветник
GENADI BURBULIS ,Русија, Бивши Министар финансија (код Гајдара)
VLADIMIR ZYRINOVSKY ,Русија, Вођа Либерално- демократске партије Русије
GRIGORY YAVLINSKY ,Русија ,Вођа блока Јаблоко (партије центра)
MICHAEL ZADORNOV ,Русија, Министар финансија (код Примакова)
SERGEI STEPASHIN ,Русија, Министар унутрашњих послова
SERGEI LAVROV ,Русија ,Амбасадор Русије у Уједињеним Нацијама
BORIS BEREZOVSKY, Русија, Билионер, медијски магнат
BORIS NIEMTSOV ,Русија, Бивши раменик Премијера Кириенка
ALEXANDER RUTSKOY, Русија ,Вођа побуне у Руском парламенту
PETER AVEN, Русија, Бивши Министар спољне трговине
MIHAEL FRIDMAN ,Русија, Банкар, са Авеном сувласник Алфа банке
VLADIMIR GUSINSKY ,Русија, Медијски магнат, перд. Руског Јеврејског Конг.
MICHAEL HODOROVSKY, Русија ,Менатеп Банка
ALEXANDER SMOLENSKY, Русија ,Престоничнаја Банка
VITALY MALKIN Русија ,Руска ,Кредитна Банка
VLADIMIR YASIN ,Русија, Министар економије (код Черномирдина)
ANTOLY SOBCHAK, Русија, Градоначелник Санкт- Петерсбурга
YULLY VORONTSOV ,Русија, Бивши амбасадор Русије у УН
YEFIM ZVIAGILSKY ,Украјина ,Бивши Премијер
SONJA LICHT ,Југославија ,Председница Сорош фонда за Југославију
CZESLAV MILOS ,Чешка ,Нобеловац, тражио бомбардоваље Срба
DAVID KALEFF ,УСА ,Саветник за јавне односе код Милана Панића
LASLO SEKELY ,Југославија ,Дописник многих Сорошових издања