POGLEDI

Владимир Соловјов, који је 80-их година прошлог [19.] века водио борбу против руског зоолошког национализма, прави разлику између егоизма и личности. Он тврди да је, с хришћанске тачке гледишта, национални егоизам (национализам) подједнако за осуду као и лични егоизам. Обично се мисли да је национални егоизам морална дужност личности и да не значи егоизам личности, него њену пожртвованост и хероизам. То је веома значајан резултат објективације. Када се оно најгоре што постоји у човеку преноси на колективне реалности, које се сматрају идеалним и надличним, онда оно постаје добро и чак се претвара у дужност. Егоизам, користољубље, сумња, гордост, воља за моћ, мржња према другима, насиље, све постаје врлина када се са личности преноси на националну целину. Нацији је све дозвољено, у њено име се могу извршити и дела која са људске тачке гледишта представљају злочин. Морал нације не жели да зна за људскост. Кратак је живот појединачног човека; живот, пак, нације је дуг, он може да траје хиљаду година. Живот нације остварује везу времена коју не може да оствари појединачни човек. Појединачни човек осећа везу са претходним поколењима кроз живот нације. „Национално“ импонује својом дубоком укорењеношћу у дуготрајан живот.

Ту наилазимо на исти проблем: где је егзистенцијално средиште, где је орган савести: у личности или у нацији? Персонализам негира да се егзистенцијално средиште, средиште свести, налази у нацији или у било којој другој колективној, нељудској реалности. Оно је увек у личности. Личност није део нације, националност је део личности и налази се у њој као једно од њених садржајних обележја.

Национално улази у конкретног човека. Једино у томе је делимична примена оне истине да се универзум налази у личности, а не личност у универзуму. Националност је окружење које напаја личност. Национализам је облик идолопоклонства и ропства, рођеног екстериоризацијом и објективацијом. Национализам, који је једно од поробљавања насталих испадањем универзума из човека, носи еротски карактер. Он се покреће захваљујући еросу и антиеросу и по својој природи је антиетичан. Примена етичких оцена на живот нације чини национализам немогућим. То је један од конфликата ероса и етоса. Национализам, који је у својој дубини еротска саблазан, увек се храни лажју и без лажи не може да се снађе. Лаж су већ и национална самосвест и уображеност, толико смешне и глупе када се посматрају са стране.

Национални егоцентризам, национална затвореност, ксенофобија нипошто нису бољи од личног егоцентризма, затворености и непријатељства према другим људима, и исто тако увлаче у фиктивни и илузорни живот. Национализам је идеализовани облик човековог самоузношења. Љубав према своме народу (видећемо да народ није исто што и нација) јесте веома природно и добро осећање, али национализам захтева мржњу, непријатељство, презир према другим народима. Национализам је већ потенцијални рат. Али, главна лаж рођена у национализму је у томе што, када год се говори о „националном“ идеалу, о добру „националне“ целине, „националном“ јединству, „националном“ позиву и др., онда се „национално“ увек повезује са привилегованом владајућом мањином, обично с класама које владају својином. Под „нацијом“, „националним“ никада се не схватају људи, конкретна бића, него апстрактни принцип погодан за неке социјалне групе. У овом је изворна разлика између нације и народа који је увек повезан са људима. Национална идеологија обично стоји у вези са класном идеологијом. Апеловање на националну целину је жеља да се угуше делови који се састоје од људи, бића способних да пате и да се радују.

„Националност“ се преобраћа у идола, захтева приношење људских жртава, како то, уосталом, захтевају и сви други идоли. Идеолози национализма се поносе тиме што они тобоже представљају целину, док, у исто време, други различити правци представљају делове ове или оне класе. Али, у стварности, и класни интерес може се лажно издавати за интерес целине. То је самообмана и обмана. Што се тога тиче, од огромног је интереса супротстављање националне идеологије класној. Идеологија класе има веома непријатну спољашњост и веома су лаке реторичке победе над њом. Национална целина постоји хиљаду година, има већу вредност од издвојених класа којих није било у прошлости и којих можда неће бити у будућности. Руски, француски или немачки народ је, као историјска целина, дубља реалност од руског, француског или немачког пролетаријата. Али, проблем се не решава, и чак се ни не поставља, онда када се говори о таквим општим местима. У извесном историјском тренутку проблем класе може да буде оштрији и ургентнији од националног проблема, и да неодложно тражи брзо решење управо ради самог постојања нације. Може да се постави проблем интегрисања класе која је одбачена и прикраћена у животу нације.

„Национално“ је у личности дубље од „класног“; то што сам ја Рус је дубље него то што сам племић. И тим пре у објективној стварности „класни“ интерес може да буде људскији од „националног“ интереса, то јест у њему може да буде говора о погаженом људском достојанству, о вредности људске личности; у „националном“, пак, интересу може бити говора о „општем“ које нема никакав однос према људском постојању. С овим је повезана оцена национализма и социјализма. Неоспорно, национализам је племенског порекла, социјализам је хришћанског порекла. Социјализам (не комунистичког, то јест не фашистичког типа) занима се за људе, за људске вредности, уколико није деформисан лажним светоназором; национализам се, пак, не занима за људе, за њега највиша вредност није човек него је то објективисана колективна реалност која није живљење него принцип. „Социјализам“ може да буде духовнији од „национализма“, јер „социјално“ може да буде захтев да човек човеку буде брат а не вук; заједнички „национални“ живот, пак, може да буде вучији. Националисти уопште не желе да људски живот буде у већој мери заједнички, да буде праведнији и човечнији. При тријумфу национализма господари моћна држава над личношћу, господаре богате класе над сиромашнима. Фашизам, национал-социјализам, жели комунитарнији живот унутар дате националности. Али, он лоше то реализује, доводи до чудовишног етатизма и на зверски начин се односи према другим националностима. Могућан је национал-социјализам, али у њему се као људски појављује социјални елеменат; елеменат, пак расно-национални значи дехуманизацију. О социјализму је било речи раније. Нужно је још подвући да национализам уопште није истоветан са патриотизмом. Патриотизам је љубав према својој отаџбини, својој земљи, своме народу. Национализам, пак, не само да није љубав, него је колективни егоцентризам, самосвест, воља за моћи и насиљем над другима. Национализам је више извештачен, он је идеологија у којој нема патриотизма. Национална самосвест и егоизам су подједнако грешни и глупи као и лична самосвест и егоизам, али њихове последице су далеко судбоносније. Исто тако егоизам и породична самосвест носе злослутнији карактер од личног егоизма и самосвести. Немачка националномесијанска самосвест, чак код генијалних људи, као на пример код Фихтеа, има комичан карактер; она се са стране не може прихватати. Свака пројекција и објективација личног зла и греха, која је пренесена на колективе, рађа максимум зла и изражава максимум греха. Тако се учвршћује човеково ропство.

1) Lenjin.." na kraju cemo, gramzivim kapitalistima prodati uze, sa kojim cemo ih obesiti" !
2) Cu Enlaj.."nikada, necemo oprostiti Amerikancima sto su otrovali Kineski narod drogom" !

Za sada, cini se Kinezi idu malo brze u "projektu" , zapad se davi u drogi, na zalost " sa kolateralnim stetama".

Titov doktor, Predrag Lalević, na godišnjicu maršalove smrti otkriva poslednje detalje doživotnog predsednika SFRJ. On opisuje trenutke kada je morao da izgasi sa aparata najmoćnijeg čoveka države, kao i da je Tito na samrti buncao, pevao na ruskom i sanjao Kineze       
Ukupno komentara 53
Foto: Marko Todorović, titoville.com ISPOVEST TITOVOG DOKTORA: Ja sam mu isključio aparate, na samrti je pevao na ruskom i sanjao Kineze!

Dr Predrag Lalević (87), hirurg i anesteziolog koji je tokom 16 godina sa predsednikom SFRJ Josipom Brozom bio na 106 putovanja u inostranstvu, opisao je poslednja četiri meseca Titovog života u bolnici u Ljubljani.
Dr Lalević bio je deo konzilijuma koji se četiri meseca grčevito borio za život maršala Josipa Broza Tita, doživotnog predsednika SFRJ. On je učinio ono po čemu će zauvek biti spominjan u istoriji nekadašnje države, ugasio aparate koji su Tita održavali u životu.

MOSKVA - Ne popušta.
U trenutku kad na istoku Ukrajine bukti bratoubilački građanski rat, za koji se strahuje da bi mogao da izazove nove sukobe globalnih razmera među svetskim silama, Rusija vojnim avionima počinje da obleće vazdušni prostor SAD. Naime, zapovednik Američkog ratnog vazduhoplovstva general Herbert Hok Karlajl rekao je da je u blizini Kalifornije, ali i na Pacifiku uopšte, primećeno pojačano prisustvo ruskih letelica.

Uticaj ukrajinske krize

Američke službe posebno su uznemirene zbog ruskih vazdušnih patrola duž zapadne obale SAD i iznad ostrva Guam u Tihom okeanu. Reč je o američkoj teritoriji, gde se nalazi veoma bitna vojna baza, a gde je američki borbeni lovac U. S. F-15E presreo ruskog „Medveda“, strateškog bombardera „tupoljev tu-95“.

         

http://www.pressonline.rs/info/politika/310430/sinisa-kovacevic-osniva-sos-stranku.html

            

„Išli smo u Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu, pa najzad na Kosovo. I šta smo uradili? Poraženi svuda isterani smo iz Slovenije, Hrvatske, iz Bosne i naravno i sa Kosova. Ostavili smo krvave zločinacke tragove za sobom koji se sada otkrivaju po Haškom tribunalu, na suđenjima našim političkim i vojnim komandantima. Već dvanaest godina razvlačimo poraze, ne priznajemo da smo krivi, da smo zločinci, agresori, da smo u tuđe zemlje slali vojsku i kriminalce, ubijali, pljačkali, palili, rušili, silovali“, piše Danica Drašković, supruga lidera SPO-a, Vuka Draškovića. Bez previše takta rekla je ono što velika većina Srbije ne želi da čuje ...."nisma ja mame mi"..xe,xe to je radi Bogoljub Pejcic sa Giskom i tamo jos nekima...???       

Kontinuiteti „ordenovanja i orlovanja“ Prvi i Drugi svetski rat
……………………………………………………………………………..
Prvi svetski rat....."„Касније ће многи од злочинаца, уместо да буду стрељани, ући у власт (као људи угледни у свом крају, способни да обезбеде гласове на изборима) и у нову југословенску војску, и то са чином више у односу на
претходни, а многи ће понети и највиша српска ратна одликовања – попут Славка Кватерника који је лично из руку краља Александра примио орден Белог орла"
…………………………………………………………………………………………………………………………………………….
Drugi svetski rat..."Knez Pavle je uoči Drugog svetskog rata mislio da je pametno odlikovati Ordenom Karađorđeve zvezde najbliže Hitlerove saradnike Geringa i Ribentropa i to je i učinio."

Poseta Medvedeva bila fijasko
Kako ocenjujete posetu predsednika Dmitrija Medvedeva?
To je bila prava prilika da se vide odnosi Srbije i Rusije i odnos dva naroda. Zamoljen sam od strane ruske ambasade da kod groblja dovedemo ljude da pozdrave predsednika. Mi smo to organizovali, a onda su ih naši organi javnog reda oterali 300 metara, tako da ih Medvedev nije ni video... Bilo je govora da predsednik Medvedev hoće da se sastane s predstavnicima opozicije, ali to nije dao Boris Tadić! Svečana akademija je takođe bila neorganizovana. Od Rusa sam čuo da su naši tražili da poslanike sklone na balkon. Imao sam pozivnicu ruske ambasade za peti red, al' me je jedan na vratima sale zaustavio i kazao da poslanici ne mogu unutra. Bilo je tu svega i svačega...    

Princu Aleksandru i princezi Katarini ruska priznanja

Princu Aleksandru Drugom i princezi Katarini Karađorđević uručena su odlikovanja za jačanje veza između naroda Srbije i Rusije.
Povodom proslave 400 godina od dolaska na presto dinastije Romanov u Rusiji, princ Aleksandar primio je Orden Svetog cara Nikolaja za jačanje prijateljskih veza između naroda Srbije i Rusije, a princeza Katarina Orden za zasluge.

Igor Smikov, načelnik Pravoslavne vojne misije i savetnik Primata Ruske zagranične Pravoslavne crkve mitropolita istočnoameričkog i njujorškog Ilariona, i Gela Valiev, predstavnik Pravoslavne vojne misije u Sloveniji, danas su u Kraljevskom dvoru uručili odlikovanja Karađorđevićima.

Princ Aleksandar Drugi je najtoplije zahvalio gostima na visokom priznanju i naglasio da su Srbija i Rusija i njihovi narodi bili zajedno u teškim vremenima, i da ih spajaju duboke kulturne i istorijske veze, saopšteno je iz kancelarije Karađorđevića.      

Платформа четника и став Равногорског покрета је да није време за устанак и борбу против окупатора („устанка се треба бојати као живе ватре“). Заступају: дефанзивну стратегију чекајући победу савезника коју предвиђају; преузимање власти у моменту победе савезника; оружану неактивност према окупатору; сарадњу са квислинзима; антикомунизам и уништавање народноослободилачког покрета кога предводи КПЈ.

Општа војничка карактеристика четничких формација је да за све време рата није успео да успостави хијерархисјку војну субординацију унутар својих јединица. Команданти четничких јединица имали су релативну самосталност деловања у односу на врховну четничку команду.

Један број четничких одреда у сливу западне Мораве и десне обале Дрине 1941. ступили су у сарадњу са партизанским одредима и почели самоиницијативно заједничку борбу против немачког окупатора и Недићеве квислиншке власти. Покушај сарадње и договор о заједничкој борби против окупатора и квислинга између вођа четничког и партизанског покрета није постигнут, мада су више пута званично вођени разговори. Борбена сарадња између четника и партизана у долини западне Мораве и Дрине постојала је у току септембра и октобра 1941.г, када су четници концем октобра прекинули сарадњу, изненада напали партизанске одреде код Краљева и Чачка и партизане заробљене на превару у Горњем Милановцу предавали Немцима који су их стрељали у Ваљеву.

Два виша официра војске Краљевине Југославије (мајори Лалатовић и Лукачевић), које је из емиграције послала избегличка Влада (подпредседник Слободан Јовановић без знања председника Владе ген.Симовића), пренели су наређење да се прекине свака даља борбена и политичка сарадња са партизанским јединицама и покретом који води КПЈ исте нападају и разоружавају, да се успостави сарадња са квислиншком влашћу ген. Милана Недића, успостави тајна сарадња са немцима и исти не нападају и да за устанак против окупатора још није време. Убрзо добијају и статус Војске Краљевине Југославије у отаџбини, мада је у оптицају остао назив четници. Сарадња са ген.Недићем успостављена је већ у стептембру, а званични први састанак пук. Михаиловића са немачким представницима одржан је 12. новембра 1941. године.

Партизански покрет постаје од новембра 1941. једини непријатељ у окупираној земљи против кога се од тада па до завршетка рата бори Војска Краљевине Југославије у отаџбини (четници) којима командује ген. Михаиловић. Платформа борбени антикомунизам и уништење физичко НОП-а. Борба против фашистичких окупатора и дизање устанка одложена је за период кад за то дође време, које за четнички покрет није никада ни дошло. Од колаборације завршило се квислинштвом.

На подручју италијанске окупационе зоне четници од првих дана окупације 1941.непосредно сарађују са Италијанима у борби против НОП-а и партизанских јединица, координирају борбене акције и добијају обимну помоћ у наоружању, опреми, новцу и храни до капитулације Италије.

Dobivajući posao predsjednika, Ćosić je spasio Srbiju od “restauracije monarhije” i povratka Karađorđevića na prijestolje. To mu je otvoreno rekao Douglas Hurd, britanski ministar vanjskih poslova: “Gospodine predsedniče, dok vi niste došli na mesto predsednika, britanska vlada je odlučila da režim Slobodana Miloševića ruši s princom Aleksandrom. Kad ste vi izabrani, mi smo od te namere odustali, jer imamo u vas puno poverenje. Princ Aleksandar više neće doći u Srbiju, a vas savetujemo da se posvetite spoljnoj politici.”34 Tako je Gedža dva puta srušio monarhiju i monarhizam; jednom kao titoist i drugi put kao antititoist!

Autoritet predsjednikov počeo se osipati, nakon što je u Ženevi zaigrao na kartu mirotvorstva. Nazvan je izdajicom, američkim agentom, “vatikansko-masonsko-kominternovskim” izrodom – vratilo mu se sve ono čime je i sam častio s prve stranice Politike (26. srpnja 1991.) pacifiste, majke i sestre, jer su bili protiv rata. A Sloba je s cinizmom promatrao degradaciju “oca nacije”, smijući se njegovoj politici, zlobno, zločesto, naslađujući se i likujući, kako to samo mogu nitkovi. Ne znam je li točno, ovdje se po prvi put ograđujem, jer nemam izvora i ne mogu potkrijepiti argumentom, kao što sam to za sve dosadašnje navode činio, ali do mene je došla priča da mu je Šešelj predlagao samoubojstvo: “A ako nemate hrabrosti, Dobrice, mogu vam pomoći, mogu toliko učiniti za vas, jer vi ste bili talentovan pisac i loš političar, a na kraju izdajnik srpskog naroda!”

Radikala u duši, demokrata na riječima, “oca nacije”, akademika, narodnoga književnika, predsjednika “Žabljačke Jugoslavije”, vrhovnog zapovjednika VJ, otjerali su iz Savezne skupštine srpski radikali nahuškani od Miloševića i njegovih socijalista. Uz galamu, psovke i uvrede poručivali su “Piscu” da se vrati literaturi, jer da politika nije za njega, premda je siroti Gedža cijeli svoj život posvetio politici, čak je i neke svoje romane pisao kao političke traktate. Jedan njegov junak u romanu Vernik kaže: “Slava političkog pobednika bila ti je milija i značajnija od slave dobrog pisca!” Taj rijetki trenutak iskrenosti mogao je stajati kao moto ove žalosne priče.

Руски лидер је у интервјуу, који је уочи посете Кини дао водећим медијима у овој земљи, изјавио да ће Москва наставити да се супротставља покушајима фалсификовања историје и глорификовању фашизма.

Покушаји фалсификовања резултата Другог светског рата изузетно су опасни, о чему сведоче трагични догађаји у Украјини, бујање неонацистичких снага које су покренуле истински терор против мирних грађана, рекао је председник РФ Владимир Путин.

„Заиста све чешће се суочавамо са покушајима преиспитивања и ревизије историје. Пре четири године Русија и Кина усвојиле су заједничко саопштење поводом 65. годишњице од завршетка Другог светског рата. Ми смо јединствени у томе да је криво представљање исхода рата недопустиво. Последице су изузетно опасне. О томе сведоче данашњи трагични догађаји у Украјини, бујање неонацистичких снага, које су покренуле истински терор против мирних грађана“, рекао је Путин у интервјуу за водеће кинеске медије, уочи његове посете овој земљи.

Он је изразио захвалност кинеским пријатељима за брижљиво чување сећања на хиљаде руских сународника, који су дали животе за ослобођење североистока Кине од завојевача.

„Следеће године одржаћемо низ заједничких манифестација поводом прославе 70. годишњице Победе како у билатералном формату, тако и у оквиру ШОС-а. Посебан акценат ставићемо на рад са омладином“ – нагласио је руски лидер.

„Свакако да ћемо наставити да се супротстављамо покушајима да се историја фалсификује, да се фашисти и њихови сарадници глорификују, а сећање и углед хероја – ослободилаца каља“, изјавио је Путин.

Шта се догађа у Украјини

Велики антивладини протести почели су у југоисточним областима Украјине крајем фебруара 2014. године. Они представљају одговор локалног становништва на насилну смену власти у земљи и покушај Врховне раде, који је потом уследио, да се руском језику укине статус регионалног језика. Центар отпора, који су властима у Кијеву пружили проруски расположени грађани постао је Донбас.

Međutim, kasno uveče Tadić je poslao novu izjavu u kojoj se navodi sledeće:
- To je vreme vlade Vojislava Koštunice i nisam bio nadležan za upotrebu tog kredita. Međutim, znam da je u vreme vlade Mirka Cvetkovića uloženo približno 150 miliona evra u zaštitnu infrastrukturu od poplava i podignut je stepen zaštite od štetnog dejstva vode za 1.145.000 građana Srbije. Tako su i zaštićeni Novi Sad, Beograd, Niš i tridesetak drugih gradova, koji bi sada bili takođe poplavljeni, a katastrofa bi bila neuporedivo veća. U Šapcu je tada izgrađeno 13 kilometara bedema, i to je suštinski pravi razlog zašto grad nije potopljen. Nakon ovih poplava mora se utvrditi da li je bilo propusta u lancu komandovanja odbrane od poplava, nakon najave Hidrometeorološkog zavoda o dolasku ciklona, kao i da li je na vreme ispuštena voda iz Ðerdapskog jezera, što je morala biti ključna odluka u sistemu odbrane, i da li su na vreme donete odluke o evakuaciji stanovništva. Ako me već pitate za nevolje sa poplavama tokom mog mandata, pored velike izgrađene infrastrukture, uspeli smo i da sačuvamo sve ljudske živote upravo definisanjem jasnih zakonskih nadležnosti svih učesnika u ovom izuzetno odgovornom poslu - navodi se u izjavi Tadića.  

Крагујевац – Ни совјетски комунизам, ни западни капитализам... Па шта је, онда, била Брозова Југославија, какав је систем постојао у тој земљи? На ово нимало једноставно питање, које „мучи” и домаће стручњаке, одговор ће покушати да да Немица Улрике Шулт (32), родом из Лајпцига (некадашњи ДДР), која на Универзитету „Фридрих Шилер” у Јени припрема докторски рад на тему: Индустријска производња у условима самоуправног социјализма у СФРЈ од 1960. до 1980.

То је тек радни наслов, оквир за компликовану причу о унутрашњој организацији предузећа и конфликтима између различитих социјалних група које су имале своје посебне интересе, ма колико се некоме чинило да је у старој Југославији постојала само једна, монолитна „радничка класа”.

Односи у СФРЈ, тврди наша саговорница, били су неупоредиво сложенији него у Источној Немачкој, где је производњу „трабанта” диктирала искључиво владајућа идеологија и на њој заснована „планска привреда”.

– Не бавим се ДДР-ом, али разлике су јасно уочљиве. Ваши најбољи радници, као ковачи у ковачницама или алатничари, могли су да зараде више од својих колега. Тако нешто у Источној Немачкој није било могуће. Ма колико радили, ма колико били добри, примали су исто колико и радници на траци. И морало је да се направи тачно онолико „трабија” колико је било планирано, без обзира да ли се продају или не. Идеологија је и код вас постојала, али она није толико утицала на саму производњу. У вашим предузећима су више владали економски принципи – каже Шултова, која је током претходне две године у више наврата боравила у Крагујевцу и Марибору, где је радио ТАМ (Творница аутомобила Марибор).

У родно место српске аутомобилске индустрије, ова млада историчарка је први пут дошла марта 2012. Тада је, каже, само хтела да провери може ли се уопште бавити овом темом, постоји ли и у каквом је стању архивска грађа која би јој била од помоћи у изради доктората.

– Сазнала сам да је много тога уништено у бомбардовању 1999, а нешто је изгубљено и по доласку „Фијата”, када су се „Заводи Црвена застава” поделили на више предузећа. Нена Анђелковић и Предраг Парезановић, који су радили у заводској информативној служби, одвели су ме у фабрику камиона. У подруму тог предузећа нашла сам архивски материјал који ми је био потребан. Посебно су ми значиле фабричке новине, које су постојале и у мариборском ТАМ-у. Ипак, све је то било доста оштећено, непотпуно, а у Историјском архиву у Крагујевцу су ми рекли да немају ништа. Архивска грађа мора да се чува, а код вас је сада критичан моменат. Мој рад је ситница, зато град који има разлога да се поноси својом индустријском традицијом, архивска служба и Министарство културе морају да се позабаве тим проблемом. У супротном, од „Заставе” ће остати само легенда. Могло би се десити да о томе пишу немачки историчари, а то се вама, можда, неће свидети – опомиње Шултова.

Пробијајући се кроз „шуму” сложене организације предузећа, наишла је и на појмове као што су ОУР и СОУР (Организација и Сложена организација удруженог рада), али је уочила и постојање посебних друштвених група које су се разликовале по својим интересима.

– Млади радници, они су се жалили што само старије колеге добијају станове, чиновници, руководиоци, радници који су дошли са села и они из града, па жене од којих се, уз рад у фабрици и бригу о породици, очекивало да буду и друштвено активне... Иако их је више од идеологије интересовала сама производња, те групе су, ипак, имале и своје посебне интересе. Питање личних доходака код вас је било на првом месту, као у капитализму. Добри радници, који су уз то били дефицитарни на тржишту, организовали су се у посебне групе и претили да ће напустити предузеће уколико не добију веће плате. Имали су свест да вреде више од других и знали су да штрајк може наудити руководиоцима. Њих би политичари, онда, питали зашто су радници обуставили производњу, а то питање је носило и политичке последице. Можда радници у СФРЈ нису имали моћ какву им је у теорији давао самоуправни социјализам, али су далеко више него у ДДР-у могли да се боре за своја права. Нису, дакле, сви припадници југословенске радничке класе били једнаки и нису сви добијали исто, него према раду. То раслојавање, карактеристично и за капитализам, почело је још шездесетих година прошлог века – каже наша саговорница.

Пре неколико дана, после треће посете Крагујевцу, Улрике Шулт се вратила за Немачку. С њом смо разговарали без преводиоца. Ова млада Немица изванредно говори српски. Почела је да га учи 2003, када је студентској размени стигла у Нови Сад, где је годину дана студирала и нашу књижевност.

Докторат мора да заврши до септембра 2015, када јој истиче стипендија. Њена жеља је да направи универзитетску каријеру, али и да преко науке и језика који је научила заувек остане „у вези” са брдовитим Балканом.
Бране Карталовић
објављено: 30/03/2014