WANTED

http://img8.uploadhouse.com/fileuploads/7889/7889918fdeb1fd070c0ff06460639aee8b6bc8a.jpg

Bivši rok kritičar Ritma, hroničar i pripadnik progresivnih, alternativnih umetničkih praksi sa područja bivše Jugoslavije osamdesetih, zagrebački student književnosti, sada je vladika na Kosovu.
Tako bi nekako, u najkraćim crtama, izgledao životni put episkopa lipljanskog Jovana Ćulibrka, vikarnog episkopa patrijarha srpskog u Pećkoj patrijarhiji kog je nedeljnik Vreme iyabrao za osobu godine, zbog pozitivnog doprinosa unapređenju društvenih institucija u javnom interesu, tj. rada u Pećkoj patrijarhiji.
Vladika Jovan, koji sledeće nedelje u organizaciji Srpskog nacionalnog veća predstavlja svoj magistarski rad, knjigu...“Istoriografija holokausta u Jugoslaviji”, .....razlikuje se od stereotipnog crkvenog lica. Aktera beogradske, ljubljanske i zagrebačke scene, ljudi s kojima se susretao, izlazio i sarađivao 80-ih, rado se priseća. S brojnima je ostao u dobrim odnosima i bili su njegovi gosti. Na primer, u emisiji „Deca Apokalipse“ koju je vodio na crkvenom Radiju Svetigora.

Kako je, dakle, rok kritičar postao vladika?

Ipak, neprijatelji Izrailja, po broju stanovnika, su mnogo veci broj kupaca od Izrailja. Svrstavanje u NATO i Izrailj, je mnogo losa varijanta..hmm Tajvan Hongkong...itd Jer, ulozice kapital, koji ce mo mi da otplacujemo nasim trzistem, a eventualni visak pomorandzi i banana, i drugih agruma , necemo imati kome da izvezemo. Beogradski uranak..?
" pojas Gaze" i "pojas Luke Beograd"...? da li nas to zblizava...?
.....................................................................................................
- Naš plan, za koji se zalažemo i lobiramo medijima, je da do kraja 2014. godine Beograd bude ljakse-free tj. da potpuno proteramo sve stanovnike Beograda koji nemaju pretke među starosedeocima do četvrtog kolena – kaže Velmar Đorđević i dodaje: - Prvi korak je da ih sve popišemo, a zatim donesemo uredbu prema kojoj će oni morati u javnosti da nose žutu traku oko desne ruke na kojoj piše LJ (skraćeno od „Ljakse“). Zatim bismo počeli sa deportacijom
u specijalno opremljenim šleperima sa oružanim stražarima, u gradove i sela južno od Obrenovca. S obzirom da ih ne možemo sve deportovati
istovremeno, organizovali bismo privremeni kamp kod luke “Beograd”, gde bi ovi doseljenici bili smešteni do deportacije.
Stručna javnost nije uverena u izvodljivost ovog projekta. Tako poznati sociolog Darko Ljevar ukazuje na potencijalne nedostatke ovog
plana.- Predlog UFSB-a, iako odlično zvuči u teoriji, u praksi bi se susreo sa mnogo neželjenih konsekvenci po Beograd. Na primer, kratkom analizom
zaključili smo da nakon realizacije ovog plana u Beogradu ne bi postojali radnici koji bi vozili gradske autobuse, radili na kasama i u
trafikama, bili inžinjeri ili urednici dnevnih novina, bavili se vodoinstalacijom, kanalizacijom i građevinom. Takođe, Beograđani bi
ostali bez svih frizera, kozmetičara, pekara, konobara, kurira, i generalno svih zanimanja koja nisu umetnik, dizajner ili marketing menadžer – objašnjava Ljevar.
Ipak, stručnjaci objašnjavaju da će najveći apsurd ove akcije biti utome što će prema njihovim pravilima, Beograd morati da napuste čak i neki od pripadnika UFSB-a.
- Prema prvim analizama, Beograd će morati da napusti negde oko 98,7% stanovnika, ako uzmemo u obzir ove kriterijume. Među njima se nalaze
čak i neki od članova Udruženja Fancy Starosedelaca Beograda. Sama predsednica Udruženja, Elizabeta Velmar Đorđević, se veoma iznenadila
kada smo joj saopštili da je njena prabaka bila Stanojka Savić, proizvođač mlečnih proizvoda iz Velikog Popovića, te da će zbog toga i
ona morati da bude proterana – navodi naš izvor iz Insituta za demografska istraživanja.
Osim nje, Beograd će morati da napusti i Aleksa Stanković, sekretar UFSB-a i docent na fakultetu za kulturu i medije, jer se ispotavilo da
je njegov pradeda bio Stojan Mihajlović, proizvođač stajskog đubriva iz Kovirića.

Istok Pavlović

Dmitrović je rođen 1958. u Komogovini, na Baniji. Studirao je pravo i novinarstvo na Beogradskom i Zagrebačkom univerzitetu. Profesionalnu karijeru počeo je 1981. godine.
Novinarske i uredničke poslove obavljao je u „Politici“, NIN-u, Radio-televiziji Srbije. Bio je pokretač i glavni i odgovorni urednik nedeljnika „Argument“. Poslednjih pet godina bio je glavni i odgovorni urednik frankfurktskih „Vesti“.
Po završetku sednice, Dmitrović je imenovao novinara političke rubrike „Večernjih novosti“ Milana Babovića za zamenika glavnog urednika, dok je za pomoćnika glavnog urednika imenovao Slobodana Reljića, sadašnjeg urednika nedeljnog izdanja „Večernjih novosti“.

Globusova novinarka Željka Godeč, istražujući zamršenu sudbinu velike materijalne ostavštine Josipa Broza Tita, koja je još 1984. proglašena državnom tajnom, te se do danas ne zna ni kolika joj je vrijednost ni komu zakonski pripada, dobila je uvid u intimne bilješke njegove udovice Jovanke nastale tri godine pošto je jugoslavenski predsjednik umro, piše Globus.
Dosad neviđene, čuvane u najvećoj tajnosti, one otkrivaju što je nekadašnja prva dama proživljavala od trenutka kad joj je rečeno da Tito umire do časa kad su je brutalno izbacili iz rezidencije te što se dogodilo s brojnim dragocjenostima predsjedničkoga para.
“Čula sam od jedne svoje ratne drugarice da je Tito napisao jednu oporuku i dao da se umnoži u osam primjeraka. Predao ju je drugu Kosti Nađu (generalu armije) kad je ovaj bio u Igalu zbog neke konferencije SUBNOR-a koja se tamo održavala. U tom dokumentu je Tito, pored ostalog, odredio da ja osobno vodim računa o svim stvarima koje poslije njega budu ostale jer ću ja to najbolje znati, umjeti i htjeti. Čula sam isto tako da je poslije toga došao Stane Dolanc (šef jugoslavenske tajne policije i član Predsjedništva SFRJ) kod Nađa i zaprijetio mu da slučajno ne izađe s tim dokumentom jer će se gadno provesti. Poznavajući Tita toliko godina, živeći s njim više od 35 godina, imajući u vidu naš brak i naše odnose sve do ovog strašnog i ponižavajućeg kraja, uvjerena sam da je Tito i ostavio takvu oporuku. Isto tako znajući Dolanca i njegovu ulogu u svim našim – i Titovim i mojim – mukama zadnjih godina, sklona sam da povjerujem da je i prijetio Nađu…”
Tako je u lipnju 1983. godine pisala Jovanka Broz povjerljivoj osobi čiji smo identitet, radi njezine sigurnosti, obećali zaštititi. Jovanka je molila za pomoć da se nakon trogodišnje agonije na dnevni red stavi pitanje njezine egzistencije i nasljedstva, a Globus je tu korespondenciju ekskluzivno dobio na uvid i tako rekonstuirao dio tog najdužeg i najzamršenijeg procesa u bivšoj Jugoslaviji koji svoj epilog još nije dobio.
Krnji popisi Ne samo da se problem nasljedstva Brozovih u 33 godine nije pomaknuo s mrtve točke nego je sasvim opravdana bojazan Titovih nasljednika da neće doživjeti satisfakciju jer je većina Titove vrijedne imovine – pokradena i nepovratno izgubljena.
Ili, kako to tvrdi, Titov unuk Joško Broz, sin Žarka Broza, nakon nebrojenih posjeta državnih komisija, u Užičkoj 15, nakon Titove smrti ostao je samo – krš i lom.
Joška Broz
U posljednje 33 godine popisi Titove imovine misteriozno su nestajali, baš kao i stvari i predmeti s njega. Jovanka je uporno odbijala potpisati dokumente o Titovoj imovini i svojem nasljedstvu.
Nije ih htjela potpisati zato što ih je smatrala krnjima. Ili zato što su je tjerali da se odrekne imovine. Odnosno, kako je zapisala, “nema stvari kojih treba biti u tim spiskovima. Oni meni uvijek zadrže 5-10 stvari. Obično, ne uvijek, to su stvari veće vrijednosti.
Kosta Nađ
Ili nitko ne zna gdje je to što ja tražim ili je opet neka njihova komisija zaključila da to uđe u muzejsku zbirku ili da su to kustosi rasporedili u prostorije dostupne publici”.
Oporuka s početka teksta nikad nije pronađena. Kao niti jedna druga. Tito je, formalno-pravno, umro bez oporuke. Kao predsjednik Jugoslavije u svojim je govorima znao reći kako će sve što ima ostaviti državi.
Stane Dolanc
“Da je Tito kad su mu amputirali nogu rekao – sve moje ostaje državi, to bi vrijedilo. Ali, Partija nije imala nikakvih dokaza za to.

To što je Tito pričao dok je bio u naponu snage, to se ne računa kao oporuka 15 godina poslije. I danas ima živih ljudi koji bi mogli posvjedočiti da je Tito govorio da su slike njegove, nije Tito bio nimalo naivan”, rezolutno Globusovim novinarima tumači Toma Fila, bivši odvjetnik Jovanke Broz, piše Globus.

Hm,hmm..krik iz tame.."vratite nam jagnjeće brigade"..."komunisti vratite se oprosticemo vam sve"..."brafar je bio bolji"
..............................................................................................................................................................................
Izgradnja tri najskuplja vojna objekta u Jugoslaviji, luke Lora u Splitu, Titovog atomskog skloništa u planini Prednja kod Konjica i čuvenog bihaćkog podzemnog aerodroma, koštala je bivšu državu skoro 18 milijardi dolara! Ta prokužena SFRJ je prema procenama nekih istraživača potrošila
neverovatnih 90 milijardi dolara na četrdesetak objekata strateške namene! Hoćete brojevima - 90.000.000.000 dolara. Nekih 80 puta više nego što je Srbiji ponuđeno za 51 odsto „Telekoma".Sad verovatno mislite da ću ostatak teksta da optužujem vođstvo nekadašnje države za rasipništvo. Ne, hvaliću ih za neverovatno dobro organizovan ekonomski sistem koji je uspeo da napravi tolike pare. A kako odmah ne bi skočili netalentovani kritičari društvene i državne svojine i plaćeni pobornici liberalnog kapitalizma, valja podsetiti da je SFRJ svoj životni vek završila sa spoljnim dugom od oko 20 milijardi dolara, što će reći da je ogroman deo svega što je napravljeno finansirano sopstvenim parama! A pomenuli smo samo strateške vojne objekte, šta je sa kompletnom industrijom, tolikim putevima, prugama, mostovima, hotelima duž Jadrana...
Zaključak nije teško izvesti. U poređenju sa današnjom jadnom srpskom privredom, efikasnost ondašnje ekonomije bila je kolosalna! Sve još više dobija na težini ako se zna da je ostvareno u komunističkom režimu, koji svojim građanima nije garantovao neke osnovne slobode, pa se s pravom postavljapitanje - kako je moguće da su ljudi u ovoj zemlji pre tridesetak godina bili toliko organizovaniji i pametniji od nas danas?
A stvar je relativno prosta - ondašnja država napravila je bar po jednu fabriku za sve proizvode koji su građanima bili potrebni i strogo
kontrolisala uvoz. I to je sve. Rezultat su bili ogromna proizvodnja i izbalansiran spoljnotrgovinski bilans. Nije, doduše, u prodavnicama bilo popularne zapadne uvozne robe, ali je standard građana bio neuporediv.
Danas bi naravno bilo potpuno deplasirano zabranjivati uvoz bilo čega, ali bi skoro isti posao napravile pametna carinska i poreska politika, uz bilateralne sporazume o uvozno-izvoznim kvotama. Jer, insistiranje Zapada, koje mi bespogovorno potpisujemo, da Srbija potpuno otvori svoje granice za svu njihovu robu, a sve u uslovima njihove apsolutne tehnološke superiornosti, ima svoje pravo ime - ekonomsko porobljavanje.

Берлин – Милионима младих људи без посла широм еврозоне немачка канцеларка Ангела Меркел је у интервјуу који је дала за ББЦ упутила једноставну поруку: Селите се!
У овом интервјуу, Меркелова је висок ниво незапослености младих у Европи описала као “огромну кризу”, а садашње тешкоће еврозоне упоредила је са посткомунистичком источном Немачком.
Према њеним речим, када је након пада Берлинског зида незапосленост у Немачкој нарасла, “многи млади људи су имали посао само зато што су се преселили на југ” (односно, бивши политички “Запад”). Исти рецепт она сада предлаже и младим Европљанима, при чему би сеоба овог пута требало да иде с југа на север, односно конкретно у Немачку, која настоји да привуче више имиграната из земаља захваћених кризом, како би отклонила несташицу квалификоване радне снаге.
..................................................................................................
Kada je, slicnu kampanju vodio Izrael, i preseljavao Jevreje iz SSSR..ondasnje vlasti su, donele zakon o oduzoimanju "drzavne/drustvene" imovine mahom dobijene stanove, a utvrdjena je skala za zavrsene skole, da se prvo plati taj drustveno drzavni trosak besplatnog skolovanja..pa,,"vozi misko".

KAKO je Vladimir Dedijer pravio karijeru novinara i Titovog prijatelja, tako je i njegov brat Stevan postao urednik u Tanjugu i „Borbi“, ali je bio toliko sumnjiv Partiji da pasoš nije imao. Trinaest puta je tražio pasoše za sebe, svoju ženu Šveđanku i dva sina, i nije ih dobijao. Onda je odlučio da „zvanično“ pobegne. Naime, švedska vlada je tražila od Tita da pusti Stevana Dedijera i njegovu porodicu. I Tito ih je pustio.

Stevan Dedijer je prvo bio prebeg u Engleskoj, gde je britanska obaveštajna služba pokušavala da ga zavrbuje i to u Edinburgu, gde je radio doktorat. Otišao je 1961. u Švedsku, a posle nekoliko godina održao je prvi javni kurs o delovanju obaveštajnih službi, kao njihov „veteran i pionir“.

Udba je Stevana Dedijera proglasila za emigranta i neprijatelja države. Odmah je za njim poslala svoje tajne agente. Udba ga je proglasila za agenta CIA. Srbi iz Lunda, gde se Dedijer nastanio, zbog njega su imali probleme, jer su ih ljudi iz konzulata stalno zapitkivali da li su videli Dedijera, da li su čuli šta govori, šta radi?

U Lundu je osnovao univerzitetsku katedru za teoriju obaveštajnih poslova i bezbednosti i tako postao rodonačelnik jedne nove naučne discipline. Sam je imao bogato iskustvo delovanja u tom svetu tajnih poslova, u koji je ušao 1936. godine.

Često je govorio: „Najjače oružje jednog naroda je njegova umna moć.“

UGASITE AGENTURE NEMA više razloga da se tajne službe skrivaju, jer su svi izvori informacija otvoreni i mnogi podaci se mogu naći u knjigama, medijima i bibliotekama. Time sam hteo da razbijem tabu o agenturama i da ih učinim jeftinijim servisom države, jer je tajnost podrazumevala skup sistem zaštite informacija, do kojih se prilično lako i na običan način dolazi. Zato sam težište rada agentura prebacio na obaveštajni rad u poslovnom svetu, kompanijama, na tržištima, u industriji - govorio je kao prorok Stevan Dedijer.

Vest da je Dedijer formirao naučni institut izazvala je šok u Beogradu, najviše zbog činjenice da je jedan bivši saradnik NKVD, koji je radio u mreži Mustafe Golubića, javno govori o obaveštajnim poslovima i iskustvima. Podozrenje je ubrzo ustupilo mesto naučnom utemeljenju jedne nove discipline, koja se svodila pod formulu „kako špijunirati špijune“. Stevan Dedijer je bio obaveštajac, nuklearni fizičar, socijalni teoretičar, profesor i pisac. Za sebe je govorio i potpisivao se kao Srbin sa dna kace, tamo gde je kupus najbolji i gde čovek najviše smrdi na kiseli kupus.

Dedijer se na svojoj vizitkarti predstavljao kao „obaveštajni savetnik“. Ovu ulogu igrao je za UN, Unesko, OECD, Evropsku uniju, kao i u mnogim državama sveta, od Indije do Etiopije i Bliskog istoka.

- Dedijer je najbolji socijalni obaveštajac na svetu. Bio je gost svih tajnih službi i pet svetskih univerziteta. Francuska je tražila da joj reorganizuje agenturu, a Britanija da radi za kraljičinu službu. U Americi smo ga cenili kao eksperta za informacije - izjavio je Vilijam Kolbi, šef CIA, impresioniran Dedijerovim sposobnostima i viđenjem korišćenja obaveštajnih znanja i veština u razvoju društva.

Kada je Dedijer odlučio da katedru zameni za Institut obaveštajnih nauka, od švedske države je dobio 500.000 kruna. Odbio je pozive iz Amerike, kad ga je Ekson korporacija zvala na Rokfeler univerzitet i odlučio da drži otvoreni seminar o obaveštajnim službama. Prva tema je bila uloga CIA u lažima o ratu u Vijetnamu. Zahvaljujući američkim novinama koje su ga napale zbog otkrivanje vojnih tajni, Dedijer je dobio mnogo ponuda iz Izraela, Švedske, Francuske, čak i iz Amerike, da drži otvoreni kurs o obaveštajnima službama.

Nudio je svoje usluge i Zagrebu i Beogradu, za simbolični, ugovoreni „dinar naknade“, ali razumevanja nije bilo. U Zagrebu možda i zato što je važio za vodećeg obaveštajca Josipa Broza Tita. Posle se, sedamdesetih godina, dopisivao sa Dobricom Ćosićem i zbog toga opet bio pod pratnjom agenata Službe državne bezbednosti. Bio je tajni savetnik PLO i Jasera Arafata. Oba glavna Arafatova saradnika, Abu Džihad i Abu Iad, sa kojima je sarađivao, ubili su Izraelci u roku od šest meseci, bez trunke njegove krivice.

Dedijer je 1973. izveo reformu vojne obaveštajne službe Švedske u projektu „SOU 19, 1975“, sa tezom da obaveštajnost, njena kolektivna pamet, treba da postane ne samo zaštita bezbednosti i nezavisnosti jedne države, već glavni faktor njene sposobnosti za razvitak.

Potraga državne bezbednosti za profesorom Stevanom Dedijerom se nastavila iz Beograda i početkom devedesetih godina, jer je ovaj doktor bezbednosti otvoreno kritikovao politiku Slobodana Miloševića i srpsku nacionalnu elitu, dovodeći ih u vezu sa idejom Velike Srbije.

Potpisujući se kao „Srbin sa dna kace“, nije se libio da uspostavi paralelu između Miloševićevog i Hitlerovog režima i da traži da se njegov režim skine s grbače naroda. Međutim, pošto je Dedijer bio „američki čovek“, srpska tajna policija ga tada nije dirala. Sa našim ljudima u Lundu i Malmeu nije se mnogo družio, mada je dolazio na verske i državne svečanosti. Srbi ga se sećaju kao pristojnog čoveka.

Početkom 2003. godine poslao je otvoreno pismo premijeru Zoranu Đinđiću. Kritikovao je svog oca Jeftu Dedijera kao tvorca karte Velike Srbije. Tražio je da se raspusti i potpuno reorganizuje SANU, jer se „ne bavi razvitkom kreativne moći svog naroda u nauci, tehnologiji, u izumima i inovacijama“, već nastavlja „katastrofalnu politiku Sovjetskog Saveza na tom području“! Tako je kritički pisao još 1952. godine, u prvom broju časopisa „Nova misao“.

Stevan Dedijer je živeo kao profesor u Lundu. Tri puta se ženio i imao četvoro dece. Poslednjih godina je radio na svojim memoarima. Umro je 13. juna 2004. godine, u 93. godini, u Dubrovniku, u kome je proveo poslednje godine života.

 

*..Grčka kriza potvrđuje da "ljevica" u Europi ne igra više svoju nekadašnju povijesnu ulogu zastupnice rada protiv kapitala. Sad je samo još rezervna garnitura za desnicu i zauzima prazninu, u kojoj više nema sila koje bi obećavale stvarnu promjenu..*
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
A i neke bajke..su *prohujale sa vihorom*, Santjago Kariljas," evro komunizam", pa iz komunizma u *levicu*, *snadjes se*, pa *negujes* socijalizam u krilu kapitalizma, donatori *profesori*, pa polako, Djani Demikelis, prva levica u apsu,...itd, pa famo,, 92...*cuvena* izjava zeta Mome i Draze Markovica...*SPS ce biti moderna partija po uzoru na britanske laburiste*...pa su laburale gajbice za pivo, "platis pet dobijes sest",...i, mahom nekada komunisti, postadose *pomocnici*..portiri, pridrzavaju vrata Karicu, Kosticu, Miskovicu, Radulovicu, ...kada ulaze u poslovni centar.. P.P.*CK SKJ*...,* more kad se mi komunisti jednom ujedinimoooo, pa kada kvocka rastera oblake...itd, itd *, a polutani, pardon ploretarijat...skidaju oluke, seku kablove,delove pruga,trafo stanice, bakarne krovove na crkvi, ...kuj bre da rinta 8-15 sati, zaliva bastu i capa oluci..?

http://www.pressonline.rs/info/drustvo/306025/potpuno-neocekivana-lista-evo-ko-su-najpoznatiji-ljudi-poreklom-iz-srbije.html

     

Југославија је разорена по милости Немачке; олигархији Европске уније сећање на Први светски рат, дотад невиђену кланицу, изазива нелагоду, стид и кајање. Монументална национална памћења сила победница за ЕУ нису функционална. Инсистира се на општеевропском памћењу ратних страхота. У ЕУ нема места за сећање на Југославију, чедо Првог светског рата, па се отуда више ни не говори о државама наследницама Југославије, већ о „региону” или „западном Балкану”. Ипак, извесно је да ће се ускоро, упркос напорима националистичких олигархија, што се више буду уверавали у сопствену безначајност у оквиру ЕУ, Јужни Словени све више сећати Југославије као битне државе у којој су и они за понешто били питани.

Доцент Филозофског факултета у Београду
Јово Бакић