IZDAJA REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

IZDAJA REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE

Počalji  Milan taj Ned Nov 18, 2012 7:02 pm

Kratka istorija izdaje Republike Srpske Krajine

1
KRATKA ISTORIJA IZDAJE REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE
Piše: Ratko Ličina, ministar Vlade Republike Srpske Krajine u izgnanstvu
Deveti januar 1993. je zlokoban za Republiku Srpsku Krajinu i sveukupne
srpske interese. Toga dana, za okruglim stolom u Beogradu, sedale su
vođe: Jugoslavije,
Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Ništa nije
nagoveštavalo da će državnici, najavljenim savetovanjem, usloviti skori srbski
poraz na svim poljima. U prvom redu, na ratištima - od višestruko slabijeg
neprijatelja.
Ne verujem da je iko od istraživača jugoslovenskih zbivanja nazreo šta se toga
dana desilo u svečanoj sali Saveznog izvršnog veća na Novom Beogradu (kako se u
bivšoj Jugoslaviji zvala ta zgrada).
Možda se ništa nije ni desilo - bar ne nešto neuobičajeno. Tako su izgledali
svi susreti srbskih vođa posle razbijanja SFR Jugoslavije. Pokazaće se da im je
(VOĐAMA), u to vreme, um bio ili nezreo, ili pomućen - predodređen za nanošenje
štete sopstvenom narodu. Ta pomućenost je, siguran sam, posledica i ophrvanosti
navikom da će se svaki državni ili nacionalni problem, na neki nejasan način - a
zadovoljavajuće, rešiti i da oni tu ne treba ništa da preduzimaju.
Bilo je to jalovo
intelektualno nasleđe iz pedesetogodišnjeg perioda komunističke
vladavine, kad je,
za svaki društveni, državni i bilokoji problem, rešenje donosio Jospi Broz Tito,
ili njegov partijski Centralni komitet. Deo tog jalovog
(intelektualnog - može se
reći i nacionalnog) nasleđa je i bolećivost prema braći muslimanske i katoličke
religije i opasno srbsko zatvaranje u zavičajne granice - s nehajnošću
prema drugim
srbskim etničkim zemljama.
Da ove ocene nisu bez uporišta, pokazaće i ovo savetovanje srbskih prvaka i
potonje ponašanje stranačkih vođa i uticajnih intelektualaca.
Od ovog dogovora (uzimajući u obzir odnos vojnih snaga sukobljenih strana)
mogle su se očekivati samo odluke o vojnim operacijama protiv hrvatskih i
muslimanskih separatističkih snaga i - srbska pobeda. Uslovi za to su bili
izvanredni. Prvi put u istoriji, nametnuti rat Srbima, trajao je bez uobičajenih
srbskih podela na dve (međusobno) sukobljene vojske. Bilo je to veliko srbsko
(nacionalno) dostignuće ratnih godina 1991 - 1995. Prevazilaženjem te strašne,
samoubilačke, srpske boljke iz davnije i novije prošlosti (Srbi i u turskoj i u
austrijskoj vojsci, Srbi u vojsci Austrougarske protiv Srbije i Crne
Gore, Srbi u
partizanima i četnicima, Srbi infobirovci i Srbi titovci), verovalo se, biće
omogućene lake pobede na bojnom polju protiv muslimansko-hrvatskog
neprijatelja. S
takvim predubeđenjem su pošli članovi delegacije Republike Srpske Krajine iz
Knina u Beograd.
Srpske vođe su se okupile i raspravljale o prilikama na ratištima oko
Republike Srpske. Ovako je formulisana jedina tačka dnevnog reda, tog 9. januara
1993:
1) Situacija u Republici Srbskoj.
Podrazumevala je mere protiv hrvatsko-muslimanskih napada na srbska naselja
i granične položaje Republike Srpske. Tih dana su jedinice Republike Hrvatske i
one iz Hercegovine i Bosne pljačkale i palile srbska sela u Hercegovini,
usmeravajući svoj prodor prema Trebinju i Nevesinju. Rušile su
pravoslavne hramove
i skrnavile grobove srbskih civila, pobijenih u Drugom svetskom ratu.
U isto vreme,
mirovni posrednici su predlagali kantonalno ujedinjenje tri verske zajednice u
Bosni i Hercegovini - u jednu državu, umesto da, tih dana, zaprete
Hrvatskoj zbog
etničkog čišćenja Hercegovine od Srba.
2
Delegacija Republike Srpske Krajine (premijer mr. Zdravko Zečević, ministar
inostranih poslova Slobodan Jarčević i savetnici u Vladi Dušan Starević i Boro
Martinović) pošla je u Beograd sa stavom da se hrvatska ofanziva
zaustavi uvođenjem
u borbu jedinica: Jugoslavije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine.
Jugoslovensko vojno angažovanje, omogućavao je Vensov plan i ugovor o
povlačenju JNA
iz Bosne i Hercegovine - u oba slučaja je jugoslovenskoj strani dato
do znanja da može
upotrebiti svoju vojsku ako srbskom narodu u RSK i RS bude zapretila
opasnost. To su
predstavnici vlasti SR Jugoslavije, napadno, isticali za skupštinskom
govorinicom, na partijskim skupovima i u izjavama za novinare.
Delegacija Republike
Srpske Krajine je polazila od toga da će neukroćena Hrvatska ojačati
na bojištima
Bosne i Hercegovine i da će se, kasnije, obrušiti na Republiku Srpsku Krajinu.
Posebno je to izvesno, ako vojska Jugoslavije ostane neaktivna i ako mirovni
posrednici takvo stanje počnu tumačiti obaveznim pravilom pri svakom sledećem
napadu Hrvata i muslimana na Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku.
Što se tiče stvaranja jedinstvene Bosne i Hercegovine s pravoslavnim,
muslimanskim i katoličkim kantonom, delegacija RSK je pošla iz Knina
sa stavom da
je takvu državu nemoguće stvoriti, jer bi ona, u pravom smislu, bila monstrum
država. Spremili smo se da obrazložimo da ona ne bi mogla imati ni zajedničku
zastavu, ni grb, ni jezik, ni obrazovni sistem - posebno ne istovetne
udžbenike iz
istorije, itd. U međuanrodnim previranjima, zaključili smo, Srbi Bosne i
Hercegovine bi tražili saveznike u srbskim državama, Hrvati u Hrvatskoj, a
muslimani u Turskoj i drugim muslimanskim zemljama. Krajišnici su, zato, imali
nameru da zastupaju gledište o ujedinjenju Jugoslavije, Republike
Srpske i Republike
Srpske Krajine.
Delegaciju Republike Srbije, činili su Slobodan Milošević, predsenik i
Vladislav Jovanović, ministar za inostrane poslove; Republiku Crnu Goru: Momir
Bulatović, predsednik i Milo Đukanović, premijer; Republiku Srpsku: dr Radovan
Karadžić, predsednik, dr Nikola Koljević, potpredsednik i Aleksa Buha,
ministar za
inostrane poslove i SR Jugoslaviju: Dobrica Ćosić, predsednik i general Života
Panić, načelnik GŠ Vojske Jugoslavije.
Kad smo ušli u salu, za stolom je bio samo general Života Panić. Pored njega
su seli Kninjani: Boro Martinović i Dušan Starević, a do ove dvojice, levo,
premijer Zečević i ja. Martinović i Starević su razgovarali s
generalom Panićem o
potrebi da se, zajednički, zaustavi hrvatska ofanziva u Zapadnoj
Hercegovini i da se
Hrvatima zapreti da ne čine slične korake - ni protiv Republike
Srpske, ni protiv
Republike Srpske Krajine. General Panić se ponašao kao da mu ovo govore nestašna
deca. Nehajno je odgovarao da Vojska Jugoslavije nema snage za tako nešto. Na
Martinovićevu primedbu da je ona brojnija, opremljenija i snažnija od hrvatske,
general Panić je, opet nehajno, dodavao da jugoslovenska vojska nema,
ni približno,
tehniku kakvu ima NATO. Razgovor je prelazio i na međunarodne odnose, o kojima
general nije detaljnije raspravljo, ali ih je komentarisao tako kao da
su, prethodno,
Krajišnici od njega tražili da objavi rat NATO-u. Videlo se da general
Panić daje
do znanja da se Vojska Jugoslavije neće mešati u srbsko-hrvatske i srbsko-
muslimanske oružane sukobe - kao da se radi o ratištima u nekim prekomorskim
zemljama, a ne u srbskim (evo, general Panić ispoljava spomenutu
srpsku zavičajnu
skučenost - kod njega nema ni nagoveštaja o brizi za celinu srbskih nacionalnih
interesa).
U toku ove blage (ali zlosutne) prepirke, ušla je delegacija Republike Srpske,
pa smo ustali da se pozdravimo. Karadžić, Koljević i Buha su seli
preko puta naše
delegacije, desno od generala Panića. Zatim su stigli Crnogorci i,
posle rukovanja,
3
zauzeli mesto levo od Krajišnika. S Bulatovićem i Đukanovićem su došla još dva
člana, ali ih nisam poznavao, niti sam im znao zvanja.
Uz više živosti, dočekali smo dolazak predstavnika Srbije: Slobodana
Miloševića i Vladislava Jovanovića. Jovanović se rukovao sa svima, a
Milošević je
stao nekoliko metara od stola - držeći u desnoj ruci zapaljenu kubansku cigaru.
Pozdravljao se podizanjem leve ruke prema svakoj grupi za stolom. Nije
se rukovao ni
sa kim. Malo je stojao, pa je najbližima i Vladislavu Jovanoviću nešto rekao,
okrenuo se i izišao iz sale. Republiku Srbiju je ostao da predstavlja
samo ministar
Jovanović. Seo je između delegacije Republike Srpske i generala Panića.
Poslednji je ušao Dobrica Ćosić, vođa delegacije Savezne Republike
Jugoslavije i predsedavajući na ovom srbskom samitu. Pozdravio sa sa
svima i zauzeo
mesto između delegacija Republike Srpske i Crne Gore. Nije pitao zašto nema
Slobodana Miloševića.
Otvorio je sednicu i dao je reč dr Radovanu Karadžiću. Predsednik Republike
Srpske je govorio o pregovorima za uređenje bivše Bosne i Hercegovine, iznoseći
detalje iz predloga mirovnih posrednika i svoje stavove o njima. Nije pokazivao
strepnju za sudbinu srbskog naroda u Bosni i Hercegovini i to je bilo
iznenađenje za
nas - Krajišnike. Mi smo s tom strepnjom stigli u Beograd i bili
uvereni da će se
doneti odluke o suzbijanju svakodnevnih ofanziva muslimana i Hrvata, ozbiljnim
angažovanjem potrebnih vojnih snaga svih srbskih država, posebno iz Jugoslavije.
Posle je govorio i Vladislav Jovanović, pa nešto i general Panić. No, sve
izgovoreno je bilo bez znakova da će srpske vođe doneti bilo kakvu
značajnu odluku.
Onda je, u ime delegacije RSK, zatražio reč Dušan Starević. Prethodno je davao
znake meni da govorim i iznesem iluzornost stvaranja kantonalne Bosne i
Hercegovine, što sam, još u Kninu, predstavio kao gradnju monstrum države.
Stareviću se sviđalo ovo određenje, pa je želeo da ga obrazložim.
Priznajem, nisam se
usudio da govorim. Imao sam tremu od pomisli da nisam dorastao skupu gde će se
doneti sudbonosne odluke. Zato je Starević rekao nešto o nemogućnosti
funkcionisanja jedinstvene Bosne i Hercegovine posle ovako krvavog obračuna među
njenim religioznim grupama. Dodao je: ''Naš ministar inostranih
poslova Jarčević je
pravilno zaključio da bi to bila monstrum država''. Starević je
ukazivao na potrebu
da se neprijatelj mora pobediti na frontu (jer nas napada), ali je klima, posle
Karadžićevog izlaganja, pokazivala da se o nekom zajedničkom vojnom angažovanju
protiv muslimana i Hrvata neće ni raspravljati.
Posle Starevića je govorio premijer RSK mr. Zdravko Zečević. Pozivao je na
slogu među srbskim zemljama, zajedničku strategiju i zajedničke mere protiv
neprijatelja. On je bio čovek koji ništa nije prećutkivao. U tom
momentu, nije otrpeo
ni ponašanje članova crnogorske delegacije. Sedeli su i nezainteresovano pratili
izlaganja ostalih. Milo Đukanović je češće gledao preko drugih
delegacija, a Momir
Bulatović pred sebe, u svoje šake. Zečević je, povišenim glasom, ovako
završio svoje
izlaganje:
''A sada, neka mi kažu braća - Srbi iz Crne Gore - zašto ništa ne govore?''
Milo Đukanović se trgao i malo nakrivio glavu. Videlo se da se čudom čudio -
otkuda pravo ovom Kninjaninu da (tako drsko) proziva rukovodioce Crne Gore, koje
tema na sastanku i ne zanima. Da je ovakav zaključak o tadašnjem premijerovom
premišljanju (i premišljanju ostalih iz Crne Gore) tačan, pokazaće reč
predsednika
Crne Gore Momira Bulatovića. Nije pokazivao iznenađenje posle pitanja krajiškog
premijera. Za razliku od Đukanovića, ostao je miran. Nemarno je digao ruku i
zatražio od predsednika Ćosića reč. Tiho je govorio i videlo se da je
želeo da ostavi
utisak dobrog i mudrog govornika. Ohrabrio ga je i prethodni tok rasprave.
4
Očigledno, bio je zadovoljan što radikalni stav Republike Srpske Krajine prema
neprijatelju, niko ne uzima u obzir. Ovakva atmosfera sa skupa će ga navesti da
izgovori nešto čega bi se morao zastitdeti i čovek koji nema nikakve
veze s državnim
funkcijama.
Mora mu se priznati da je umeo lepo da se izražava, bez obzira što u tom
izražavanju nije bilo ni traga od državničke (i nikakve) mudrosti - u
koju je on bio
uveren. Govorio je o poznatim činjenicama - vezanim za pregovore o Bosni i
Hercegovini u okviru Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji. A posle toga
neobavezujućeg monologa, povisio je glas. Želeo je, tako, da uverljivije ostavi
povoljan utisak na većinu prisutnih - na sve osim na Krajišnike.
Znajući da je kod
članova ostalih delegacija našao istomišljenike, izgovori je i sledeće:
''Pa vidite. Situacija je tako nejasna, da ja i ne znam ko mi je neprijatelj.
Prosto, ne znam u koga da uperim pušku''.
Zatražio sam reč. Predsednik Ćosić mi je rekao: ''Izvolite''.
Više nisam imao tremu. Ovako izgovorena rečenica me je uverila da sedim s
ljudima koji i ne naslućuju kakve su ih istorijske okolnosti zatekle na kormilu
država. (Kako sam naveo na početku - s umom koji očekuje da će sve nedaće i
predstojeće srpske tragedije otkloniti neko - kao Josip Broz Tito i nešto - kao
partijski Centralni komitet).
Obrušio sam se na predsednika Momira Bulatovića. Pitao sam ga zar mu nije
jasno da mu je neprijatelj onaj ko ubija njegov (srbski) narod.
Skrenuo sam mu pažnju na
trenutna nedela hrvatske i muslimanske vojske u Hercegovini i drugim srbskim
krajevima. Na kraju sam mu objasnio:
''Vaši neprijatelji su muslimanska i hrvatska vojska. U njih uperite puške. I
znajte, to su prvi ešaloni NATO-a, ali ako pobedite te prve ešalone, neće
Zapadnoevropljani i Amerikanci slati protiv Vas decu iz utroba svojih žena''.
Svi prisutni su bili iznenađeni. Mora da sam govorio i glasno. Nastao je mali
tajac, a Momir Bulatović, suprotno svojoj navici da ne dozvoli da ga
iko nadgovori,
nije zatražio reč da polemiše sa mnom. Pognuo je glavu i ćutao. Nije
se snašao ni
predsedavajući Ćosić. Uzeo sam ponovo reč. Obratio sam se predsedniku Ćosiću:
''Gospodine Predsedniče, Vi ste dužni da pošaljete armiju u Hercegovinu i da
tamo slomite hrvatsku ofanzivu. Posle toga, Hrvatska se više neće usuđivati da
napada Republiku Srpsku i Republiku Srpsku Krajinu. Onda će se sporovi moći
rešavati pregovorima''.
Ćosić se vidno zbunio. Čak mu je i brada malo zadrhtala. Izgovorio je, samo:
''Vi mene pozivate u rat!?''
''Da! Pozivam Vas u rat!'' - odgovorio sam.
` Želeo sam da nastavim dijalog sa njim, ali je to onemogućio dr Radovan
Karadžić. Do tada smo svi govorili sedeći, a on je sad, naglo, ustao.
Da bi me sprečio
da još nešto izgovorim, brzo je dobacio predsedniku Ćosiću:
''Mi Vas ne zovemo u rat, gospodine Predsedniče! Nama takva pomoć od
Jugoslavije nije potrebna. Jedino što tražimo od Vas, gospodine
Predsedniče, je da
nas Jugoslavija prizna u granicama koje imamo...''
Predsednik Republike Srpske je još govorio i otvorio neke nevažne teme,
kojih se više i ne sećam. Posle njega je zatražio reč Momir Bulatović, ali nije
polemisao sa mnom. Nije se osvrtao ni na svoju malopređašnju
zbunjenost - da ne zna ko
mu je neprijatelj i da ne zna u koga pušku da okrene. Opet je govorio
tiho, podvlačeći
da Crna Gora nema nikakve posebne interese, nego da će delovati onako
kako to budu
činile i druge: Srbija, Republika Srbska i Republika Srbska Krajina.
Time je sastanak završen.
5
Dokument Predsednika Ćosića o obavezama Jugoslavije
Jednom prilikom sam, koju godinu kasnije, video u Saveznom komitetu za
saradnju sa UNPROFOR-om dokument iz kabineta predsednika Dobrice Ćosića, od 12.
januara 1993. Verovali ili ne, bila je to zabeleška o sastanku Predsedništva
Jugoslavije od 8. januara 1993. godine - samo dan ranije od ovog
srbskog samita. I što
je najzagonetnije - u njemu je ubeležen zaključak da će Vojska Jugoslavije
intervenisati protiv muslimana i Hrvata ako ugroze srbski narod u Republici
Srbskoj Krajini i Republici Srbskoj. Eto, 24 časa posle takvog
zaključka, predsednik
Dobrica Ćosić se iznenadio kad sam mu predložio da pošalje vojsku, tih
dana, protiv
Hrvata u Hercegovini. A da mu nikad nije ni bila namera da se drži
odredbe iz ovog
svog dokumenta o obaveznoj odbrani srbskog naroda, pokazaće i događaji
od 22. januara
1993. godine. Toga dana je predsednik Ćosić doputovao u Beograd iz
Ženeve, a Hrvati
su izvršili agesiju na Republiku Srpsku Krajinu - u Ravnim kotarima, u okolini
Masleničkog mosta i na područje hidroelektrane Peruće.
Po nalogu Vlade u Kninu, trebalo je da stupim u vezu sa rukovodiocima Srbije
i Jugoslavije, radi zahteva za hitnu vojnu pomoć. Odlučio sam se da potražim
predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Bilo je jasno da je najuticajniji
državnik u Srbiji i Jugoslaviji. Ali, niko nije želeo da kaže gde se
nalazi i na koji
telefonski broj mogu da ga pozovem. Nekoliko puta sam zvao njegovu sekretaricu.
Bezuspešno. Posle mi se javio predsednik Vlade Republike Srbije Radoman Božović.
Izrazio je zabrinutost za narod u Krajini i promrmljao - da on nema nikakvu
nadležnost oko slanja jugoslovenske armije u pomoć Krajišnicima.
Uveravao me je da
ne može da stupi u telefonsku vezu sa Miloševićem, jer je ovaj
napustio Beograd i
nije obavestio kuda je otišao. Dodao je da je za vojsku nadležan njen Vrhovni
komandant - Dobrica Ćosić.
Bio sam ministar u Vladi RSK tek treći mesec i do ovog momenta nisam
verovao da bi državnici u Beogradu mogli ovako da postupaju. Ali, eto,
uverio sam se.
Svi će pokazati isti nivo neozbiljnosti, poput Radomana Božovića - koji se igrao
nadležnostima, kao da je u pitanju omladinski slet, a ne prolivanje
krvi sopstvenog
naroda.
Od sastanka Vrhovnog saveta odbrane (što se očekivalo), vidim, nema ni
pomena.
Telefonirao sam predsedniku Ćosiću. Odazvao se. Tek je došao iz Ženeve, gde
je imao susret s funkcionerima Ujedinjenih nacija. Počeli smo razgovor
s razmenom
pozdrava i ljubazno. Obavestio sam ga dokle je hrvatska vojska napredovala na
teritoriji RSK, da ruši naselja i ubija civilno stanovništvo. Zatim sam izneo
mišljenje da Vojska Jugoslavije treba da pritekne u pomoć krajiškoj i
zamolio sam ga
da izda, istog dana, naređenje u tom smislu. Posebno, za dejstva ratnog
vazduhoplovstva. Preklinjao sam da to bude odmah, aludirajući svojom molbom na
dijalog oko neprilika na frontu srbskih oficira iz Prvog svetskog
rata, u jednom od
njegovih romana. Od tog momenta razgovor je postao drukčiji. Dodao sam
da prepusti
generalima vreme i mesto napada na hrvatske oružane snage. Predsednik Ćosić se
iznenadio predlogu, istovetno kao i 9. januara. Možda se i prenerazio, kad sam
izgovorio da generali donesu operativnu odluku. Počeo je da objašnjava
da to ne može
da učini, da je u pitanju veliki rizik i da će Međunarodna zajednica osuditi
Hrvatsku i ova će biti primorana da povuče vojsku iz Krajine. Rekao sam mu da su
operacije hrvatske vojske u toku i da postoji opasnost da uklešte Knin
sa dve strane.
Upozorio sam da će Hrvati napraviti, u tom slučaju, masovni pomor
Srba, a da od njih
osvojene teritorije nikad nećemo vratiti. Ako ih ne pobedimo na bojnom
polju. Nije
6
se obazirao na mogućnost ovako tragičnog ishoda. Počeo je da govori na
takav način da
sam mogao zaključiti da se pokajao što je pristao na razgovor sa mnom.
Na kraju je
rekao da vojsku neće slati u pomoć Krajini. To mu nisam oćutao, dobacio sam mu:
''Tako nešto, Vi ne biste napisali u svojim romanima''.
Tad je izgubio kontrolu nad sobom. Viknuo je u slušalicu:
''Mislite li Vi da ste veći patriota od mene?!''
Razmenili smo još nekoliko rečenica, ali one više nisu imale nikakav značaj
za ugrožene Srbe u Krajini. Predsednik Ćosić je zaboravio zbog čega
sam ga zvao i
govorio je kao da je u pitanju rasprava o nijansama naših karaktera, a ne o
krvoproliću na delu nacionalne teritorije.
(Dok sam razgovarao s predsednikom Ćosićem, u mojoj kancelariji je bio
novinar Zoran Bogavac. Video sam da beleži moje reči ovog razgovora. Rekao je:
''Neka ovo ostane za istoriju''.
Kao i svaki novinar, nije održao reč. Za nekoliko dana je objavio ovaj
telefonski razgovor u časopisu ''Duga''. Naravno, nije doslovno, jer
mu nisam preneo
šta je govorio predsednik Ćosić. Zbog članka me je zvao savetnik
Predsednika Ćosića
Svetozar Stojanović i ozbiljno mi zamerio što sam razgovor ustupio
novinaru. Rekao
je da je skoro doslovno prenesen - znači da ga je Bogavac prilično uspešno
rekonstruisao, ili ga je dobio od Državne bezbednosti Srbije. Ne znam. Uglavnom,
odgovorio sam Stojanoviću da nisam znao da je neko moj i Predsednikov razgovor
snimao i ustupio novinaru. Uveravao sam dr Stojanovića da nisam učestvovao u
obelodanjivanju razgovora s Predsednikom Ćosićem).
Zvao sam, telefonom, generala Životu Panića, ali mi u Generalštabu nisu
davali vezu. Uzeo je slušalicu general Domazetović. Iznenadio se da ministar
Krajine nešto pretražuje po Generalštabu Jugoslavije. Ipak je pristao
na razgovor i
bio je prilično korektan - rekao mi je da su krenuli na ratište kamioni ''dobro
natovareni''. Ali, dodao je nešto u smislu da svako treba da se bavi
svojim poslom, a
to su vojna lica, u to vreme, često ponavljala - kada bismo mi iz
Vlade tražili neko
objašnjenje, ili izražavali sumnju u spremnost naše vojske da odbrani zemlju.
Za razliku od državnika i generala, građani Srbije i Crne Gore su drukčije
reagovali na hrvatsku agresiju od 22. januara 1993. Sami su išli na
ratište, a oko
25.000 ih je otišlo preko našeg vojnog predstavnika u Beogradu. Svoje
dobrovoljce su
poslale: Srbska radikalna stranka, Stranka srbskog jedinstva, Srbski
pokret obnove,
stranke Milana Paraškog i Mirka Jovića, i još neke. Preko našeg
punkta, otišao je
na front i Kapetan Dragan - samo sa dvojicom saradnika. Nažalost, Generalštab
Srpske vojske Krajine ih nije iskoristio u okršajima. Posle dve tri
nedelje, skoro
svi su vraćeni kućama, a najveću netrpeljivost oficiri u Krajini su
pokazali prema
Željku Ražnatoviću Arkanu i njegovim momcima.
Čudna odluka Generalštaba Srpske vojske Krajine
Činjenica da desetine hiljada dobrovoljaca (pored spomenutih 25.000, u RSK su
stizali i drugi, iz: Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i iz
inostranstva) nisu bile
iskorišćene na slamanju hrvatske ofanzive i izbacivanju okupatorskih trupa s
državne teritorije, govori o nemaru prema nacionalnom interesu i na nekim nižim
nivoima u vlasti tadašnjih srbskih država - upravo, onako kako se taj nemar
iskristalisao na sastanku srbskih vođa 9. januara 1993, u Beogradu.
Očigledan primer
je ponašanje vojnih krugova Republike Srpske Krajine u vreme spomenute hrvatske
agresije na RSK, 22. januara 1993.
U to vreme je ministar odbrane Krajine bio pukovnik Stojan Španović. Imao
je česte susrete sa predstavnicima UNPROFOR-a i mnogi su ga uvažavali. Jedan od
7
njih mu je dao planove predstojeće hrvatske agresije i obavestio ga da
će uslediti 22.
januara 1993. Ministar Španović je, u tajnosti, mobilisao Benkovačku brigadu i
pripremio je hrvatskim trupama zamku u Ravnim kotarima. Tri dana pre agresije,
načelnik GŠ Srpske vojske Krajine general Mile Novaković, pismenom naredbom,
demobiliše vojnike i oficire ove brigade. Ministar Španović je bio zaprepašćen,
konsultuje Vladu i piše pismo generalu Novakoviću da se mobilizacija ponovi i
brigada hitno vrati na položaje. Usledilo je nešto što se više ne može oceniti
rečju ''zaprepašćenje''. Ko zna koji pojam treba upotrebiti - general
Novaković je
odgovorio ministru vojske da Generalštab Srpske vojske Krajine ne
obavezuju naredbe
ministra odbrane i da on ne dozvoljava obavljanje mobilizacije.
(Kopije oba pisma,
srećom, sačuvao je ministar Španović i sklonio ih na nekoliko mesta). Uglavnom,
general je ovakvom odlukom odbio nadležnost Vlade RSK, a može se samo
pretpostaviti da je oko ovoga bio konsultovan i Vrhovni komandant, Predsednik
Goran Hadžić. On je, verovatno, podržao stav Generalštaba, a ne Vlade
- inače se ne
može drukčije objasniti ovakav ishod razilaženja Vlade i Generalštaba u vezi sa
preduzimanjem (nepreduzimanjem) mera za odbranu zemlje.
Usledila je hrvatska ofanziva - tačno onako kako je jedan od oficira
UNPROFOR-a obavestio ministra Španovića, 22. januara. Prema dostavljenom planu,
glavnina hrvatske vojske je upala u Ravne kotare - u nebranjen
prostor, opljačkala i
popalila sela, a zatečene civile pobila.
Nešto slično se desilo i pred hrvatsku agresiju 8. septembra 1993. Nekoliko
dana pre ovog datuma, srbska vojska je uklonila zaprečne pešadijske i
tenkovske mine
u području Medačkog džepa. Tako je hrvatska vojska prešla bezopasan
granični pojas i
upala u 11 srbskih sela i zaselaka, ubijajući zatečene civile. Hrvati
nisu poštedeli
život ni domaćim životinjama, a sve srpske kuće su popalili. Bio je to
najočigledniji poduhvat ''spržene zemlje'' - pojam u hrvatskoj vojnoj
terminologiji,
koji će biti primenjen i u kasnijim napadima na Republiku Srpsku Krajinu.
Na dan hrvatske agresije, Vlada RSK je napisala naredbu Generalštabu da
preduzme sve da bi se neprijatelj izbacio s državne teritorije. U isto
vreme, Vlada je
odbila svaku pomisao na pregovore s Hrvatskom dok se ne eliminišu sve posledice
ovog hrvatskog napada. U isto vreme, teritorijalna odbrana Like (pod četničkim
znamenjima), na čelu sa Radetom Čubrilom, krenula je u Medački džep.
Doborovoljci su
se javljali, ponovo, sa svih strana. U isto vreme, Generalštab, po nagovoru
UNPROFOR-a, počinje posredne pregovore sa Hrvatima. Garantuje se povlačenje
hrvatske vojske, ali se, u isto vreme, zabranjuje povratak srpske
vojske i policije u
Medački džep. Vlada ne prihvata uslove, ali Generalštab potpisuje
takav sporazum, ne
obaveštavajući Vladu. Vojska, u isto vreme, hapsi Radeta Čubrila.
Umalo nije došlo
do međusrbskog obračuna. Srećom, izbegnut je - a njega se srbski narod
plašio više
od rata sa Hrvatima. Iz tog razloga, Rade Čubrilo i pripadnici ličkih
teritorijalnih jedinica su se primirili, ali su ispisivali parole o
''izdajničkoj
Vladi'' i ''izdajničkim generalima''.
U ovakvoj situaciji, kad se odustalo od obračuna s agresorom na bojnom polju,
Vladi je preostalo da na pregovorima pokuša povratiti suverenitet nad
teritorijama
koje su Hrvati zauzeli u junu 1992 (Miljevački plato), u januaru i
septembru 1993. I
kao što to biva, mada je uspevala da neke povoljne sporazume i
potpiše, situacija je
ostajala onakva kakvu su uspostavile vojne snage na terenu - a one su
bile u korist
Hrvatske.
Kad se govori o Srbskoj vojsci Krajine u ovo vreme, bio bi greh ne spomenuti
vojni poligon Kapetana Dragana, u Bruški, u Dalmaciji. Kad su ga posetili visoki
službenici američkog Kongresa i jedan od bivših zamenika ministra inostranih
8
poslova SAD, bili su zaprepašćeni visokom obučenošću vojnika i oficira. Kapetan
Dragan je demonstrirao vojne veštine maladih kursista i Amerikanci su mu uputili
čestitke. No, Amerikance je najviše iznenadio sadržaj jedne video
kasete. Prikazan
je sa nje film o Draganovim vojnicima - snimljen u okolini Splita i
Šibenika. Da ne
bi bilo prevare, oni su se slikali u Splitu s hrvatskim novinama, na
kojima se video
datum. Bili su obučeni u hrvatske uniforme i čak su, iznad Splita,
razvlačili žicu
svog poljskog telefona. To su bili mladići rođeni, uglavnom, u
Dalmaciji, pa Hrvati
nisu mogli ni da pomisle da su mogli biti Srbi. Bilo ih je i iz
mešovitih brakova
(srbsko-hrvatskih). Jedan dobrovoljac među njima bio je iz Smedereva,
ali je morao da
ćuti da ne bi izgovorio koju reč tipičnu za svoj daleki zavičaj, što
bi odalo celu
grupu.
Kad je bilo odlučeno da se, posle hrvatske agresije od 22. januara 1993, napadne
hrvatska vojska oko Šibenika i Zadra, ovi momci Kapetana Dragana su već bili
stigli do hrvaske artiljerije (kao hrvatski dragovoljci) i iz topova su izvadili
udarne igle. Međutim, ovaj protivnapad srpske vojske je otkazan kad je
već počeo.
Nikad, niko od oficira nije obavestio Vladu po čijem naređenju.
Predložio sam Vladi da se Kapetan Dragan naimenuje za glavnog inspektora
vojske i da se pri svakom korpusu otvori po jedan njegov centar za
obuku. Vlada je
usvojila predlog i prosledila ga Generalštabu. Posle izvesnog vremena, Kapetan
Dragan je otišao na odmor u Beograd, a njegov kamp je neko od oficira zatvorio,
odnevši svu opremu - neznano kuda.
Mere Međunarodne zajednice protiv Republike Srpske Krajine
Posle odluke da se protiv Hrvata ne ulazi u veće okršaje u septembru 1993,
bilo je jasno da će se hrvatski rukovodioci odlučiti za konačni vojni obračun sa
RSK. No, do tada je Srbska vojska Krajine još uvek predstavljala
ozbiljnu pretnju za
agresora. Imala je oko 50.000 vojnika (Krajišnika i dobrovoljaca) i solidno
naoružanje, a još je bilo raspoloženja u drugim srbskim krajevima i
inostranstvu da
se, po potrebi, broj dobrovoljaca višestruko poveća.
Hrvati su računali s tri svoje prednosti u bliskoj budućnosti:
1) Jugoslavija i Republika Srbska neće pomoći Republici Srbskoj Krajini u
slučaju opšte hrvatske ofanzive,
2) Vojska Krajine će se osipati, jer će stroge sankcije Saveta bezbednosti
oslabiti privredu i dovesti do potpunog siromaštva stanovništva, a
3) Vojska Hrvatske će, za to vreme, brojčano i stručno jačati i naoružavati se.
Ovi zaključci nisu posleratna mudrost. Odmah posle hrvatskog napada u
septembru 1993, Ministarstvo za inostrane poslove RSK je procenilo da će
zapadnoevropske i prekomorske zemlje, u najkraćem roku, početi sa
izdavanjem viza
porodicama iz Republike Srpske Krajine i Republike Srpske. Upozorili smo vlade
Jugoslavije, Srbije, Crne Gore i Republike Srpske da će se to činiti s
namerom da
što više vojnih obveznika napusti dve zapadne srpske zemlje i da vojna
premoć počne
prelaziti na hrvatsku i muslimansku stranu.
Ovaj dokument Vlade Krajine nije pomogao. U Srbiji i Crnoj Gori su izdavani
pasoši svim srbskim izbeglicama, a vize stranih zemalja su im utiskivane po
skraćenom postupku. Istovremeno, mnogi Krajišnici su lako nalazili
posao u Srbiji
- u redovima policije, drugim državnim službama, pa čak i u kasarnama Vojske
Jugoslavije. Bežanje vojnih obveznika iz Srbije (Srbijanaca) u
inostranstvo (na što
su ih ohrabrivale mnoge opozicione partije), omogućavalo je Krajišnicima da
postanu profesionalni vojnici u Srbiji. Tako je Srbska vojska Krajine
ostajala sa
9
sve manje vojnika. Vlada u Kninu je tražila od SR Jugoslavije da se
svi sposobni za
vojsku vrate u Krajinu, ali jugoslovenske vlasti nisu htele da
razgovaraju o tome.
Samo su činile markentiške korake. Obavljale su popis vojnih obveznika među
srbskim izbeglicama iz Hrvatske i Republike Srpske Krajine i uveravale Vladu u
Kninu da je ''odbrana Krajine pod kontrolom''.
I opozicione stranke i intelektualci u Jugoslaviji (kao i vlast) protiv
državnih i nacionalnih interesa
Demokratska opozicija je učinila najveću čast Slobodanu Miloševiću kad ga
je optuživala - da je zagovornik rata protiv muslimanskih i hrvatskih
separatista.
Vlasti u Sarajevu i Zagrebu, nema spora, imale su u programu pogrom
nad Srbima, pa
svako ko je promovisan za njihovog protivnika, zaslužuje oreol rodoljuba i
pravednika - u ovom slučaju (s tačke gledišta demokratske opozicije u
Jugoslaviji),
to je Slobodan Milošević. Tako su demokrati, tražeći da se
jugoslovenska vojska ne
meša u međuverske i međunacionalne sukobe zapadno od Drine i Dunava, samo
podržavali politički program Slobodana Miloševića, ili (da budemo pravedniji)
programe vlada: Jugoslavije, Srbije i Crne Gore (jer, ko god je
zauzimao položaje u
njima, odgovoran je, a ne samo jedan - najuticaniji).
Ukratko, vlast Slobodana Miloševića je samo glumila da će braniti srpske
zemlje zapadno od Drine i Dunava, a tu glumu je opozicija (njena
većina) napadala kao
stvarnost. Tako su i vlast i opozicija vukle ista antidržavna i
antinacionalna kola.
Da se, nekim čudom, opozicija opredelila za patriotska pregnuća, pa da
je od vlasti
tražila da pokaže na delu da je pripremila sve da odbrani, recimo, Republiku
Srpsku Krajinu, Milošević ne bi mogao uzmicati (jer je u njegovim redovima bila
patriotska većina - s kojom je, uz ovakvu opoziciju, uspšno manipulisao). A
spremnost na odbranu ove srpske države (ili pokrajine), bila bi najprikladnije i
najprirodnije rešenje. Mi, Srbi, treba da se zamislimo zašto smo prepustili deo
svoje teritorije agresoru - iako smo od njega vojno bili nadmoćniji.
Delovanje opozicionih lidera je imalo velike štete po srpske interese, mada
se to, na prvi pogled, ne bi moglo zaključiti. Obično se misli da samo
partije na
vlasti mogu biti krive ili zaslužne za štete ili dobiti u državi.
Primer iz 1991. i
1992. pokazuje da je postupak Vuka Draškovića naneo neizmerljivu štetu srbskom
narodu Bosne i Hercegovine, a, time, i Srbima u ostalim krajevima, kad
je pozvao svoje
pristalice da ne glasaju. Tad je njegov Srbski pokret obnove bio jedna od
najmasovnijih partija u srbskim zemljama. U Bosni i Hercegovini, druga po snazi,
posle Karadžićeve Srpske demokratske stranke. Pristalice je imala,
uglavnom, među
mlađim pokoljenjima. Posle takvog uputstva SPO svojim članovima u Bosni i
Hercegovini, tamo je glasanje prošlo bez učešća velikog broja Srba. Ne
zna se koliko
su Srbi izgubili, takvim postupkom, poslaničkih mesta u Skupštini.
Činjenica je da
su Srbi imali veći broj populacije starijih godišta, a muslimani onih ispod 18
godina i da se na popisima stanovništva u BiH, pre 1991, krivotvorilo
- prikazivalo
da je muslimana više, nego što ih je bilo. Na osnovu ovoga se može
zaključiti da su
Srbi, možda, mogli imati polovinu poslanika da su svi glasali. Tada poslanici
Hrvata i muslimana ne bi mogli izglasati izdvajanje Bosne i Hercegovine iz SFR
Jugoslavije, pa je postojala mogućnost da se, srbskim glasanjem protiv
separatizma,
izbegne međuverski rat 1992. godine. Mnogo godina kasnije, Vuk Drašković će
izjaviti da SPO nije izišao na izbore u BiH - ''da ne bi podelio srbsko biračko
telo''. Užasna tvrdnja! Pa ako deo Srba nije glasao - a nije, onda je
najdirektnije
podeljeno srbsko biračko telo. Da je SPO izišao na izbore i osvojio, recimo,
dvadesetak poslaničkih mesta u Skupštini Bosne i Hercegovine, ti poslanici bi, u
10
kaoliciji sa poslanicima Srpske demokratske stranke, činili parlamentarnu većinu
i imali bi vlast u državi. Šteta zbog ove greške Vuka Draškovića, događaji su,
možda, mogli krenuti sasvim drugim (miroljubivijim) tokom - da muslimani i
Hrvati nisu imali većinu u Skupštini.
Isti prekori se mogu uputiti
king king king king king king king king king king king king king king king king king
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

UNUTRASNJI NEPRIJATELJ

Počalji  Milan taj Sre Nov 21, 2012 1:10 pm

ČUBRILO RADOSLAV zv. Rade, od pok. Ise i majke Borke (devojačko prezime Tesla) rodjen 15. 07. 1954. g. u s. Lipar, SO Kula, Vojvodina, Srbin, pred polazak u OŠ preseljeni u Raduč, SO Gračac, gde i danas živi. Nije završio OŠ zbog problematičnog ponašanja, bio je najamni radnik u s. Čitluk, a u Raduču kao dete je zapalio kuću jednog Hrvata kada je od kuće pobegao, a potom smešten u KPD negde na Kordunu ili Baniji, gde je završio OŠ. JNA nije služio iz zdravstvenih razloga (srčana mana i duševna poremećenost). Jedno vreme radio u Teslingradu (Lički Osik, op. a.) na željezničkoj stanici kao skretničar, a potom odlazi u Rijeku gde se odaje kriminalu i olakom životu. Izbegavajući krivičnu odgovornost iz Rijeke odlazi u Austriju i Švajcarsku. (...)

U prvom delu rata Čubrilo i njegove pristalice su pljačkali srpske kuće i domaćinstva u istočnom delu Gospića, i to je legendirano kao zaštita i spašavanje srpskog naroda. Poznato je da je opljačkao zaseok Gnjatovići kod Lovinca, gde isključivo žive Srbi. Dvojici ekstremnih ustaša iz Barleta, J. i M. K. je omogućio izvlačenje i pored toga što su već bili zarobljeni. Od M. je uzeo vozilo "Kadet 1506-D", a od J. oko 40.000 DM.

Čubrilo je postavljen za komandanta Odreda Petar Mrkonjić, prilikom njegovog formiranja u s. Kosovo, SO Knin, sredinom 1992. godine. Poverenik je Srpskog četničkog pokreta, popa Momčila Djujića, za RSK.

Početkom 1993. g. kontaktirao je sa Prpić - Valetić Milanom iz Čikaga, koji je obišao RSK a zbog prikupljanja i pravljenja spiskova potencijalnih kandidata za organizovanje paravojnih formacija, četničkih odreda u RSK. Nakon odlaska Prpića, Čubrilo je sam nastavio pomenutu aktivnost okupljajući oko sebe grupu istomišljenika, boraca 9. mtbr.

Prema podacima sa kojima raspolaže SDB Čubrilo je za formiranje četničkih odreda u Lici iz inostranstva dobio oko 100.000 $, kao i maskirne uniforme, automate, pištolje i drugo automatsko oružje. Navedena sredstva su doturena preko Grčke u SRJ, a potom u Liku.

Naredbom k-de 9. mtbr od 18. 05. 1993. g. odredjen za komandira izvidjačkog voda "Greben", sa zadatkom prikupljanja podataka o ustaškim snagama na Velebitu, ali nikada se nije angažovao na ovim zadacima.

Čubrilo je 14. 07. 1993. g. sa svojim saučesnikom Lazić Dušanom došao u Radio-Gračac i prinudio prisutne radnike i spikere Graovac Nevu i Ćuk Nevenku da pročitaju proglas "Četničkog ravnogorskog pokreta" u kome se na najgrublji način i iznošenjem neistina na račun komandnog sastava SVK ruši njihov moral, stručni i patriotski dignitet i na direktan način poziva na razbijanje sistema RiK-a. (...)
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Izdaja za izdajom..u nizu."retusiranje i brisanje iz svesti"

Počalji  Milan taj Uto Mar 05, 2013 4:35 pm

OSTAVLJENI BEZ RATNOG STAŽA Borci bivše VRSK

Ogorčeni borci iz Krajine zahtevaju od Ministarstva rada i boračko-invalidske zaštite RS da u novom zakonu o pravima boraca isprave ovu nepravdu i izjednače status srpskih boraca iz nekadašnje RSK s onim koji imaju njihovi saborci iz Vojske RS.
Ukinuta boračka prava
- Nedopustivo je da se u nacrtu novog zakona o pravima boraca nigde ne pominje veliki broj sadašnjih državljana RS koji su bili pripadnici vojske bivše RSK. Zbog ove diskriminacije nekoliko hiljada srpskih boraca našlo se u gotovo bezizlaznoj situaciji. Jedino ovim ljudima oduzeto je elementarno pravo da ostvare status koji su uspeli da regulišu pripadnici svih vojski koje su učestvovale u građanskim ratovima na području bivše Jugoslavije - kaže za Press RS Zoran Brkić, predsednik Udruženja rezervnih vojnih starešina bivše RSK u Republici Srpskoj.
Škorić: Opravdano nezadovoljstvo
Miko Škorić, potpredsednik Skupštine Boračke organizacije RS, za Press RS kaže da u potpunosti razume nezadovoljstvo bivših saboraca iz nekadašnje RSK predloženim Nacrtom zakona o pravima boraca i RVI.
- Mnogi Krajišnici su dali svoje živote na braniku Republike Srpske i zaista nije fer da u novom zakonu za njih nema mesta koje su zaslužili. BORS podržava njihove zahteve i nadam se da će narednih dana u javnoj raspravi biti ozbiljno pokrenuto i ovo pitanje - kaže Škorić.
Navodeći da su do 2002. godine ratnim veteranima iz nekadašnje Srpske Krajine vlasti RS priznavale određena prava koja su ih izjednačavala sa pripadnicima VRS, ali da su ta prava posle ukinuta, Brkić dodaje da je paradoksalna činjenica da je pripadnicima bivše Vojske RSK i dalje omogućeno pravo sticanja statusa RVI, njihovim porodicama status porodica poginulih boraca, dok, istovremeno, nijednom pripadniku bivše VRSK nije priznat status borca.
- Pripadnicima Vojske Srpske Krajine jedino je priznato učešće u JNA i Vojsci Jugoslavije od 17. avgusta 1990. do 19. maja 1992. godine, kao i ono što su neki borci iz Srpske Krajine ostvarili u vojnim poštama VRS. Za sve pripadnike VRSK koji žive u RS i imaju njeno državljanstvo danas je krajnji maksimum ostvarivanje statusa borca sedme kategorije! Ako to nije diskriminacija, onda zaista ne znam šta jeste - kaže Brkić.
Predsednik Udruženja rezervnih vojnih starešina bivše RSK takođe ističe da u nacrtu novog zakona o pravima boraca i RVI koji treba da stupi na snagu 1. januara 2012, ne postoji nijedan organ preko kog bi borci nekadašnje VRSK mogli da ostvare svoja prava.
- U ranijem zakonu barem nam je bilo omogućeno da ratni staž upisujemo u Fond PIO. U nacrtu novog zakona sad imamo situaciju da se i za PIO traži kategorizacija i njena pravosnažnost, ali je uverenja o učešću u ratu trenutno nemoguće izvaditi odlukom Ministarstva rada i boračko-invalidske zaštite RS! Zaista je sramota da se ljudima koji su rame uz rame sa svojom braćom iz VRS učestvovali u proboju Koridora 1992. godine, u operacijama oko Bihaća 1994. i mnogim drugim vojnim akcijama u kojima se rešavala sudbina srpskog naroda i u kojima je nemali broj Krajišnika dao svoj život, danas oduzimaju sva prava - kaže Brkić.
Đokić: Ne mogu da budu jednaki
S druge strane, iz Ministarstva rada i boračko-invalidske zaštite RS tvrde da u Nacrtu zakona o pravima boraca i RVI, koji je na posebnoj sednici Narodne skupštine RS razmatran i usvojen 4. novembra, ne postoji diskriminacija boraca iz nekadašnje RSK i da je javnom raspravom moguće dodatno poboljšati predloženi zakon.
- Pozivam sve bivše borce iz RSK da aktivno učestvuju u javnoj raspravi o Nacrtu zakona i iznesu svoje primedbe i sugestije. Iako smo spremni da uvažimo razne ideje i stavove, moram naglasiti da nije moguće izjednačiti status boraca koji su na prvoj liniji fronta učestvovali osam ili devet meseci, kakav je slučaj bio u RSK, s borcima iz RS koji su pune četiri godine imali taj položaj. U svakom slučaju, otvoreni smo za saradnju kako bi predstojeći zakon zadovoljio sve one koji su učestvovali u stvaranju i odbrani RS - kaže za Press RS Petar Đokić, ministar rada i boračko-invalidske zaštite RS.


avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Moze li Srbija mirno da gleda posle svega..

Počalji  Milan taj Pet Maj 17, 2013 10:47 pm

У таквом стању почетак Другог светског рата у Југославији је дочекало око 50.000 руских избеглица. Пакт између СССР и Немачке од 23. 8. 1939. године једним делом отежао је напоре већ добро организованог комунистичког покрета у Југославији за супротстављање фашизму, уједно давши адуте кнезу Павлу да у покушају очувања неутралности наше земље, веже спољнополитичке активности за СССР. Тако доспевамо у, на први поглед противуречну ситуацију да истовремено са постојањем концентрационих логора за комунисте, Краљевина Југославија и СССР 11. 5. 1940. године успостављају трговачке, а већ 24. 6. 1940. и дипломатске односе. После државног удара 27. марта 1941, нова влада Цветковић-Мачек на захтев Комунистичке партије Југославије укинула је концентрационе логоре, изузев у Хрватској, где су банске власти то спречиле, и ослободила политичке затворенике. Са таквим изразима добре воље, министар војни, генерал Илић, тражи закључење са СССР-ом војнополитичког савеза „под било којим условима“, не искључујући опцију социјалних промена у Југославији које су већ остварене у СССР-у (14).

U krajnjoj meri antiustavno delovanje SPC i monarhista, u Republici Srbiji, protiv Republike Srbij,vaskrsavanja "dinastije" koja je sramno ostavila pre svega Srpski narod i celu Jugoslaviju, i bestidno pobegla.. affraid affraid
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Slobodan Milosevic..

Počalji  Milan taj Pet Maj 31, 2013 8:20 pm

Влада Републике Српске Крајине у прогонству

Након операције хрватске војске и полиције „Олуја“, 1995. године, у којој је дошло до припајања територија Републике Српске Крајине у Републику Хрватску, стотине хиљада српских избеглица је кренуло у Србију. Са њима је кренула и њихова Влада Републике Српске Крајине, сада у прогонству. Пошто нису наишли на разумевање југословенских власти и председника Србије Слободана Милошевића, Влада Републике Српске Крајине у прогонству је добила помоћ од Српске радикалне странке, која јој је уступила просторије у својој централи у Земуну, где је Влада наставила свој рад. Српска радикална странка је данас једина партија која признаје и подржава рад ове Владе, чији је тренутни председник, члан СРС и народни посланик док је странка била парламентарна, Милорад Буха.

Evil or Very Mad Evil or Very Mad Evil or Very Mad Evil or Very Mad Cool
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Ratko Dmitrovic stalno optuzuje

Počalji  Milan taj Sub Jun 01, 2013 11:02 am

Tita i KPJ,a znamo da je Tudjman kod Tita bio na robiji, znamo i ko je potpisivao peticije, da se oslobde uhapsene "osovine zla"
.......................................................................................................................................................................................
Haški tribunal za ratne zločine na području bivše Jugoslavije juče je doneo presudu u kojoj je osudio šest hrvatskih lidera iz Bosne i Hercegovine na ukupno 111 godina zatvora za zločine koje su izvršili nad tamošnjim muslimanima i drugim nehrvatskim stanovništvom.
Međutim, ono po čemu se posebno izdvaja ova presuda Haškog suda, to je činjenica da se u njoj konstatuje da je prvi predsednik samostalne Republike Hrvatske Franjo Tuđman – bio ratni zločinac. Sasvim konkretno, u haškoj presudi se kaže da je Tuđman stajao na čelu udruženog zločinačkog poduhvata, odnosno da ga je on osmislio.
U presudi suda se takođe navodi da je cilj tog udruženog zločinačkog poduhvata bilo etničko čišćenje Herceg-Bosne i njeno pripajanje susednoj državi, da bi se naposletku stvorila Velika Hrvatska. Optužnica ih je teretila za progon na političkoj, verskoj i rasnoj osnovi, ubistva, silovanja, deportacije, nečovečno postupanje, protivpravno zatvaranje, nehumana dela, uništavanje i oduzimanje imovine, bezobzirno razaranje naselja i kulturnih i verskih objekata, prinudni rad i protivpravno terorisanje civila, a u presudi je potvđeno da se pritom nije radilo tek o usamljenim incidentima određenih pojedinaca, već upravo o zajedničkom planu kog je osmislio Tuđman, zajedno sa svojim tadašnjim ministrom odbrane Šuškom, kao i načelnikom generalštaba Bobetkom.
Nakon ove presude postavlja se pitanje – ako su nižerangirani izvršioci ovako teških nedela osuđeni na višedecenijske kazne zatvora, kolika bi tek kazna po mišljenju Haškog tribunala očekivala samog Franju Tuđmana, koji je juče proglašen predvodnikom i idejnim tvorcem tog istog udruženog zločinačkog poduhvata?
Štaviše, opravdano se postavlja pitanje kakve će to imati posledice po status Tuđmanovog lika i dela u savremenoj Republici Hrvatskoj, s obzirom da posle ove haške odluke ispada da sada u Hrvatskoj na stotine glavnih ulica i trgova nose nazive po dokazanom ratnom zločincu koji je osmislio etničko čišćenje i koordinisao razne druge zločine.
A takođe, postavlja se pitanje – da li će Evropskoj uniji imalo zasmetati da za mesec dana nova članica Unije postane zemlja u kojoj postoje brojni spomenici čoveku kog je Haški tribunal upravo označio kao idejnog tvorca ratnih zločina i etničkog čišćenja, jer mora se priznati da ni ratni zločini, a ni etničko čišćenje ne pripadaju proklamovanim evropskim vrednostima.
A samo u poslednje vreme u Hrvatskoj su svečano podignuta dva takva spomenika – jedan u Splitu sredinom ovog meseca, a drugi spomenik Tuđmanu se svečano otkriva upravo danas u Osijeku, na centralnom gradskom trgu, u organizaciji gradskih vlasti.
Međutim, iako je sud u Hagu u svojoj presudi dao jasnu ocenu i praktički identifikovao celi državni vrh kao udružene ratne zločince, malo je verovatno da će to izazvati bilo kakvu buru u kancelarijama briselske administracije ili bilo kakvu značajniju promenu njihove retorike.
Uostalom, zašto bi se istrčavali sa novim tumačenjem istorijskih događaja, kada im je mudrije sačekati drugostepenu odluku suda za nekoliko godina, a tada će možda svi pomenuti osuđenici biti oslobođeni svake optužbe za razne zločine, s obzirom da je Haški tribunal poznat upravo po takvim nelogičnim presudama. Dovoljno je da se prisetimo kako je nedavno Haški sud prvo osudio hrvatske generale, a zatim ih je u drugostepenom postupku u potpunosti oslobodio svake krivnje.
Pa ipak, sve dok ne bude donesena i drugostepena, pravosnažna odluka, ostaje na snazi aktuelna presuda Haškog tribunala, kojom je prvi predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, zajedno sa drugim viokim saučesnicima – zvanično proglašen za ratnog zločinca.

Cool Cool Cool Cool Question Question Question
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Svako je vukao na svoju stranu..."naftu"

Počalji  Milan taj Sub Jun 08, 2013 2:00 am

Šešelj je još rekao da je „Karadžić bio politički saveznik Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice“, a da ga je on „podržavao po nekim pitanjima, a po nekima mu se suprotstavljao, kao što je to bilo kada je sklopio sporazum sa Matom Bobanom 1993. godine“. affraid affraid affraid affraid affraid affraid affraid
.....................................................................................................................................................................................................................
Tužilac Alen Tiger ilustrovao je odnos između SRS i Srpske demokratske stranke (SDS), citirajući izjavu koju je Šešelj dao 24. maja 1991. godine, kada je sa Karadžićem boravio na Palama i, čekajući na početak emisije „Umijeće življenja“, na pitanje „kakve nam novosti donosite iz Bosne“, odgovorio: „SRS podržava politiku SDS-a u BiH. Karadžić je istinski vođa srpskog naroda i uživa nepodeljeno poverenje“.
Tiger je naveo da je Šešelj tada rekao da je učestvovao u formiranju četničke komande na Romaniji i imao konsultativne sastanke sa četničkim komandantima iz istočne Hercegovine i bosanske Krajine.
Tužilac je zatim citirao Šešeljevu izjavu prema kojoj će „ukoliko dođe do akcije protiv Srba, doći do akcije ‘oko za oko’“, te da je „kada se sprovodi osveta, osveta slepa i biće nevinih žrtava“.
„Ako vojska hitno ne razoruža ustaše, biće mnogo krvi“, citirao je dalje Tiger i upitao da li to odražava Šešeljev stav u pogledu akcija koje je nameravao da preduzme.
„To odražava moje mišljenje 1991. i moje današnje mišljenje. Ako neko ugrožava srpski narod, Srbi treba da uzvrate istom merom. Dosta je bilo ponižavanja srpskog naroda, razaranja srpskog nacionalnog bića i uništavanja srpskih gradova i sela“, izjavio je Šešelj.
On je rekao da je tvrdnja o postojanju četničkih grupa u Zagrebu bila njegov „blef kako bi se smanjio pritisak na Srbe“.
„Srbi su u to vreme masovno bežali iz Zagreba, Varaždina, Siska, vršila se tortura nad njima i mnogi su pobijeni, mnogi opljačkani. Nisam, nažalost, imao dovoljno moći da realizujem pretnju. Jugoslovenska narodna armija (JNA) tada još nije bila angažovana, držala se kao neutralna sila i uglavnom je reagovala kada bi Hrvati dobili po nosu ili da ih izvuče iz obruča“, rekao je Šešelj.
Šešelj, koji se tribunalu predao dobrovoljno 24. februara 2003. godine, u pritvorskoj jedinici čeka na izricanje prvostepene presude po optužnici za progone nesrpskog stanovništva u BiH, u Hrvatskoj i u Vojvodini, zakazano za 30. oktobar.

Suđenje Karadžiću biće nastavljeno u ponedeljak, 10. juna, kada će Šešelj nastaviti da daje iskaz.



Назад на врх
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Budi hrabar kazi dosta..!

Počalji  Milan taj Pon Jul 08, 2013 9:02 pm

avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Vecita tema, nema zaborava " da je svoj svoga izdao"

Počalji  Milan taj Uto Sep 03, 2013 3:01 pm

Da se razumemo, borite se za prava zivih Srba u Hrvatskoj,

http://www.pecat.co.rs/2013/08/marinko-vucinic-ivo-josipovic-i-seme-zla/

A brigu o mrtvima u Jasenovcu,Jadovnu,.naravno ne preskacite "Jajince, i slicne institucije borbe protiv komunizma i formiranje nacionalizma".....prepustite istoriji a ne "dnevnoj politici u regionu"Pa, kada su primenjene "diktatorske mere",kada je "omrazeni lik" strpao na robiju Aliju Izmetbegovica,Franju Tudjmana,Vojislava selja, Adema Demacija...potpise za pustanje na slobodu "zatocenika savesti,delikta misljenja i ostalih izmisljenih sranja" skupljali su po Beogradu,apelovali i van Beograda, "Srpski i SrBski" intelektualci,sa socinjenijem SANU.. Sada, kada im odgovara, "druga strana varjace", bore se za "jasenovacka prava", sto je krajnji cinizam "saradnika nacionalizama u SFRJ"...
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

nije za poredjenje ali.." Isto to, samo malo drukcije"...?

Počalji  Milan taj Ned Sep 08, 2013 4:04 pm

„…On (Nenad Canak)..je kazao da za Vojvodinu postoje dva rešenja, a da je jedno od njih da se kao pre 13 godina krene za Beograd i uđe u njega….“
…………………………………………………………………………………..
Hm,hmm.. nije „politicki korektno“, voditi ovako ozbiljnu raspravu bez Nimbusa (kolonista iz Srbije u Vojvodini, deklarise se kao cetnik).., kao predstavnika „nacionalne manjine u Vojvodini“.. Sto se tice odlaska u Beograd, kolao je i jedan vic o legendarnom Lali…kada mu je iznervirani „beogracki advokat“..viknuo da ce „da mu hebe majku, i njemu i celom njegovom selu“ i tresnuo mu vrata ispred nosa. Navodno „zbunjeni Lala“, je ponovo zazvonio na vrata, advokat se razgoropadio..“sta sad hoooceeees“..? “ hm,hmm…“ ta izvinte gospodine (Ljoticu),hteo sam samo jos da pitam, el ce te vi doci kod nas u selo, ili mi svi da dodjemo kod vas, pa da nam hebete majku“…??
………………………………………………………………………………….
Posle čuvenog mitinga DOS aprila 2000. godine, kad je Čanak pokazao na banderu na kojoj će visiti tadašnji predsednik Slobodan Milošević, mediji su pisali da je lider LSV takvim stavom i rečnikom zapravo samo pomogao Miloševiću.
Može se reći da je Čanak s govornice na Trgu republike radio za Miloševića. On samo produbljuje dva rova u Srbiji i tako Miloševiću pomaže da učvrsti svoj – pisali su tada beogradski mediji.
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Re: IZDAJA REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE

Počalji  Milan taj Ned Jan 19, 2014 6:35 pm

ZAGREB - Predsjednik Tuđman 1993. pristao je da se Radovanu Karadžiću pomogne u opskrbi naftom i drugim proizvodima, a zauzvrat je tražio da Karadžić spriječi ujedinjenje Krajine i Republike Srpske te da vojska RS-a ostane pasivna kad Hrvatska bude oslobađala Knin. I jedno i drugo Karadžić je ispoštovao. Izjavio je to Dušan Viro, bivši dužnosnik MORH-a, a danas publicist, u srbijanskom dokumentarcu "Pad krajine" koji je preksinoć prikazan u Zagrebu.

Prema Virinu svjedočanstvu, Karadžić 1993. preko posrednika Miće Mihajlovića signalizira hrvatskom vrhu da je spreman razgovarati o "gospodarskoj suradnji" Zagreba i Pala, a Tuđman to prihvaća. Hrvoje Šarinić, bivši predstojnik Tuđmanova ureda koji se pojavljuje u filmu "Pad krajine", jučer je izjavio da takvog dogovora nije bilo. Dušan Viro ratnih je godina bio zamjenik načelnika Političke uprave MORH-a. Krajem 90-ih bio je glasnogovornik MORH-a, a nedavno je objavio knjigu "Slobodan Milošević - anatomija zločina".

Prema tekstu koji je prije dvije godine objavio tjednik Globus, Viro je i sam jednom prilikom sudjelovao u toj suradnji. Globus je, naime, objavio zapisnik sastanka od 4. siječnja 1994. u Kiseljaku, gdje je hrvatska delegacija, u kojoj su bili još i Ante Roso, Ivica Rajić i Vice Vukojević, prebačena preko Pala.

Na sastanku se sa srpskim pukovnikom Tolimirom dogovarala opskrba naftom okružene hrvatske enklave Kiseljaka, ali i opskrba naftom Republike Srpske, preko čijeg teritorija su cisterne propuštane.

Suradnja Zagreba i Pala svoj vrhunac je, prema Viri, doživjela sredinom 1994., nakon što je Milošević zbog Karadžićeva odbijanja plana Kontaktne skupine uveo blokadu granice Republike Srpske i Srbije. Hrvatska je tada, kaže Viro, davala gorivo, novac i repromaterijal za sjetvu u Republici Srpskoj.
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Re: IZDAJA REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE

Počalji  Milan taj Sub Apr 05, 2014 2:11 pm

BEOGRAD -Narodni heroj Lazo Radaković, komandant Šeste ličke divizije Nikola Tesla, umro je u 101. godini, saopštio je danas beogradski odbor Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata.
Radaković se od prvih dana ustanka 1941. nalazio u prvim borbenim redovima, a sa svojom divizijom učestvovao je u oslobođenju Beograda 1944. godine, navodi se u saopštenju.
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Re: IZDAJA REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE

Počalji  Milan taj Sub Apr 05, 2014 4:35 pm

Пише Ратко Дмитровић

Био је за своје време изузетно образован, полиглота, револуционар по рођењу, политички убица из убеђења, лутајући метак Коминтерне, појава од које се комунистичким дисидентима дизала коса на глави, а убили су га они са којима је заједно рушио Краљевину Југославију

Предвечерје касног јула, 1940. године. Дан се лагано гасио у долини испод Петрове горе. У кафану на периферији чувене Бање Топуско, смештене на простору који спаја Банију и Кордун, ушла су четворица младића и поседала за сто код зида, супротно од шанка. На другој страни просторије, где је било десетак столова, двојица старијих људи играла су карте. Два стола даље, према оној четворици, леђима окренут ка зиду, седео је човек педесетих година, с косом пуштеном до рамена и брадом какву виђамо код православних свештеника. Четворка је најпре шапутала а како је време пролазило и на столу се повећавао број кригли од пива, њихов разговор био је све гласнији. На човека с брадом и дугом косом нису обраћали пажњу, мислећи да је луталица, један од самотњака какви су се у то време могли срести на локалним друмовима и по варошицама тог дела Краљевине Југославије.

Један од младића, несумњиво с највећим ауторитетом у групи, говорио је о фашизму, Хитлеру, Европи која ћути, величајући Совјетски Савез, Црвену армију, Лењина. „Комунизам ће доћи и овде, велика идеја равноправности заживела је на најбољи начин у Русији а ми је морамо дочекати спремни“, наглашавао је, подижући десну руку високо, праћен ужареним погледима другова. Онај човек је само једанпут погледао према четворици младића, онда је оборио поглед и неколико пута се једва приметно осмехнуо. Испред себе је имао флашу с мало црног вина на дну и пепељару пуну опушака.

Топуско је већ било прекривено мраком кад су идеолошки запаљени младићи, пуни заноса и снаге какву само младост носи са собом, изашли у топлу летњу ноћ. Газда кафане, Мирко С. пришао је човеку с дугом косом и наплатио попијено вино. Овај се подигао, повукао још неколико димова, угасио цигарету и лаганим кораком, ногу пред ногу, напустио кафану.
ГОЛА ИСТОРИЈА… Двојица од оне четворице постаће кроз неколико година народни хероји, легендарни партизани, вође устанка против фашизма, проносиоци идеологије пристигле на Банију са руских пространстава тамо где је кукуруз – веровали су и причали другима – виши од кровова кућа, парадајз крупнији од бундеве, а топови Црвене армије такви да из Москве могу да гађају Берлин. Само што Стаљин неће. Чека да Хитлер нападне Совјетски Савез па да му очита лекцију. Говорили су слуђеном и престрашеном народу Баније и Кордуна да је Краљевина Југославија на издисају, да пропада на опште задовољство свих, те да ће се убрзо родити држава с владавином народа у којој ће сви живети богато, у једнакости, без терора и доминације једних над другима. Баш као што је у својим говорима и књигама најављивао Лењин а у живот, говорили су, претварао друг Стаљин.

Будући партизани, четворица младића, оне топле вечери у кафани Мирка С. нису могли ни да наслуте да је ту до њих, само неколико метара удаљен, седео човек који је лично познавао Стаљина, Троцког, цео Политбиро КПСС, који је комунизам стварао, ширио га по свету и дочекао да види како та велика, омамљујућа, слаткаста идеја порађа монструма који убија своју децу. Био је то један од најоданијих агената тајне службе Совјетског Савеза, дипломац социологије из Швајцарске, неумољиви партијски ликвидатор који је широм Европе побио више „непријатеља револуције“ него што ће их она два народна хероја икада видети. Човек чији је живот гола историја Балкана и Европе првих деценија 20 века, особа која је из личног искуства могла да прича о Сарајевском атентату, Гаврилу Принципу, Грабежу, Гаћиновићу, Апису, Мустафи Голубићу, Солунском процесу…
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Srpski list

Počalji  Milan taj Uto Apr 08, 2014 10:34 pm



ЧЕРЧИЛ СПАСАО АНТУ ПАВЕЛИЋА?



Усташког поглавника Анту Павелића од суочавања с правдом спасли су Британци, сматрајући га за могућег савезника у борби против комунизма – теза је у коју верује Гај Волтерс (38), енглески историчар и некадашњи новинар Тајмса.

Овај истраживач написао је књигу Лов на злочинце, а она је убрзо по објављивању постала историографски бестселер у Великој Британији.

У овом делу негирају се уврежени стереотипи о послератном времену: тајна мрежа „Одеса“, уз чију помоћ су, наводно, злочинци бежали од савезника, није никада ни постојала, нацистички крвници после рата су регрутовани у шпијунске савезничке редове, а труд да се ухвате ноторни нацисти, попут Јозефа Менгелеа и Адолфа Ајхмана, био је минималан, и у њему је сасвим споредну улогу имао извикани Симон Визентал.

У разговору за загребачки Глобус, Волтерс се највише бавио Антом Павелићем, кога, како сам каже, сматра “једним од највећих злочинаца у Другом светском рату“, преносе Вечерње новости.

“Павелићев однос с Британцима био је предмет многобројних теорија уроте. Свакако су Руси, Југословени и Американци веровали да су Британци с њим постигли одређен договор, јер су желели да га имају под својом контролом, али и да уједно буде на слободи”, каже овај историчар.

”Јула 1945. године, југословенски амбасадор у Лондону др Љубо Леонтић обавестио је Форин офис да је Павелић у притвору и да се налази на аустријској територији, која је под контролом британске војске. То обавештење поново је послато месец дана касније, као и додатна информација да је Павелић у рукама Британаца у Клагенфурту.”

Британци су, међутим, наставља Волтерс, тврдили да га они не држе, и да се чују нагађања како се налази на подручју Салцбурга, који је био под Американцима. Иако су Британци у септембру послали писмо у којем тврде да чине све што могу не би ли пронашли Павелића, Југословени им нису веровали и дипломатско натезање наставило се унедоглед.

Тито је, према Волтерсу, сумњао да Британци држе Павелића како би га искористили да збаци нови комунистички режим успостављен у Југославији. Чак је, због тога, у причу “ускочио“ и Стаљин, оптуживши Черчила да жели Павелића поново да устоличи у Југославији.

И Американци су били уверени да су Британци склонили Павелића на сигурно како би га у будућности искористили за своје планове.

“Као историчар, настојим да будем врло опрезан и веома прецизан у ономе што пишем. Морам да кажем да све упућује на то да су Павелића штитили и Британци и Американци у одређеним раздобљима после завршетка Другог светског рата”, каже Гај Волтерс.

“То су чинили, јер су се бојали Тита и јер су се надали да би можда Павелић могао да поведе јак антикомунистички покрет. Имао је много људи који су му били одани и он је Западу, свакако, могао да буде од користи.”

Поглавник није устоличен, јер се, како оцењује британски историчар, показало да је Тито био “превише јак“.

“Моје је мишљење да су му савезници помогли, ако никако другачије, онда тако што су зажмурили на једно око када је требало. Није случајно живео у Буенос Ајресу. Не постоји ниједан досије о Павелићу у британским архивима. Не желим да кажем да је баш то што тај досије не постоји неки доказ, али све мирише на неки договор”, објашњава Волтерс, који је неслужбену потврду оваквих теза добио и од пензионисаних британских обавештајаца. Они су му рекли да се, на неки начин, подразумевало да је Павелић под њиховом заштитом.

Колико је Запад мало занимало откривање зликоваца, показује и податак да је у Аргентини име супруге Јозефа Менгелеа било у телефонском именику, а да нико никада није покушао да позове тај број. Менгеле је мирно проживео живот у егзилу иако је, сигурно, скривио смрт више од пола милиона људи, колико их је послао у Аушвиц.  Shocked  Shocked  Shocked  Shocked  Shocked  king  queen  jocolor 


avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Ko povede, pa izda Srbe !

Počalji  Milan taj Čet Maj 01, 2014 9:51 am

Hm,hmm..prevedeno na "jazikoslovlje Save Mrkalja".."Ko ne bio veran jednojezičnoj, jednokrvnoj REPUBLICI SRPSKOJ KRAJINI, dabogda živo meso od njega otpadalo, bio proklet tri puta i 3.000 puta od mene"  Twisted Evil Twisted Evil Twisted Evil 
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

POGLED SA DRINE ?

Počalji  Milan taj Pet Maj 02, 2014 12:47 pm

avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Pozajmljeno sa vaseljenska

Počalji  Milan taj Ned Maj 04, 2014 2:55 pm

Јадовно
Јадовно, Јадовно, о Јадовно!
Пророчки те неко тако зовно.
Велебите, планино велика.
На тебе се ослања и Лика.
Велебите, изнад мора горо,
Да л је Србин тако страдат моро?
Стављали их на велике муке,
Секли главе, ноге им и руке.
Бацали их у земљане јаме,
Које зјапе по шумама саме.
Јаме зјапе, Усташе их пуне,
У смрт гледа ал Србин не куне.
Он се узда у јединог Бога,
Растајућ се од живота свога.
Муке земне он приводи крају,
Кренуо је ка Небеском рају-
Опака су сва усташка дела
У јаме се слежу српска тела.
Мучили су и Исуса Христа
Усташама намера је иста.
Србе муче, хоће да их сатру
Српско ниште кроз нож и кроз ватру.
Све пролази све се напред креће
Српска слава потамнети неће.
Србин гледа усташке војнике
Као Исус на своје крвнике.
Бога моли да им даје наде
Опрости им не знају шта раде.
Сећају се Кајина, Авеља
Лек за завист њихова је жеља,
Србих живи не завиди ником
Пореди се са Божијом сликом.
И Усташе, жели да их схвати
Све би дао да им душу врати.
Бога моли за љубав и слогу
Само тако спасити се могу.
Божја правда достижна а спора
За спас дуго да се трпи мора.
И кад Србе побију униште
Пред Богом ће болно да завриште,
Кајаће се за зло над Србима
Али касно може бити њима.
Љиљана Ћуић

Одговори

Cp6a
29. јануар 2014. at 00:12

Дао сам минус. Сигуран сам да вам је намера часна кад сте ставили ове стихове, али се уопште не слажем са завршним делом. Црвену линију за нестајање смо одавно прешли. Сада би нас било 50 милиона. Ужасава ме пристајање на нестанак зарад Божје правде и Његов опроштај и убеђивање усташа да постану добри. То је чиста подметачина, вешто запакована у религију, која треба да нас пасивизира и припреми моју децу за нека будућа Јадовна.

 Cool Cool 
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Re: IZDAJA REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE

Počalji  Milan taj Ned Maj 04, 2014 5:56 pm

РЕПУБЛИКА КРИМ

ЊЕ Владимир Константинов, председавајући Државног Савета Републике Крим

Симферопољ, Карла Маркса 18

Ваше Екселенцијо,

Влада и Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству Вам честита на избору за председавајућег Државног Савета Републике Крим.

Влада и Скупштина Републике Српске Крајине признају Републику Крим и поздрављају њено проглашење после референдума о томе, 17. марта 2014. године.

Уједно, Влада и Скупштина Републике Српске Крајине позивају државнике Републике Украјине, да схвате историјску вредност проглашења независности Републике Крим - без обзира да ли ће се Република Крим ујединити с Републиком Русијом, или ће опстајати као независна држава. Најважније је, да се схвати, да је народ Крима, одлуком на референдуму, уклонио колонијалне учинке против словенских народа, јер су Ватикан и западноевропске државе, столећима, изграђивали Украјину и додавали јој нове територије, да би се, у ово наше време, довела у непријатељство према Русији, у којој живи истородан народ - као и у Украјини.

Та колонијална изградња посебне руске државе (Украјине) је чињена помоћу убачених западних „стручњака“ на царским дворовима Русије, који су успевали обманути руске монархе - да стварају аутономну украјинску област у Русији. У време комунистичке власти, истоветне савете су западни обавештајци (запослени у Комунистичкој интернационали у Москви) наметали Лењину, Стаљину и Хрушчову.

Ево како се ширила земља Украјина, с обласном влашћу у Русији, што ће у СССР бити федерална власт:

1. Украјина је чинила 1654. године једну феудалну област Русије, на површини око 1/6 данашње Украјине. То је била Запорашка Сеч и ту област је признала и Катарина Друга - 1775. године.

2. После Катарине Друге, руски цареви су прикључили Украјини Левобережнују област - два пута већа од Украјине из 1654. године. Простирала се северно од Запорошке Сечи.

3. У исто време, Украјини је придодата област Волни и Провобежанаја Украјина, које су биле два пута пространије од Украјине из 1795. године.

4. У СССР, Владимир Илич Лењин је предао (1922) Украјини Новоросну. То је огромна територија, која зазима данас јужну и источну Украјину и излази на Црно и Азовско море.

5. По договору СССР и Немачке (1939), уступљен је Украјини Луж с околином. То је данас територија на западу Украјине.

6. Исте године, Украјини је СССР уступио Источну Галицију. То је данашњи део западне Украјине и површински је истоветан првој Украјини - од 1654. године.

7. Украјини је уступљена (1940) Северна Буковина - земља изнад Молдавије и Румуније.

8. Украјини је уступљена (1945) Јужна Бесарабија - земља испод Молдавије и изнад Румуније.

9. Украјини је поклоњена Поткарпатска Русија (1954), на југозападу данашње Украјине.

10. Украјини је поклоњен Крим (1956) - полуострво између Црног и Азовског мора.

На сличан начин је из Србије уклоњена територија Републике Српске Крајине и уступљена Хрватској. Хрватску административну управу на српске земље је спроводила Аустрија и Аустроугарска, с Ватиканом, до 1918. године. Таква одлука је донесена на Берлинском конгресу 1878. А кад су земље Републике Српске Крајине ослобођене аустријскоугарске окупације и укључене у Југославију, почиње завршна фаза изградње хрватске државе на српским земљама - као Украјине на руским земљама. То спроводе српски краљеви - као и руски цареви и југословенски комунисти - као и руски комунисти. То се чинило овако:

1. Краљ Александар Карађорђевић ствара Хрватску Бановину 1929. године.

2. Кнез Павле Карађорђевић уступа (1939) Хрватској српски Дубровник с околином, делове српске Херцеговине, српске Босне, Далмацију, Горски Котар, Лику, Кордун, Банију и Славонију - два пута пространију територију од почетне Хрватске око Загреба.

3. Комунистичка власт 1945. године уступа Хрватској полуострво Истру и град Задар на Јадранском мору, а те су територије требале припасти српској федералној јединици, јер су, по одлуци Савезника, одузете Италији - због злочина геноцида над Србима, од 1941. до 1943, кад су Италијани били окупатори српских земаља.

4. Комунистичка власт 1945. уступа Хрватској област Барању, која је била у саставу данашње Војводине, на северу Србије.

Ови подаци о стварању Хрватске и Украјине (по плану германских и романских држава - и Втикана), показује недораслост словенских државника и научних установа - без обзира, да ли припадају страни оштећених или страни добитника. Обе су стране оштећене, мада ова страна која је прихватила игру Западњака (Украјина и Хрватска) верује да је нешто добила. Ништа нису добиле Украјина и Хрватска, него су упућене да показују непријатељство свом словенском роду. И сви словенски државници треба да схвате историјски корак српског народа у Републици Српској Крајини и историјски корак руског народа на Криму - оба су народа, мимо одлука државника на власти, устали и отклонили западноевропско колонијално цепање Србије и Русије, ради

створања на српским и руским историјским и етничким земљама нових држава - Хрватске и Украјине.

Ваша Екселенцијо,

Примите наше честитке и желимо срећу и свеукупни напредак Републике Крим.

Предлажемо Вам да прихватите наш предлог о међусобном признавању Републике Српске Крајине и Републике Крим.

С поштовањем,

СЛОВЕНИ! СВИ ПОД ЈЕДНУ ЗАСТАВУ!

Милорад Буха, премијер

Дипл. инж Рајко Лежаић, председник Скупштине

ПС: Амбасадор Руске Федерације -
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Re: IZDAJA REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE

Počalji  Milan taj Sub Jul 12, 2014 7:08 pm


Nepoznate osobe pretukle su prekjuče metalnom štanglom Jovana Basaru (31), dete iz „Oluje“, koji je sa 12 godina iz ratnog vihora, 4. avgusta 1995, iz svog Dnopolja, kod Donjeg Lapca, u Hrvatskoj, vozeći traktor 13 dana i noći do Srbije, spasao sedamnaestoro staraca!

Jovanu konstatovane povrede glave prelom nosa i višestruke povrede lica i tela

Jovanu konstatovane povrede glave prelom nosa i višestruke povrede lica i tela

Kako „Alo!“ saznaje, napadači su na uglu ulica Borislava Pekića i Mekenzijeve, u Beogradu, „ubili od batina“ Basaru, koji je zadobio povrede glave i tela, a od siline udaraca, polomljen mu je i nos.

„Nije teško izbegličko dete gurnuti da potone“

U Popravnom domu u Kruševcu, Jovan je završio frizerski i zanat za livca i mašinbravara, a iz te ustanove je izašao 9. marta 2004. Međutim, kako je pričao, bio je obeležen kao „domac“, pa više nije niko nije hteo da ga da primi na posao.
- Šta ću, kud ću, opet u trgovinu. I opet u isto. Ne znam zašto sam to sebi dozvolio. Da sam imao bilo kakav ljudski posao... Da mi je neko pružio ruku, da se neko setio onog Jovana... - žalio se Jovan, koji je skretanje na stranu van zakon pravdao rečima:
- Bilo je zlo vreme, povukli me loši ljudi. A nije teško izbegličko dete gurnuti da potone.

- Povređeni ima povrede glave tupim predmetom, posekotinu glave iznad desnog oka, polomljen nos i višestruke povrede lica i tela - rečeno nam je u Hitnoj pomoći, koja je Basaru prevezla u bolnicu.

Basara se nakon izgnanstva i potucanja po Srbiji, sa majkom Marom i dva starija brata i dve sestre, nastanio u Apatinu. Otac mu je ubijen još u Medačkom džepu, a u međuvremenu mu je sa 25 godina, u izbeglištvu, umrla i sestra Dušanka. On je, u međuvremenu, od heroja o kojem su mnogi pisali, postao prestupnik, pa je tri godine kao maloletnik bio u popravnom domu, a isto toliko u zatvoru zbog krađa.
O golgoti koja je proživeo tog 4. avgusta 1995. pričao je i za medije.

- Probudila me buka. Izađem u dvorište i pogledam uzbrdo, na put, a on zakrčen. Kolona već ispred kuće. Sve kulja otuda, od Korenice. Granate već padaju. Šta ćemo, kuda ćemo, uzmem traktor. Prikolica je začas bila puna: sedamnaestoro starih sam povezao. Trinaest dana sam vozio traktor, a kiša je neprekidno lila. Bio sam mokar, umoran, gladan. Spavalo mi se. Negde bi nam dali pasulj, negde samo hleb, jogurt - pričao je Jovan pre nekoliko godina za medije.
Sa bolesnom majkom Marom i bratom invalidom, domogao se Apatina, ali više nije išao u školu.

Jovan je sa majkom, braćom i sestrama došao u Apatin iz Dnopolja, kod Donjeg Lapca

Jovan je sa majkom, braćom i sestrama došao u Apatin iz Dnopolja, kod Donjeg Lapca | Foto: RAS

- I da jeste, ne bih mogao, neko je u porodici morao da zaradi koru hleba. Išao sam sa građevine na građevinu da zaradim neki dinar da platim stanarinu, ali gazde me nisu plaćale. Onda sam počeo da prodajem neku robu, ali nisam znao da je kradena. Tada je došla policija i odvela me u popravni Dom u Kruševac i niko više više nije znao za „dečaka heroja iz kolone“ - rekao je Jovan novinarima koji su ga 2009. posetili u zatvoru.

Nije u kontaktu sa porodicom

Po izlasku iz zatvora, starija braća su prekinula kontakt sa njim jer nisu tolerisala njegov život sa druge strane zakona. Jedino se, kako saznajemo, javlja ponekad starijoj sestri i majci Mari (73), koja sa najstarijim sinom, ratnim vojnim invalidom, živi kao podstanar u Apatinu. Iako stara, Jovanova majka Mara ide da radi za nadnicu, a brat ne može da radi jer je teško ranjen u nogu na ratištu u Bihaću.
- Jovan je jedno vreme živeo u Somboru i Novom Sadu, a sada živi u Beogradu i radi na pijaci ili građevini. Čuli smo da je stanovao sa nekim cimerom u iznajmljenom stanu, a viđali su ga i zapuštenog. Međutim, braća ne mogu da mu oproste što je svako malo policija dolazila na njihova vrata i što je pare trošio i na kocku. Kažu da je kao maloletnik ušao u loše društvo, a stariji brat nije mogao da ga iščupa, jer je bio po bolnicama i banjama. Majku i sestru duša boli za njim, ali ne mogu da mu pomognu - kaže poznanik Jovanove porodice.
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Re: IZDAJA REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE

Počalji  Milan taj Ned Jul 27, 2014 2:14 pm

Oliver Stoun, poznati filmski režiser, na svom Fejsbuk profilu kritikovao je američku propagandu u vezi Ukrajine, a pri tome je spomenuo i Srbiju. Stoun tvrdi da SAD žele da ujedine narode u Evropi pod zastavom Amerike i da je zbog tog cilja Amerika spremna da izaziva ratove širom sveta.
Sećajte se koljačine nastale oko male Srbije. – piše Oliver Stoun, podsećajući na početak Prvog svetskog rata.
Prestanimo da okrivljujemo Putina u našim medijima i uperimo prstom na prave krivce – američke provokatore u Istočnoj Evropi koji deluju još od 1990. godine i osudimo našu podršku nelegalnom puču u Ukrajini koji se desio u februaru ove godine. – kaže Stoun.
On je napomenuo da SAD toleriše dvostruke standarde u pojasu Gaze i napisao da Amerika zbog svojih geopolitičkih interesa gura svet na krajnje granice sukoba i ratovanja. Stoun je ocenio da je NATO alijansi prošao rok trajanja i da u cilju pokušaja da NATO preživi Amerika čini nedela.
Poznati režiser je izrazio nadu da u Ukrajini neće biti većeg rata i napisao da će se sledećih mesec dana baviti spremanjem svog filma o Edvard Snoudenu.
 Twisted Evil Twisted Evil Twisted Evil Twisted Evil 
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Alekssandar Vucic "nikada nisa xe,xe a?"

Počalji  Milan taj Pon Jul 28, 2014 11:50 am

“Mi ni tada ni danas nismo hteli i nećemo ništa što je tuđe, hoćemo samo ono što je naše, srpsko, a to jesu i taj Karlobag, i Ogulin, i Karlovac, i Virovitica, i sve te srpske zemlje.”Otadžbinski kongres SRS, 23. 1. 2000. godine
- See more at: http://www.istinomer.rs/izjava/nikada-nisam-zagovarao-veliku-srbiju/#sthash.6pCCHG4F.dpuf  affraid affraid affraid 
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

SrBske sestre, bez RSK...

Počalji  Milan taj Čet Jul 31, 2014 12:36 pm

Komgrap je na tenderu privatizovan 23. jula 2007. godine. Kompanija "Integral inženjering" kupila je 50,30 posto ove firme za 4,3 miliona eura. Preostali dio, 49,70 posto, ostao je u rukama 2.600 malih dioničara. Prilikom kupoprodaje dijela "Komgrapa", "Integral" se ugovorom obavezao da će, za 16 mjeseci u preduzeće investirati 4,3 miliona eura. Stanković je tada radnicima obećao da će Komgrap nakon njegovog preuzimanja postati najjača građevinska firma na Balkanu.

"Uvjeravao nas je da će pokrenuti proizvodnju, zaposliti još 2.000 radnika, da će najniža plata biti 1.000 eura, obećao nove mašine, obnavljanje voznog parka", kaže za naš list Tomislav Kostić, predsjednik sindikata Nezavisnost.

Međutim, umjesto ekspanzije na tržištu, firma je potpuno potonula na dno. U sastavu "Komgrapa" bilo je 11 preduzeća. Međutim, sva su ugašena, svi pogoni zatvoreni, mašine su prodate kao staro gvožđe. Svi poslovi su obustavljeni, a gradilišta su zatvorena. Kada je Komgrap privatizovan, imao je 1.760 zaposlenih, a sada samo oko 700 koje svim silama pokušavaju da rastjeraju novi vlasnici. Zaposleni nisu primili platu više od godinu dana, radni staž im nije uplaćivan otkako je firma prodata, a od početka ove godine nemaju ni zdravstveno osiguranje.

Prema mišljenju upućenih, ova firma ima ogromnu imovinu. Bruto vrijednost kapitala ovog nekadašnjeg građevinskog giganta iznosi 140,7 miliona eura. Komgrap ima zgrade i imovinu na najatraktivnijim lokacijama u Beogradu. Primjera radi, poslovnu zgradu na Terazijama, u srcu Beograda, površine 4.243 kvadrata, zatim petospratnicu u Kosovskoj ulici kod Skupštine Srbije od 1.260 kvadrata, zgradu od 1.596 kvadrata na Sjevernom bulevaru. Samo u Železniku, u prvoj zoni, Komgrap raspolaže zemljištem od 22 hektara, zatim 14 hiljada kvadrata poslovnog prostora u Kijevu, 20 hiljada kvadrata u Makišu, deset hiljada kvadrata u Obrenovcu, hotel u Soko Banji...

Svega nabrojanog većinski vlasnik je Milorad Dodik, koji je prevarom i raznim mahinacijama uspio da u međuvremenu poveća svoj vlasnički ulog na 63,6 posto. "Privatizacija je urađena tako da je preduzeće uzeto u bescenje, a sve u nameri da se ugasi, imovina rasproda, a kapital prebaci kupcu, firmi ‘Integral' iz Banjaluke, čiji je navodno vlasnik Slobodan Stanković. Uvidom u poslovne knjige došli smo do podatka da je preduzeće imalo male gubitke koji su se mogli pokriti prodajom samo jednog dela imovine, bez privatizacije. Međutim, novi vlasnik imao je veliku podršku aktuelne političke vlasti", kaže za naš list sindikalista Kostić. On za naš list tvrdi da je država, da bi izašla u susret kupcu, prije privatizacije otpisala dugovanja Komgrapa koja su iznosila oko 20 miliona eura, te objašnjava kojim mahinacijama je Stanković, odnosno Dodik, došao do veleljepne petospratnice u Kosovskoj ulicu u centru Beograda.

"Komgrap je dobio posao da izvede radove na 40 hiljada kvadrata na Univerzitetskom naselju građenom za Univerzijadu koja je održana prošle godine u Beogradu. Radove smo korektno izveli, međutim došao je izvještaj da je na tom poslu Komgrap napravio gubitak od 3,5 miliona eura. Da bi pokrio dugovanja, Stanković je posudio Komgrapu taj novac, a zauzvrat prisvojio petospratnicu u Kosovskoj ulici. Taj najelitniji objekat firme Komgrap Stanković je odmah uknjižio na kćerkino ime". Kostić za naš list tvrdi da radnici prolaze kroz egsitencijalni pakao i nemoćno gledaju kako im firma iz dana u dan nestaje. U međuvremenu svim nadležnim organima ukazuju na rasprodaju i krčmljenje preduzeća, mnoge kriminalne radnje, kršenje zakona, nepoštivanje kupoprodajnog ugovora, neplaćanje radnika i neuplaćivanje doprinosa, na hipoteke, sve veće dugove i bahatost rukovodstva. Nekoliko puta su organizovali štrajk. Posljednji put je bio ispred Agencije za privatizaciju kada ih je primio direktor Agencije Vladislav Cvetković i tom prilikom otkrio im dobro čuvanu tajnu.

STANKOVIĆ JE PARAVAN ZA DODIKOV KRIMINAL

"Posle našeg protesta, primili su nas Vladislav Cvetković i njegovi saradnici. Direktor Agencije je tražio da iznesemo naše probleme, da kažemo šta nas muči. Naš advokat Slavko Jelovac i ja izneli smo primedbe na račun većinskog vlasnika Integrala iz Laktaša, odnosno gazde Slobodana Stankovića, i menadžmenta. Vladislav Cvetković se začudio. Rekao je, pred svima, da je, po njegovim saznanjima, većinski vlasnik, odnosno gazda Komgrapa Milorad Dodik, a ne Integral Slobodana Stankovića, i da on u papirima ima Dodikovo, a ne Stankovićevo ime. Nas devet, koliko nas je bilo tamo, ostali smo bez reči. Ne znam kako sam, od šoka, izašao iz Agencije. Čovek se valjda sažalio i otvorio nam oči", kaže za naš list predsjednik sindikata Nezavisnost u "Komgrapu" Tomislav Kostić.

Naši sagovornici tvrde da prijetnje, ucjene i manipulacije igraju važnu ulogu u velikoj pljački Komgrapa. Tim policijskim metodama koristi se Darko Matijašević, bivši ministra unutrašnjih poslova Republike Srpske, kojeg je Dodik za predsjednika Upravnog odbora Komgrapa postavio u junu prošle godine. Gotovo u isto vrijeme za potpredsjednika Upravnog odbora postavljen je Rade Bulatović, bivši šef srbijanske tajne službe (BIA). Matijašević i Bulatović i danas vladaju jakim bezbjednosnim strukturama u Srbiji i Republici Srpskoj. Matijašević i Dodik su dugogodišnji prijatelji i prema dobro upućenim izvorima Dodik je Matijaševiću potpuno povjerio organizovanje lične premijerove tajne policije koja se sastoji uglavnom od provjerenih kadrova KOS-a. Rade Bulatović bio je najjači stub vladavine Vojislava Koštunice.

Iz njegovog kabineta fabrikovane su brojne afere koje se trebale da posluže slabljenju Koštunicinih političkih rivala. Smatra se da je Bulatovićeva služba godinama obezbjeđivala Radovana Karadžića u Beogradu. Stanko Subotić Cane nedavno je optužio Bulatovića da je sa još nekoliko političara stoji iza organizovanja ubistva premijera Zorana Đinđića. Dodik nije mogao da kupi Komgrap bez političke podrške tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice, s kojim je u to vrijeme, kako je poznato, bio u jako dobrim odnosima. Kako je pljačka Komgrapa nastavljen i nakon što je Koštunica otišao s vlasti, Dodik je političku podršku zatražio od aktuelnog predsjednika Srbije Borisa Tadića, s kojim je u međuvremenu postao kućni prijatelj. Podsjetimo, Dodik je pod pokriviteljstvom svojih beogradskih političkih pokrovitelja kupio i vilu na Dedinju po neuporedivo nižoj cijeni od tržišne, ali i prostrano lovište pored Beograda.

No, vratimo se problemima zaposlenim u Komgrapu koji su izloženi nevjerovatnoj torturi aktuelnog rukovodstva.

Naime, menadžment Komgrapa, otkako je njegov većinski vlasnik postao Milorad Dodik, primjenjuje tipično policijske metode na sve one koje se pobune protiv menadžmenta. Pritisci, prijetnje, ucjene i raspoređivanje zaposlenih na tri različita pogona u toku jednog dana svakodnevne su metode koje trpe radnici buntovnici.

Sukob na relaciji manjinski dioničari - većinski vlasnik kulminirao je prošle godine, kada je Upravni odbor manjinskih dioničara Komgrapa od Agencije za privatizaciju i Akcijskog fonda zatražio raskid ugovora sa Integralom o kupoprodaji preduzeća. Razlog je, kako kažu, to što većinski vlasnik nije ispunio investicioni program od 4,3 miliona eura, predviđen kupoprodajnim ugovorom. U tom ugovoru piše da je kupac Komgrapa obavezan da, u roku od 16 mjeseci, Akcijskom fondu i Agenciji za privatizaciju dostavi izveštaj o ulaganju, koji će pripremiti ugledna revizorska firma. Manjinski vlasnici tvrde da je Agencija za privatizaciju "bez ikakvog dokaza izdala papir" da je većinski vlasnik ostvario investiciono ulaganje od 4,3 miliona eura i ispunio obavezu iz kupoprodajnog ugovora. Na osnovu toga je došlo i do promjene strukture kapitala holdinga, pa je većinski vlasnik svoj udio u "Komgrapu" povećao za dodatnih 13 posto, a na štetu akcionara.

MATIJAŠEVIĆ I BULATOVIĆ - DODIKOVI POLICAJCI ZA SPECIJALNE ZADATKE

Mali dioničari nisu uspjeli da sve to dokažu i da se izbore za poništenje ugovora o privatizaciji. S druge strane, predsednik Upravnog odbora Komgrapa Darko Matijašević tvrdi da je privatizacija Komgrapa jedna od najuspješnijih u Srbiji. Zaposleni u Komgrapu, međutim, tvrde da ova firma postoji samo na papiru. Gigant koji je izvodio građevinske radove u više od trideset zemalja svijeta, izgradio najreprezentativnije objekte u Beogradu, kompletan Kopaonik, brojne hotele u Crnoj Gori i Hrvatskoj, sada nema ni jedno gradilište. Dugovi se gomilaju, a imovina razvlači. Pri tom niko ne zna koliko je Holding ukupno dužan.

Manjinski vlasnici Komgrapa se međutim ne predaju. Specijalnom tužilaštvu Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu podnijeli su krivičnu prijavu protiv devet osoba zbog zloupotrebe službenog položaja, zloupotrebe ovlašćenja u privredi, davanja neistinitih podataka u procesu privatizacije, falsifikovanja službenih isprava. Krivičnom prijavom, između ostalih, obuhvaćeni su Slobodan Stanković, kupac Komgrapa, Darko Matijašević, predsjednik UO Holdinga i Draško Pašić, direktor Komgrapa. U krivičnoj prijavi se navodi da je kupovina Komgrapa izvršena samo sa ciljem uzimanja poslovnog prostora, na najatraktivnijim lokacijama u Beogradu, koji ima ogromnu površinu i ogromnu vrijednost, a kupac je to platio svega 4.353.390 eura, uz obavezu investicionog ulaganja od 4.318.000 eura. Procjena tržištne vrednosti"Komgrapa, pri tom je, oko 120 miliona eura.

Nakon krivične prijave Specijalnom tužilaštvu, zaposleni su se obratili i Odjeljenju za finansijske istrage MUP-a Srbije. Međutim ni oni nisu poduzeli bilo kakvu istragu. U septembru prošle godine obratili su se ministru ekonomije Mlađanu Dinkiću, u novembru ministru MUP-a Ivici Dačiću i tražili od njega da pripadnici MUP-a uđu u Komgrap i istraže poslovanje. Pismo su uputili i premijeru vlade Srbije Mirku Cvetkoviću i na kraju su pomoć zatražili od predsjednika Srbije Borisa Tadića. Međutim, niko od nadležnih nije poduzeo bilo kakav korak kako bi ispitao mahinacije u ovoj firmi.

Međutim, oni od svog osnovnog zahtjeva da se raskine "brak iz interesa" sa "Integralom" ne odustaju. Slijedeće nedelje namjeravaju da poduzmu radikalnije korake i blokiraju centralu Komgrapa na Terazijama. Zaštitu će, kako tvrde, slijedeće nedjelje zatražiti i od visokog predstavnika u BiH Valentina Incka. Naime, kako su nadležni organi u Srbiji nijemi, a vlasnik firme je iz Bosne i Hercegovine, tražiće da nadležni organi BiH ispitaju njegovo poslovanje i nelegalno stečen novac kojim je kupljen Komgrap.

Stanković je početkom ove nedjelje boravio u Beogradu gdje je plasirao vijest da je dio vlasništva u Komgrapu prodao poslovnom partneru. Žalio se da ima velikih problema otkako je odlučio da kupi Komgrap. Navodno mu je prije kupovine prijetio Ljubiša Buha Čume, šef surčinskog klana, koji je vlasnik jednog dijela Komgrapa, tačnije Komgrap Dinare, a sada kaže ne može da živi od malih dioničara. Međutim, upućeni ne vjeruju da će Milorad Dodik i njegova policijska klika tako lako odustati od krupnog zalogaja vrijednog više od stotinu miliona eura.

Dva oka u glavi
ZA TRI GODINE DODIKOVE VLADAVINE STANKOVIĆ JE DOBIO POSLOVE VRIJEDNE 300 MILIONA EURA!!!

Dodikova imovina, prema računici istražnih organa BiH, prošle godine iznosila je oko 200 miliona eura. Međutim uzme li se u obzir enormno velika imovina u Srbiji kao i navodne Stankovićeve firme koje su, kako stvari stoje, Dodikovo vlasništvo, dolazi se do zapanjujuće visokog iznosa. Prema istraživanju „Slobodne Bosne" Stanković ima šesnaest firmi, većinu njih je stekao ili kupio u posljednje tri godine otkako je njegov ortak Dodik preuzeo svu vlast u Republici Srpskoj.

Tako mu je aktuelni premijer omogućio da prije dvije godine kupi Hidrogradnju na Palama, zatim Jedinstvo iz Gradiške, tri firme u Doboju: Rudnik krečnjaka, Tvornicu kreča i Terminale, zatim Institut za građevinarstvo u Banjoj Luci i Ekonomski institut u Banjoj Luci. Stanković je vlasnik i Banje Laktaši u Laktašima, firme Vektor Integra u Sarajevu, Fer-oilla u Brčkom, firme za remont pruga DOOEL u Skopju i ZGOP u Novom Sadu. Preko ovih firmi Integral ostvaruje milionske profite.

Od 2006. godine, odnosno otkako je Dodik dobio mandat, "Integral" je u BiH pravio zgrade, ceste, mostove i druge objekate u vrijednosti od više od 300 miliona eura. Sve poslove firma Integral je dobila po dobro uigranom scenariju. Recept po kojem su mu dodjeljivani poslovi sastojao se u tome da bi Integral pojavio sa najnižom ponudom, a kasnije bi aneksima na ugovore vrijednost uvećavana, čak i šesterostruko, kao u slučaju izgradnje administrativnog sjedišta vlade RS-a u Banjoj Luci.Vlada RS-a je podsjetimo preuzela i otplatu Integralovog kredita od 50 miliona KM koji je podigao kod NLB Razvojne banke kada je počeo graditi tu zgradu. Kompanija Integral po istom principu dobila je posao na izgradnji zgrade RTRS-a u Banjoj Luci, zatim autoputa Banja Luka - Gradiška, zgrade SIPA čija izgradnja košta 18, 6 miliona KM. Svi poslovi su namješteni kako bi profitirala Stankovićeva, odnosno Dodikova, kompanija "Integral".Stankovićeva poslovna zgrada u Banja Luci nalazi se odmah pored zgrade Vlade RS-a i obezbjeđuje je Dodikovo obezbjeđenje. Inače, kako saznajemo, Stankovićeve firme su stjecište i utočište vojnih obavještajaca i policajaca, paralelnih bezbjednosnih centara, čiji je nezvanični šef Darko Matijašević, nekadašnji ministar unutrašnjih poslova, koji trenutno upravlja beogradskim Komgrapom.

Pored navedenih firmi u sastavu kompanije "Integral", čiji je većinski vlasnik Dodik, koji sa pozicije premijera namješta sam sebi poslove, Dodik gazduje i firmom Igokea, Radio Čelincem, voćnjakom u Podgracima, kompanijom Zekstra, poljoprivrednom zadrugom u Laktašima, Termalnom banjom u Laktašima, kompanijom Farmland iz Nove Topole, Fabrikom duhana u Banjoj Luci...

Dodikov povjerenik mafijašević DARKO MATIJAŠEVIĆ UHAPSIO BEOGRADSKOG NOVINARA KOJI JE ISTRAŽIVAO KRIMINAL U „KOMGRAPU"!?

Beogradski novinari doslovno se ustručavaju pisati o aferi „Komgrap" zbog straha od čelnih ljudi ove upropaštene građevinske firme. Karakterističnu ilustraciju, kojim se metodama služe čelnici „Komgrapa", predstavlja slučaj novinara lista Svedok Sredoja Simića, koji je pokušao da otkrije detalje nelegalne privatizacije Komgrapa kao i da sazna ko iza nje stoji. Simić je zatražio intervju od Darka Matijaševića, međutim kada se pojavio u centrali ove firme na Terazijama, Matijašević ga je uhapsio i maltretirao.

Naime, nakon što je odgovorio na nekoliko uvodnih pitanja, Matijašević je kolegi Simiću predložio da povedu opušteni neformalan razgovor uz čašicu. Simić, koji ne konzumira alkohol, pio je isključivo vodu, međutim Matijašević je tokom dvosatnog razgovora popio desetak viskija. Za to vrijeme ubjeđivao je Simića da ne treba da se bavi Komgrapom i da od privatizacije te firme ima mnogo zanimljivijih tema. Takođe mu je kazao da su ga njegovi ljudi opservirali, pratili i prisluškivali i skupili dosta informacija o njemu. Između ostalog, da je informacije i instrukcije o Komgrapu dobijao iz Banje Luke. Zatim je Matijašević ustao u potpuno pijanom stanju udarao glavom o umjetničku sliku rad slikarke Olje Ivanjicki. Pošto je potpuno uništio sliku, nastavio da glavom udara u zid sve dok mu krv nije potekla niz čelo. Simić je pokušao da ga umiri, međutim Matijašević je rekao svom obezbjeđenju da Simića zatvore u njegov kabinet. Simić koji je na intervju došao u jedan sat popodne bio je zatočen u zgradi Komgrapa do devet sati uveče. Tek pošto je otvorio prozor kabineta i kazao da će zvati policiju u pomoć, Simiću je tada već relativno otriježnjeni Matijašević dopustio da izađe iz zgrade.

avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Ta izdaja, ne datira samo od 1995.godine,

Počalji  Milan taj Pet Avg 01, 2014 3:02 pm

to je politika monarhije i crkve.."para drzave" koja se neometano trtoguzi po Srbiji...montira u drustvu, siluje diplome i doktorate, mangup "elita"..

На том послу Британци су савезника пронашли у намеснику кнезу Павлу Карађорђевићу. Кнез Павле је желео да избегне рат по сваку цену, а био је убеђен да тај пут води преко постизања договора са политичким представницима хрватског народа
Споразум Рибентроп–Молотов само га је учврстио у овом уверењу, па је британску подршку прихватио оберучке, што је на унутрашњем плану значило супротстављање Стојадиновићу. Ова процена кнеза Павла показаће се катастрофалном свега две године касније
Нити је договор са Хрватима сачувао Југославију, нити је сарадња са Великом Британијом обезбедила избегавање рата, а власт коју је кнез Павле Карађорђевић протежирао уместо владе Милана Стојадиновића, на крају је, марта 1941. године потписала приступање Тројном пакту
Хрватска Бановина је била чак дупло већа од територије коју је већински насељавало хрватско становништво  affraid affraid affraid affraid affraid Twisted Evil Twisted Evil 
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

"cuvar plaze u Karlobagu"...?

Počalji  Milan taj Ned Avg 03, 2014 9:07 pm

Sumnjivo poreklo
Saga o Vučićima počinje u Čipuljiću, selu pored Bugojna. Tokom Drugog svetskog rata ustaše su izvršile pokolj nad Vučićima, više od 20 članova familije ubijeno je u Jasenovcu. Krajem 2008, u svojoj prvoj poseti Hrvatskoj otkako je postao naprednjak, Vučić se pred kamerama HTV-a čudio što na spisku stradalih u Jasenovcu nema nijednog imena njegovih rođaka. Pogrom je preživela samo njegova baka, koja je, trudna, pobegla u Srbiju, gde je rodila Anđelka. Tu tragičnu priču Alek ponavlja dve decenije, samo s malim varijacijama. Ponekad pomene kako mu je otac rođen u Beogradu, nekad u Vojvodini, a najčešće u vagonu.

fra mijo

Možda u njegovim rečima ima i istine, iako je Ljubiša Petković, bivši potpredsednik Srpske radikalne stranke i dugogodišnji poslanik, u knjizi „Haške muke“ objavio bitno drugačije činjenice o sudbini porodice Vučić.
– Niko iz porodice Vučić nije stradao u Jasenovcu. Posedujem dokument od 19. rujna (septembar) 1941. iz koga se vidi da su se Vučići izjašnjavali kao rimokatolička obitelj (porodica). Porodice Kadijević, Lukić, Praljak i Vučić prešle su iz pravoslavne u rimokatoličku veru septembra 1941. Glava porodice je bio Anđelko Vučić, Aleksandrov deda. O Anđelkovoj supruzi nemam mnogo podataka, budući da je u relativno kratkom roku nakon pristupanja rimokatoličkoj veri, napustila Bugojno i preselila se u Vojvodinu, u Kikindu, gde se i rodio otac Aleksandra Vučića, Anđelko Vučić. Anđelko stariji imao je četvoro dece. Najstariji sin Antonije imao je nadimak Braco, drugi po starosti bio je Kojo, a najmlađi Anđelko. Uz tri sina imao je i ćerku čije ime nisam uspeo da saznam. Stari Anđelko je bio jedina žrtva Vučića u Drugom svetskom ratu, ali ni on nije stradao od ustaša. Naime, deda Aleksandra Vučića preminuo je od zadobijenih povreda posle jedne kafanske tuče u Banja Luci. On se bavio trgovinom, odnosno švercom. Pošto je bio u stalnim dugovima, osnovano se sumnja da je u pitanju osveta za nenaplaćena potraživanja. Po njemu je dato ime njegovom najmlađem sinu, odnosno ocu Aleksandra Vučića. Antonije-Braco Vučić umro je u Beogradu 1991. godine od posledica čira. Drugi Aleksandrov stric, Kojo, umro je u Bugojnu od posledica alkoholizma. Aleksandrova tetka je takođe preminula krajem osamdesetih godina prirodnom smrću.

Zato na spomen-ploči u Jasenovcu nema nijednog Vučića. Naravno da ih nema kada se dobro zna da je porodica Vučić promenila veru za večeru i da su svi preživeli Drugi svetski rat. A kako i ne bi kada je porodica Vučić bila tesno povezana sa ustaškom organizacijom. Aleksandrov stric Braco bio je oženjen ćerkom iz poznate ustaške porodice Tomas. Ljubo Tomas je jedan od najozloglašenijih ustaša, isticao se nezapamćenim zverstvima nad srpskim narodom. Braco ima dvoje dece, ćerku i sina Sinišu, koji je po struci stomatolog, ali i vlasnik jednog kafića. I drugi stric Aleksandra Vučića ima dvoje dece, sina Rajka i ćerku Dobrinku – naveo je Petković, koji je u svojoj knjizi objavio i faksimil s potpisom fratra Mije Filipovića, koji je izjavio da su Vučići 1941. prihvatili rimokatoličku veru.

Lično, baš me briga za verska, seksualna, ideološka i druga uverenja Aleksandra Vučića, to je njegova privatna stvar. Ipak, priznajem da me ne bi iznenadilo kad bi Petkovićeva priča bila istinita. Uostalom, Vučić je na najkonkretniji način, transformacijom iz veslikosrpskog radikalskog viteza u evro-atlantskog fanatika, dokazao sklonost ka izdaji.

Tata, mama i Fahrija

Anđelko i Angelina Vučić, Alekovi roditelji, verujem, nisu krivi što je on ovakav. Radikali, ovo malo njih što je ostalo verno Šešelju, danas o Anđelku, zvanom Bata, iznose mnogo tračeva. Kažu da je uvek bio alav, da je na sitno ali često koristio prednosti sinovljeve pozicije. Ne verujem. U nekoliko naših susreta, Bata je ostavio vrlo pozitivan utisak. Tih i nenametljiv, ali vrlo oprezan i ozbiljan. Nikada se nije suprotstavljao Alekovim agresivnim postupcima i stavovima, ali nije ih ni doživljavao kao aksiome. Jednom prilikom, pred desetak saradnika, Aleksandar mi je detaljno opisivao kako je Darko Lilić, sin bivšeg predsednika Jugoslavije, pucao u nekog dečaka samo zato što je nosio Zvezdin dres. Dok je Alek gromoglasno vapio za osvetom, makar medijskom, Bata je ćutao. Javio mi se čim sam napustio sastanak. Pozvao me i rekao da se ne zalećem s pisanjem teksta, nije sve baš tako kako je Alek tvrdio. Tim gestom uverio me da je korektan čovek i, još važnije, da zna ko je i kakav mu je sin.
S Angelinom, izuzev pozdrava, nikada ni reč nisam razmenio. Uvek je bila odmerena, otmena i, sa svojih skoro dva metra, potpuno nevidljiva. Naravno, i nju je Vučić zloupotrebljavao u propagandne svrhe. U vreme bombardovanja, kad je u zgradi RTS-a ubijeno 16 radnika, kao tadašnji ministar protiv informisanja, Vučić je NATO zlikovce optužio da su hteli da mu ubiju mamu. U jednoj od njegovih verzija tog događaja, Angelina je, kao iskusni skupštinski izveštač državne televizije, te noći bila dežurna. Imala je sreće, zgradu u Aberdarevoj napustila je pola sata pre udara rakete. Kao novinar RTS-a, u to vreme Angelina nije dobila vizu za odlazak u Nemačku, pa je njen sin i to srpskoj javnosti prikazivao kao napad na porodicu Vučić, na Zapadu ozloglašenu zbog beskompromisne odbrane kosovske kolevke srpstva.
Vučići nisu odbranili Kosovo, ali uspeli su da oslobode nekoliko stotina dobro parketiranog stambenog prostora u Beogradu. Aleksandar je od vlade, neposredno pred bombardovanje, dobio stan u Ju biznis centru, a tata i mama su nekom čudnom transakcijom uspeli da prodaju stančić u bloku 45 i, za iste pare, kupe nekoliko puta skuplju stančugu na Vračaru. Rat se, očigledno, herojskom klanu Vučić mnogo više isplatio nego nesrećnicima koji su pobijeni, obogaljeni ili rasterani s Kosova.
Vučići, posebno Angelina, imaju još jednu vezu s Kosovom. Odnosno, s Fahrijom Muslijuom, njenim bivšim kolegom s Televizije Beograd. O toj temi čitaoci Tabloida znaju više od mene, ja sam video samo njegove fotografije i, moram priznati, zaista liči na Aleka.

fahri musliu
Doduše, kako čujem, i Bata sve više liči na svog sina. Iz senke, daleko od medija, utiče na sve političke odluke, izbor i smenu ministara, direktora i Alekovih saradnika. Zli jezici tvrde da Anđelko kadrira u državnim institucijama, često i bez znanja svog sina. Navodno, na mesto predsednika nadzornog odbora u jednoj moćnoj banci, na tatin zahtev, postavljen je Zlatan Peručić. Njihovo prijateljstvo – Batino i Zlatanovo – nastalo je još u vreme crno-crvene koalicije. Prema nekim informacijama, Bata i Angelina su se uselili u Peručićev stan na Vračaru. Još tada beogradskom čaršijom su krenule glasine da su Vučići stan kupili po izuzetno povoljnoj ceni, ali i da im je slobista, tadašnji gospodar Beobanke, dao kredit pod uslovima koje nisu mogli da odbiju. Kako god bilo, alfa-Vučić Alek nije oduševljen ovim potezom tate Bate, ali ćuti zarad mira u kući.
Da Bata nije dobroćudan i naivan kao što ja verujem tvrdio mi je i Momir Maks Malović, zet prepoštenih Vučića. Posle nekoliko godina sudskih i fizičkih sukoba s bivšim košarkašem Željkom Rebračom oko stana u Somboru, Malović je zatražio pomoć Aleksandra Vučića. Nadao se, ne iz političkih nego iz familijarnih razloga, pošto je Momirova supruga Nataša Aleksandrova sestra od tetke. Naravno, Vučić je obećavao i strpljivo čekao da se problem reši sam od sebe. Na kraju, kad je policija intervenisala kako bi izbacila Maloviće iz stana, Nataša se polila benzinom i pretila samospaljivanjem.
„Pravda“ je detaljno pratila ta dešavanja. Dok je drama trajala, pitao sam Vučića zašto ništa nije uradio kako bi se izbegla tragedija, dobio sam odlučan odgovor:
– Ko jebe Natašu, zašto se udala za kriminalca!
Ni Malović nije bio iznenađen Vučićevim lažima. Ispričao mi je kako je Natašina majka, koja je živela u Čipuljiću, ostala bez ogreva, pa je pitala brata Batu da li može da poseče dva-tri stabla iz njegove šume, samo da se ne smrzne. Bata, već smrznutog srca, nije dozvolio sestri da takne nijednu njegovu bukvu.
Ne znam da li u toj priči ima istine, ali tvrdim da su Vučići galantni isključivo s tuđom imovinom.

Braća po materi

Ne sumnjam da su Bata i Angelina imali dobre namere, kojima su popločili Alekov put do moći i para. Nije im bilo lako. Aleksandra su dobili 1970, a tri godine kasnije i Andreja. Bata je radio u Narodnoj banci Jugoslavije, Angelina na TVB. Sa solidnim primanjima mogli su da sinovima omoguće bezbrižno detinjstvo. Odrastanje u surovim novobeogradskim blokovima ulepšavali su letnjim posetama zavičaju u Bosni.
Aleksandar je bio energično dete, ali stalno su ga sputavale razne bolesti. Iskompleksiran time što je morao da nosi medicinske naočari, s jednim staklom prekrivenim gazom, nikada se nije rešio potrebe da se predstavlja jačim i čvršćim nego što jeste. Detinjstvo i momačke dane ulepšavao je mačo-pričama o teškim fizičkim izazovima. Na novobeogradskom asfaltu Alek je glumio mangupa, nasrtao na jače i starije, nekoliko puta i na svoje sadašnje mafijaško-tajkunske drugare Keku i Peconija. U Čipuljiću je kosio, mešao malter, zidao, čak je radio i kao drvoseča. Nedostajalo je samo da pojede kuvanu svinjsku glavu, pa da bude isti Tito.
Umesto svinjske, često je pričao legende o svojoj glavi.
– Dok me je majka Angelina dojila iskliznuo sam joj iz naručja i slepoočnicom udario u špic fotelje. Kažu da sam bio krvav do kolena! Sve je uhvatila panika, jer su pomislili da je sa mnom gotovo! Kao što vidite sve se završilo na najbolji način – govorio je Alek, uveren da pad na glavu nije ostavio posledice.
Problem s glavom imao je i Andrej. Prošle godine, kao potpredsednik i vatreni navijač Crvene zvezde, proslavljajući jedan koš, skočio je iz stolice i glavom udario u betonski stub. U nesvesnom stanju odneli su ga u bolnicu, lakari su ga pregledali i zaključili da je sve u redu. Za sve Vučiće, Zvezdu i vaskoliko srpstvo ispalo je dobro što je Andrej zveknuo glavu, mogao je da povredi neki vitalni organ.
Aleksandar i Andrej su vrlo emotivno upućeni jedan na drugog. Jednom vrlo dirljivom prilikom, u sitne sate, Andrej me pozvao i pitao da li sam se te večeri čuo s Alekom.
– Ne. Šta se dešava?
– Ne znam. Gostovao je na Pinku, emisija se završila pre dva sata, a on još nije uključio mobilni. To mu se nikada ne dešava – rekao je Andrej.
– Ne brini. Kakav je, nema šanse da mu se desi nešto loše…
– Pusti to… Baš sam se zabrinuo…
Naravno, bio sam u pravu, nije bilo razloga za brigu.
Alek je i Andreja upotrebljavao u svojim intrigama. U vreme puča u SRS, dok je tihovanjem ucenjivao Tomislava Nikolića da mu da više para za transfer, Alek je plasirao priču kako ga je brat odgovorio od bavljenja politikom. Šta će vrednim i čestitim Vučićima to valjanje u političkoj kaljuzi, oni mogu da se izuzetno uspešno bave bilo kojim poslom, mogu da budu marketinški stručnjaci, prevodioci, pekari, lekari, gutači vatre, sve što požele.

scan0007

Istog karaktera i morala, Alek i Andrej razlikuju se samo po temperamentu. Dok stariji samo glumi spremnost na fizičku konfrontaciju, mlađi Vučić u takvim situacijama uživa. O čemu postoje policijski i medijski izveštaji. Navodno, Andrej je nekoliko puta učestvovao u uličnim tučama, najčešće s političkim protivnicima.
– Demokratska stranka je saopštila da je Andrej izašao iz džipa i pretukao nekoliko njihovih aktivista koji su lepili plakate. Jel’ vidiš kako lažu? Ja im smetam, zato mi napadaju porodicu – pomamio se Alek jedno veče, dok je još bio radikal.
Pola sata mi je objašnjavao kako je njegov brat divan, pitom i tolerantan, nikada ne bi nasrnuo na nekoga, da bi mi onda, uz glasan smeh, opisao scenu iz „Sport kafea“, gde je Andrej maltretirao Srđu Popovića. Mladi demokrata je sedeo za stolom s nekim svojim društvom. Andrej nije bio lenj. Izašao je, na kiosku kupio „Milku“, vratio se za svoj sto, izlomio čokoladu i kockicama počeo da gađa Srđu.
– Nije nasilje ako nekoga gađaš slatkišima – smejao se Alek.
Koliko je pažljiv prema bratu, dokazao je na mom primeru. Andrej se oženio u leto 2009. Pošto sam odbio da idem na svadbu – ne trpim Cakanu i slične narodnjake – Andrej je potpuno prekinuo komunikaciju sa mnom, a Alek me nekoliko meseci, za kaznu, nije pozvao na sastanak, sve dogovore oko „Pravde“ obavljali smo telefonom.
Braća funkcionišu kao odlično uigran tandem, Alek je dobar, Andrej loš pandur. Prvi sve svakome obećava, drugi izigrava strogoću. Kopirajući Skorcezeov „Kum“, za koji tvrdi da mu je omiljeni film, Aleksandar se uživeo u ulogu Majkla, a Andreju je zapao lik Sonija Korleonea. U tom rotoru svojevremeno se našao i Brana Crnčević. Ljut što mu je otkazana saradnja u „Pravdi“, od Aleka je tražio ogromnu otpremninu. Dobio je Alekovo obećanje. I Andrejevo odbijanje.
– Kakvi su to igrači! – šokirao se Crnčević. – Znam im roditelje, fini ljudi. A njih dvojica… Oni su dokaz da i priroda nekad uzme generaciju-dve da se odmori…
Od udara „klana Vučić“ danas nemaju vremena da se odmore mnogi građani Srbiji, pogotovo bogatiji.
avatar
Milan

Broj poruka : 7039
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Re: IZDAJA REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE

Počalji  Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu