Komunisti Republike Srpske Krajine

dodatak , 24/05/2010, 17:33
Ovoj vijesti nedostaje podatak da su "titoisti" skup započeli himnom "Lijepa naša", a ne "Hej, Slaveni", kako bi neko mogao pomisliti, što takođe govori o hrvatskim titoljupcima. Kad stignu u Beograd s onom grotesknom štafetom, vjerovatno će zapjevati "Hej, Slaveni". U Hrvatskoj im ta stara himna ne bi ni pala na pamet jer ne samo da bi se mogla pretvoriti u "Fej, Flafeni", nego im ništa i ne znači. Baš me zanima hoće li i srpski titoisti zapjevati najprije svoju himnu ili će odmah na "Hej, Sloveni". Iako bi se možda iz povremenih vijesti moglo tako shvatiti, u Hrvatskoj ne postoji idolopoklonstvo prema Titu kakvo postoji ili se nameće Srbima u Srbiji.

Marina zg , 24/05/2010, 20:14
Zašto imate takve negativne komentare? Uz sve to, Politika je stavila takav tendencionalni naslov. Želim da Hrvatska ne bude samo zemlja blagostanja, već i sreće ljudi, što su današnji vlastodršci zaboravili. Ako ljude veseli slaviti Titov rođendan i to ih dođe 20.000 ljudi s područja cijele bivše Jugoslavije, gdje su ugodno proveli dan i gdje je bilo više "Titovih" omladinaca koji su rođeni u ratnom vihoru 90-tih, što znači skup jedne minorne stranke, koja se u punom sastavu od oko 100-tinjak članova pojavila u Kumrovcu. Mislim da svima nama treba više razumijevanja i nepetljanja u tuđe poslove. Kumrovec je jedna od najposjećenijih turističkih destinacija kontinentalne Hrvatske i mislim da se ne bi Kumrovčani bunili da im se maršal vrati. Ove godine, na rođendan Tuđmanu, početkom petog mjeseca, njegovu rodnu kuću, koja je nekoliko kilometara daleko od Kumrovca, posjetila je samo delegacija HDZ-a.

Dragan Sutanovac najavio u junu potpisivanje *istorijskog*
*ss*porazuma izmedju Vojske Srbije i Vojske Hrvatske. Detalji jos nisu poznati, ali po svemu sudeci, lici na *medjusobnu zahvalnost* dve susedne drzave *za dobro obavljen posao*. Uporno i sistematsko podcenjivanje i silovanje Srpskog stanovnistva u duzem toku vremena, pretvaranje istog u *sirovu radnu snagu*, obzirom da su u periodu od 1941...1995.godine, sistematski organizovano, krvavo i pod pljackom proterivani. Jedina oaza mira, bila je u peiodu pod *omrazenim komunistima*, period 1945..1990, sa *trusom* 1970. godine, koji je saniran. Neverovatno, ali duh prvobitno Milana Nedica, potom, Milana Stojadinovica i njihova sprega sa Antom Pavelicem traje nemilosrdno i ovih sekundi dok pisem. Izuzeti su ratni profiteri, poratni profiteri ciji je kapital posledica prethodno opisanog *duhovnog stanja* i *borbene gotovosti*, u *zastiti* nacionalnih interesa. Romi, Jevreji, Hrvati, i dugi narodi, imaju nkakvu zatitu pod statusom *nacionalna manjina*, sta su onda *braca Srbi isestre Srpkinje, pod SrBskom i kapom nebeskom..?

https://www.youtube.com/watch?v=hmznK0Z_XX8

a *domacih*, dinarskih penzionera iz Vojvodine u Kursumliju...
*..Ali, penzioneri, oni *dinarski* iz Vojvodine se ipak malo kolebaju, kazu da ako *nobelovac* Dinkic, *majstor* Boza, ispune zaboravljena obecanja *iz doba Jure*..i konacno dinar bude konvertibilan, moguce je ramisljati i o preseljavanju u druge krajeve Srbije. Bez ovoga uslova, nemogu da menjaju evre, dinare, nema banaka..samo stabilan dinar je stabilna Srbija,stabilna penzija, pa i penzioneri, jer ako odu *dole*, ovi *munu* kurs, nece imati ni za lebac ni za svecu,pardon sahranu.Da zavestaju organe, kazu nevrede mnogo..dotrajali,a uz losu hranu, zbog male penzije,poprilicno poabani organi..mozda studentima anatomije mozda trebaju, ali to se neplaca *unapred*, pokupe ih ispred naroidne kuhinje, sirotista, parka..dok se *ne olade* pa na *katedru* anatomije i ekonomije !

Negde daleko, još dalje od najdalje, najdalje granice naše zemlje na ivici šume živeo je stari Vepar sa tri sina. Jednog dana, kao što to biva, umre stari Vepar (po vestima državne televizije) ili ga je kakav neoprezni lovac upucao dok je pijan šenlučio šumom (po izveštavanju nezavisnih medija), to vašem pripovedaču nije baš najjasnije, jer su u to vreme mediji bili pod paskom vladajuće partije kojoj je pripadao i pomenuti lovac! Tako se o stvarnoj istini teško moglo saznati jer je obruč cenzure dosezao i do običnih pijačnih informacija a nezavisni mediji bili su zavisni od raznih spoljnih prijateljskih i neprijateljskih obaveštajnih službi.
No, to i nije toliko bitno, nego, pred samo otvaranje testamenta stvar u svoje ruke uzeo je advokatski tim na čelu sa gospodinom Vukom. Danima su Vukovi pomoćnici obilazili braću ponaosob i govorili da će im ona dva neprisutna brata doći glave. Naivni, kakvi su hvala Bogu bili, poverovali su u vučje spletke i počeše da se udaljavaju jedan od drugog, čekajući dan da se pročita testament i podeli nasledstvo starog Vepra.
Dođe konačno taj dan. Lukavi advokat Vuk pozva braću u svoj kabinet i otvori jedan koverat u kome je bio testament starog Vepra. I da ne dužimo, bi kako bi. Stari Vepar je u uvodnoj reči testamenta sinovima poručio da nikako ne dele imanje već da se udruže i tako složni krenu zajedno u život, ali u slučaju da se ipak odluče na deobu imanja onda se imanje i sva pokretna imovina ima razdeliti na ravne časti. Naravno, bombardovani vučjim spletkama braća rešiše da sve podele odmah i svako od njih da slobodno raspolaže i upravlja svojim delom imovine. Naime, Vuk je zamislio da ukoliko braću podeli oni tako usitnjene imovine neće imati ekonomske snage da se odupru životnim izazovima, te će lako pasti u iskušenja koja vrebaju, pa će ih lakše ekonomski uništiti i njihova imanja za bud zašto otkupiti!
Najstariji brat je za sebe prigrabio kuću sa okućnicom, desetak hektara najplodnije zemlje i nešto gotovine. Srednjem bratu, pripalo je nešto više zemlje nego najstarijem ali i malo više gotovine jer nije imao kuću. Najmlađi i (naj)neodgovorniji tražio je da mu pripadne sva preostala ušteđevina starog Vepra, auto i nešto zemlje tik uz auto-put kojim su prolazile lepe devojke na putu ka mondenskom letovalištu!
Starija braća odgovarala su najmađeg da uzme svu preostalu ušteđevinu smatrajući da će ovaj lakomisleno sve potrošiti i pasti njima na grbaču. Srednji brat je starijem prebacivao da je njemu dosta kuća sa okućnicom i zemlja a da njemu prepusti gotov novac kako bi on izgradio sebi kuću. Najmlađi je opet, svojoj starijoj braći savetovao da se okanu ćorava posla zamajavajući se sa njim već da gledaju svoja posla, tražeći svoj deo i tačka. I tako u nedogled braća su se raspravljala na radost advokata Vuka koji je u mislima prebirao za koliko će malo novca jako brzo braća njemu ustupiti svoja imanja.
Najstariji brat je došavši kući odmah rešio da proda svu zemlju i krene na put oko sveta pa kada se vrati da sa ostatkom novca skromno preživi do penzije izdajući sobe po kući. Kako je naumio tako je i postupio. Jednog dana pojavio se na radost advokata Vuka u njegovu advokatsku kancelariju i ponudio imanje na prodaju. Vuk ne bi bio vuk da mu vučji apetit nije naglo porastao pa je najstarijem bratu ponudio dobru cenu za imanje i kuću ali jako lošu cenu samo za imanje. Videvši da od puta oko sveta nema ništa najstariji brat se vrati kući i stade da razmišlja šta će i kako će.
Za to vreme srednji brat došavši kući i prelistavajući novine vide jedan oglas u kome su nudili montažne kuće na prodaju. Reši da pazari jednu od njih ali nije imao dovoljno gotovine. Ode i on Vuku na noge, a ovaj se raskezi videvši da mu ide laka lovina, te mu ponudi da mu uz povoljnu kamatu i hipoteku na svo imanje pozajmi potreban novac. Srednji brat obesi nos, prisećajući se reči svog oca iz testamenta da će razjedinjeni teško proći u alavom svetu, te ode na svoje parče imanja u kućicu za alat u kojoj je privremeno stanovao.
Najmlađi brat, odmah po ostavinskoj raspravi ode na auto otpad i kupi jednu staru kamp prikolicu koju je postavio na svom imanjcetu uz pomenuti auto-put. Iz glave mu nisu izbijale slike lepih devojaka koje su mu mahale kroz prozore automobila dok je kao maleno prase riškao uz bankinu puta. Pogled na staru kamp prikolicu i još stariji auto, a bez prebijene pare u džepu najmlađem bratu dođe do svesti da od devojaka nema ništa jer kakva bi se to ludača zadržavala sa njim u kamp prikolici kada je tamo negde mondensko letovalište u kome žive bogate svinje. Međutim, za razliku od braće, njemu nije padalo na pamet da ode na noge Vuku i zatraži od njega savet, pare ili štogod! Nego sede na prag prikolice i zagnjuri ruke u šake i stade da razmišlja.
Baš u to vreme, možda nešto ranije ili kasnije, vesti su tada stizale neproverene, najstariji brat reši da prihvati ponudu vuka i ode kod njega. Međutim vuk je bio lukav kao da nije vuk nego lisica te ponudi najstarijem prasetu dovoljno novca za put oko sveta ali uz hipoteku na veliku porodičnu kuću i uslov da on, Vuk, rentira kuću dok je najstarije prase na putu. Ovaj razmisli sračuna da će to ipak na dobro izaći, doseti se da mu je san još iz vremena kada je bio sasvim malo prase da vidi nešto sveta te uze novac, ostavi ključeve kuće Vuku i ode na put ne javivši se ni srednjem ni najmlađem bratu.
Srednji brat takođe dođe kod Vuka sa novim predlogom i ponudom da braća budu žiranti njegovoj pozajmici. Nemalo se iznenadi kada je čuo da je njegov stariji brat otputovao a da je najmlađi brat straćio pare na staru kamp prikolicu i da Vuk njega ne prihvata za validnog žiranta. Očajan, ipak odluči da sasluša Vukov predlog koji mu ovaj odmah iznese a sastojao se u tome da mu on, to jest Vuk pozajmi novac i za montažnu kuću ali i odobri kredit za pokretanje malog biznisa koji je Vuk namenio srednjim i malim preduzećima, naravno uz već pomenutu hipoteku na celokupno imanje. Srednji brat bez razmišljanja prihvati vučji izazov računajući da će uz mali biznis lako vratiti novac i od kuće i od kredita.
Najmlađem bratu ništa nije preostalo sem da sedi na pragu kamp prikolice i poput malenog praseta gleda lepe devojke koje hrle u zagrljaj bogatim svinjama i da im maše. Jednog dana zaustavi se raskošna limuzina iz koje izađoše dve prelepe krmačice. Iznenađen skoči na noge a srce mu stade uzbuđeno lupati, iz grudi da iskoči što bi rekao stari pesnik.
- Izvin'te gospodine ima li tu negde blizu toalet? – zapita jedna od krmačica.
Da li od očaja, da li iz nemoči, da li zato što ga je opsenila njihova lepota, najmlađi brat nemočno u svom oćaju raširi ruke i odgovori glavom odrečno. Ni »grok« nije uspeo da izusti pred tom neviđenom lepotom. Krmačice zamahmuše svojim raskošnim firmiranim haljinicama, uđoše u limuzinu i ubrzo pred očima nesrećnog praseta auto se izgubi u daljini. Tek tada, kada su mu suze navrle na oči, najmlađe prase stade grozničavo razmišljati i ubrzo se doseti. Reši da od kamp prikolice napravi toalet za dame a on će se već nekako snaći i spavati u starom autu dok posao ne krene.
Krete on tako kod najstarijeg i srednjeg brata da pozajmi koji dinar za ulagački kapital ali na njegovo iznenađenje u porodičnoj kući zateče gomilu pijanih turista. Niko nije čuo za njegovog brata a svi su govorili da im je sobe iznajmio Vuk. Očajan ode srednjem bratu i nemalo se iznenadi kada ugleda montažnu kuću i svog brata kako zamišljen sedi u kišobrandžijskoj radnji koju je otvorio od vukovog kredita za razvoj malih i srednjih preduzeća. Rekavši zašto je došao a pre nego je dobio odrečan odgovor, najmlađe prase je moralo da sasluša tugaljivu ispovest srednjeg brata koji mu se jadao da je sve pare od kredita potrošio na neprofitabilnu delatnost jer u tom delu sveta kiša nikada nije padala i niko nije nosio kišobrane, a mi opravdano sumnjamo da niko nije ni čuo za reč »kišobran«. Na kraju srednji brat ga uputi na Vuka, ali ga najmlađi ne posluša jer je bio poznat po svojeglavosti, nego uze neki stari sunđer i kofu s malo vode i stade uz auto-put uz neki prelaz gde su zastajali automobili i poče da pere šoferšajbne uz malu nadoknadu koju su bogate svinje rado davale.
Malo po malo, iz dana u dan, kamp prikolica je sve lepša bila. Ne mareći za sebe najmlađe prase je sav novac zarađen od pranja šoferšajbni ulagao u kamp prikolicu da bi posle izvesnog vremena na njoj istakao natpis »TOALET ZA DAME«. Kamp prikolicu je ofarbao u nežnu roze boju a unutrašnjost preuredio u raskošan toalet pun ogledala i raznih džidža bidža za kojima su krmače u to vreme ludovale i stavši pred nju pomislio: »Pa dobro možda i neću biti sa nekom lepom krmačicom nikada u životu ali ću ih se bar sit nagledati«.
Najstariji brat je baš nekako u to vreme na proputovanju kroz Beograd rešio da ostane par dana u tom velegradu i obiđe stari deo grada poznat pod imenom Skadarlija. Tu se sprijatelji sa nekim slikarem koji je voleo mnogo da pije rakiju i zapivši se sa njim jedne večeri reši da pozove Vuka i da mu ponudi kuću na prodaju. Vuk odmah pristade i posla mu novac preko »Vestern uniona« koji čim stiže u Beograd najstarije prase poče nemilice da troši sa pomenutim slikarom na piće i lake žene.
Srednjem bratu biznis nikako da krene. Doduše jednog jutra se na prag njegove radnje pojavila jedna krmačica sa suncobranom, malo pocepanim, u rukama, ali srednji brat tu nije mogao ništa da učini jer nije imao platno kojim bi mogao zakrpiti oštećeno mesto a za uvoz istog niti je imao potrebne carinske dozvole niti devize da uvoz plati. Tako mu je propao prvi i jedini posao koji je bio na vidiku.
Najmlađem bratu je posao sa toaletom sjajno krenuo. Pred toaletom je stajala kolona limuzina svih modela u kojima su nervozne krmače čekale da dođu na red i posete sada već čuveni toalet. Ubrzo je pored toaleta nikla parfimerija, frizerska radnja za dame, pedikir, manikir i tušta i tma malih radnjica sa kojekakvim sitnicama za koje su raspusne dame ostavljale prava mala bogatstva.
Vuk je dolazio pred taj tržni centar i krstio se od čuda. Doduše, nekoliko puta je nudio najmlađem prasetu da mu otkupi biznis po basnoslovnoj ceni ali je ovaj stalno odgovarao istom rečenicom:
- Nisam ja takva svinja!
Vrati se najstariji brat sa puta oko sveta bez prebijene pare i stajavši pred rodnim domom spozna gorku istinu da je video sveta ali da doma nema. Tužan krenu put imanja srednjeg brata. Iznenadi se kad pred kućom zateče sudske izvršitelje koji su upravo plenili imovinu njegovog brata jer nije imao novaca da izmiri dugove za kuću i kredit zlom Vuku. Očajna braća krenuše put najmlađeg brata i jako se iznenadiše kada videše da im ovaj radosno krete u susret i ljubazno ih pozva u svoj dom da zajedno podele blagodeti njegovog truda. U zla doba pojavi se i zli Vuk i tada nastade pesma koju braća složno zapevaše:
«Ko se boji Vuka još, Vuka još?

Dragan Sutanovac najavio u junu potpisivanje *istorijskog*
*ss*porazuma izmedju Vojske Srbije i Vojske Hrvatske. Detalji jos nisu poznati, ali po svemu sudeci, lici na *medjusobnu zahvalnost* dve susedne drzave *za dobro obavljen posao*. Uporno i sistematsko podcenjivanje i silovanje Srpskog stanovnistva u duzem toku vremena, pretvaranje istog u *sirovu radnu snagu*, obzirom da su u periodu od 1941...1995.godine, sistematski organizovano, krvavo i pod pljackom proterivani. Jedina oaza mira, bila je u peiodu pod *omrazenim komunistima*, period 1945..1990, sa *trusom* 1970. godine, koji je saniran. Neverovatno, ali duh prvobitno Milana Nedica, potom, Milana Stojadinovica i njihova sprega sa Antom Pavelicem traje nemilosrdno i ovih sekundi dok pisem. Izuzeti su ratni profiteri, poratni profiteri ciji je kapital posledica prethodno opisanog *duhovnog stanja* i *borbene gotovosti*, u *zastiti* nacionalnih interesa. Romi, Jevreji, Hrvati, i dugi narodi, imaju nkakvu zatitu pod statusom *nacionalna manjina*, sta su onda *braca Srbi isestre Srpkinje, pod SrBskom i kapom nebeskom..?
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
* Staro Gracko je nastalo kolonizacijom jos 1920. godine, Aleksandar Karadjordjevic je posle Prvog svetskog rata tako Kosmet naseljavao nama Srbima iz Crne Gore,Like,Banije,Korduna,Krajine...*. Stasalo je na destine generala,doktora nauka, pesnika, pisaca, inzenjera....*.

tranke, Nacionalno pitanje
Ličnost: Dakić Mile
Profesija: Političar

INTERVJU: MILE DAKIĆ
NIN, 04.03.90; Strana: 7

MILE DAKIĆ: Od trenutka kada je u Hrvatskoj počeo proces pluralizacije političkog prostora, lideri stranaka naročito onih koje su ,,izašle" iz genitiva i hrvatsko ime prebacile sa desne na levu stranu isticali su da bez stranaka Srba u Hrvatskoj taj prostor nikada neće biti kompletan. Prvo nekoliko meseci ništa, a onda odjednom čak tri ,,srpske'' stranke. Jednu od njih, Jugoslovensku samostalnu demokratsku stranku sa sedištem u Vojniću, vodi magistar istorijskih nauka (bavi se i pisanjem poezije) Mile Dakić (rođem 1931. Utinja), direktor Memorijalnog parka Petrove gore.

U razgovoru za NIN Dakić dozvoljava da se nasluti nemogućnost Srba u Hrvatskoj da izađu nakraj sa jednim problemom koji postaje sve nerešiviji, kako vreme dalje odmiče ili kako za neke stoji u mestu. Između zaboraviti i pamtiti izabrali su i jedno i drugo kao što su između Beograda i Zagreba izabrali i jedno i drugo. Nemojte misliti da to nije moguće, ali onome ko uspostavi takav balans ostaje malo energije za bilo šta drugo!

Direktno se vezujete uz tradiciju Samostalne demokratske stranke Svetozara Pribećevića, ali u svom programu mnogo češće spominjete program KPJ sa početka rata. Namerno ili slučajno?
— Mi ne možemo imati neki drugačiji negativistički odnos prema KPJ i onome što je predstavljala u NOR-u.

Kakav je vaš odnos sa kninskim demokratama Jovana Raškovića?
— Bio sam kod njih na osnivačkoj skupštini i pozdravio ih. Vrlo kratko iznio sam program naše stranke - niti su mi pljeskali niti su mi fućkali. I to je mislim najbolje. Jer bilo je tamo neke, recimo, dekoracije koju naša stranka nikada ne bi uzela kao svoju. U njihovom programu upisana je borba za cijelovitost Jugoslavije, za jedinstvenu, zajedničku državu i tu se mi dodirujemo.

A vaš odnos prema eventualnoj srpskoj pokrajini u Hrvatskoj?
— I tu se dosta razlikujemo od Raškovića. Na našoj osnivačkoj skupštini jedan diskutant tražio je da se to ugradi u politički program. Samo jedan. U principu mi smo protiv toga. Ali - i to piše u našem programu - ako bi došlo do nekih kriznih vremena a kao kriterij uzimam godine 1914. i 1941. stranka zadržava pravo da poduzme posebne mere zaštite. Mi idemo najprije na to da povežemo narode, a ako to baš nikako ne bude išlo onda ćemo se mi svakako drugačije postaviti.

Kao optimum za mirna vremena tražite ispravljanje nekih administrativnih podela na opštine?
— Vidite, na Kordunu, kotar Vojnić imao je 1910. godine 42. 000 stanovnika uglavnom Srba i obuhvatio je Tušilović, Perjasicu, pa onda išao do Cerovca, do Vukmanića pa preko Utinske doline - a sve to sada pripada ili Karlovcu ili Dugoj Resi. Administrativno je razbijen jedan kompaktan prostor naseljen srpskim stanovništvom.

Nisu retki oni koji misle da bi Srbi u Hrvatskoj mnogo bolje prošli sa statusom nacionalne manjine?
— Da, ima raznih varijanti tog stava. Ali, srpski narod u Hrvatskoj je dobio status naroda i mi ne odstupamo od te odluke ZAVNOH-a.
Mnogi danas pretresaju pitanje Srba u Hrvatskoj a zaboravljaju da je Srbin u Hrvatskoj i onaj ko se vozi autobusom kroz Hrvatsku... Mi smo tu stoljećima. Ovdje je naša kuća...

Jesu li krajevi sa srpskim stanovništvom loše prošli u ekonomskom smislu zbog inercije ili namere?
— Prvo, nisu u tim krajevima ostali u bijedi samo Srbi, nego i Hrvati i svi koji su se tamo zatekli a nisu imali snage ni želje da nekuda odu. Jednostavno, forsirao se razvoj urbanih centara van ,,srpskog" pojasa i ljudi su odlazili tamo gdje im je bolje, u Zagreb, Karlovac, Rijeku, Sisak, Split... Za takav razvojni mehanizam krivi su najprije srpski kadrovi koji su bili na vlasti u Hrvatskoj.

Priča se da je narod iz srpskih krajeva odbio početkom sedamdesetih izgradnju velike prometnice, ,,Savkine ceste’’, jer bi ona olakšavala asimilatorske tokove?
— Taj narod nikada nije pitao za neku cestu ili za bilo koju drugu komunikaciju. Nismo nikada bili protiv povezivanja sa bilo kojim drugim krajem u Hrvatskoj, u Jugoslaviji. Čak ni lokalna rukovodstva se nisu pitala hoće li ili neće ,,Savkinu cestu’’.
Vidite, asimilacija nam može doći i prugom, a kad je prije desetak godina puštena vijest da će biti ukinuta pruga Karlovac-Sisak koja prolazi Kordunom, Srbi su bili protiv.

Mnoge stranke se, koliko iz političkih pobuda, toliko i iz sentimenta, vraćaju onom rasporedu snaga koji je postojao pre aprilskog rata. Vi ste onda - kao Samostalna demokratska stranka bili u koaliciji sa Mačekovom HSS-om hoćete li opet?
— Idemo u koaliciju sa svim koji su za cijelovitost Jugoslavije (Hrvatska seljačka stranka jedina od ,,hrvatskih" stranaka ne insistira na konfederaciji, već na federaciji, prim V. K.) Ali nema tu neke posebne romanse. Pribićevićeva stranka surađivala je sa Hrvatskom seljačkom strankom od 1927. do izbijanja rata, ali meni se čini da je iskrenost samostalnih demokrata bila izigrana od strane vođstva HSS-a. Dok su ,,pribićevićevci'' i ,,mačekovci" bili skupa u udruženoj opoziciji istovremeno je putovala okružnica HSS-a kako razbiti Jugoslaviju. Tu se videla dvoličnost jednih i naivnost drugih.
Konkretno - ići ćemo u koaliciju sa onom strankom koja prva predloži odgodu izbora.

Vaš odnos prema predsedniku Srbije Miloševiću?
— Mi prije svega moramo voditi računa o realitetu a to je popularnost Slobodana Miloševića među dobrim dijelom srpskog stanovništva u Hrvatskoj. Analizirali smo između sebe zašto je to tako pa smo došli do zaključka da je to stoga jer Milošević u svojim govorima često spominje Jugoslaviju. A tvrdim da niko u ovoj zemlji nije zainteresovan za cijelovitost Jugoslavije kao Srbi u Hrvatskoj...

Slušajući govore na osnivanju zagrebačkog odbora JSDS učinilo mi se da prisustvujem osnivačkoj skupštini onih članova SKH koji su napustili tu organizaciju nezadovoljnih jugoslovenskom i kosovskom politikom Ivice Račana?
— Slažem se da se mogao steći takav zaključak. Ali ljudi su došli privučeni jugoslovenskim imenom stranke uplašeni onim što možda donosi budućnost. Nećemo ih valjda sad vraćati kućama samo zato što su loše informisani?

Čiji ste vi, Srbi u Hrvatskoj, gospodine Dakiću? ,,Beogradski"?
— Beograd je daleko. I Zagreb je daleko. I svi imaju svojih preokupacija. A mi smo ovdje i imamo svoje.

Autor: N. N.

ЗАБОРАВЉЕНИ
Ратко Личина

Поразна избегличка статиска

20. јун датум је који је Међународна заједница облежила као Светски дан избеглица. Република Србија овај датум дочекује као прва земља у Европи по броју избеглица и интерно расељених лица са укупним бројем који прелази 300.000 лица из ових категорија, што према подацима Комерасијата ѕа избеглице Републике Србије чини нешто мање од 4% укупне популације Републике Србије.
Ако се у обзир узме податак да је деведестих година прошлог столећа број прогнаних и избеглих из бивших југословенских република достизао и бројку од 750.000 и ако се зна да је већина ове популације из разноразних разлога (због посла, имовине и слично) у међувремену подигла личне карте и пасоше Републике Србије те формално више нису избеглице, долази се до податка да данас у Републици Србији живи 10% становништва (преко 700.000) које до 1990. године у Републици Србији није живело.

У избегличким центрима мали проценат избеглица

Обично кад се каже избеглица прва асоцијација је избеглички колективни центар. Међутим, у колективним избегличким центрима у Републици Србији живи око 6.000 људи, док је остатак (што значи огромна већина!) станује приватно. Овај број чини 7% популације које сад има избегличи статус и тек око 0,8% популације које је избеглички статус имало од ратова деведесетих наовамо.
Социјална карта избеглих и расељених лица у Републици Србији, јако је лоша тако је 60 % избеглих и расељених лица незапослено, а 45% њих живи у изнајмљеним становима.

Неиспуњена обећања

Од завршетка ратова на просторима бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије прошло је петнаест година, а избеглице и проглана лица у Републици Србији и даље немају основне услове за живот и препуштени су сами себи. Велики број избеглих и прогнаних лица не може да дође до своје имовине и осталих права остварених у републикама у којима су пре рата живели.
Република Србија, Босна и Херцеговина и Хрватска потписивањем такозване Сарајевске декларације у марту 2005. године су се обавезале да ће до краја 2006. године донети трајна решења за повратак избеглих и прогнаних. И док је са стране Босне и Херцеговине већина ових решења испоштована, у случају Хрватске, ови потписи и обећања остали су мртво слово на папиру.


Хрватска отела станове Србима

Хрватска је једина република бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије у којој станарско право није претворено у право власништва – и то само у случају Срба. И дан данас Срби потражују око 50.000 стамбених једница и Хрватској и не могу да то своје право остваре.
Уместо да Србима омогуће да станарско право претворе у право власништва, као што је било омогућено свим осталим грађанима како Хрватске, тако и свих бивших југославенских република, хрватске власти им као субститут дају такозвано „стамбено збрињавање“.
О чему се ради?
Пошто је познато да се у Хрватску због монтираних процеса и политичких оптужница враћа мали број људи и то углавном старије доби, хрватске власти су се досетиле да им уместо њихових станова нуде „стамбено збрињавање“ без могућности откупа станова и са пуно мањом квадратуром од предходних станова.

Неодлучни српски режим не брине о избеглицама

Са друге стране српске власти својим дефанзивним и благонаклоним ставом према хрватским власима потпомажу оваквав њихов скандалозан дискриминаторски поступак.
Уместо да се на Хрватску изврши притисак пред Међународном заједницом да Србима врати колективна права конститутиног, државотворног народа, захтевима за решаваања социјалних и хуманитарних права српске мањине у Хрватској, како то артикулише актуелни српски режим, сва ова проблематика своди се на процедуралну којом су Срби у Хрватској сведени са позиције колективитета у позицију индивидуе која треба самостално да остварује своја права и као такви осуђени су да воде неравноправну и унапред изгубљену битку.
Актуелни српски режим уместо да, истинито и одлучно режим у Загребу означи као геноцидан и одговоран за стање у којем се Срби са тих подручја данас налазе, према том истом Загребу имају благонаклон став и сматрају их својеврсним узором за пут у евроатланске интеграције.

Лицемерна Међународна заједница

Међународна заједница која је 90-тих година својски допринела данашњој ситацији у којој се избегли и прогнани налазе сад се посипа пепелом.
Тако шеф канцеларије УНХЦР-а у Србији Едвардо Арбореда каже да ће та хуманитарна организација до краја 2011. године завршити са својим радом у Републици Србији, то јест да ће да зартвори „избегличко поглавље“, али да ће пре тога учинити све што може да се обезбеди што више трајних решења за избегла, прогнана и интерно расељена лица.
Поводом Међународног дана избеглица, генерални секретар УН Бан Ки Мун поручио је да избеглице, које су лишене својих домова „не смеју да буду лишене своје будућности:“
Углавном, празне речи које ништа не значе.

Избегличка туга и чемер
У Србији, егзинстенцијани проблеми, немогућност учешћа у изборним активностима, неравноправан положај при запошљавању и у здравственој заштити, препуштеност самима себи у решавању већине стамбених проблема, само су неки од проблема са којим се избегла и расељена лица суочавају.
И, за крај, сву избегличку тугу и чемер најбоље описује изјава једног од преосталих станара колективних избегличких центара:
„Избеглица. Знате како то ружно звучи? То је трагедија. Ја имам ону кљижицу, то је парче папира које ми је и лична и здравствена књижица. Ја 17 година нисам гласао, а човек без права гласа није човек.“

АНТРФИЛЕ 1
Осамнаест година од злочина на Миљевачком Платоу

Дан после Међународног дана избеглица навршава се још једна тужна годишњица – осамнаест година од мучког хрватског напада на Миљевачки плато у близини Дрниша 21. јуна 1992. година кад је први пут прекршен (некажњено) мировни план Сајруса Венса по коме су мировне снаге УНПРОФОР-а дошле у Републику Српску Крајину.
Тужан епилог тог напада који се одиграо пред очима УНПРОФОР-а је 40 убијених припадника Територијалне одбране, од којих су већина масакририрани након предаје. По завршетку тзв „војничке“ операције хрватски злочинци настављају крвави пир над српским територијалцима живима и мртвима. Поступајући слично њиховим узорима из Другог светског рата жртве бацају у крашку јаму Љут у близини села Бачић.
Преживели српски борци сведочили су о овим стравичним злочинима. Два месеца након овог злочина, хрватске власти су уз присуство међународних посматрача и уз помоћ спалеолога из јаме извадила измасакрирана тела српских војника. Идентификација је трајала два месеца.
Без обзира на остојаер обиља доказа који су достављени свим релевантним домаћим и међународним институцијама које се баве заштитом људских права, за злочин на Миљевачком платоу још нико није оптужен ни пред Хашким судом, а ни пред националним судовима.


АНТРФИЛЕ 2

Пресуда Србима из Метка

За нечовечно поступање према хрватском ратном заробљенику Мирку Медунићу у Метку 1991. године. Веће за ратне злочине Вишег суда у Београду осудило је припаднике резервног састава Милиције Крајине Милорада Лазића и Николу Коњевића на три године, а Мирка Марунића на две године затвора. Оптужби је ослобођен Перица Ђаковић.
Како је наведено, суд је утврдио да су тројица осуђених извршили ратни злочин над ратним заробљеником од 3. до 8. септембра 1991. године.
Наведена четворица процесуираних су у одсуству пред хрватским правосуђем осуђена на укупно 36 година затвора.
Подсећамо, да је за стравични злочин у тзв. „Медачком џепу“ у коме је мучки масакрирано 100 Срба и потпуно спаљено неколико подвелебитских села, укупна пресуда само седам година.
Толико о равноправним пресудама за ратне злочине.

АНТРФИЛЕ 3

Двадесет година од формирања прве српске институције у Хрватској

27. јуна 1990. године, Скупштина општине Книн донела је одлуку о формирању Заједнице општина Северне Далмације и Лике. Скупштина општине Грачац и Скупштина Општине Доњи Лапац донеле су истог дана одлуку о приступању Заједници општина чиме је Заједница и званично почела да постоји. Ово је био нуклеус српског националног окупљања из којег је касније настало Српско Национално Вијеће, а затим и Српска Аутономна Област Крајина.

OBJAŠNJENJE:
1. Područje Zapadne Slavonije koje je Vensovim planom ušlo u sastav zone pod zaštitom UN-a (Sektor zapad), a na kome je Hrvatska, suprotno odredbama ovog dokumenta, odmah uspostavila svoju vlast

The area of Western Slavonia-UN protected area according to Vence's plan (Sector West)- Croatia took over its control upon the area although it was contrary to the provisions of Vance's plan.

2. Miljevački plato, u zoni pod zaštitom UN-a, (Sektor jug), hrvatske snage zauzele su 21. juna 1992.

Miljevci Plateau area -the UN protect zone (Sector South)- was occupied by the Croat forces on 21st June 1992.

3. Ravne Kotare i branu Peruču, u zoni pod zaštitom UN-a (Sektor jug), hrvatske snage su okupirale januara 1993.

The area of Ravni Kotari and Peruca dam -the UN protect zone (Sector South)- were occupied by Croat forces in January 1993.

4. Medački džep, u zoni pod zaštitom UN-a (Sektor jug), hrvatske snage su okupirale septembra 1993.

Medak Pocket- the UN protected zone (Sector South) was occupied by Croat forces in September 1993.

5. Srpsku oblast ZAPADNA SLAVONIJA, u zoni pod zaštitom UN-a (Sektor zapad), hrvatske snage su, uz pomoć i podršku zapadne alijanse, okupirale maja 1995. i akciji nazvanoj Bljesak.

Croat forces, in support with its western allies, occupied Serb area of Western Slavonia- the UN protected area (Sector West) in the operation Flash of May 1995.

6. Srpsku oblast KRAJINA (Sjeverna Dalmacija, Lika, Banija i Kordun), u zoni pod zaštitom UN (Sektori sjever i jug), hrvatske snage su, uz pomoć i podršku zapadne alijanse, okupirali avgusta 1995 u agresiji nazvanoj Oluja.

Croat forces, in support with its western allies, occupied the Serb area of Krayina (North Dalmatia, Lika, Banija and Kordun)- the UN protected area (Sector North and South)- in the operation Storm of August 1995.

7. Srpska oblast ISTOČNA SLAVONIJA, BARANJA I ZAPADNI SREM, zona pod zaštitom UN-a (Sektor istok), a po ERDUTSKOM SPORAZUMU od 12.11.1995. područje pod upravom UN-a (UNTAES) do potpune "mirne reintegracije" u ustavno pravni poredak Republike Hrvatske, do koje je došlo u januaru 1998. godine.

Serb area of East Slavonia, Baranja and West Sirmium, UN protected zone (Sector East). The area is controlled by UN pursuit to the Erdut Agreement dtd 12/11/95 until it is "peacefully reintegrated" into constitutive order of the Republic of Croatia. The Serb region "reintegrated" in January 1988.
NAPAD NA REPUBLIKU SRPSKU KRAJNU
Opšti napad na RSK otpočeo je 02.08.1995 na svim sektorima Krajine. Hrvatska je za tu operaciju pod nazivom »oluja« angazovala oko 230.000 vojnika, policajaca i ostalih snaga.

Čitav prostor i svi delovi RSK su zvanično bili pod zaštitom snaga UN i oni su trebali da garantuju bezbednost na tim prostorima. Dogodilo se suprotno i snage UN su hrvatskoj armiji pružale logističku i svu drugu podršku sve do artiljeriske. Cela operacija je izvodjena u tesnoj saradnji sa CIA i ostalim NATO snagama koje su hrvatskoj vojsci pružile svu obaveštajno-informativnu i logističku podršku. To im je bilo znatno olakšano jer su takozvane »mirovne snage UN-a« znale tačan i precizan raspored srpskih odbrambenih snaga kao i njihove položaje.

U odbranu RSK bilo je angažovano oko 22.000 boraca krajine koji sobzirom na gore iznete podatke nisu imali nikakve mogućnosti da odbrane svoje domove.

Republika Srpska Krajina izdana je u Beograu od strane režima Slobodana Miloševića koji je mnogo ranije napravio dogovor sa Zapadom da prepusti RSK hrvatima a da za uzvrat od Zapada dobije podršku u pravcu očuvanja svoje vlasti.

Te pogrešne kalkulacije će Miloševića kasnije skupo stajati jer će od tog momenta početi njegova političko-državnička agonija koja će se završiti Hagom.

U pripremi za odbranu RSK Martić i Karadžić su Miloševiću ponudili nekoliko varijanti za uspešnu odbranu RSK koje je on bez razmatranja odbio. Da se Srbija ne bi direktno uvlačila u rat predloženo je da Vojska Jugoslavije masovnijim snagama pritisne granice Hrvatske na Sremsko Baranjskom i Dubrovačko hercegovačkom delu kako bi se snage hrvatske razvukle i smanjila koncentracija snaga na Kninskom delu. Drugi deo plana je predvidjao da VJ zaposedne mirne delova razgraničenja izmedju Srba i Muslimana kako bi se svi potencijali Vojske Republike Srpske stavili u odbranu RSK. Procenjivalo se da bi u tim okolnostima Hrvatska odustala od vojne akcije na RSK jer je bilo jasno da nebi mogla da ostvari potrebnu vojnu nadmoć i efikasno porazi vojsku RSK. Drugo Hrvatska je zbog svog oblika i enormno dugih državnih granica veoma ranjiva pa bi preduzimanje takve vojne operacije bio veliki rizik od razvlačenja snaga i potpunog vojnog poraza bez obzira na logističku podršku Zapada. Svi vojni eksperti, pa i Zapad uočavajući ranjivost hrvatske pitali su, šta će se desiti sa Hrvatskom ako se Srbija uključi u odbranu RSK jer je po Vensovom planu bila garant njene bezbednosti i u vojnom delu. Hrvatska je znala za Miloševićevu odluku da se RSK prepusti Hrvatskoj i nesmetano su se pripremali za takvu akciju, samo su Martić i Karadžić bili iznenadjeni odbijanjem Miloševića da se uključi u odbranu RSK.
§ Niko do Srpskih lidera do sada pred Zapad i Evropu nije postavio pitanje kako to da su Hrvati proterali 700.000 Srba a da NATO nije intervenisao kao oko problema Kosova.

§ Zašto je Šiptarima odnosno Kosmetu neophodno dati široku autonomiju a za približno isti broj Srba u RSK tako nešto nije moguće.
§ Hoće li Evropa i Zapad sve probleme novoformiranih država na Balkanu rešavati teritorijalno i politički na štetu Srba i njihovih etničkih prostora.
§ Dali će Zapad i Evropa početi da rešavaju i Srpsko pitanje na Balkanu pošto su se potrudili da »reše« Slovenačko, Hrvatsko, Muslimansko, Makedonsko, Šiptarsko.
§ Zašto na svim prostorima gde su živeli Srbi i gde su ih štitile mirovne snage UN ili NATO snage u funkciji snaga UN, više ne žive Srbi.
Sva ova pitanja će svakako uskoro biti postavljena i još mnogo podpitanja slične sadržine, ali ono što Srbi moraju znati niko im neće rešiti probleme dok oni sami odlučno ne krenu u njihovo rešavanje. Republika Srpska Krajina je najzapadnija srpska država i ona mora ponovo biti srpska.
..

TESLIN AUTO NA KOSMIČKU ENERGIJU
http://www.ivonazivkovic.net/Pierce-Arrow%20iz%201930..jpg
U knjizi "Tajne tehnologije hladnog rata - projekat Haarp i dalje", Gerija Vasilatosa, pominje se i Teslin prijemnik energije koji je on izgleda veoma uspešno 1930. testrirao na automobilu.
Vasilatos piše da je Tesla već ranije proučavao stanje naelektrisanih čestica u čvrsto nabijenom vrtlogu etera (jonosfere). Snaga koja se ispoljavala u blizini takve vrtložne eterične konstrukcije bila je ogromna, a eterska težina održavala je izvanrednu stabilnost.
U takvu konstrukciju postavljena kristalna rešetka stvorila bi električni napon. Sa izvesnim metalnim rešetkama unutaratomsko polje energije koje bi se tada stvaralo bilo je neizmerno.
Zna se da je Tesla u svom radu tražio napon kojim bi ove eterske izlive energije pokrenuo, a kada bi takva energija pokuljala trebalo ju je jednostavno uhvatiti specijalno kontsruisanim prijemnikom i sprovesti u električni motor.
Jedan takav prijemnik je Tesla očito veoma uspešno isprobao na automobilu 1930.
Priču o tome zabeležio je aeronautički inženjer Derek Alhers, koji je stupio u kontakt sa Teslinim rodjakom iz Jugoslavije, Petrom Savom, koga je Tesla pozvao u Bufalo da zajedno testiraju automobil "na struju". U druge očito nije imao poverenja.
To je bio auto marke Pierce Arrow, jedan od luksuznih automobila tog perioda. U autu se nalazio električni motor dužine oko 1 metra i obima oko 60 cantimetara. Iz njega su vodila dva debela kabla vezana za prednju kontrolnu tablu. Dodato je bilo i skladište za 12 Voltne baterije.


Maksimalna brzina rotora je bila 30 okretaja u sekundi sa vučom od 80 konjskih snaga. Bila je tu i antenska cev visoka 1,8 metara uglavljena u zadnji deo auta.
Tesla je seo na mesto suvozača I počeo da podešava prijemnik energije na komandnoj tabli koji nije bio veći od kratkotalasnog običnog radija. U njemu se nalazilo 12 specijalnih cevi koje je Tesla poneo sa sobom u maloj kutiji u obliku kofera.
Savo je rekao Ahleru da je Tesla prijemnik sastavljao u hotelskoj sobi. Ove neobične cevi tačno su ulegle u svoja ležišta kada ih je postavio. Kada je gurnuo dve cevi Tesla je rekao da sada imaju struju i da može da okrene kontakt ključ. Savo je to učinio, ali nikakv s zvvuk nije se čuo. Ali, čim je pritisnuo gas automobil je krenuo. Sve vreme vožnje nikakav zvuk motora se nije čuo.
Nije poznato koliku su dužinu puta prešli, za osam dana koliko su se vozili, ali gorivo nikada nisu sipali.
Brzina koju su dostizali je bila od 90 do 120 milja na sat.
Osmog dana zaustavili su se na nekoj staroj farmi 20 milja od Bafala. Auto su tamo ostavili u jednom ambaru, a Tesla je poneo svojih 12 cevi iz prijemnika i ključ za pokretanje.
Dok su se vozili gradom i kroz predgradja Tesla nije želeo da odgovara na Petrova pitanja. Tek kada su bili daleko izvan grada rekao je rodjaku da je pokretačka snaga auta povezana sa "misterioznom radijacijom koja dolazi iz etera" i da je "energija na raspolaganju u neograničenim količinama". Savo se prisetio i reči da on "ne zna odakle ona dolazi, ali da čovečanstvo treba da bude zahvalno za njeno postojanje". Mala spravica na suvozačevoj strani očito je primala tu misterioznu energiju.
Savo je još stekao utisak da se Tesla plašio da neko ne otkrije njegova istraživanja. Uspeo je samo da saznao kako Tesla očekuje da će se njegova sprava uskoro koristiti na velikim brodovima, čamcima, vozovima i u automobilima.
Kasnije je Savo načuo da je prijemnik sa cevima i ključem ubrzo nakon vožnje spaljen zbog sigurnosti "jer su procurile neke informacije".
Mesec dana nakon vožnje Petra Savu je pozvao čovek koji se predstavio kao Lee de Forest I pitao ga kako mu se dopala vožnja? Savo je odgovorio da je bio veoma radostan zbog te misteriozne vožnje, a de Forset mu je rekao je da njegov ujak Tesla najveći živi naučnik na svetu.
Kada je kasnije Savo pitao ujaka Teslu da li će njegov "prijemnik" biti negde upotrebljen, Tesla je šturo odgovorio da je bio u pregovorima sa nekim od najvećih kompanija za izgradnju brodova. Kako je Savo dalje zapitkivao ujak je postajao ljut I neveoljan za priču. Savo je saznao da je bio veoma zabrinut za sigurnost svojih pronalazaka i sve testove je radio uz veliku predostrožnost i tajnovitost jer je nekoliko puta bio žrtva manipulacija.
Danas se na Aljasci pod pokroviteljstvom Pentagona u okviru projekta HAARP vrši zagrevanje čestica jonosfere (na visini od 65 do 950 km) radio talasima ekstremno visoke i niske frekvencije gde se delovi jonosfere pretvaraju u viskotemperaturnu plazmu. Posledica su promene klime iznad odredjenog područija. Veruje se da su mnoge suše i poplave poslednjih godina, posebno u zemljama koje je američka administracija proglasila "osovinom zla", posledica ovog zastrašujućeg savremenog oružija.

Ivona Živković

RSK je izdana, uz objasnjenje na kongresu *SDS-RS i SDS-RSK*....*Lika,Kordun i Banija su crveni mi tu nemozemo nista da uradimo*...kao *crveni* predati su *ustasama da ih pokolju*..1995. godine., shodno porukama *vojvoda* Ercegovine i Knina,,,1941.godine..*ko nije sa nama, ostavicemo ih ustasama da ih pokolju*...nije li Aleksandar Vucic vojvoda...niste li dobijali pretnje od cetnika i u Drugom sv ratu i u ovom...verujete li i dalje *likovima*..vasim *nacionalnim spasiocima*...ili..*nove crvene vojvode*...cas kokarda, cas petokraka, nema veze, vazno je da su *oni na vlasti*...a narod neka landara, neka se bije medju sobom u odbrani svojih lidera..a? lova do krova..??
---------------------------------------------------------------------------------
ALEKSANDAR VUČIĆ
Siguran sam da će u Srbiji postojati prava levica i da levica neće biti oni koji imaju bogatstvo u vrednosti od 300 miliona evra, i oni koji su opljačkali Srbiju u prethodnih deset godina i oteli i uništili sve što su stigli. Uveren sam da ćemo na vlasti imati jednu ozbiljnu levicu koja će voditi računa o interesima radnika i seljaka, a jedina ozbiljna levica je Pokret socijalista. Nama je najvažnija budućnost naše zemlje i naše dece. Moramo napraviti najširi mogući opozicioni front da bi pobedili ove koji brane svoju vlast time što na lokalnim izborima zloupotrebljavaju državne institucije. Moraćemo svi zajedno da se izborimo sa bolju i drugačiju Srbiju, za više investicija, za više posla za sve građane, za bolji život.

Seselja sam upoznao tj. video dva puta kada je dolazio u Kanadu i kada je jos postajala kakvo takva Jugoslavija.
Prvi puta je bilo u Hamiltonu kada je bas nekako u to vreme postao Dobrica Cosic premijer, ako me secanje ne vara.Raspricao se Seselj i cim rec izgovori Djujicevi cetnici mu tapsu i urlicu,odobravaju svaku njegovu rec.Napada Cosica uzduz i popreko,kao Cosic je komunjara,pa mason i td…Kao da Seselj nije bio sa svojim tadasnjim kumom Draskovicem sekretar komunisticke partije u Sarajevu.
Kada su pocela pitanja i odgovori,dodjem za mikrofon i pitam ga zasto je skoro stampao pamflet od oko 40 stranica u New Yorku protiv Cosica gde ga proziva da li je mason? I zasto je tu napao toliko jevreje?
Jevreja u drzavi New York ima oko 6 miliona. Ima poveci broj jevreja iz Srbije koji cak izdaju na nasoj cirilici svoj mesecni bilten i sta ce oni reci za te napade? Sigurno nece reci da ih je napo Seselj vec SRBI.Ajd’ sto si napao masone,ali zasto jevreje?Uostalom,zasto to nisi stampao u Srbiji kada je tamo demokratija,a ne u New Yorku koji drze jevreji.A sto se tice Dobrice Cosica on nije mason!
Jedno dvadesetak Srba poceli su glasno da vicu UA,UA, mason,tako da je Seselj vrlo sturo odgovorio.Cak to nije ni bio odgovor vec neko zezanje na racun moje licnosti. Da sam znao da ce tako da mi odgovori onda bi i moje pitanje bilo drugacije,onda bi ja njega prvo zeznuo sa pitanjem.
Na izlasku iz crkvene hale,pred crkvom cekala ga je crna ekstra dugacka limuzina sa cetiri-pet vrata koju su Djujicevci iznajmili za svog Drugog “vojvodu”.Stajao je pred limuzinom i videvsi me obrati mi se da mi jos nesto sada ozbiljnije objasni.Zacudilo me je da mi je zapamtio ime i prezime.Nazalost prekide nas jedna zena koja je tada bila vladike Georgija pretsednica kola sestara,a cija je cerka javno zivela tada sa vladikom.Svi su znali za to,samo otac i majka nisu to videli,nisu sebi hteli da to priznaju skoro sve do pred svoje smrti.
Elem,gospodja cetnik mi kaze: “Zar Srbi mogu da budu masoni”? Pre nego sto sam joj odgovorio, namestim se zlu ne trebalo, bas kako treba, jer je njen muz stajao pored nje i jos jedan cetnik,pa joj odgovorim: “Gospodjo,ako ste se vi tucali sa vojvodom Djujicem (sto je istina),da li vas to zato cini cetnikinjom”?
Ona zinula i cuti,muz trepce ocima i nista ne govori kao ni drugi cetnik.Seselj koji je inace recit,cuti i smeska se i tako drustvo sede u crnu limuzinu…
Drugom prilikom sam ga video u maloj crkvenoj hali na River ulici u Torontu.Crkvena sala i crkva jedna uz druge,deli ih paravan-vrata. Oko stotinu ljudi i 5-6 popova sa vladikom Georgijem na celu.
Seselj se glasno raspricao,uzduz i popreko.Izmedju ostalog rece nam da cim on dodje na vlast ima da iskopa Tita i da ga sece na onoliko delova koliko ima republika u tadasnjoj Jugoslaviji i svakom ce ga dati.
Narod ustao i klice mu,Vladika Georgije i popovi isto tako…
Onda nam rece kako ce u Hrvatskoj sa zardjalom kasikom da vadi oci hrvatima… Opet vladika i popovi ustali,a narod za njima.Klicu,urlicu i tapsu…
Ja prosto da ne verujem,skoro da izadjem napolje da proverim da li se nalazim na crkvenom zemljistu ili sam zalutao negde drugde?!
Tada ustanem,a vec je trebalo da budu pitanja i “odgovori” i glasno kazem Da sam iznenadjen da tako nesto cujem ovde u crkvenoj sali. Srpski narod nikada nije u svojoj istoriji otkopavao svoje neprijatelje i sekao na delove. To su radili turci svetom Savi.
Niti je Srpski narod vadio nekome oci zardjalom kasikom,a kamoli neprijatelju…Nije sramota da smo to sve culi vec je jos veca sramota da su ovde Vladika i svestenici koji to javno odobravaju!
Tada nastade opsta buka,odgovara nisam ni dobio…
Eto plemicka Sojka de Noble zasto smatram da je Seselj bolestan covek i da njemu nije mesto u Hagu vec u ludnici,a oni koji ga vole i stite i njima je mesto tamo,a to sve nema veze sto je cosav ili sto su mu komunisti namestili u svoje vreme da ga siluju i degradiraju u zatvoru niti mu “vojvodski” cin daje za pravo da se tako ponasa. Uostalom,pred svoju smrt, vojvoda Djujic mu je zvanicno oduzeo tu titulu sa kojom Seselj toliko voli da se kiti,tako da zaista nema nikakvog (kredibility) poverenja da vlada pa makar to bilo i iz zatvora. Za njega nije zatvor vec bolnica,da se covek leci dok moze…

SPORAZUM CVETKOVIĆ-MAČEK
Kad se očekivalo izbijanje rata, Kraljevina Jugoslavija postajala je sve nestabilnija. Vrlo vjerojatno je od strane Francuske i Engleske bio vršen pritisak na namjesništvo da se Kraljevina Jugoslavija stabilizira. Posebno su upozoravali na rješavanje nacionalnog pitanja. Budući da je Stojadinović zastupao unitarizam, morao je odstupiti iz vlade. Novi mandatar za sastav vlade postao je Dragiša Cvetković.
Cvetković je odmah počeo pregovore sa čelnikom HSS-a Vladkom Mačekom. Pregovori su trajali vrlo dugo i 26. VIII 1939. godine potpisan je sporazum Cvetković-Maček. Formirana je zajednička vlada kojoj je Cvetković bio predsjednik, a Maček potpredsjednik. Bio je to i pokušaj rješavanja nacionalnog pitanja.
Ono što je Maček htio je da Hrvatska bude država unutar jugoslavenske države. To je Maček i uspio i stvorena je Banovina Hrvatska koja je obuhvaćala pravi prostor Hrvatske,
-----------------------
a dodani su još i svi oni teritoriji na kojima živi više od 40 % Hrvata – Srijem i Zemun, Bosanska posavina, cijela Hercegovina.
-------------------------
Prema sporazumu Cvetković-Maček Hrvatskoj je vraćena samouprava. Za Hrvatsku je to bio kraj centralizma. Obnovljena je funkcija bana – za bana je imenovan dr. Ivan Šubašić iz HSS-a. Hrvatska je trebala dobiti i svoj sabor, međutim, ton nije realizirano jer je za nekoliko dana u Europi počeo rat.
Sporazumom je riješeno najteže pitanje u državi - hrvatsko pitanje. Na kraju sporazuma stajalo je da treba regulirati takav odnos i sa drugim narodima – Crnogorci, Makedonci, Slovenci. Na taj način Kraljevina Jugoslavija bi postala federativna država. Međutim, sporazum je došao prekasno (zbog rata).

Već početkom maja 1941. narod Srbije počinje da se priprema za oružani otpor. Generalštabni pukovnik JV Dragoljub Draža Mihailović sa 26 oficira odlazi na Ravnu Goru i počinje da se povezuje sa izbegličkom vladom Kraljevine Jugoslavije. I Komunistička partija počinje da organizuje svoje pristalice u partizanski pokret.
U to vreme, u Kraljevo je došao veći broj izbeglica iz raznih krajeva zemlje, posebno iz Hrvatske, Makedonije, Bosne i Hercegovine i Vojvodine. Kasnije je i Kraljevo stigla velika grua slovenačkih izgnanika. Većina njih se zaposlila na železnici i u Fabrici vagona.
Posle 7. jula (likvidacija žandarmerijske patrole u Beloj Crkvi) i 12. jula (proglas CK KPJ o otpočinjanju borbe protiv okupatora), i u kraljevačkom kraju počinje formiranje borbenih partizanskih grupa. Prve akcije partizanskog odreda bile su zaplene vojnog radio-aparata i pisaće mašine od lokalnog učitelja u selu Ratina i oduzimanje oružja od meštana sela Vukušica i Gračac.

Kraljevački zvaničnici su tokom ratnih godina upozoravali građane na opasnost od oružane pobune protiv nadmoćnog neprijatelja. Tako je tadašnji predsednik opštine Kraljevo Dušan Krstić krajem jula '41. godine održao govor o “paklenom smeru komunista” i pozvao građane da budu lojalni okupatoru, upozoravajući ih na moguće nesagledive posledice. I pored toga, krajem juna formiran je Gočki partizanski odred (prvi komandant - Pavle Jakšić) koji je bio povezan sa Dragoslavom Bogavcem, predsednikom Okružnog komiteta KPJ za kraljevački okrug. Koordinisano, svakodnevno su vršili diverzije u gradu i okolini.
U julu '41. godine počelo je formiranje Ibarskog četničkog odreda pod komandom vojvode Vula Vukašinovića, čiji se štab nalazio u selu Vrba.
Na Krnjoj jeli na Goču, 19. avgusta održan je sastanak između četničkog vojvode Vula Vukašinovića i komande Gočkog partizanskog odreda (Pavle Jakšić, Miro Dragišić i Vladimir Radičević) na kome je dogovarano o saradnji Vulovih četnika i partizana u borbi protiv okupatora.
27. avgusta '41. forimran je kraljevački narodnooslobodilački odred "Jovan Kursula". U njegovom sastavu nalazile su se 1. gočka i 4. dragosinjačka četa, Čibukovačka četa i 3. prekomoravska četa - o čijem formiranju je doneta odluka i određeno rukovodstvo: komandant Pavle Jakšić, politički komesar Miro Dragišić Piper, zamenik komandanta - ujedno komandant logora - Vladimir Radičević, intendant Žika Čukulić Sveta i odredski lekar i član štaba odreda dr Gojko Nikoliš Mediko.

29. avgusta, nemačke vlasti u Srbiji obrazovale su kvislinšku vladu Srbije pod predsedništvom Milana Nedića, armijskog generala JV, sa zadatkom da zajedno sa nemačkim jedinicama uguši ustanak u Srbiji.
Partizanske borbene grupacije u septembru počinju akciju spaljivanja opštinskih arhiva po selima. Tih dana, nepovratno su izgubljene arhive u Lascu, Vrdilima, Tavniku, Samailima, Vranešima, Ratini, Žiči, Miločajima, Lađevcima, Mrsaću, Cvetkama i drugim selima, kao i u Matarućkoj Banji. Preduzete su akcije na rušenju mostova na manjim rekama čima su prekinute saobraćajne veze Kraljeva sa okolnim mestima.
17 članova bleh-muzike Dobrovoljnog vatrogasnog društva iz Kraljeva su 27. septembra, marširajući uz muziku, izašli iz grada i otišli u Kraljevački NOP odred. Istog dana, Nemci su, u Kraljevu, otpočeli sa registracijom muškog stanovništva.
29. septembra, u okviru formiranja slobodne teritorije "Užička republika", prva gočka četa Kraljevačkog NOP odreda (oko 60 boraca), pod komandom štaba odreda, oslobodila je Ušće u kome se nalazilo jedno odeljenje nemačkog 2. bataljona 521. armijskog puka za vezu i 17 jugoslovenskih žandarma. U toku borbe odbijena je intervencija oklopnog voza, koji je iz Kraljeva upućen u pomoć napadnutoj posadi. Par dana kasnije, združene partizansko - četničke snage ušle su u Čačak.

Početkom oktobra, u Čačku je, na osnovu sporazuma između Vrhovnog štaba NOP odreda Jugoslavije i Draže Mihailovića, formiran zajednički partizansko-četnički Operativni štab, radi rukovođenja borbama za oslobođenje Kraljeva. Pod njegovom komandom bile su sve partizanske i četničke jedinice angažovane u direktnom napadu na Kraljevo, kao i one koje su na raznim pravcima obezbeđivale taj napad.
Nemački fašisti su 4. oktobra zatvorili radnike Fabrike aviona u Kraljevu. Pošto su na kraju radnog vremena zatvorili sve fabričke kapije, oko 600 radnika ove Fabrike Nemci su sproveli u lokomotivsku halu Fabrike vagona.
5. oktobra otpočeo je pokret ka Kraljevu partizanskih i četničkih jedinica čačanskog kraja, koje su odlukom Operativnog štaba određene za učešće u blokadi i napadima na taj grad. Jedan vod Kruševičke čete Kraljevačkog NOP odreda ušao je u Matarušku Banju, pošto se odeljenje feldžandarmerije povuklo u Kraljevo.
Sa položaja u s. Sirča 9. oktobra otpočela je dejstvo četnička artiljerija. Četnički Kapetan Miljević sa brda zvanog "Čukara" u Sirči ispred kuće Mide Vučetića ispalio prvi ustanički artiljerijski metak na Nemce i drugom granatom pogodio nemački "Fizler 151 Cl štorh".

U noći između 10. i 11 okrobra, ustaničke snage (četničke i partizanske jedinice) izvršile su snažni napad na utvrđeni nemački garnizon u Kraljevu. Glavni napad izvršen je u zahvatu reka Zapadna Morava i Ibar, odnosno duž komunikacije Čačak - Kraljevo i Raška - Kraljevo. Napad su izvršile jedinice Dragačevskog i jedna četa Ljubićkog bataljona Čačanskog NOP odreda, 2. čibukovačka i Dedevačka četa Kraljevačkog NOP odreda i Jelički četnički odred. Napad na Kraljevo nije uspeo. Krajnje nepovoljan odnos snaga, izrazita nadmoćnost Nemaca u borbenoj tehnici, dobro organizovani i utvrđeni položaji, kao i sam položaj Kraljeva (skoro opkoljen dvema rekama - što je sužavalo manevarski prostor i upućivalo uglavnom na napad iz jednog pravca) i neobučenost ustaničkih snaga za napad na naseljeno mesto bili su presudni za ishod napada. U toku sledeće noći ponovljen je napad na Kraljevo, uglavnom istim snagama i u istom rasporedu kao prethodne noći, ali ni ovaj napad nije uspeo, iako je jedan vod 3. dragačevskog bataljona Čačanskog NOP odreda uspeo da se probije do centra grada, gde je ubio jednog nemačkog oficira, posle čega se, kao i ostale jedinice, povukao na polazne položaje.

14. okrobra, Nemci su na prevaru uhapsili oko 400 radnika i službenika železničkog čvora u Kraljevu i zatvorili ih u lokomotivsku halu Fabrike vagona. Oni su streljani sa ostalim taocima u masovnom pokolju građana Kraljeva oktobra 1941. godine. U noći 14/15. oktobra, delovi Čačanskog i Kraljevačkog NOP odreda i četničke jedinice izvele su još jedan napad na Kraljevo, kome je prethodila snažna artiljerijska priprema sa položaja na Ružića brdu i Sirči. Ni ovaj napad, izveden sa težištem u zahvatu r. Zapadne Morave i Ibra, nije uspeo, mada su pojedini delovi Čačanskog odreda (na pravcu od Poljoprivredne škole), i pored snažne i dobro organizovane odbrane, prodrli duboko u odbrambeni raspored nemačkih snaga.
15. oktobra, komandant nemačkog 749. pešadijskog puka 717. divizije major Oto Deš objavio je, putem plakata izlepljenih po Kraljevu, uvođenje vanrednog stanja sa prekim sudom, čime je označio početak zločina u kome će biti "uništene i porodice". Istovremeno sa objavom vanrednog stanja, Nemci po gradu počinju hapšenje muškaraca od 13 do 70 godina starosti. Uhapšene, među kojima je bilo dosta izbeglica iz raznih delova zemlje, zatvaraju u lokomotivsku halu Fabrike vagona. Samo nekoliko časova kasnije, nemački zločinci su počeli krvavi posao: iz lokomotivske hale izveli su grupu od oko 100 muškaraca i naredili im da kopaju veliku raku. Predveče su ih Nemci postrojili i streljali. Posle njih izveli su i streljali još dve grupe od po 100 talaca. Za vreme dok su u krugu Fabrike vagona streljali građane Nemci su po gradu vršili sistematski pretres kuća i raciju, odvodeći na stratište nove žrtve. Prema nemačkim izveštajima u krugu Fabrike vagona streljano je u toku 15. i 16. oktobra 1.736 muškaraca i žena.
Nemačka komanda i opštinska uprava u Kraljevu odredili su delegaciju građana i uputili je u s. Drakčići, sa zadatkom da od Operativnog štaba zahteva obustavu opsade Kraljeva i povlačenje ustaničkih jedinica. Nemci su pretili da će istrebiti stanovništvo i zapaliti grad, ako ustanici ne prekinu blokadu Kraljeva.
17 oktobra, u krugu Fabrike vagona, grupa radnika Fabrike aviona, vatrogasaca i građana (njih oko 160) sakupljala je leševe do tada streljanih građana i sahranjivala ih u iskopanu raku. Žene su sahranili u zajedničku grobnicu (u krugu sadašnje Fabrike nameštaja "Jasen"). Nemački komandant mesta Maciovic se preko gradskog dobošara izvinjava Kraljevčanima za nesreću koja ih je zadesila i obećava da streljanja više neće biti. Pored toga, naređuje da svi muškarci stariji od 18 godina narednog dana dođu u opštinu radi overe ličnih karata. Odazivajući se pozivu nemačkog komandanta mesta, veći broj građana Kraljeva došao je 18. oktobra u Opštinu radi overe ličnih karata. Nemci su okupljene građane opkolili i sproveli u lokomotivsku halu Fabrike vagona. One koji su već overili lične karte, sačekivali su na raskrsinacama ulica i kamionima odvozili u krug Fabrike vagona.
Streljanja su nastavljena i 20. oktobra. Ovoga dana su streljali one koji su pohvatani na prevaru 18. oktobra - prilikom overe ličnih karata. I ovu grupu streljanih sahranjivali su radnici Fabrike aviona i jedna grupa vatrogasaca.

Tek po oslobođenju Kraljeva, 15. oktobra 1945. godine održano je prvo i jedino opelo (do demokratskih promena 1997. godine), na mestu gde su ležale kosti streljanih građana. Uz prisustvo velikog broja meštana opelo su, uz panaiju i sveće, održali sveštenici kraljevačke crkve, popovi Slavoljub Mršović, Dragomir Milošević i Sveta Jović.

U noći između 31. oktobra i 1. novembra, Čačanski i Kraljevački NOP odred, Rudarska četa Kopaoničkog NOP odreda i četničke jedinice izvršile su poslednji napad na Kraljevo. Napad je izveden nešto slabijim pešadijskim snagama i istim pravcem kao i prethodni napadi. Mada su tenkovi, praćeni bombaškim grupama, prodrli duboko u grad (do sadašnjeg Doma Vojske) napad nije uspeo, jer su Nemci vatrom iz pešadijskog naoružanja uspeli da zadrže delove pešadije, koji su pratili tenkove. Rudarska četa je prodrla skoro do centra grada, ali je kao i ostali delovi ustanika, morala da se povuče. Sledeći dan, Draža Mihailović je izdao naređenje o povlačenju četničkih jedinica sa položaja kod Kraljeva št je rezultiralo i povlačenjem partizana ka Čačku i Užicu i opsada grada je okončana. 29. novembra '41. godine, nemačke snage su ušle i u Ušće.
Naredne tri godine, Kraljevo je pokušavalo da se oporavi od krvave jeseni '41. Kraljevački okružni i sreski načelnici (Milija Diković, Dragoljub Marinković, kasnije i Momčilo Dostanić i Miroslav Aćimović ...) održavali su zborove meštana Kraljeva i okolnih sela, savetovajući ih i moleći da se pokore okupacionoj vlasti, jer to je bio jedini način da se preživi u tim teškim vremenima. U julu '42. godine, na humkama u koje su sahranjeni kraljevački rodoljubi streljani oktobra '41. godine, podigla se zemlja i iz njih je “provrela” sukrvica i krv. Nemci su organizovali kuluk, te je dovlačen šljunak iz r. Ibra i razastiran po humkama, koje su onda Nemci ravnali tenkovima. U nekoliko navrata tokom '43. i '44 godine, kod aerodroma u Kraljevu Nemci su streljali i po stotinu ljudi. 7. jula '43. u potoku iza Poljoprivredne škole u Kraljevu Nemci su streljali 41 lice, stanovnike Kraljeva i okolnih mesta. Tela ubijenih sahranjena su na mestu streljanja.

Početkom januara '44. godine iz Gornjeg Hlumeca kod Praga stigao je u reon Kraljeva 500-ti padobransko-lovački bataljon radi obuke za vazdušno-desantnu operaciju "Konjićev skok", odnosno drvarsku operaciju.
U noći između 30. i 31. marta '44. godine, partizanske snage su počele oslobađanje sadašnje kraljevačke opštine. U sklopu operacija 2. proleterske i 5. NOU divizije, . godine, 4. proleterska (crnogorska) brigada 2. proleterske divizije zauzela je rudnik uglja, deo Ušća i selo Lozno, na levoj obali reke Ibar. 10 arila, 4. proleterska brigada je potisla nemačke jedinice u selo Roćeviće.
20. maja, štab 500. SS padobransko-lovačkog bataljona, koji se nalazio u Mataruškoj Banji, izdao je "Pripremnu naredbu za prebacivanje bataljona na polazne aerodrome, radi daljeg transportovanja do aerodroma sa kojih će krenuti u akciju", tj. napad na Drvar. Štab 15. brdskog armijskog korpusa, na koga je štab 2. oklopne armije (na savetovanju održanom 17. maja 1944. godine u Vrnjačkoj Banji) preneo neposredno rukovođenje operacijom na Drvar, definitivno je utvrdio plan operacije po pravcima napada i izdao operativnu zapovest odnosnim štabovima i komandama. Sledećeg dana su grupe "Obermajer" i "Viceman" iz sastava 500. SS padobransko-lovačkog bataljona krenule železnicom iz Kraljeva prema Novoj Gradiški. Grupa "Hazelvanter" iz sastava 500. SS padobransko-lovačkog bataljona krenula je kamionom iz Kraljeva za Petrovgrad (Zrenjanin) radi angažovanja u Drvarskoj operaciji.
U selu Lazac, 28. juna, u prisustvu većeg broja građana, osvećene su i predate zastave jedinicama Drugog četničkog jurišnog korpusa.
Saveznički avioni su u toku noći 11. avgusta bombardovali Kraljevo i selo Grdicu, a nekoliko bombi je palo i na selo Ribnicu. U toku bombardovanja, koje je trajalo oko pola časa, nisu pogođeni značajniji vojni objekti, niti su ozbiljnije oštećene saobraćajnice, izuzev što je u Grdici zapaljeno skladište benzinskih buradi. Poginulo je više građana, porušeno je dosta kuća, a pogođena je i rimokatolička crkva. Napad je ponovljen 2. septembra.

16. oktobra, jedinice 2. proleterske divizije, u sadejstvu sa jedinicama Crvene armije, otpočele su nadiranje ka Kraljevu. Ove snage razbijaju četničke jedinice duž obeju obala Zapadne Morave i oslobađaju Trstenik i Vrnjačku Banju. Nemačke snage su se povukle ka Kraljevu.
Oko 20 novembra počinju završne operacije za oslobađanje Kraljeva. Šesnaesta srpska brigada 25. divizije posela je položaje Čukojevac - Ugljarevo, a 19. srpska brigada ove divizije upućena je na sektor Vrba - Dragosinjci, radi sadejstva sa jedinicama 2. proleterske divizije. Na front prema Kraljevu, na desnoj obali Zapadne Morave, stigle su 3. srpska brigada 2. proleterske divizije i 19. srpska brigada 25. srpske divizije. Drugi bataljon i jedan vod trećeg bataljona 3. srpske brigade prebacili su se, pod borbom, na levu obalu Ibra južno od Mataruške Banje i poseli položaje na sektoru Progorelica - Glavica. Drugi i 3. bataljon 3. srpske brigade napali su i proterali nemačke delove koji su se nalazili u reonu sela Progorelica i na Železničkoj stanici Mataruška Banja, na kojoj su zaplenjene velike količine naoružanja, municije i druge ratne opreme. Začelje marševske kolone nemačke armijske grupe “E” prošlo je 27. novembra kroz Kraljevo, povlačeći se prema Čačku, Užicu i dalje prema Drini. U toku 28. novembra povukla se ka Kraljevu i zaštitnica sa položaja sela Cerje - Dobre Strane - Maglić.

U toku noći 28/29 novembra završene su borbe i oslobođeno je Kraljevo. Ubijen je, proteran ili zarobljen i poslednji neprijateljski vojnik. Tako je tačno posle tri godine i sedam i po meseci okupacije i četrdesetpetodnevnih teških borbi oslobođen grad koji je podneo ogromne ljudske žrtve i pretrpeo velika materijalna razaranja. Pošto su zadnjih dana novembra 1944. godine zauzeti svi prilazi gradu, rano izjutra 28. novembra jedinice 4. proleterske brigade zauzele su polazne položaje, pripremajući se za juriš na grad. Bataljoni su krenuli u napad sa položaja Pančevo - Kovanluk - ušće Žičke reke. Istovremeno su se, na odseku s. Ratina - r. Zapadna Morava, spremile za prelazak preko r. Ibra i jedinice Crvene armije (1041. streljački puk 223. divizije). U napad je krenuo, gazeći nabujali Ibar i pod jakom vatrom Nemaca sa utvrđenih položaja 1. bataljon 4. brigade. Zauzevši prve položaje na levoj obali Ibra, u sadejstvu sa navedenim pukom Crvene armije, brigada je tokom 28. novembra do duboko u noć vodila ulične borbe da bi, konačno, 29. novembra grad osvanuo u slobodi. Napadu na Kraljevo sadejstvovali su i delovi 3. i 6. srpske brigade, koji su sa pravca Raške vršili pritisak na neprijatelja. U toku ovih borbi ubijeno je preko 100 Nemaca, a više desetina je ranjeno. Zaplenjeno je ili uništeno 11 topova, dva tenka, 200 pušaka, 15 puškomitraljeza, 250 vozila raznih vrsta, 600 vagona i dve kompozicije ratne opreme. Partizanski odred “Jovo Kursula” ušao je u Kraljevo i odmah je preformiran u Posadni bataljon Komande mesta Kraljevo.
29. novembra Jednice 3. i 6. srpske brigade vodile su borbu sa nemačkim zaštitničkim delovima u reonu sela Musina Reka, a zatim nastavile napredovanje prema Čačku i izbile pred neprijateljske položaje na liniji sela Zablaće - Ježevica - Viljuše. Jedinice Crvene armije, koje su učestvovale u borbama za oslobođenje Kraljeva, izvršile su pokret prema severu. 9. decembra, četvrta proleterska brigada napustila je Kraljevo i krenula prema Čačku.
Time je završen, za Kraljevo najstrašniji rat u njegovoj istoriji.

crkva *HRVATSKIH MUCENIKA*..u senci, ostecebnih spomenika i spomen kosturnice, izginulih partizana, okruzena selima u kojima su *mucenici* izrsili pokolj i genocid, nad Srpskim narodom, a 1995. godine skoro totalno proterali srpski narod. Klerofasizam, Hrvata, Katolika,je u daljem prostiranju *diljem* lijepe njihove...genocidne tvorevine.

http://udbina.gs.webmediaeu.com/

Znali smo da ste akademik SANU, da ste načelnik Psihijatrijskog odeljenja u šibenskoj bolnici, čuli smo da ste u svojoj struci verzirani i da ste dobar govornik. Pratili smo Vas sa interesovanjem kada ste govorili protiv nacionalizma i političke mržnje, kada ste se, citirajući Nikolu Teslu, izjašnjavali o svojim stavovima, govorili da među nacijama i političkim strankama ima šovinizma i političke mržnje koja raste. Međutim, poslije izbora u Hrvatskoj sve više nas čude neki vaši rezoni, profesore Raškoviću.

Da li je tačna strategijska teza - Vaša i Vaše SDS - o ugroženosti srpstva i Srba u Hrvatskoj? U početku ste govorili o djelomičnoj asimilaciji, o kulturnim institucijama, a onda o užoj, pa onda široj zajednici općina, pa na kraju o državi (“integralna srpska država od Like i Korduna do Pirota”). Sve je to, po našem mišljenju, nacionalističko.

U početku niste poistovjećivali nacionalno i vjersko, a sada to postaje karakteristika Vaših nastupa. Šta od ovoga ima u programu SDS-a?

S pravom tražite (i ne samo Vi) puna prava srpskog naroda u Hrvatskoj, ali ne obrazlažete kakva je pozicija Hrvata u mješovitim općinama, već ih postepeno čistite (na razne načine) iz Knina, Drniša, Bruške, Obrovca, Lovinca, oko Plitvica i drugdje. Često govorite o političkim pritiscima Saveza komunista na Srbe. To nije istina. Kritikujete ličke generale. Ne čudi nas što M. Rapajić po nalogu piše opskurni članak u “Dugi”, ali nas čudi što na pitanje tog Rapajića, Rašković djeli packe ličkim generalima. Ni sa jednim od tih 40 ličkih generala (penzionisanih) i 12 aktivnih niste razgovarali. Kažete da smo ispoljili neku aktivnost pred izbore. Da, dali smo podršku SKH, a da smo bili aktivniji, Rašković bi slabije prošao.

SDS tvrdi da je XI kongres SKH otvorio vrata Tuđmanu. Da, ali je otvorio vrata i Tuđmanu i Raškoviću. SKH je omogućio da se pojavi i SDS, pa su i zbog toga komunisti slabije prošli na izborima. Po kojoj osnovi tvrdite da je lakše sa Tuđmanom. Nama je jedino jasno da ste Vaša stranka (i Vi lično) nacionalistički obojeni kao što su obojeni i HDZ i Tuđman.

Strašno je kad negirate sve i tvrdite da srpski krajevi u Hrvatskoj nisu ništa dobili.

U Novom Mestu (u Sloveniji) kažete da nema AVNOJ-a, da nema ZAVNOH-a, da nema avnojevske Jugoslavije, da je “bratstvo-jedinstvo izlizano”. Tvrdite da trebaju novi odnosi u Hrvatskoj i Jugoslaviji. Jasno, odrekli ste se avnojevske Jugoslavije.

Vi ste Raškoviću tobože u opoziciji Tuđmanu, a logičnije bi bilo da ste kao opozicija bliži ljevici, a Vi ste bliži HDZ-u - stranci na vlasti. Čime ovo objašnjavate, ako ne antikomunizmom?

Što će tolike rasprave o tome ima li u Hrvatskoj ili nema u Hrvatskoj srpskih krajeva ili hrvatskih krajeva gde žive Srbi? Da li je teritorijalna autonomija prihvatljiva i za Srbe? Kakvim sukobima to vodi? Srbi treba da imaju sva prava kao Hrvati - prava na kulturne ustanove, pismo, folklor i sve što bi čuvalo njihov nacionalni i kulturni identitet. To je interes i hrvatskog naroda. Srbi treba da se osjećaju slobodnim, a i Hrvati u krajevima gdje većinu čine Srbi moraju se osjećati slobodnim.

Vaš Opačić na dalmatinskom Kosovu kaže: “Ako drugi odbace ideju o zajedničkoj jugoslovenskoj državi, Srbija će stvoriti integralnu srpsku državu od Like, Korduna i Banije do Pirota i Dimitrovgrada i od Vršca i Subotice do Dubrovnika. Kakav je ovo odnos prema Bosni, prema Crnoj Gori i Hrvatskoj?

U “Politici” od 2. jula 1990. Srbiju djelite samo na Brankoviće i Obiliće i po Vama nema Srbina koji može da stoji između tih krajnosti. Oštro ste protiv “Titovih generala” koji su “izdali svoj srpski narod za komadić Tuškanca”. Najprije ste napali u Beogradu ličke generale, a sada opet generale Srbe koji žive u Zagrebu. Napali ste Đoku Jovanića i drugove u Beogradu i Kuprešanina, Bulata i drugove u Zagrebu.

Ko Vam to sugerira?

Na skupu Srba iz Hrvatske koji žive u Beogradu skidate s govornice narodnog heroja general-pukovnika dr Nikoliša, jer se s njime ne slažete po nekim pitanjima položaja Srba u Hrvatskoj, a on nije ni za teritorijalno-političku autonomiju. Na tom skupu ste Vi govorili, ali ni Vi, i niko od prisutnih akademika (Medaković, Ćosić, Krestić, Marković) niste zaštitili akademika Nikoliša.

Izgleda da je za SDS najbitnija vlast. Koliko Vas interesira razvoj i položaj 40% Hrvata u Obrovcu, 25% Hrvata u Gračacu i 50% Hrvata u Benkovcu itd?

Na sastanku predstavnika 13 općina u Kninu dezinformiše se javnost. Ne kaže se da je tu prisustvovalo samo 5 predsjednika općina, da 4 općine nisu došle na sastanak. Govorilo se o predsjedniku općine Titova Korenica, koji nije bio prisutan. Ne kaže se da je tu bilo i predstavnika općina koji su rekli da “SDS ne može biti jedini predstavnik srpskog naroda u Hrvatskoj”. I ne može. U ovih pomenutih 13-14 općina samo u tri je pobjedio SDS na izborima, a u svim ostalim pobjedio je SKH. Vaš cilj nije Tuđman i HDZ, nego da pod firmom okupljanja Srba, razbijate komuniste.

U Drvaru ste 4. jula opet napali komunistički sistem i dalje razvili tezu “Srbima nigde nije bilo dobro” i tako i u Bosnu ulazi srpski ratoborni nacionalizam uz pomoć SDS iz Knina i iz Srba.

Za svoje ciljeve angažujete i Srbe u Srbiji preko Udruženja Srba iz Hrvatske. Mnogi akademici razjašnjavaju položaj Srba u Hrvatskoj u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Izabrali ste Beograd, jer odatle očekujete najviše pomoći, Raškoviću, Vi ne vodite samo nacionalnu politiku mimo službene politike Srbije i Crne Gore. Pogledajte govor Miloševića o referendumu 25. juna i Kilibarde o granicama kao otvorenom pitanju. Vaš cio program (Raškovića i SDS-a) jeste dio srpskog nacionalnog programa. Sve više i sve agresivnije vodite propagandni rat, govoreći da su Srbi ugroženi, da im preti opasnost od Hrvata, koji su “kroatocentrični i srbofobično raspoloženi”. Koji procenat Hrvata je ovakav?

U posljednje vrijeme govornici SDS-a razvijaju tezu o otvorenoj konfrontaciji hrvatskog i srpskog naroda, o “rovu” među njima. Uvredljivo tvrdite da u prošlosti “potkupljena srpska oligarhija” nije ništa uradila za Srbe. Najekstremniji govore da su za Srbe nastale posebne prilike, pa indirektno traže uvođenje vanrednog stanja. Zelenbaba kaže “da će se Srbi u posebnim prilikama posebno i ponašati, onako kako dolikuje srpskom narodu”. A što ovo znači?

Od 14. do 28. jula 1990. u Kninskoj krajini i okolini proglašen je kulturni festival. U prethodnici tog festivala su, pored ostalih, dr Đuretić, Milić od Mačve, a dolaze i drugi.

Što nešto više ne kažete o genezi ilegalne organizacije koju ste stvarali u Erveniku. Dubokom dolu i Krupi, o ulozi manastira Krka, o dolasku Rastovića i drugih u te krajeve, o oslanjanju na Crnčevića, Krestića, Smiljanića, Ćosića, Brankovića, Rapajića, kapetana Dragana i druge. Što barem nešto ne kažete o tome ko Vas snabdjeva oružjem u vrijeme kad ste Vi “za ustanak bez oružja”. Vaša fotografija, na kojoj Vi i Karadžić (dva psihijatra) stojite uz bokove Slobodanu Miloševiću, pokazuje osovinu velikosrpskog projekta (Beograd-Pale-Knin) i asocira na objedinjavanje onog što ste planirali uzeti ratom. Slika jasno pokazuje i ko je Srbin broj l.

Na saboru (25. jula 1991), u Srbu, zadovoljni ste deklaracijom o suverenosti i autonomiji srpskog naroda, o ustanku bez oružja itd. Tu je i Šešelj i druge komite. Tu su Isaković, Bulatović i Cune Gojković. Tu se prodaju četničke novine, viju se zastave sa mrtvačkom glavom “Sloboda ili smrt”, tu se prodaje knjiga “Luda zemlja” itd. A sve ste organizovali dva dana prije 27. jula - 50. godina od partizanskog ustanka, ustanka Srba i Hrvata 1941. protiv fašizma - da bi ga obezvredili i likvidirali, a to ste i uspjeli. Dva dana kasnije, organizovana je skromna partizanska proslava i izgleda da je to posljednja proslava održana u sjenci Vaše antipartizanske proslave. Čini nam se da će to što postižete sada i ubuduće biti kratkog vijeka i na štetu prvenstveno srpskog naroda u Hrvatskoj.

Ovo pismo Vam upućuju, u ime ličkih generala, Milorad Miščević iz Vrepca, Ilija Radaković iz Jošana i Ferdo Toplak iz Gračaca. Sva trojica smo ratovali u sjevernoj Dalmaciji, u 19. diviziji, u kojoj smo bili politkomesari, u Kninskoj brigadi (5. dalmatinska brigada), XIV bukovičkoj brigadi, čiji je komandant jedno vrijeme bio i vaš “velebitski vojvoda”. Razgovarali smo sa dr D. Plenčom iz Kistanja, dr Pupavcem iz Zagreba, Vojom Lukićem iz Velike Popine, Dušanom Starevićem iz Benkovca i drugima. I po sugestiji nekih od njih, i drugih, pripremili smo i šaljemo ovo pismo preko “Prosvete”.

NISMO ĆUTALI

“Antifašistička borba je istoriji omogućila da se vrati humanističkim načelima... Opasno je poništavanje učinka borbe protiv fašižma. “

Istoričar Andrej Mitrović

TRI PROTESTA ANTIFAŠISTA*) (1991)

*) Tekst nije objavljen

1. Inicijativnoj grupi akcije za Trg žrtava fašizma

Praška 6/III - Zagreb

PONIŠTITE ODLUKU!

Pridružujemo se protestu više grupa uglednih javnih radnika i učesnika narodnooslobodilačke borbe protiv promjene imena Trga žrtava fašizma u Zagrebu. Antifašisti iz Dalmacije i Like: Alfirević Đuro, Alujević ing. Žarko, Antončić Milan, Aralica Stojanka, Arbanas Ivan, Babić Filip, Babić Petar, Barković Joso, Basta Milan, Bašić Miro, Bašić Rudi, Belamarić Lukica, Berović Dane, Blažević Jakov, Blažević dr Slava, Blanuša Ico, Bogdan Peko, Bogdanović Jovo, Bjedov Stevo, Bjedov Špiro, Bogunović Pero, Borić Nikola, Brmbolić Jure, Bubaš Joso, Burčul Milan, Bursać Jovo, Cetinić Marin, Crnogorac Drago, Cvetković Đuka, Cvrlje Čedomil, Ćuk-Bojanić Jela, Ćuruvija dr Tode, Damić Ante, Damjanović Branko, Damjanović-Dubajić Milica, Damjanović dr Pero, Dasović Joso, Dimić Veljko, Dokmanović Stevo, Dronjak Milojko, Dude Branko, Durbaba Jošo, Gašparov dr Anton, Grgurević Dande, Grković Jovica, Grković Rade, Grubelić Jozo, Guvo Ivan, Gvardiol Ante, Ivas Šime, Jakovčev dr Gojko, Jokić Jovica, Jovanić Đoko, Jovanović Đuro, Jović ing. Mića, Jukić Avgustin, Kalajdžić Marko, Kalođera Marko, Karmelić Stipe, Katić Radojka, Knezović Luka, Kleut dr Petar, Kosović Pajo, Krajnović Milan, Kukoč Ivan, Kuprešanin Milan, Letica Sveto, Lolić Marko, Lončar Zdravko, Ljubić Branko, Majstorović Milan, Marčetić Dušan, Marić Perica, Maričić Vlado, Milinković Branko, Miščević Milorad, Novak Marija, Novaković Đuro, Novaković Pajo, Opačić Stevo iz Plavna, Opačić Stevo iz BukOvice, Opsenica Stevo, Orhanović Marko, Ostojić Mario, Pavela Ranko, Pavičić Milan, Pecotić Bogdan, Peko Alfonz, Periša Ante, Plenča dr Dušan, Pezelj Vlado, Popović Dušan, Popović Jovica, Potkonjak Stevo, Prodanović Vaso, Radaković Aco, Radaković Ilija, Rađenović Branko, Ratković Bude, Repac Ića, Repac Radica, Rodić Đuro, Rukavina Ante “Bura”, Rukavina Milan “Šain”, Sekulić Nikola “Bunko”, Skendžić ing. Vajo, Sinobad Nikola, Skorin Grga, Stupar Bogdan, Stupar-Jurjević Smilja, Šašić Miloš, Šever dr Bude, Šijan Milan, Škovrlj Branko, Štrbac Dušan, Šujica Sakan, Šurkalo Dinko, Toplak Ferdo, Topić Ante, Trgo Fabijan, Truta Ljubo, Ugričić Jovo, Uzelac Gojko, Vejnović dr Dušan, Vilović Tihomir, Vlaisavljević Dušan, Vlaisavljević Vlajko, Vujnović Bogdan, Vujnović Damjan, Vujnović ing. Marko, Vuletić Bruno, Zorić Damjan, Zorić Dušan, Zorić Ilija, Žanko ing. Aljoša, Žegarac Dane, Žeželj Milan, Živković Drago, Žužulj Josip.

P. S. Molimo da u “Vjesniku” obezbjedite štampanje ovog teksta. Ovih 136 potpisnika su Dalmatinci i Ličani, Hrvati i Srbi, većina penzioneri i poznati našoj javnosti. Od toga 24-orica su narodni heroji. Žive danas u mnogim mjestima Hrvatske i Jugoslavije.

Pozdrav, Ilija Radaković

2. Skupštini općine Gračac*)

*) Tekst nije objavljen

Ovih dana došao nam je do ruke “Prijedlog za promjenu naziva ulica u mjestu Gračac” (24. maja 1991), kojim Komisija sa potpisom predsjednika Mandić prof. Jasminke predlaže promjenu imena za 28 ulica. Da li Gračac ima ovoliko ulica? Istovremeno smo obavješteni da je (28. maja 1991) isti prijedlog prihvaćen i pretvoren u Odluku sa istim potpisom. Dakle, brzo se predlozi pretvaraju u odluke i potpisuje ih isto lice. Razlika između ova dva dokumenta je samo u tome što je prekrižen redni broj ulica (od broja 1, nema ulica “VI ličke divizije” i “Biće Kesića”, koje se pretvaraju u ulicu Cara Dušana) i broja 28 - ulice, pored stanice, koja se imenuje ulicom carice Jelene. Ulice VI ličke “Nikola Tesla” (izbrisali ste proleterske) i “Biće Kesića” (izbrisali ste “narodni heroj”) preimenuju se u ulicu Cara Dušana. To ste prvo zbrisali. Zaboravili ste da je bivši gračački kotar dao narodnooslobodilačkoj vojsci više od četiri bataljona. Zaboravili ste da su Biću Kesića ubili (odsjekli mu glavu) gračački četnici i prodali je Talijanima za lire. Zaboravili ste sve što je o Gračacu napisano u knjizi Kotar Gračac 1941-1945. Sram vas bilo. Od domaćih ljudi dali ste ulici (redni broj 4) prema osnovnoj školi naziv “Nikole Tesle”. To je nikakva rekompenzacija za ono pod brojem l. Ostalih 26 ulica dobile su nova imena iz tzv. matice - od Cara Dušana preko Svetog Save, Stevana Sinđelića, Toplice Milana, Ilije Garašanina i Carice Jelene, itd. Zašto naselju “Cigansko” dadoste ime Vojvode Stepe? Zašto tradicionalnoj kolodvorskoj ulici dadoste ime Svetog Nikole, Bruvanjskoj - Cara Lazara, Obrovačkoj - Kneza Miloša, Radničkoj - Nemanjina itd, itd?

Ako ste skinuli partizane i sve što je vezano za period 1941-1945, što se niste barem sjetili nekih uglednih Srba gračačke općine? Poručnika Drakulića, koji se potukao sa Talijanima 1941, popa Miloša Mandića i dr Torbice, koje ubiše ustaše, učitelja Nikole Radakovića, Ilije Utvića, Milojka Ćuka, Pokrajac Smilje (obješene od četnika), popa Ilije Ćuka, Gliše Ćuka, hajduka Laze Škundrića i mnogih drugih.

Potpuno vas je zarobila srpska mitomanija i sve gračačko i ličko pretvorili ste u srbijansko. Da li i time hoćete da pokažete da ste veći Srbi od Srba? Pripremamo detaljniji komentar na ovu i druge vaše besmislene odluke.

Predlažemo da poništite odluku, a ako to ne učinite, to će biti poništeno nestankom Srpske autonomne oblasti Krajine, pod čijim pečatom to radite, kao na brzu ruku improvizovane i neprirodno stvorene organizacije, vašim povratkom gospođo Jasminka tamo odakle ste poslati za predsjednika općine. Ovakve odluke, i mnoge, još krupnije, koje donosite po nalogu Knina i van Knina, ne mogu, uvjereni smo, imati dugu perspektivu.

15. juna 1991.
Grupa Gračana i Zrmanjaca iz Zagreba i Beograda
3. Otvoreno pismo Skupštini općine Zadar*)

*) Tekst su uputili Ante Gvardiol i Ilija Radaković. “Zadarski list” i “Slobodna Dalmacija” objavili su kratku vijest – da je upućeno protestno pismo.

Borci XIX sjevernodalmatinske divizije i Trećeg pomorskog sektora, čiji je domicil Zadar, ogorčeni su odlukom Skupštine općine Zadar (“Narodni list” od 8. lipnja (juna) 1991), kojom su gotovo svim ulicama promjenjena imena.

S obzirom da smo sa Zadrom dobro sarađivali i da smo se u njemu osjećali kao kod kuće, cjeneći njegove kulturno-civilizacijske i patriotske tekovine i tradicije, naše zaprepašćenje je utoliko veće što je izmjena naziva ulica ne samo grubi nasrtaj na tekovine narodnooslobodilačkog rata, već i nasrtaj na kulturno-civilizacijske vrednosti, pa i na građane Zadra i njegove goste. Ono je izraz jednog skučenog pogleda na svijet, na prošlost i sadašnjost, izraz samozasljepljenosti i samozaljubljenosti vlasti ili ekstremnih pojedinaca, koji žive u uvjerenju da osim njih ništa drugo ne postoji. I pošto nam se promjene naziva zadarskih ulica serviraju kao “odraz povijesne zbilje”, na konkretnim primjerima želimo da postavimo pitanje o kojoj je, zapravo, to zbilji riječ?

I dosad smo se suočavali sa promjenama ulica u drugim gradovima, ali je zadarski slučaj jedinstven, utoliko što se mijenjaju nazivi ogromne većine ulica. Na čast općinskim vlastima što u Zadru dugo vremena niko neće moći da se orijentiše, pa ni vlast koja je izgubila orijentaciju, što će svi Zadrani morati da mijenjaju lična dokumenta.

Ostavljamo na savijest građanima Zadra da procjene zašto su iz Zadra protjerani Gagarin, Darvin, Pupin, Vuk i Dositej, Cankar, Delčev, Pjer Križanić, Petar Preradović, Jurij Dalmatinac, Meštrović, Viktor Bubanj, Ivan Gošnjak, Matija Ivanić i mnogi drugi velikani, kao što su i mnoge svjetske, jugoslovenske i hrvatske ličnosti premještene iz centra da bi oslobodili prostor manje znanim ili izvan lokalnih okvira i uskih pogleda nepoznatim ili slabo poznatim imenima.

Na nama je ne samo da izrazimo nemirenje sa zasljepljenošću, već i da odbranimo ono što su borci narodnooslobodilačkog rata stekli za Zadar, sjevernu Dalmaciju, Liku, Hrvatsku, Jugoslaviju, boreći se kao dio svjetske antifašističke koalicije za novo demokratsko lice Evrope i svijeta, čime su, sviđalo se to nekom ili ne, njihovi doprinosi upisani za navijek na stranice istorije, a dio toga našao odraza i u nazivima gradskih ulica i trgova.

Zadar bi to ne samo mogao, već i morao više da uvažava, s obzirom da je zahvaljujući Titu, partizanima, među kojima su masovno bili Dalmatinci, dalmatinski odredi, brigade i divizije, vraćen u sastav Hrvatske i Jugoslavije.

Ne treba smetnuti sa uma da je u posljednjih pet decenija ne samo obnovljen ratom razoreni stari Zadar, već i izgrađena većina naselja koja ga danas čine velikim gradom, da su do Zadra stigli pruga i magistrala, da su izgrađene mnoge fabrike, otvoren fakultet i mnoge škole, izgrađen aerodrom - da ne nabrajamo sve ono što je općinskim odbornicima dobro poznato i što je, valjda, također “odraz povijesne zbilje”. Imajući to na umu, postavljamo pitanje, s kojim se moralnim pravom, sa kakvom odgovornošću pred istorijom, sa zadarske obale izbacuje J. B. Tito? Čast kralju Krešimiru IV i pozitivnoj ulozi (naročito 1069.) na ujedinjenju Hrvatske i Dalmacije, ali ne zaboravimo i naklonosti proromanskoj politici u sukobu sa glagoljašima. Kome to smetaju Trgovi oslobođenja, Bratstva i jedinstva i Narodnog fronta. Onima kojima su bliži “Trg velikana, Fra Fisht, Viktor Vide, Stepinac itd.”, kojima je veća vrijednost ustaški ministar Mile Budak, čije ime darivate jednoj ulici.

Zašto Zadru u njegovoj Voštanici smeta ime XIX sjevernodalmatinske divizije (koju preimenuju u Zagrebačku ulicu), koja ga je oslobodila i čiji je domicil u ovom gradu. I komandanta Stanka Parmača, učitelja sa zadarskog otočja, komandira prve dalmatinske partizanske čete. Da ironija bude veća, ulica kojoj je dato ime Rine Aras, koja je, kako u tekstu o zadarskoj lakrdiji konstatuje i zagrebački “Vjesnik” najpoznatija po tome što je majka zadarskog zastupnika Sabora, profesora Davora Arasa.

Zašto se Zadar stidi I i II dalmatinske proleterske i drugih svojih brigada, u čijim sastavima su nekoliko bataljona bili iz sjeverne Dalmacije? Zašto smeta naziv VI proleterske ličke divizije, pa ulicu koja je nosila njeno ime prekrštavaju u Kijevsku (da li po jednom selu koje nosi novo ime ili po ukrajinskom gradu). Treći pomorski sektor formiran na zadarskom području, Zadarski odred, i odred “Plavi Jadran”, i “Otočki odred” - svi iz ovog kraja - protjeruju se pomenutom odlukom. Da li će se neko zastiditi pred hiljadama još živih boraca ovih jedinica, od kojih mnogi žive u Dalmaciji?

Nepodobno je i ime Petra Drapšina, komandanta IV armije, koja je oslobodila Dalmaciju, Liku, dio Bosne i Hercegovine, Hrvatsko primorje i Istru. Kome to Opuzenac Stjepan (Stevan) Filipović smeta i u Zadru? Svi primjeri teško se mogu i pomenuti, s obzirom da je samo na poluotoku promjenjeno oko 30-tak imena koja asociraju na noviju prošlost i da su promijenjeni nazivi više od 400 ulica Zadra. Ne treba biti ni mnogo učen, ni mnogo mudar, pa da se mnoge promjene mogu kritikovati, ili izvrći ruglu. No, to bi zahtjevalo više prostora i više vremena. Vjerujemo da će to neko učiniti, kao što je počeo “Vjesnik”. Mi ipak ne možemo a da ne primjetimo da se zadarski gradski oci nadovezuju na ono što su sa ulicama u Kninu i Gračacu učinile njihove krnje, jednostranačke i jednonacionalne skupštine, na što smo reagovali i još ćemo reagovati.

Nadamo se da slične akcije neće preuzeti Biograd na moru, Šibenik, Benkovac, Obrovac, Drniš i Kistanje - središta domicila brigada i odreda sjeverne Dalmacije. Gdje je bilo kakvo obilježje za Antu Baninu? Možda ga nema, jer je iz “malog” Iža. A zašto ste zaboravili VII dalmatinsku brigadu, koja je najviše zadarska? A zašto se niste sjetili “zadarske rezolucije” (iz 1905), kojom hrvatsko-srpska koalicija prihvata Supilovu “politiku novog kursa” i kojom se “obavezno prizna ravnopravnost srpskog naroda sa hrvatskim narodom”.

Što nekoj novoj ulici, prolazu ili prečacu, ne dadoste naziv “50. godina ustanka naroda Hrvatske”, a sjetili ste se i više mjeseci radili da baš u toj godini zbrišete sve što je partizansko.

Šta sve nećete tražiti od naroda i boraca - da odbace sve i Marksa, i pozitivna nasljeđa oktobarske i francuske revolucije, španskog građanskog rata i našeg narodnooslobodilačkog rata - njihovog internacionalističkog karaktera.

Ukoliko ne revidirate svoju odluku, nemojte se iznenaditi da na nekim od pomenutih trgova, ulica, prolaza i prečaca Zadra uskoro i u drugom obliku, civilizacijski i demokratski, ali i sa partizanskom energičnošću doživite odgovarajući protest i ne samo nas boraca.

11. avgusta 1991
Borci XIX sjevernodalmatinske udarne
divizije i Trećeg pomorskog sektora

SRPSKA DIJASPORA U AMERICI
Još 1994. godine, dopisnik kragujevačkih „Pogleda”, hmm, hmm...*POGLEDI*..hm, nesto su mi *poznati*... iz Njujorka, dr Petar Pavlović, u svom tekstu „Bog Svami!” („Pogledi”, br. 145/1994.) ukazao je na to da se u srpskom rasejanju u SAD nešto sprema – barem kada je u pitanju dalja „amerikanizacija” pastve. Naime, na jednom saboru, održanom u Detroitu 15. septembra 1994. bilo je traženo da se ukinu srpske bogoslovije u Libertivilu i mestu Tri jezera u Ilinoju (bogoslovija Novogračaničke mitropolije), a da se obrazovanje srpskih bogoslova nastavi u Ruskim i Grčkim školama. Drugi predlog je bio da se Kanadska eparhija oslobodi učešća u centralnoj crkvenoj kasi (što bi je uklonilo i iz učešća u radu svesrpskog crkvenog sabora na severnoameričkom kontinentu). Iako prvi predlog nije prošao, a drugi je bio zaogrnut filantropskim plaštom, videlo se da se nešto sprema. Pavlović je upozorio da ne treba zaboraviti prostu činjenicu – Srbi u Kanadi su mnogo više vezani za maticu, i živo zainteresovani za zbivanja u njoj, dok rasejanje u SAD polako gubi vezu s korenima, i amerikanizuje se. Mitropolit Hristifor, sa sedištem u Libertivilu, i sam rođen u Americi, po Pavloviću, bio je sklon sazdavanju crkvene zajednice nezavisne od Beograda. U dopuni pravilnika za funkcionisanje crkveno-školskih opština, usvojenom na skupu u Detroitu, naglašavana je njihova potčinjenost jerarhiji SPC u Americi i Kanadi, ali ne i Patrijaršiji u Beogradu.

ZAŠTO JE IZVIŽDAN GENERAL, NARODNI HEROJ I AKADEMIK,

DR GOJKO NIKOLIŠ*)

*) Na skupu Srba u Centru “Sava”, Beograd, 29. juna 1990.

Komentarisaću taj događaj oslanjajući se na ono što je objavila “Borba”, 3. i 4. jula 1990.

Gojko Nikoliš se predstavio skupu rekavši: “Rođen sam u čisto srpskom selu u Hrvatskoj. Otac mi je pravoslavni srpski sveštenik... Učio sam srednju školu u Karlovcu i Sremskim Karlovcima. Medicinski fakultet u Beogradu. Komunističkom pokretu sam pristupio 1935, ali ne po bilo čijem vrbovanju, već po potrebi moga ondašnjeg unutrašnjeg duhovnog bića. Kao dobrovoljac interbrigada učestvovao sam u Španskom građanskom ratu i 1941. do 1945. u NOR. Posle 50 godina partijskog staža osjetio sam potrebu da crvenu knjižicu vratim.” Za ovakav uvod dobio je blagi aplauz.

Slobodan sam (I. R.) da ovu kratku biografiju dopunim. Nikoliš je narodni heroj. U NOR-u je bio načelnik saniteta Vrhovnog štaba (Tito i Gojko u ratu jedini nisu mjenjali funkcije). Dugi niz godina, u dva navrata, bio je načelnik Sanitetske uprave JNA. Iz JNA u diplomatiju odlaze Koča Popović, Danilo Lekić, Dušan Kveder, Gojko Nikoliš, Peko Dapčević (svi “španci”) i još neki - poznata intelektualna elita ratne i posljeratne JNA. Akademik je SANU, zajedno sa Dobricom Ćosićem i Jovanom Raškovićem (koji predsjedavaju skupu na kojem njihov kolega biva izviždan, a da oni ne intervenišu).

Šta je na tom skupu rekao Gojko Nikoliš? Za položaj Srba u Hrvatskoj je rekao: “Reč je o strategiji denacionalizacije i asimilaciji... Savremena strategija hrvatskog rukovodstva (Tuđman je došao na vlast) prema Srbima predstavlja tihi, potajni genocid... Ustav Hrvatske je, najblaže rečeno, nejasan i dvosmislen.”

Za pitanje autonomije Srba u Hrvatskoj, Nikoliš kaže da se radi o “kulturnoj autonomiji, ali i osloncu na najveće tekovine hrvatske kulture... Svako začauravanje u čistu srpsku kulturu smatram štetnim i besperspektivnim za same Srbe”. Izrekavši ovo, biva izviždan sa glasnim protestima. Uprkos ovom, Gojko nastavlja: “Kada se govori i danas ovde o kulturnoj pomoći iz Srbije, preporučavam oprez i razum..., jer svaki prilaz ovom problemu sa pozicija strasti nanosi štetu Srbima, a pogoduje strategiji endehazeovaca.”

Govoreći o reviziji granica Srbije i vojnoj intervenciji “sve do Kupe”, Nikoliš smatra to “suludim i samoubistvom Srbije...”. Na ovom mjestu Nikoliš je prekinut s poklicima “i to mi je nekakav general”, “takvi su nas i doveli do ovog stanja”. Nikoliš je zamolio predsjedavajućeg da umiri publiku, što nije učinjeno, već je upozoren da skrati izlaganje. Akademik Nikoliš je mirno i uz osmjeh napustio govornicu i nije uspio da saopšti svoje sljedeće predloge za rješavanje problema Srba u Hrvatskoj. Predlozi su bili: “Oslonac na vlastite snage Srba u Hrvatskoj”, “Obnova nekadašnjih kulturnih prava, barem onih iz vremena austrougarske monarhije”. “Oslonac na demokratski raspoložene Hrvate, jer ovakvih ima... savez sa demokratskim Hrvatima..”, “Ne treba prihvatiti HDZ-ovske metode pretnji i pritisaka, nego raditi suprotno, kao što su partizani uvjek radili i pobjeđivali...”, “Želeo bih da vas podsjetim na moćnu Gandijevu strategiju (Nikoliš je bio ambasador u Indiji) i taktiku nenasilja kojom je uspeo da istera moćnu britansku imperiju.”

Kao zaključak, Nikoliš je ponovio “neophodno je jedinstvo među Srbima i akciono jedinstvo sa demokratskim Hrvatima na platformi ljudskih prava radi odbrane upravo tih prava, a protiv svakog nasilja”.

Sve ovo izjavio je javno Gojko Nikoliš 29. juna 1990, a 3. i 4. jula iste godine, svoja gledanja je obrazložio i proširio u otvorenom pismu akademiku Jovanu Raškoviću i prijateljima. Iz tog pisma navodim sljedeće: “Zvižduci meni, behu aplauzi odobrenja Tuđmanu.” “Voleo bih da vidim te junačine na Jelačićevom trgu u Zagrebu. Lako je velikosrbovati usred Beograda...” “Neshvatljiva je pasivnost dvojice harizmatizovanih srpskih autoriteta - lidera u borbi za slobodu misli i izražavanja koji se zovu Jovan Rašković i Dobrica Ćosić.” “Vama je godila ta galama velikosrpskih bojovnika. Trebalo je pronaći i žigosati Vuka Brankovića. Lideri se goje na ‘izdajicama’...” “Neće nas spasiti ni savez sa savremenim pravoslavljem. Nije ovo više ono isto pravoslavlje koje je odigralo istorijski pozitivnu nacionalnu ulogu u vreme ropstva Turcima... današnje pravoslavlje, po mom uvidu, sve više klizi u političku stranku i klerikalizam. Takvo pravoslavlje ne mogu da prihvatim...”

Obraćajući se Jovi Raškoviću, koji je frenetično pozdravljen na tom skupu, Nikoliš je, pored ostalog, izjavio: “Okomio si se na komuniste... nehumano je od Tebe kao lekara-psihijatra da komunistima ne priznaš etičku vrednost... pa se tako pridružuješ današnjoj antikomunističkoj histeriji koja ne vodi nikakvom i ničijem dobru.”

O teritorijalno-političkoj autonomiji Srba u Hrvatskoj napisao je: “Ne vidim mogućnost povlačenja bilo kakve jasne geografsko-nacionalne granice... u šahovskoj tabli, gde su izmešana srpska i hrvatska sela, a gradovi multinacionalni.” U istom pismu, Nikoliš ponavlja: “Vojnu intervenciju Srbije sve do Kupe smatram zaista samoubistvom Srbije”... i “za prvu kap krvi, bilo čije, u ovakvoj jednoj akciji snosili bi smrtnu odgovornost propagatori ove ideje”. A kada je ovo izgovorio narodni heroj, nastala je urnebesna galama sa... “sramota generale”. Otvoreno pismo Nikoliš - je počeo sa: “nazdravlje elito”, a završio “uzdravlje prijatelji”.

To je bilo juna i jula 1990, a 1992. Nikoliš je otišao u Francusku i tamo je umro, 300 km daleko od Pariza, bez generalske penzije koja mu je oduzeta, i na jednom malom mjesnom groblju sahranjen 1995, skrhan, pored bolesti i starosti, i predviđanim besmislenim ratom u Jugoslaviji.

Jurio ih je Tito po celom svetu.

Mnogima je "došao glave" a mnogi su i sami, pokušavajuæi da ubacivanjem u zemlju ponovo ubijaju maljem i kamom,završavali svoj zloèinaèki život od metaka UDB i JNA.

Imali su oni,celo to vreme,svoje pomagaèe u zemlji jer se hrvatski nacionalizam,vekovima ukorenjivan,teško èupao.

Ipak,njihov glavni oslonac bile su SAD i Vatikan kao lideri antikomunizma u svetu.

Pokušaj da se domognu vlasti u Hrvatskoj tokom "hrvatskog proleæa" 1970. godine Tito,SKJ i JNA su nemilosrdno spreèili i kaznili.

Meðutim,sledeæu šansu 1991.godine nisu propustili,zahvaljujuæi mlakom, mlitavom i nadasve izdajnièkom rukovodstvu zemlje i SKJ.

Preživele ustaše i njihovi potomci vratiæe se mlaznjacima u Hrvatsku.

HDZ i F. Tuðman obnoviæe NDH sem Jasenovca.

Ipak,Srbi i komunisti nestaæe iz Hrvatske.

Umesto Jasenovca biæe "Bljesak" i "Oluja","slavne bitke" u kojima ni hrvatska ni vojska RSK neæe opaliti ni metka:èetnici su bežali "glavom bez obzira",a ustaše "bremzale" da ih ne stignu!

Da ne bi sve prošlo bez krvi,vatre i dima ustaše su pobile sve zaostale Srbe,uglavnom starije,koji i nisu hteli iæi iz svojih kuæa,i popalile srpske kuæe.

Kakav bi to bio Domovinski rat bez ijednog ubijenog neprijatelja?

Pošto nije bilo živih partizana i komunista da im se suprostave, ustaše su poèele "jurišati" na njihove spomenike.

U "domovinskom ratu" uništeno je oko 3.000 spomenika.

Sada je došao na red i Titov spomenik.

To pokazuje da se vlast u Hrvatskoj samo verbalno distancirala od ustaške i politike HDZ,a da je u praksi dosledno sprovodi.

To je nacionalistièka,antikomunistièka i antisocijalistièka politika.

Zato zvaniène izjave politièkih lidera i organa vlasti kojima se osuðuje ovaj "vandalski èin" u Kumrovcu treba shvatiti kao politièki marketing zbog predstojeæih izbora jer je poznato da veæina stanovništva u Hrvatskoj iskreno ceni i poštuje Tita i njegovo delo.

Svest o Titu kao najveæem državniku,ne samo hrvatskog,nego i svih jugoslovenskih naroda,ne može se uništiti eksplozivom.

Skoro èetvrt stoleæa je prošlo od njegove smrti a on još uvek uzbuðuje i motiviše veæinu nekadašnjih jugoslovenskih državljana da razmišljaju sa setom i ponosom o njemu i svom nekadašnjem mirnom i lepom životu.

Nije to više samo nostalgija. Ponovo "idemo u partizane".

U svim nekadašnjim jugoslovenskim republikama nièu udruženja ljudi koja nose to lepo ime - Tito.

Ljudi u njima poèinju da shvataju da ih je mnogo više nego ustaša, èetnika,belogardejaca,balista i drugih fašista.

Ali i više,i to mnogo,od manjine bogatih lopova i pljaèkaša njihove zajednièke imovine.

Njih ne pokreæe samo antifašizam nego i socijalistièke ideje od kojih su mnoge bile ostvarene u nekadašnjoj SFRJ.
Gruba i bezdušna privatizacija,koja veæinu ljudi lišava najznaèajnih ljudskih prava - prava na rad i prava na samoupravljanje,sve više utièe na narastanje svesti o potrebi organizovane borbe protiv dva najveæa zla na prostorima nekadašnje SFRJ - kapitalizma i nacionalizma.
Otuda treba oèekivati od nacionalistièkih i kapitalistièkih snaga u Hrvatskoj,a i ostalim nekadašnjim jugoslovenskim republikama, da na navedeno odgovore kao ustaše u Kumrovcu....
Meðutim,lièno mislim da æe dogaðaj u Kumrovcu poveæati broj titoista i uèvrstiti sve njih u uverenju da je trebalo biti uporniji i odluèniji u borbi,od 1980. naovamo,da bude "I posle Tita Tito"!"

STEVAN MIRKOVIĆ

DIREKTOR CENTRA TITO

OBILIĆEV VENAC 4B

Профашистичка изјава градоначелника Сплита
21. септембар 2009.

Српска радикална странка најоштрије осуђује расистичку и профашистичку изјаву градоначелника Сплита Жељка Керума да су „Срби и Црногорци“ у прошлости нанели много зла Хрватима, те да их он због тога не би желео у својој породици. Ова изјава је доказ више да у Хрватској и даље постоји огроман степен мржње и неповерења према српском народу и да се данашња Хрватска, наводно „европска и демократска“, ни по чему суштински не разликује од некадашње злогласне Независне Државе Хрватске, која је била највернији Хитлеров савезник у Европи и у којој су током Другог светског рата усташе починиле геноцид незапамћених размера над Србима, Јеврејима и Ромима. Српска радикална странка захтева од Министарства иностраних послова Србије да поводом изјаве Жељка Керума одмах упути оштар демарш хрватској амбасади у Београду и Влади у Загребу, и тражи да државни органи Републике Србије, а посебно председник Републике Борис Тадић и поједини министри, коначно престану са политиком додворавања актуелном хрватском режиму.

Српски радикали и овом приликом подсећају домаћу и светску јавност да је Република Српска Крајина и даље под окупацијом Хрватске и траже да Уједињене нације и друге релевантне међународне организације изврше притисак на Владу у Загребу да се ова окупација оконча, те да се избеглом српском народу омогући повратак на своја вековна огњишта и уживање основних људских и грађанских права.