" LUDACI NASEG DOBA"

Strana 1 od 7 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

" LUDACI NASEG DOBA"

Počalji  Milan taj Pet Mar 30, 2012 2:59 pm

UUUUhhh, sunce ti hebem, kakav Berlinski zid
da su "oni" udarili slozno, pao bi SSSR a ne pisljiva RSK
............................................................................
Именовани пре и током југословенских ратова

Војислав Шешељ - именовао Момчило Ђујић 28. јуна 1989[1], а 1998. године је Момчило Ђујић ову одлуку повукао.
Томислав Николић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993. на Романији[2].
Раде Чубрило - именовао Момчило Ђујић 1993.[3]
Славко Алексић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.; именовао Момчило Ђујић 27. јануара 1999. године [4]
Мирко Благојевић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.[5]
Бранислав Гавриловић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Бранислав Вакић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.[5]
Василије Видовић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Недељко Видаковић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Мирослав Челе Вуковић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Бранислав Гавриловић Брне - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Милика Дачевић Чеко - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Зоран Дражиловић Чича - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Тодор Лазић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Милан Ланчужанин Камени - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Митар Максимовић Манда - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Јово Остојић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Љубиша Петковић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Срећко Радовановић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Драган Цветиновић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Василије Видовић Васке - именовао Војислав Шешељ 20. маја 1994.
Радован Раде Радовић - именовао Војислав Шешељ 20. маја 1994.
Никола Поплашен - именовао Војислав Шешељ 20. маја 1994.
Миодраг Трипковић - именовао Војислав Шешељ 20. маја 1994.
Оливер Денис Барет - именовао Војислав Шешељ 20. маја 1994.[6]
Раде Чубрило - именовао Војислав Шешељ 20. маја 1994.

[уреди] Именовани после југословенских ратова

Српски четнички војвода Милика Дачевић Чеко, именовао је 24.02.2007. године у Храму Светог Трифуна у Београду (видети у црквеним књигама) следеће Српске четничке војводе:

Из Србије:

Гојко А. Рабреновић
Милисав М. Аћимовић
Мило Ракочевић, упокојио се 3.априла 2007. године, а именовао је 12. маја 2007. године на основу својих сазнања [7]:

Из Србије:

Мирчета Иванчевић
Бранислав Јевтић
Миодраг Миловановић
Гојко Даничић

Из Црне Горе:

Миодраг Божовић
Милан Добрашиновић
Андрија Мандић
Милета Павићевић
Вуко Влаховић

Из Републике Српске:

Јован Тинтор
Драшко Стојисављевић

Из Дијаспоре:

Чедомир Ашанин
Божидар Вешовић
Томислав Томовић

Из Словеније:

Урош Шуштерић

affraid affraid affraid affraid affraid king queen Suspect Suspect Suspect Suspect
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

istorijat razbijanja drzave i drustva "na spahiluke" i "nahi

Počalji  Milan taj Ned Maj 06, 2012 3:55 pm

1990.
6. јануар – У Београду је објављен Оснивачки манифест Српског слободарског покрета, То је један од два прва програма национално оријентисаних политичких партија од васкрса политичког плурализма у Србији.
23. јануар – У једном приватном стану у Београду одржана је Оснивачка скупштина Српског слободарског покрета. Скупштина је одлучила да се преименује у Оснивачки конгрес Српског слободарског покрета. Изабрани су председник (др Војислав Шешељ) и чланови Централне отаџбинске управе. Конгрес је упутио јавности Декларацију о уставном питању и Резолуцију о предстојећим парламентарним изборима.
30. јануар – Испред Скупштине СФРЈ избиле су спонтане демонстрације, у којима су учешћа узели и чланови Српског слободарског покрета.
31. јануар – Митинг Српског слободарског покрета на Тргу републике у Београду. Прве организоване антикомунистичке демонстрације у послератној Југославији.
11. март – На иницијативу др Војислава Шешеља, четворица опозиционих лидера, окупљених на трибини о Косову и Метохији у београдском Дому инжењера и техничара, спектакуларно су скинули са зида фотографију Јосипа Броза.
14. март – Да би спасао част Вука Драшковића, избаченог 10. марта из Српске народне обнове, Српски слободарски покрет одглумио је спајање са непостојећим крилом Српске народне обнове које је, наводно, представљао Вук Драшковић. Нова странка названа је Српски покрет обнове. Централни одбор именовао је за свог првог председника Вука Драшковића. Истог дана. др Војислав Шешељ и Вук
Драшковић покушали су да одрже промоцију у хотелу "Мажестик". Кад особље хотела то није дозволило, страначки прваци прешли су пред споменик кнезу Михаилу, где су представили програм пред пет стотина Београђана.
24. март – На Тргу републике одржане су демонстрације против дивљања шиптарских сепаратиста.
29. март – У организацији Српског омладинског покрета обнове, пред албанском амбасадом у Београду одржане су демонстрације против прогона Срба у Албанији.
4. мај – Српски покрет обнове, Српска народна обнова, Народна радикална странка, Демократска странка
и Српски демократски блок организовали су протестне демонстрације против начина обележавања десетогодишњице смрти Јосипа Броза Тита. Демонстранти су скидали уличне табле с натписом "Улица Маршала Тита".
13. мај – Српски покрет обнове организовао је поход на Равну гору, до места где је током рата био штаб ђенерала Михаиловића. Јаке полицијске снаге спречавале су приступ Равној гори, како би се бројем пропуштених посетилаца акција минимализовала.
19. мај – Др Војислав Шешељ боравио је у САД, на 39. Конгресу Покрета српских четника.
20. мај – Др Војислав Шешељ миропомазан је као нови четнички војвода Потом је положио заклетву.
31. мај – У Југословенском драмском позоришту насилно је прекинута представа "Свети Сава" Синише Ковачевића, у извођењу Народног позоришта из Зенице. У тој акцији, унутар Српског омладинског блока учествовали су и чланови Српског омладинског покрета обнове.
1. јун – На конференцији за штампу, сазваној због забране "Српске речи" (потом ослобођене 7. јуна), Драшковић је оштрим речима осудио прекид.
5. јун – На седници Централне отаџбинске управе, Вук Драшковић је смењен с функције председника странке.
8. јун – У ресторану "Ролекс" у Земуну, Вук Драшковић одржао је без кворума седницу своје Централне управе. У Земуну је, у ствари, извршено оснивање нове странке која је нелегитимно присвојила име "Српски покрет обнове".
13. јун – Чланови Српског покрета обнове прекинули су демонстрације које су на Тргу републике држали Драшковићев нелегитимни Српски покрет обнове, Демократска странка, Народна радикална странка и још неколико мањих странака. Драшковић је своје учешће био условио тиме да не учествује др Шешељ. Пошто су се организатори повукли с Трга, Српски покрет обнове на челу с др Шешељем,
Српска народна обнова и Српска светосавска странка одржале су митинг пред шест хиљада људи.
18. јун – Како би се избегла даља забуна око имена, Централна отаџбинска управа Српског покрета обнове донела је одлуку да странка промени име у Српски четнички покрет.
Јул – Представљен је програм Српског четничког покрета.
7. јул – У Ваљеву, полиција је прекинула суђење Јосипу Брозу. Опуномоћени јавни тужилац др Војислав Шешељ одложио је суђење на неодређено време.
17. јул – Упркос полицијској забрани, Српски четнички покрет одржао је у Београду парастос и комеморативни скуп ђенералу Дражи Михаиловићу.
31. јул – Српски четнички покрет поднео је пријаву за упис у регистар политичких организација.
2. август – Др Војислав Шешељ, на челу делегације српских четника, уклонио је са зидова манастира Св.
Прохор Пчињски две металне плоче с петокракама којима је комунистички режим у Македонији обележио заседање АСНОМ-а о Илиндену 1944. године. Др Шешељ је приведен у полицијску станицу у Бујановцу, али је после подизања прекршајне пријаве пуштен.
8. август – Кад је полиција почела да туче окупљени народ на забрањеном митингу у Лапову, четници су
одустали и вратили се у Београд. Републички секретаријат за правосуђе и управу одбио је регистрацију
странке јер би се, по мишљењу секретара, "пријављеним називом вређао јавни морал грађана".
17. август – Испред Савезне скупштине одржан је митинг против усташког терора у Книну. Кад је интервенисала полиција, др Шешељ је заказао наставак за сутрадан.
18. август – Др Војислав Шешељ приведен је у полицију у пола два ујутро. Дежурни судија за прекршаје
казнио га је с двадесет дана затвора због сазивања и одржавања непријављеног митинга. На другом митингу, истог дана, полиција није интервенисала. Међутим, др Шешељ поново је после митинга приведен судији за прекршаје, који му је одредио још двадесет дана затвора.
11. септембар – На Тргу републике одржан је забрањени протестни митинг Српског четничког покрета, због одбијања Републичког секретаријата за правосуђе и управу да региструје странку.
12. септембар – Упркос протестима организатора, Др Војислав Шешељ попео се на бину и прекинуо митинг Српског покрета обнове. Обезбеђење Српског покрета обнове искључило је озвучење, али се др Шешељ довољно добро чуо и без микрофона. Његове речи учиниле су такав утисак да је окупљени народ после говора пошао за др Шешељем.
13. септембар – Пред Скупштином СФРЈ окупио се народ из Фоче да би се пожалио на муслимане. После испразних политичких говора комунистичких главешина, Фочаци су замољени да се разиђу. Тад је на сцену ступио др Шешељ и одржао говор који је изазвао одушевљење напаћених људи.
17. септембар – Зато што Српски четнички покрет није био позван, др Војислав Шешељ прекинуо је састанак који је Вук Драшковић сазвао у Удружењу књижевника Србије као "стварање националног програма". Вук Драшковић побегао је на споредан излаз.
18. септембар – Припадници Српског четничког покрета омели су промоцију Савеза реформских снага Југославије у Дому омладине у Београду.
28. септембар – На свечаној заједничкој седници сва три већа Скупштине Србије, проглашен је нови Устав Републике Србије и изборни закони. За 9. децембар заказани су први вишестраначки парламентарни избори, као и избори за председника Републике.
2. октобар – Др Војислав Шешељ ухапшен је у Кнез Михаиловој улици, код импровизованог штанда на
којем је изложио два паноа. На њима је тражио да се поруши "Кућа цвећа", а посмртни остаци Јосипа Броза уклоне из Србије. Полиција је запленила две српске тробојке и две свеске: он је за кратко време скупио потписе 126 добровољаца за одлазак у Книн и 426 потписа за уклањање "Куће цвећа". Оптужен је за омаловажавање патриотских и националних осећања грађана и друштвено-политичког уређења
Југославије, за шта му је судија за прекршаје одрезао петнаест дана затвора. Пошто је др Шешељ имао већ две правоснажне казне из августа, то је одмах упућен на издржавање казне.
23. октобар – Пошто је одлежао прву казну, др Шешељ је поново ухапшен да би био упућен на издржавање казне од четрдесет пет дана затвора која му је изречена у августу.
1. новембар – Др Војислав Шешељ стражарно је спроведен из затвора у Падинској скели да би у Скупштини Србије оверио потпис да прихвата председничку кандидатуру.
15. новембар – На "молбу управе затвора", др Војислав Шешељ пуштен је из затвора у Падинској скели.


avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

...

Počalji  Milan taj Uto Maj 08, 2012 11:16 am

“Zgazit će nas, brate!”

Novinska ekipa nakon toga napušta Knin, dok ih s Dinare već golim okom promatraju topnici 4. brigade HV-a. Stopiraju ih vojnici koji pješice odlaze na frontu, nema benzina… U Drvaru nailaze na vojnike koji slušaju tutnjavu topova u daljini. “Zgazit će nas, brate!” dobacuje jedan od njih.

Novinari u Banjaluci pričaju s grupom oficira koji analiziraju situaciju. Ogorčeni su što su komunikacije u raspadu, pa “Karadžić poruke vojsci šalje preko televizije”. Poraze srpske vojske na Dinari ovako komentiraju: “Samo, bolan, ludi Srbi grade mit da smo nepobjedivi!” U samoj Banjaluci uoči “Oluje” prosperiraju samo ratni profiteri, koji su se obogatili na švercu naftom i deficitarnom robom s Hrvatima.

Istovremeno, na jugu Krajine, stanovništvo se već otvoreno priprema na egzodus. U okolici Knina vlasnicima automobila i traktora vojska dijeli benzin. Svi rezervoari moraju biti puni, a onima koji ponavljaju pitanje s početka ovog teksta, odgovara se kako se “očekuje ustaški napad”, a benzin je za “privremeno povlačenje”. Međutim, prema podacima Hrvatskog helsinškog odbora (HHO), seljani iz okruga Benkovac i Donji Lapac povlače se već 3. kolovoza, pola dana prije prvog napada HV-a, koji je uslijedio u pet ujutro 4. kolovoza 1995.

Aktivisti HHO-a razgovarali su 1998. godine s Nedjeljkom Dračom, Srpkinjom iz Udbine, koja im je rekla da je srpsko stanovništvo u Udbini obavijest za evakuaciju dobilo 2. kolovoza, a u četvrtak, 3. kolovoza 1995, nalog za pakiranje. Srpski živalj u zbjegu napušta to područje paralelno s prvim hrvatskim granatama, 4. kolovoza 1995. “Za bježanje smo dobili obavijest od našeg rukovodstva. Narodu je dat veliki strah od Hrvatske vojske, pa smo morali izbjeći. Mi koji nismo bježali, stroga smo se sakrili, da ne znaju da ostajemo, jer bismo morali ili bi nas ubili Srbi… Išli su po kućama i provjeravali da li ljudi idu…”, ispričala ja Nedjeljka Drača. U Udbini je ostalo tridesetak Srba. Trećina je ubijena…

avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Kako se stvarala "cuvena dijaspora"..dverasi i slicno !

Počalji  Milan taj Uto Maj 08, 2012 3:01 pm

Prva tura je otisla na zapad zahvaljujuci propasti politike kralja Aleksandra,totalna tropa ekonomije, naravno uz redovnu pljacku.. druga tura je isporucena "na tacni" kada je kraljvina kapitulirala i u stocnim vagonima poslala do 300.000 vojnika kraljevine Jugoslavije u nemacke radne logore,, treca tura je bila kada su vatikanskim pacovskim kanalima bezali gubitnici, ratni zlocinci i nepostovaoci amnestije i "edikta kralja"..itd, itd.., kasnije je nastavljen odlazak u gastarbajtere, sa nekakvim turistickim vizama mahom u nemacku, gde su radili na grdjevinskim radovima, a, firme su bile u vlasnistvu "biznismena iz Srbije", naravno bio je to rad u nemackoj.."na crno". Shocked Shocked Shocked Shocked
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

kako se stvarala propast

Počalji  Milan taj Čet Maj 17, 2012 7:36 pm

LAŽNA DEMOKRATIJA KOJA JE UPROPASTILA SRBIJU I ELITA

Preuzeto od Instituta Paralaks.

GORAN TRIVAN iz SPS postao je nakon izbora te 2008. Gradski sekretar za životnu sredinu, u koalicionoj administraciji sa DS. Primenom Zakona o jednokratnom porezu na ekstradohodak i ekstraimovinu stečenu iskorišćavanjem posebnih pogodnosti, u periodu od 26. juna 2001. godine, kada je zakon počeo da se primenjuje, do kraja juna 2002. godine od predviđenih 728.726.582 naplaćeno je 57.530.742 evra. Funkcioner SPS, Goran Trivan, nije platio dug od 88.000 maraka. 19. avgusta 2008. godine, delegacija Udruženja "Sloboda" posetila je grob Miloševića i položila venac. U delegaciji su bili Uroš Šuvaković, Miloš Aleksić i Goran Trivan.

Jula 1994, Savez komunista - Pokret za Jugoslaviju krenuo je u ofanzivu: posećuju ga inostrane delegacije, vrši kadrovske popravke sistema, i uživa u apsolutnoj medijskoj podršci Politike, Ekspres Politike, Večernjih novosti, TV Politike, Duge, RTS... Za to vreme bogalji rata hodaju ulicama, lopovi sa ratišta postaju nove srpske gazde, partijski ideolog dr Mirjana Marković beleži u svoj dnevnik impresije o cveću, godišnjim dobima, oblacima i cvrčku u rodnoj požarevačkoj kući.

Njima je na predprošlim izborima poverenje poklonilo tek 30.000 ljudi (0,8%), ali su se brave "uticajnih vojnih, pravosudnih i ministarskih kancelarija lako otvarale za one kojie opozicija naziva "mirinim ljudima", a kratkovidi tumači političkih zbivanja- grupom za pritisak. Samo političkim slepilom može se objasniti teza po kojoj bi Sloba sve uradio za srpstvo, samo da mu nema žene komuniste. Ili, sasvim suprotna - da ga supruga sada vraća na pravi, komunisticki put, iz nacionalistickog blata gde se zaglibio.

Nema razlike u doktrini Miloševića i njegove supruge, niti stvarnog pomaka u levo. U to ime menja se ratnička "košulja", a odbacuju se kadrovi upotrebljeni u ratne (ili kriminalne) svrhe. Kao što je Miloševiću svojevremno supruga pripremila klimu za obračun sa Stambolićem, tako mu i sada obezbeđuje odstupnicu dnevničkim beleškama, nebrojenim intervjuima, ili knjigom "Odgovori". Duvaju mirnodopski vetrovi, ali iz starog centra moci.

Najava nove politike bio je raspad koalicije SPS i srpskih radikala. Mirjana Marković je vođu srpskih radikala nazvala primitivnim nacionalistom i tako najavila Šešelju da je potrošen.

A pre toga, u SKPJ došlo je do sukoba između utemeljivača ove stranke, generala Stevana Mirkovića, ubeđenog komuniste jugoslovenske orijentacije i ideologa partije Mirjane Marković. Sukob je razrešen odlaskom generala. „To je žena iz senke. Ne treba je potceniti, jer je vešta, sposobna, pametna i retko gubi koncentraciju. Nisam mogao da razumem zašto je uporno bila protiv toga da napadam Šešelja, kada je on bio ideološki protivnik naše partije. Njeno objašnjenje je tada bilo da je on na našoj strani, što nisam mogao da prihvatim. Kasnije sam razumeo - sve je bilo u funkciji Miloševićeve vlasti. Milošević je držao centar, Šešelj i Arkan su skupljali simpatije desno, Mirjana levo. Tako je suprugu omogucila da preko naše partije sačuva simpatije bivših komunista i jugoslovenski imidž. Setite se kako je Arkan imao sjajnu predizbornu kampanju, a onda je rekao svojim simpatizerima da glasaju za Miloševića. Isto je uradila Mirjana Marković“, kaže general Mirković. Po rečima generala Mirkovića, sadašnji SKPJ nema ni članstvo, ni organizaciju. Utisak, da je reč o partiji u ofanzivi, stiče se zbog toga što se skoro u privatnom aranžmanu, okuplja grupa problematičnih ljudi koja piše saopštenja medijima. Za Mirkovića - SKPJ je grupa aktivista koja praktično servisira vladajuću partiju. Zadaci u skupljanju glasova su bili različito rasporedjeni, a supružnici su od prvog trenutka na zajedničkom zadatku.

Da bi se postigao utisak o promeni politike, u januaru su posmenjivani generali eksponirani u ratu, a u propagandne svrhe se Šešelju podilazilo, kada se govorilo da su to "njegovi" generali. Da u toj priči ima istine pokazuje i način na koji je RV i PVO doživeo kadrovsku obnovu. 29. decembra 1993. godine, u roku od dva sata povučen je general Pavlović i doveden na čelo RV i PVO Ljubiša Veličković, bliski prijatelj sa Mirjanom Marković. On tokom celog rata ostaje u drugom planu, a sa sobom dovodi ljude koji se u ratu takođe nisu eksponirali. Među njima je i pukovnik Blagoje Grahovac, iz Nevesinja, koji tokom rata tvrdi da je Jugosloven i da ne priznaje nikakve paravojske. Tu je i Slavko Biga, komandant VO, iz RSK koji ratne dane provodi u Generalstabu. I tako dalje... Tako je dobijeno novo lice stare vojske i tiho najavljeno distanciranje od Karadžića i Mladića u Bosni. Pokusaj puča u Banja Luci nije samo uvređeni Šešelj dovodio u vezu sa SK Pokretom za Jugoslaviju.

Zoran Čičak, aktivista SKPJ, kaže :"Bila je to spontana akcija protiv crnoberzijanaca, švercera i Karadžica lično, protest naroda koji je bio potpuno opravdan. Lično mi je žao što nije urodio plodom. Rat bi bio završen. Nacionalnim elitama odgovara rat, da opljačkaju svoje podanike. Karadžic je za nas saučesnik i treba da odgovara."

Kada predsednik Zoran Lilić kritikuje "samozvane lidere", koji srpski narod drže kao taoce ratne politike, ili kada direktor kompanije "Politika", Dragan Hadži Antić osuđuje Karadžica što ne pita narod šta misli o ratnim zločinima i ratnom profiterstvu, miroljubivi građanin trebalo bi da zaboravi kako su do juče isti lideri "uživali apsolutnu podršku građana Srbije", a da se ratnim profiterima i kriminalcima na državnoj televiziji (i ne samo tu) gradio imidž narodnih heroja. Pravi propagandni rat srpski režim vodi protiv Karadžica na teritoriji Republike Srpske, koji izgleda odbija da prihvati ulogu potrošnog dobra. U tom svetlu treba posmatrati formiranje organizacija SPS na teritoriji RS ,a tu se opet neminovno nailazi na pripomoć SKPJ. „Nikola Dobrijevic, kadar SKPJ, rekao mi je da se dogovarao sa Miloševićem, u njihovoj kući, o formiranju SPS u RSK. Mića Carević, takođe kadar RSK, deluje sa tih pozicija u Banja Luci, a Radovan Bijelić, osniva organizacije SPS u Republici Srpskoj iako je član SKPJ“, kaže Mirković.

Ko je dotrajao bilo je jasno kada je Duga objavila već poznati tajni spisak nevaljalih štediša koji su "u nevreme" podigli novac od Dafine, sa namerom da se obeleže mangupi iz sopstvenih redova i, uz put, kompromituju opozicione vođe. Kad je reč o svežim kadrovima, u Srbiji režim ih je sačuvao tokom ratnih godina u senci i danas sa njima maše kao nekompromitovanim. Čak kada se na stranu stave teze o tajnoj mreži SKPJ, izbor Bore Mikelića za predsednika vlade RSK, ili odlazak Veljka Kneževica u Zagreb indikuju pomenuti metod. „Veljka Kneževića je progurala Mirjana Marković, on je sada njen čovek. Iako me je još 1990.godine u Zagrebu upozoravao u kakav nacionalizam ce režim da zapadne. U Beogradu je pokazao apsolutnu lojalnost Miloševiću i SPS. Slično se desilo i sa Borom Mikelićem. Bora je bio najveći Jugosloven, kleo se u Hrvatsku, bio direktor moćne firme "Gavrilović". Sada, poput Knezevića, nema većeg Srbina od njega. Oni su veoma slični, želeli su da budu u našem pokretu, ali su u stvari delovali iz senke, ne eksponirajući se do sada. Kada je SPS formirao vladu, zahvaljujuci iskakanju Nove demokratije iz krila DEPOS, počelo se govoriti o četvorici ministara iz senke, pod komandom SKPJ. U Vladi, međutim, nema članova ove partije. Ipak, ima onih koji su joj bili i ostali bliski. Dragan Kostić, ministar rudarstva bio je član SKPJ. Rođeni brat ministra pravde, Aranđela Markićevića, zajedno sa Zoranom Todorovićem (vrlo blizak Mirjani Markovic) poseduje firmu "TiM", otuda se smatra da je ministar pravosuđa tim kanalom dobio prolaznost. Andra Milosavljević , ministar za lokalnu samoupravu, bio je na listi SKPJ, a ime Bube Morine koja se u ovom trenutku stara o izbeglicama u Srbiji oduvek se vezivalo za bračni par Milošević-Marković. Ni grupa"Metropol", svojevrsni politički aktiv Mirjane Markovicć, na koji se naslanjala pre i u toku Osme sednice, nipošto nije u društvenom zapećku. Zoran Todorović je pojavno stradao u sukobu sa Radošem Smiljkovićem i Aleksandrom Bakočevićem, ali i dalje ima značajan uticaj. Zlatan Peručić smestio se u direktorsku fotelju "Beobanke", Snežana Aleksić je pomoćnik ministra za trgovinu i turizam, Tahir Hasanović je generalni sekretar Nove Demokratije, a Goran Trivan je pomocnik generalnog direktora "Srbijašume". Slobodan Čerović, deo tadašnje ekipe i direktor "Metropola" bio je nedavno "viđen" za mesto predsednika Izvršnog saveta Beograda i nije prošao. Radoš Smiljković je ambasador u Bugarskoj“, analizirao je general Mirković. Mirnodopske promene i kadrovska osveženja oseća i unutrašnjost. Posle intervjua koji je Mirjana Marković dala listu na albanskom jeziku Bujku, protresen je i Kosovski Okrug, a smenjen je načelnik, Miloš Simović, koji je bio prepreka dijalogu sa Albancima. Preduslov za tako mirno "čišćenje" bio je ekonomski predah i socijalni mir koji je režimu obezbedio Avramovićev program. U meri u kojoj se SPS crpi snagu iz Avramovicevog programa, u toj meri SKPJ nalazi oslonac u firmi "Komet". Šešelj kaže da je SKPJ "zločinačka i teroristicka organizacija koja je nezakonito prisvojila društvenu imovinu, oformila terorističku organizaciju "Komet" koja se bavi ucenjivanjem, iznuđivanjem i razbijanjem štrajkova, infiltriranu u sve pore privrede i društva". Dok je za neke Komett skup 3oo ljudi naorušanih dugim oružjem i spremnih da likvidiraju protivnike i izvrše naručeno ubistvo, za druge je to firma koja obavlja poslove obezbeđenja ambasada i drugih objekata. „Od "Kometa" smo trebali da živimo, ali njega je uzeo u svoje ruke bivši direktor "Komunista", opasan tip, Miodrag Tomašević i nista nismo dobili“, kaže Mirković. „Mi nemamo predrasude o privatnicima, prilagođavamo se novom vremenu“, sasvim suprotnog je mišljenja Čičak. "Komet" je osnovao Jugoslovenski odbor SKPJ početkom 1991. godine, a na računu firme u septembru iste godine nasla se suma od 10 miliona dinara, skupljena "pod moranje" od pripadnika Armije, kao članarina, što je tada iznosilo više od milion maraka. Krajem 1991. godine isknjižena je celokupna imovina SKPJ iz knjigovodstveme evidencije i preneta na "Komet", pa je "Komet" postao vlasnik 15,5 spratova poznate zgrade CK na Novom Beogradu, i zadržao je i sredstva od prodaje 243 stana stambenog fonda. "Komet" prelazi u Holding kompaniju , a Miodrag Tomašević (Mirin covek) poslovni prostor koristi kao učešće "Kometa" u zajedničkim projektima sa raznim firmama. Tako 340 kvadrata dobija "First YU Swiws Bank", oko 150 kvadrata preduzeće "PhilipWilson", prostor na prvom spratu postaje osnivački ulog u Polikliniku "Ušće", a prostor na XXIII spratu, sa terasom , postaje vlasništvo preduzeća "Komet-BTC". Vlasnik firme BTC je dr Nenad Đorđevic, jedan od najimucnijih ljudi Srbije (na listi Mirinih ljudi) čija se imovina procenjuje na 12o miliona dolara. On je karijeru počeo u SDB, kao profesor u Višoj školi unutrašnjih poslova.

Da bi se stanovništvo prevelo iz borbene gotovosti na željeni novi kurs, mediji moraju biti na usluzi. Savez komunista Pokret za Jugoslaviju, iako nema svoje glasilo, a njihov Radio "Košava" je tek u osnivanju, nije morao da vodi pravu borbu za medije. „Istina je da imamo uticaj na medije i to kroz lične simpatije koje pojedini urednici prema nama gaje. Tako je, na primer, Tijanić prijatelj naše partije, nemamo razloga da se žalimo na tretman u programima TV Politike“, komentarisao je Čičak. U tom kontekstu treba posmatrati nimalo nežnu bitku između TV Politike i NTV Studija B. Studio B je poklonio Tijaniću lutku, muškarca u bodi-kostimu sa reskom porukom: "Prvi srpski muški bodi, novinaru koga njena ruka vodi..." Od 28.juna RTV Politika vidi se i sluša do Čačka, Gornjeg Milanovca, Kragujevca, Kraljeva. Istog dana je Studio B obavešten je da je Ministarstvo za saobraćaj i veze Republike Srbije promenilo svoju odluku o proširenju mreže repetirtora, što je značilo da Savezna uprrava za radio i veze nece izdati dozvolu za širenje repetitora preko Goča, Rudnika i Fruške Gore. Tijanić, urednik "televizije kojoj se veruje", pojavljuje se i kao kolumnista u novom listu "Telegraf", i ovaj list je pridodat spisku medija na koje Mira ima "stanovit uticaj". „Nije tačno da sve držimo u rukama, Milorad Vučelić, direktor državne televizije, je svakako među pet najmoćnijih ljudi u Srbiji, a ne voli nas. Lično se nadam da Vučelić neće biti direktor Televizije, jer bi se smanjila ratna propaganda... gradonačelnik, Nebojša Čović...nismo zadovoljni, ali bolje nego Grudenka... Radmilo Bogdanovic je profesionalni policajac, sa njim imamo dobre odnose, pao je kao žrtva intriga, pre svega u sopstvenoj partiji... Ne možemo raditi sa Vučelićem ili Mihajlom Markovićem koji je zagazio u nacionalizam... Iz SPS treba da odu svi koji su povezani sa nacionalističkim krugovima ili kriminalom“, govorili su aktivisti SKPJ, koje su bili tumači nove politike starog supružničkoh para. Onima koji nemaju tako kratko pamćenje ostalo je da prebrojavaju mrtve, i da prihvate nove stare usrećitelje, ako ne žele Šešelja ili Arkana. Izbor nije lak, ali se pokazalo - svi smo mi pomalo socijalisti.

SNEŽANA ALEKSIĆ, bivša članica Direkcije JUL, Velibor Veljkovićć, iz Skupstine "Beopetrola" i Ljubiša Ristić predsednik JUL, poslednji su se govorima oprostili od Zorana Todorovića.

Snežana Aleksić podsetila je na početke političke karijere svog druga iz studentskih dana i istakla kako je “tim sa Beogradskog univerziteta i sa Osme sednice ulazio, pritisnut društvenom zbiljom i raspadom Jugoslavije, u nove još neizvesnije i teže bitke… Retki su takvi timovi u politici, koji su bez predaha proživeli prethodnu deceniju, retki su, gotovo neponovljivi ljudi poput tebe, Zorane, koji si ovom timu davao nesebičan doprinos, snagu i posebnu boju”. Pored kovčega, pokrivenog zastavom Jugoslovenske levice, partijski drugovi držali su neku vrstu počasne straže u kapeli. U masi sveta bili su pored srpske državne elite (Zoran Lilić, Milan Milutinović, Mirko Marjanović, Nikola Šainović, Gorica Gajević, Dragan "Jugopetrol" Tomić, Milorad Vučelić...) i bivši šef beogradske policije Marko Nicović, direktor RTS Dragoljub Milanović, prvi čovek Kompanije "Politika" Dragan Hadži Antić, i lider Srpske radikalne stranke Nikola Pašić, Siniša Vučinić...

Predsednik Jugoslovenskog olimpijskog komiteta Dragan Kićanović saopštio je da će na olimpijskim igrama u Sidneju učestvovati 109 sportista iz SR Jugoslavije, što je za 40 više nego na prethodnim igrama 1996. u Atlanti. Kada je Predsedništvo JOK odlučilo da pres-ataše naših sportista u Sidneju bude Božidar Đurković, usprotivila se Snežana Aleksić, predsednik Upravnog odbora Rukometnog saveza Jugoslavije, čiji je Đurković generalni sekretar, te se otvorenim pismom, objavljenim u “Politici”, obratila predsedniku JOK-a Draganu Kićanoviću zahtevajući hitan opoziv svog generalnog sekretara. U zabrinutom tonu predsednica UO RSJ kaže da nije imala čast (!) da prisustvuje sastanku Predsedništva JOK-a, jer nije dobila pismeno, a ni usmeno obaveštenje, ali da se zato izvinjava zbog odsustva predstavnika RSJ. Uz ovo obrazloženje sledi i dodatno da “izbor gospodina Božidara Đurkovića nije prikladan obavezama i nivou profesionalnosti koje podrazumeva pres-ataše u rukovodstvu Misije JOK u Olimpijskom selu... Sigurna sam da ćete u konsultacijama sa Saveznim ministarstvom za sport za pres-atašea odrediti osobu koja će na dostojanstven, visoko profesionalni način, a u skladu i cilju državnih interesa Savezne Republike Jugoslavije i naših olimpijaca, časno obavljati profesionalnu dužnost.” Na pomenutom sastanku Predsedništva JOK-a, Velizar Đerić, savezni ministar za sport, istakao je da je “Ministarstvo za sport bilo u stalnom i svakodnevnom kontaktu sa sportskim savezima i da je sa svim realizacijama zaključilo 31. jula.” Bolje obavešteni tvrde da je ministar Đerić bez pogovora prihvatao sve želje Snežane Aleksić, i kada je nedavno smenjen dr Branislav Pokrajac, savezni rukometni selektor.

“Drugarica Snežana Aleksić bira za koje novine želi da govori.” Bolje sreće bili smo u razgovoru sa Radetom Đurđićem, predsednikom Skupštine RSJ iz Podgorice. “Ja već mesecima govorim o ponašanju Snežane Aleksić. Ona je mimo Statuta postavila sebe za predsednika Upravnog odbora RSJ, ne obazirući se na svoja stvarna ovlašćenja i realne moći. Ona ne može nekontrolisano činiti šta joj je volja sa RSJ i rukometom, niti može privatno mišljenje iznositi u javnost kao stav Saveza. Takvo ponašanje direktan je pokazatelj haosa u koji je ona dovela Savez i rukomet uopšte.” Snežana Aleksić, predsednik UO RSJ i član Direkcije JUL-a, neće poput ostalih predsednika sportskih saveza putovati u Sidnej, kako tvrdi u pismu upućenom Draganu Kićanoviću, predsedniku JOK, “preokupirana je dogovorom oko stvaranja uslova da se svim našim sportistima omogući ispunjenje patriotske i građanske dužnosti” - da im se omogući da 24. septembra glasaju na izborima. Putovao je Rade Bulatović – da vrbuje sportiste za SPS i JUL.

Oktobra 2003. rukovodstva SLOBODE i SPS održali su dva sastanka u prostorijama SLOBODE, o načinima saradnje u podršci borbi i za Slobodana Miloševića, “borbi koja predstavlja nadu za porobljenu zemlju i njen narod. Rukovodstvo SPS izrazilo je počast SLOBODI za dosledne i odlučne aktivnosti i obećalo punu podršku u budućnosti. Oba sastanka prisustvovali su visoki zvaničnici dve organizacije: Bogoljub Bjelica, profesor Mirko Zurovac, Vladimir Kršljanin, Dragutin Milovanović, Snežana Aleksić and Uroš Šuvaković ispred SLOBODE a Ivica Dačić, Zoran Anđelković, Žarko Obradović, Milorad Vučelić, Dušan Bajatović and Branko Ružić ispred SPS.

Svetlana Kitić, nekada najbolja rukometašica sveta, 2007. je poslanik u Skupštini Srbije: „Sa „Mrkom” sam, kad je bio direktor CIP, sarađivala kao direktor Radničkog i direktor državnog tima, Snežana Aleksić mi je kuma, sa Goricom Gajević sam bila nerazdvojna... Rođena sam u Tuzli. U tom gradu mi i sad žive roditelji. Od 14. godine igrala sam rukomet za Jedinstvo, a godinu dana kasnije došli su po mene ljudi iz Radničkog... Bila je to moja prva selidba na toj relaciji... Posle mnogih životnih razočaranja u Tuzlu sam se, iz Beograda, vratila 2000. godine, a krajem 2006. u Beograd me pozvao Milutin Mrkonjić, moj prijatelj iz Radničkog...”
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Re: " LUDACI NASEG DOBA"

Počalji  Milan taj Pet Maj 18, 2012 4:39 pm

Sta mislis kako?Pa tako sto su im preneli stogodisnje vaspitanje jedne
vredne,postene familije,korisne i sebi i svojoj zemlji.
Decko,ovo sto sad zivis ti je dao Broz kroz svoje nalednike naviknute
na otimacinu, a ne moji pretci koji su casnim radom gradili drzavu
Srbiju i Kraljevinu Jugoslaviju.Zato,smanji dozivljaje
........................................................................................................................................
По угледу на Немачку и Италију Краљевина Југославија је почела
отварати концентрационе логоре за антифашисте и комунисте (1935-1941).
Први такав логор отворен је 1935. у Вишеграду. Неке су преузели за
време окупације Немци, односно квислиншки режими, сарадници окупатора,
усташе у Хрватској и недићева Специјална полиција у Србији.

У току рата (1941.-1945) квинслиншки режими су претворили ове логире у
монтстуозне установе за уништавање људи. У наставку дат је преглед
свих логора на територији Југославије по азбучном реду:
....................................................................................................................................
Kada su nacisti došli po komuniste,
ja sam ćutao;
jer nisam bio komunista.

Kada su zatvorili socijaldemokrate,
ja sam ćutao;
jer nisam bio socijaldemokrata.

Kada su došli po sindikalce,
ja se nisam pobunio;
jer nisam bio sindikalac.

Kada su došli po mene,
nije preostao niko da se pobuni.
...................................................................................................................................
Sabacki radnici podigli su svom pesniku spomenik na kome je, umesto
krsta, zasijala lira, a ispod nje su se nizali stihovi Kostine
najpoznatije pesme — Crvena:

Crvena je krvca što kipi u nama;
crvena je munja, što oblak prolama,
crveno je nebo kad se zorom smije,
crven nam je barjak, što se gordo vije,
crvena je mržnja u našim grudima,
pa i gnev je crven, što nas obuzima.
O tirani, čujte — ne treba vam kriti —
I osveta naša crvena će biti.

affraid king queen rendeer
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

neprekidna nit kolaboranata-ludaka !

Počalji  Milan taj Pet Maj 18, 2012 5:42 pm

Alan Dals,direktor CIA-e (1953-1961),direktiva američkim službama bezbednosti pod naslovom-DOKTRINA AMERIČKE BORBE PROTIV ISTOKA:

Rat je završen,polako ćemo sve izgraditi,i mi ćemo dati sve što imamo, svo zlato svu materijalnu moć na magarčenje i zaluđivanje ljudi.
Čovečiji mozak svest ljudi skloni su promenama.
Posejemo li tamo haos,mi ćemo neprimetno da im podmetnemo lažne vrednosti i primoraćemo ih da te vrednosti i prihvate.
Kako?
Mi ćemo naći istomišljenike,svoje saveznike i pomoćnike u njihovoj domovini.
Malo po malo,mi ćemo odigrati grandioznu po svom obimu TRAGEDIJU POGIBIJE SVIH PRAVOSLAVNIH SLOVENA,I KONAČNO NEPOVRATNO ĆEMO UGASITI NjIHOVU NACIONALNU SVEST.
Literatura,bioskop i pozorište će proslavljati najniža ljudska osećanja.
Mi ćemo na svaki način podržavati one koji budu usađivali u čovekov razum kult seksa,nasilja,sadizma i izdaje - jednom rečju svake nemoralnosti.
U upravljanju državom,mi ćemo izazivati haos i nered.
Neprimetno,no aktivno i postojano,pomagaćemo despotizam činovnika, korupciju i neprincipijelnost.
Čestitost i pravednost biće ismevani,nikome neće biti nužni i biće smatrani ostatkom prošlosti.
Grubosti i naglost,laž i obmana,pijanstvo,narkomanija,izdajništvo, šovinizam i neprijateljstvo prema narodima - sve ćemo to kultivisati u svest ljudi.
I mali broj,veoma mali broj ljudi će shvatiti o čemu se radi.
Ali,takve ćemo ljude staviti u bespomoćan položaj,ismevati se sa njima, oklevetati ih i proglasiti ih otpadnicima društva.
Mi ćemo rušiti duhovne vrednosti,vulgarizovati i uništavati osnove narodne moralnosti.
Na takav način ćemo rasklimati pokoljenje za pokoljenjem,lovićemo ljude u detinjstvu i mladalačkom dobu,uvek ćemo glavnu stavku da bacamo na omladinu,demoralisati,razvrašćivati i obeščaćivati je.
Eto,tako ćemo mi to da uradimo.

Direktiva Službe bezbednosti Sjedinjenih država broj 20/1 od 18. avgusta 1948. godine:

Mi moramo imati automatske garancije koje obezbeđuju da čak i nekomunistički,te nominalno prijateljski režim Rusije ne raspolaže ubuduće nikakvom vojnom moći,u ekonomskim odnosima da silno zavisi od spoljnjeg sveta,da nema ozbiljnu vlast nad glavnim nacionalnim manjinama,te da ne uspostavi nikad više ništa nalik na "gvozdenu zavesu".
U slučaju da takav režim uspostavlja neprijateljstvo prema komunistima, a prijateljstvo prema nama,moramo se pobrinuti da ovi uslovi i pored toga budu nametnuti.
Ali,mi moramo ako ne milom,onda silom da ih pridobijemo radi zaštite naših interesa.

Šta nam je činiti? Kada nas savetuju Amerikanci i Englezi - treba da shvatimo da je za Srbiju i srpski narod najbolje da učinimo upravo suprotno od onog što nam savetuju.

MR.ALEKSANDAR K.MITROVIĆ

_________________
KIM JONG IL:"AKO SMO JAKI UVEK ćEMO BITI U PRAVU,AKO SMO SLABI UVEK ćE NAS PROGLAšAVATI ZA KRIVCE!"

affraid affraid affraid Cool Cool
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

poskropljeni "svetom vodicom"

Počalji  Milan taj Pet Maj 18, 2012 11:58 pm

Najbliži vladiki Vasiliju Kačavendi je episkop Longin (1955) i od njega
će Kačavenda najteže odustati. Pre nego je otišao u Novogračaničku
eparhiju u Americi, Longin je bio kratko vladika u Australiji, gde je
prešao nakon pada Krajine jer bio episkop dalmatinski. U to vreme je bio
u vrlo bliskim odnosima sa vođama balvan-revolucije Milanom Martićem i
Milanom Babićem. Istovremeno je poznat po dosta zapaljivim govorima.
Vladika Longin vezuje se poprilično za politiku bivšeg predsednika
Srbije Slobodana Miloševića i zbog toga se posle pada Krajine nije
vratio u Hrvatsku. Sabor ga šalje u Australiju, a potom u Ameriku. On je
vrlo čest gost kod vladike Vasilija u dvorima u Bijeljini.

O angažmanu vladike Longina se govorilo i javno. U filmu „Pad Krajine”
govori Drago Kovačević, bivši gradonačelnik Knina: „U jesen 1994. pozvan
sam kao gradonačelnik Knina na razgovor u manastir Krka, gde me je
primio vladika Longin, čovek vrlo radikalnih četničkih stavova i blizak
prijatelj Radovana Karadžića.

U tom razgovoru on mi je iz čista mira
odjednom rekao: ‘Najbolje je da ovaj narod odavde ode’.”

Shocked Shocked Shocked Shocked affraid

avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

press blog samardzic, puko ko zvecka !

Počalji  Milan taj Sub Maj 19, 2012 8:06 pm

Српски Погледац [neregistrovani] (19. 05. 2012, 12:05:32)
ЗАБРАЊЕН СИ МИЛОСЛАВЕ

Ево Милославе ви пишете на овај блог.

Људе стижу намерно да блатуту.

Ваша Књиге су забрањених у свим библиотекама широм Србији и Републичке Српске.
Нити бибилиотеке жељу да купе твоје књиге да народ може да њи чита.

Од којом Демократије се прича кад се прича од Србима и Срба?
....................................................................................................................................
demokratija,

ne podrazumeva publikovanje, stampanje lazi i slicnih subverzivnih stvari..pripremanje "9 martovske" oruzane pobune,za rusenje vlasti, puca, i permanentno stampanje "napetosti",otudjovanja Kosmeta, Vojvodine, sada su izbori, shodno rezultatima, Cedomir Jovanovic je izabranik SPO i kojekakvih Samardzica, Beckovica itd, itd..pa ce da "dozvoli stampanje"...
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Tekstovi, brizni kao prethodnica, psiholoska priprema Srbije

Počalji  Milan taj Sre Maj 30, 2012 6:53 pm

avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

sve ludji od ludjeg !!

Počalji  Milan taj Čet Maj 31, 2012 1:18 pm

Dodik je ocijenio da bi “ne samo Beograd, već i Banjaluka, trebalo da pozovu sve Srbe sa sjevera, ali i sa juga Kosova, koji žele da se isele da dođu u Srbiju i Republiku Srpsku gdje će im biti omogućeno besplatno zemljište”.
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

uporni ludaci naseg doba do unistenja !!

Počalji  Milan taj Pon Jun 04, 2012 12:13 pm

„ПРАВОСЛАВНИ ХРВАТИ“

За Србе који би остали у Хрватској Стојадиновић је употребио појам „православни Хрвати“ а казао је да су договорени модалитети пресељења са једне на другу страну оних Хрвата и Срба којима се нова ситуација не би допала. А како су Срби и Хрвати изван Југославије дочекали споразум Павелић-Стојадиновић? Усташка емиграција се дигла на ноге и оптужила Павелића да „стару хрватску земљу-Босну“ продаје Србима као што је Далмацију продао Мусолинију.

Вођене су жестоке расправе у хрватским емигрантским клубовима и листовима и на крају се све смирило, пошто су вести из Југославије биле крајње обесхрабрујуће. Титова држава је бивала све чвршћа и снажнија и ништа није наговештавало развој догађаја о којем су сањали и говорили Стојадиновић и Павелић. Српска четничка и економска емиграција није се ни обазирала на Стојадиновићеве планове, уз коментар да докон поп и козе крсти.

Да ли је фамозни споразум икада потписан? Није. Све је било договорено, припремљено и стављено на папир али није потписано. Стојадиновић је тражио да том чину присуствују преживели чланови последње владе НДХ, али је Павелић то одбио. Два дана уочи потписивања Стојадиновић обавештава Анту да се све одлаже.

А како је на све то гледао Тито? Наредио је да у југословенским медијима о договору Павелић-Стојадиновић не буде објављено ниједно једино слово тако да Југословени у простору од Вардара до Триглава о томе ништа нису знали. Када је дошло време да све може да се објави ова аргентинска епизода више никога није интересовала.

king queen pig affraid
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Ostli "biseri"...ondasnih i sadasnjih ludaka "naseg doba"

Počalji  Milan taj Pon Jun 04, 2012 5:28 pm

Neposredno po izbijanju Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, teror nad Albancima se pojačao.[58] Tokom kratkotrajnog aprilskog rata mnogi albanski vojnici u jugoslovenskoj vojsci su ubijeni od srpskih vojnika i oficira.[59] Jugoslovenska vojska je takođe ubijala istaknute Albance, posebno političke predstavnike kao što je Sherif Voca, ubijen 13. aprila 1941. Mnogi Albanci su ubijeni u barakama Mitrovice, pošti u Vučitrnu i u Đakovičkom okrugu, gde je vojska zapalila sela Bec, Gërgoc, Radoniq, Janosh, itd.[58]
Velika Albanija (1941-44)

Situacija se obrnula kada su nakon jugoslovenske kapitulacije, kada su italijanske i nemačke jedinice ušle na Kosovo. Između 1941. i 1945. godine, za vreme fašističke okupacije, Italija je stavila najveći deo Kosova, zapadne delove Makedonije i istočne delove Crne Gore pod upravu kvislinške vlade Kraljevine Albanije, koja je bila italijanski protektorat (vidi Velika Albanija). Progon Srba i ostalih nealbanaca je bio surov.[60][61] Srbi su ubijani i mučeni, njihova imovina je pokradena, a kuće spaljene.[62] Mustafa Kruja, premijer Albanije je bio na Kosovu u junu 1942., i na sastanku sa vođama kosovskih Albanaca je izjavio: "Srpsko stanovništvo treba što pre skloniti sa Kosova. Srpski kolonisti trebaju biti ubijeni.[63] Tokom rata, brojni srpski i crnogorski kolonisti doseljeni 1920-ih i 1930-ih su proterani nazad u Crnu Goru i Srbiju, a mnogi su ubijeni.[64]

Tokom rata, na Kosovu su delovale razne četničke jedinice, koje su počinile brojne zločine nad stanovnicima albanskih sela na granici Kosova i Sandžaka, usled čega je preživelo stanovništvo bilo prisiljeno da masovno emigrira.[65][66][67] Četnici su nastojali da uključe Kosovo u etnički čistu Veliku Srbiju[68], a radi ostvarenja svojih namera otvorili su koncentracione logore u koje su odvođeni Albanci.[69] U izveštaju Komande II četničkog korpusa Draži Mihajloviću četnici izjavljuju da će se boriti protiv Turaka i Albanaca do istrebljenja i da mržnja na Albance i Turke privlači čak i pristalice komunizma.[70] Mnogi četnici su nakon amnestije u avgustu 1944. godine prišli partizanskim jedinicama, noseći sa sobom neprijateljski stav prema Albancima.[58]
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Uvozni cetnici iz RS

Počalji  Milan taj Uto Jun 05, 2012 9:46 am

Четнички покрет је обновљен пред сам крај 2011. године. Потребе Српског народа да се организује и одбрани на простору Косова и Метохије захтевале су и обнављање ове организације и њене четничке акције с почетка 20. века.
Данашња четничка организација се формира полако и пажљиво. Разликује се од свих познатих организација. И из нас стоји наш рад, присуство на терену, хуманитарна делатност и повезивање православних националиста за одлучујућу борбу која предстоји.

За нас Косовски бој није завршен 1389. године, он траје сво ово време и ускоро следи коначни обрачун. У том коначном обрачуну морају учествовати сви праволсавни народи, јер ово је борба против ислама, муџахедина, и свих њихових помагача, ма који они били.

Четнички покрет је апсолутно подчињен Војводи Славку Алексићу и њега сматра јединим ауторитетом поред Престолонаследника Александра који може да утиче на укрупњавање националних монархистичких снага на свим просторима на којима живе Срби..
Братислав Живковић

Братислав Живковић

Четнички покрет покрива све Српске земље и четником може постати свако ко прође услове за чланство без обзира где живи на овој земаљској кугли. Свако може да да свој допринос идејама и циљевима Четничког покрета. Данас су четници потребни и за компјутером и као обавештајци, као ратници али и ако хуманитарци. Свако може наћи своје поље деловања.

Вођа Четничког покрета је Братислав Живковић, добровољац у Српским Отаџбинским ратовима од 1992. године. На простору Косова и Метохије (Кошаре) је учествовао као припадник најелитније Српске јединице 63. Падобранске бригаде. Сада своје искуство преноси Четничком покрету.
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Dr Nenadic pise...

Počalji  Milan taj Ned Jul 01, 2012 5:00 pm

Шетајући Савским кејом пре неко вече, осећај да сам се за тренутак вратио у летњу шему корзоа из средине шездесетих пукао је као балон од сапунице. Наиме, поред мене, нехајно ме гурнувши, протрчао је горостасни младић до појаса обнажен. Уместо да протестујем, прекрстио сам се? Преко младићевих леђа, са једног на други крај, шепурио се истетовирани нацистички орао. И то управо онај са грба Трећег рајха. Исти онај који су Руси и Американци 1945. године, по разним државним зградама, минама дизали у ваздух. Испод раширених крила, која су дотицала врхове млађаних рамена, орао је у канџама носио победнички венац у чијем средишту се удобно сместио улево укошен кукасти крст. Младић се, трчећи уједначеним касом, лагано изгуби у маси испред мене.

У првих мах сам остао изнађен, а потом више затечен. Нисам знао шта би човек у таквом тренутку требало да уради. Убрзо сам став артикулисао тако што сам се сетио једне скроз блесаве Вебстерове језичке досетке. Био је то лингвиста који се играо речима као што се деца играју стварима – тражио им је смисао. Једном приликом његова госпођа га је затекла са собарицом у крилу. Прекорила га је речима: „Затечена сам овим призором!“ Вебстер је на то узвратио: „Не, драга! Ти си изненађена, а ја сам затечен“.

Младић је одмереним касом штајерског ждрепца оптрчао још један круг и нагло скренуо према блоковима, а да нико од шетача није показао ни да је изненађен ни да је затечен. Постидео сам се што сам уопште помислио да нешто треба учинити.

Браво, браћо Срби и сестре Српкиње! Својим нереаговањем, тиме што сте остали мртви хладни пред страшним призором показали сте да више нисте идеолошки потпаљени сељаци, што о вама мисле Старобеограђани. Искулирали сте симболичког националисту, а да нисте ни трепнули! Коначно сте успели да се из најниже психокласе митингаша с Ушћа попнете до највише психокласе, оних који се више не пале ни на легитимне опасности ни на нелегитимне опсесије. Али, да је наш симболички нациста, каскајући Савским кејом, Хитлеровог орла на својим леђима расхлађивао пре макар једну деценију, мајка би га кукастим моткама тражила све до Црног мора.

affraid affraid affraid
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Da, ludaci !!

Počalji  Milan taj Sub Avg 04, 2012 2:54 am

Karadžićev savetnik ubio čoveka!
Subota - 04.08.2012
Bivši savetnik Radovana Karadžića i četnički vojvoda Jovan Tintor Joja (59) sinoć je u Banji Vrujci kod Valjeva hicima iz pištolja ubio Branka Petrovića (50).

Ubistvu je prethodila svađa, nakon koje je Tintor iz gepeka uzeo pištolj i ispalio Petroviću dva metka u glavu i grudi te potom pobegao automobilom u nepoznatom pravcu.
Pravi motivi ubistva za sada su nejasni, a prema jednoj verziji Tintor se u blizini kioska „Ravnogorac“ mazao lekovitim banjskim blatom, nakon čega mu je Petrović, koji je sedeo na terasi jednog lokala počeo dobacivati.
- Šta se mažeš tim blatom. Misliš da će ti blato pomoći, pitao je nesrećni Petrović Tintora - izjavili su pojedini očevici za „Alo!“.

Tintor je prema njihovim rečima sav blatnjav izašao iz kanala u kome se nalazio, uzeo pištolj i pucao na Petrovića.
Prema drugoj verziji ubistvu su prethodile uvrede na račun Tintorove porodice, a ubica je, pošto je pucao, sav blatnjav seo u džip i otišao u nepoznatom pravcu. Prema informacijama „Alo!“, policija je na tragu četničkom vojvodi koji se posle rata u Bosni i Hercegovini skrasio u Kadinoj Luci u opštini Ljig.
Za vreme rata vojvoda Joja, kako su ga zvali u Republici Srpskoj, bio je blizak ratnom rukovodstvu na Palama, a prema pojedinim informacijama bio je i finansijer Srpske demokratske stranke, kojoj je poklonio 250.000 maraka i blindirani džip. Pre rata u Bosni bio je moler i kafedžija, a poslednjih godina se, prema rečima njegovih ratnih saboraca, vratio molerskom poslu.
Posle rata je bio aktivan među četnicima na Ravnoj gori, a držao je i četnički klub u Kadinoj Luci.
Njegovo ime pominjalo se i prilikom iznošenja dokaza protiv haškog optuženika Radovana Karadžića.
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

pozajmljen komentar...

Počalji  Milan taj Sub Avg 04, 2012 2:50 pm

Zoran [neregistrovani] (04. 08. 2012, 12:30:43)
Srbin iz HR

Ja sam Srbin iz Hrvatske i bio sam pripadnik Zengi odpočetka rata.A zašto braćo Srbi?91.godine na područje tzv,Krajine došli su bradate budaletine sa kokardama na šajkačama i počele protjerivati Hrvate sa njihovih ognjišta,palili su i pljačkali hrvatska sela na Kordunu zajedno sa domaćim teritorijalcima.Na kraju je napadnut i bombardiran moj rođeni grad Karlovac.Ja sam rođen u Hrvatskoj i Hrvatska je moja Domovina i tko je napadne za mene je neprijatelj.U Zengama je bilo jako puno Srba i sami bi se iznenadili koliko i danas su cjenjeniji u Hrvatskoj nego Hrvati koji su pobjegli i nisu obukli uniformu,to ja najbolje znam.Nemojte pisati agresija na Krajinu jer tu se ne radi o agresiji već o oslobađanju okupiranih područja Republike Hrvatske.Nismo izdajice mi Srbi koji smo branili svoju Domovinu već oni koji su je rušili i napali i tu priča završava.

affraid affraid affraid affraid king queen affraid affraid affraid
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Pomirenje...???

Počalji  Milan taj Ned Avg 05, 2012 1:15 am

Da je pameti, kao što je nije knjiga knjiga “Balkan bluz”, Medine Delalić i Suzane Šačić, nekadašnjih novinarki “Slobodne Bosne” bila bi makar fakultativni udžbenik istorije na prostorima rahmetli SFRJ. S obzirom da to nije slučaj, kao i da se o nekim stvarima u BiH, ali i šire jednostavno ne priča, e-novine su odlučile da uz dozvolu autorki feljtonizuju knjigu koja prati dešavanja u zemlji Bosni i Hercegovini od dana ubrzanog ekonomskog razvoja, nekad republike u okviru SFRJ (1975.) , nerazjašnjene pogibije tadašnjeg predsjednika savezne vlade Džemala Bijedića, preko sunovrata Hamdije Pozderca, Fikreta Abdića i „Agrokomerca“, procesa zbog kojih su zatvorske kazne odslužili Alija Izetbegović i Radovan Karadžić, do ratnih događanja i ubistava zapovjednika HOS-a, Blaža Kraljevića u Hercegovini, Mušana Topalovića-Cace i mnogih drugih događaja završno sa 1995. godinom. Autorke su knjigu same izdale, a osim promocija po BiH, i to uglavnom u njenom “lošijem” ali i “većem” entitetu, knjiga nije doživjela promociju izvan njenih granica. Posljednja dešavanja - početak suđenja Karadžiću, puštanje na slobodu Biljane Plavšić, samo su bili dobar povod da kontaktiramo autorke i zamolimo ih za dozvolu da ovu fenomenalnu knjigu putem feljtona predstavimo i izvan granica BiH. U nadi da će pružiti odgovore na brojna pitanja, ali i da bi mogla samim autorkama da pomogne nekim novim saznanjima koja bi dodatno rasvetlila ovaj period predstavljamo bosansku hroniku “Balkan bluz” (Okosnicu za njen nastanak čine autorski tekstovi i intervjui objavljeni u „Slobodnoj Bosni“ u periodu od 1991. do 2000.)

Srpska nacionalna strategija artikulirana osamdesetih godina zasnivala se na ideji koja se može prevesti kao nasilje iz dobrih namjera, a da bi svi Srbi mogli živjeti u jednoj državi. Kao glavni ideolog ove strategije, čija će puna realizacija uslijediti početkom devedesetih, Dobrica Ćosić će među srpskim intelektualnim krugovima biti nazvan Patrijarh. Ovaj nekadašnji član Komunističke partije Jugoslavije, za najtragičniju je srpsku obmanu smatrao ideološku vjeru Srba u bratstvo i jedinstvo jugoslovenskih naroda.

Kao zamjenu komunizmu koji se obrušava, nudi obnovljenu prošlost kroz nacionalnu državu idealizovanu svijetom mitova i fikcija. Nacionalni program je zahtijevao lidera koji će ga ostvariti. Prvi susret Dobrice Ćosića sa Slobodanom Miloševićem, liderom srbijanskih komunista, dešava se početkom 1990. Milošević je već trijumfovao na Kosovu, potom i u CK Srbije i postao Vođa. Smišljenom susretu koji je trebao izgledati kao slučajan na prijemu izraelske delegacije je posredovala Klara Mandić, Jevrejka iz beogradske porodice i dugogodišnja Ćosićeva prijateljica. U krug oko Patrijarha Klaru je uveo bivši suprug, akademik Ljubomir Tadić. Klara je upamtila riječi kojima se Milošević to veče oprostio od Ćosića, nagovijestile su želju za ponovnim susretom.

“Nadam se da ćemo se vidjeti”, rekao je Milošević na rastanku. “U komšiluku smo, dijeli nas samo ograda”, dvosmisleno je odgovorio Ćosić. “Ali, ta ograda nije tako visoka, nadam se”, nasmijao se Milošević. Od tada se njih dvojica često sastaju i uvijek u Miloševićevom predsjedničkom kabinetu. Ćosić s pravom u Miloševiću nije vidio komunistu, doživljavao ga je kao nacionalistu. Milošević, opet, nije imao povjerenja u Ćosića, ali mu je bio potreban zbog ugleda koji je uživao u intelektualnim i crkvenim krugovima koji su Miloševiću bili nedostupni. Na kongresu održanom u januaru 1990. raspada se Savez komunista Jugoslavije. Postala je izvjesna pobjeda nacionalista na izborima u Sloveniji i Hrvatskoj, a time i mogućnost samostalnosti ovih republika. Milošević sa svojim saradnicima sve češće razgovara o ratu. Da oružane bitke nisu isključene, prvi put je javno zaprijetio u junu 1989. na proslavi 600 godina Kosovske bitke na Gazimestanu, ali je njegova najava budućnosti tada shvaćena kao metaforička priča o prošlosti. Milošević se među najbližim saradnicima nije služio metaforama, niti istorijskim aluzijama. Bio je konkretan.
U komšiluku smo, dijeli nas samo ograda: Milošević i Patrijarh

U kabinetu Borisava Jovića, srbijanskog člana Predsjedništva SFRJ, nakon sjednice 13. februara 1990. vodi se živa rasprava. Sadržaj razgovora Jović bilježi u svoj dnevnik: “Poslije današnje sjednice Predsjedništva na kojoj su učestvovali i predsjednici predsjedništava republika i autonomnih pokrajina, tema Kosovo, sjedimo u mojoj kancelariji Veljko Kadijević, Pera Gračanin, Sloba Milošević, Dragutin Zelenović i ja. Nezvaničan i neobavezan razgovor. Sloba počinje: ‘Biće rata, Boga mi’. ‘Nećemo dati, Boga mi’, uzvraćam ja. ‘Dosta smo mi ratovali i ginuli u dva svjetska rata. Sada ćemo rat svakako da izbjegnemo!’ ‘Neće biti rata onakvog kakav bi oni htjeli’, dodaje Veljko, ‘ali će biti onakav kakav mora, a to je da im ne dozvolimo da nas tuku’.”

Armijski vrh i srpsko rukovodstvo bili su saglasni da je upotreba vojske neminovna. Logika armijskog vrha bila je jednostavna - Slovenci i Hrvati svojim osamostaljivanjem žele razbiti Jugoslaviju, Srbi žele sačuvati zajedničku državu i zato je Armija sa njima. Osnovni problem, ustvari, bio je budući koncept uređenja savezne države, da li će se Jugoslavija razvijati kao centralizovana država ili kao oslabljena federacija što srpskom rukovodstvu nije odgovaralo: time je mogućnost njihove dominacije bila isključena.

Da nije riječ o očuvanju Jugoslavije, nego srpske države, objasnio je nekoliko dana nakon ovog razgovora Dobrica Ćosić u beogradskom listu „Duga“ pozdravljajući slovenačku želju za otcjepljenjem i samostalnošću. “Pri tome, Srbi moraju Jugoslaviji, pa i njima Slovencima“, poentira on, “ispostaviti svoje nacionalne interese i račune, koji nisu mali, a koji moraju da se izravnaju. Izlazak iz Jugoslavije mora da se plati.” Slovenija nije bila ukalkulisana u beogradske planove, ali “srpske etničke oblasti” u Hrvatskoj i Bosni jesu.

U decembru 1989. Jovan Opačić nakon izdržavanja tromjesečne kazne izlazi iz zatvora u Šibeniku. Osuđen je za “narušavanja reda i mira”, na proslavi Kosovskog boja u Kninu prekinuo je program tražeći od okupljenih Srba da zaborave mit o Jugoslaviji i okrenu se srpstvu. U zatvoru Opačić dobija telegram podrške od Dobrice Ćosića, a nakon izlaska na slobodu odlazi kod njega u Beograd. Ćosić u povjerljivom razgovoru zahtijeva od Opačića da pomogne Jovanu Raškoviću, direktoru Neuropsihijatrije u Šibeniku koji u Hrvatskoj radi na političkom organizovanju Srba. Ubrzo se Rašković i Opačić dogovaraju da kulturni klub „Zora“, koji je prethodno obnovio Opačić, pretvore u političku partiju. Rašković predlaže da se partija nazove Demokratska stranka. Opačić insistira da u naziv stranke stave nacionalnu odrednicu i 17. februara u Kninu promoviraju Srpsku demokratsku stranku. O političkim ciljevima stranke govorio je Rašković: “Srbi ne žele drugu državu u Hrvatskoj, ali traže autonomiju.” Ćosić je srpsku strategiju u Hrvatskoj objasnio konkretnije. “Na hrvatsku secesiju moralo se odgovoriti i srpskom secesijom, na stvaranje hrvatske nacionalne države moralo se odgovoriti stvaranjem srpske države.” U svakoj prilici Ćosić je hrvatskim Srbima držao lekcije kako u vrijeme kada se raspada titoizam i Jugoslavija niko od njih - narodni heroji, generali, ministri u Hrvatskoj - nije stao uz narod da ga povede ka istorijskom osvještenju. “Učinio je to jedan šibenički ljekar, u visokim godinama, invalidnog stanja zdravlja.”

Mislio je na Jovana Raškovića. Rašković se smatrao Ćosićevim duhovnim proizvodom, što je uistinu i bio. Narednih mjeseci njegova doktorska kancelarija je i sjedište stranke. Na mitinzima na kojima je govorio o velovima kojima je prekriveno srpstvo narod je slušao. Nisu razumijevali metafore kojima se Rašković služio, ali su ga slijedili kao ikonu koja je oživjela pred njihovim očima. Ipak, SDS je na majskim izborima 1990. osvojio samo pet mjesta u hrvatskom saboru. Većina Srba u Hrvatskoj nije bila zahvaćena nacionalnom renesansom i mahom su glasali za komuniste Ivice Račana. Srbi masovno pristupaju stranci tek nakon izbora, uplašeni pobjedom HDZ-a i riječima hrvatskog predsjednika Franje Tuđmana o čistoj hrvatskoj državi. Hrvatski nacionalisti su nudili dovoljno razloga za strah, a srpsko vodstvo je čekalo da se narod dovoljno uplaši. Osnovni generator za raspirivanje potrebnog straha bilo je podsjećanje na genocid nad Srbima u Drugom svjetskom ratu.

Stranka je već imala odbore u Beogradu i Sloveniji kada se pristupilo njenom organizovanju u BiH. U Sarajevu o tome razmišljaju Vladimir Srebrov i krug profesora sa Filozofskog fakulteta gdje Srebrov vodi biblioteku. U početku su kao zavjerenička sekta, ali se spremaju postati dominantan politički pokret. U maju Inicijativni odbor broji sto članova. “Bio sam ubijeđen da u BiH ima malo Srba. Vrijeme kada sam vidio da ima puno velikosrba, bilo je vrijeme kada je SDS već formiran i kada su vidjeli da zbog toga neće biti podvrgnuti sankcijama ili ići u zatvore”, ispričao je Vladimir Srebrov. Sebe je, zahvaljujući svom političkom bekgraundu, vidio kao budućeg lidera stranke. Krajem osamdesetih je javno napadao prisustvo Albanaca u Sarajevu i albanski nacionalizam, te vodio javne rasprave o srpskom jeziku. Milan Nikolić, kako se uistinu zvao, promijenio je ime kada je otišao na magisterij u Rusiju. Iz umjetničkog egzibicionizma, ispričao je, tamo je sebi odsjekao uho.

Prvi korak u političkom organizovanju sarajevske grupe je bila obnova kulturnog društva „Prosvjeta“, na čemu se angažuje nekoliko profesora sa Filozofskog fakulteta. Profesor književnosti Vojislav Maksimović u proljeće objavljuje tekst u kojem traži obnavljanje „Prosvjete“, potom to čine profesor filozofije Aleksa Buha i književnik Vladimir Nastić. Obnoviteljska skupština „Prosvjete“ održana je 28. juna 1990. u sarajevskoj Vijećnici.

Na Skupštini koju je vodio Aleksa Buha za predsjednika „Prosvjete“ izabran je Vojislav Maksimović. Nije se slučajno kod bosanskih, kao i kod krajinskih Srba prvi oblik jačanja etničkog zajedništva pojavio kroz obnavljanje ranije ukinutih kulturno-prosvjetnih udruženja kakva su bila „Zora“ i „Prosvjeta“. Izražavanje kulturne posebnosti bila je uvertira za insistiranje na političkoj posebnosti koje će uslijediti kasnije. U srpskom intelektualnom krugu u kome se dugo razmišljalo o organizovanju bosanskih Srba, svi su u dubokoj sjeni najozbiljnije figure - Milorada Ekmečića, profesora na katedri za istoriju sarajevskog Filozofskog fakulteta. Mnogi očekuju da će Ekmečić biti predsjednik stranke i njega kao apsolutnog autoriteta niko ne dovodi u pitanje. Uz Ekmečića, najuticajniji je Nikola Koljević, profesor na katedri za opštu književnost i teatrologiju, kojeg stranačke kolege opisuju kao dubokoreligioznog mračnjaka. Inicijativnom odboru stranke pristupa psihijatar i pjesnik Radovan Karadžić, koji je prethodno bio u Ekološkom pokretu „Zeleni“. Anoniman je i među “mislećim Srbima” obilježen kao saradnik Državne bezbjednosti zadužen da pokriva Udruženje književnika. Njihovo podozrenje izaziva činjenica da Karadžić nikada nije pozivan, a svi drugi jesu, na informativne razgovore nakon prokazanih književnih skupova na kojima je osamdesetih godina govorio pjesnik Matija Bećković. Sumnjivom se činila i Karadžićeva specijalizacija u Americi. Bio je iz četničke porodice, njegov otac Vuko je zbog četništva odležao petogodišnju zatvorsku kaznu. Saglasnost za specijalizacije takve vrste je davao vladin Komitet za odnose sa inostranstvom, tako da je Karadžićevo porijeklo bilo više nego dovoljan razlog da bude odbijen. Znalo se i da je osamdesetih godina suđen za privredni kriminal, mada će kasnije svoj boravak u zatvoru pokušati predstaviti kao borbu za nacionalni interes. Njegovu poziciju među vodećim bosanskim Srbima promijeniće Dobrica Ćosić.

Karadžić je Patrijarha upoznao osamdesetih godina u društvu bosanskih pjesnika koji su živjeli u Beogradu. U proljeće 1990. Ćosić poziva Raškovića i nekoliko srpskih intelektualaca iz Bosne na sastanak u Beograd. Nikola Koljević je na sastanak poveo i Karadžića. Mada su se kolege Rašković i Karadžić do tada površno poznavali, uglavnom su se sretali na stručnim skupovima psihijatara. Ćosić je razmišljao koga izabrati za lidera bosanskih Srba, nije mogao pronaći bosanski pandan Raškoviću. Predsjedničko mjesto je ponudio Ekmečiću i Buhi. “Nijedan od nas nije bio spreman da preuzme tu funkciju”, objašnjava Aleksa Buha. Na sastanku u Beogradu Ćosić predsjedničko mjesto nudi Koljeviću. Koljević odbija i predlaže Karadžića koji je poslušno sjedio do njega. Kadrovska kombinatorika je od početka uključivala dr. Nenada Kecmanovića, rektora Sarajevskog univerziteta.

Smatralo se da Kecmanović ima političko iskustvo, uvažen je, analitičan i, što je najvažnije, dovoljno veliki Srbin. Kecmanović je mogao obezbijediti pristalice u rasponu od tvrdih Jugoslovena do mekših Srba, ali i zavarati političke protivnike u spektru od tvrdih Bosanaca do mekih Muslimana.
Nenamjerno odabran: Radovan
Photo: EPA/Anja Niedringhaus

Bošnjaci već imaju formiranu stranku kada Radovan Karadžić poziva predsjednika SDA Aliju Izetbegovića na sastanak. Umjesto Izetbegovića na sastanak odlazi sekretar stranke Muhamed Čengić. Sreću se u kancelariji bolnice u kojoj je Karadžić zaposlen. Karadžić Čengiću govori kako Srbi hoće da formiraju stranku i predlaže koaliciju. Pokazuje već otkucan tekst koji treba potpisati, u kojem se kaže kako se SDA i SDS udružuju da će zajedno ići na predizborne skupove. Čengić odgovara: “Doktore, mi ne znamo profil vaše stranke, ne znamo ko su ljudi koji će voditi stranku?!”.

Karadžić objašnjava kako će srpsku stranku voditi “ugledni član ovog društva, profesionalac, najvjerovatnije Nenad Kecmanović”. Kecmanović odbija ponuđenu funkciju. “Naravno, imponovala mi je inicijativa da dođem na čelo SDS-a za koju sam neformalno saznao i nešto ranije. Međutim, grupi osnivača koji su mi to i formalno saopštili objasnio sam da sam lično skloniji nekoj varijanti građanske partije koja bi imala veći autoritet da ponudi demokratsko rješenje međunacionalnih odnosa u BiH i koja bi obavezno bila orijentisana na širi jugoslovenski prostor”, objašnjava Kecmanović zašto nije stao na čelo SDS-a. “Rekao sam im da već postoje razmišljanja i okupljanja na takvoj platformi i da sam u njih uključen, ali da istovremeno podržavam organizovanje i našeg naroda na nacionalnoj osnovi pošto su to već učinili i Muslimani i Hrvati. Izgleda da je moja pluralistička otvorenost za obje opcije stvorila utisak da se dvoumim, pa je moja kandidatura ostala u opticaju čak i na osnivačkoj skupštini SDS-a.”

Savezni premijer Ante Marković je nakon raspada jugoslovenskih komunista još uvijek vjerovao da raspad SKJ ne znači i nestanak Jugoslavije. Velikim narodnim mitingom održanim 27. jula 1990. na Kozari pred više od 100 hiljada okupljenih promovisao je Reformsku stranku sa kojom će izaći na izbore. Kecmanović se pridružio nasmijanom jugoslovenskom premijeru. “Ja sam i komuniste napustio zato što su prestali da budu jugoslovenska stranka, kao što sam i u reformiste otišao, i pored politički probitačnijih ponuda, ne toliko zbog reformi Ante Markovića, nego zbog toga što je to bila u tom momentu jedina jugoslovenska stranka na terenu BiH”, tumači Kecmanović.

SDS je u političku arenu ušao pozivajući na rušenje komunizma. Nakon što analize koje za internu upotrebu pravi Inicijativni odbor pokazuju da je srpsko stanovništvo uglavnom seosko stanovništvo, razmatra se ideja da se formiraju odbori stranke po manjim mjestima i selima. Nakon svega, Karadžićev četnički pedigre činio se prihvatljivijim za nacionalni pokret nego pedigre bivših komunista. Na sastanku Izvršnog odbora „Prosvjete“ Maksimović, Koljević i Ekmečić vrše pritisak na Vladimira Srebrova da prepusti vodeće mjesto Radovanu Karadžiću. Koriste argument da se radi “o velikom Srbinu iz četničke porodice” koji ima podršku Dobrice Ćosića.

S obzirom na planiranost budućih događaja, Srebrov je u stvaranju SDS-a bio dvostruko izmanipuliran jer je na svojim plećima izdržao prvi negativni udar javnosti. Naročito zbog formiranja omladinskog krila SDS-a “Mlada Bosna” koje je, po njegovim riječima, trebalo biti “željezna pesnica stranke”.

Njegov imidž “neću da budem lider, već samo buntovnik svog naroda u BiH” doprinio je da Karadžić izgleda umjereno. Istovremeno, razmišljalo se o organizacionom obliku stranke. Neki su zagovarali podjelu stranke na dva krila - konzervativno i lijevo, odnosno četničko i partizansko krilo. “Ja sam pristao da vodim narodnjačko krilo i to samo do izbora, predlažući da socijaldemokratsko krilo vodi dr. Dragan Kalinić” , ispričao je jednom prilikom Karadžić. Usprotivio se Ćosić objašnjavajući da će frakcije podijeliti stranku. Ustvari, pomirenje četnika i partizana bio je njegov i Miloševićev zadatak.
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

"duhovni ludaci naseg doba"..?

Počalji  Milan taj Pon Avg 13, 2012 9:29 am

Зашто народ више не признаје Лаврентија за владику

Зашто владика шабачки Лаврентије не треба да буде владика.

Преносимо отворено писмо Богдана и Вишње Мијушковић владики шабачком Лаврентију.

Владико Шабачки Лаврентије, обавештавам вас да ја Богдан Мијушковић са супругом Вишњом, од данас вас више не прихватамо за надлежног епископа, јер за вас важе речи из Јеванђеља:

„Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство Небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што једете куће удовичке, и лажно се Богу молите дуго; зато ћете већма бити осуђени“ (Мт. 23,13-14).

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Ваш рад као епископа је отворено проповедање јереси екуменизма, што је супротно канонима и учењу светих Отаца Свете Саборне Апостолске Цркве.

Свети Јустин Ћелијски каже да је екуменизам свејерес а ви сте међу првима јавно почели да ширите јерес екуменизма у СПЦ. Не признајете учење светих отаца и газите каноне што је јерес. А свети оци кажу бежите од јеретика као од змије. Славите свете оце, а не признајете њихово учење. Да ли знате, како је исповедао православље св,Сава, св,Марко Ефески, св.Козма Етолски, св.Зографски мученици, св,Јустин Ћелијски, св. Николај Србски, св.Платон Бањалучки, св.Сава Трлајић, св.Петар Дабробосански и остали свети оци наше свете саборне и апостолске Цркве? А Јасеновац и све јаме по Босни и Херцеговини и Хрватској и сва стратишта где су животе положили милиони и милиони Срба да би сачували Православље, које ви данас уништавате без икаквога права. Ви сте наследили чисту Православну веру и дужни сте да је такву оставите поколењима, тако сте и заклетву дали када сте ставили митру на глави. Подсети ћу вас на само део вашег безакоња и злочина који учинисте:

- Отишли сте са 36 свештеника у Ватикан и поклонили се претечи антихриста, јеретику папи и тражили од папе 3 благослова. А 10,11,45,46 итд. правила светих апостола кажу да се такав епископ и клирик свргнути мора. Дакле, по светим оцима ви сте јеретик, а свети оци кажу да се јеретика треба клонити.

- Служите, тј. молите се Богу отворено са јеретицима (постоје снимци) и још дозвољавате свештеницима да се моле са јеретицима, a наведена апостолска правила кажу да „ко се моли са јеретицима да се свргне“. Дозволили сте да у Саборном храму у Шапцу ваши послушници у мантијама причешћују римокатолике. Дакле, по светим оцима сте јеретик, а свети оци кажу да се јеретика треба клонити.

- Уз ваш благослов епархијски намесник Влада Станимировић са црквеним хором из Шапца се поклонио гробу духовног вође усташких крволика Алојзија Степинца.

- Уз ваш прећутни благослов, фра Ђероламо је у Шапцу и околини преко 200 православаца превео у римску јерес. Ви сте га свуда представљали као великог добротвора Србског народа и тако сте га и испратили када је успешно завршио свој задатак (унијаћење Срба и ширење екуменизма) у Шабачкој епархији. Захваљујући њему и вама Шабац зову мали Ватикан.

- Наши свети оци од св.Саве до данас су чували народ од унијаћења и милиони православних Срба је страдало да би сачували Православну веру, а ви сте све то погазили и попљували и нашу свету веру која је вековима крвљу заливана ви уништавате и у србске душе усађујете отров јереси екуменизма. Док је србска нејач доживела деведесетих поново клање и убијање од стране усташа по благослову папе, ви сте се са римским јеретицима и крвницима нашег рода молили за некакав мир у више наврата. То је ваљда мир у којем је поново извршен геноцид на Србима у Хрватској, протерано преко 200000 Срба, а протеклих десетак година над више десетине хиљада Срба је извршено унијаћење.

Због исповедања Православне вере од Бога нам дате, а коју нам оставише свети оци, држећи се строго речи из Јеванђеља „Ако ли(ко) цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац и цариник“(Мт.18,17) и речи из Псалтира“Дуго је живела душа моја с онима који мрзе на мир“(Пс.119-6), ми вас сматрамо као јеретика и расколника и са таквим не можемо и не смемо да имамо било какво заједништво. Наш досадашњи парохијски свештеник Иван Јанчић који вас помиње на светој Литургији не може више да долази у наш дом да чинодејствује, док се не покајете и вратите „ЈЕДНОЈ СВЕТОЈ САБОРНОЈ И АПОСТОЛСКОЈ ЦРКВИ“.

Милост Божија је велика и сада над србским народом јер у мраку јереси екуменизма коју ви ширите, Господ нас није оставио већ нам даде ПРАВОГА ИСПОВЕДНИКА ПРАВОСЛАВЉА, СВЕТОГА АРТЕМИЈА, ЕПИСКОПА КОСОВСКО МЕТОХИЈСКОГ И РАШКОПРИЗРЕНСКОГ И СВИХ ПРАВОСЛАВНИХ ДУША ШИРОМ ВАСЕЉЕНЕ -у чијем прогону и ви и сте учествовали, јер је он данас једини од свих епископа СПЦ, јавно устао да брани и чува Православну веру.

Ми не осуђејемо вас, јер Господ у светом Јеванђељу каже не осуђујте, свети оци нам кажу не осуђујте човека већ његова недела. Држећи се заповести Јеванђеља и светих отаца ми осуђујемо вашу јерес и нећемо да имамо икаквог удела у вашим јеретичким отровним злоделима која су супротна исповедању светих отаца. Нека свемилостиви Господ молитвама Пресвете Богородице, светога Саве, светог мученика арх.ђакона Лаврентија(по коме сте добили име) и свих светих просвети ваш ум и да се вратите на Православни светоотачки пут, и да и ви као и СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И СВЕТИ АРТЕМИЈЕ КОСОВСКИ будете исповедник Православне вере. Када то урадите, поклонићемо се Господу пред вама до земље и у име Христово, пољубићемо вам и ноге и руке и поново да будете наш епископ уз поруку:

„СВЕ ЗА ХРИСТА, ХРИСТА НИЗАШТА“

У додатку овог писма вам шаљем и моју песму која је посвећена вама.

Дана 20.07/02.08.2012. лета Господњег на дан светога пророка Илије.

Слуге Божије Богдан и Вишња Мијушковић Шабац

ПУТОВАЊЕ СВЕШТЕНИКА У РИМ

НАД СРБИЈОМ ОБЛАЦИ СЕ МУТЕ…. ….ЦРНИ ГУСТИ НА ДОБРО НЕ СЛУТЕ

ИЗ ОБЛАКА МУЊЕ СИЈЕВАЈУ

У СРБИМА ДУШУ УБИЈАЈУ

НИСУ МУЊЕ НЕГО ГЛАС ОД ПАПЕ

КУКУ НАМА МОЈ СРБИНЕ БРАТЕ

ОЋЕ ПАПА ДА ГА МИ ПРИЗНАМО

МЈЕСТО ХРИСТУ СЛАВУ ДА МУ ДАМО

ШАЉЕ ПАПА СВОГА ПОКЛИСАРА

С ЛАВРЕНТИЈЕМ САВЕЗ ДА СЕ СТВАРА

СВЕШТЕНИКЕ СВОЈЕ ДА ПОКУПИ

АЛ ДА БУДЕ У ШТО ВЕЋОЈ ГРУПИ

ДА СЕ ПОСЛИЈЕ СВИЈЕТУ ПРИКАЖЕ

КАКО СРБИ САМИ ПАПУ ТРАЖЕ

ВЛАДИКА СЕ СПРЕМА ДА ПУТУЈЕ

С ПОПОВИМА СВОЈЕ ЕПАРХИЈЕ

С ТРИДЕС И ШЕСТ СВЕШТЕНИКА ОДЕ

ПРАВО У РИМ ПАПИ У ПОХОДЕ

А ВОДИ ИХ ФРАТА ЈАКОБУЧИ

ДА ИМ ПАПА МЕДАЉЕ УРУЧИ

ЗАТО ШТО ГА СИЛОМ НАТУРАЈУ

ДА ГА СРБИ ЗА БОГА ПРИЗНАЈУ

АЛ НЕ ОДЕ ОН СА ПОПОВИМА

ВЕЋ АВИОН ЗА ТО ПЛАЋЕН ИМА

ОД ПОДЛИЈЕХ РИМСКИХ ЈЕРЕТИКА

ДА СЕ СА ЊИМ ПРЕВЕЗЕ ВЛАДИКА

ПА ОДЛЕЋЕ ПРЕМА ВАТИКАНУ

БЕЗ ОБЛАКА ПО ВЕДРОМЕ ДАНУ

ООО ВЛАДИКО СРБСКИ ЛАВРЕНТИЈЕ

КАД ИЗАЂЕ ИЗ СВЕТЕ СРБИЈЕ

ПА УЗЛЕЋЕ НЕБУ ПОД ОБЛАКЕ

ЧУЛИ ЛЕЛЕК УЦВИЉЕНЕ МАЈКЕ

НИЈЕ ЈЕДНЕ НО ХИЉАДЕ ИМА

ШТО ЈЕДИНЦА САХРАНИШЕ СИНА

ЈЕР ДАДОШЕ ЖИВОТ ЗА СЛОБОДУ

СВОЈЕ ВЈЕРЕ И СРБСКОМЕ РОДУ

ПРЕКО БОСНЕ КАД СИ ПРЕЛЕТИО

ДА ГРОБОВЕ НИСИ ИЗБРОЈИО

ТО СУ СРБИ КОСТИ ОСТАВИЛИ

СВОЈУ ВЈЕРУ ДА БИ САЧУВАЛИ

НА СТОТИНЕ ХИЉАДА ИХ ИМА

МОЈ ВЛАДИКО СВЕ ПРАВОГ СРБИНА

НАД ХРВАТСКОМ КАД СИ БИО ГОРЕ

ЧУЛИ ДУШЕ ШТО МЕЂУСЕ ЗБОРЕ

НАША ТЈЕЛА ПАПИСТИ УБИШЕ

И ОГЊИШТА НАША ПОПАЛИШЕ

САМО ЗАТО ШТО СМО СРБИ БИЛИ

И НИЈЕСМО ВЈЕРУ ОСТАВИЛИ

ДОК ЈЕ ЛАТИН СРБЕ УБИЈАО

БЛАГОСЛОВ ЈЕ ЊИМА ПАПА ДАО

А САД СРБСКИ ПОПОВИ ОДОШЕ

ИСТОМ ПАПИ РУКУ ЦЈЕЛИВАШЕ

КАКО МОГА НАШ ВЛАДИКО СРБСКИ

ЉУБИТИ РУКУ ШТО СЕ ЛАЖНО КРСТИ

ИЗДАЈНИЦИ ВЈЕРЕ ПРАВОСЛАВНЕ

ИЗДАДОСТЕ МУЧЕНИКЕ СЛАВНЕ

ШТО ЗА ВЈЕРУ ЖИВОТЕ СУ ДАЛИ

А ВИ СТЕ ИХ ДАНАС ПОПЉУВАЛИ

А ГДЕ ЋЕ ВАМ ДУША СУТРА БИТИ

РАЗМИСЛИТЕ ПАПИСТИ ПРОКЛЕТИ.

Тагови: Богдан и Вишња Мијушковић, владика шабачки Лаврентије, екуменизам,
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Gde su tada bile "vojvode".."srpski obilici"..?? lelemudi..?

Počalji  Milan taj Pon Avg 13, 2012 3:12 pm

Sutra je 4. avgust, dan koji je bitan u mom životu, ali i dan koji je ušao u lični život svih Srba iz Krajine, dan koji je ušao u istoriju kao veliki dan nesreće srpske zajednice u Hrvatskoj, i svakako dan o kome će se još razogovarati, kako na nivou država i naroda kojih se ovo tiče, međunarodnih institucija i suda u Hagu.
Napominjem da sam tekst napisao negde u februaru 1996. godine dok mi je sećanje na događanja bilo potpuno sveže,iako je sveže i dan danas i nadam se da će biti sveže dok sam živ, a da je objavljen u mojoj knjizi "Kavez- Krajina u dogovorenom ratu", te u feljtonu koji je išao u dnevnom listu "Danas" u periodu jul - avgust, 2003. godine.
Kako na temu "Oluja" ima mnogo političkih švercera i kako na tu temu pišem već godinama, moram kazati da na ovaj tekst nisam imao nikakvih replika sa bilo koje strane.Ima samo citiranja teksta u ozbiljnim radovima nekih istoričara ( čak i hrvatskoga istoričara dr Nikice Barića, čijim se polaznim tezama ne slažem) i prihvatanja knjige kao istorisjkog izvora živoga učesnika. Preko dvadeset ljudi iz čitavoga sveta dolazilo je i tražilo knjigu i intervju kao izvor za doktorate iz oblasti balkanske političke istorije. Od Lidsa, preko Tokija, do Perta u Australiji. Najviše je naravno bilo Evropljana. Knjiga im je pomogla da sagledaju šta se to događalo, iako ćemo na objektivni istorijski sud jo pričekati, a on je neminovan.
Jedino, što mogu pouzdano kazati jeste, da sam zadovoljan što je "Oluja" od strane tužilašta međunrodnog suda za ratne zločine u Hagu označena kao "zajednički zločinački poduhvat", a mislim da je ta optužnica trebala bar opisno obuhvatiti veći broj činilaca, među kojima je bilo mesta i za srpske političare. Jer Krajina je zaista bila "Kavez" i mesto dogovorenoga rata, kako bi se stekli međunarodni uslovi da se podeli BIH. Očekujem da deo te istine potvrdi i predstojeće suđenje Radovanu Karadžiću.

No, evo obećanoga tekst. Izvinjavam se zbog dužine, ali kraće nije moglo.
Čim je zapadna Slavonija pala, u Kninu se pojavio Radovan Karadžić i sa Martićem ponovo počeo predstavu oko ujedinjenja i stvaranja zajedničke vojne komande. To je već sto puta viđena predstava za koju su i oni naneupućeniji znali da se svodi na goli politički marketing i da taj čin može samo da brine, a nikako da ohrabri.

Mikelić je sa pravom bio zabrinut i predložio je jednom broju ministara da se pod hitno traži prijem kod Miloševića kako bi on smjenio Martića, odnosno uzeo mu iz nadležnosti vojsku i policiju te tako otvorio mogućnost da se sanira stanje u preostalom djelu RSK.

Činilo mu se da su argumenti sa kojima će nastupiti tako uvjerljivi da ih Slobo ne može zanemariti. Sastavio je ekipu od šest ljudi koji su trebali prezentovati Miloševiću svu težinu položaja u kojoj se RSK nalazila.

U tu ekipu je predložio i mene sa namjerom da ja prezentujem stanje u Kninu među građanima koji su bili u velikoj panici i samo čekali kraj školske godine pa da masovno pođu put Srbije. Ja sam najprije odbio jer nisam želio ići Miloševiću kod koga nikada ranije nisam odlazio i koga sam javno više puta označio kao osnovnog krivca za sve nesreće koje su se događale na prostoru bivše SFRJ, a Srbima iz Hrvatske posebno.

Sljedećeg dana, sam ipak odlučio ići sa Mikelićem, i to nakon razgovora sa Milanom Babićem koji je rekao da bi ipak trebalo i to pokušati, da će ići i on i da treba na trenutak apstrahovati lični stav. Složili smo se da se time ništa ne gubi i za dva dana, čini mi se 14. maja, 1995. godine, obreli se u Miloševićevim odajama.

Delegaciju je predvodio Boro Mikelić, a sa njim su bili Milan Babić, ministar spoljnih poslova, Rade Tanjga, ministar odbrane, Rajko Ležajić predsjednik Skupštine RSK, Slobodan Perić, ministar policije koji nikada nije mogao preuzeti dužnost, i ja Drago Kovačević, gradonačelnik Knina. Mikelić je razradio naš nastup, a njemu samom je pao u zadatak uvod. Milošević nas je dočekao sa nekom usiljenom srdačnošću, čak mene prilikom upoznavanja uspio pripitati kako to da nikada nisam bio kod njega, ostale oslovio kao stare poznanike i uveo nas u salu gdje smo mogli komtno sjesti. Odmah nam je dao do znanja da su od njega upravo otišli Martić i Čeleketić sa kojima je razgovarao o Zapadnoj Slavoniji i stanju u RSK, i da mu je Martića strašno žao jer se mnogo «sekira i crn je ispod očiju od nespavanja». Za Čeleketića nije imao takve riječi, već je kazao kako je nesposoban za komandanta brigade, a ne komandanta vojske.

Odmah mi je bilo jasno da se Milošević sa nama šali i da nam je već u prvoj rečenici praktično rekao da smo džaba došli. Još kada je počeo priču o potrebi « sloge i jedinstva više nego ikada» ja sam odlučio da na tom sastanku ne progovorim ni jednu jedinu riječ. Mikelića to ipak nije obeshrabrilo. Imao je ispred sebe već pripremljen nekakav blok –podsjetnik, ispisan krupnim slovima kako bi mogao da ih vidi bez napora, i otpočeo sa nekim zamornim, predugačkim izlaganjemu trajanju od dvadesetak minuta, ali iz njega se moglo razabrati da traži Martićevu smjenu, preuzimanje policije i imenovanje novog komandanta vojske. Nakon njega su u nekoj sažetijoj formi to sve opet prepričali Tanjga i Ležajić, a Babić, Perić i ja ćutali kao zaliveni.

Onda je Milošević, valjda ocjenjujući da treba završavati ovaj tužni skup počeo diktirati zadatke. Rekao je da je Vrhovni savjet odbrane, a to je značilo on, zasjedao dva dana ranije i imenovao nam novog komandanta vojske. To je general Mile Mrkšić, rodom iz RSK. U desetak rečenica je izdeklamovao njegovu biografiju, pohvalio mu vojničke sposobnosti, preporučio da odmah sazovemo skupštinu i to verifikujemo. Na dalje je preporučio dobre odnose sa Martićem i političko jedinstvo i mirno rješavanje sukoba sa Hrvatskom.

Mikelić je ostao zatečen. Kada je čuo da je novi komandant Mrkšić iznenađeno je upitao- Pa zar nije Novaković- Nije, rekao mu je Milošević, jer vrhovni savjet odbrane misli da je Mrkšić adekvatnije rješenje. To je tek zbunilo Mikelića, jer je on već bio izlobirao kod Zorana Lilića tadašnjeg Predsjednika SRJ, Novakovićevo imenovanje i smatrao to gotovom stvari. Ali, očito Lilić nije bio adresa koja je to rješavala. No, rečeno, učinjeno.

Za dva dana je sazvana Skupština u Borovu i na njoj verifikovano Mrkšićevo postavljenje za komandanta Vojske RSK. Razmatran je izvještaj anketnog odbora o Martićevoj odgovornosti za pad Zapadne Slavonije i nekoliko dana je trajala rasprava o tome, uz zaista potresne ispovjesti poslanika iz Zapadne Slavonije.

Ali, nije spavala ni Martićeva struja. Vjerovatno je i on dobio neke zadatke, pa je predloženo da se raspravlja o hitnom ujedinjenju sa Republikom Srpskom. Prvi dan je u Borovo svratio i Radmilo Bogdanović bivši šef Miloševićeve policije i visoki funkcioner SPS-a. U kafani, preko puta sale u kojoj je zasjedala Skupština brifovao je neke poslanike. Većina je to odbijala kao još jedno zamajavanje, ali su počele stizati ozbiljne političke pretnje svedene na to da će odgovornost za tragediju nositi oni koji se protive ujedinjenju. Bit će krivi za vojnički slom RSK zbog odbijanja ujedinjenja sa RS. Logističku podršku «ujediniteljima» davao je Borivoje Rašuo, pišući im govore, suflirajući nastupe i političke poruke kao i medijsko nastupanje. Od Jovice Stanišića je išla poruka da treba smjeniti Mikelića.

Znači, Slobo je pričao jedno, a radio potpuno drugo paralelnim lancem. Za nekoliko dana po okončanju te borovske skupštine, pokrenuta je incijativa za Mikelićevu smjenu, i on je smjenjen u roku od 15 dana pod obrazloženjem da je protiv ujedinjenja.

Za «ujedinjenje» nije bio ni Babić, ali je jedan detalj da se ponovo upusti u igru «ujedinjavanja» bio presudan. Dok je trajalo zasjedanje Skupštine u Borovu pozvao ga je Aleksa Buha ministar spoljnih poslova Republike Srpske i zamolio da se te iste večeri sretnu u Bjeljini. Po Babićevoj priči Buha ga je upoznao sa nekim upravo aktuelnim razgovorima oko sudbine RS i teritorije na kojoj ćese ona prostirati, kao i nekim kalkulacijama oko procenata ako se Hrvatskoj prepusti RSK. Izložio je Buha više varijanti i bez ikavog uvijanja u skoro svakoj od njih je RSK bila neki kusur kojim se nagrađuje RS. Iz toga se moglo zaključiti da će stvari teći po već viđenim scenarijima. Napad hrvatske vojske, simulirana odbrana, povlačenje naroda i vojske u neredu, etničko čišćenje, malo buke, i stvar biva završena. Hrvatska vojska je upravo kroz RS opkoljavala Knin i bila pred Grahovom. Aleksa Buha vjerovatno nije zakazao taj sastanak, da bi podnosio Babiću izvještaj o pregovorima i aktuelnim incijativama u rješavanju teritorijalnih mapa RS, ili da bi od njega tražio savjet. Taj gaf je trebalo povezati sa incijativom koju su u Skupštini već uveliko vukli radikali i Hadžićeva struja i tako ga treba razumjeti razumjeti.

Još kada je od strane Jovice Stanišića došla poruka da se smjeni Boro Mikelić, bilo je jasno da je to potpuno sinhronizovana akcija i da se samo čeka da Babić odbije «ujedinjavanje» pa da bude zbog toga proglašen krivcem za vojni slom Krajine, jer eto da je bilo ujedinjavanja bilo bi i odbrane.

Zato je SDS Krajine analizirajući ponašanje svih aktera, poruke sa Pala i Dedinja, na sastanku poslaničkog kluba, a na Babićev prijedlog donio odluku da pristupi inicijativi za «ujedinjavanje» koju je poslala Skupština RS.

Tu odluku nije bilo lako donijeti, ali je preovladao strah da će za vojnički krah RSK koji se spremao, predlagači «ujedinjenja» upravo namjeravaju optužiti SDS Krajine, Babića, Mikelića i Vladu, zato što su odbili i tako ugrozili odbranu.

Mikelić već u to vrijeme nije dolazio u Knin jer su mu «tobože» prijetili da ne putuje kroz Republiku Srpsku, već je svoje sjedište premjestio u Erdut i Vukovar. Opšte uvjerenje u SDS Krajine je bilo da će nakon toga lopta biti u Karadžićevom dvorištu i da će sa te strane početi opstrukcija «ujedinjenja». Zato je sutradan, uz neke blaže modifikacije prihvaćena odluka o pristupanju «ujedinjenju» i ona je donijeta skoro jednoglasno. Borislav Mikelić je nakon usvajanja te odluke napao Skupštinu i u nekim detaljima tačno kazao da ona nije dobra. Jedino je pogrešno zaključio da je donijeta protiv volje «rukovodstva Srbije». Možda je « rukovodstvo Srbije» upravo tražilo od njega da dade takvu izjavu kako bi se otvorila nova priča o krivici. Značilo je da je skupština RSK kriva jer je za tvrdu ratnu opciju, pa kad su za rat i propadnu, ko im je kriv. Ono što se nakon takvih Mikelićevih izjava moralo uraditi bio je zahtjev za njegovom smjenom koji je upućen u skupštinsku proceduru. Nakon te višednevne borovske skupštine i povratka u Knin, uočio sam da je atmosfera jako loša. Ljudi su osjećali veliku napetost i razvoj situacije ih je upućivao na pesimizam. Veliki broj porodica čekao je kraj školske godine pa da krene na neka sigurnija mjesta. Oko «ujedinjenja» nije bilo nikakvih iluzija niti je to iko shvatao ozbiljno, već kao proziran trik koji bi trebao služiti neopravdanom optimizmu.

Nekoliko dana po povratku u Knin, negdje pred ponoć dobio sam poziv da dođem odmah u dom vojske, gdje će biti održan sastanak oko «ujedinjenja». Saopšteno mi je da će na tom sastanku biti Milan Martić, general Mrkšić, Milan Babić, Rajko Ležajić i vladika dalmatinski Longin. Otišao sam i tu su bili svi pobrojani ali je pored njih na sastanku sjedio i mitropolit Nikolaj, te vladika Nikanor Bogunović. Atmosfera je bila opuštena, pričalo se o svemu i svačemu dok mitropolit Nikolaj nije održao slovo o potrebi « ujedinjenja» i donio poruku da se ide u Dvorove kod Bjeljine gdje će se održati pripremni sastanak. Planirano je da upravo svi prisutni na ovom, budu i na sastanku u Bjeljini. Ta informacija je primljena ćutke, ali sam ja rekao da tamo ne mogu ići. Reagovao je vladika Nikanor prilično nervozno, skoro vičući i tražeći objašnjenje zbog čega.

Rekao sam mu da ja u to ne vjerujem, našta je on potpuno izgubio kontrolu i počeo da prijeti anatemom. Larmao je o izdaji, o izdajnicima, o tome kako ja nisam na pravilan način lomio slavsku pogaču kada se obilježavala slava grada Knina, i prosuo još neke razloge za nezadovoljstvo mojim ponašanjem. Ja u Bjeljinu nisam išao, ali mi je Milan Babić pričao o otužnoj predstavi koja se tamo događala. Asociralo je na parodije o «kosovskoj večeri» i «kosovskoj kletvi», te formirana radna grupa za usklađivanje propisa. Radna grupa se sastala za nekoliko dana i zanimljivo je da su i ljudi iz RS na to gledali kao na puštanje magle, a pokojni Nikola Koljević, po pričanju Dušana Vještice, koji je vodio delegaciju RSK, rekao otvarajući prvi sastanak «treba Mi u RS smo u pomalo specifičnoj situaciji. Sa Hrvatskom smo u izvjesnoj vrsti saveza, a sa vama da radimo ujedinjenje». Brzo je zaboravljeno «ujedinjenje» i za petnaestak dana su zaboravljene sve aktivnosti oko njega. Početkom juna je Skupština RSK razrješila Mikelića, a onda je počeo pritisak iz Beograda da Babić preuzme mandat. Martić je velikodušno nudio mandat i svoju podršku, a Babić otezao, pa i predlagao da SDS Krajine podržati neke nestranačke ličnosti kao kandidate.

Tako je predložio Paju Marjanovića guvernera Narodne banke RSK i insistirao da se sa njim obavi razgovor. Martiću se ta ponuda učinila prihvatljivom, s obzirom da je Pajo bio blizak rođak i neka vrsta štićenika Mirka Marjanovića tadašnjeg predsjednika Vlade Srbije, pa je pristao da taj razgovor obavi uz Babićevo i moje prisustvo. Pajo Marjanović je odlučno odbija bilo kakvu pomisao da se prihvati mandata, a kako je Martić u tome odlučno istrajavao, skoro ga je dotjerao do suza i preklinjanjao da ga ostavi na miru. Nakon mjesec dana Babić je ipak prihvatio mandat, a onda sa sastavljanjem Vlade otezao još nekoliko nedjelja. Vlada je izabrana tek 27. 7. 1995. godine, isti dan kada je hrvatska vojska ušla u Grahovo i tako praktično opkolila Knin.

Za vrijeme juna mjeseca Franjo Tuđman je priredio vojnu paradu na Jarunu u Zagrebu i demonstrirao silu na najtransparentniji način. To isto je uradio i general Mrkšić paradom na Slunjskom poligonu gdje su iznesena neka oružja koja ranije nisu upotrebljavana u ratu u Hrvatskoj. To je trebalo da stanovništvo Krajine ostavi u uvjerenju kako je moguća oružana odbrana RSK. Glavni govornik na krajiškoj paradi je bio Milan Martić a bilo je upadljivo Babićevo odsustvo sa tog skupa.

Kada je izabrana Babićeva Vlada pad RSK je visio o koncu. Ta Vlada je imala dva sastanka i donijela nekoliko kriznih odluka, za vrijeme osmodnevnog mandata. Jedna odluka je bila da pošalje svog predstavnika u zajedničkoj misiji koju su imenovali Martić i Vlada, na pregovore sa hrvatskom stranom u Ženevu. Predstavnik Vlade u toj komisiji bio je ministar spoljnih poslova Milivoj Vojnivić. Od strane Vlade on je dobio instrukcije i ovlaštenje da potpiše sporazum sa Hrvatskom kako bi napad na RSK bio zaustavljen. Istovremeno je ovlašten Milan Babić da u Beogradu ishodi sastanak sa američkim ambasadorom u Hrvatskoj Piterom Galbrajtom te da potpiše Plan Z – 4 i uslove za izbjegavanje vojne agresije, što je i učinjeno 2. 8. 1995. godine. Ratna mašinerija se tako zahuktala da ništa od ovih poteza nije bilo dovoljno da se ona zaustavi. Sve ću pokušati rekao je tom prilikom Galbrajt, ali nisam siguran da če to biti dovoljno.

U Glini je 30. 07. 1995. godine obilježena godišnjica pokolja Srba u Glinskoj crkvi, i tom prilikom je doputovao iz Beograda Patrijarh Pavle, praćen vladikom Atanasijem Jeftićem. Iz Gline su tog istoga dana doputovali u Knin, a vladika Atanasije je govorio na trgu pred željezničkom stanicom, pokušavajući da ohrabri nekoliko hiljada ljudi koji su se okupili nestrpljivo čekajući bilo kakvo ohrabrenje. Ipak vladika Atanasije je tom prilikom kazao da se ne treba bojati odlaska «jer su Srbi odlazili i vraćali se». Isti taj dan i nekako u isto vrijeme u Kninu se pojavio general Ratko Mladić. Došao je u dom vojske i kratko se obratio novinarima, govoreći o potrebi borbe i junaštva, ali je djelovao nekako neuvjerljivo i odsutno. Na Dinari su trajale borbe i sve je ukazivalo da predstoje teški dani.

Na dan 4. avgusta 1995. godine, pred samu zoru usljedio je opšti napad na Krajinu. Knin je zasut granatama i padalo ih je bezbroj po gradu. U bolnici je bilo na desetine mrtvih ljudi. Prekinut je dotok struje. Radio-Knin je zanjemio. Gorilo je i dimilo se svuda uokolo. Već ujutru su kolone civila krenule iz grada, jedinim preostalim pravcem, prema Lici. Pauze u granatiranju skoro i da nije bilo. Posebno je sistematično gađan kraj oko TVIK-a, policijske stanice i sjeverne kasarne. Oko pet popodne po mene su došla dvojica policajaca i odvezla me do komande Vojske Krajine. Zgrada je bila oštećena, stakla je bilo svuda naokolo, i pošao sam u Mrkšićevu kancelariju. Zatekao sam ga za radnim stolom. U uglu za sporednim stolićem sjedio je Milan Martić u uniformi. Ispred njega je bila napunjena pepeljara i nekoliko već ispražnjenih kutija cigareta. Imao je tamne podočnjake i djelovao kao čovjek koji nije dugo spavao. Pored njih su bili tu još Tošo Pajić, ministar policije, pukovnik Kosta Novaković i Slobodan Perić. Odmah po dolasku sam pitao kako stoje stvari i dobio prilično obeshrabrujuće odgovore. Izgubili smo neke položaje na Dinari koji su bili dosta važni, pao je Ćelavac na Velebitu i pomjerena linija na drniškom ratištu. To mi se nije učinilo mnogo strašnim jer je po grmljavini koja je odjekivala izgledalo još gore. Vrlo brzo će se ispostaviti da je stvar završena jer su me zvali oko namjere da isele grad i odrede evakuaciju stanovništva prema Srbu. Martić je već imao pred sobom naredbu o iseljavanju Knina, Benkovca, Drniša, Obrovca i Gračaca prema Srbu. Potpisavši naredbu Martić je tražio da se odmah organizuje evakuacija i pitao kojim sredstvima za to raspolažemo. Prioritet je trebalo dati bolnici, i obavjestiti ljude zadužene za civilnu zaštitu po udaljenim selima. Iz grada su ljudi već uveliko odlazili. Bilo je problem u obezbeđivanja goriva i dogovoreno je da se to obavi na dvije gradske pumpe, a da se dodatna pomoć zatraži od UNPROFOR-a.

Martić je tražio da mu se obezbjedi telefonska veza i bio bjesan na Miloševića. Mrkšić je djelovao hladnokrnvno, ali nakon što je Martić potpisao naredbu o evakuaciji komentarisao je da će to značiti da za narodom ide i vojska. Linije neće biti moguće još dugo održati. U neko doba Martić je dobio vezu sa Branom Crnčevićem koji mu je navodno rekao da će razgovarati sa Miloševićem oko vojne pomoći. Međutim Crnčevićeve vijesti su ga još više razočarale i razbjesnile. Psovao je Miloševića i razočarano se jadao Crnčeviću. Poslove oko evakuacije je preuzeo štab civilne zaštite koji smo imali na nivou opštine, a koji je bio pod direktnom upravom ministarstva odbrane. Taj momenat sam odlučio da ne evakuišemo matične i zemljišne knjige, kako hrvatske vlasti kad uđu u grad, nebi mogle da manipulišu tom činjenicom. Računao sam na to da će bar kninskim Hrvatima biti od interesa da se te knjige sačuvaju i budu u funkciji, kad preuzmu i uspostave vlast u Kninu. To je bila dobra odluka jer je kasnije olakšala ljudima rješavanje njihovih statusnih problema, za razliku od sredina gdje su te knjige bile evakuisane i gdje su ljudi zahvaljujući toj činjenici godinama morali dokazivati identitet i imovinska prava.

Iz Knina sam sa svojim roditeljima i najbližim komšijama otišao oko 21 sat toga 4. avgusta u kamionu crvenog krsta. Išli smo put Srba i cesta je bila zakrčena vozilima. Odlučili smo da ne stajemo u Srbu već smo sa kolonom nastavili ka Drvaru.

Iznad Drvara smo bili u dva sata noću. Izišli smo iz kamiona, a ja sam vozača vratio da pokupi sljedeću grupu i nađe se onima kojima treba. Čekajući da se vozilo vrati sjedili smo na poljani iznad Drvara. Čitavu noć su u drvarsku doilinu padale granate. Po odbljeksku koji se vidio u brdima prema Glamoču vidjelo se da je hrvatska artiljerija na samo nekoliko kilometara od Drvara. Neki od mojih saputnika su se plašili da će hrvatska artiljerija gađati cestu kojom su u neprekidnom lancu prolazile izbjeglice iz Dalmacije i Like, ali sam ih ja umirivao jer sam bio skoro siguran da neće. Njih je zanimalo da gađaju grad Drvar ne bi li i njegove stanovnike natjerali u bježanje. Izbjeglice iz Krajine ih nisu zanimale, to su smatrali završenim poslom.

Zaista, ni jedna granata nije pala blizu ceste, a samo kilometar odatle pale su ih na stotine. Na tom mjestu smo ostali do dva sata popodne kada se pojavio konvoj sa izbjeglicama iz Drniša.

Mi smo, budući da smo mogli svi sjesti u vozila iz tog konvoja, krenuli dublje u Bosnu. Već na cesti prema Petrovcu počele su se redati neobične pa i tragične scene. Pred Petrovcem je umro prvi izbjeglica u konvoju i naišli smo na rodbinu koja je razmišljala gdje i kako da ga sahrani. Bio je to stari Jošo Maglov iz Polače kod Knina.

Kasnije smo utvrdili da je više desetina uglavnom starijih ljudi umrlo u konvoju do Srbije, ali je bilo i novorođenčadi koja su umirala zbog toga što nisu imala mlijeka. Sredinom popodneva, po strašnoj vrućini smo stigli u Petrovac, gdje je više desetina hiljada ljudi stajalo na raskrsnici prema Ključu. Svuda uokolo, po livadama i uz cestu bila su vozila, kamioni i traktori puni ljudi. Kod kafane «Milošev konak» stali smo i ja sam pošao da pronađem kafu za majku, računajući na to da poznajem vlasnika kod koga sam prije svraćao bar pedeset puta.

Dao mi je kafu ali je naplatio deset maraka, što je onda bila užasno visoka cijena, čak dvadeset puta veća nego što je bila prije ove situacije. Dao sam mu pare ne želeći da išta pitam, a on mi je kazao nešto što je glasilo kao izvinjenje, otprilike «izvini, moram, jer sva je prilika da ću i ja brzo seliti». Ta slika ljudske sebičnosti i iskorišćavanja tuđe nevolje bila je prisutna u cijelom ovom ratu na najrazličitije načine, i ova petrovačka epizoda sa kafedžijom je samo malo zrnce u tom mozaiku. Nenormalno veliki broj ljudi je funkcionisao na instiktivnoj, obezljuđenoj ravni. Noć smo proveli u Kozaruši kod Prijedora gdje je bio organizovan doček i prihvat izbjeglica i gdje smo zatekli veliki broj ljudi sa Banije koji su pričali jednako tragičnu priču.
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

medjunarodni faktor..jaka "DA MU"

Počalji  Milan taj Čet Avg 30, 2012 1:15 am

BEOGRAD - Čast.
Predsednik Demokratske stranke i doskora predsednik Srbije Boris Tadić najverovatnije će biti izabran za potpredsednika Socijalističke internacionale na predstojećem kongresu 31. avgusta i 1. septembra, saznaje Kurir.

Prema našim informacijama Tadića će, osim grčkih predstavnika, podržati i švedski diplomata Karl Bilt, s kojim je Tadić u odličnim prijateljskim odnosima. Zaduženja lidera DS bila bi vezana za međunarodne odnose i međunarodnu politiku. U DS juče nismo mogli zvanično da dobijemo potvrdu ove informacije, ali nezvanično smo saznali da je njihov predsednik posebno zainteresovan za ovu funkciju.

- Mi smo i sednicu Glavnog odbora koja je zakazana za 8. septembar pomerili zbog tog kongresa - kaže nam sagovornik iz DS, koji ne želi da mu otkrivamo ime.

Podsetimo, Kurir je prvi pisao da je upravo imenovanje Borisa Tadića na mesto potpredsednika Socijalističke internacionale moguće rešenje problema u vezi s liderskom pozicijom u DS. Ovim izborom Tadić bi bio prilično angažovan u međunarodnoj organizaciji čiji je DS član, pa bi bio zadovoljan i funkcijom počasnog predsednika DS. Napomenimo i da će na ovom kongresu učestvovati predstavnici više od 100 stranaka iz zemalja širom sveta.
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Da se podsetimo

Počalji  Milan taj Pet Avg 31, 2012 1:21 am


30. 01. 2011. 13:08h izmena vesti 16:09h | Z. Marjanović - Vesti

Kuća 91-godišnjeg Gvozdena Damnjanovića i njegove pet godina mlađe žene Raše, poslednji je "živi" dom na Ravnoj gori. Ugledni domaćin jedan je od poslednjih svedoka dešavanja u ovom kraju tokom Drugog svetskog rata.
U braku 54 godine: Gvozden i Raša Damnjanović
Četnici ravnogorci nisu mu ostali u lepom sećanju, ali kaže da su ipak imali više poštovanja prema meštanima od onih koji su pod istom zastavom počeli da se okupljaju 90-ih godina prošlog veka.
- Nekoliko puta su mi palili seno, sekli šumu, bombe i oružje možeš naći svuda, pijani šenluče i balave danima po planini, prete... Prošle godine sam se prepao kad sam prisustvovao nekakvom skupu gde su ravnogorci iz mnogih gradova Srbije odlučivali o formiranju nekakve tajne Vlade Srbije. Tada sam se baš posvađao sa njima i od tada ih nisam više video - ističe Gvozden Damnjanović, poslednji među žiteljima Ravne gore, koji je imao priliku da se rukuje sa Dražom Mihalovićem.
Ravna Gora je u to vreme, priča Gvozden, osim za četnike bila utočište i za komuniste koje je predvodio predratni đeneral Vojske Kraljevine Jugoslavije Ljubo Novaković.
Kada je Draža izašao na Ravnu goru bio je gotovo svakodnevno u našoj kući jer je odranije poznavao mog oca Živana, čuvenog komitu iz prethodnih ratova. Otac je bio i u austrougarskom logoru u Mađarskoj gde je upoznao ruske boljševike, što je bilo presudno za njegovo političko opredeljenje koje je preneo i na mene i na moju braću Predraga, Nenada, Dragića i Milana. U našu kuću Draža je prvi put došao u pratnji 18 oficira, a zatim je uvek dolazio sam i satima nasamo razgovarao sa Živanom.
Ravnogorci mu palili seno...
Ostala je tajna o čemu su razgovarali, ali su se ponekad iz sobe čule žučne reči.
- Jednom prilikom Draža me je pitao da li bih krenuo sa njim što sam odbio. Moju odluku je prihvatio i nikad me više nije nagovarao da priđem četnicima koje ne smatram borcima za srpstvo. Tu je bio okupljen ljudski talog, a među najgorima su bili Nikola Kalabić, Gojko Ajvaz, Krsto Kljaić i neki major Palošević. To ne mogu reći o Zvonku Vučkoviću, iako se o njemu svašta i govorilo i pisalo. Kalabića sam viđao mnogo puta i nikada treznog. Na Ravnoj gori Kalabića niko od četnika nije voleo, Draža ponajmanje. Ništa drugačiji nije bio ni Krsto Kljaić, koji je pijan maltretirao žene iz okolnih sela. Draža je naredio da se Kljaić strelja, naredbu je trebalo da izvrši Zvonko, ali je to izbegao jer su bili drugovi. To su učinili neki drugi četnici. Video sam kad su četnici preko Ravne gore sproveli 70 partizana koji su kasnije streljani u Valjevu. Kljaić ih je zarobio u bolnici u Gornjem Milanovcu. Ta kolona vezanih partizana je nakratko bila smeštena u našoj kolibi i video sam da su bili izmučeni i krvavi - tvrdi Damnjanović.
Priča da je u kući Vojina Damnjanovića bila smeštena Anka, majka Zvonka Vučkovića.
- Bio sam u toj kući kada se Zvonko požalio majci: "Bolje da sam noćas poginuo nego što sam doživeo da Srbi udare na Srbe". To je rekao posle prvog napada četnika na partizane u selu Planinica, kojim je Draža lično komandovao. Tada je ubijeno nekoliko zarobljenih partizana.
Vučković se po mnogo čemu razlikovao od drugih četnika od kojih čovek nije mogao da prođe putem a da ne bude prebijen i opljačkan, ali sigurno znam da to nikada nije bila naredba Draže Mihailovića...
Kćerka držala Draži predavanje
Draža Mihailović, prema svedočenju Gvozdena Damnjanovića, nije bio autoritet za svoju decu koja su na Ravnoj gori bila samo jednom.
- Tada su u kući Vojislava Damnjanovića bili Dražina ćerka Gordana i sinovi Branko i Vojislav. Bio sam prisutan kada mu je ćerka održala predavanje rečima: "Tata, ti si lud čovek koji ne zna šta radi. Kada se rat završi, za tebe neće biti mesta u ovoj zemlji. Okani se onoga što radiš, jer ćeš posle rata biti među kažnjenicima"! Njegov komentar je samo bio: "Ej, deco, moja deco!"

avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

ne tako davno.."spas u brlogu"...?

Počalji  Milan taj Sub Sep 01, 2012 11:21 am

[/bDesetine hiljada ljudi pritisle su u subotu Ravnu goru, kultno mesto poštovalaca cetnickog pokreta generala Dragoslava Mihailovica, na tradicionalnom saboru u organizaciji Srpskog pokreta obnove. Šubare, šajkace, kokarde, crne cetnicke i zastave Srbije i SPO izmešale su se sa kafanama i prodavnicana suvenira pod šatorima.
Vec oko 9 casova prilazni putevi Ravnoj gori bili su potpuno zakrceni, pa su Dražini poklonici napustili autobuse i peške nastavili put. Pored druma su ih docekali trgovci, koji su prodavali roštilj i pecenje, rakiju "dražinku" ili "vukovacu", ali i upaljace, majice, olovke i slike sa deneralovim likom. Ravnogorce su sa štandova "gledali" i Ratko Mladic i Radovan Karadžic.
Plato izmedu crkve Svetog đorda i deneralovog spomenika bio je okružen prepunim pokretnim kafanama. Vlasnici nisu želeli da kažu svoje ime, ali priznaju da ce zarada biti ogromna.
Miladin iz Ostružnice, obucen u maskirni kombinezon i sa crnom šajkacom na glavi, zaseo je sa prijateljima za kafanskim stolom.

Planina u crnom
- Došao sam da odam poštu deneralu. Kao i moj deda, i ja sam protiv komunista, ali ovih đindicevih - rekao je Miladin izazvavši buru pretnji, upucenih svima u DOS, koje su uputili svi u kafani koji su mogli da ga cuju od preglasne muzike.
Veliki broj prisutnih bio je obucen i naoružan kao u nocnim morama Veljka Bulajica. Crna boja odece, ukrašene kamama dominirala je nad maskirnim uniformama.

Koštunica - "dindicevac"
Osim pristalica SPO na Ravnu goru su došli poštovaoci Dražinog lika i dela iz redova Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije. Iako su jasno i hrabro obeležili svoju pripadnost stranackim zastavama pomalo snebljivo su pokušavali da zadobiju naklonost vecine pokazujuci im tri prsta. "Vukovci" su im otpozdravljali sa jednim prstom i smejali im se nazivajuci Velimira Ilica izdajnikom, a Koštunicine sledbenike - "dindicevcima".

Iza kafanskog šatora, okruženog gomilama dubreta, nalazi se grob cetnika Krste Kljajica, poginulog 1943. godine. Stara nadgrobna ploca postavljena je na humku ispod novog krsta, koji su podigli "Novine Serbske" iz Sremskih Karlovaca i udruženje boraca iz poslednjih ratova u Bosni i Krajini. Ko god je prošao pored groba prekrstio se i zastao. Dva starca su se zadržala malo duže, krstili se i u tišini ostavili uskršnja jaja.
Na brdu iznad deneralovog spomenika uz roštilj i pecenje, sa prijateljima uživao je Milosav Krstic iz Kragujevca. Kao i ostali kamperi sa okolnih padina, on je postavio šator nekoliko dana ranije. Kaže da je došao da se odmori, ali cim je osetio komešanje mase samo je rekao "Sada ce Vuk" i potrcao prema bini.

Plotuni za Vuka
Rafalna i pojedinacna paljba uz podršku težeg naoružanja i nekoliko detonacija, docekala je predsednika SPO. Zatišje je nastupilo samo kada su okupljeni skandirali "Ustanak" i psovali Zorana đindica. "Kralj trgova" uspeo je da ih umiri recima: "Pustite Zorana, moramo da razgovaramo o ozbiljnim stvarima".
Pristalice SPO, pod brojnim stranackim zastavama koje su zaplavile plato, u tišini i sa podignuta tri prsta, na Vukov poziv završile su miting zakletvom da ce na Vidovdan doci u Beograd da traže vanredne izbore.

Srbi sa Kosova na Ravnoj gori
Simo Spasic, predsednik Udruženja porodica nestalih i kidnapovanih Srba sa Kosova bio je medu najglasnijim ucesnicima mitinga, pozdravljajuci skoro svaku Vukovu rec.
- Tražio sam podršku od Draškovica pošto su ovde prisutni i izbegli Srbi sa Kosova, ali i od "Otpora" i studentskih organizacija. Udruženje ce organizovati protest 14. maja ispred kancelarije Haškog tribunala u Beogradu i tražili smo i od predstavnika države da budu prisutni, ali nas oni zaobilaze, posebno u medijima - objasnio je Spasic razloge svog prisustva i ispricao da se Vuk u razgovoru sa njim rasplakao i obecao da ce pomoci.

Miodrag Matic, penzionisani profesor književnosti iz Zemuna, kao i njegov brat Miloš bio je pripadnik dackog cetnickog Bataljona komandanta Marka Kotarca.
- Vuk je od prvog dana osetio bilo Srbije i dotakao njegov damar. Ravnogorska ideja kao nacionalna i demokratska zaživela je u Srbiji tokom cetiri ratne godine. Ja znam da pobeda tek predstoji - rekao je Matic i naveo reci iz cetnickog lista "Preporod" izdatog u Bosni u novembru 1944. godine. "Ustacemo iz grobova da ispricamo kako su nas saveznici izdali"
affraid affraid affraid affraid affraid pig
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Re: " LUDACI NASEG DOBA"

Počalji  Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 7 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu