GLAS RUSIJE

S Borkom Vučić sam se upoznao dok sam radio u Beogradu. Ona je dugo vremena bila direktor Centralne banke Jugoslavije i ministar finansija ove zemlje. I do dan-danas se priča da je kroz njene ruke prošlo na stotine milijardi dolara.

Upravo uz podršku gospođe Vučić Slobodan Milošević se našao u politici i od običnog bankara se pretvorio u čoveka za kojeg je saznao ceo svet. „Sa Slobom sam 30 godina. Zvao me je kasno uveče dan pre nego što je umro,“ priznala mi je gospođa Vučić. Naš razgovor koji je trajao dva sata počela je pričajući o sebi:

Ja sam star čovek, imam 82 godine, veteran sam Drugog svetskog rata i borila sam se protiv fašista. Živela sam još u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca za vreme kralja Aleksandra. Odrasla sam u partizanskoj porodici i kao još sasvim mlada devojka učestvovala sam u pokretu otpora.

Dobro sam poznavala maršala Tita. Drugi svetski rat smo dočekali u Beogradu. Sestra, brat i ja smo otišli u partizane. Dobro se sećam Hitlerove okupacije, strahota fašizma i streljanja nedužnih građana.

Prirodno, naš razgovor je prešao na uspomene o tome kako se živelo u SFRJ za vreme maršala Tita:

U Titovo vreme je standard u Jugoslaviji bio visok – viši nego 60-ih godina u Italiji i Španiji. Naši susedi, Mađari i Rumuni su tada živeli vrlo siromašno i često su dolazili kod nas da kupuju namirnice i odeću.

Kod nas se naglo razvijala industrija, dobijali smo jeftine kredite i ulagali ih u razvoj zemlje – u industriju i poljoprivredu. Kad sam dospela na sam vrh političke i finansijske vlasti upoznala sam se sa svom svetskom bankarskom elitom, jer je Jugoslavija bila lider nesvrstanih i sretali smo se s mnogim šeicima naftašima i vodećim biznismenima.

Još uvek održavam tesne veze s Rokfelerom, dopisujem se s glavnim svetskim finansijerima. I sad imam prijatelje u Svetskoj banci, u Međunarodnom monetarnom fondu. Iako se Rokfeler povukao iz posla, stalno se dopisujemo.

Finansijeri su zatvoreni ljudi i retko otkrivaju svoje „komercijalne tajne“. Tako da je o svojim vezama i uticaju, kao i o tome kako se stvarao složeni bankarski sistem u Jugoslaviji gospođa Vučić govorila prvi put:

U to vreme sam bila jedan od finansijskih rukovodilaca SFRJ i stekla sam prilično mnogo informacija. Ne samo to, bila sam predsednik englesko-jugoslovenske banke.

Ona je osnovana 1979. godine i nalazila se u Londonu. Tada smo osnovali bankarski konzorcijum s „Čejz Menhetn bankom“. Ukupno sam osnovala sedam mešovitih banaka s našim i stranim kapitalom. To su bile banke u Londonu, Parizu, Frankfurtu, Beču i Njujorku.

I tako sam početkom 90-ih godina hitno pozvana u London i rečeno mi je da SAD i Velika Britanija nameravaju da zatovre mešovite banke i da povlače iz njih svoj kapital. Tako su od nas pre početka raspada SFRJ SAD napravile dužnike. Zatim su zatvorili sve filijale i povukli svoj kapital iz srpskih mešovitih banaka.

Uzimali smo kredite za razvoj industrije, redovno smo vraćali i zajmove i visoke kamate. Oni su učinili sve kako bi naša industrija prestala da radi, kako ne bismo imali proizvodnju koju bismo mogli da ponudimo stranim potrošačima.

Nije bilo izvoza i upadali smo u velike dugove. Kad sam pitala kolege zašto ne prekidaju bankarsku saradnju s Rumunijom, koja nema takav ekonomski potencijal kao mi ništa mi nisu odgovorili.

Mislim da je Zapad od samog početka pružao finansijsku pomoć Sloveniji i Hrvatskoj. Nas su odbili, a njima su pomagali. Pre raspada SFRJ odigrao se bankarski rat – glavno je bilo uništiti ekonomiju Srbije, izazvati nezadovoljstvo ljudi koji su ostali bez posla. Stvarali su se uslovi za inflaciju i hiperinflaciju.

Posle finansijske blokade uz podršku Zapada na Balkanu je počeo, sad već ne bankarski, već stvarni rat. Borka Vučić je ove događaje ocenila na svoj način:

Rat 1991. godine, zatim rat u Bosni i agresija NATO 1999. godine su konačno uništili zemlju. Narod se razišao po svojim ćoškovima, prestao je normalno da radi.

Mnogi Srbi su izgubili zemlju u Bosni i Hrvatskoj i na Kosovu i postali su siromašne izbeglice. 1999. godine natovci nisu samo uništavali infrastrukturu zemlje, ubijali su decu.

U maju 1999. godine na Varvarinskom mostu pilot je raketom gađao dve devojčice koje su išle u crkvu. Poginula je najbolja matematičarka Jugoslavije, ona je osvojila nagrade na mnogim međunarodnim matematičkim olimpijadama.

Kod nas zasad nije procenjena šteta koju smo pretrpeli u NATO bombardovanju, ali ljudi danas sve češće oboljevaju od leukemije, ima mnogo bolesne dece, naciji je pričinjena genetska šteta.

Posledice ćemo još dugo osećati. Srbija je već jako zaostala za drugim zemljama. Kod nas loše radi poljoprivreda, nemamo šta da ponudimo za izvoz. Zato sve više tonemo u dugove, a nemamo čime da ih vraćamo.

Ovaj intervju je snimljen u proleće 2009. godine u Beogradu. Nekoliko meseci posle našeg susreta gospođa Borka Vučić je tragično poginula u saobraćajnoj nesreći. 1. avgusta 2009. godine u blizini grada Niša doživela je nesreću s letalnim ishodom.

Kada Srbija, kojoj niko vojno ne preti, sama pristaje da podigne granicu sa Kosovom i Metohijom, treba li možda ćutati? Ili se radovati „evropskom putu” koji nas je dotle doveo? – objašnjava u razgovoru za Danas Leon Kojen, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, zašto je grupa intelektualaca i javnih ličnosti krajem prošle nedelje u Centru Sava organizovala skup pod nazivom „Kosovo da, EU ne“ i podržala protest „Nikad granica sa KiM“.

Kojen je bio savetnik bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića i jedan od dvojice koordinatora državnog tima u bečkim pregovorima pod posredništvom Martija Ahtisarija. U aprilu 2007. dao je ostavku na položaj Tadićevog savetnika i ubrzo se povukao iz politike.

Bili ste savetnik u timu koji je lansirao političku maksimu „I EU i Kosovo”. Zašto sada zastupate stav „Kosovo da, EU ne”?

- Pre i za vreme pregovora s Ahtisarijem, stav „i EU i Kosovo” uopšte nije određivao srpsku politiku. On se javlja tek s koalicijom DS-DSS i drugom vladom Vojislava Koštunice, kada postaje aktuelno potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. Parolu „i EU i Kosovo” uvek sam smatrao potpuno promašenom i to sam još 2007. javno govorio, zalažući se za to da Srbija potpiše SSP jedino ako joj EU izričito garantuje teritorijalni integritet. Sve što se dogodilo za ovih pet godina pokazuje da sam bio u pravu. Vezujući svoju sudbinu za približavanje EU, Srbija nije postigla ništa – zemlja je katastrofalno prezadužena i dalje se zadužuje, privreda više stoji nego što radi, a što se tiče Kosova, Ivica Dačić izgleda spreman da uradi i ono od čega je Boris Tadić zazirao. U svemu tome nema nikakvog dobitka za Srbiju, niti ga može biti – poslednji je trenutak da se ta politika menja.

Kakvi bi po vama bili koraci koje bi Beograd trebalo sada da preduzme kada je reč o EU i KiM?

- Ključna greška u kosovskoj politici je napravljena kada je Tadić pristao da Srbija razgovara s Prištinom uz posredovanje EU, a ne pod pokroviteljstvom UN i Saveta bezbednosti. Srbija se tako podvrgla diktatu Brisela i on se sada ubrzano sprovodi – granica između Srbije i KiM je već uspostavljena, najavljuje se da će do kraja godine Beograd i Priština na ravnoj nozi razmeniti predstavnike, a onda prema briselskom programu sledi odricanje Srbije od severnog Kosova, gde Srbi još žive kao građani svoje zemlje. Tu bi Beograd trebalo da ukine sve „paralelne institucije”, odnosno institucije Republike Srbije, koje sada normalno funkcionišu i da Albancima preda krupnije privredne resurse koji se tamo nalaze. Ako se sve ovo ostvari, Srbija će na KiM izgubiti poslednje uporište, a ispunjenje briselskih zahteva značiće faktičko priznanje nezavisnog Kosova. Zato bi, dok još nije kasno, nova vlast trebalo da stane i razmisli, a ne da se ponaša kao da će Srbija prestati da postoji ako ne ispuni sve što EU traži od nje.

Šta očekujete od dugo najavljivane državne platforme o KiM?

- U politici, kao i u životu, postupci su važniji od reči. Srbija mora da zaustavi briselski proces i vrati kosovsko pitanje u UN i Savet bezbednosti. Bez toga nikakva pregovaračka platforma neće ništa vredeti, jednostavno zato što više neće imati o čemu da pregovara – Srbija će sama omogućiti Prištini da uspostavi punu kontrolu na celoj teritoriji Pokrajine, imaće granicu sa Pokrajinom koju je sama prihvatila, predstavnika Prištine u Beogradu i Beograda u Prištini koji će raditi posao ambasadora samo što se neće tako zvati, na kraju možda i sporazum o dobrosusedskim odnosima s Prištinom na kojem insistira Nemačka. Naravno, i tada ćemo moći da govorimo „Srbija nikada neće priznati nezavisno Kosovo”, ali to će biti samo prazne reči.

Kako objašnjavate da su sve veće stranke u Srbiji, sa izuzetkom DSS, okrenute ka EU?

- Ne biti za to da Srbija uđe u EU ne znači biti njen neprijatelj, niti je politika ulaska u EU jedina racionalna evropska politika za Srbiju. Boris Begović je nedavno objavio odličan članak u kojem predlaže da bi za Srbiju, umesto ulaska u EU, bilo i korisnije i izglednije da traži samo članstvo u Evropskom ekonomskom prostoru, kakvo ima Norveška. Ako se hoće veza s Evropom, tako nešto bi za Srbiju bilo racionalnije, ne samo zato što niko više ne bi mogao da nam govori: „Ako hoćete da budete punopravni član evropske porodice, morate da prihvatite sve što se od vas traži”, nego i zbog toga što je sama sudbina EU, kao političke zajednice, neizvesna. Za 10 do 15 godina, kada bi se Srbija najranije mogla naći pred članstvom, EU u sadašnjim granicama možda neće ni postojati, a ako i bude postojala, ne znamo kakvim će to ustupcima manjih zemalja prema većim, naročito Nemačkoj, biti plaćeno.

Bečki pregovori nisu poraz Srbije

Gledano iz današnje perspektive, da li je Beograd trebalo da učestvuje u Ahtisarijevim pregovorima ako se, kako se priča, unapred znalo da će rezultat biti nadgledana nezavisnost Kosova?

- Suprotno onome što se misli, ti pregovori nisu se završili porazom Srbije. Ahtisarijev plan je propao u Savetu bezbednosti, a Priština je morala da proglasi nezavisnost bez podrške međunarodnih institucija. Zapad tako nije uspeo da se preko UN da legitimnost napadu NATO na Srbiju 1999. godine. Upravo zato se danas traži od Beograda da Srbija, ovako ili onako, prizna nezavisno Kosovo. Ni u današnjem svetu sila nije sve, ali je potrebno imati hrabrosti da se to iskoristi.