Dragoljub Micunovic se *revidirao*

Mićunović je za vreme razgovora predsednika Srbije Borisa Tadića i ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića sa ambasadorima prvo zaspao, a onda naočigled svih učesnika skupa i pao sa stolice!

Jedan od učesnika konferencije, koji je insistirao na anonimnosti jer se sve to dogodilo na delu sednice koji je bio zatvoren za javnost, za Press objašnjava šta se dogodilo.

- Za velikim okruglim stolom sedeli su Tadić, Jeremić i ambasadori, dok su na stolicama sa strane koje su se nalazile u tri, četiri reda sedeli su gosti, uglavnom predstavnici spoljnopolitičkog saveta MSP, diplomatskog kora i NVO. Među njima je bio i Mićunović, koji je i predsednik Odbora za spoljne poslove Skupštine Srbije. On je sedeo desno od ulaza u salu i uglavnom je žmurio, a mnogima se činilo kao da drema ili spava - kaže sagovornik Pressa.

A onda je razgovor Tadića, Jeremića i još nekoliko ministara sa ambasadorima prekinuo tresak!

- Dok se razgovaralo o spoljnopolitičkim prioritetima Srbije u 2011. godine koji su svi s velikom pažnjom pratili, začuo se tresak! Okrenuo sam se i video da je gospodin Mićunović pao sa stolice. Bila je to zaista neugodna situacija, a oni koji su bili najbliže Mićunoviću su se trgli i naglo ustali da pomognu. Ali, Mićunović je sam, bez ičije pomoć, ustao i vratio se na mesto. I predsednik Tadić je pitao da li je sve u redu, a potom je razgovor sa ambasadorima nastavljen - kaže sagovornik Pressa.

Press je juče pokušao da razgovara sa Mićunovićem, ali on nije odgovarao na naše pozive. Osim pada predsednika Političkog saveta DS-a sa stolice, ovaj skup su obeležile i povrede naših državnika. Tako se šef srpske diplomatije na ovoj konferenciji pojavio sa gipsom na ruci, koju je pred kraj godine polomio na odmoru u Austriji, dok se predsednik Boris Tadić prvi put u javnosti tada pojavio sa longetom na nozi posle operacije koju je imao na VMA.

S. Vojinović

Vaša eko-pravna zaštita pokrenuta je i povodom zločina nad vojnicima JNA u Sloveniji. Podneli ste krivičnu prijavu Javnom tužiocu Srbije i Slovenije protiv Janeza Janše, Milana Kučana i Janeza Drnovšeka, zbog streljanja više od sto vojnika JNA tokom nezakonite secesije ove republike. Da li je država Srbija išta preduzela da dođe bar do konačnog spiska streljanih vojnika?

Nažalost, nikada nije. Sam Boris Tadić je lično zabranjivao službenicima ministarstva, dok je bio vojni ministar, da nam se taj spisak dostavi. Država Srbija se zbog takvih izdajnika odrekla svoje dece i nikad od tada nije ništa preduzela da bi njihovi dželati odgovarali pred sudom. Srbiju su zauzvrat prepustili tim istim zločincima da je ponovo pretvore u svoju tehničku koloniju, bez plaćanja poreza zemlji domaćinu… Dolaze nam roditelji streljanih vojnika čak sa Novog Zelanda. „Naša Maja“, dok je bila gradonačelnica, prodala im je deo Novog Sada da bi izgradili robnu kuću, iako je prva žrtva slovenačkih zločinaca upravo iz Novog Sada. A režim ih je oslobodio poreza. Lično sam uručio Mlađanu Dinkiću, dok je bio ministar finansija, platne kartice „Merkatora“ iz kojih se vidi da su samo za sedam meseci utajili 12,7 miliona evra poreza, dok naše zanatlije dobijaju opomenu pred tužbu zbog dugovanja od 0,18 para! Da bi provokacija bila kompletna, robnu kuću je hteo da otvori zločinac Janez Janša. Možda bi i uspeo da nisam pozvao građane Novog Sada da ga uhapse čim ga vide. Jedino je „Kurir“ na naslovnoj strani preneo moj poziv kao naredbu. Zlikovac se uplašio linčovanja i nije se usudio da dođe da otvori svoju robnu kuću i da nam kopa po svežim ranama. Nažalost, ako i nije došao imenovani zlikovac, u Srbiju dolazi njegov ideolog Jelko Kacin, koji novinare u Srbiji pozdravlja šiptarskim pozdravom.

Razgovarala Mara Knežević-Kern

Ko je nalogodavac uvoza GMO, zašto se o toj činjenici uporno ćuti, da li će Srbija pod izgovorom „harmonizacije“ našeg zakona sa standardima EU prihvatiti sva čuda novog svetskog poretka, te koliko je vlast imala sluha za sve apele Ekološkog pokreta Novog Sada, za „Pečat“ govori Nikola Aleksić direktor pomenute nevladine organizacije

Ekološki pokret Novog Sada je nevladina organizacija koja se već dve decenije na specifičan način bori protiv urušavanja ekološkog sistema u Srbiji, a svoje naučne skupove organizuje pod pokroviteljstvom UN, Matice srpske i uz podršku Vojvođanske akademije nauka, Novosadskog, Beogradskog i dva univerziteta iz Moskve, među kojima je i Ruski državni poljoprivredni univerzitet ,,K.A.Timiryazev“. Članovi i saradnici Pokreta su brojni akademici, a direktor Nikola Aleksić pokretu daje entuzijazam, energiju i pre svega hrabrost. A svakome ko se danas u Srbiji usudi da digne glas protiv GMO i megadobavljača „Monsanta“, pre svega je potrebna hrabrost. EPNS se uključio u „međunarodni pokret otpora“ genetski modifikovanim „proizvodima“ – koje nam poturaju pod nazivom „hrana“, postavši član „ratnog tima“ dr Rime Lajbou, jednog od najmarkantnijih boraca protiv porobljavanja planete putem genetskog inženjeringa, uz pomoć trojanskog konja Codex Alimentariusa. Ovaj medijski rat je neravnopravan, ali nije izgubljen, zahvaljujući internetu, „Pečatu“( serijal posvećen temi GMO je pokrenuo avgusta 2009. godine, u 76. broju, tekstom Nataše Jovanović pod nazivom „Genetski inženjering: Seme smrti“), te nekim preostalim relativno samostalnim medijima i entuzijastima koji rade ovaj posao mnogo rizikujući.

EPNS je 25. januara održao konferenciju za novinare u Pres-centru sa namerom da pred javnost iznese alarmantnu vest da je Srbija u rukama dilera GMO otrova, oni uz podršku vlasti krše zakone i rade na pripremi novih sa naredbodavcima usaglašenih, zakonskih akata, kojima bi se legalizovala verifikacija Codex Alimentariusa i time Srbija gurnula u ruke mešetara koji će odlučivati o našim životima.

Do koje mere je ova tema neprijatna svedoči poziv upozorenja iz ministarstva, gde se Aleksiću savetuje da odloži konferenciju koja bi mogla da omete proces „harmonizacije“ sa WTO i EU. Ispred EPNS, pored N. Aleksića svoje stavove je izložila Ivana Đujić, prof.hemije, dr Katica Spasić, veterinar i saradnik časopisa „Zdrav život“, koji se hrabro uhvatio u koštac sa ovom opasnom materijom.

Pred Narodnom skupštinom je usvajanje predloga izmena i dopuna Zakona o GMO, kojim se na mala vrata uvodi Codex Alimentarius. Pod izgovorom „harmonizacije“ našeg zakona sa odredbama EU, Codex će uskoro biti verifikovan. O ovome se u javnosti nedovoljno govori, a mnoge odredbe su protivustavne.

Vlada Srbije sprema zakon koji će uništiti poljoprivredu, a građani Srbije su, zbog nedostatka informacija, potpuno nezainteresovani za predstojeće izmene i dopune Zakona o genetički modifikovanim organizmima, sa kojima se na mala vrata uvodi genocidni Codex Alimentarius. Naša Narodna skupština će tim izmenama i dopunama navedenog zakona uvesti obavezujuće odredbe po kojima se poljoprivrednim proizvođačima u Srbiji zabranjuje korišćenje sopstvenog semena za poljoprivrednu proizvodnju, uz obavezujuću klauzulu o korišćenju genetski modifikovanog semena, koje se mora svake godine iznova kupovati jer je jednorodno. Zatim se uvodi obaveza primene veštačkog goveđeg hormona rasta i antibiotika u ishrani svih životinja (kopitara, papkara, ptica, riba) namenjenih ljudskoj ishrani, zabranjuju se vitamini, lekovite trave i minerali koji će moći da se dobiju samo na recept. Ponovo se uvode i dozvoljavaju najotrovniji herbicidi kao DDT i drugi, koji su pre četiri decenije izbrisani sa spiska dozvoljenih hemijskih supstanci zbog opasnosti po život i zdravlje ljudi. Uvodi se i obaveza zračenja svih vrsta hrane namenjene ljudskoj ishrani.

Zakon o zabrani GMO donet je 2009. godine. Kome taj zakon ne odgovara?

Kad su Amerikanci došli u redovnu kontrolu i javno izrazili nezadovoljstvo ovim zakonom, naši su odmah udvorički obećali izmene i prionuli na posao. O izmenama je javnost obaveštena, a ukoliko ih Skupština usvoji posledice će biti nesagledive. Najugroženija će biti deca. Da se ne desi da poslanici budu obmanuti, kao kad se usvajao zakon o povećanoj dozvoljenoj radioaktivnosti đubriva, naši aktivisti su na portirnicu Skupštine odneli tekst upozorenja, za svakog poslanika po jedan elaborat, a primerak je dostavljen i Čedomiru Jovanoviću koji u opisu radnog mesta ima zadatak da prouči naše primedbe i prosledi ih dalje.

Ovom prilikom ste izneli pred javnost studiju „Efekti liberalizacije carina na poljoprivredu Republike Srbije“ iz koje se jasno vide namere naše vlade da odobri uvoz GMO, iako nas uveravaju u suprotno.

Ovaj dokument je nastao kao zajednička inicijativa Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i USAID agrobiznis projekta i pripremljena je od strane SEEDEV stručnjaka. Na strani 28 se nalazi ključni dokaz da su građani Srbije obmanuti od strane aktuelnog ministra poljoprivrede. Iz ovog dokumenta se jasno vidi do koje mere SAD utiču na našu carinsku politiku. Insistirajući na fleksibilnijem pristupu „carinskoj politici, oni su između ostalog tražili smanjenje carinskih stopa za goveđe, svinjsko i pileće meso, kao i za zakonom zabranjene genetski modifikovane proizvode…“ Jasno je da se Srbija ubrzano priprema za pridruženje WTO (Svetskoj trgovinskoj organizaciji), uprkos tvrdnjama ministra da uvoz GMO neće biti dozvoljen. A to je uslov za prijem! Pregovori sa Norveškom, Švedskom i Kanadom su privedeni kraju, a Srbija je „veoma kooperativna“.

Šta sadrži nacrt zakona o GMO?

Zakon uređuje postupke u zatvorenim sistemima (eksperimenti sa GMO u laboratorijama, staklenicima…), namerno uvođenje GMO u životnu sredinu, stavljanje u promet, obeležavanje, rukovanje, pakovanje… GMO se legalizuje i uvodi na velika vrata. Pri tom ministar poljoprivrede nagoveštava ove izmene kao mere koje će doprineti „povećanoj sigurnosti i kvalitetu hrane u Srbiji, kao i preventivnoj zaštiti zdravlja i života naših građana“. Kakva drskost! Da je Srbija već okupirana od strane „Monsanta“ govori podatak da su u decembru 2010. godine raspisali konkurs za prijem radnika koji će prodavati GM seme, što svedoči o tome koliko su sigurni u promenu naših zakona.

Zakon o jonizujućem zračenju, kojim je petostruko povećana dozvoljena doza radioaktivnosti mineralnog đubriva, takođe je donesen za „dobrobit“ Srbije?

Oni su orvelovskim jezikom rečeno podizanje nivoa radioaktivnosti predstavili kao „najznačajniju novinu u odnosu na važeću regulativu, čime se povećava efikasnost kontrole i nadzora nad bezbednom primenom izvora jonizujućih zračenja“… Naš stručni tim priprema tužbu protiv uvoznika i onih koji su uvoz dozvolili i traži odgovor od ministarstva ko je uvezao, ko konzumirao i na kojim parcelama, kako bi se zamljište dekontaminiralo… Obratićemo se najvišim instancama, i nećemo odustati sve dok se slučaj ne iznese pred javnost, a vinovnici kazne. A što se tiče lične bezbednosti – za sebe ne brinem. Radije ću poginuti pred vratima Skupštine, nego da mirno posmatram kako mi uništavaju potomstvo. Mi se najviše uzdamo u seljaka i njegovu svest, i upozoravamo ih da mešetare kad se pojave slobodno oteraju sa praga zato što rade posao koji je još uvek van zakona. I potrošači su moćna karika u ovom ratu: ako se ljudi osveste i odbiju da konzumiraju „jeftinije“ proizvode sa njiva i one iz supermarketa bez oznake o poreklu, mi ćemo ovu bitku dobiti.

Tvorci Codex- monstruma se pozivaju na stručnjake, a svetska naučna javnost je uputila apel svim vladama, verovatno i našoj, kojim upozorava na kobne posledice ovog eksperimenta.

Autori Codexa Alimentariusa, među kojima je i ratni zločinac Fric De Mer, direktor farmaceutske industrije I.G. Farben, koja je proizvodila „Ciklon B“ radi uništavanja Jevreja u konclogorima i koji je osuđen u Nirnbergu 1945. godine zbog zločina protiv čovečnosti, predvideli su da će od početka primene Codexa Alimentariusa umreti 3.000.000 (tri milijarde) stanovnika planete Zemlje.

Ko stoji iza lobija koji pacovskim kanalima krijumčari zabranjeno seme?

Iako sadašnji zakon u Srbiji zabranjuje uzgoj genetski modifikovanog semena, kao i uvoz i promet u komercijalne svrhe, „MK Group“ je postao zvanični predstavnik i distributer „Monsantove“ kompanije u Srbiji od 15. maja 2007. godine. Pokrenuli smo pitanje ko stoji iza kupovine oko 300.000 hektara oranica u Vojvodini, kao i svojevremene kupovine „ tri šećerane za po tri evra“, i poslali peticiju predsednici Narodne skupštine sa oko 5.000 potpisa protiv izmena i dopuna tog zakona, uz informaciju da se akcija skupljanja potpisa nastavlja. Zbog zastrašujućih posledica po ljudsku vrstu, ovo pitanje je od vrhunskog značaja za nacionalnu bezbednost i niko ne može da bude izuzet od odgovornosti.

Svetska naučna javnost se oglasila upozorenjem protiv GMO eksperimenta koje je poslato svim vladama, verovatno i našoj, iza kojeg stoji 828 naučnika, a spisak se proširuje.

U Evropi je sakupljeno milion i po potpisa protiv GMO. Više od 800 najuglednijih naučnika iz 84 zemlje potpisali su upozorenje o opasnosti od GMO i poslali vladama svih evropskih zemalja, pa i našoj, ali naša Vlada se dodvorava onima koji su nas već zasuli osiromašenim uranijumom, usvajajući te izmene pod izgovorom usklađivanja našeg zakona sa evropskim normama, jer Evropa nema alternativu! Sedam saveznih država SAD traže da se čelnicima „Monsantove“ kompanije sudi za zločine protiv čovečnosti, a ako uspeju u svom zahtevu, tada ćemo suditi i našim političarima koji pripremaju genocidne odredbe Codexa Alimentariusa… „Green peace“ takođe priprema tužbu.

U slučaju izgradnje bugarske fabrike za preradu starih akumulatora pribegli ste metodi plaćenog oglasa, kako biste obavestili javnost o nedozvoljenim aktivnostima ljudi iz vlasti. Ni to vam nije pomoglo da se dokopate prostora u „javnim glasilima“.

Mediji tipa „Večernjih novosti“, „Dnevnika“, „Građanskog lista“ odbijaju da nam objave plaćeni oglas! Kada smo upozoravali na posledice izgradnje ove fabrike, unutar zaštitne zone izgrađenog izvorišta za regionalno snabdevanje pijaćom vodom, neposredno uz vodostanicu, samo jedna novina je objavila plaćene oglase, kojima smo se obraćali predsedniku Tadiću i Pajtiću s upozorenjem na genocidne posledice ispuštanja otpadnih tehnoloških voda sa 1mg/l olova u upojni kanal iznad najvećeg podzemnog jezera pijaće vode. U ovom slučaju mediji su izvršili krivično delo uskraćivanja informacija o životnoj opasnosti, u kojoj se našlo više od 100.000 stanovnika, a sve to usled sprege vlasnika medija i organizovanog kriminala. Takvu fabriku, izgrađenu mimo svih zakona ove države, otvorio je Bojan Pajtić, uz znanje i odobrenje predsednika Tadića.

Ko stoji iza impozantnog spiska stručnih saradnika i aktivista, koji su se uhvatili u koštac sa nezamislivom agresivnošću lokalnih štetočina?

Poznavanje problema nam je olakšano zahvaljujući činjenici da među brojnim članstvom imamo preko 200 profesora univerziteta, što nam nameće obavezu poštenog rada i korektnog odnosa prema svima. Na čelu Pokreta je trostruki akademik, profesor Kastori Rudolf, što samo po sebi dovoljno govori. Entuzijazam je podstaknut potpunom slobodom delovanja svih članova u okviru zajedničkog programskog opredeljenja, bez ikakvih ograničenja. Upravo taj spoj struke sa entuzijazmom mladih ukazuje na moguće mesto i model rada nevladinih organizacija u društvenoj zajednici, koje bi trebalo da budu servis naučnim institucijama i lokalnim samoupravama. Mi smo se za taj status teškom mukom izborili, ali na širem planu, nažalost, to je moguće tek kada se stanje u društvu normalizuje na bilo koji način.

Bili ste aktivni i tokom agresije na Jugoslaviju 1999. godine, kada ste uputili propagandni letak NATO vojnicima sa upozorenjem da ovde nemaju šta da traže. Za vreme bombardovanja ste podneli tužbu državnom tužiocu SAD protiv Bila Klintona, optuživši ga za gaženje Ustava sopstvene zemlje. Prijava je izazvala posebnu pažnju zbog toga što je predstavljala originalnu optužnicu protiv nacističkih zločinaca iz Nirnberga 1945. godine, u kojoj su promenjena samo imena, datum i geografska odrednica. Da li je ovaj dokument ikada bio objavljen u našoj javnosti – u celini?

Krivičnu prijavu protiv predsednika SAD smo podneli 61. dana bombardovanja SRJ, jer predsednik SAD, po svom Ustavu, ima pravo da vodi rat protiv neke države samo 60 dana, a 61. dana mora da obezbedi odobrenje Kongresa da nastavi rat. U tom biznisu, kako je Klinton nazvao ovaj rat, on se zaboravio i nastavio da bombarduje SRJ. O tome smo obavestili državnog tužioca SAD i celom svetu pokazali koliko SAD poštuju sopstveni Ustav, kad ga i sam predsednik baca pod noge. Nismo dobili odgovor, niti su Klintona smenili zbog toga, ali je ekipa CIA-e posetila Ekološki pokret kako bi me slikala za njihov dosije. Ja sam u našoj monografiji, za razliku od Vikiliksa, objavio ne samo ime agenta CIA-e, nego i njegovu fotografiju tokom posete Ekološkom pokretu.

Vaša eko-pravna zaštita pokrenuta je i povodom zločina nad vojnicima JNA u Sloveniji. Podneli ste krivičnu prijavu Javnom tužiocu Srbije i Slovenije protiv Janeza Janše, Milana Kučana i Janeza Drnovšeka, zbog streljanja više od sto vojnika JNA tokom nezakonite secesije ove republike. Da li je država Srbija išta preduzela da dođe bar do konačnog spiska streljanih vojnika?

Nažalost, nikada nije. Sam Boris Tadić je lično zabranjivao službenicima ministarstva, dok je bio vojni ministar, da nam se taj spisak dostavi. Država Srbija se zbog takvih izdajnika odrekla svoje dece i nikad od tada nije ništa preduzela da bi njihovi dželati odgovarali pred sudom. Srbiju su zauzvrat prepustili tim istim zločincima da je ponovo pretvore u svoju tehničku koloniju, bez plaćanja poreza zemlji domaćinu… Dolaze nam roditelji streljanih vojnika čak sa Novog Zelanda. „Naša Maja“, dok je bila gradonačelnica, prodala im je deo Novog Sada da bi izgradili robnu kuću, iako je prva žrtva slovenačkih zločinaca upravo iz Novog Sada. A režim ih je oslobodio poreza. Lično sam uručio Mlađanu Dinkiću, dok je bio ministar finansija, platne kartice „Merkatora“ iz kojih se vidi da su samo za sedam meseci utajili 12,7 miliona evra poreza, dok naše zanatlije dobijaju opomenu pred tužbu zbog dugovanja od 0,18 para! Da bi provokacija bila kompletna, robnu kuću je hteo da otvori zločinac Janez Janša. Možda bi i uspeo da nisam pozvao građane Novog Sada da ga uhapse čim ga vide. Jedino je „Kurir“ na naslovnoj strani preneo moj poziv kao naredbu. Zlikovac se uplašio linčovanja i nije se usudio da dođe da otvori svoju robnu kuću i da nam kopa po svežim ranama. Nažalost, ako i nije došao imenovani zlikovac, u Srbiju dolazi njegov ideolog Jelko Kacin, koji novinare u Srbiji pozdravlja šiptarskim pozdravom.

Na meti ste autonomaša, koji vam ne opraštaju borbu protiv njihove politike.

Režim je naložio ministru Milanu Markoviću da nam pogazi osnovno ustavno i zakonsko pravo na političko organizovanje zbog internacionalizacije krivične prijave protiv Bojana Pajtića, Egerešija i poslanika koji su digli dva prsta za usvajanje nezakonito donetog i protivustavnog predloga Statuta APV i zločinačkog udruživanja radi rušenja Ustavom utvrđenog društvenog poretka i teritorijalnog integriteta Republike Srbije, koju smo podneli kako bi sprečili odvajanje Vojvodine od matice Srbije. Da je to nekom nesrećom usvojeno, NATO zločinci bi već sutradan bili na Savi i Dunavu obezbeđujući granice nove države, osnovane voljom Narodne skupštine Republike Srbije u vidu Odluke o prihvatanju navedenog predloga Statuta APV, koju niko na svetu ne bi mogao osporiti.

onako statisticki i bez *ideologije*..samo brojke...hm, hmm poput...*morala jedne anatomije* i * anatomije jednog morala*..


http://www.pressonline.rs/upload/boxImageData/2011/0/31/129702/SIROMASTVO-ANTRFILE.jpg

Policija je uhapsila 11 osoba u Beogradu, Smederevu i Leskovcu zbog sumnje da su zloupotrebile službeni položaj, falsifikovale službene isprave i utajile porez od oko 47 miliona dinara, saopštio je MUP.

Prema pisanju Pecata br 18/2008, kultura je bila ...*tada bez pistolja, naime NATO, jos nije delio novac preko Madjarske ambasade kao 2000. godine*..pa, pise..Narod je 1968.godine, preko televizije cuo za zbivanja kod Podvoznjaka poceo je da se okuplja na Studentskom trgu,,Ceo Beograd je bio na nogama. Sa balkona Filozofskog fakulteta govorili su profesori Ljuba Tadic,Dragoljub Micunovic i studenti Sonja Liht,Mira Jovanovic..Vlada Mijanovic...bio je tu i Borislav Pekic, prilazi mu Danilo Kis, sjajnih ociju i razbarusene kose. Posmatra studentkinje:..." Sad ih treba jebati, kad su uspaljene. Sad ne znaju sta cine"'

Шака је ретко дозвољавао европљанима да улазе на просторе Зулу нације. Х. Ф. Фин,
познат од раније по свом извештају о Шаки Зулу, обезбедио је једном
приликом медицинску помоћ краљу после битке. Како би показао своју
захвалност, Шака је дозволио европским насељеницима да уђу и оперишу по Зулу краљевству. Ово је отворило врата за будуће Британске упаде у Зулу краљевство који нису били тако мирољубивог типа. Шака је свакако начинио покушаје да разуме европски начин живота.

Европљани су, међутим, уложили мало напора да разумију Шаку. Краљ
Зулуа је током своје владавине одржавао мистериозно али јако присуство и
у Зулу краљевству и у европским колонијама на његовим територијама. Оно је омогућило почетак Зулу
револуције, која је за разлику од европских револуција, које су биле
базиране на индивидуализму или на слободи грађана, била базирана на
идеалима који су били свесрдно афрички и који још увек нису били
разумљиви европском уму тог времена.

Odrastanje malog firera



Neke ptice nikad ne polete. Neki ljudi nikad ne odrastu. Na ovaj ili onaj način ostanu u duši deca. To i nije tako strašno ako velika deca ne dođu na mesto na kojem treba da sede ozbiljni ljudi, odgovorni za svoje i tuđe postupke. Pogotovu ako im je poverena državna funkcija, s koje mogu da utiču i na sudbinu nacije.



Milovan Brkić

Nikola Vlahović

U zgradu Novog dvora 11. jula 2004. godine ušao je u kabinet predsednika Republike Srbije gospodin Boris Tadić. Pobedio je na izborima protivkandidata Tomislava Nikolića, mada upućeni tvrde da je radikal skupo naplatio priznavanje izbornog rezultata i pobedu kandidata Demokratske stranke.

Predsednik Boris Tadić rođen je 15. januara 1958. u Sarajevu, kao drugo dete bračnog para Ljubomira Tadića i Nevenke Kićanović-Tadić. Otac Ljubomir je rođen u pivljanskom kraju, u Crnoj Gori, a majka Nevenka Kićanović u Bijeljini.

Otac Borisov je učesnik Drugog svetskog rata, nosilac je partizanske spomeniice. Poslat je u Beograd 1955. godine da piše novi ustav SFRJ i program Partije, a za profesora filozofije, politike i prava na Filozofskom fakultetu u Beogradu izabran je 1962. Borisova majka je neuropsihijatar, radni vek je završila u Zavodu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici u Beogradu.

Profesor Ljubomir Tadić krajem 60-ih kreće u disidentske vode, kao pripadnik takozvane "Praksisove" škole. Udaljen je s Univerziteta, zajedno s Dragoljubom Mićunovićem, Zagorkom Golubović, Mihajlom Markovićem, Miladinom Životićem, Svetozarom Stojanovićem, Nebojšom Popovim i Trivom Inđićem.

Početkom 80-godina, posle završene Prve beogradske gimnazije, Boris Tadić, kao student psihologije na Filozofskom fakultetu, pokušava da krene očevim stopama. Upoznaje Veselinku Zastavniković (rođena 1955. godine) iz Osijeka, koja studira novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Mlada i prelepa Osječanka već je aktivna u radu i delovanju tadašnjeg Crvenog univerziteta, na čijem su čelu vođe studentskog pokreta iz 1968. godine: Vlada Mijanović, zvani Vlada Revolucija, Pavluško Imširović i Dragomir Olujić, koji je okupljao disidente iz svih republika tadašnje Jugoslavije. Među ženskim pripadnicima ovog pokreta Veselinka je bila najradikalnija, najhrabrija i vrlo obrazovana. Njen otac je u to vreme bio zastavnik u JNA.

Zahvaljujući svojoj devojci Veseli, Boris Tadić je uživao poštovanje prekaljenih disidenata. Njihovu vezu nisu odobravali Borisovi roditelji, naročito njegova majka Nevenka. Boris je bio u senci svoje devojke i disidentske vođe su ga prihvatale isključivo po tom osnovu, jer je bio mlak, detinjast, bolešljiv, a i dolazio je iz boljestojeće porodice.

Skoro anatemisan od roditelja zbog veze s kćerkom iz podoficirske porodice, koja je tri godine starija (otac Ljubomir je rat završio u činu kapetana, a dogurao do pukovnika Ozne), Boris odlazi od kuće. Disidenti ga primaju kao svog druga i 1981. godine Boris i Vesela stanuju u iznajmljenom stanu u suterenu zajedno s Gordanom Jovanovićem, koji je u to vreme s Dragomirom Olujićem radio u odeljenju kontraobaveštajne zaštite disidentskog pokreta.

U suterenu u ulici Koče Kapetana broj 47, gde su stanovali Vesela i Boris, održavane su tribine, sastanci raznih frakcija Crvenog univerziteta koji je, zbog konspiracije, bio podeljen na više odvojenih grupacija, koje su imale koordinatora u Dragomiru Olujiću.

Iz suterena u ulici Koče Kapetana na Vračaru, Vesela i Boris se 1983. preseljavaju u stan u Knez Miletinoj 40, kod Dragomira Olujića, u kojem su živeli duže od godinu dana. Kasnije mladi bračni par se izdržavao tako što su, istina ne baš uspešno, prodavali dečje lutke koje je Vesela umela da pravi. Po ženinom nagovoru, njegov otac Ljubomir uporno pokušava da sina odvoji od lepe Osiječanke. Majka Nevenka nije prihvatala disidentstvo a nije volela ni stil života svoga muža, Borisovog oca Ljubomira. Ona je više bila sklona komfornom životu, čemu je uspela da nagovori svoju kćerku Vjeru. Nevenka je potpisanog novinara, danas glavnog urednika TABLOIDA, pokušala je da smesti u ludnicu zbog organizovanja pobune u srednjoj školi 1974. godine, ali se on spasao bekstvom iz njene ordinacije.

Siromaštva se mladi bračni par Tadić oslobodio kada je Boris dobio posao profesora psihologije u Prvoj beogradskoj gimnaziji.

Brak Vesele i Borisa uspešno je funkcionisao prvih desetak godina. Boris je imao razne hobije (bavljenje vaterpolom, u kojem nije ostvario nikakve rezultate, jer je rovitog zdravlja, bez obzira na korpulenciju). Idoli su mu bili članovi muzičke grupe "Idoli'' (Vlada Divljan, Srđan Šaper, Nebojša Krstić...) koja, inače, nikada nije održala nijedan koncert i u kojoj je samo Vlada Divljan znao da svira. Njihove svirke za ploče izvodio je tonac Radio Beograda Milovan Pilipović, onda popularan kao Minimaksov pulen i poznat kao Mile Pile, koji je svirao više instrumenata i nasnimavao svoju svirku na njihove ploče. Ova grupa imaće u životu Borisa Tadića značajan uticaj, na njegovu sreću, a na našu nesreću.

U politiku Boris Tadić ulazi početkom 90-ih, kada njegov otac Ljubomir u beogradskom Domu omladine osniva s još 11 istomišljenika Demokratsku stranku. U ovoj partiji naći će se i njegov sin, a vrata stranačkih organa za njega su širom otvorena.

Predsednik stranke je u početku Dragoljub Mićunović, Ljubomirov kolega s fakulteta, a potom Zoran Đinđić, kome je Ljubomir Tadić bio uzor. Preko svog oca Boris je u mladosti upoznao Dobricu Ćosića, a sam tvrdi da je najveći politički uticaj na njega imala knjiga Koštunice i Čavoškog "Stranački pluralizam ili monizam".

U Demokratskoj stranci gospodin Boris Tadić je, zahvaljujući uticaju svog oca, izabran za sekretara Glavnog odbora, a potom i za potpredsednika Izvršnog odbora. S liste ove stranke izabran je i za poslanika Narodne skupštine Srbije.

Ulazeći u politiku, Boris Tadić zaboravlja na svoju mladost i počinje da oponaša svog predsednika Zorana Đinđića, za koga njegov otac Ljubomir nije gajio simpatije.

Kada Đinđić kreće da modernizuje "partiju žutih", nalaže svim funkcionerima da se ''dovedu u red''. Postavlja im ultimatum: koliko kilograma da skinu, koliko sati da provedu na vežbama u teretanama, kako da se oblače, gde da se sastaju. Pokojni Đinđić je protežirao mlade, tek iz fakultetskih sala izašle devojke i mladiće.

Uglavnom one koji su mladi, a knjiga im nije išla od ruke. Kao lideru demokrata, Đinđiću su podvodili srednjoškolke koje su učlanjivali u stranku, a njima i roditeljima nudili plaćena mesta u gradskoj administraciji, kada je Đinđić postao gradonačelnik Beograda.

Pokojni Zoran Đinđić je uticao i na Borisa Tadića, s preporukom da "otkači ženu Veselinku". Blizak Đinđićev saradnik se seća da je Zoran, u polušali, tražio od Borisa: "Ma, koji će ti k... žena koja ne može da rodi?! Nađi mlađu i bogatiju ribu!". Želeći da sačuva bliskost s Đinđićem, Boris se sporazumno razvodi od Veselinke Zastavniković 2. septembra 1997. godine u beogradskoj Palati pravde. Nije to više bio isti čovek. Padaju mu na um majčine reči da treba biti bogat, a onda i moćan.

Ubrzo se Boris ženi Tatjanom, građevinskim inženjerom. S njom dobija dve kćerke, Mašu i Vanju.

Život Borisa Tadića iz temelja se menja. On putuje po svetu. Đinđić ga upoznaje s grčkim milionerom Kokalisom. Otac Ljubomir, koji je vanbračno živeo s novosadskom Jevrejkom Klarom Mandić, bliskom prijateljicom Slobodana Miloševića, postao je predsednik Srpsko-jevrejskog društva. Brak s Klarom kratko je trajao, jer se u njeno srce odmah uselio Kapetan Dragan. I Boris odlazi u Izrael, da se ''nauči zanatu'' kako se postaje bogat. Godine 1999. grčki milioner Kokalis šalje ga u SAD da završi bezbednosni kurs za lidere Jugoistočne Evrope.

Kada je 5. oktobra 2000. oboren Milošević s vlasti, Boris se dan kasnije na terasi Skupštine grada upoznaje s Miloradom Lukovićem-Ulemekom - Legijom. Razgovaraju više od sat vremana, nasamo. Boris nikada posle 12. marta 2003. godine, kada je streljan premijer Đinđić, nije pomenuo Legijino ime!

U oktobru 2000. u saveznoj vladi Boris Tadić postaje ministar za telekomunikacije, i to kao potpredsednik Demokratske stranke, što je funkcija na koju je izabran 27. februara iste godine na Skupštini DS.

Novi ministar odmah prihvata Miloševićevog tajkuna Bogoljuba Karića kao svog prijatelja. Zahvaljujući Borisu, Bogoljub Karić je sačuvao svoju kompaniju ''Mobtel'' u narednim godinama. Na račun Borisa Tadić pristižu velike pare. Izraelske i grčke banke su sigurne od provera iz Beograda. Premijer Srbije, pod pritiskom svojih stranačkih kolega, smenjuje Tadića s mesta ministra zbog njegovih dugih prstiju. Boris je finansijski ojačao, već je inkasirao u to vreme nekoliko miliona dolara i čeka novu priliku.

Kada Vojislav Koštunica odlazi s mesta saveznog predsednika, u kabinetu Svetozara Marovića gospodin Boris Tadić dobija resor ministra odbrane! Klinički psiholog je univerzalnih sposobnosti. Samo da je na vlasti. Vodi telekomunikacije, odbranu, sve može. Na ovo mesto je postavljen jer je pukovnik Novosielski, tadašnji vojni ataše u Ambasadi Velike Britanije u Beogradu, ultimativno tražio od premijera Đinđića da ministar odbrane ne bude Zoran Živković, premijerov zamenik u DS-u.

Čim je klinički psiholog postao ministar odbrane, odmah je tražio adekvatan smeštaj. Zbog bezbednosti, kako je rekao. Pravdajući se da je bez stana, jer je svoj dvosobni stan nakon razvoda s Veselinkom ostavio njenom ocu, koji je u međuvremenu unapređen u čin kapetana i penzionisan, ministar odbrane useljava se u vilu na Dedinju, u Lackovićevoj ulici. Njegov otac Ljubomir zamenio je kuću u Gospodar Jovanovoj za dva stana. Boris je dobio dvosoban stan u bloku 45 na Novom Beogradu, dok je njegov otac dobio stan u Francuskoj ulici. Boris je kasnije taj stan prodao i kupio novi kod starog "Merkatora".

Iz omanje kuće nadležni opštinski organi SO Savski Venac brzopotezno iseljavaju dve sestre koje u njoj žive, prisilno ih smeštaju u staračke domove, a iz vojnog budžeta izdvaja se oko milion dolara za uređenje ovog rezidencijalnog objekta, u kojem Boris Tadić, čuvan jakim policijskim snagama, i danas živi. Vila je opremljena najmodernijim nameštajem.

Za svoje pomoćnike ministar odbrane dovodi Gorana Vesića, Živorada Anđelkovića, Bojana Dimitrijevića... koji nemaju ni trideset godina. Službe bezbednosti imaju posla preko glave, kako da se zaštite od Tadićevih momaka od kojih neki nisu ni vojsku služili. Ali, šta to zanima Borisa Tadića?!

Njega sve više zanimaju maloletnice kojima se odao. PR ministra odbrane je Ana Urošević, tek svršeni student, s kojom Boris stupa u intimnu vezu i obećava joj da će mu postati supruga. Po ceo dan ministar se odaje uživanju, do kasnih noćnih sati. Supruga Tatjana postaje prisutni građanin u njegovom životu i samo su formalno u braku, valjda zbog dece.

Želeći da sledi premijera Đinđića, Boris Tadić održava seksualne odnose s lepuškastom gospođom, koja je potpredsednica jedne od najjačih srpskih kompanija. Borisu se u koferu donose pare i odnose u "Berkli banku" u Londonu. Boris svojim stranačkim intimusima to pravda: "Jebeš ga, ja sam jedini predsednik na svetu koji nema svoju kuću, red je da imam pare".

Kada se 11. jula 2004. godine uselio u novi dvor na Andrićevom vencu, predsednik Srbije šokira javnost. Za najznačajnije savetnike postavlja Vuka Jeremića, koji je tek diplomirao fiziku u Londonu! A upravo zbog veza s Vukovim ocem, koji mu je prenosio novac u London, u banku "Berkli", Đinđić je smenio Tadića s mesta ministra za telekomunikacije, jer se Vuk Jeremić, tek svršeni student, predstavljao kao Đinđićev šef kabineta, mada je pomenuta potpredsednica kompanije na ovo mesto postavila Nemanju Kolesara, koji se zabavljao sa kćerkom predsednika kompanije. Savetnik predsednika Srbije za spoljnu politiku je, odmah po imenovanju, otišao u vojsku!

Kada je izabran za predsednika, Boris je postao i javna ličnost. Tako smo često obaveštavani nemuštim saopštenjima da je na lečenju na VMA. Od kojih bolesti, nije nam objašnjeno.

Njegova majka Nevenka kazala je za list ''Toronto'', u broju od 2. jula 2004. godine, da njen sin svakog dana uzima 1.000 miligrama C vitamina i antioksidante, jer bez imunološke podrške nije sigurna da bi izdržao radni tempo!

Dok se bavio vaterpolom, njemu je dve godine bilo zabranjeno da ulazi u bazen, zbog lošeg imunološkog sistema. Izvori TABLOIDA potvrđuju da predsednik Tadić često zapada u emocionalne krize, da ga izbezumljuje činjenica što ulazi u godine i gubi seksualne sposobnosti i da ga ponekad, na VMA elektroškovima vraćaju u stvarnost, uveravajući ga da je to u njegovim godinama prirodna pojava.

Kako kaže jedan od članova Tadićevog kabineta kome je TABLOID garantovao diskreciju, sve poslove iz delokruga predsednikovih ovlašćenja vodi šef njegovog kabineta gospodin Rakić. Svi oni, a naročito biznismeni, koji žele da se sretnu s Borisom, moraju to da završe preko g. Rakića, koji debelo naplaćuje te usluge i u ime predsednika zove sudije, tužioce, ministre.

Radni dan predsednika Tadića je haotičan. Zavisi od njegovog raspoloženja. Često, zbog pada imunološkog sistema, on sam pada u apatiju, depresiju, razgovori sa savetnicima su uglavnom neformalni ili su na nivou uličnog žargona. Presudnu ulogu na njega imaju Srđan Šaper i lekar Nebojša Krstić, bivši članovi grupe "Idoli". Gospodin Šaper je teško frustriran svojim fizičkim hendikepom. Jedna glumica, koja je glumila sa Šaperom u filmu "Davitelj protiv davitelja", kaže da je snimala lascivne scene i da je imala priliku da Srđana vidi golog. Njegov polni organ je skoro nevidljiv, a Šaper se 1996. podvrgao i operaciji radi njegovog produženja.

Predsednik Tadić je za svog savetnika za medije postavio lekara Nebojšu Krstića, koji je jedini u Tadićevom timu uračunljiv čovek i svojim stručnim znanjem iz medicine svakodnevno pomaže Tadiću da ostane "u sedlu". Predsednik je Nebojši i pacijent.

Predsednik Srbije je sanjar, i nedozreo, sklon samoubistvu.

Boris obožava da se dokazuje pred mladim ženama. Na jednoj sedeljci sa svojim savetnicima požalio se da mu je žao što u mladosti osim Veselinke nije imao drugih žena. Sada se iz petnih žila trudi da to nadoknadi. Noću sam ide kod svojih ljubavnica svojim blindiranim kolima. Jedan od policajaca, koji se u civilu zatekao u Zemunu, gde živi predsednkova milosnica, kaže da je noću oko pola tri video Borisa za volanom kako preko zvučnika, jer rotaciona svetla nisu bila uključena, sikće iz kola ostalim vozačima koji su stajali na semaforu: "Skloni se, skloni se". Ne treba smetnuti s uma da se pre dve godine u Guči, kada mu je jedan momak nešto dobacio, predsednik Srbije zatrčao za njim s telohraniteljima i uhvatio mladića za gušu, što su mediji zabeležili, ali su to pripisali "čvrstini karaktera predsednika".

I u stranačkim poslovima Boris Tadić, mada po Ustavu ne bi smeo da bude lider stranke, bavi se kao diktator.

Sam donosi odluke. I dok je pokojni Zoran Đinđić na izborima za lidersku funkciju imao protivkandidate, Boris Tadić je na poslednjim izborima bio jedini za tu funkciju, jer drugima nije bilo dozvoljeno da se kandiduju. On iskreno namerava da doživotno ostane lider Demokratske stranke, bez protivkandidata.

Dan uoči izbora nove vlade Srbije, na čelu s mandatarom Koštunicom, Tadić je lično određivao ministre. Jedan od njegovih ministara posvedočio je uredniku TABLOIDA da je bio prisutan kada se gore pomenuta dama, potpredsednica kompanije, javila Borisu. Šta su razgovarali, ministar nije mogao da dokuči, ali se Boris udario rukom po čelu nakon završenog razgovora i obratio stranačkim kolegama: "Au, bog te jeb'o, kako se nisam setio čoveka! A družio sam se s njim. Eto, imamo ministra finansija, Mirka Cvetkovića". Bivši direktor Agencije za privatizaciju, kako je odmah objavio "Blic", većinu privatizacija, uključujući i cementare iz Paraćina, za šta je uzeo nekoliko stotina hiljada dolara mita, sproveo je na nezakonit način.

Prisutni su već videli Božu Đelića na ovoj funkciji, kao što je bio i stranački dogovor, ali je Boris, nakon telefonskog razgovora s pomenutom damom koja mu je napunila konta, doneo drugačiju odluku. U DS-u je opšte nezadovoljstvo Borisovim odlukama. On se pokazuje kao pravi diktator koji odluke donosi nasumce i po svom nahođenju, rukovođen isključivo ličnim interesima i u različitim duševnim stanjima. Fireri su uvek takvi, nikad ne odrastu, ali se nametnu kao vođe.




Preljubnik



U vreme kada je Đinđić bio gradonačelnik Beograda, Boris Tadić je bio direktor Demokratske stranke. Njegova sekretarica je bila žena Aleksandra-Saše Simića koji je bio Borisov drug iz mladosti. Simić je u DS-u bio predsednik pravnog odbora, a kasnije sudija Saveznog ustavnog suda tadašnje SR Jugoslavije. Boris mu je obljubio ženu i Aleksandar Simić takođe aktivista Crvenog univerziteta, napustio je stranku i postao savetnik Vojislava Koštunice.



Bez odgovora



Pozivajući na odredbe Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, pomoćnik glavnog urednika našeg lista dostavio je pres službi predsednika Republike pitanja, očekujući da na njih dobijemo precizne odgovore. Pitali smo za račune predsednika Tadića u stranim i domaćim bankama, za protežiranje srpskih tajkuna, za rezidenciju u Lackovićevoj na Dedinju...

Do zaključenja ovog broja nisu nam se javili iz pres službe, a ni predsednikovi telohranitelji nas nisu posetili. U sledećem broju, nadamo se, objavićemo i odgovore iz kabineta predsednika Tadića, koji se kune da poštuje zakone, u ovom slučaju Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja.
Kako pronaći suprugu?
Kad sustignu velike državničke obaveze, supruge predsedničke bivaju često usamljene. Posebno kad povrh takvih obaveza postoje i paralelne veze.

Supruga Borisa Tadića Tatjana svakom građaninu je dostupna najmanje desetak sati dnevno u restoranu "Pane & Vino" u Dobračinoj ulici u Beogradu. Najčešće u društvu nadobudne krojačice iz Knina, samozvane modne kreatorke Dragane Ognjenović. Predsednikova supruga je sve usamljenija. Lepša strana priče bi bila da je prva dama Srbije makar vlasnik ili suvlasnik ovog restorana.

je trenutno odbacio zutu Kravatu svoga furera Gensera, umrljanu krvlju i patnjama Jugoslovenskih naroda i narodnosti, vidno je natakario crvenu, malo jacih dimenzija valjda zbog uspesnog EPP predizbornog programa,na svojoj prirucnoj TV stanici B92...izjavio je.." drzava je izvrsila eksproprijaciju radnicke klase" i to treba reci...kome...? ne osvrnuvsi se na "od njega otpustenu,prevarenu i unistenu radnicku klasu, otkazima njih oko 700.000"..koji tumaraju po beznadju.  

http://www.novinar.de/wp-content/uploads/2012/10/micun_2345.jpg        

Poseta Medvedeva bila fijasko
Kako ocenjujete posetu predsednika Dmitrija Medvedeva?
To je bila prava prilika da se vide odnosi Srbije i Rusije i odnos dva naroda. Zamoljen sam od strane ruske ambasade da kod groblja dovedemo ljude da pozdrave predsednika. Mi smo to organizovali, a onda su ih naši organi javnog reda oterali 300 metara, tako da ih Medvedev nije ni video... Bilo je govora da predsednik Medvedev hoće da se sastane s predstavnicima opozicije, ali to nije dao Boris Tadić! Svečana akademija je takođe bila neorganizovana. Od Rusa sam čuo da su naši tražili da poslanike sklone na balkon. Imao sam pozivnicu ruske ambasade za peti red, al' me je jedan na vratima sale zaustavio i kazao da poslanici ne mogu unutra. Bilo je tu svega i svačega...       

Umirem kao nespokojan čovek
Sad u smiraju vašeg života, da li je sunce bliže ili dalje nego onda kad ste krenuli?
Mislim da je dalje, ja mislim da je dalje Slobodane, dalje, dalje. Ima izvesnih činjenica u savremenom svetu i ima mislećih ljudi koji govore o neminovnosti promene poretka. I doista ovaj poredak kakav jeste, globalistički kapitalizam, takozvani neoliberalni korporativni kapitalizam, on svojim socijalnim ishodima nije poredak budućnosti. Danas na početku 21. veka imamo slom oba poretka. Slom boljševičkog socijalizma, potpun slom. Potpun slom klasične demokratije, socijalne države i liberalnog tržišta.Blagodareći vašoj aktivnosti i razumevanju, štampanjem "Lične istorije jednog doba", ja sve više uviđam da je moj opozicioni program poražen. Ja sam poražen opozicionar. Čitav život sam utrošio u borbi za demokratiju i doživeo neuspeh, doživeo poraz.Doživeo sam da poredak koji je smenio titoizam, za koji sam ja verovao da je najgori poredak na svetu, bude poredak koji je gori od titoizma, u mnogo čemu gori. On je doneo nešto više političkih sloboda, međutim doneo je jednu partokratsku državu, doneo je jedno pljačkaško društvo, korupciju, lopovluk i uništenje narodne imovine. Opljačkana je imovina koju su stvarale generacije u 20. veku. xxxU novom broju Nedeljniak pročitajte i zašto je Ćosić voleo Basaru, kako je stvorio Radovana Karadžića, istinu o memornadumu, kako su on i Mićinović dok su bile studesntke demonstracije brali trešnje, kako mu je polusestra iz Nemačke spasla život i još gomilu prvi put objavljenih stvari .
.......................................................................................................................................................................................................................................
Dragoljub Micunovic i studenti u dvoristu Filozofskog fakulteta "beru tresnje"

http://static.politika.co.rs/uploads/rubrike/41771/i/2/Demonstracije1968,%20filozofski%20,%20micunovic2.jpg       

Neki od naših najvećih fakulteta pretvaraju se u fabrike ispita, gde nema kontakta između profesora i studenata, gde profesori prvenstveno misle na zarade...
Pravni fakultet je bio jedan od jakih stubova Miloševićevog režima, ali i jedna od najtvrđih barikada studentskom protestu: ovde je, dobrim delom i zbog novopečenog profesora Šešelja, među prvima uvedeno profesionalno obezbeđenje i treniranje strogoće, a dekan Oliver Antić je, da podsetimo, izveo najveću čistku profesora u istoriji Pravnog fakulteta. Možda ga je zato Miloševićev režim nagradio, između ostalog, automobilom i nameštajem, kako se može zaključiti iz pedantnog službenog dnevnika Josipa Rajde, bliskog saradnika Bracike Kertesa, koji ovih dana u novinama izlazi u nastavcima.
Antić je sa fakulteta udaljio neka od najpoznatijih imena, ali je možda za budućnost ove visokoškolske ustanove važnije koga je sve doveo. Mnogi su apsolutno nepoznati u naučnoj i stručnoj javnosti.          

na svapskim jaslama i sisi Ruzice Djindjic, parazit !

http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/ova-fotografija-otkriva-kako-je-poceo-covek-koji-je-uhapsio-milosevica-iznenadicete-se-foto/58610

Pošto propustih da napišem nešto juče povodom godišnjice smrt Neo-Ljotića, poznatijeg kao "Zoran Đinđić", pa evo danas sam pripremio jednu "paralelu" između anti-Srpske politike koju je vodio Draža Mihailović i anti-Srpske politike koju je vodio Zoran Đinđić:

Dražina depeša izbegličkoj jugoslovenskoj vladi br. 163 od 9. maja 1942.:

Pretsedniku jugoslovenske Vlade. — Lako bismo s Nemcima da nemamo ogromne smetnje Ljotića, Nedića i Pećanca. Narod ih sve prezire. Novac se štampa nemilice. Nemci uzimaju koliko hoće a Nedić, Ljotić i Pećanac dobijaju ogromne sume. Nemci nas se mnogo plaše, više nego komunista. Imam izveštaj iz Slovenačke da Gestapo preko Bečke komunističke centrale potstiče komuniste u borbi protiv nas. Potrebno hitno bombardovati vojne ciljeve ovamo. U prvom redu Savski most kod Beograda, Borski rudnik, Trepču sem električne centrale, pristanište Metković i električnu centralu Omiš. U mnogome bi diglo moral naših ljudi u narodu. Narod očekuje to. Treba izvršiti narodnu želju.
Đeneral Mihailović.

Spisak ciljeva koje je Mihailović predložio Jugoslovenskoj vladi u Londonu:

Jugoslovenska vlada je u komunikaciji sa vojnim Ministrom generalom Mihailovićem kod zapadnih Saveznika tražila bombardovanje ciljeva u Jugoslaviji. Činjenice govore da je general Draža Mihailović u depešama upućenim jugoslovenskoj vladi tražio bombardovanje ciljeva, u i oko, Jugoslavije. U našim istraživanjima ukazujemo na trideset šest depeša koje je general Mihailović tokom 1942/1943. uputio jugoslovenskoj vladi, od marta 1942. do 23. novembra 1943.

Najintezivnije traženje je u proleće i naročito jesen 1942, kao i novembra 1943. Razlozi za traženje bombardovanja u proleće 1942. mogli su biti zbog povlačenja iz Zapadne Srbije i nade u ustaničke akcije i pomoć saveznika. Jesen 1942. podudara se sa dolaskom nekoliko vojnih misija koje je jugoslovenska vlada uputila kod generala Mihailovića, završetkom sukoba u jugoslovenskom vojnom kontigentu u Kairu („kairska afera”) i zahtevima za borbenom aktivnošću, a novembra 1943. sa italijanskom kapitulacijom i dolaskom generala Armstronga u štab generala Mihailovića, koji je tražio operacije protiv okupatora u Jugoslaviji. Savezničko bombardovanje u drugoj polovini 1943. i početkom 1944. je sa četničke strane tumačeno kao predoperacija i priprema terena pred iskrcavanje saveznika u Jugoslaviji na čemu su i bazirali svoju vojnu strategiju i politiku.

Ciljevi čije je bombardovanje tražio Mihailović, kako bi se destabililizovao neprijatelj, bili su uopšteno vojni ciljevi: Maribor, Celje, Kranj, Metković (glavni italijanski saobraćajni čvor), Omiš (električna centrala), Zagreb, Mostar (ustaški severni logor), Ljubuški, neprijateljske kolone od Bihaća ka Kninu, Gračacu, Benkovcu, [ibeniku i Zadru, Perković, Sinj, Drniš, Bor, Beograd (Savski most, most na Dunavu prema Pančevu, put Zemun–Beograd, fabrike Ikarus, Zmaj, Teokarević, Rogožarski i Rakovica, kao i Topčider i Tašmajdan), Trepča, Sipski kanal, put Pančevo–Vršac, Sićevačka klisura, Paraćin (fabrika Teokarević), Jagodina (fabrika Klefis), Niš (železnička stanica), naselja prečanskih Nemaca, itd. Najviše je bilo zahteva za bombardovanje ciljeva u Beogradu (13 zahteva), Borski rudnik (11 zahteva) i Metković (4 zahteva). U jednom zahtevu za Beograd (depeša br. 2221) traženo je da se vodi računa i ne bombarduje logor na Banjici zbog velikog broja zatvorenika i da se prilikom bombardovanja gradova ne vrši „mitraljiranje” jer strada civilno stanovništvo.
Ovde vidimo da je Jugoslovenska vlada dala pristanak da se bombarduju vojni ciljevi u Jugoslaviji.

Komandant jugoslovenskog vojnog kontigenta, pukovnik Dimitrije Putnik, je 18. marta 1943. pisao jugoslovenskoj vladi u Londonu: „Amerikanci predlažu bombardovanje vojnih ciljeva u Jugoslaviji. Vezu sa zemljom njihovim sredstvima i osobljem. Saglasni sa slanjem pomoći Mihailoviću”, a u vezi zahteva vlade Putnik je pitao da li da da pismeni pristanak u vezi sa bombardovanjem ciljeva u Jugoslaviji.25 Istog 18. marta 1943. načelnik obaveštajnog odeljenja u Kairu, major Gligorijević, je evidentirao ove kontakte pukovnika Putnika sa Amerikancima o čemu je izvešten Slobodan Jovanović.26 Slobodan Jovanović je 22. marta 1943. odgovorio na Putnikovo traženje i pisao jugoslovenskoj vojsci u Kairu u vezi sa njihovim telegramom Str. Ob.O.Br. 641: „Primite saradnju i učinite sve za slati što veću pomoć. Dajte pismen pristanak za bombardovanje sviju vojnih ciljeva predloženih od Amerikanaca. Jovanović”.27
Evo još o Dražinom zahtevanju bombardovanja;

Broj 147 od 22 aprila: Pretsedniku jugoslovenske Vlade. —

Organizovali smo novo mesto za prijem materijala u Homolju koje se nalazi 6 kilometara zapadno od Žagubice, jugoistočno od Petrovca na Mlavi 31 km a na liniji 44 stepeni od Ćuprije. Mesto će biti označeno sa 9 vatri u vidu krsta sa razmakom od 25 metara između svake vatre. Znak raspoznavanja je slovo Z i zelena raketa koju treba prvo da dade avion. Bacite samo oružje, municiju i sanitetski materijal. Avioni treba da dođu noću 25/26 aprila. U isto vreme Borski Rudnik (nejasna grupa) treba bombardovati. On radi za Nemce.
Đeneral Mihailović.

i Zorana Djindjica !
"али је зато гледала Немачку телевизију. И чула на њој лично Ђинђића како каже – треба их бомбардовати још. Не сумњам у њено знање немачког језика. Зашто то није снимљено, пуштено код нас – никада нећемо знати. Мислила сам да није дао Слоба. Ако је већ тако било, а јесте, како је могуће да је том човеку дозвољен улаз у ову земљу после бомбардовања. А и дочек му је био приређен. На аеродрому се окупиле његове присталице. Човека који је имао поприлично велике надлежности на аеродрому тада, а који је пријатељ моје породице, питала сам зашто су га пустили. Одговорио је – морали смо. Мислила сам да је наредио Слоба. А онда је тај исти Ђинђић упаковао Слобу у доставно возило и испоручио Хагу. Колико је ДОС-оваца било око Слобе? Да ли ћемо икада знати? Оно што мени данас смета јесте фабриковање култа личности. Такмичење у говорништву – као Зоран. А и није био неки говорник. Помињање Зорана када постоји жеља да истакну сопствену памет. Зоран без презимена, да, познавали смо се одлично. А где су они који су били око њега, ако је већ све његово било тако добро… Где су следбеници… проучаваоци… Ја сам расла у земљи у којој је гајен култ личности, а та земља није Србија . Гајен је култ, али заиста личности. Те личности су имале иза себе рад, борбу, идеологију, каријеру, научне радове. Иза њих је нешто остало. Без обзира да ли се ја слажем са тиме (а углавном се не слажем). И тако, живим у „демократији“ у којој се гаји совјетски култ Зоранове личности. Европски, западњачки, нема шта"         

Ranije je saopšteno da je Putin Kubi oprostio dug od 31,7 milijardi dolara, a tokom boravka na toj ostrvskoj zemlji bilo je reči i o ruskoj trgovinskoj razmeni s njom. Naime, tržište Kube potpuno je uništeno zbog 52-godišnjeg privrednog embarga koji joj je nametnuo Vašington, a sada je Putin i sa aktuelnim kubanskim predsednikom Raulom Kastrom pokušao da pronađe rešenje da toj zemlji pomogne da opstane. S tim u vezi, ruske državne naftne kompanije „Ros njeft“ i „Zarubež njeft“ trebalo bi da sklope sporazum o istraživanju morskog dna u potrazi za naftom, a reč je o jednom od sedam sporazuma koji bi trebalo da budu potpisani.

Суд „нема увид“ у имовину Ђинђића

У Првом општинском суду у Београду, где се водила расправа о заоставштини покојног премијера Зорана Ђинђића, 10. децембра 2003. године, констатовано је да Ђинђић за живота није направио тестамент нити је са било ким склопио уговор о завештању.

Прво општински суд се само једном огласио саопштењем о Ђинђићевом тестаменту. У том саопштењу се каже да је Решењем о наслеђивању утврђено је да је од имовине Зоран Ђинђић оставио девизна средства на рачунима у Славија банци и Националној штедионици. Поред тога, Ђинђић је својим наследницима оставио акције Кока Коле и списак издавачких предузећа која му дугују хонораре за преводе филозофских књига, као и књига које је он написао.

Међутим, колико је средстава на Ђинђићевим девизним рачунима, у суду тада нису могли да кажу. Званично, „суд у то није имао увид“.
Током оставинске расправе о девизним средствима Зорана Ђинђића бројеви његових банковних рачуна нису помињани у Првом општинском суду. Када је реч о некретнинама, Зоран Ђинђић их, према тврдњама овог суда, није ни имао! Стан на Студентском тргу, у којем је Ђинђић живео пре него што је постао премијер, није се водио на његово име!
Акције Кока Коле, које је лидер ДС-а оставио својим наследницима, куповао је у више наврата. Званично, то је урадио само три пута. У првом пакету је било 318, у другом 410, а у трећем 2.442 акције. Али, данас је већ сасвим извесно да тих акција има знатно више. Према званичним подацима Београдске берзе, цена једне акције Кока Коле износила је 2.250 динара. Лако би било израчунати колико Ђинђићева породица од тога данас приходује, кад би се ушло у траг броју акција.
Познато је и да је Зоран Ђинђић својевремено преко шабачког предузетника Станка Поповића купио акције Сојапротеина из Бечеја.

Како су у то време радници фабрике штрајковали, укључена је Јединица за специјалне операције (ЈСО) како би новим власницима омогућила да уђу у посед. Радници су пребијени и ућуткани, а Поповић је поменуте акције својевремено пренео на Вицториа Гроуп, холдинг који је у свом поседу имао десетак предузећа. Ружица Ђинђић је наследила и ове акције које се не помињу у оставинском поступку.

Упућени тврде и да је Ружица Ђинђић, заједно са Александром Влаховићем, посредно купила Вино Жупу из Жупског Александровца. Као номинални приватизациони купац помиње се један мање познати локални политичар Радомир Шљивић, познат по физичким обрачунима са политичким неистомишљеницима.

Овакви и слични случајеви трговине (и насиља које је пратило те „акције“), само говоре да је статус Ружице Ђинђић у Србији посебан, те да држава из неког разлога са овом удовицом послује као са себи равноправним партнером. Ни такозване „нове власти“ оличене у Александру Вучићу, немају намеру да ишта мењају у том односу. Напротив, Ружица је чак похвалила Вучића и изговорила невероватну реченицу, да јој садашњи „вођа“ личи на Зорана!

Такође треба рећи и то да баш нико из државних институција није поставио питање безброј нелогичности која прате тестамент Зорана Ђинђића, и тиме докажу или одбаце приче које већ годинама круже о његовој баснословној имовини. Наравно, ни Ружица Ђинђић никада није помињала тестамент који је Зоран оставио, јер би онда народ видео шта је све од имовине имала њихова породица и шта све није пријавио када је био премијер, а онда би се потегло и питање одакле му све то.

Ко је био Ђинђићев спонзор у Немачкој?

Када се почетком деведесетих година вратио из Немачке у Србију, Зоран Ђинђић је имао репутацију угледног агента немачке обавештајне службе БНД. Он је имао тачно дефинисане задатке деловања, али агенти, углавном, за свој рад добијају много мање новца него што јавност претпоставља.

По доласку у Србију, њега је годинама финансирао Миодраг Костић Коле, бизнисмен из Новог Сада, власник предузећа „МК“ и директор Демократске странке.

Према сопственом признању, Костић је Демократској странци свакога месеца давао педесет хиљада марака! Колико је од тог новца завршило у Ђинђићевом џепу?

Ђинђић је убрзо постао и власник стана од 150 квадрата на Студентском тргу број 8. у Београду. Тај стан је, према сведочењу бившег високог функционера Демократске странке, купио за 150 хиљада долара, новцем који је присвојио од америчке помоћи за Демократску странку 1990. године. Ђинђић је дошао и у посед виле на Сењаку, у Дриничкој број 1, и у Новим Бановцима, улица Београдска 50.

Треба се подсетити да је Ђинђићева вила на Сењаку изграђена за само два месеца, да је одликује холивудски гламур и да у потпуности баца у засенак екстеријер елитног београдског насеља. Само ограда око куће на Сењаку, израђена од најбољег шведског челика, висине око три метра, са бројним украсима, коштала је неколико стотина хиљада марака.

Трошкове подизања платила је Влада Србије. У то време Ђинђић је и сам призна(ва)о да поседује акције у фирми Кока-Кола, а према поузданом извору из Владе Србије из тог периода, власник је и једног предузећа у мађарском граду Кечкемету.

Немачки дневни лист Јунге Велт објавио је 2002. године да је човек који је корумпирао бившег војног министра Рудолфа Шарпинга (канцелар Шредер због овог скандала избацио га је из владе!) такође „спонзорисао“ и премијера Србије Зорана Ђинђића.

Последњег дана децембра 2000. године, тада кандидат за премијера Зоран Ђинђић дочекао је на сурчинском Аеродрому Никола Тесла српског бизнисмена из Швајцарске Станка Суботића Цанета. Кола у којима се налазио господин Ђинђић пришла су Цанетовом авиону на самој писти. Цанету је добродошлицу пожелео господин Ђинђић, преузимајући повећу кесу са новцем, у којој је било 50 милиона немачких марака! У кешу!

Са дозволом својих послодаваца и швајцарских власти, господин Суботић је донео новац будућем премијеру да осигура тржиште за компанију Бритиш америкен табако (БАТ) и тако добије тржиште и за себе.

Није лако с парама

Очигледно је да је покојни Ђинђић умео да сакрије траг огромним количинама новца у кешу. У томе је имао помоћ и немачких обавештајаца, али је истовремено био у великом страху од америчког амбасадора Вилијема Монтгомерија, који га је, званично, подржавао у вођењу политике, али је Зоран био уверен да му баш амбасадор Монтгомери пакује дуванску аферу преко загребачког листа Национал.
Велике количине новца у кешу премијер Ђинђић је, у првој години своје власти, износио и дипломатском поштом, а господин Суботић је, као човек од искуства, умео да му отвори фирме у иностранству.

Када је премијер оптужен да је у иностранство путовао Суботићевим авионом, многи су знали да је, уствари, власник тог авиона – Зоран Ђинђић!

Док није стрељан, Зоран Ђинђић је умео да направи новац. Једноставно, звао је на разговор бизнисмене, почев од Богољуба Карића, па редом, захтевајући да му на рачуне у иностранству пребаце новац.

Рачуне је отварао у банкама на егзотичним острвима, којима се теже улазило у траг. Део новца Ђиниђић је улагао и у компаније у Немачкој.
Када је премијер стрељан, а након окончања ванредног стања, почело се расправљати и о његовој заоставштини. Вила у којој је до стрељања живео премијер, одлуком Коштуничине владе поклоњена је његовој удовици Ружици и њеној деци, ради њихове безбедности.

Први општински суд у Београду, у оставинском поступку, будући да премијер није оставио тестамент, као једине наследнике његове имовине огласио је Ружицу Ђинђић и њено двоје деце. Решење о оставини, које је потписао тадашњи председник овог суда, а данас помоћник министра правде Војкан Симић, начелно је и њиме се утврђује право на наслеђе целокупне имовине. Посебним, допунским решењима, куцаним у само једном примерку, суд је госпођу Ружицу оглашавао наследником имовине, рачуна у банкама, авиона и акција које је имао покојни Зоран. На овај начин, исто као и у случају покојног градоначелника Београда Ненада Богдановића, јавност је изиграна и није имала увид у то шта остаје иза покојника.

Имовину стрељаног премијера упућена јавност проценила је на преко милијарду марака! Покојни Ђинђић је, тврде извори Таблоида, велике своте новца држао и на рачунима својих пријатеља. Неки су то прећутали, па је удовица морала да их подсећа. Први који се јавио био је Станко Цане Суботић, обавештавајући удовицу о Зорановом стању рачуна у његовом власништву.

Богата удовица Зорана Ђинђића, која је у младости била сарадница Службе државне безбедости и служила за подвођење значајним личностима (звали су је Рушка-пушка), почела је да се богати још више. Човек који опонаша њеног мужа, Душан Петровић, омогућио је Ружици да постане сувласник Викторија групе, која има монополе на пољопривредне производе и на све дотације Владе по том основу.

Српски малинари добили су батине од жандармерије, јер Ружица има монопол на извоз малина и жели да плаћа ниску откупну цену малинарима.

Да ли је госпођа Ангела Меркел, можда, овој похлепној и бестидној жени нудила азил у Немачкој, или неко важно место у будућој Влади Србије? Ако је тако, онда се Србији црно пише.

Међу именима оних који су задржали Ђинђићев новац су, тврде упућени, и Чедомир Јовановић, Владимир Беба Поповић и Зоран Јањушевић. Ова тројица су, основано се сумња, и учествовала у Ђинђићевом стрељању.

Hm,hmm..sta je ovo...?
Hm,hmm..patrijarh Micunovic moze da drzi slovo a Irinej nemoze..nego, gde dedoste onu pesmicu SNS ovaca..'sprem te se spremte..xe,xe'..'zbogom Drino,zbogom ladna vodo,zbogom majko u pedere odoh..a. ?'

Imovina koju Karađorđevići potražuju*

- rudnik za vađenje zlatne rude Brodica, Negotin
- rudnik za vađenje zlatne rude Železnik, Negotin
- lager u reci Pek
- laboratorija za preradu zlata „Neresnica“, Negotin
- rudnik uglja Sikole
- fabrika za preradu zlatne rude u Glogovici
- poljoprivredna gazdinstva u Topoli
- imanja u Sokobanji
- imanja u Kučevu
- rudnih Ševica Kučevo
- u beogradskoj opštini Rakovica više od 200 ari
- u Sarajevskoj ulici, Beograd, više od 15 ari
- šuma na Kanarevom brdu, više od jednog hektara
- opština Savski venac,
- 9 hektara
- opština Vračar, više od 100 ari

* Karađorđevići potražuju imovinu koja je posle smrti kralja Aleksandra ostavinskim rešenjem od 27. oktobra 1938. podeljena na tri jednaka dela između sinova Petra, Tomislava i Andreja

Документ који представљамо говори о томе како је предизборне кампање ДС-а и Бориса Тадића 2004. године финансирао Стејт Департмент, те показује на који начин америчке власти практично владају преко домаћих локалних политичких сервиса, али нам открива и зашто је Борис Тадић фаворит за партнера нове владајуће коалиције Александра Вучића.
Следећи документ који ће објавити СНП Наши ће показати на који начин су СНС и Александар Вучић део ове мреже, а овде вам представљамо досадашњу владавину Беле Куће у Србији кроз свој марионетски политички сервис звани Демократска странка.
Припремили: Управни одбор СНП Наши
„Госпођа Медлин Олбрајт нам је обећала да ћемо одмах чим се ратосиљамо Милошевића добити 100 милијарди америчких долара за буџет Србије, а ми смо до сада добили свега ни пуних 100 милиона долара.“ – др Зоран Ђинђић (2001. година)

Na tom spisku nalaze se i muslimanske organizacije iz Skandinavije, Belgije, Nemačke, Francuske, Britanije i Italije. Listu je sastavila Vlada UAE i u skladu sa zakonom o borbi protiv terorizma
srdja popovic foto fonet

BEČ - Na zvaničnom spisku terorističkih organizacija koje su objavile Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE) našla se ijedna organizacija iz Srbije - Centar za primenjene nenasilne akcije i strategije (CANVAS).

Na tom spisku, prenosi APA, nalazi se jedna desetina organizacija iz Evrope, a među njima su muslimanske organizacije iz Skandinavije, Belgije, Nemačke, Francuske, Velike Britanije I Italije.Listu je napravila vlada UAE i skladu sa zakonom o borbi protiv terorizma, a objavljena je, kako prenosi novinska agencija zvanična agencija Emirata WAN, u medijima u cilju transparentnosti I podizanja svesti društva o tim organizacijama.

Među organizacijama koje su označene kao terorističke nalaze se, između ostalih, Muslimansko bratstvo, Al Islah, Fataj al Islam, Al kaida u zemljama Magreba, Al kaida, somalska Harakat al Šabad al mudžahedin, britanska Kordoba fondacija, nigerijska Boko Haram, Hezbolah, Islamski pokret Uzbekistana, Al Nusra front iz Sirije, kao I druge grupacije u Siriji, a iz Evrope Udruženje muslimana Velike Britanije, Islamska zajednica Nemačke, Muslimanska liga Belgije, Udruženje muslimana Italije, Islamsko udruženje Finske, Udruženje muslimana Švedske, britanska Kordoba fondacija, Savez islamskih organizacija Francuske.

Na listi se navodi I CANVAS, koji vodi Srđa Popović, čime je okarakterisana u UAE kao teroristička organizacija. CANVAS je organizacija koja je osnovana 2004. i koja iskustva rušenja Slobodana Miloševića nastoji da prenese drugim zemljama u borbi protiv autoritativnih režima.

Iz Evrope su usledile oštre kritike organizacija koje su se našle na listi UAE. Predsedavajući Udruženja muslimana Švedske Omar Mustafa je, švedskoj agenciji TT, kritikovao listu, rekavši da je „smešno da jedan mali režim, koji je poznat po nasilju i zločinima protiv čovečnosti, definiše jednu organizaciju evropskog civilnog društva terorističkom“. On je kazao da njegova organizacija nema nikakve veze sa „Muslimanskim bratstvom“, koje se navodi u više navrata na listi, i veruje da je njegova organizacija iz osvete zbog stalne kritike zbog hapšenja aktivista za ljudska prava, stavljena na spornu listu.

Djindjic je samo bio „produzetak“ konacnog iskrcavanja „saveznika“ na tle Jugoslavije, posle neuspeloog pokusaja pri zavrsetku Drugog svetskog rata.Noam Comski je pisao i objasnio kako su se Ameri iskrcali na jugu Italije,i goneci nemce poubijali preko 100.000 patriota,komunista i partizana, mnogo vise nego nemaca koje su gonili. Comski, dalje tvrdi, kako su ameri doveli sa sobom italijane mafijase iz amerike i montirali mafiju koja je drzala sve „od zelene pijace pa na dalje“. Isto to, sa slicnoim brojem zrtava, saveznici su uradili i sa iskrcavanjem u grckoj.Znaci, ovo je „zadocnelo iskrcavanje saveznika i mafije“ ciji smo mi svedoci.