Komunisti Republike Srpske Krajine

Те године је војвода Путник због проблема са здрављем имао мањи утицај на доношење одлука, али је чињеница да је он дао сва важнија наређења све до краја 1915. када је отишао на одмор и лечење. Са Крфа 1916. године отишао је на лечење у Ницу. Преминуо је 17. маја 1917. године од емфизема плућа. Од 1917. године до 1926. године његови посмртни остаци су чувани у капели на руском гробљу у Ници, да би posle 8 godina, у новембру 1926. године били пребачени су у Србију. Сахрањен је уз највише државне почасти у засебну гробницу на Новом гробљу у Београду. На гробу постоји натпис „Радомиру Путнику захвална домовина“.
………………………………………………………………………………………………………………………………………………............................................................
To je bilo juna i jula 1990, a 1992. Nikoliš je otišao u Francusku i tamo je umro, 300 km daleko od Pariza, bez generalske penzije koja mu je oduzeta, i na jednom malom mesnom groblju sahranjen 1995, skrhan, pored bolesti i starosti, i predviđanim besmislenim ratom u Jugoslaviji.

     

njegovi posmrtni ostatci su cekali 8 (osam) godina da se vrate iz Francuske, koliko cengodina cekati general narodni heroj Gojko Nikolis da se vrati u domovinu.." od Vardara pa do Triglava" sve jedno gde..to je lako.

   

Apel osnivaca pokojnog Vlajka Popovica, nije doziveo skoro nikakvu "debatu i kritiku"..a, sprovodjen je u delo !

"Ovaj zloslutni „apel Srbijanskom narodu“ je, za razliku od apela Srpskom narodu Arcibalda Rajsa..veoma ogavan, takav javni "apel" se nije desio u drugim Republikama u okruzenju, njegovi delovi se sprovode u delo i danas. Necu se baviti namerama „udruzenja starosedlaca Srbije“..svi smo mi savremenici istog, brizljivo odradjenog u intervjuu sada pokojnog Vlajka, datom na tv studio B, tada voditelju Roganovicu, i obnarodovanju istog u kako se navodi 1.300.000 primeraka. Zelim ovom prilikom, da ukazem na nepobitnu cinjenicu,da se desio istovremeno, podudarao se sa „udarom“, u Hrvatskoj,BiH,..prema Srpskom narodu van teritorije, tada Sosijalisticke Republike Srbije..sto ukazije na postojanje „udruzenog zlocinackog poduhvata“. Ako ti „ini Srbi“, nisu pozeljni u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini…sta je sa njima trebalo da se uradi..? kakav je eventualno bio „sporazum o dobrim namerama“, tih „naci monstruma“..“sta da se radi“..sa tim ljudima nepozeljnim na svom zivotnom prostoru ma koja da je Republika bila u pitanju…??" Sta o tome misli "otac Srpskog naroda", koji se ucutao..?

Priča o građanki Jovanki Broz, priča je o nama

Dužnost starije generacije je da ispriča našoj deci da ona ne nasleđuju krivicu, već odgovornost. Dovoljno je otići u goste familiji ili prijateljima pa da se uz meze i piće postavi klasično srpsko pitanje: „Šta da se radi“, ili „Ko je kriv“.

Možda posle takvih izliva osećanja sve postaje lakše, predugo smo živeli u socijalizmu. Iako se Srbija ne može pohvaliti mladošću svog stanovništva, vreme je da teret istorije u Srbiji zameni teret normalnosti.

Dakle, dok se građanka Jovanka Broz bori za život u bolnici niko još ni da pokuša da ispriča priču o njenom životu posle Tita. Jer, priča o građanki Jovanki Broz, udovici maršala Tita, priča je o nama, građanima prvo SFRJ, a posle SRJ, pa Srbije i Crne Gore i na kraju Srbije.

Zašto je godinama bila u izolaciji, zašto nije imala osnovna građanska prava, zašto nije mogla da glasa na izborima, zašto je bila bez ličnih dokumenata, zašto nije mogla da putuje, ko joj je bespravno oduzeo mnoge lične stvari i arhivu, šta je to uradila, da je li zbog nečega bila kriva i osuđena, kome je mogla da se žali i kome je pretilo eventualno njeno pojavljivanje na javnoj sceni?
I kako to da je građanska elita Srbije i posle rušenja Slobodana Miloševića sa vlasti jednostavno ćutala o kršenju građanskih prava ličnosti, koja je bila a i sada je poslednji simbol velike Jugoslavije. Ćutali su i novinari, jer da su nešto o tome i napisali pitanje je da li bi to bilo i objavljeno.
Slučaj Jovanke Broz mogao je da bude i prvo demokratsko iskustvo nove Srbije. Nažalost nije bio. Svi su pali na tom ispitu, kasniji gestovi „dobre volje“ prema njoj bili su polovična rešenja, istina medijski politički dobro eksploatisani gestovi.
Jovanka Broz bila je nekada jugoslovenska kraljica bez krune, baš kao što je i Tito bio svojevrsni kralj velike Jugoslavije. Kako Srbi u principu vole svoje kraljeve i kraljice, istorijski gledano ne baš sve, kako to da je Srbija godinama bila nezainteresovana za život Jovanke Broz? U čemu je bila njena „krivica“?
Jovanka Broz je rodom iz Like, general Đoko Jovanić koji je sedamdesetih godina bio komandant Pete vojne oblasti JNA u Zagrebu takođe je Srbin iz Like. U to vreme generalu Nikoli Ljubičiću isticao je treći mandat na mestu ministra odbrane, a general Jovanić pominjan je kao kandidat za to mesto, tim više jer je bio i komandant vojne parade u Beogradu maja 1975. godine.
Tito je 3. jula 1976. u Beogradu u razgovoru s admiralom Brankom Mamulom, koji je tada bio komandant Vojnopomorske oblasti u Splitu, direktno upitao admirala: „Recite mi, Mamula, ima li izdaje u vrhu Armije“.
Admiral je bio zapanjen pitanjem maršala, pokušao je da ponovi dobre ocene o stanju u Armiji koje su Titu bile predočene tokom izlaganja vojnog vrha u aprilu te godine.
„U vrhu Armije?“ prekinuo ga je Tito nezadovoljan odgovorom.
Godinu dana kasnije general Đoko Jovanić je imao konsultacije sa grupom generala iz vojnog vrha o mogućem kandidatu za mesto ministra odbrane budući da je generalu Ljubičiću isticao treći mandat.
Neko je te obične neformalne konsultacije prijavio Ljubičiću, dodali su tom „pučističkom krugu“ i Jovanku Broz kao Ličanku, pa se uz ideju vojnog udara vezivala i „ruska veza“, i ispalo je da generali JNA rodom iz Hrvatske žele da izvrše vojni puč, s generalom Jovanićem i Jovankom Broz na čelu, protiv generala JNA iz Srbije koji su, eto, protiv Sovjetskog Saveza.
Međutim, suština priče-nameštaljke bila je da general Nikola Ljubičić obezbedi sebi četvrti uzastopni mandat kao ministar odbrane. A ekipa oko njega dobre položaje.
Admirala Mamulu je začudilo zašto Tito odgovor na pitanje o mogućoj izdaji u vrhu vojske nije tada zatražio od generala Ljubičića, ili od šefa KOS-a generala Brane Joksovića.
Ipak, Tito je prihvatio predlog Vladimira Bakarića da Ljubičić dobije četvrti mandat, tako što je Hrvatska imenovala ministra spoljnih poslova SFRJ Josipa Vrhovca umesto Miloša Minića, a Srbija je opet dobila mesto ministra odbrane. Ljubičić je postao čovek broj dva u Jugoslaviji.
U igri koja je u to vreme smeštena Jovanki Broz istaknutu ulogu imao je i Stane Dolanc, čovek koji je gajio ogromne ambicije da nasledi Tita i koji je obaveštajnim putevima servirao Titu razne verzije udara protiv njega.
Jedino Dolancu i Ljubičiću Jovanka Broz nije pružila ruku da joj izraze saučešće prilikom Titove sahrane. Dalje stradavanje građanke Jovanke Broz u vreme Miloševića može se objasniti presudnim uticajem Nikole Ljubičića na izbor Miloševića za šefa partije u Srbiji.
„Lička veza“ generala Jovanića i Jovanke Broz bila je opsesija generala Ljubičića. Građanka Jovanka Broz bila je godinama u poziciji građanke drugog reda, nijedna stranka građanske provenijencije u Srbiji nije se o tome oglašavala.
Da li zato što je bila komunista, ili što je Titova udovica? Ili živimo u zemlji u kojoj parlament prostom većinom može da ukine i pravo glasa osobama iznad 80 godina života?

Zašto je Srbija ćutala?

Tesla bio protiv GMO: patentirao prirodni način da prehrani planetu! Genije iz Smiljana je 1938, registrovao i zaštitio robnu marku Factor auctus. Učinio je to pošto je do detalja razradio sastav smeše za ishranu živine i golubova, prirodne hrane koju je dobio "revolucionarnim postupkom".
.........................................................................................................................................................................................................................................Jelena Mandić (22) iz Čikaga, potomak Nikole Tesle (njegov ujak je Jelenin čukundeda), već mesec dana je u Srbiji, gde istražuje srpsku kulturu, upoznaje ljude i mesta, kojima je oduševljena, ponosi se svojim poreklom i trudi se da sazna što više o svom pretku - svetski priznatom naučniku Tesli.
Mandićeva je prvi put ove godine posetila Srbiju o kojoj je toliko maštala, ne krije oduševljenje i, kako kaže, ostala bi rado ovde.
- Ovde su ljudi mnogo opušteniji nego u Americi. Druže se, ljubazni su i nisu toliko opterećeni poslom. U Americi je svima posao na prvom mestu, mnogo više se radi, a socijalni život dolazi tek posle svih završenih obaveza. Mnogo mi se sviđa Beograd, i rado bih ostala ovde - kaže Mandićeva, i dodaje kako je posetila Muzej Nikole Tesle, kojim je oduševljena. Ponosna je zbog činjenice da je u srodstvu sa Teslom, iako, kako kaže, Amerikanci ne pridaju mnogo važnosti i poštovanja tome.
- Žao mi je što Amerikanci ne pridaju mnogo značaja Teslinim dostignućima, i što nisu svesni činjenice da ništa od ovog danas ne bi imali da nije bilo njega. Pokušala sam da objasnim ljudima koliko je Tesla bio značajan i da smo u srodstvu, ali ta činjenica tamo ne menja mnogo stvari - priča Mandićeva, i smatra da se u Tesla u Srbiji mnogo više poštuje.
- Majka Nikole Tesle je imala sedmoro braće i sestara. Jedan od njih je bio Trivan koji je moj čukundeda . Ponosna sam na svoje poreklo, trudim se svakog dana da istražim nešto novo o njemu, i celog života ću to raditi - objašnjava Jelena, koja polako uči i srpski jezik..
Najvaljuje da će doći i sledeće godine.
- Volela bih da mogu češće da dolazim. Posetila sam Skadarliju i još neka tradicionalna mesta i oduševljena sam. Ostatak vremena u Beogradu ću takođe posvetiti upoznavanju srpskih vrednosti - završava Mandićeva.
Studira i radi u Americi
Jelena studira medije, komunikaciju i menadžment na jednom univerzitetu u Milvokiju i radi u velikoj korporaciji “Grainger”. Zbog studija i posla ne može češće da dolazi u Srbiju, ali obećava da će sledeće godine na leto opet doći.

Stetno delovanje cetnika iz SPO BOSNE PONOSNE ???

Postod lune » 03 Okt 2013 11:19
Izuzete radnje i saradnje iz "dela topnistva ratka Dmitrovica i ne smo njega"
................................................................................................................
Jedno je sigurno, radi se o "osovini"...Dalmatinci,Bosanci,Srbijanci...kako je devedestih, najavio posrnuli narodni heroj Simo Dubajic..intervju dat voditelju Roganovicu, studio B- TV..."bio sam dole, ponudio sam im da im "pomognem", ideja je :...knezevina Knin,knezevina Banja Luka,Sumadija kraljevina, u stvari, videcemo sta ce se desiti u Srbiji"..znaci, zlo je nedvosmisleno najavljeno. A, to "zlo" se temelji na izjavi, hercegovackih i dalmatinskih cetnika od 1941.godine gde oni salju poruke.." ko nije sa nama,ostavicemo ga ustasama da ih pokolju"...da bi, 1993 godine..mislim avgusta meseca, nakon sporazuma Cosic-Tudjman "o podeli Bosne"..odrzali sastanak, SDS RS i SDS RSK, naravno sa sve "polit komesarima iz SPC" i doneli "zakljucak".."Lika,Kordun,Banija su crveni i mi tu nemozemo nista da uradimo"..HVO je grunuo kod Medaka, pristizali su dobrovoljci,zaustavljen je nekako prodor.."nije se desila 1995.godina"...znaci, RSK je izmestena iz "korpusa Srpskog naroda ukljucujuci i teritorijalno"...ali, 1995.godine, Karadzic se dogovorio, da se RS nece mesati u sukob Hrvatske i RSK,za uzvrat obezbedio snabdevanje naftom iz Broda i Siska..itd pa je avgusta 1995.godine,na samom pocetku "Krajiskog holokausta".. zlocinacki dao uputstvo Hrvatima oko Banja luke,Dervente,.. da idu u Kordun,Vojnnic itd da se tamo naseljavaju, da popunjavaju kuce i napustena imanja Srba..
....................................................................................................................................................................................................................................
Караџићев отац Вуко био је занатлија, ...(U DRUGOM SVETSKOM RATU BIO JE PRATILAC DRAZE MIHAILOVICA !!!!!!!!)..обућар и кројач. Свирао је гусле, двојнице и дипле. Караџићи су пореклом са Косова и Метохије, потом су живели у Лијевој Ријеци, Бањанима и под Дурмитором. Основну школу завршио је у Никшићу. Са 15 година дошао је у Сарајево и уписао медицинску школу, а после тога и медицински факултет (специјализовао је неуропсихијатрију) у Сарајеву. Део школовања провео и у САД. Радио је у болници у Сарајеву као психијатар (стручњак за депресије). Ожењен је Љиљаном Зелен-Караџић и има децу Соњу и Сашу. По националности је Србин - православац и крсна слава му је Свети Архангел Михаил. Прву књигу је написао 1966. године. Године 1987. је провео 11 месеци у притвору под оптужбом за проневеру државних средстава (градња викендице на Палама), али је пуштен због недостатка доказа. Председник Републике Српске Милорад Додик је 2005. године изјавио да је Караџић 1997. године из трезора Народне банке РС украо 36 милиона марака, међутим није покренут никакав поступак поводом тога.[

Одговорити са цитатом

Danas je u 89 godini umrla Jovanka Broz

Порука Milance Today at 2:16 pm
Biografija Jovanke Broz

Jovanka Broz rođena je decembra 1924. godine u zaseoku Pećane kod Korenice, u Lici, tadšnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.
Udovica Josipa Broza Tita, neprikosnovenog lidera socijalističke Jugoslavije i doživotnog predsednika SFRJ, kako je navođeno u njenim zvaničnim biografijama, imala je 17 godina kada je postala članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ).
Poput brojnih drugih njenih zemljaka u NOB-u je učestvovala od 1941. godine. Gotovo čitava njena porodica stradala je tokom drugog svetskog rata.
Jovanka Broz, devojačko prezime Budisavljević, iz rata je izašla kao dobitnik dva ordena za hrabrost, major JNA, i noslac Partizanske spomenice 1941. ali i sa jednim dragocenim poznanstvom. Prilikom nemačkog desanta na Drvar maja 1944. gde se ona našla kao pripadnica Šeste ličke, upoznala je Josipa Broza Tita.
U njegovoj neposrednoj okolini počela je da radi krajem četrdesetih. Prema pisanju medija bila je glavna domaćica vile u Užičkoj 15.
Konačno aprila 1952. u Iloku, u vili "Dunavka“ oni su se venčali, skriveno od javnosti. Kumovi su bili Aleksandar Ranković i Ivan Gošnjak. Pojedini mediji pisali su da je administrativni deo obavljen u opštini Čukarica. Ona je imala 28, a on 60 godina.
Javnost je za taj brak doznala docnije, prilikom zvanične posete Entonija Idna britanskog ministra inostranih dela.
Idilični bračni odnosi, kako je to delovalo gledano sa strane, kao da su narušeni negde tokom ranih sedamdesetih a u svakom slučaju od početka 1974 godine.
Tako je sticajem okolnosti taj odnos postao tema niza špekulacija oko njenih eventualnih političkih ambicija. Tada, a pogotovo docnije pominjane su najrazličitije neobične navodne njene političke kombinacije sa pojedinim nezadovoljnim generalima. Navodno je aprila 1975. Tito konačno napustio Užičku 15, a poslednji put su zajedno viđeni u javnosti juna 1977. prilikom jednog prijema delegacije Norveške.
Iako više nisu živeli zajedno, nije poznato da je Tito ikada izgovorio išta što bi moglo da bude protumačeno kao netrpeljivost ili animozitet prema njoj.
Tokom Titove bolesti, dok je ležao u bolnici, Jovanka ga je posećivala, a na sahrani se pojavila na mestu koje joj je i pripadalo, ali joj je ubrzo potom naloženo da se iseli iz Užičke 15, pri čemu joj je dopušteno da ponese lične stvari, ali ne i nakit i druge dragocenosti.
Smeštena je u jedan rezidencijalni objekat na Dedinju. Reč je o vili "Bor“ sagrađenoj krajem 19. veka, veličine oko 750 kvadrata, smeštenoj nasuprot ulaza u kompleks kraljevskih dvorova u Bulevaru kneza Aleksandra Karađorđevića. Objekat je izgleda već tada bio zapušten, poslednji put je renoviran 1961. uoči Prvog samita nesvrstanih u Beogradu.
Od 1983. godine Jovanka Broz sudskim putem tražila je Titovo nasledstvo i zahtevala da joj se vrate oduzeti lični predmeti. Spor je između ostalog postojao zbog činjenice da je odbijala ličnu penziju na šta je imala pravo, dok je ona sve vreme insistirala na porodičnoj penziji, što joj je osporavano. Tako joj je svakog meseca resorno ministarstvo isplaćivalo određenu naknadu, što je poslednji put određeno Rešenjem Vlade Srbije avgusta 2006. Kako je tada rečeno, nije bila reč o penziji, već o "vanrednoj i izuzetnoj naknadi".
Tek posle 2000. uspela je da se izbori za manju adaptaciju vile u kojoj je živela, u kuću joj je uvedeno grejanje, ali sudskom procesu koji je vođen za povraćaj lične imovine nije se nazirao kraj. Imovina Josipa Broza pretvorena u društvenu 1988. ali je 2000. godine Ustavni sud poništio taj zakon.
Jovanka dugo nije imala nije imala ni lična dokumenata, poput lične karte i pasoša, što je konačno rešeno u leto 2009. godine zahvaljujući angažovanjima Rasima Ljajića i Ivice Dačića.
Koliko je poznato kontakte je održavala samo s najužom rodbinom i nekoliko bliskih prijatelja, ali ne i s potomcima Josipa Broza Tita.
Decenijama, prvo godinama uoči smrti predsednika Tita, a pogotovo kasnije, do pre par godina, živela je potpuno povučeno, daleko od očiju javnosti, i pojavljivala se jedino o godišnjicama njegove smrti.
...................................................................................................................................................................................................................
Udovica Josipa Broza Tita Jovanka Broz optužila je u četvrtak nekadašnje visoke političke i vojne dužnosnike SFRJ Stanu Dolanca i Nikolu Ljubičića da su htjeli Titu uzeti vlast i da su nju i Tita stavili u kućni pritvor kako bi, pod utjecajem velikih sila, mogli razbiti Jugoslaviju.

Ova izjava Večernjim novostima uslijedila je dan nakon što je u srijedu u istom listu ustvrdila kako nedavna pljačka vile u kojoj živi nije slučajna i da su joj, među ukradenim vrijednostima, nestale i neke bilježnice te da je godinama podvrgnuta zastrašivanju i iscrpljivanju jer su neke tajne Titova vremena, kojih je svjedok, “još vruće”.

“Velike sile su nekoliko godina prije Titove smrti već počele mutiti oko razbijanja Jugoslavije, a ljudi koji su me stavili u izolaciju bili su prethodnica te prljave radnje. Riječ je izvršiteljima naredbi velikih sila, a te države i njihovi agenti ni danas ne žele da se objavi istina i zato me maltretiraju”, rekla je Jovanka Broz ovom listu.

Priča o Jovanki Broz je okrutna priča o odsustvu dostojanstva: u Partiji i partijama, u Državi i državama, u postjugoslovenskim društvima.

Najpre je, još za života Josipa Broza Tita, bila od njega nasilno odvojena, najverovatnije zato da borba za vlast u senci njegove već oslabljene moći ne bi imala neposrednog svedoka. Nije joj bilo dozvoljeno ni da ga posećuje u mesecima njegovog umiranja. Pojavila se na njegovoj sahrani, po nekim izvorima, na traženje prijatelja iz inostranstva. A zatim je bukvalno iščezla iz javnosti. Umesto bilo kakve službene informacije, kružili su glasovi da je na brutalan način izbačena iz kuće u Užičkoj, u kojoj je sa Titom živela.

Ko bi se nje još sećao u vreme raspada Jugoslavije, ratova devedesetih godina, režima Slobodana Miloševića, koji se i sam nastanio u Užičkoj ulici? U tim smutnim i tragičnim vremenima, Jovanka Broz je živela u izolaciji: bez ličnih dokumenata, zdravstvene zaštite i penzije. Ali, ona je ostala zaboravljena i od svih vlada posle Slobodana Miloševića, koje su se izjasnile za vladavinu prava, za neprikosnovenost ličnih prava – svojinskih i političkih. Niko se, međutim, nije pitao kako je moguće da jedna građanka, uz to supruga bivšeg predsednika Republike, bez optužbe, sudskog procesa i presude može da bude jednostavno „izbrisana“.

Zatim je sadašnja koaliciona vlada, bez ikakvog objašnjenja odnosa svojih prethodnika, počela da najavljuje: vraćanje lične karte, zdravstvene legitimacije, penzije Jovanke Broz, na koju je ona imala pravo ne samo kao supruga Predsednika Republike već i kao borac narodnooslobodilačkog rata. I popravku kuće koja joj je data „na uživanje“, a prokišnjavala je. Opet tišina: kao da je dirigovana.

Najzad, odsustvo profesionalnog dostojanstva i etike u medijima i medicini. Počeli su se pojavljivati razgovori sa njom, u kojima je ona govorila o svojoj „istorijskoj“ ulozi. .......................Naglašavano je i njeno etničko poreklo, koje je, valjda, trebalo da objasni njena stradanja.................................. Ubrzo su mediji bili zasuti vestima da je, u teškom stanju, prebačena u Klinički centar. Lekari su, grubo narušavajući njenu privatnost, detaljno opisivali bolest i, ne stideći se, govorili o njenoj ličnoj zapuštenosti.

Opet tišina, koju je prekinula medijska „priprema“ njene smrti: agonija ali pre nje želja da bude sahranjena uz Tita, u Kući cveća, koja time, šta god to značilo, gubi status istorijskog mesta i postaje porodična grobnica. Pošto su ih razdvojili (prema izvorima Tito nikada nije pristao na razvod), Tita i Jovanku sada mrtve spajaju.

Ova priča, izvan svakog istorijskog konteksta, sama za sebe, govori o duboko dehumanizovanom društvenom ambijentu. Ako je sve ovo moglo da se dogodi jednom građaninu, zašto ne bi moglo i svakom drugom građaninu? Ne treba se tešiti time da svaki drugi nije bio ni Predsednik Republike ni njegova supruga. Ta misao me opseda odavno.

Nisam prema Jovanki Broz imala nikakav lični odnos. Za mene je ona bila deo jedne institucije i u tom smislu i sama institucija. Verujem da će istorijska nauka rekonstruisati sudbinu Jovanke Broz: ona to već čini kroz biografije Josipa Broza Tita.

Kakva god bila, ta će sudbina biti jedno od važnih ogledala u kojima se ogledamo mi, jučerašnji i dojučerašnji savremenici Jovanke Broz, u kojima je žudnja za političkom osvetom utulila osećanje za složenosti života i istorije, za tragiku čoveka. Bez tog osećanja, mi smo u slepoj zoni moralnog relativizma kao osnove svekolikog nasilja nad čovekom: živim i mrtvim.

Srbi iz Hrvatske zahvalni što će Jovanka biti sahranjena u kući cveća

Asocijacija izbegličkih i drugih udruženja Srba iz Hrvatske izrazila je danas saučešće porodici i saborcima Jovanke Broz, kao i zahvalnost Vladi Srbije koja je donela odluku da se ona sahrani u Kući cveća.
Srbi iz Hrvatske zahvalni što će Jovanka biti sahranjena u kući cveća

Asocijacija izbegličkih udruženja je pozvala sve svoje članove da u što većem broju dođu u subotu, u podne, pred Kuću cvijeća, kako bi odali poslednju poštu "svojoj zemljakinji koja ih ničim u životu nije izneverila".

''Kao zemljaci Jovanke Broz njenoj porodici i saborcima izražavamo saučešće. Isto tako izražavamo zahvalnost Vladi Srbije koja je ispunila njenu poslednju želju i donela odluku da se sahrani u Kuću cveća, pored supruga, nekadašnjeg predsednika SFRJ Josipa Broza Tita", istaknuto je u saopštenju Asocijacije.

Iz te Asocijacije ocenjuju da je na taj način delimično ispravljena nepravda koja joj je učinjena.

Navodehi da će vreme pokazati ko je sve bio odgovoran za, kako kažu, takav tretman i nerazumno ponašanje koje je u pojedinim momentima podsećalo na srednjovjekovnu inkviziciju, iz te Asocijacije ukazuju da je Jovanka Broz među prvima ukazivala vlastima sedamdesetih godina na sve teži položaj Srba u Hrvatskoj, što je na kraju rezultiralo i egzodusom.

Potpredsednik Vlade Srbije Rasim Ljajić izjavio je ranije danas da će na ispraćaju Jovanke Broz, koja će biti sahranjena u subotu uz vojne počasti u "Kući cveća", u ime Vlade Srbije govoriti premijer Ivica Dačić.

Jovanka Broz je preminula u nedelju u Beogradu, u 89. godini, usled zastoja srčanog mišića. Primljena je u Urgentni centar 23. avgusta u teškom stanju.

Podaci o broju stradalih stanovnika kotara Korenica i kotara Udbina 1941-1945. publikovani su u zborniku Kotar Korenica i kotar Udbina u NOR-u i socijalističkoj izgradnji (Karlovac, 1979) u izdanju Historijskog arhiva Karlovac pod uredništvom istoričara Đure Zatezala.
Ukupan broj stradalih
6399
Vrsta stradanja
žrtve fašističkog terora 3.193
pali borci NOVJ 1.456
umrli od tifusa 1.750
Najviše gubitaka (preko 100) imala su sledeća seoska naselja:
Jošan 437
Željava 306
Bunić 289
Ličko Petrovo Selo 278
Rešetar 253
Visuć 242
Krbavica 234
Trnavac 193
Mekinjar 188
Arapov Dol 180
Momić 168
Donji Vaganac 167
Debelo Brdo 166
Srednja Gora 147
Svračkovo Selo 141
Mihaljevac 120
Kurjak 118
Pećani 117
Homoljac 116
Grabušić 114
Novo Selo 110
Kozjan 107
Šalamunić 105
Vranovača 102
U selima koja su imala najveći broj stradalih zebeleženi su najmasovniji ustaški zločini, naročito 1941-1942: Jošan, Željava, Bunić, Ličko Petrovo Selo, Rešetar, Visuć, itd.
Rodna struktura žrtava fašističkog terora
muškarci 2.142
žene 1051
Starosna struktura žrtava fašističkog terora
deca (do 15 godina) 592
16-50 godina 1.646
51 i dalje 955
Etnička struktura žrtava fašističkog terora
Srbi 3.141
Hrvati 51
Izvršioci zločina nad žrtvama fašističkog terora
ustaše 2.566
ustaše i Nemci 56
ustaše i Italijani 17
Nemci 136
Italijani 290
Mađari 3
četnici sa Nemcima i Italijanima 10
smrt od bombardovanja, mina, smrzavanja u zbegu, itd. 115
Godina smrti žrtava fašističkog terora
1941: 1.429
1942: 778
1943: 348
1944: 341
1945: 297
Jačanjem partizanskog pokreta, iz godine u godinu, smanjivala sa mugućnost ustašama i okupatoru da nanose ljudske gubitke civilnom stanovništvu dva kotara. Dizanjem ustanka 27. jula 1941. osujećen je nastavak masovnih pokolja i hapšenja lokalnog stanovništva koji su bili naročito intenzivni tokom jula 1941.
U prvoj etapi ustaškog terora, od početka maja do 27. jula 1941, na području ova dva kotara ubijeno je do 1.000 ljudi. Mnogi lokalni stanovnici sa područja opštine Korenica stradali su u logoru Jadovno. Poimenice su poznati podaci za 513 lica srpske nacionalnosti sa ovog područja koji su u leto 1941. ubijeni u logorima Gospić i Jadovno.[2]
Među pokoljima u leto 1941, neposredno nakon 27. jula 1941, ističu se pokolji nad stanovništvom Ličkog Petrovog Sela, Željave, Rešetara, Gornjeg Vaganca, koji su se odigrali poslednjih dana jula 1941. Krajem jula i u prvim danima avgusta 1941. ističu se pokolji nad stanovništvom sela Komić i Bunić. U selu Bunić, u zgradi žandarmerijske stanice, ustaše su 26. jula 1941. masakrirale 80 žitelja, među kojima nekoliko desetina stanovnika sela Ljubovo pokraj Bunića. Uskoro je početkom avgusta usledio i zločin na pravoslavnom groblju u istom selu kada je ubijeno nekoliko desetina ljudi.[3]

http://www.likaplus.hr/udbina/politika/poruka_nacelniku_udbine_radi_cirilice/default.aspx#K1

   

Komentirano: 12.8.2013. | 17:24
Ma njima treba zabraniti i udisanje zraka na teritoriju naše Hrvatske gdje god došli, to je stoka nekulturna koja oko sebe okuplja još veću srbsku stoku a izgleda da im u te njihove jadne mozgove nikako nemože ući da ni u jednom ratu kojeg su započeli nisu ostvarili ono što su htjeli a to im je neka njihova velika srbija. Pa zar ti srbi koji žive u Hrvatskoj ne vide da ih oni normalni srbi iz Srbije, koje ja smatram orginalnim Srbima, vuku za nos a i tamo po vojvodini ih nazivaju Ustašama i kukavicama. Mario šteta je samo što ova vlada kao i prethodna i buduća i ko zna koja to sve dopušta, ali narod je taj koji na kraju donosi odluke a narod kada više ne može trpjeti nepravdu sam donosi odluke a onda znaš kako se te odluke provode.

         

Kako kaže, odlično se provela i uskoro će početi intezivnije da radi.
"To je bilo otvaranje jednog kluba u Zagrebu prošle nedelje. Bilo je super i dosta je bilo mladih ljudi, oni su me zvali da budem specijalni gost i baš smo se lepo proveli. Redovno gostujem po klubovima i diskotekama u Zagrebu i baš me vole tamo, a sada trenutno pomalo radim, kada imam želju i potrebu", izjavila je Goga.

Beograd - Kao zaštitnik građana, nikada se nisam bavio uređivačkom politikom Večernjih novosti, koja podrazumeva i pravo glavnog i odgovornog urednika da kritikuje i komentariše, čak i uvredljivo, moj rad, ocenio je zaštitnik građana Saša Janković, povodom uredničkog komentara "Sonja Jankovićeva", objavljenog pre dva dana u ovom dnevnom listu.

Saša Janković

On je od Večernjih novosti zatražio da, "u skladu sa Zakonom, bez skraćivanja, izmena i na istom mestu objave" njegovo saopštenje u kojem napominje da će svoj glas "uvek dizati protiv pravljenja meta od onih koji su u manjini, protiv pretnji i atmosfere linča, protiv samozvane patriotske policije".

"Niko ne može da gazi osnovna ljudska prava zato što smatra da ga podržava 95 odsto građana, kako to veruje Ratko Dmitrović, sve i da je to tačno", ukazuje Janković.

"Pravo je svakog čoveka da slobodno svedoči na zakonito uspostavljenom sudu, u skladu sa svojom savešću i svojim saznanjima", smatra Janković, povodom najave da će Sonja Biserko biti svedok Hrvatske u sporu sa Srbijom pred Međunarodnim sudom pravde.

"Da li bi urednik Večernjih novosti kao izdajice diskvalifikovao i građane Hrvatske spremne da svedoče o zločinima protiv Srba? A ako ih nema, da li bi se radovao?", upitao je Janković.

On je odbacio kritike glavnog i odgovornog urednika Večernjih novosti Ratka Dmitrovića da, kao zaštitnik građana, štiti samo manjinu i podsetio da je njegov zadatak da štiti prava svih građana, ali da takvima pruži posebnu pažnju.

Na to me i Zakon o Zaštitniku građana izričito obavezuje, navodi Janković, apostrofirajući prava pripadnika nacionalnih manjina, rodnu ravnopravnost, prava deteta, prava osoba sa invaliditetom i prava lica lišenih slobode.

Politički organi kakav je Vlada, uz to i najmoćniji, iako brinu i o manjini, po prirodi stvari više su zainteresovani za interes većine, jer na izborima većina odlučuje, podseća Janković.

"Takav mi je posao, ne najpopularniji i sigurno da može bolje da se radi", dodao je Janković, "ali kritika kakvu je izrekao Ratko Dmitrović je najbolji dokaz da ga ne radim sasvim loše".

Janković smatra ironičnim da Dmitrović zaštitnika građana optužuje za podelu građana na podobne i nepodobne, "dok sa stranica uglednog dnevnog lista po ljudima lepi etikete stranih plaćenika i domaćih izdajnika".

"Verujem da greši i po pitanju podrške koju tvrdi da uživa. Istorija se ponavlja, ali ne tako brzo", zaključio je Janković.

U kolumni "Sonja Jankovićeva", objavljenoj 14.decembra, Dmitrović je ocenio da Janković deli građane "na podobne i nepodobne, dobre i loše, njemu politički bliske i one koji to nisu", što je, kako smatra, dokazao "brutalnim napadom" na Večernje novosti, braneći Sonju Biserko.

"Dotična je, znate i sami, prihvatila ponudu (ili se sama ponudila?) Republike Hrvatske da svedoči protiv Srbije, čiji je građanin, a u sporu pred Međunarodnim sudom pravde, u Hagu", navodi Dmitrović.

Pozabavili smo se na celoj strani slučajem Sonje Biserko, dodaje Dmitrović i ocenjuje da je to učinjeno "racionalno, hladne glave, činjenično, sa vrlo jasnim stavom, razume se".

Reagovao je zaštitnik građana, Saša Janković, koji je osudio "napad na aktivistkinju ljudskih prava Sonju Biserko, u Večernjim novostima" i izrazio "ozbiljnu zabrinutost zbog toga što taj čin nije osudio niko iz izvršne vlasti".

Prema Dmitrovićevoj oceni, "Janković brani pravo Sonje Biserko da državu u kojoj živi ocenjuje kao genocidnu, ali nama koji to ne mislimo (a takvih je u Srbiji bar 95 odsto) ne dozvoljava da javno iznesemo svoj stav".

Izražavam nadu da je Saša Janković ne ostaje kod svoje odbrane prava Sonje Biserko da Srbiju tretira kao genocidnu državu, ocenio je danas glavni i odgovorni urednik Večernjih novosti Ratko Dmitrović, reagujući na saopštenje Zaštitnika građana.

"Zaštitnik građana, Saša Janković, poslao je danas pismo Večernjim novostima i zatražio da to pismo, kao reagovanje na moju kolumnu, od subote, objavljenu na drugoj strani Novosti, pod naslovom 'Sonja Jankovi?eva', objavim u celosti, bez skraćivanja, intervencija, na istom mestu na kom je objavljena kolumna", navodi u saopštenju Dmitrović.

"Kako Janković ne zna da kolumne, komentari, ne podležu polemici po principima koji važe za reagovanja na druge tekstove, predložio sam mu da pismo-reagovanje, bez ijedne intervencije, objavim na nekom drugom mestu u Novostima, ne dalje od šeste strane. Odbio je. I to je sve", ukazuje Dmitrović.

On ostaje kod svake reči napisane u "spornom" tekstu, ali izražava nadu da Janković "ne ostaje kod svoje odbrane prava Sonje Biserko da Srbiju tretira kao genocidnu državu".

NIKOLA KOBAC - Tekst obraćanja

Dragi moji prijatelji,

Mnoge od vas ne vidjeh mnoga ljeta. Čini mi se da smo se češće sretali tih ratnih godina, da smo se bolje razumjeli i u tom vremenu brže koračali naprijed nego što to činimo posljednjih 20 godina. Vidim, u Banja Luci niču nove zgrade ali nestaju stara prijateljstva… Srećom, svoje drugove iz tog vremena ne zaboravljam pa fala Bogu ni oni mene! Ni zbog politike večeras nisam ovdje. Požurio sam sa osnivanjem „Jugoslovenske samostalne demokratske stranke“ (kažu prve srpske stranke u Hrvatskoj) koju smo vođeni Milom Dakićem osnovali 11. februara 1990 u Vojniću, ali sam zato zakasnio na osnivanje SNSD-a. U među prostoru zaradio sam, nosio i sačuvao knjižicu SDS koju mi Radovan u Glini predade. Srpske partije u Hrvatskoj pa zatim u Republici Srpskoj Krajini trajale su upravo onoliko koliko smo drugima trebale. Dakle u političkom smislu ja sam mrtav. Samo briga i vila Ravijojla mogli bi da me ožive – oživljavajući narod koga nema, sela koja se spaljena. Od sve naše krajiške i moje politike ostadoše sjećanja i rukopisi koji su dio mene i dio moga raspamećenog naroda. Večeras su prvi put u javnosti. A naći će se u mojoj trećoj knjizi „Kad bi mog’o“ koja će uskoro ugledati da li svjetlo dana ili svjetlo mraka – Božije je da sudi! Moje je da zapisujem šaptanje vremena i lajanje stvarnosti. Ovi stihovi i zapisi vas ne lažu!"


OTVORENO PISMO HRVATSKOM NARODU I SRPSKOJ POLITICI!

Zašto nas mrzite, narode hrvatski? Je l’ nas to previše ostalo poslije svih nesreća sa kojim nas u zadnjih 100 godina častište? Ili nas se mnogo rađalo u pauzama svih bježanija od jedne do druge smrti? Da li vam samo živi smetamo?

Turali su i podmetali glavu Srbi iz Hrvatske nad bezdanim krajiškim jamama i na ne otkrivenim hrvatskim klancima. Zamahivali su zločinci, a Vaše kaznene satnije formirane iz redova Vašeg naroda sjekirom, maljem i krampom – su nas ubijale...

Pogađali ste srce a trgovali našim životima. Samo odabrani su slučajno preživjeli. Valjda da bi o veličini zločina svjedočili. Sve te smrti mali srpski narod iz Hrvatske je nedužan dočekivao i spokojno umirao... Kada su „elitne“ ustaške jedinice municiju šparale tada ste precima našim grkljane rezale i u grudi komšijsko noževe zabijale. Smrtima ste se našim mnogo puta sladili! Srpskim očima kitili, na vatri pravoslavnih svetinja grijali. Preživjeli su zločine i zločince spominjali kradom i ćutanjem. Ali se nisu selili. U Hrvatskoj su ostajali. Kao da su čekali neku novu jamu i neku staru, još ne isprobanu smrt? Da se porodična i državna tradicija ne prekine? Mrtvi su noćima poslije drugog svijetskog rata žive dozivali ali nisu na osvetu nikada pozivali. Poruke su svima bile iste: ne idite, ostanite sa vašom sirotinjom. Čuvajte livadu, oranje… čuvajte štalicu i kravicu. To je vaše, to ’rani! I mi ostadošmo. Oprostili smo Vam sve smrti naše!. Duge kolone srpske nejači u maglama prošlosti i danas putuju za Sisak i Jastrebarsko. Plač majki do neba se čuje a nevini dječiji pogledi, poderana odjeća i suze sa prašinom izmješane pojavljuju se u šumama Kozare, na obalama Save…

Oteli ste nam naraštaje a novima niste dali da narastu.. Zaklani đed Jovana i dalje baulja svojom stazom, a naše sve groblju vode. Još nije stigao a krenu 1941. Kažu da su ga posljednji put vidjeli poluživa 1991 godine. Krici strine Mace su se sve do 1995 godine na obalama Kupe čuli. U njezinoj utrobi ne rođeno dijete zamjenište živom mačkom, zašište i pustište da dušu ispušti. Kupa i dalje teče samo ovu sramotu nikada oprati neće. Svijet ćuti. Evropi je daleko (preduboko) Jadovno, Glina je pravoslavna svetinja, Jasenovac je zbunjujući. Hrvati kompenzaciju za ne zapamćene zločine traže na ne zapamćenim mjestima. Branite se od ćirilice koja nikada nikoga nije u grob odvela a zatirete ime srpsko. Pismo progonite a znate da je preteča ovog pisma bio naš zemljak, naš Savo Mrkalj rođen tu na domak Zagreba.

Zar se toliko mržnje može skupiti u ne tako velikom hrvatskom narodu prema narodu koji je pored Vas još manji bio? Da li je to čin kukavičluka ili hrabrosti? Branite sebe Srbima misleći da stvarate hrvatsku budućnost.

Koga ćete mrziti sutra kad ste svoje juče pojeli?

------------------------------------------------------------------------------------------

Čiji smo mi, politiko srpska? Kada su povremeno utihnule „domaće“ smrti Srbija nas je u nove smrti pozivala. U Dobrovoljačke i partizanske divizije da bi branili ili oslobađali prostore za koji s su srpski šefovi tvrdili da su jugoslovenski. A kada su se srpske jedinice raspadale i pukovi bježali krajišnici su odolijevali… Ni jedan naš put ne bijaše tako dug da na vrijeme ne stigosmo da poginemo."

      

Kako je privredna slika Knina izgledala uoči rata?
- Općina Knin je prema popisu iz 1991. godine imala 45 hiljada stanovnika, dok je sam grad Knin prije rata imao 15 hiljada stanovnika. Ukupno je bilo 12 hiljada zaposlenih. Skoro da nije bilo nezaposlenih! Kad je 1990. godine došao HDZ na vlast, u samo nekoliko mjeseci nastupili su politički problemi, došlo je do podizanja barikada i svih tih 'čuda'. Tad je odmah splasnula i privredna aktivnost Knina. Na početku se još nekako držala, ali su nastajali sve veći problemi u državnim firmama. Samo ako govorimo o željeznici, promet je postao neredovan, a komunikacije su se pokidale. Neki poslovi već su počeli propadati 1990. godine, a godinu dana kasnije praktički se više nije moglo pričati o nekoj ozbiljnoj privrednoj aktivnosti u Srpskoj Krajini. Od 1991. počeo je padati i broj zaposlenih, tržišna aktivnost je stalno padala, a pojavio se, među ostalim, i problem neisplata plaća. Međutim, sve je to nekako amortizirano time što je postojala komunikacija sa Beogradom, pa se roba iz Krajine nastavila prodavati te radnici nisu bili masovno otpuštani.

Kako je izgledala privreda u Srpskoj Krajini od 1991. do 1995. godine?
- Glavna karakteristika krajinske privrede bila je ta što je ona bila ratna. Samo jedne godine, tokom 1994. godine, kad je nastupio relativan mir i kad su ljudi bili van vojske, privredne su se aktivnosti širile. Otpočela je nešto intenzivnija trgovina sa Srbijom, pa se uspijevalo prodati ono što se proizvodilo, a u Srbiju su plasirane i sirovine. Sjećam se izvještaja iz augusta 1994. godine, po kojima je Krajina te godine imala veći bruto društveni proizvod nego Crna Gora. Razlog tome bilo je to što su te godine prihodi od slavonske žetve bili normalni, a prodavala se i nafta. Kad tome dodamo i aktivnosti Borova sa svojim proizvodima, onda dobijamo nešto povoljniju privrednu sliku. Tada se izvozilo drvo iz čitave Krajine, pa tako i sa Banije, gdje je nemilo sječena hrastovina. Poslovao je i Gavrilović u Petrinji, direktor mu je bio Ratko Bakić. I u Slavoniji je dobro poslovao poljoprivredni kombinat, dok je u Dalmaciji išlo vino, pršut i živa stoka. U jednom trenutku je bila tolika ponuda mesa da je cijena kilograma kruha i kilograma mesa bila ista. To ilustrira nevjerojatne stvari koje su se tada zbivale.

Sjećam se izvještaja iz augusta 1994. godine, po kojima je Krajina te godine imala veći bruto društveni proizvod nego Crna Gora. U jednom trenutku je bila tolika ponuda mesa da je cijena kilograma kruha i kilograma mesa bila ista. To ilustrira nevjerojatne stvari koje su se tada zbivale.

Da li je bio ukinut institut društvenog vlasništva?
- Nije bio ukinut. S firmama koje su bile u društvenom vlasništvu jednostavno se nastavilo gazdovati kao sa državnim vlasništvom. Pa je onda sve uglavnom i bilo u državnom vlasništvu. Doduše, bilo je i nekih preduzeća u kojima su postojali radnički savjeti. U nekim važnijim preduzećima direktore je postavljao upravni odbor, koji je opet imenovan politički. Odnosno, sve je zavisilo od toga kolikog bi značaja bilo pojedino preduzeće. Bilo je firmi kojima je upravni odbor direktno birala Vlada, kao i onih gdje je upravu birala općinska vlast, odnosno općinska skupština. Doduše bilo je i primjera da su radnici iz tih preduzeća u taj upravni odbor davali svoje predstavnike, ali oni nikad nisu bili nešto posebno utjecajni.

Spomenuli ste da su u nekim firmama ostali radnički savjeti. Što se s njima dešavalo? Na koji način je funkcioniralo upravljanje društvenom imovinom odnosno koji organi i sa kojim ovlastima su vršili tu funkciju?
- U Kningipsu, direktor je bilo Ilija Knežević, mislim da su oni ostali u sistemu društvenog vlasništva. Pretpostavljam da je tamo radnički savjet nastavio i dalje da ima neku funkciju, no ne znam kako se to završilo. Kningips je dobro funkcionirao, jer bi sve što bi napravili i prodali. No, uglavnom radnički savjeti su ostali u firmama koje su stale sa svojim aktivnostima, a njihov ostanak je bio više formalne prirode. Tamo gdje nije bilo radničkih savjeta, tim je firmama direktno upravljala država, znači ona je bila vlasnik koja je imenovala upravni odbor, a koji je opet imenovao direktora. Tako je bilo ne samo u Kninu, nego i u cijeloj Krajini. Ista stvar bila je sa Gavrilovićem u Petrinji, pa sa pamučnom industrijom u Glini, sa Saitom ispod Udbine, nacionalnim parkom u Korenici, Plitvičkim jezerima i tako dalje. Borovo je isto tako funkcioniralo, a u svemu je Srbija imala najdirektniji utjecaj. Radilo se to o raznim vezama, koje je zbog kompleksnosti jako teško objasniti. Pogotovo su se te veze vidjele na primjeru na koji je način bila sječena šuma ili vađena nafta. Zanimljivo je da Hrvatska nikad nije postavila odštetni zahtjev za tu ogromnu eksploataciju šume i nafte, dok ih je tražila za puno manje važne stvari. Tokom 1994. i 1995. godine posječeno je jako puno hrastove šume na području Istočne Slavonije. To se znalo i nije bila tajna, vidjelo se golim okom. Moj utisak je bio da su u to upletene obje strane, no sve je bilo zataškano, iako se radilo o ogromnim parama.

Tokom 1994. i 1995. godine posječeno je jako puno hrastove šume na području Istočne Slavonije. To se znalo i nije bila tajna, vidjelo se golim okom. Moj utisak je bio da su u to upletene obje strane, no sve je bilo zataškano, iako se radilo o ogromnim parama. Zanimljivo je da Hrvatska nikad nije postavila odštetni zahtjev za tu ogromnu eksploataciju šume i nafte.

Da li je bilo eventualnih rasprava oko privatizacije, odnosno, je li bila izvršena privatizacija nekog poduzeća?
- Nije bilo vremena za rasprave. Kad se sve to događalo imali smo glavni problem koji je od 1990. stalno visio nad glavom, a to je pitanje rata odnosno elementarne bezbjednosti. Iako, bilo je ideja da se pristupi privatizaciji. Međutim, uslovi su bili takvi da to jednostavno nije bilo moguće izvesti. Naime, u tom bi se slučaju moralo nekog dovesti da to uradi i da uloži u firme, a takvih nije bilo. Tako da nigdje nije bila izvršena privatizacija. No, bilo je ideja na koji način bi se ona mogla provoditi. Sjećam se rasprava oko toga treba li da se sprovede vaučerska ili dioničarska privatizacija. Međutim, nije bilo realnih pretpostavki da se privatizacija izvede. Zbog istih razloga nije proveden ni otkup stanova. Tako da u tom smislu po pitanju nekog vlasništva ništa nije promijenjeno.

Što je po upravljanje poduzećima i ostalim ustanovama značila Naredba Vlade SAO Krajine iz 1.8.1991. godine (prema radu Nikice Barića o djelovanju Vlade SAO Krajine tokom 1991.): "o prelasku poduzeća i drugih društvenih ustanova na rad u vanrednim uslovima, a zbog postojanja neposredne ratne opasnosti"?
- Ta je naredba trajala cijelo vrijeme u Krajini, a pretpostavljam da je značila da se neke firme određuju kao firme od posebnog državnog interesa. Recimo, neke su radile za vojsku, dok su neke druge stavljene pod vlast vladinih ili lokalnih struktura. Vojska uglavnom nije sama kontrolirala firme. Postojao je, na primjer u Strmici, servis za vojna vozila i tenkove. Vjerojatno je i u Lici bilo nešto slično. Drugo, broj ljudi stalno se smanjivao, pa se vjerojatno i na to odnosila ta naredba, odnosno na način kako da se radnicima isplaćuju plaće i tko to treba na sebe preuzeti. To više nije mogla raditi sama firma nego je država morala voditi računa o tome. Stizale su i subvencije iz Srbije vezano uz problem stalne ratne opasnosti, zavisno od aktivnosti pojedinih radnih organizacija. Recimo, jedna od tih subvencija stigla je iz saveznog budžeta za naknade ljudima koji su se odazvali na mobilizacijski poziv.

Kako su na naredbu neposrednoj ratnoj opasnosti reagirali radnici?
- U ratu se obično stvori jedna atmosfera - sve što ide mimo zvaničnog stava to se ne priznaje, jer bi u protivnom to značilo opstrukciju, da iskoristim taj blagi izraz. Znači, nije moglo doći do situacije, na primjer, da neki vojni komandant zatraži da mu se da nešto, a da to ne dobije. Prosto, bila je to ratna atmosfera u kojoj postoji pravo jačega, a sve se ostalo dijelilo koliko se kome dozvoli i koliko je ostalo. Radnici su tada zapravo i bili ratnici. Oni su na različite načine bili žrtve. Sad, kad bih napravio neku analizu poginulih, barem 80 posto njih bili su ujedno i radnici. Radnici i seljaci su činili zajedno gotovo sigurno 90 posto vojske, a ostalo su bili službenici. Kako su na području Krajine nekoć ljudi živjeli? Barem kroz osamdesete godine obično su imali posao u nekoj društvenoj firmi, a paralelno s time radili bi na poljoprivrednom imanju, sa zemljom i stokom. Na selu nije bilo nezaposlenih ni problema sa prihodima.

U tjedniku "Novosti", u decembru 2009. ste izjavili: "Prije rata u Kninu je bilo 12 hiljada radnih mjesta, od toga velik broj na željeznici. Već u ratu, zbog pokidanih željezničkih veza, taj broj je smanjen na pet hiljada". Znači, za 60 posto se smanjio broj radnih mjesta već na početku rata? Ogroman problem stvorila je i nevjerojatna inflacija. Kako su radnici uspjeli preživjeti?
- Na željeznici je radilo 3000 radnika, a brojka od 12 hiljada ukupno zaposlenih radnika u Kninu početkom '90-ih, smanjena je tokom godina na pet hiljada. Taj broj se jedino možda malo podigao 1994. godine, kad je nastupio nešto mirniji period. Po početku ratnih zbivanja odmah je išla devastacija privrede. Nije možda odmah nastala devastacija u smislu prihoda, jer se još osjećao period Ante Markovića. Godine 1990. godine dinar je stabiliziran i plate su bile 'strava dobre', u vrijednosti oko hiljadu maraka. To se zadržalo jako kratko, niti godinu dana. Nakon toga je počelo sve da opada, naročito u firmama koje su bile proizvodne. Začas je došla 1991. godina, i onda su krenule razne faze pada. Prva tri mjeseca još je nekako, a onda je došao krvavi Uskrs na Plitvicama. U martu 1992. godina, nakon potpisivanja Vance-Owenovog plana, počela je velika kriza, jer je Krajina bila direktno zavisna od Srbije, bio je to jedinstven 'krvotok'. Onda je otpočeo rat u Bosni i došlo je do ogromne inflacije, koja je bila toliko strašna da ju je teško opisati. Firme više nisu kao dotad mogle izvoziti u Italiju, nego jedino u Srbiju, gdje je već sve zakačila inflacija. I tako su prolazile 1992. i 1993. godine, pune teškoća. Na primjer, moj pokojni otac bi prodao vino za koje je znao dobiti punu vreću para odnosno dinara u vrijednosti ne većoj od 50 maraka. Ako nije pare odnio rano ujutro dilerima deviza, nego bi zakasnio i odnio ih u podne, tad je već vladao novi kurs, i tada njegova zarada ne bi vrijedila niti pet maraka. I radnici koji su dobivali platu od recimo 10-15 maraka, ako odmah po primanju nisu kupili nešto najnužnijih namirnica, nedugo zatim za taj iznos plaće nisu mogli kupiti više ništa. Kao direktor kninske televizije, od oktobra 1992. do maja 1993. godine, mojih 70 radnika dobijalo je plaće, ali im je puno važnije bilo da dobiju topli obrok. Stoga sam im obezbijedio da iz obližnje kafane Putnik redovno dobijaju domaća jela. Kafana je bila dio ugostiteljskog poduzeća Dinara, koje je imalo radnički savjet, a imalo je u vlasništvu dvadesetak kafana i hotela. U svakom slučaju, mojim radnicima je tada bilo važnije da imaju svakodnevno topli obrok, nego da dobiju plaću koje bi im ionako ubrzo postala bezvrijedna. To dovoljno govori kakvo je to strašno vrijeme bilo.

Došlo je do ogromne inflacije, koja je bila toliko strašna da ju je teško opisati. Na primjer, moj pokojni otac bi prodao vino za koje je znao dobiti punu vreću para odnosno dinara u vrijednosti ne većoj od 50 maraka. Ako nije pare odnio rano ujutro dilerima deviza, nego bi zakasnio i odnio ih u podne tada njegova zarada ne bi vrijedila niti pet maraka.

Jedan zagrebački sindikalac zapamtio je zgodu u Željezničarsko-transportnom poduzeću Knin (ŽTP) - krajem ljeta 1990. godine, kada je iz Knina izdvojena kompozicija s opasnim teretom (kemikalija za zagrebački Chromos), koja je zaustavljena u Kninu i koju se trebalo poslati u Zadar. Međutim, nitko od hrvatske vlasti nije se usudio doći u Knin nego su dali u zadatak sindikatu da sa kninskim sindikatom ispregovara puštanje kompozicije. Na kraju je puštena prema Zagrebu. Kako je taj događaj izgledao iz krajiške perspektive?
- Knin je bio veliko i značajno željezničko čvorište. Ono je građeno osamdesetih i imalo je čitavu infrastrukturu, među ostalim, i servise. Postojala je, recimo, ogromna radionica za vagone iz čitave Hrvatske koji su se tu servisirali, kao i servisi za dizel i za elektro-mašine. Onda je došao rat i željeznički se saobraćaj preko Bosne prekinuo. Samo da spomenem, da se ta linija do danas nije uspostavila. Nekadašnjim ogromnim kninskim željezničkim čvorištem vrlo brzo prometovale su samo vozovi na lokalnim vezama unutar 30 kilometara. Nastao je problem što da se radi s tri hiljade zaposlenih na raznim željezničkim poslovima na području Knina. Te 1990. godine bilo je raznih 'šumova' u komunikacijskom kanalu. Pojavila se i ta priča da neki opasan otpad treba da se skladišti u Plavnom, selu nedaleko od pruge. Išao je taj glas, no ja lično nisam čuo da je to bilo tako dramatično, iako to ne znači da nije bilo tako. Priča o skladištenju opasnog otpada nije mi zvučala mnogo uvjerljivo, no kod običnog svijeta - što god laž bila veća to joj se sve više vjeruje, to je onda čini vjerojatnijom.

U oktobru 1993. godine Kabinet Vlade Krajine donio je Odluku o zabrani štrajka. Međutim, Vlada je istog mjeseca bila prisiljena popustiti sindikatima i donesena je Uredba o registraciji sindikalnih organizacija.
- U tom periodu premijer Krajine bio je Đorđe Bjegović, i njegova Vlada je donijela tu odluku. Vjerujem da je sindikatu to bilo dozvoljeno, jer su vršili određeni pritisak, a vlast je osjetila da bi bilo dobro da tako nešto urade, jer je to bilo vrijeme pred izbore. Ja sam tada bio direktor Centra za socijalnu skrb, kao socijalni radnik po struci, gdje je bilo osam zaposlenih, pa nisam upoznat s tom odlukom i uredbom.

Kakva je dotad bila situacija sa radnicima? Da li su i kako izražavali nezadovoljstvo?
- Situacija u Krajini je bila nestabilna, sa ogromnom inflacijom. Jedino je sreća bila u tome što je hrane bilo dovoljno, inače bi bilo još gore. Jedan period u Centru, na primjer, proveli smo distribuirajući brašno. Kombijem smo obilazili sela, nije se svuda stizalo, a nije bilo kuće gdje nije bilo to potrebno. Mogu samo pretpostaviti da je Vlada mislila da ako pritisne radnike, da može spriječiti njihovo nezadovoljstvo.

Koji su sve sindikati postojali u Krajini?
- Postojao je Savez sindikata Krajine. Bio je to stari, dotadašnji sindikat koji je nastavio raditi i u Krajini, a koji je vodio Sandić. U njemu su bili sindikalisti, ljudi koji su već počeli svoju karijeru u antibirokratskoj revoluciji 1989. godine, kad se zbio prvi miting za Kosovo, kojeg su odradili upravo sindikati. Onda je 1990. napravljen Sindikat Krajine, koji je vjerovatno bio dio Saveza sindikata Srbije. No, oni su se bavili žešćim stvarima od sindikalne borbe. Krajinski sindikat je bila politička organizacija koja je bila naslonjena na Socijalističku partiju Srbije. Nisu ih zanimali radnici, nego druge stvari. Mogli su radnici i doći do njih, ali bi onda obično nešto lupetali i uprazno obećavali. Znao je, recimo, glavni sindikalac da gostuje na radiju i 'priča bajke', no od sindikata radnici nisu imali nikakve koristi. Postojeći sindikat u Krajini nije ništa radio za radnike i sindikalist Sandić bio je u svemu tome samo radi vlastitih interesa. Pošto nisu vodili brigu o radnicima taj krajinski sindikat nije niti organizirao štrajkove. Trebalo je radnicima neko vremena da to shvate. U svakom slučaju, riječ je o periodu relativnog mira pred opštinske i parlamentarne izbore 12. decembra 1993. godine. Samo da dodam da ti izbori nisu bili dobro prihvaćeno u Srbiji, koja je htjela sve kontrolisati. Stoga joj nije bilo oportuno da slobodno pusti narod da bira, već je htjela vlast opstruirati.

Krajinski sindikat je bila politička organizacija koja je bila naslonjena na Socijalističku partiju Srbije. Nisu ih zanimali radnici, nego druge stvari.

Prvi veliki štrajk u Kninu bio je onaj profesora kninskog Srednjoškolskog centra u martu 1994. godine. Na koji se način odvijao i s kakvim ishodom?
- Tad sam, od 26. januara 1994. do 4. avgusta 1995. godine, bio gradonačelnik Knina i predsjednik Općine Knin, imao sam svojih 40 odbornika u općinskoj skupštini. Profesori su krenuli u štrajk protiv Ministarstva prosvjete zbog niskih plaća. Plaće su dobijali redovno, ali je ona bila toliko mala zbog užasne inflacije, da se takvom plaćom nije moglo računati na normalan život. Kad je prvog aprila 1994. godine Srbija uvela novi monetarni sistem, to se odmah automatski preslikalo i na situaciju u Krajini. Izjednačio se dinar s markom, a sve je to bio rezultat reforme koju je u Srbiji napravio Dragoslav Avramović, tadašnji guverner Narodne banke. Odnekud se obezbijedilo nešto para i izašlo se iz hiperinflacije. Znači, prije tog zaustavljanja inflacije, profesori su se odlučili na štrajk u toku, sjećam se, veoma hladnog marta, kada još nova vlada nije bila sastavljena, jer Milošević nije dao da se sastavi. Naime, Milošević je tražio svog čovjeka za premijera i našao ga u Bori Mikeliću, ali ga mi nismo htjeli. I u tom interregnumu – postojala je samo tehnička vlada - krenuo je štrajk. Djeca desetak dana nisu išla u školu, a pritom je stalno narastalo neraspoloženje. Taj interregnum je jednostavno 'gušio' sve. Profesori su obustavili rad, a unutar škole su imali skupove sa kojih su davali saopštenja. Naravno, zahtjevi su im bili opravdani, nije bilo ništa nerealno u njima, jer plaće su zaista bile problem. Općine su imale obavezu da snose materijalne obaveze za škole, znači troškove poput grijanja škola i toplog obroka, i mi smo to kao kninska općina redovno ispunjavali. Na jednom od tih njihovih štrajkačkih skupova u osnovnoj školi, koja se tada zvala Nikola Tesla, razgovarao sam sa 4-5 tih ljudi, za koje sam pretpostavljao da su organizatori. Morali smo da pričamo i da vidimo u čemu je sve problem, jer on nije bio mali, djeca nisu išla u školu. Kod jednog ili dvojice od njih osjetio sam da mi priča kako oko štrajka postoje političke konotacije. Martić ih je bio instruisao da rade malo nered, no većina radnika ipak je bila motivisana nezadovoljstvom zbog socijalnog položaja, jer su bili potpuno degradirani. Slušao sam njihove klasične priče koje nastaju kad se čovjek nađe u takvoj situaciji, od toga da nemaju što da jedu do toga kako ne mogu sačuvati autoritet u razredu, u kojem, na primjer, sin jednog švercera ima više para nego što svi oni zajedno imaju za džeparac. Nisam, naravno, sve mogao da riješim, ali sam obećao da ću uraditi sve što mogu i prosto sam apelovao na njih da se malo strpe te da se opet nađemo za 15-ak dana i da opet razgovaramo. Ti su profesori bili članovi Sindikata prosvjete, koji je bio u sklopu Sindikata Krajine. No s tim da je u njemu bilo različitih ljudi, jedni koji su bili politikanti, i drugi koji su se stvarno borili da ostvare zahtjeve. I nakon 10 dana prekinuli su štrajk. I onda je u aprilu, kad se ušlo u novi monetarni sistem, te je nestala inflacija, nastupila godina relativnog blagostanja. Tada su ljudi odjednom počeli zarađivati 200, 300 maraka mjesečno, plaće su se stabilizirale i utvrdile se na neki nivo.

Profesori su obustavili rad, a unutar škole su imali skupove sa kojih su davali saopštenja. Naravno, zahtjevi su im bili opravdani, nije bilo ništa nerealno u njima, jer plaće su zaista bile problem.

Ponovni štrajk nastavnika u Kninu bio je u martu 1995. godine, nakon čega je Vlada Krajine odobrila dodatna sredstva za nastavnike?
- To je bio čisto politički motiviran štrajk. Krenuo je nakon školskih praznika koji su bili negdje od 15. februara do 1. marta. Tad standard radnika nije pao, nego su radnici bili malo 'potpaljeni', vjerojatno od Milana Martića. I ovaj je, kao i prethodni štrajk profesora godinu ranije, vodio Milovan Milivojević. I tog su puta štrajkački predstavnici kao delegacija dolazili kod mene te su tražili poboljšanje uslova rada, ali ništa značajno. Bilo je nekih problema oko prijevoza, putnih troškova i slično. Tražili su nešto po pitanju dodatnih sredstva za prijevoz. Sjećam se da je to bio period kad nije bilo za kupiti goriva za automobile.

Koja su poduzeća postojala na području Srpske Krajine? Kako su funkcionirale? Kako su ostavljena?
- To je bilo posebno, ratno vrijeme, jednostavno izolacija poput kaveza. Nije se moglo ništa poslovati osim jednim uskim prolazom prema Srbiji, koja je bila pod sankcijama. Znači, bili smo u duplim sankcijama. I u tom okviru je sve tako funkcionisalo, na nekakvom racionalitetu. Na početku je nešto para dolazilo u Krajinu kroz neke državne službe i preko vojske. No, ništa se novo u Krajini nije gradilo. U Kninu sam počeo dograđivati Dom zdravlja, što se smatralo luđačkim potezom, i nisam ga stigao završiti. No, mogu reći da se firmama relativno racionalno upravljalo u takvim postojećim uslovima. Ne sjećam se da je i jedna firma u tom periodu ugašena, ali ne sjećam se da je i jedna super radila osim Kningipsa iz Knina, koji i sada dobro posluje. Mogu istaći i drvnu industriju u Vrhovinama DIP, dok je u Istočnoj Slavoniji dobro stajala tradicionalna poljoprivreda i tvornica Borovo, koja je izrađivala vojne narudžbe, čizme. Radila je dobro i tvornica obuće u Gračacu. Privreda u Krajini nije bila mnogo jaka, no TVIK je bio gigant prije rata. Kao najveće poduzeće u Kninu - Tvornica vijaka (TVIK) imala je nekoć 3000 zaposlenih, a bila je društveno poduzeće. Dok su prije rata izvozili u Rusiju, u Krajini je TVIK radio sa smanjenim kapacitetom. No, generalno je tih godina u Krajini bilo jako teško poslovati.

Firme koje su postojale ostavljene su onakve kakve su bile, bar što se Knina tiče. U Kninu je ostalo sve, od matičnih knjiga do svega ostalog. Možda je netko individualno nešto maznuo, ali organiziranog nošenja nije bilo.

Pred kraj TVIK se sveo na simboličan broj radnika, negdje 500, a i ta brojka je bila prevelika za proizvodnju. Velikih narudžbi nije bilo, samo poneki aranžmani sa ograničenim narudžbama. Nisu ni svi radnici TVIK-a radili nego samo jedan dio, s obzirom da je većina radnika bila vojno mobilisana. U Kistanjama je jedna tvornica proizvodila namještaj od metal-plastike, a imali su tamo i jedan tekstilni pogon. Postojala je u Kninu i firma "Agroprerada", koja se bavila proizvodnjom stočne hrane, dok su u Drništu poslovali pogon Dalmacijavina i svinjska farma. Dobro je radila i velika firma Sait, ispod Udbine, koja je izrađivala lepljive trake. Poslovala je i grafička firma Mladost, kao i tekstilna firma Kninjanka, u kojoj je za pune zaposlenosti bilo oko 800 radnika, no kasnije se jedva održavala. Jako loše je stajala Krka, tvornica namještaja. Bilo je nekih poljoprivrednih zadruga koje su se uglavnom bavile trgovinom. U Benkovcu je postojao Poljoprivredni kombinat, a radila je i benkovačka firma "Baštica" koja se bavila proizvodnjom povrća u Ravnim Kotarima. Bilo je nekih elektroenergetskih firmi u Kninu, kao i hidrocentrale na Krki i Zrmanji. U Lici je bila najveća firma fabrika obuće, a u Ličkom Osiku, kojeg su u Krajini zvali "Teslingrad", bila je vojna fabrika za koju mislim da je proizvodila minobacačke granate. U Korenici je bio nacionalni park , dok je drvni kombinat bio u Vrhovinama, koji je bio dosta dobra firma. Na Kordunu u Vojniću je bila tvornica pločica, no oni su uglavnom švercali robu. U Vrgin Mostu je radila ciglana, a u Glini pamučna industrija, koja je dosta dobro poslovala. U Kostajnici je radila tekstilna fabrika Pounje, a u Dvoru jedna drvna industrija, dok je u Petrinji bio Gavrilović, koji je nosio čitavu priču tog kraja. Postojala je tamo i firma Drvoplast, koja je zapošljavala značajan broj ljudi, i bila je dobro tehnički opremljena. U Okučanima je postojao poljoprivredni kombinat, kao i u Baranji, gdje je funkcionisalo i lovište u Kopačkom ritu, u koje su cijelo vrijeme dolazili lovci iz Italije i Njemačke, pa se može reći da je postojao lovni turizam. U Vukovaru su poslovali Borovo i VUPIK, dok je u vinkovačkom dijelu bila naftna proizvodnja Đeletovci. Inače, u Kninu smo imali veliku Opću bolnicu sa 180 liječnika, koji su radili što u domu zdravlja što u bolnici. Ona je obuhvaćala čitavo kninsko područje, čak i dio Bosne te je prema njoj gravitiralo oko 100 hiljada ljudi. Knin je imao i Srednjoškolski centar sa dvije hiljade đaka. Na području Općine Knin bilo je oko 700 prosvjetnih radnika. Firme koje su postojale ostavljene su onakve kakve su bile, bar što se Knina tiče. U Kninu je ostalo sve, od matičnih knjiga do svega ostalog. Možda je netko individualno nešto maznuo, ali organiziranog nošenja nije bilo.

razgovor vodila: MIRNA JASIĆ

On je rekao da se učlanio u SNS jer je verovao u program i ideju da "nikada više neće jedan čovek vladati Srbijom".

"Umesto toga, dobili smo stranku koja u većini gradova ima po više razjedinjenih odbora, smenjeni su ili po hitnom prostupku izbačeni iz SNS svi koji su se usprotivili volji jednog čoveka. U kampanji smo mnogo toga obećali i skoro ništa nismo ispunili...", naveo je Cvijan.

On je rekao da je SNS obećala nova radna mesta i bolji život za sve, strane investicije, zaštitu srpsko naroda gde god da živi (Karlobag,Ogulin,Virovitica..bla,bla,bla,bla), slobodne medije, fer izbore, slobodno pravosuđe i fer suđenja, kao i da će svako ko je hrabar imati svoje zasluženo mesto u Srbiji.

Prvi hrvatski ministar unutrašnjih poslova Josip Boljkovac, koji očekuje suđenje za partizanski zločin nad civilima 1945. kod Duge Rese, kazao je da se ne boji ni suđenja niti moguće osude, ali ističe da progon njega koji je među prvima dizao ustanak protiv fašizma dokazuje da ustaštvo i dalje živi u Hrvatskoj, što "mora biti velika opomena".

Zapevao na Paliću Knindža,
mali Baja, al` velika mindža.
Mnogi došli da bi čuli njega,
takoreći sve moj do mojega.

Skupile se tu fukare svake,
od zla oca i od gore majke
pa slušaju od Livna četnika
svom ološu on postade dika.

Sve čega se pametan postidi,
na budali to se lepo vidi
pa uživa slušajući Baju,
i ostale što sa njime laju.

Komentar se sviđa čitaocima. Ocenite ga: Thumb up 32 Thumb down 3

Moj je otac bio bagerist. Dok smo sestra i ja bile male, to nam je, što bi se danas reklo, bilo tako cool – vodio nas je jednom, dvaput na svoj posao i pokazivao goleme kamione za prijevoz rude iz površinskih kopova, koji su imali kotače veće od našeg tate, a on je prilično visok. A tek bageri! Šteta što tata nije imao i sina. Puno vremena je prošlo prije nego što sam shvatila koliko, zapravo, bageristi znače ovome svijetu – ali čekajte, nismo još do toga došli.

Kad sam bila sasvim mala, bebuška, dijete u kolijevci, tata me je, to mi je stoput spominjao, zimi zamatao u svoju bundu podstavljenu janjećim krznom. Sjećam se, iz nešto kasnijeg djetinjstva, tih bundi – iznutra svijetlo krzno, izvana debeli zelenkasti tekstil. Bile su silno tople i ugodne, naročito kad si dijete pa cijeli staneš u bundu koja je mome visokome tati bila duga do pola bedara.

Sunce na kutiji
Te sam se bunde ovih dana sjetila s posebnom nježnošću – nju je, naime, moj otac, kao i svi njegovi kolege, obični radnici – skladištari, stražari, vozači – svako određeno vrijeme dobivao od svoje firme.

Moj tata nije radio daleko od kuće – tvornica je bila deset minuta brze šetnje, pa je išao pješice. Nije ništa nosio sa sobom – prehrana je bila osigurana u tvorničkoj menzi, pa mama nije slala tećice ni sendviče. No, s vremena na vrijeme, iz tvornice se vraćao natovaren – u nekim određenim vremenskim razmacima, kojih se ja danas ne sjećam, donosio je kući šugamane na rige, domaće proizvodnje i jako dobre kvalitete, kako je govorila moja mama. U tvornici su imali pravo na nekoliko šugamana godišnje, ne sjećam se više koliko.

Povremeno je – češće nego šugamane – donosio prašak za robu, Plavi radion Saponije iz Osijeka, u modroj kutiji sa žutim suncem koje je sijalo iz ugla. To je tvornica osiguravala svojim radnicima za pranje onih šugamana, kao i za pranje trliša, koje je moj otac također dobivao od svoje firme. Radne organizacije.

Rukavice su mu bile divne – velike, kožne, podstavljene, tople… Ogromne, za velike radničke ruke moga tate s kojima je svašta znao napraviti. I rukavice je – i kape, zimske i ljetne, da ga zaštite od hladnoće i sunca – dobivao od svoje firme. I cipele – da, velike cipele, bakandže, kožne. Domaće proizvodnje. Sve što je dobivao bilo je domaće proizvodnje. Svašta se “domaćeg” proizvodilo u to vrijeme, ne bi čovjek vjerovao.

Nekoliko predivnih ljeta proveli smo na najljepšem jadranskom otoku, u najljepšem mjestu na svijetu, u hotelu na plaži gdje je tatin sindikat radnicima osiguravao odmor – čak petnaest dana! – za neki sitan iznos koji je mogao plaćati u ratama.

Ne sjećam se koliko je točno plaćao, niti u koliko rata, ali se sjećam divnih ljeta, mora, sunca, sladoleda, večernjih šetnji, tate i mame koji su hodali zagrljeni i zadovoljni… Doduše, s njima sam se viđala više-manje samo tri puta dnevno – za doručkom (marmeladice, mala masla, paštetice – standardna hotelska ponuda), za ručkom, i za večerom. Polupansion je riječ koju u to vrijeme još nisam stigla upoznati.

Povratak sa sela
Moj tata bio je zadovoljan: nije puno gledao unatrag, jer nije imao za čim žaliti, niti je puno gledao unaprijed, jer nije imao od čega strepiti. U vrijeme mog djetinjstva, on je, iako običan radnik, imao sve što mu je trebalo. Bio je uljuljan u sigurnost, razumljivu samu po sebi, stamenu i nedodirljivu. Djeca su mu išla u besplatnu školu, doktori nam u to vrijeme nisu puno trebali, ali i kad jesu, nije bio nikakav problem, pogotovo ne financijski, doći do njih.

Vikendom smo sa sela donosili stvari kojih sam se ja grozila, i pazila da iz auta šmugnem što prije ne noseći ništa, da me slučajno ne bi vidio netko iz ekipe s nečim takvim, znate one grozne seljačke stvari - pečenicu, pancetu, pršut, kapulu, luk, orahe, bajame, grožđe, vino, rakiju, ponekad cijelu tuku ili cijelo janje, za u zamrzivač, a uvijek veliku pogaču, od – tada nisam znala da se to tako zove – integralnog brašna, mljevenog na Krki, koju bi uvijek kad smo se vraćali u grad za nas pekla moja baba.

Pogača bi još bila topla, još s tragovima luga. Nedavno me na tu babinu pogaču, koju sam izbjegavala jesti jer je bila tako seljački proizvod, podsjetila skoro ista takva. Prodaju ih u konobi jednog lijepog sela nedaleko od Splita. Košta 80 kuna. Može se kupiti i samo četvrtina. Boga ti, nisam ni znala da je onaj golemi komad svježe pogače koji bi moja baba namazala mašću i tjerala me da jedem koštao, brat-bratu, dvadeset kuna.

Mogla bih se sjetiti još detalja iz vremena kad je moj otac, radnik, bagerist, bio u punoj snazi, djeca mala i bezbrižna, a mama, vrlo neemancipirano, posvećena djeci i kuhinji. Ne zagovaram, da netko ne shvati krivo, ženu u kuhinji, nikako. Samo kažem kako je to bilo u našoj kući. I, najiskrenije, sviđalo mi se doći iz škole, a doma mama, i sve je uredno, i sve miriše na ručak. Moje dijete ne žali za takvim stvarima, jer uopće ne shvaća da tako nešto kao mama-stalno-doma postoji. Ako ne jede u bake ili u tetke kat ispod, snađe se sama. Valjda. Ja radim, pa nemam baš najbolji uvid, iako se trudim.

Ručak se svaki dan tempirao prema tati. On je radio od šest do dva, a kad dođeš doma u dva i kvarat, dva i pol, imaš ispred sebe cijeli dan, i možeš svašta. Moj tata se, recimo, zanimao za motore i mehanizme raznih vozila, za to se, uostalom, i školovao. Znao je svašta popraviti, sam je održavao svoj auto. I onda bi popodne,nakon što poslije ručka ubije oko, uvijek nešto radio pod haubom naše škode.

Kune i slonovi
Enivej, zašto pišem ovaj tekst?

U čast tatinoj bundi, i kožnim rukavicama, i šugamanima na rige, i plavom radionu. I škodi. I društvenom stanu sa stanarskim pravom. I sindikalnom ljetovanju – možda nije bilo elitno, ali u meni je ostavilo puno sunca, puno kupanja, radosti, ljetnih druženja i šuma valova koji sam noću slušala sjedeći na ogradi hotelskog prozora. Ne znam što je djevojčici na pragu puberteta elitnije od toga. Sumnjam da je, već godinama, ijedno dijete radnika-bagerista, čija žena ne mora raditi jer je njegova plaća dovoljna za ugodan život ne pretjerano zahtjevnih ljudi, sjedilo na prozorskoj ogradi hotela na samoj plaži i slušalo šum valova.

Moj tata nije imao ništa protiv toga što je radnik. Mislim da je, u to vrijeme, živjelo puno takvih, zadovoljnih tata.

Ne znam gdje su takvi tate danas, imaju li uopće posao; ako ga imaju, primaju li uopće plaću (za bunde neću ni pitati), ako je i primaju, ne znam je li ona dovoljna za sve što im treba, a ako i jest dovoljna - ne znam baš može li se njome petnaest dana ljetovati svake godine u hotelu na plaži u najljepšem mjestu na svijetu.

(Kao već odrasla osoba gledala sam kako moj otac, silom novodošlih prilika, odlazi u penziju, užasno prijevremenu. Njegov odlazak i odlazak njegovih kolega značio je prve metaforičke kune koje su kasnije platile račun za safari na slonove, ali dobro, neću o tome. Još mlad, a već star i otprašen s posla u tvornici, pokušavao je raditi u fušu.

Ranije, uljuljkan u svoj život u kojemu je imao posao, stan, ženu, djecu, plaću, auto, bundu i ljetovanje, nije imao razloga otići u gastarbajtere, niti, recimo, od gastarbajterske zarade kupiti bager, ali je zato kasnije, kad su ga nesretna vremena još mladog i sposobnog otpremila u penziju i u siromaštvo, radio na crno, i to baš kod onih koji su od gastarbajterskih plaća pokupovali bagere, a najčešće ih nisu znali sami voziti.

Gradilo se tih godina gdje se stiglo – pristupne premijerske ceste, kuće, vile, crkve, mallovi i šta sve ne – pa su posla imali i bageri, i njihovi vlasnici, i najamnici.

Nenaučen na ćoškast život i samoodržanje, moj se otac nije znao gurati za novce, a mnogi gazde, itekako u stranom svijetu izučene životne škole, osjećali su meki teren i shvaćali da im se ništa neće dogoditi ako mome tati ne plate. Niti je znao tražiti, niti utjerivati dug, niti slati razbijače. Neki su vlasnici nakon traženja ipak platili – rijetko kad koliko je trebalo, a jedan je umro izbjegavajući moga oca i obavezu da mu da četiri tisuće maraka koje je zaradio za više mjeseci rada. Na terenu. Bez radnog vremena. Shvatila sam da biti bagerist više i nije neka fora – ako nemaš bager.)

Vidimo se u Gorskom kotaru
Danas obični tate radnici, tate bageristi, ne rade od šest do dva, nego koliko se od njih traži. A radit će još i više, tako mi ministra Mrsića, socijaldemokrata koji podržava razbijanje one formule humanog življenja 8-8-8, i verbalno ekvilibrira uvjeravajući da 60 sati rada tjedno zapravo znači manje posla i, kad malo bolje razmisliš, više slobodnog vremena, jer ako se to fino preraspodijeli, pa jedno vrijeme radiš non-stop i ubijaš se od posla, onda će ti poslodavac (možda, a možda i neće), omogućiti da jedno vrijeme radiš manje, valjda samo četrdeset osam sati.

I tako će – uz mnogo što drugo – posve nestati i oni zadnji tate radnici po kojima se ručak tempira uvijek u isto vrijeme, koji ubiju oko nakon ručka, a popodne prčkaju nešto oko auta.

Ukratko – da sretnem razbijača one formule polugolog u siječanjskoj noći usred Gorskog kotara, ne bih mu dala da se ogrne tatinom bundom od janjećeg krzna.

      

RIJEKA: Osnovano društvo hrvatsko-srpskog prijateljstva
Udruženje želi da poboljša privredne, naučne, kulturne, istorijske i turističke odnose i da omogući bolje relacije među ljudima - objasnio je Nikola Ivaniš, predsednik udruženja

Građani Krima zovu Rusiju u pomoć

Grupa stanovnika ukrajinskog poluostrva Krima, okupila se i danas, uzvikujući da su demonstranti u Kijevu "banditi koji pokušavaju da sastave novu vladu", uz slogane "Rusijo, spasi nas!" i ruske zastave okačene na zgradi Vrhovnog suda u Simferopolju.      

Петровић: Претпоставимо да се сложимо да треба да буде сахрањен, али се питам на ком праву базирате тај предлог, ко треба да одлучи о томе – породица, Србија, СПЦ...? Када је СПЦ одбила да пружи подршку кандидатури Јосипа Броза Тита за Нобелову награду за мир, она није негирала његове заслуге за мир. Али је Свети синод рекао да то није надлежност њихове верске организације и да су 1939. одбили да подрже за награду и кнеза Павла. Нико им није замерио. Није ни сада надлежност СПЦ, а ни Друштва „Свети Сава“ да улази у један музеј и да због сахране, чак и градње маузолеја, руши постојећу целину Музеја Николе Тесле.

Петровић: Добили смо подршку од Матице српске...

Политика: Која Тесли није дала два пута тражену стипендију...

Петровић: Зна се то, наравно...