Komunisti Republike Srpske Krajine

Srpski dobrovoljci stigli na Krim?!

Nekoliko dobrovoljaca iz Srbije koji sebe nazivaju “Četnički pokret” prijavilo se lokalnim odredima samoodbrane i kozacima u Sevastopolju sa željom da pomognu čuvanju poretka u gradu i oko njega.        

Kao sto Tomislav Nikolic zeli, da nacionalna manjina Hrvatia ucestvuje u politickom zivotu Srbije, tako i Republika Srpska Krajina zeli, da nacionalna manjina Hrvata u njoj, takodje ucestvuje u politickom zivotu RSK. Samo zajednickim radom RSK se moze izvuci iz pepela i dzungle u sta ju je pretvorila fasisticka oluja 1995. godine.

"Predsednik Žitomirske oblasti Sidor Kizin tom prilikom je kazao da bi se trebalo ugledati na jugoistok Ukrajine, gde oblasti naseljene ruskim življem traže federalizaciju zemlje i najavio je zahteve vladi u Kijevu:

- Sprovođenje referenduma u oblasti Žitomira u cilju uspostavljanja veće autonomije poljskog stanovništva i uvođenje poljskog jezika kao drugog zvaničnog;

- Da se Rimokatoličnoj crkvi vrate sva prava i posedi koje je imala do 1939;- Da se u etar vrate programi poljskih televizija, ukinuti 2009;

- Da se ulicama u Žitomiru i okolini vrate poljski nazivi;

- Da se poljski jezik uvede u sve obrazovne institucije.

"Poljski Žitomirci preživeli su teška vremena poslednjih deset godina, doživeli su progon od strane ukrajinske vlasti. Sada imaju pravo da ožive svoju državnost u okriru autonomije, koji će biti korak u pravcu ujedinjavanja ukrajinskih Poljaka sa njihovom istorijskom domovinom", najavio je Kizin.

Predstavnici Poljske pozdravili su te zahteve i obećali Žitomircima svoju pomoć."

Jevreji koji su izašli danas iz sinagoge u Donjecku kažu da su dobili flajere u kojima im se nalaže da obezbede popis svoje imovine i plate registraciju, “inače će im ukinuli državljanstvo, suočiće se sa deportacijom i njihova imovina će biti konfiskovana”, izvestio je “Jnet njuz”, najveći izraelski sajt za vesti.
U Donjecku je u toku “antiteroristička operacija” koju sprovodi ukrajinska vlada, koja je uvela vojsku u to područje kako bi isterala militante koji zahtevaju referendum o pridruženju Rusiji, podseća “USA Today”.
Na flajerima se nalazi ime Denisa Pušilina, koji se predstavio kao predsednik “privremene vlade Donjecka”, a distribuirani su blizu sinagoge u Donjecku i drugim područjima, navode mediji.
Pušilin je priznao da je njegova organizacija distribuirala flajere, ali je porekao navedeni sadržaj, navodi sajt “Jevreji Kijeva”.
Emanuel Šekter, iz Izraela, izjavio je za “Jnet njuz” da mu je njegov prijatelj iz Donjecka poslao kopiju flajera preko društvene mreže.
- Rečeno mi je da su maskirani ljudi čekali Jevreje nakon molitve povodom Pashe, podelili im flajere i rekli da prate navedene instrukcije – rekao je Šekter.
Početak flajera, kako prenosi “USA Today”, glasi: “Dragi ukrajinski državljani jevrejske nacionalnosti”.
“Zbog toga što su vođe jevrejske zajednice u Ukrajini podržavale Banderijevu huntu i suprotstavljale se proslovenskoj Narodnoj Republici Donjeck, privremena vlada je odlučila da svi jevrejski građani starosti 16 i više godina, koji borave na teritoriji Republike, moraju da se prijave Komesaru za nacionalnosti u Regionalnoj administraciji i registruju do 3. maja”, prenela je “Jevrejska štampa”.
Podsećamo, Stepan Bandera je bio vođa kontroverzne terorističke Organizacije ukrajinskih nacionalista u Drugom svetskom ratu.
U flajeru se dalje navodi koje dokumente Jevreji treba da ponesu: “lične karte i pasoši, religijski dokumenti članova porodice, kao i dokumenti koji pokazuju pravo na imovinu koja vam pripada, uključujući vozila”.
Ukoliko se ne registruju, Jevrejima preti ukidanje državljanstva, “proterivanje iz zemlje i konfiskacija imovine”. Registracija se plaća 50 dolara.


Kao 1941.

Olga Resnikova (32), Jevrejka iz Donjecka, izjavila je za “Jnet njuz” da nikada do sada nije iskusila antisemitizam u ovom gradu, dok nije videla sporni flajer.
- Ne znamo da li su ovo distribuirali proruski aktivisti ili neko drugi, ali je ozbiljna stvar što tako nešto postoji. Tekst flajera me podseća na fašizam 1941 – istakla je Resnikova, odnoseći se na nacističku okupaciju Ukrajine tokom Drugog svetskog rata.

http://www.slobodnadalmacija.hr/Hrvatska/tabid/66/articleType/ArticleView/articleId/97916/Default.aspx

      

Antu Pavelića, bivšeg poglavnika kvislinške Nezavisne Države Hrvatske, nakon bega iz Zagreba na svojoj teritoriji u Rimu skrivao je Vatikan, potvrđuju dokumenti sa kojih je CIA, obaveštajna služba SAD, nedavno skinula oznaku tajnosti.

Pored toga, beleška koja je napisana 8. novembra 1947. godine u stožeru mediteranskih operacija američke vojske dokazuje da su Amerikanci i Britanci u leto te godine planirali da uhapse poglavnika, ali da taj plan nije sproveden.
Ante Pavelić iz Zagreba sa porodicom 6. maja 1945. godine beži u Austriju gde boravi u američkoj okupacionoj zoni. Odande se, uz pomoć lažnih peruanskih dokumenata pod imenom don Pedro Goner, prerušen u sveštenika, prebacuje u Italiju. Stiže do Rima gde ga, kako potvrđuje beleška, pod svoje okrilje uzima Vatikan, gde je tada stolovao papa Pio XII, bivši vatikanski nuncij u nacističkoj Nemačkoj.

U Rimu su vrlo brzo nakon pada NDH, sveštenik Krunoslav Draganović i grupa sveštenika i redovnika vezanih uz zavod Svetog Jeronima, uspostavili mrežu koja je trebalo da omogući pripadnicima kvislinškog režima da se prebace na tada najsigurniju lokaciju, u zemlje Južne Amerike: omiljena odredišta bili su Argentina, Paragvaj i Brazil. Tada su, naime, u tom delu sveta na vlasti većinom bile vojne hunte. O toj mreži u drugoj belešci, od 12. februara 1947. godine, iscrpno piše specijalni agent Robert Klejton Mad iz američke protivobaveštajne službe.
On je uspeo da nađe doušnika u zavodu Svetog Jeronima koji ga je iscrpno izveštavao o stanju u toj instituciji u samom središtu Rima, ali je pod upravom Vatikana. Prema Madovim saznanjima, tamo su boravili visokopozicionirani predstavnici vlasti NDH - zapovednik vazdušnih snaga Vladimir Kren, dr. Vjekoslav Vrančić, zamenik ministra spoljnih poslova, ali i Đorđe Perić, ministar propagande u srbijanskoj vladi Milana Nedića. Ali, ne i Pavelić.

Agent Mad u belešci upozorava da se priprema operacija da se u Južnu Ameriku prebace Pavelić i Kren pa nakon toga američke službe pokreću operaciju lociranja Pavelića. Zadatak je preuzeo pukovnik G. F. Blunda, autor spomenute beleške, koji dolazi u Rim 11. avgusta 1947. godine i stupa u kontakt sa američkim i britanskim agentima. Nakon toga zaključuje kako svi podaci “indiciraju da Paveliću utočište pruža Vatikan”.

Blunda želi da se krene u zajedničku operaciju hapšenja, ali navodi da ga britanski diplomata i obaveštajac Bendal “pokušava da izmanipuliše” kako bi akciju izvele samo američke snage, a Britanci ostali čistih ruku. Blunda to odbacuje jer “nije u američkom interesu”. Naime, “američke obaveštajne agencije koriste brojne Hrvate kao izvore informacija. Poznato je da je značajan broj tih Hrvata lojalan Pavelićevim antikomunističkim aktivnostima i katoličkom fanatizmu”.

Stoga Blunda, Bendal i još jedan Britanac, Veršojl, dogovaraju sledeći plan. Obe će strane imenovati po jednog službenika koji će biti u pripravnosti u slučaju da Pavelić napusti Vatikan.

Veršojl mora da organizuje italijanski policijski tim koji bi asistirao Britancima i Amerikancima i na kraju preuzeo na sebe samo hapšenje, da ne bi došlo do diplomatskog incidenta. U tom bi trenutku Britanci i Amerikanci izvestili italijanske vlasti da je uhapšeni traženi ratni zločinac Ante Pavelić i stvar bi bila rešena. Samo u slučaju vanrednih okolnosti hapšenje bi zajednički obavili Britanci i Amerikanci, a onda rešavali probleme sa Italijanima.

Veršojl je rekao da je Pavelić poslednji put negde u julu viđen kako šeta rimskom Via Corso Umberto, dakle izvan Vatikana, a s njim je bio jedan od njegovih telohranitelja Kadnerik. Pavelić je bio kratko ošišan i odeven u svešteničku odoru, a Veršojl je rekao da zna tačnu lokaciju u Vatikanu u kojoj Pavelić boravi (prema jednom drugom dokumentu američke protivobaveštajne službe reč je o Via Giacomo Venezian broj 17-C, drugi sprat). Zato se on, navodi Blunda, trebao pobrinuti da Pavelića izmami iz Vatikana i zatim prema dogovorenom planu bude uhapšen. Međutim, nakon sastanka održanog 11. avgusta ništa se nije dogodio puna tri meseca. Britanci su Blundi samo sugerisali da nisu u mogućnosti da izvuku Pavelića iz Vatikana.

Autor beleške u to ozbiljno sumnja, a kao potvrdu navodi kako su Britanci Paveliću ranije te godine omogućili da pobegne iz Đenove kad su tamo izvršili prepad kako bi uhapsili kvislinge koji su planirali da iz tog lučkog grada krenu na put za Južnu Ameriku. Budući, dakle, da su Britanci neskloni operaciji hapšenja Pavelića, pukovnik Blunda smatra da se to uopšte neće dogoditi.

Američki obaveštajac ističe kako je verovatno da je Pavelićeva porodica u Firenci, a prema informacijama američkog agenta iz Vatikana, smatra potpuno pouzdanim da je poglavnik tamo i da je nedavno bio podvrgnut operaciji. Pukovnik na kraju beleške ističe da je šalje brigadiru Fricšeu lično zbog “mogućih implikacija sudelovanja Vatikana u skrivanju ratnih zločinaca”.        

Ali, postoji istorija pre "novinara" "dojceveliste" sada "novosti"..
..............................................................................................
U razdoblju od nastanka Jugoslavije 1918. do 1935. SPC je bila "državotvorna" verska organizacija, veličala je postojeći poredak, podržavala frankofilski državni kurs i integralno jugoslovenstvo kralja Aleksandra, i ispoljavala "klerikalni legitimizam".[6] Pravoslavni crkveni poglavari, pogotovo patrijarh Varnava, bili su na poziciji ideologije jugoslovenskog nacionalizma i šestojanuarske diktature, a SPC je sarađivala sa jugoslovenskim nacionalnim organizacijama kao što su Jugoslovenska nacionalna stranka, Sokoli, Skauti, Narodna odbrana, Četnici, itd.[6] U namesničkom razdoblju vladavine kneza Pavla, po obrazovanju vlade Milana Stojadinovića u julu 1935. godine, dolazi do razlaza državnog vrha i SPC, prvenstveno zbog spoljnopolitičkog i unutrašnje političkog zaokreta. SPC je imala bitnu ulogu u vojnom puču 27. marta 1941. godine, zbog pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu.

Krajem 1930-ih godina, unutar Srpske pravoslavne crkve je razvijena ekstremno desna ideologija svetosavskog nacionalizma. Glavni ideolog svetosavskog nacionalizma je bio Nikolaj Velimirović (1880-1956), episkop SPC, čiji politički stavovi do danas izazivaju podeljenost javnosti.[36][37][38] Velimirović je zastupao tzv. hrišćanski nacionalizam[39], a terminom svetosavlje je naglašavao etnički srpski karakter, nasuprot univerzalnom karakteru hrišćanske crkve.[40] U svom predavanju na Kolarčevom univerzitetu u Beogradu 1937. godine je izneo već čuvenu tvrdnju da je nastojanje Adolfa Hitlera na stvaranju nemačke nacionalne crkve slično ideji Svetog Save o stvaranju srpske nacionalne crkve.[41] Velimirović je propagirao odbacivanje "svih stranih običaja i površnih zapadnih tradicija", uključujući demokratiju, jednakost, individualizam, religioznu toleranciju i druge vrednosti humanizma i prosvećenosti.[39] Izrazito anti-komunističko opredeljenje Velimirovićeve ideologije je nastalo delom pod uticajem Ruske zagranične crkve, osnovane 1921. u Sremskim Karlovcima, od pripadnika ruske „bele“ emigracije koji su nakon ruske revolucije izbegli u Kraljevinu Jugoslaviju.[42]  

K-Taylor:
24. март 2013. у 10:28

U delu Sprske javnosti se tvrdi da nam nije bio potreban 27. Mart 1941 . godine , da je Trojni pakt bio povoljan po Srbiju I ako nemacka kamcelarka tvrdi da je Nemacka vecno kriva, da se sa tim suocava I da nista ne krije, ali nekima to nije vazno. Ustanak nije trebalo dizati, vec cekati da nas drugi oslobadjaju, samo da nisu Rusi. S toga ne cudi da se deo te javnosti identifikuje sa NATO agresorom.
Za civilizovane narode odbrana zemlje je “noble cause”. Francuska za svoje poginule vojnike kaze da su pali na ‘polju casti’. Amerikanci za generaciju koja je krvarila tokom II svetskog rata na ratistima Evrope I Pacifika tvrde da je “greatest generation ever”. Mi o sestoj Lickoj I o prekodrinskim divizijama govorimo pezorativno. Takvo gledanje se prenelo I na sadasnja zbivanja.
Tokom bombardovanja Srbije tri meseca sam demonstrirala ispred Whitehall. Na kaputu sam usila veliku zutu jevrejsku zvezdu I ispisala poruku ‘ja sam Srbin’. Osim radoznalih pogleda, to mi je I bio cilj, nisam dozivela nista neprijatno u Londonu. Odmah po prekidu bombardovanja dosla sam u Beograd I Posla na miting koji se odrzavao ispred Doma sindikata. Ponela sam transparent “Srbi opet zrtve”. Uz put me je napao zadrigli americki obozavalac sa Bejzbol kapom na glavi. Bio je besan sto idem na miting. Spasao me je dezurni milicioner, a napadac je “junacki” pobegao.

Krajnje je vreme da se Komunisti RSK, aktiviraju i deluju u "IZBEGLICKOM KAMU SRBIJA" i da se povezu sa Komunistima u Srbiji..."zajedno ste jaci"
...........................................................................................................................................................................................................................
"Агресијом НАТО 1995. спречено је да српски народ у РСК и РС оствари право на самоопредељење које је признато Хрватима и муслиманима. Насупрот томе, становништво Крима се на отцепљење од Украјине одлучило тек пошто су САД и НАТО у Кијеву насилно инсталирале једну нелегалну власт, која је укидањем важећег Устава извршила државни удар и која је отпочела са отвореном шовинистичком репресијом над руском језичком заједницом. Заборављајући да ово нису деведесете, западни крсташ је, када је у питању Крим, од Русије очекивао исто оно што је тражио од Србије 1995, када су били у питању РСК и РС, да матица не прихвати слободно изражену вољу за присаједињењем угроженог дела свог народа.

Да ли као правни историчар политику двоструких стандарда, коју Запад у последње двадесет четири године примењује у међународним односима, оцењујете као историјски инцидент или као правило у понашању једне цивилизације?

Двоструки стандарди су већ вековима основна одлика спољне политике држава западне цивилизације. Тачније, двоструки стандарди су само формални израз унутрашње моралне хипокризије цивилизације која је од 1054. године вољи за моћ подредила све вредности."

35. Искључујући у будућности сваки прозелитизам или сваки вид тежње за експанзијом Католика на штету Православне Цркве, Комисија се нада да ће уклонити препреку која је навела неке Аутокефалне Цркве да откажу своје учешће у Богословском Дијалогу, те да ће Православна Црква моћи поново да нађе свој потпуни састав, како би се наставило богословско прегалаштво које је започето под повољним обележјима.

Баламанд, Либан, 23. јуна 1993.

https://2img.net/r/ihimizer/img832/9945/1050a.jpg

         

Zbog zauzetosti Ivica Dacic nije mogao da ide sa Vucicem u Sarajevo da im peva miljacku...ali, "otpevana je RSK"

"gospodar Vucicu" ti kazes..u Sarajevu, u "tvojoj rodnoj dezeli".."..Ja sam Srbin, ja volim RS, ali ja poštujem, cenim i želim veliki uspeh BiH i želim da ona bude prijatelj Srbije i želim da to oseća svaki Bošnjak, svaki Hrvat, kao što želim da svaki Srbin iz Srbije ima takvu vrstu emocija prema BiH, rekao je Vučić."
"gospodar Vucicu".. lepo je to od tebe..sto vise nisi sovinista..radikal..pa si mu rekao.."Ti, Mile, znaš koliko mi volimo Republiku Srpsku, isti smo narod".....ali "gospodar Vucicu"..dugujes dok si ziv..odgovor sta smo mi Srbi iz Rvacke..."neki turci"..stali smo...?? zasto ste omrznuli RSK..mozda jos iz vremna kada ste bili "dragovoljac SRS" u kako vidim "lijepoj vasoj"...."na jevrejskom groblju"...?????????????

Партизански покрет постаје од новембра 1941. једини непријатељ у окупираној земљи против кога се од тада па до завршетка рата бори Војска Краљевине Југославије у отаџбини (четници) којима командује ген. Михаиловић. Платформа борбени антикомунизам и уништење физичко НОП-а. Борба против фашистичких окупатора и дизање устанка одложена је за период кад за то дође време, које за четнички покрет није никада ни дошло. Од колаборације завршило се квислинштвом.

На подручју италијанске окупационе зоне четници од првих дана окупације 1941.непосредно сарађују са Италијанима у борби против НОП-а и партизанских јединица, координирају борбене акције и добијају обимну помоћ у наоружању, опреми, новцу и храни до капитулације Италије.

NISTIČKA PARTIJA JE ODLUČILA DA OVE GODINE OTKAŽE PROSLAVU DANA MLADOSTI, TJ. DA GA SKROMNIJE OBELEŽI POLAGANJEM VENACA U KUĆI CVEĆA, NA SPOMEN OBELEŽJA DRUGU TITU I DRUGARICI JOVANKI. OKUPLJANJE ČLANSTVA I SIMPATIZERA KOMUNISTIČKE PARTIJE JE NA PLATOU ISPRED MUZEJA 25 MAJ OD 10H, A POLAGANJE VENACA JE U 11H.

TAKOĐE POZIVAMO SVO NAŠE ČLANSTVO I SVE NAŠE SIMPATIZERE DA SE PRIKLJUČE ŠTABOVIMA ZA PRUŽANJE POMOĆI UGROŽENOM STANOVNIŠTVU I PRUŽE POMOĆ U PRIKUPLJANJU HRANE, ODEĆE I OSTALIH SREDSTAVA NEOPHODNIH U OVOM MOMENTU.

KOMUNISTIČKA PARTIJA

Odnosi se na sve Srbe u Srbiji, zato bez ustrucavanja
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/7/7c/%D0%A1%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D0%B7_%D0%BA%D0%BE%D0%BC%D1%83%D0%BD%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5.jpeg

Nikola Tesla (1856-1943) je u jedinu posetu Beogradu doputovao 1. juna 1892, a sledećeg dana ga je, sa ministrom prosvete Androm Mitrovićem, u svečanu audijenciju primio tadašnji kralj Srbije Aleksandar Obrenović.
Na današnji dan: Kako je izgledala jedina poseta Nikole Tesle Beogradu
U Beogradu je proveo ukupno 31 sat, od 1. do 3. juna i odlikovan je Ordenom Svetog Save drugog stepena.
Tokom boravka u Beogradu on je posetio i Narodni muzej i Veliku školu (odnosno Univerzitet), gde se obratio studentima i profesorima, a sa fizičarem Đorđem Stanojevićem, zaslužnim za početke elektrifikacije Srbije, razgovarao je o započetoj gradnji električne centrale u Beogradu.
“Ja sam, kao što vidite i čujete, ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svetu”, rekao je Tesla obraćajući se studentima.
Nedaleko od današnje Mostarske petlje, na Topčiderskom brdu, najverovatnije u vili kod Vajfertove pivare, priređena je velika manifestacija u njegovu čast. Između ostalih, tom prilikom pozdravio ga je i veliki srpski pesnik, lekar Jovan Jovanović Zmaj, pročitavši pesmu dobrodošlice Tesli. Tesla je inače bio veliki poštovalac Zmaja i prevodio ga je na engleski.
Tesla je rođen 10. jula 1856. u Smiljanu, u Lici, tada Vojna granica u sklopu Austrije, danas Hrvatska. Rođen je u porodici sveštenika Srpske crkve (tada Karlovačka mitropolija). Otac mu je bio pravoslavni sveštenik a i majka potiče iz stare svešteničke porodice Mandić.
Započeo je školovanje u rodnom Smiljanu, nastavio u Gospiću, Karlovcu, studirao je u Gracu i Pragu, ali studije nikada nije priveo kraju. Pre odlaska u SAD radio je u Mariboru, Pešti, Strazburu i Parizu.
Evropu je napustio 1884. godine, u nadi da će mu i u Njujorku, tada čuveni pronalažac i industrijalac Tomas Alva Edison, za čiju firmu je radio još u Parizu, pomoći da realizuje svoje tehničke inovacije.
U Edisonovoj firmi ostao je, međutim, manje od godine i već 1885. osnovao je u Njujorku vlastitu kompaniju “Tesla” kada je i započeo izradu prvih modela predviđenih za korišćenje naizmenične struje - inovacija koja je preobrazila svet. Edison je, inače, bio veliki protivnik Teslinog izuma.
Tih godina je u novosadskom “Braniku” objavljen i prvi tekst, na srpskom jeziku, o Teslinim izumima, autor teksta naziva ga tada “srpski Edison”.
U Evropu iz Sjedinjenih Država Tesla je odlazio u dva navrata, 1889. i 1892. godine i oba puta boravio u rodnoj Lici. Aprila 1892. dospeo je u Gospić, gde je tada živela njegova teško obolela majka, koja je u njegovom prisustvu i umrla, 16. aprila.
Mesec i po potom, na poziv delegacije opštine grada Beograda i Inženjerskog udruženja, doputovao je u Beograd.
Nikola Tesla, genijalni inovator i opredeljeni potpuni usamljenik, umro je u jeku Drugog svetskog rata u Njujorku, 7. januara 1943. godine. Urna s njegovim pepelom preneta je docnije u Beograd i danas se čuva se u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu.
Muzej je od kraja 1952. smešten u Krunskoj ulici (Proleterskih brigada)..u reprezentativnom zdanju sagrađenom 1929. godine, po projektu Dragiše Brašovana.
Zaostavština Nikole Tesle stigla je u Beograd na osnovu odluke američkih sudskih vlasti, pošto je za jedinog Teslinog naslednika proglašen njegov nećak Sava Kosanović. Prema Teslinoj želji, Kosanović je dokumentaciju i lične Tesline predmete preneo u Beograd 1951. godine.
Muzej poseduje preko 160.000 originalnih dokumenata, više od 2.000 knjiga i časopisa, preko 1.200 istorijsko-tehničkih eksponata. Arhivska građa iz Tesline zaostavštine je 2003. godine upisana u registar Uneska “Pamćenje sveta”.
Međunarodni aerodrom u Beogradu nosi ime Nikola Tesla. Njegovim imenom nazvani su Elektrotehnički institut u Beogradu koji je osnovan 1936. godine, srednja tehnička škola, biblioteka Univerziteta u Nišu, dve termoelektrane u Srbiji... Spomenici Tesli su postavljeni ispred zgrade tehničkih fakulteta i na aerodromu u Beogradu.
Datum Teslinog rođenja 10. jul, obeležava se u Srbiji kao Dan nauke. Grad Filadelfija u američkoj državi Pensilvanija, proglasio je njegov rođendan za zvanični praznik.
..........................................................................................................................................................................................................................
Vaša mržnja, pretvorena u električnu energiju, mogla bi osvetljavati gradove i gradove.

Nikola Tesla (Srbima i Hrvatima početkom II svetskog rata)

Загреб – “Када видите на простору Спомен-подручја Јасеновац да је посађено цвеће у белим и црвеним квадратима, сложено у облику слова У, нисте сигурни јесте ли будни или у некој ноћној мори.

На месту где се догодио злочин, геноцид, који никад неће престати бољети, који никада нећемо заборавити.

На месту где су били затварани, мучени и убијани људи због тога што су били “криве” националности, вере или светоназора. Догодио се злочин који су почини они чије су ознаке биле слово У и бели/црвени квадрати.

У Јасеновац људи долазе како би исказали пијетет невиним жртвама, а онда виде величање геноцидног режима који је тамо починио злочине у којима је убијено, по службеној евиденцији, преко 80 хиљада људи.

Додатно је важно напоменути да се због симболике Јасеновца, у којем су људи затварани, мучени и убијани не само у име усташке, нацистичке идеологије, него у име хрватске државе и хрватске државности, те чистоће хрватске нације, треба водити посебно рачуна о томе да пристојности ради у Јасеновцу не може бити места нити за законите државне симболе Републике Хрватске, попут заставе и грба уопште.

Пример: Немачка на сличним местима не истиче своје националне и државне симболе, те и на тај начин одаје почаст жртвама концентрацијских логора, и изражава кајање државе у чије име су људи затварани, мучени и убијани.

Захтевамо да меродавне институције реагују на овај чин Управе Спомен-подручја Јасеновац, да се исти уклони, а одговорни примјерено казне,” саопштила је Удруга слободарских активиста.

http://s.tf.rs/2014/01/29/Dokument-01-830x553.jpg     

Đujić sa italijanskim oficirom

»1. Četničke jedinice formiraće se isključivo u srpskim selima na principu dobrovoljnosti, s tim, što će postojeće jedinice imati samo lako naoružanje.

2. Četničke jedinice će se uzdržati od bilo kakve akcije protiv oružanih snaga Nezavisne Države Hrvatske i talijanske vojske.

3. U okolnim selima, koja će se nalaziti pod četničkom kontrolom, ustaška vlast će i dalje normalno postojati. Četnici ne mogu hapsiti ili bilo kako progoniti stanovništvo katoličke vjere, već će sve sumnjive i po javni poredak nepoželjne elemente predavati nadležnim organima Nezavisne Države Hrvatske. Za manja krivična djela, koja počine Srbi, četnički organi mogu poduzimati odgovarajuće mjere, dok će sve političke izgrede predavati talijanskim vojnim vlastima …

6. Između talijanskih vojnih vlasti, vođa četničkih odreda i starešina srpskih sela (kapetana) uspostaviće se tesna saradnja …«

Đujić je u novembru 1941. organizovao narodni zbor u Crnim Potocima na kome je osnovana Dinarska četnička divizija. Đujić, koji je već bio komandant puka “Petar Mrkonjić”, biva izabran za komandanta divizije, a za njijegovog pomoćnika je izabran komandant puka Gavrilo Princip, Brane Bogunović. Momčilo Đujić i Pajo Popović će biti prvi iz kruga »narodnih vođa« koji će se decembra 1941. godine naći u salonu župana NDH Davida Sinčića uKninu. Zajedno s njima dvojicom, kod Sinčića je početkom decembra došao i Brane Bogunović, kojeg će Sinčić ocijeniti kao najpouzdanijeg za suradnju.

Jugoslovenska vojska u otadžbini (JVuO) je godine 1942. preko Ilije Trifunovića Birčanina stupila u kontakt s Đujićem, te njegove jedinice formalno preuzela u svoje redove. U isto vreme Đujićeve jedinice su ušle u zvaničan sastav italijanskih fašističkih snaga kao Milizia Volontaria Anti Comunista, i vodile žestoke borbe protiv partizana. Kasnije su Đujić i Bogunović dobili počasna zvanja četničkih vojvoda.

Pod njegovim su zapovjedništvom četnici počinili mnoge zločine nad civilnim stanovništvom (uglavnom Hrvatima ali i Srbima). Krajem 1942. i početkom 1943. godine Đujić je sa svojim četnicima počinio pokolje po selima Gata, Tugare, Čista, Gornji Dolac, Zvečanje, Dugopolje, Štikovo, Maovice, Utavice, Vinalić, Kijevo i Gorjak. U selu Kosovu kod Knina je formirao i koncentracijski logor, koji su nazivali “malim Jasenovcem” (nazivan je i “srpskim Jasenovcem” ili “drugim Jasenovcem”) a čije su žrtve najviše bili Srbi antifašisti. Okružni komitet KPH za Knin u svom izvješću od 18. listopada 1943., upućenom Pokrajinskom komitetu KPH za Dalmaciju, između ostaloga, ističe i ovo:

Đujić u čuvenom Jasenovcu (Kosovo) ne prestaje da ubija. Zadnjih dana ubio je 15 osoba. Ali ni to ne pomaže.

U Đujićevom logoru je korištena zloglasna sprava za mučenje, nazvana “popovo bure” (velika bačva sa svih strana izvana nabijena dugim čavlima tako da su oštrice bile k unutra. U bure bi se zatvarao logoraš i zatim kotrljao niz strminu kraj crkve Lazarice. Na taj način čavli su sa svih strana probadali logoraša, te su neki prilikom tih koturanja iskrvarili i umrli.), koja je nekada bila izložena u Vojnom muzeju u Beogradu.

Po potrebi je sarađivao i s vlastima NDH (od Velikog župana u Kninu Davida Sinčića prima pomoć u novcu, hrani i drugim ratnim potrebama te sudjeluje u zajedničkim borbenim akcijama sa ustašama) te njemačkim vojnim vlastima u Hrvatskoj. Uoči kapitulacije Italije Đujić je potvrđivao talijanskom komandantu Kninskog sektora svoju saradnju:

»Za sve ovo vreme objektivna i pravilna ocena mojeg ličnog držanja, mojeg vojničkog i političkog rada ne može mi se prebaciti da sam i najmanjim svojim gestom pokazao akt neprijateljstva ili sumnje prema italijanskoj vojsci i italijanskom narodu, jer mi to ne bi dozvolila moja čast i moj srpski ponos, pošto bi to bilo suprotno mojem stavu iskrenog prijateljstva i saradnje sa italijanskim narodom — stavu koji sam zauzeo od prvog dana pa do danas, a kojeg želim da i dalje nastavim.«
Služenje Njemačkoj

Na Kordunu grob do groba,
traži majka sina svoga.
Našla ga je, na grob klekla
i ovako sinu rekla:
"O, moj sine, radost moja,
gdje počiva mladost tvoja?"
Otac plače, majka cvili:
"otvori se, grobe mili".
Grobak se je otvorio,
sin je majci govorio:
"Ne plač' mila majko moja,
teška mi je suza tvoja.
Teža mi je suza tvoja,
nego crna zemlja moja.
Idi, majko, javi rodu,
da sam pao za slobodu.
Kaži, majko, kaži rodu,
da se bori za slobodu.
Hajde, majko, domu svome,
ne dolazi grobu mome".
    

http://www.pressonline.rs/svet/balkan/317381/operacija-oluja-dodik-odlikuje-ratnog-zlocinca.html        

Влада Републике Српске Крајине – обавезна пред Богом, Србима и Повијести – изражава чуђење на изјаве савремених државника у Републици Србији. Једна од њих је и та да је споразум између Београда и Приштине најмудрији корак Владе Републике Србије, пошто је њиме избегнуто да Срби на Косову и Метохији доживе исто што и Срби у Републици Српској Крајини. Овакво тврђење се не би могло очекивати ни од једног државника, јер је судбина Срба на Косову и Метохији, овим споразумом, одређена да буде истоветна судбини Срба у Републици Српској Крајини, будући да су и крајишки Срби „спасени“ у Источној Славонији, Западном Срему и Барањи Ердутским споразумом 1995, на исти начин као Срби на северу Косова Бриселским.           

„Optužuje nas se“, kaže Tito, „Da smo zaboravili objaviti neke dokumente o događajima poslije rata. Primjer je „Bleiburg“ i zašto se šutjelo o toj nesreći hrvatskog naroda. Ustaški emigranti i njihovi simpatizeri u inostranstvu optužuju mene da sam ja to stopirao, da sam ja naredio ubijanje ustaša, četnik , domobrana i belogardejaca koji su nakon sloma Njemačke, do tada njihovih saveznika, bježali iz zemlje bojeći se kazne za svoje zločine. Pa zaboga, drugovi, o tome se piše jednostrano, bez analitike, bez dokaza. Postoje moje depeše, tu je Kosta pa može potvrditi, o zabrani kažnjavanja zarobljenika bez suda.

Postoje moje depeše, tu je Kosta pa može potvrditi, o zabrani kažnjavanja zarobljenika bez suda – piše Tito

Znam da Kosta, krunski svjedok, ima cjelokupnu dokumentaciju o „Slučaju Bleiburg“ i trebalo bi, jasno sa dokumentacijom koju posjeduju Englezi i Amerikanci, to objasniti. Mi šutnjom kao da potvrđujemo što emigrantska štampa o tome piše, a piše što je i što nije istina, onako kako njima sada odgovara. Ja znam samo jedno, kad sam poslije rata o tome razgovarao s Churchillom i što se sve piše u emigrantskoj štampi, a i govori o tome, da mi je Churchill odgovorio: „Maršale, pustite ih neka pišu i govore. Mi Englezi, a i Amerikanci, znamo tko je kriv za tu tragediju. Mi smo, u svojim službenim biltenima, javno rekli da je za pogibiju tih nesretnika kriv Pavelić koji je iz Hrvatske pokupio sve što je mogao, da spasi sebe i svoje. Da nisu slušali Pavelića mnogi od njih i danas bi bili živi.“ Da, tako mi je rekao Churchill. Postoje dokumenta ne samo kod nas, već i kod Engleza i Amerikanaca, da je svoju vojsku, ne samo ustaše koji su bježali zbog zločinstva, Pavelić i njegovi generali su i domobrane, mobilizirane pred kraj rata, obukli ustaške uniforme i da sa djelom građanstva bježe pred komunističkim „osvetnicima“ kako su plašili narod i pripremali za bijeg. Zamislite, pa i deset tisuća Đujićevih četnika bježalo je preko Zagreba, s Pavelićevom dozvolom u tom povlačenju.

Strah od kazne „pobratio“ je Pavelića i Đujića, a oba su tada bili na spisku ratnih zločinaca. A sada nas i ustaše i četnici optužuju za „Bleiburg“

Strah od kazne „pobratio“ je Pavelića i Đujića, a oba su tada bili na spisku ratnih zločinaca. A sada nas i ustaše i četnici optužuju za „Bleiburg“. Mislio je Pavelić, a to potvrđuju i dokumenti, kako će s nekoliko stotina tisuća, što vojske, što civila, imati mogućnosti pregovarati s Englezima i Amerikancima na ravnopravnoj bazi. Prevario se i kada su Englezi tražili da predaju oružje, Pavelić i njegovi generali su to odbili. Tada je u povlačenju najviše poginulo ustaša i domobrana koji su pokušali proboj, ali su u okršajima sa našom Armijom, koja im je zapriječila proboj, zaustavljane. S druge strane, više tisuća te vojske u rasulu poginulo je i od mitraljiranja engleske armije, koja je dobila zadatak sprječavanja proboja prema zapadnim saveznicima. Sam Pavelić napisao je, odmah poslije rata, da su za „Bleiburg“ najviše krivi Englezi, da bi na kraju konstatirao: „Englezi me nisu htjeli prihvatiti jer im to nije bilo u interesu. Oni su veći krivci za tu našu katastrofu od Titovih partizana „.