Komunisti Republike Srpske Krajine

*U periodu od 1968 do 1972 godine, Rimski klub je postao definisano telo naučnika, zastupnika "nove nauke", globalista, planera budućnosti i internacionalista svih mogućih usmerenja. Pečeijeva knjiga "Ljudski kvalitet" je definisala doktrinu, koju je kasnije prihvatilo i političko krilo NATO pakta....*
*...Osnovna ideja Pečeija je da se zaustavi "manija rasta", ili kako doslovno kaže, "nekontrolisani rast čovečanstva, energetska kriza, stvarni ili potencijalni gubitak resursa, degradacija životne sredine, širenje nuklearne energije i povezane posledice".*
(studentske demonstracije-maspokret-*oluja i bljesak*...) ...*

baniraju, brisu, opovrgavaju istinu i istoriju, jedini demokratski forum je upravo ovaj WEB MAGAZIN KOMUNISTI..magazin istine, magazin casne istorije, magazin koji vas nece slagati !

https://www.youtube.com/watch?v=vdQ7w04AnPc

nije uputio poziv gradjanima i borcima RSK, da dodju 9.maja na Ravnu goru...i obrukaju se !

POSTOVCANI GRADJANI. DRUGOVI I DRUGARICE.KRAJNJE JE VREME DA SE PROBUDITE I DIGNETE SVOJ GLAS. DA VIDITE DA STE BEZ IKAKVOG PRAVA. UKINUTO VAM JE PRAVO NA ZIVOT. DEMOKRATSKE I PATRIOTSKE PARTIJE VAM PRICAJU BAJKE O NEKOJ LAZNOJ EVROPI DOKLE CETE TRPETI DA VAM UKIDAJU SVE ONO STO JE NORMALNO ZA ZIVOT? PRAVE ROBOVE OD VAS I VASE DECE. BEZ PRAVA GLASE, BEZ ZASTITE... VISE OD POLOVINE NASIH LJUDI NEMA STA DA JEDE. STA JE JOS POTREBNO DA VAM URADE OVE STRANKE DA BI SHVATILI GDE STE I GDE PRIPADATE? OD VAS ZAVISI! NOVA KOMUNISTICKA PARTIJA SRBIJE ZA SVE INFORMACIJE OKO UCLANJANJA POZOVITE: 063/77-51-980 064/44-28-175

Dr. Gojko Nikoliš (1911—1995), lekar i istoričar, učesnik španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnik JNA, član Srpske akademije nauka i umetnosti i narodni heroj Jugoslavije.
Biografija [uredi]

Rođen je 11. avgusta 1911. godine u selu Sjeničak, kod Vrginmosta, na Kordunu. Potiče iz svešteničke porodice, njegov otac Mihajlo bio je pravoslavni sveštenik. Osnovnu školu je završio u rodnom selu, a gimnaziju u Karlovcu i Sremskim Karlovcima. Medicinu je studirao u Beogradu, gde je i diplomirao 1936. godine. Na Beogradskom univerzitetu, Gojko je pristupio revolucionarnom pokretu i postao član SKOJ-a 1934. a član Komunističke partije Jugoslavije 1935. godine. Vojni rok je služio u Nišu i Beogradu, gde je završio kurs za usavršavanje vojnih lekara.

Godine 1937. otišao je kao dobrovoljac u Španiju, gde se borio u građanskom ratu na strani republikanaca. U činu sanitetskog poručnika vršio je dužnost upravnika bolnice u Pontonesu, kod Albasete, a zatim dužnost bataljonskog lekara Devete internacionalne brigade, u vreme bitke na reci Ebru, 1938. godine. Posle poraza republikanske armije i pobede fašizma, sa ostalim borcima internacionalnih brigada, prebacio se u Francusku. Septembra 1940. godine posle devet meseci provedenih u logorima po Francuskoj, vratio se u Jugoslaviju, gde je upućen na prisilni boravak u rodnom selu.

Odmah posle napada Sila osovine na Kraljevinu Jugoslaviju, po nalogu Partije, otišao je iz Zagreba u Sarajevo, sa tadašnjom procenom situacije da će u Bosni Jugoslovenska vojska dati odlučan otpor neprijatelju. Međutim, došla je brza kapitulacija, i Gojko se vratio na Kordun, u rodno selo, gde se odmah uključio u rad partijskih organizacija na pripremama za oružanu borbu. Organizovao je proslavu 1. maja i održavao niz sastanaka sa komunistima i ljudima u više sela, objašnjavajući im novonastalu situaciju i neminovnost oružane borbe. Po zadatku Partije, otišao je u Beograd, gde je stupio u vezu sa partijskom organizacijom, i sa Blagojem Neškovićem stvorio partijsku ćeliju, koja je bila zadužena da skuplja sanitetski i drugi materijal. Njegov zadatak je bio da s ostalim komunistima vrši pripreme među lekarima za preuzimanje sanitetske službe u Beogradu.

Po nalogu Partije, otišao je za lekara u Kragujevački partizanski odred, 19. avgusta 1941. godine. U drugoj polovini novembra 1941. godine prešao je u oslobođeno Užicu, gde je primio dužnosti referenta saniteta Vrhovnog štaba NOP odreda Jugoslavije. Od tada do kraja rata nalazio se na ovoj dužnosti, sa zadatkom da organizuje i usavršava sanitetsku službu u Narodnooslobodilačkoj vojsci i partizanskim odredima Jugoslavije. Sa Prvom proleterskom udarnom brigadom, januara 1942. godine, Gojko je učestvovao u tkz. „Igmanskom maršu“ sa Romanije, preko Sarajevskog polja i planine Igman, gde se posebno istakao u spašavanju velikog broja promrzlih boraca. Februara 1942. godine, Gojko je u jugoistočnom delu Bosne organizovao sistem partizanskih bolnica u Foči, Goraždu i Čajniču.

Od januara do avgusta 1942. godine organizovao je transport više stotina ranjenika u velikom maršu proleterskih brigada iz Crne Gore u Bosansku krajnu. Odmah posle dolaska u Bosansku krajnu, Gojko je organizovao izgradnju bolnice u okolini Bosanskog Petrovca i Drvara, a već krajem septembra iste godine je rukovodio Prvim kongresom partizanskih lekara u Bosanskom Petrovcu, gde je izneo referat „Organizacija sanitetske službe u uslovima partizanskog ratovanja“. Referat je kasnije objavljen u „Biltenu“ Vrhovnog štaba NOV i POJ i bio je osnova za izradu statuta sanitetske službe u Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije.

U vreme bitke na Neretvi, Gojko Nikoliš je rukovodio pokretom 4.500 ranjenika i bolesnika iz Bosanske krajne u pravcu Neretve i Crne Gore. Njegova je zasluga što je uspeo da, u najtežem trenutku bitke na Neretvi, kada su ranjenici bili izloženi napadima jakih nemačkih, italijanskih i četničkih snaga u prozorskoj kotlini, održi red i organizuje njihovo spasavanje. Po dolasku u Glavatičevo, činio je velike napore u zbrinjavanju boraca Sedme banijske udarne divizije, obolele od tifusa, kada je i sam oboleo od pegavca i zapalenja pluća. Posle ležanja od svega nekoliko dana, u železničkom tunelu kod reke Drine, mada još bolestan i iscrpljen, prisustvovao je sastanku Vrhovnog štaba NOV i POJ, na kome su donete mere za spašavanje ranjenika i bolesnika, i očuvanje zdravih boraca.

Posle ozdravljenja, Gojko pokreće „Bilten“, organ sanitetskog odseka Vrhovnog štaba. Posle Bitke na Sutjesci, formirao je sanitetsku školu u Jajcu, u kojoj je sanitetski kurs završilo više od 200 partizanskih bolničara. Posle desanta na Drvar i prelaska Vrhovnog štaba na Vis, organizovao je sanitetsku službu na ostrvu. Upravo zahvaljujući njemu, sanitetska služba je bila u stanju da izvrši najveće zadatke u borbama za oslobođenje zemlje, a posebno u oslobođenju Beograda i na sremskom frontu. Posebno je doprineo u organizaciji partizanskih bolnica u južnoj Italiji. Tokom Narodnooslobodilake borbe poginuli su, kao prisatlice Narodnooslobodilačkog pokreta, Gojkova supruga Ivanka, koja je ubijena 1942. godine u zagrebačkoj policiji i brat Dušan, koji je ubijen u beogradskoj policiji.

Gojko Nikoliš je bio većnik Prvog i Drugog zasedanja Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Jugoslavije i većnik Prvog, Drugog i Trećeg zasedanja Zemaljskog antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Hrvatske.

Posle oslobođenja Jugoslavije, bio je narodni poslanik u Ustavotvornom saboru Narodne Republike Hrvatske i poslanik Skupštine FNRJ; član CK KP Hrvatske i član Opunomoćstva CK SKJ za organizaciju u JNA; načelnik Sanitetske službe JNA i ambasador u Indiji.

Bio je član Komiteta za narodno zdravlje Vlade i član Saveta za narodno zdravlje FNRJ; predsednik Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, član Saveta Beogradskog univerziteta i Srpske akademije nauka i umetnosti i počasni predsednik Međunarodnog komiteta vojne medicine i farmacije. Imao je čin general-pukovnika u rezervi.

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina Gojko Nikoliš se sukobio sa politikom tadašnjeg predsednika Predsedništva SR Srbije Slobodanom Miloševićem, što je izazvalo niz negativnih posledica po njega. U beogradskom listu „Politika“ 18. januara 1987. godine objavljena je humoreska pod naslovom „Vojko i Savle“ u kojoj se prepoznaju akademici Gojko Nikoliš i Pavle Savić. Ovaj tekst je izazvao buru u tadašnjoj srpskoj i jugoslovenskoj javnosti, ali i političke potrese u partijskom i državnom vrhu zemlje. Na skupu Udruženja Srba poreklom iz Hrvatske koji žive u Beogradu, održanom 28. juna 1990. godine u Sava centru, Gojko je tokom svog govora izviždan jer je svojim zemljacima savetovao da se umesto borbe za nezavisnu državu, bore za kulturnu autonomiju i da se u toj borbi oslanjaju na demokratske Hrvate.

Godine 1992. zajedno sa svojom drugom suprugom, francuskinjom Margo, otišao je u Francusku, gde je i umro 11. jula 1995. godine.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. godine i drugih jugoslovenskih odlikovanja. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 20. decembra 1951. godine.

Od 2004. godine ulica Nova 8. u zemunskom naselju Kamendin, u Beogradu, nosi ime po Gojku Nikolišu.

MORE ZALA OV' JE SVET

Jao! Jao! Jao trista puta!
Pala nam je, pala kocka ljuta;
more zala ov' je svet!
Led i vatra, zrak, i grom, i voda,
zveri, zmije, gad od razna roda,
često vek nam čine klet!

Zlo je mučno sadašnje podneti,
zlo nas bivše peče u pameti,
buduće već jede nas.
Dnevne tuge rađaju sne hudne,
a sni noćni rastuže nas budne.
Jesmo li bez zla koji čas?

Čovek, strava čoveku ah! veća,
goni pravdu, što sviju sreća,
goni mir iz sveta sav.
Vuk ne lomi reč ni veru svoju;
top i kartac ne privezu k boju
anakonda, ris i lav.

MRKALJEVA RODOLJUBIVA MISAO

Međutim, predstava o Mrkalju bila bi nedovoljna, ukoliko se ne osvrnemo na njegovo učešće u živoj i praktičnoj borbi za egzistencijalne ciljeve srpskog naroda. Nakon neočekivanog i nesretno okončanog pokušaja da se zamonaši, čime je osujećeno ranije dano mu obećanje da će biti postavljen za učitelja u klerikalnom učilištu koje je trebalo da se otvori, Mrkalj obilazi sve krajeve u kojima Srbi žive; misteriozno boravi kod Srba pod Turskom, zatim u Glini, Karlovcu, u Šibeniku, Sremu, Sremskim Karlovcima i u Novom Sadu. Zatim u Banatu, Vojniću, pa opet u Karlovcu (1825).

Ovo njegovo krstarenje neki istraživači nazivaju lutanjem izgubljenog čoveka. Međutim, iz podataka se može zaključiti da je Mrkalj u tim putešestvijama obavljao patriotsku misiju obrazovanja i vaspitanja odabranog kadra. Pre desetak godina otkriven je zanimljiv podatak: Mrkalj je bio privatni učitelj u Šapcu, gde mu je učenik bio Jovan Ninić, koji je kasnije postao poznati rodoljub i mecena Đorđa Markovića Kodera. O tome se 1844. godine u "Podunavci" pojavila i pesma u kojoj srpska mladež slavi Mrkalja i njegov uticaj na učenike. Malo je poznato i o Mrkaljevoj misiji u Dalmaciji, gde je vodio žestoku borbu protiv unijaćenja, i u isti mah hrabrio srpsko neuko sveštenstvo. Po svedočenju protosinđela Kirila Cvetkovića, Mrkalj je nadmoćno pobeđivao unijatske misionare i zagovornike vešto se održavajući u kancelariji unijaćenju sklonog vladike Kraljevića, na koga je uskoro grupa zaverenika pokušala atentat. Na Cvetkovićevo upozorenje, da bi ga uskoro mogla "beda snaći", Mrkalj je odgovorio: "Ja ću braniti svoj zakon (veru) i crkvu, i učiću svakoga (...) da postojan i tvrd u veri bude i svoju čast i zavičaj, koji se ni za kakvo blago kupiti ne može, da čuva i brani."

Sličan doživljaj stradanja, mraka i večite borbe suprotnosti nalazimo kasnije kod Njegoša, koji je tu poslanicu svojevremeno mogao da pročita. U spomenutoj studiji mitropolit Amfilohije Radović govori o Mrkalju kao srpskom hamletu jobovske sudbine i kova, odnosno jobovskog nemira i bunta. Njegova životna krivulja, kaže on, kreće se između svetlih i tamnih boja, pa zaključuje da su i svetlo-tamne boje i boje njegovog religioznog lika. Istaknimo, međutim, da je i kod Mrkalja i kod Njegoša pobeđivala vera u spasenje i otvaranje vidika svome narodu. Razlika je u tome što je Njegoš bio u položaju vladaoca, a Mrkalj u položaju egzistencijalno ugrožene individue kojoj nije uslišena niti želja da obrazuje braću u učilištu, u manastiru, te da tako umnoži broj istaknutih narodnih pastira.

O Mrkalju piše i Stanko Korać, jedan od vrsnih poznavalaca književnosti Srba u Hrvatskoj: "Danas mi jedva možemo sagledati koliko je bila zamašna borba za jezik i pravopis što ju je počeo Sava Mrkalj, a nastavio Vuk." Ta se borba morala proširiti do pokreta, ali se često dešava da u tako krupnim poduhvatima padaju prvi i najbolji borci. Mrkalj nije izdržao zbog siromaštva i progona, a i zbog toga što u sebi nije nosio energiju buntovnika i osvajača, kakvu je imao Vuk, pred kojim su stajale iste teškoće. Jer da se uspe u ovako širokim akcijama nije dovoljna učenost i genijalnost. Ali ako je jedan pao, drugi je izdržao i pobedio, zato što je bio čvršći, uporniji, čovek zamaha i njegov genije vodio ga uvek i samo napred. I baš zato je Vuk morao pobediti, jer kako ono za njega reče Ivo Andrić: "Vuk je bio prek i vrletan čovek, kome je trebalo mnogo prostora u životu i na papiru."


LINGVISTICKI GENIJE IZ SJENICAKA NA KORDUNU (srez Karlovac)

Historijska sudbina Srba u Hrvatskoj bila je nepovoljna i zato što su se nalazili na rubu između dve velike carevine, koje su se borile oko proširenja vlasti nad našim zemljama. Organizirani s pomoću Austrije da se bore protiv velikog zla, Turske, Srbi na Vojnoj granici, živěli su u stalnom vojničkom logoru uvek spremni za rat i to ih je odbijalo od mirnog, privremenog i duhovnog rada. U krajevima koje su naselili nisu našli ništa drugo osim puste i zapuštene zemlje, našavši se daleko od nacionalnog jezgra koje je ostalo na istoku. Bez veza s tim jezgrom i bez mogućnosti da na ovom prostoru mirno žive, oni su teško dolazili do svesti o neophodnosti kulturnog stvaranja i do materijalne podloge potrebne za to stvaranje. Bez gradova, bez kulturnih središta, bez društvene kohezije koje stvara građansko društvo, oni su teško ulazili u svet koji je stvarao kulturu. I onda kad su se pojavljivali daroviti pojedinci, oni u svojoj sredini, gde su rođeni, nisu mogli biti prihvaćeni, jer su jedina duhovna središta bili manastiri i crkvene škole u kojima opći nivo obrazovanja i prosvećenosti nije bio na potrebnoj visini.

I zato je bilo upravo tragično roditi se u Sjeničaku i biti lingvistički genije, kao npr. Sava Mrkalj. Postavljalo se pitanje gde naći podlogu na koju treba da se osloni taj genije, gde naći ustanove, zavode, društvenu sredinu, mogućnost za javnu delatnost, a da se ne razmišlja o svakodnevnom hlebu. Sava Mrkalj svega toga nije imao. I zato se mora postaviti pitanje: gde je taj vrt u koji može da se postavi ova moćna biljka i da daje plodove.

Mrkalj je pokazao što može svojom odličnom knjižicom: "Salo debeloga jera libo azbukopretres" (Budim, 1810). Obećao je i druga opširnija i svestranija dela, koja nikad nije napisao, što je velika šteta za srpsku kulturu, a možemo reći i gubitak, jer je u Mrkalju živela stvarna i znatna potencijalna mogućnost da stvara. Nije napisao što je obećao, zato što je bio jedna od najtragičnijih figura među zapadnim Srbima. To je bio kompletan intelektualac, s dubokim i širokim obrazovanjem, sa znanjem francuskog, nemačkog, mađarskog, latinskog, grčkog i hebrejskog jezika. Studirajući na univrzitetu u Pešti, matematiku i filozofiju s odličnim uspehom, pokazao je širinu i zamah svoga zanimanja, osećajući najbitniji kulturni problem koji je stajao pred Srbima, a koji je otvoreno i smelo postavio.

Proteklo je 160 godina od objavljivanja Komunističkog manifesta i 125 godina od Marksove smrti. U našoj javnosti se o ovim godišnjicama napadno ćuti. Ali, takva pojava ne treba da čudi. Srbija je danas jedan od bastiona antikomunističkog totalitarizma. U zemlji u kojoj gotovo svi dogmatski veruju da kapitalizam nema alternativu, uključujući čak i (rastrojenu) radničku klasu, podsećanje na Marksa i komunizam može predstavljati samo nekorektno uznemiravanje tranzicionih vernika. Korektno može biti samo ophođenje prema Marksu i komunizmu kao prema lipsalom psu. Onaj ko pokušava da mu pomogne ili ga (od)brani, može računati samo na ćutanje ili prezir upodobljene javnosti, čija je kritička svest gotovo sasvim umrtvljena. Antikomunističko jednoumlje, prikriveno iza simulakruma političkog pluralizma, efikasno suzbija svaku istinsku opoziciju postojećem kapitalističkom poretku.

Udaljavajući se od Srbije utonule u kapitalističku hipnozu, i boreći se protiv ideološkog zaborava, prisećamo se da su do pada Berlinskog zida socijalizam i komunizam na globalnom nivou bili kontraverzni pojmovi. Bilo je onih koji su verovali da je i najgori socijalizam bolji od najboljeg kapitalizma, ali mnogo više onih koji su mislili obrnuto, da su socijalizam i komunizam neko apsolutno zlo, zlo po sebi, tako da, ma koliko loš bio kapitalizam, on će uvek biti bolji i od najboljeg socijalizma. Takvo uverenje logično je rezultiralo stavom da se socijalizam i ne može popravljati, već samo uništiti. Samo mrtav socijalizam je dobar socijalizam, bila je lozinka trijumfalnog pohoda kapitalizma na prostor nekada socijalističkog Istoka.

Sa padom Berlinskog zida nestala je pomenuta kontroverza. Izvorni Marksov uvid da je komunizam rešena zagonetka istorije potpuno je ugušen sa vladajućom dogmom o kapitalizmu kao krajnjem ostvarenju istorijskog smisla. Svaka kontroverza utihnula je pred novouspostavljenom, dominantnom verzijom istorije koja je značila njenu temeljnu reviziju. O socijalizmu i komunizmu se moglo govoriti samo kao o „mračnoj totalitarnoj prošlosti“ koja se do kraja mora iskoreniti. Kako bi se, pre svega, iskorenio svaki oblik emancipacije od kapitalizma koju su sa sobom donele socijalističke revolucije. Metafora Margaret Tačer o „dvoglavom čudovištu“ nacizma i komunizma našla je potvrdu u Rezoluciji Saveta Evropa kojom se poziva na „demontiranje nasleđa bivših komunističkih totalitarnih sistema“, slično uništenju nacizma. Liberalno izjednačavanje komunizma sa nacizmom, koje je prirodno pratila satanizacija komunizma, (p)ostalo je moćno oruđe opravdanja bezalternativnosti kapitalizma. Cinična varijanta ovog opravdanja glasi - ako i nije najbolji, kapitalizam je najmanje loš od svih mogućih svetova.

Ovakva kritika komunizma, koja za cilj ima paralisanje svake kritike kapitalizma, predstavlja saznajnu, ali i političku prepreku na putu proboja iz kapitalističkog sveta života. Stoga je krajnje je vreme da se kaže - neka ćuti o komunizmu onaj ko ne želi da govori o kapitalizmu! Jer, komunizam se ne može razumeti bez uzimanja u obzir problema koje sistematski reprodukuje kapitalistički način proizvodnje. Mnoge levičarske organizacije svode svoju društvenu praksu na antikapitalističku frazu; ali, takvom frazom, na žalost, ne može se puno postići. Ne sme se izgubiti iz vida Marksov stav da „nije dovoljno da misao stremi ka stvarnosti; i sama stvarnost mora da stremi ka misli“. Zato je komunizam nešto više od moralnog resantimana spram kapitalizma. Njegov bauk predstavljao je opasnost koja proishodi iz samog središta građanske Evrope. On se oslanja na emancipatorske interese koji su se u proplamsajima pojavili tokom građanskih revolucija, i na revolucionarni karakter kapitalističke proizvodnje (u odnosu na feudalizam). Vizija prirodne, premoderne, kapitalističkim odnosima neiskvarene zajednice sa vrlinom siromaštva (potreba), strana je autentičnoj zamisli komunizma, ma koliko se antikomunistička propaganda upinjala da pokaže suprotno.

Komunizam je, međutim, dalje radikalizovanje istorijskog procesa, nošeno uverenjem da sa građanskim revolucijama, i na njima zasnovanom građanskom društvu, emancipacija nije dovršena. Jer, kako reče Marks, ove revolucije su značile samo političku, ne i opšteljudsku, društvenu emancipaciju čoveka, koja je u osnovi imala oslobođenje radničke klase. Stoga ne treba da čudi da u Marksovo vreme nije bio mali broj mislilaca koji su živeli u uverenju da je revolucija (pre svih, Francuska) izgubila svoj pravi smer (npr. Sen-Simon). Uprkos svom antikomunističkom stavu, poznati istoričar Fransoa Fire u jednom je bio u pravu - pad Berlinskog zida, tačno 200 godina nakon izbijanja Francuske revolucije, zaista predstavlja njen (privremeni) završetak. Na sličan način je i Tačer bila delimično u pravu, uz neophodnu dopunu - ta (po kapitalizam) zastrašujuća glava izrasla je na čudovišnom telu samog kapitalizma. Komunizam je nastao u okrilju građanskog društva, ali predstavlja radikalna emancipaciju od njegovog buržoaskog karaktera, prvenstveno od svojine, koja je, po Marksu, „osnovno pitanje (komunističkog) pokreta“.

Bez ukidanja privatne svojine, naročito bez postavljanja tog pitanja na prioritetno mesto, teško se može zamisliti radikalna levica. Odnos prema ekonomiji je ključan, jer u poslednjoj instanci ekonomska baza određujući činilac. Pokreti za ova ili ona politička prava, lišeni antikapitalističke oštrice, ostaju unutar konteksta političke emancipacije koja ne dopire do šireg, društvenog oslobođenja. A o tom oslobođenju, bitno povezanom sa ukidanjem privatne svojine, Marks govori na briljantan način: „Vi se užasavate što mi hoćemo da ukinemo privatnu svojinu. Ali u vašem postojećem društvu privatna svojina ukinuta je za devet desetina njegovih članova; ona upravo i postoji zato što ne postoji za devet desetina. Vi nam, dakle, prebacujete što hoćemo da ukinemo svojinu koja ima za nužnu pretpostavku to da ogromna većina društva bude bez svojine. Jednom reči, vi nam prebacujete da hoćemo da ukinemo vašu svojinu. Doista, mi to i hoćemo“.

Sartr je jednom rekao: „Marksizam ostaje filozofija našeg vremena: on se ne da prevazići jer prilike koje su ga stvorile još nisu prevaziđene“. Danas privatna svojina, čija je dominacija predstavljala kontekst u kome je nastao marksizam, ne samo da nije prevaziđena, već je brutalno prodrla u do juče javne, socijal(izova)ne oblasti društvenog života. Nije li stoga ova Sartrova misao i danas aktuelna? I mogu li onda marksizam i komunizam biti prevaziđeni i odbačeni pre nego što su ostvareni? Pre nego što su ukinute prilike koje su i dovele do njihovog nastanka i postojanja? Naročito u društvu koje se raspada od drastičnih socijalnih nejednakosti, u kojem sve veći broj osiromašenih ljudi nema više ništa da izgubi - osim svojih okova.

Mario Kalik, tekst u kraćem obliku objavljen u nedeljniku "Pečat" br.22, 25.07.2008.

Nijedan medij nije preneo vest da je početkom aprila ove godine predsednik Venecuele, Ugo Čavez, zvanično pozvao sve pristalice levih ideja da stvore Petu internacionalu!

Iako evropski mediji zdušno izbegavaju da pišu o Venecueli, vesti iz ovog dela sveta, blagodareći internetu, dopiru do ljudi u Evropi i širom sveta. Nijedan medij, na primer, nije preneo vest da je početkom aprila ove godine predsednik Venecuele, Ugo Čavez, zvanično pozvao sve pristalice levih ideja da stvore Petu internacionalu!
Šta je motivisalo Čaveza da ovo uradi?

TOTALNA EKSPLOATACIJA
Svetska ekonomska kriza pokazala je, po ko zna koji put, pravo (gotovo nakazno) lice kapitalizma, a cenu izlaska plaćaju, uglavnom, radnici i seljaci. U Venecueli, ali i celoj Južnoj Americi, kapitalizam i njegova neoliberalna ideologija su sinonim za bedu, glad, nestabilnost… Koliko su kapitalisti, pre svega oni iz SAD-a i Evrope, bili drski svedoče podaci da u ovom regionu transnacionalne korporacije, na primer, decenijama nisu davala ni dolara na ime poreza, socijalnog ili penzionog davanja državama u kojima deluju, odnosno stanovnicima tih regija. Radi se, dakle, o totalnoj eksploataciji, kako prirodnih, tako i ljudskih resursa. (Uzgred rečeno autoru ovog teksta poznanici tržišni inspektori su posvedočili da i u Srbiji ima firmi u koje ne smeju da uđu!). Nije čudo što je siromaštvo upravo u Južnoj Americi problem broj jedan. Drugi problem je što transnacionalne korporacije u Južnoj Americi, do pojave Čaveza i drugih socijalista na političkoj sceni regiona, nisu proizvedeno dostavljale na lokalna tržišta, nego su isključivo izvozili te proizvode, uključujući i lekove, hranu i građevinski materijal. Isto su pokušali i u Venecueli tokom izbora 2007. godine, kada je iz privatnih trgovačkih kompanija, naglo nestala roba široke potrošnje. Preko „Kompleksa operativnih mera“ koje sprovede specijalne službe SAD-a pokušano je izazivanje bunta stanovništva Venecuele, tako što se sproveo „deficit robe široke potrošnje“ (ulja za jelo, brašna, jaja, šećera, mesa, mleka, kafe itd, a što im je omogućavala činjenica da većinu ove robe Venecuela uvozi, a distribuiraju je privatne kompanije čiji su vlasnici protivnici ideja Čaveza. Tek pod pretnjom nacionalizacije, roba je vraćena u prodavnice. Takođe, pojedine telekomunikacione kompanije (uglavnom iz SAD-a) bile su monopolisti na tržištu i podigli su cenu telefona i razgovora do gigantskih razmera, što je omogućavalo veliki profit. U Južnoj Americi su elektrodistribucije i hidro i termo centrale (bile, a neke su i dalje) u privatnom vlasništvu. Vlasnici su to koristili da na vlast dovode sebi poslušne ljude, a u vreme izbora, ako je pretila pobeda nepoželjnog kandidata, organizovali su nestanak struje i time izazivali haos i nezadovoljstvo u državi. Privatne banke su kamate na kredite držale na nivou i do 33 odsto, što im je omogućavalo veliki profit. Privatne banke, ali i Svetska Banka i Međunarodni monetarni fond su u Južnoj Americi od tako zarađenog novca plaćali nevladine organizacije, pojedine političare, profesore univerziteta, formirali medije, a sprovodili su i druge tajne operacije kako bi doveli na vlast političare lojalne neoliberlanom konceptu države. Možda je najdrastičniji primer baš onaj iz Venecuele, gde je Svetska banka formirala u Karakasu svejužnoameričku TV stanicu (TELESUR) za borbu protiv Uga Čaveza i njegove partije, koja je svakih pola sata pozivala na ubistvo Čaveza. Činjenica je da televizijske stanice iz Južne Amerike koje kontroliše SAD i dalje vode medijsku kampanju protiv Čaveza i pozivaju na njegovo ubistvo, posebno one iz Meksika. I pored toga, venecuelanska stanica je okončala rad tek po isteku licence (što je, naravno, u zapadnim medijima predstavljeno kao ukidanje slobode medija). No, najcrnja operacija je ona koju sprovodi SAD u Južnoj Americi tamo gde su režimi neposlušni, odnosno antiamerički i socijalistički – veštačko izazivanje gladi, a potom organizovanje humanitarne pomoći (posebno za decu). Naime, pred TV kamerama se gladnoj deci dostavljaju paketi hrane sa vidnim natpisom UNITED States Agency for International Development (Državna agencija SAD-a za međunarodni razvoj). Potom sledi prikazivanje osmeha dece i izjave u kojima oni hvale SAD-a i njegovog predsednika zbog pružene pomoći.
Reakcija južnoameričkih socijalista, a posebno predsednika Uga Čaveza, bila je nacionalizacija. Prvo su nacionalizovane naftne kompanije, pa fabrike građevinskog materijala, elektrodistribucije, metalna industrija, što je još više razgnevilo transnacionalne korporacije, odnosno svetske kapitaliste i SAD.
U takvim uslovima, težeći da spase socijalističku revoluciju u Venecueli, ali i u drugim državama Južne Amerike, najpopularniji političar ovog regiona izneo je ideju o stvaranju Pete internacionale.

Domorodačko stanovništvo u potpunosti je na strani tekovina Bolivarske reolucije

SEOBA CENTRA REVOLUCIJE
Istorija organizovanja internacionala nije međutim bila slavna. Dosadašnje internacionale su imale korene i sedišta u Evropi, a ovo bi bilo prvi put da jedna važna radnička organizacija bude izmeštena van evropskog kontinenta. Prva internacionala je stvorena od Međunarodne asocijacije radnika (International Workingman’s Association), godine 1864. i predstavljala je ogromni iskorak napred. Istorijska zasluga Prve internacionale je stvaranje načela, programa, strategije i taktike revolucionarnog marksizma u svetskim okvirima. Druga internacionala stvorena je 1889. godine kao socijalistička, a raspala se početkom Prvog svetskog rata. Zasluga ove internacionale je ta što je uspela da od buržoazije, na miran način, izbori velike ustupke za radničku klasu, tačnije za rukovodstvo, odnosno da podstakne formiranje socijal-demokratije. Treća internacionala je komunistička (Kominterna), koja je imala revolucionarni, internacionalni program i veliku podršku među radništvom i inteligencijom. Staljin je ovu razorio. Četvrtu internacionalu je počeo da stvara Lav Trocki, od 1938. godine. Ubijen je 1940. godine od strane agenta Staljina, a njegovi naslednici nisu umeli da stvaralački primene njegove političke ideje. Tako je internacionala propala.
U svom govoru u Karakasu, Ugo Čavez je naglasio: „Sve prethodne internacionale su bile smeštene u Evropi, što je odražavalo žestinu tadašnjih klasnih borbi. Sada je epicentar svetske revolucije Južna Amerika, posebno Venecuela. To je neosporna činjenica, pošto je u sadašnje vreme revolucija u Latinskoj Americi otišla dalje nego bilo gde drugo u svetu“. Potom je, komentarišući osnivanje i plaćanje niza nevladinih organizacija za borbu protiv venecuelanske revolucije od Svetske banke, Čavez izneo stav da njegova Vlada, kao i vlade još nekih južnoameričkih država (Ekvadora i Bolivije) kao odgovor planiraju istupanje iz ove finansijske organizacije, dodavši: „Realna opasnost za budućnost čovečanstva je kapitalizam. Naš zadatak nije spas kapitalizma, već njegovo uništenje“.
Povodom delovanja ovoga marksistički orjentisanog intelektualca, Alan Vuds je objavio članak „Venecuelanska revolucija i zadatak komunista“ u kojem je konstatovao: „Tržišna ekonomija je izazvala krajnju i masovnu bedu po celoj Južnoj Americi. Radnici decenijama nisu mogli da žive od svog rada, ali su zato vlasnici kompanija, odnosno same kompanije imali ogroman profit.“

Venecuela nije samo ekonomska sila, nego sve više postaje i značajni vojni faktor u svetu

NOĆNA MORA ZA IMPERIJALISTE
Komentarišući inicijativu Čaveza, marksistički sajt (marxist.com) u redakcijskom članku poziva na „zaštitu venecuelanske revolucije“: „Imperijalizam na svaki način pokušava da okonča revolucionarni proces koji se razgara u Južnoj Americi. Venecuela se neosporno nalazi na čelu ovog procesa, a internacionalna politika Čaveza i njegova zalaganja za svetsku revoluciju predstavlja noćnu moru za sve imperijaliste. Venecuelanska revolucija znači smrtnu opasnost za vladajuću klasu po celoj Americi. Zato američki imperijalizam pokušava da situaciju stavi pod svoju kontrolu. Zbog toga je samo ove godine formirao sedam vojnih baza u Kolumbiji, izvršio puč u Hondurasu, započeo stvaranje novih vojnih baza u Panami, kako bi se vojno okružila Venecuela“.
Venecuelanska revolucija nema drugostepeni značaj, ona je pitanje života ili smrti. Ne samo za Venecuelu. Na kraju krajeva, paraliza američkog imperijalizma nije moguća bez stvaranja masovnog pokreta u svetskom okviru za „zaštitu revolucije“.
U tom smislu, rodoljubi Južne Amerike su već stvorili određene organizacije i započeli kampanju. Naime, cilj im je da ideje venecuelanske revolucije prošire severno od Rio Grande. Tako je započeta kampanja „Dalje ruke od Venecuele“ u koju su uključene i profesionalne kompanije koje se bave medijima, a rezultati su već vidljivi jer je, na primer, u Velikoj Britaniji održan masovni miting u podršku Bolivarskoj revoluciji koji su organizovali sindikalni pokreti, a delegacija sindikata srela se i sa Čavezom. Kampanja je prisutna u 40 država, ali, iz nekih razloga, ne i u Srbiji. To je veliki uspeh, ali politički savetnici južnoameričkih lidera procenjuju da treba ići dalje, a to dalje je osnivanje Pete internacionale. U tom smislu, učesnici marksističkih internet blogova već pronose određene parole: „Za jedinstveni svetski antiimperijalistički i antikapitalistički front!“, „Za svetsku socijalističku revoluciju!“, „Za marksistički program!“, „Da živi Peta internacionala!“, kao i stara, klasična revolucionarna parola: „Proleteri svih zemalja ujedinite se!“
Reakcija SAD-a i kapitalista, navodi Alan Vuds, bila je očekivana: Masovna medijska histerija. Svetski mediji (čiji su vlasnici, naravno, medijski magnati) počeli su da emituju saopštenja o opasnosti od „venecuelanske diktature“. Oni to rade, iako je Čavez u poslednjoj deceniji dobio sve izbore i referendume. Istovremeno venecuelanske službe bezbednosti saopštavaju da SAD pokušava da organizuje atentat na predsednika Venecuele Ugo Čaveza.

_______________________

Sledbenici Čaveza
Uporedo, dakle, sa ovim zbivanjima po Južnoj Americi mnoge države slede ideje i (socijalističku) ideologiju Čaveza. Na primer u Boliviji i Ekvadoru su nacionalizovali energetsku kompaniju IPFB, koja se bavi naftom i gasom, a u planu je, kako su saopštili predsednici ovih država, da se nacionalizuju većina inostranih kompanija, zbog, kako je to rekao predsednik Morales: „života dostojnog ljudi“, „zbog toga mi smo u obavezi da izađemo na put antiimperijalizma, antiliberalizma i antikolonijalizma“. Socijalizam će, kako je to zaključeno na međunarodnom seminaru „Naučni socijalizam – predlozi za njegovu izgradnju“, održanom ove godine u Karakasu, u 21. veku imati venecuelansko lice.

General Simeon Zorić - gospodar Šklova

General Simeon Zorić (1743-1799), vlasnik velikih zemljišnih kompleksa sa desetinama hiljada "mužika", sa sedištem u Šklovu, na Dnjepru, u Mogiljevskoj guberniji, okupljao je mnoge znamenite Srbe. Zato je među Srbima bio cenjen kao mecena i "dobrodjetelj", "slavni i plemeniti" pokrovitelj kulturnih pregalaca.

Otac Simeonov Gavrilo Nerandžić, poreklom iz Dalmacije, došao je u Rusiju u vreme seoba Srba sredinom 18. veka. Mladog Simeona Nerandžića usvojio je general ruske vojske Maksim Zorić pošto nije imao muških potomaka. Od tada je Simeon Nerandžić primio prezime svoga poočima Maksima Zorića.

Inače, Maksim Zorić se doselio u Rusiju 1752. godine, u vreme seobe Srba u Slavjanoserbiju pod vođstvom Jovana Ševića. Zbog uspešne vojničke karijere carica Katarina II mu je dodelila posed u okolini Pskova.

Simeon Zorić je rano stupio u vojničku službu, pa je već 1760. godine učestvovao u Sedmogodišnjem ratu protiv Pruske. Tada je dobio oficirski čin. Učestvovao je i u gušenju poljskog ustanka.

Simeon Zorić je učestvovao u ratu koji je vodila Rusija protiv Turske (1768-1774). U činu premijera-majora, punih sedam meseci je sa svojom posadom odolevao turskoj opsadi, da bi se zatim predao brojnijem neprijatelju. U turskom zarobljeništvu proveo je više od četiri godine, a po okončanju rata bio je oslobođen.

Posle zaključivanja mira između Rusije i Turske, Simeon Zorić se vratio u Petrograd. Ubrzo je poslat u diplomatsku misiju u Štokholm, posle čega je bio primljen kod carice Katarine II, koja ga je odlikovala Ordenom Svetog Georgija.

Na preporuku kancelara Gligorija Aleksandroviač Potemkina došao je u milost carice Katarine II, pa je 1777. godine proizveden u čin general-majora. Tada je otpočeo njegov vrtoglav uspon. Dobio je palatu u Petrogradu i imanje u Sesvegenu u Litvaniji. Nešto kasnije dobio je imanje Šklov u Mogiljevskoj guberniji, u Belorusiji. Bilo je to imanje kneževa Čartoriskih sa brojnim selima i zaseocima, sa 16.000 duša, grupisanih u 12 opština. Neposredno iza toga, carica Katarina II poklonila je Zoriću imanja u Polockoj guberniji u Belorusi, koje je imalo 7.000 duša.

U Šklovu Zorić je izgradio dvorac, koji je postao središte oko kojeg su se okupljali pripadnici raznih nacija, religija, staleža i profesija. U dvorcu je imao stalnu pozorišnu trupu i muzički orkestar. Važio je za velikodušnog čoveka, koji je "bio dobar čak i prema Jevrejima, koji su tada iz reda gonili i prezirali. Nikog od svojih poznanika nije zaboravljao, davao je penzije i službe s dobrim prihodima, cela imanja na uživanje".

Svoje bogatstvo ulagao je u fabrike kože, užarije, proizvodnju alkohola, građenje lađa, kao i za preradu metala.

Svake godine, na caričin imendan, kada je bio vašar u Šklovu, organizovao je višednevna slavlja. Priređivani su raskošni balovi, maskarade, pozorišne predstave, vatrometi, vožnje čamcima Dnjeprom id. Dolazili su mu gosti iz Petrograda i Moskve.

Kada je carica Katarina II pošla da obiđe Belorusiju 1780. godine posle priključenja pet zapadnih gubernija i da se u Mogiljevu sastane sa austrijskim carem Josifom II, zadržala se i u Šklovu. Ovde joj je Simeon Zorić priredio svečani doček. Caričin boravak u Šklovu opisao je knez Bezborodko, njen lični sekretar. Navodi da je u Šklov carica došla posle Polocka. Zapisao je da je Zorić na opravku inače raskošnog dvorca potrošio 4.000 dukata; iz Saksonije je nabavio raznog porculanskog posuđa za 6.000 rubalja, a na ulasku u Šklov podigao je veličanstvenu trijumfalnu kapiju. U caričinu čast doveo je operu iz Nemačke, da bi na kraju priredio i bal.

Kada su iz Mogiljeva u Šklov svratili carica Katarina II i car Josif II, stanovnici naselja "gromko su pozdravili uzvišene goste". U centru grada vrteli su se pečeni volovi, napravljeni su vodoskoci od vina, postavljeni su ogromni stolovi puni hleba i raznih jestiva. Priređena je pozorišna predstava i maskarada. Iz parka je ispaljeno 50.000 raketa, a čitavu iluminaciju pripremio je italijanski stručnjak Melisino.

O raskošnom životu na dvoru Zorića u Šklovu ostavio nam je svedočanstvo i Aleksandar, sin generala Simeona Piščevića, autora "Memoara" u kojima je ovekovečio srpske seobe u Rusiju sredinom 18. veka. U svojoj "Autobiografiji", Aleksandar Piščević je zapisao utiske posle boravka u dvorcu Zorića u Šklovu kada se nalazio na proputovanju u svoj novi garnizon. On kaže: "Sišavši sa svog visokog položaja, general Zorić je i dalje hteo da igra važnu ulogu. Zato su se oko njega skupljali svakojaki ljudi: poljski plemići da bi se koristili njegovom protekcijom, Rusi da mu dižu novac na kartama, jer je bio strastan igrač, a nije umeo da igra, Srbi iz Rusije i Austrije, zato što se on pred njima umeo da pravi važnim i velikodušnim. Uopšte on je hteo da u Šklovu produži raskošni život u minijaturi. Jednom rečju uvek je tu bilo mnogo ljudi raznog zvanja, tako da se svi nisu mogli smestiti u Zorićevom dvorcu, već u varoši na njegov račun, zbog čega su ogromni rashodi uvek - premašivali prihode. Među gostima je uvek bilo i svetskih protuva kojima su na kraju krajeva za počinjena nevaljalstva "češali leđa knutom".

Posle svih ovih troškova bez pokrića, "Zorićevo imovno stanje naglo je posrnulo". Od propasti ga je spasila carica Katarina II. Posle njene smrti 1796. godine naslednik na carskom tronu Pavle I znatno je pomogao Zariću, sve do njegove smrti 1799. godine.

Najznačajnije delo koje je stvorio general Simeon Zorić predstavljala je Šklovska plemićka škola, koju je otvorio 1778. godine. Za školu je podigao posebnu zgradu, sa bolnicom i otvorenim manježom za učenje u jahanju, angažovao nadzornike i nastavnike, osnovao biblioteku, fizički kabinet, zoološki muzej i galeriju slika. Na osnivanje škole potrošeno je 80.000 rubalja. Kapacitet škole iznosio je stotinak učenika. Polovinu je izdržavao Zorić, dok su za polovinu roditelji obezbeđivali odeću i obuću. Godišnji troškovi za izdržavanje škole iznosili su oko 50.000 rubalja.

O početku rada Zorićeve škole, utiske je zabeležio Aleksandar Piščević u već pomenutoj "Autobiografiji". tim povodom zapisao je: "Ua kadetskom korpusu učilo se do stotinu mladih plemića. Uspeh je bio gotovo nikakav, a glavna briga izgleda da je bila načiniti ih dobrim tancmajstorima i glumcima; skakati umeju odlično i dosta dobro govore na bini, igraju balete sa dvadeset devojaka, odabranih iz Zorićevog sela, zbog kojih se i učitelji rado gube sa kulisama". Ovako nepovoljnu ocenu Pišćevič je dopunio opaskom: "Ali docnije se ova škola popravila".

Početničke greške u radu škole su bile ispravljene i Školvska plemićka škola postala je prva moderna vojna škola u Rusiji. Zorić je kao prvog učenika primio svog rođaka Vasilija Rajkovića. Nastojao je da za nastavnike angažuje i učene Srbe. Nameravao je da dovede Dositeja Obradovića i Emanuela Jankovića.

Tokom gotovo dve decenije postojanja (1778-1797), Vojnu Plemićku školu u Šklovu je završilo 268 polaznika. Iako prvenstveno vojna, škola je pružala slušaocima opšte obrazovanje, posebno iz matematike, književnosti, muzike, slikarstva, pozorišta, plesa.

Car Pavle I je reskriptom iz 1797. godine Simeona Zorića proizveo u čin general-lajtanta. S obzirom da se sa službom nalazio u puku u Moskvi, Zorićeva Vojna škola je pretvorena u državnu, pod njegovom vrhovnom upravom.

Veliki požar koji je 1797. godine uništio zgradu Vojne škole u Šklovu i deo dvorca duboko je potresao Simeona Zorića. Dve godine kasnije je umro, ne mogavši da prežali svoje životno delo. Car Pavle I je 1800. Šklovsku školu preimenovao u Kadetski korpus i izmestio ga u Grodno u Belorusiji. Ubrzo je Zorićeva vojna škola premeštena u Moskvu, kada je preimenovana u Vojnu gimnaziju.

Imanje Simeona Zorića nasledio je njegov brat David. Kada je umro, vlasnik je postao Zorićev sestrić Simeon Pavlović Čarnojević. Kada je i ovaj umro 1821. godine, ostavivši za sobom velike dugove, Komisija za pregled i isplatu dugova je rasprodala čitav Šklovski spahiluk.

U stvari, posle velikog požara i smrti generala Zorića, spahiluk je naglo počeo da propada. O tome je svedočanstvo ostavio mitropolit moskovski Platon u svome "Putešestviju u Kijev", 1804. godine. "Prošli smo kroz slavno mesto Šklov, ali ga nismo mogli razgledati, samo smo čuli da bi se gledanjem takvih stanovnika uvredili i pogled i duša naša".

Zaključujući kazivanje o životnom putu generala Simeona Zorića, književnik Miloš Moskovljević je zabeležio: "Danas u Šklovu nema ničeg što bi opominjalo na Zorića i njegovo vreme".

Veliku prekretnicu u istoriji čovečanstva predstavljao je Prvi svetski rat (1914-1918). Protiv svoje volje, na Istočnom frontu prema Rusiji, u sastavu vojske Austrougarske, našlo se više od 100.000 Srba.

Ratne strahote koje su na Istočnom frontu preživljavali nasilno mobilisani Srbi u austrougarsku vojsku, ovekovečio je u "Dnevniku o Čarnojeviću", naš veliki književnik Miloš Crnjanski, koji je i sam učestvovao u njima: "Bataljon se vukao celu noć kroz neka mokra polja i strnjike... Prolazilo se kroz neke bele, prazne kuće, izgažene bašte. Po nekim brežuljcima ležali smo u gomilama; znali smo da se skupljamo sa svih strana. Padale su prve magle zornjače; u praskozorje hladno dovukli smo se pod neki brežuljak i počeli se ukopavati... Polako je zemlja počela, da biva sve rumenija. Tada sinu, sevnu kao divlje lajanje iza nas. Pucali su nekoliko hvati nad glavama našim. Neko opsova i pade u jarak. Onda tresnu zemlja visoko gore, a neki konji počeše da trče sa brega. Gore su oblaci i dalje igrali žmure i samo se čulo: kao da teški, natovareni vozovi puze po zraku... Sav zrak oko mene drhtaš kao da je bio pun tanadi. Pado u neku raž. Zemlja se kovitlala i prskala preda mnom u vis. Ja trčim kao lud. Sjurismo se u neke bare... Moji ljudi, koji su još pre dva-tri dana pevali, ležali su pred tim rovovima sa razlupanim čelima. Ljudi vašljivi, neumiveni, slabašni, žuti, smradni; neki još živi sa blesavim pogledom, izdišući."

Veliki broj Srba koji su se našli na Istočnom frontu predavao se Rusima, zahtevajući da se uključe u redove dobrovoljaca koji su se pripremali da odu u Srbiju i bore se u sastavu srpske vojske za nacionalno oslobođenje.

Najveći deo dobrovoljaca okupljao se u Ukrajini, u Odesi. U Belorusiji se nalazilo nekoliko punktova - u Minsku, Gomelju, Bobrujsku i drugim mestima. U uslovima rastućeg revolucionarnog raspoloženja, među srpskim dobrovoljcima počele su da e šire revolucionarne ideje. One su dobile još više pristalica posle Februarske revolucije 1917. godine. Tada je među vojnicima i podoficirima, kao i mlađim oficirima, potekla inicijativa za stvaranje vojničkih sovjeta. Ovu inicijativu podržavali su i podsticali okolni sovjeti po beloruskim naseljima. Ova akcija dobila je nov podsticaj kada je u leto 1917. godine formiran Jugoslovenski revolucionarni savez. Po izbijanju Oktobarske socijalističke revolucije u redovima Crvene armije borili su se i srpski dobrovoljci. Oni su se borili najpre u sastavu srpskih sovjetskih jedinica, koje su u kasnijoj fazi dobile naziv jugoslovenske.

Srpski borci u sastavu Crvene armije herojski su se borili. O njihovom herojstvu reči pohvale izrazio je pred Krimskom armijom legendarni maršal Semjon Mihajlovič Buđoni: "Evo, vidite ove ljude - Srbe! To su pravi revolucionari. Jer mi, Rusi, borimo se u svojoj zemlji; ovde bijemo svoju buržoaziju i oficirstvo. A ti ljudi idu zajedno s nama. Oni nemaju u Rusiji ni rodbine, ni svoje domove, ni sela, a kako se hrabro bore! To su pravi internacionalni borci!"

Najviša ratna priznanja i najviši vojni položaj u SSSR-u kao general-pukovnik Crvene armije, stekao je Srbin iz Like Danilo Srdić. ON je na početku i na kraju vojničke karijere bio vezan za Belorusiju. Njegov borbeni put ujedno odražava učešće Srba u Prvom svetskom ratu na teritoriji Ruskog carstva i u Oktobarskoj revoluciji.

Danilo Srdić je rođen u srpskoj porodici 1896, u Vrhovinama. Rano je sa roditeljima prešao u Beograd, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Školovanje nije mogao da nastavi zbog siromašnog stanja roditelja, pa se zaposlio najpre kao fizički radnik, a potom kao kancelarijski službenik. U svojoj biografiji napisanoj u Sovjetskom Savezu naveo je da je kao šesnaestogodišnji mladić, oduševljen ratnim podvizima Srbije u Prvom balkanskom ratu, 1912. godine krenuo za Rusiju, želeći da stupi u Vojnu školu. To mu je marta 1914. godine i uspelo kada je stupio u Vojnu školu u beloruskom gradu Grodnu.

Iz Vojne škole je izašao sa činom višeg podoficira, kada je počeo vojnu karijeru u garnizonu u Grodnom, u sastavu konjičkog puka. odatle je po izbijanju Prvog svetskog rata otišao u Odesu i uključio se u sastav Prve srpske dobrovoljačke divizije. U njenom sastavu se borio u Dobrudži protiv vojske Centralnih sila. Za ratne zasluge dobio je Orden viteza Georgijevskog reda.

U vreme Februarske revolucije 1917. godine uključio se u revolucionarni pokret. Zbog učešća u demonstracijama u Petrogradu, u leto 1917. godine bio je zatvoren. Oslobođen je po izbijanju Oktobarske revolucije, 25. oktobra 1917. godine, kada je učestvovao u osvajanju Zimskog dvorca u Petrogradu. Postao je komandir u Petrogradskom odredu. Zatim je otišao u Ukrajinu i uključio se u redove srpskih dobrovoljaca. Hrabar i neustrašiv, sa smislom za komandovanje, ubrzo je postao komandant Prvog srpskog revolucionarnog odreda u Jekaterinoslavsku, krajem novembra 1917. godine, a kada je formiran Prvi srpski sovjetski revolucionarni bataljon, postaje njegov komandant. Potom se bataljon uključio u Caricinski front. Komandant Caricinskog fronta bio je Kliment Jefimovič Vorošilov. U danima odbrane Caricina od belogardejskih napada "borci pod komandom Danila Srdića učili su kako da ratuju protiv neprijatelja". Srpski dobrovoljci sa Srdićem na čelu borili su se na najsloženijim odsecima caricinske odbrane: "Stupili su u žestoku borbu protiv nadmoćnijih protivničkih snaga podržavanih artiljerijom i konjicom. Srbi su prešli u napad u rejonu stanice Log. Borili su se junački, do poslednje kapi krvi, do poslednjeg daha. Taj podvig ušao je u slavne stranice istorije odbrane Caricina". Zajedno sa sovjetskim crvenoarmejcima, očistio je put ka istoku.

Krajem avgusta 1918. godine, kada je formiran Prvi jugoslovenski revolucionarni puk, Srdić je postao njegov komandant. Novembra 1918. godine, kada je rasformiran Jugoslovenski puk, postao je komandant Trećeg krimskog konjičkog puka. Na tom mestu nasledio je legendarnog Semjona Konstantinoviča Timošenka. Divizijom je komandovao Semjon Mihajlovič Buđoni.

U sastavu Prve konjičke armije kojom je komandovao Mihail Vasiljevič Frunze, učestvovao je u razbijanju belogardejske vojske generala Krasnova i Donjikina, Škura i Mamontova. U oslobađanju Voronježa i Donbasa, Rostova i Severnog Kavkaza, borio se protiv stranih intervencionista i generala Vrangela. Čistio je Don i Ukrajinu od kontrarevolucionarnih snaga. Puk Danila Srdića posao je uzor heroizma u bitkama na Južnom frontu. Njegovi vojnici su ga zbog smelosti, hrabrosti i odvažnosti prozvali "neustrašivi".

Herojstvo Danila Srdića do punog izražaja je došlo u vreme napada na Aksaj. Tada "ni neprijateljsko opkoljavanje, ni druge složene vojne situacije nisu obeshrabrile Srdića. Uvek je nalazio izlaz, delovao je smelo, odvažno i uvek pobeđivao". Za uspešna dejstva u bici za Čongarsko poluostrvo, za Krim, Danilo Srdić, komandant crvene konjičke divizije, bio je odlikovan Ordenom crvene zastave.

Obraćajući se tokom 9. kongresa Ruske komunističke partije (boljševika) dvojici srpskih revolucionara Danilu Srdiću i Aleksi Dundiću, Vladimir Ilič Lenjin im je rekao: "Svojim učešćem u borbi Crvene armije vi ostvarujete internacionalizam na delu".

U periodu posle Građanskog rata Danilo Srdić je ostao u redovima Crvenearmije. Godine 1930. po drugi put dobio je Orden crvene zastave kao komandant 12. konjičke divizije. Potom je studirao na Vojnoj akademiji "Frunze". Službovao je posle studija u Vitebsku, Krasnodaru, Novgorodu, da bi 1936. godine došao u Minsk. Ovde je kao general-pukovnik postao komandant Trećeg konjičkog korpusa i načelnik garnizona u glavnom gradu Belorusije. Bio je jedan od šesnaest komandanata korpusa u SSSR-u. Iste godine postao je član Centralnog komiteta KP Belorusije. "Talentovani visoki vojni rukovodilac davao je svoj veliki doprinos izgradnji i jačanju oružanih snaga Sovjetskog Saveza. I ovde je Srdić uživao kod potčinjenih ogroman autoritet. Njega su iskreno voleli, poštovali, ponosili se s njim - aktivni učesnici građanskog rata, pripadnici Konjičke armije", rekao je o velikanu Oktobarske revolucije Danilu Srdiću maršal Semjon Mihajlovič Buđoni.

U vremenu priprema Nemačke za osvajačke pohode, general-pukovnik Srdić se našao na isturenom položaju Sovjetskog Saveza na mestu moguće agresije u Belorusiji. U tom smislu, pod rukovodstvom maršala Mihaila Nikolajeviča Tuhačevskog, načelnika Generalštaba SSSR-a, pripremio je vojnu vežbu o mogućem napadu hitlerovskih snaga na Sovjetski Savez na području Belorusije. Tada su Tuhačevski i Srdić izneli procenu da će neprijatelj na ovom sektoru izvesti iznenadni napad u jačini 200 divizija. Predlog nije prihvaćen, jer se smatralo da na ovom sektoru može da se u proboju nađe 130 divizija, a da je iznenadni napad isključen. Događaji posle pet godina dali su za pravo Tuhačevskom i Srdiću. Tada njih dvojica već nisu bili među živima. Postali su žrtve Staljinovih čistki u vojnom rukovodstvu Crvene amrije.

Dve i po decenije posle, govoreći o liku Danila Srdića, njegov saborac maršal Buđoni je rekao: "Tragična smrt crvenog komandanta Danila Srdića u godinama kulta ličnosti Staljina, bolno je odjeknula u srcima svih koji su ga poznavali. Postavši žrtva podle klevete, samovolje i bezakonja, naš drug ostao je u sećanju boraca Prve konjičke armije, ostalih ratnika Sovjetske armije, kao kristalno čist čovek, kao pravi komunist".

O tom srbijanstvu je Dobrica Ćosić još 1968. kritički napisao sledeće:
„To je jedan u suštini primitivan i anahron politički mentalitet; to je viđenje Srbije od Užica do Zemuna; to je kompleks jedne nacionalne i državotvorske mitologije; to je nepoznavanje i potcenjivanje ‘prečana’; to je nerazumevanje Srba koji ne žive u Republici Srbiji; to je odsustvo sluha za razlike i nepoštovanje različitosti u srpskom narodu, koji je trajao i razvijao se pod različitim društvenim, državnim i kulturnim okolnostima…“.

To *odsustvo sluha*, i pustanje duha iz boce, pardon iz usta Borisava Jovica..*sto se nas tice mozete da ih nabijete na kolac*...*hvala ljepa*..odgovori glas preko telefona...glavnog stozera Hrvatske..*mozete poceti*...mahnu rukom *demokratskoj postrojbi*...i *nikom nista*...

Menampilkan kesemua 2 kiriman.

*
Djordje Жупаниску част у Крбави држали су од 13. вијека искључиво чланови племена Гушића. Између свих племићких породица у Крбави Гушићи су били једини од 12 повлаштених племена. Он су били и најбогатији посједници у жупи. Од краја 13. вијека жупанијску је част заправо узео у своје руке Курјак, од којега су у 14. вијеку изашли Курјаковићи који су и касније били Крбавски жупани.
Сједиште управне жупске организације било је на Удбини.Она се према томе и зове тим именом. Испрва је састајалиште жупске скупштине било у подграђу, а послије ваљда и у великим жупанијским зградама на брду гдје се развила Удбина. Иначе су Курјаковићи
жупанијску власт вршили и у својим дворовима, у Комићу, како то доказују неке сачуване листине.
По освајању Удбине 1527. године Турци у Крбавску долину доводе православни народ из дубине Босне и то из Гламоча и Грахова у села, а муслиманску рају у градове.
Православни народ долази као сточари и земљорадници да им обрађују земљу, где су се временом окућили и развили јака домаћинства.Досељеници су у Лици добијали већином пропала кметска села, али и неке повластице. Турска власт им је дала и нешто земље, није им у вјеру дирала, није их чак тјерала у кметски положај, итд. Досељеници су за узврат морали попуњавати помоћне чете турске војске, радити одређен број дана на имањима ага и бегова, обнављати утврђена мјеста, градити шумске путеве и подмиривати даџбине.
По првом попису из 1577.године види се да је Удбина била главно мјесто на личко~крбавском подручију.
Турци су овај пут Лику насељавали по одређеној основи. Цијел тај рад трајао је десет година, од 1576. до 1586.године. За то дуго вријеме Турци су имали времена да настане сваки дио земљишта, да подигну нова насеља, оснују нова трговишта и цјело подручије раздјеле у посједе. У првом реду може се утврдити да су Турци довели много народа. То нарочито истичу споменици који о том говоре. Попис утврђења на крајишкој страни од 1577. чак је истакнуо да се тих нових насељеника нашло у Лици до пет хиљада па да се све посаде на Крајини морају појачати. Већину међу њима чинили су Срби пастири из јужних крајева, остали су били муслимани. Срби су били смјештени по цјелом земљишту у унутрашњости, али их је главнина одведена на пограничне дјелове ( које турци до 1576. нису смјели настањивати због сењских ускока ), они су на тај начин учвршћивали погранични појас. Не само ради одбране, него и због даљих продора. Том новом сеобом стекли су густо становништво крајеви испод Велебита : Почитељ, Дивосело и Смиљан, који до тада нису били насељавани због страха од сењских ускока. Нове становнике Србе добили су Перушић и Пазариште ( Срби су под Турским притиском временом исламизирани, а да би падом Турске 1689. они били покатоличени од стране попа Марка Месића ).Највећи се број нових насељеника смјестио по сјеверном дијелу Крбаве од Бунића према Врховини са средиштем у Кореници. Управо тих насеобина на сјеверној граници турског подручија Аустријске власти
највише су се и прибојавале, јер су знале коју сврху оне имају. Цјелим ти послом руководио је упочетку босански паша Ферхад Соколовић, који је од јесени 1575. до 1577. заузео и запосјео велики дио лијевог Поуња и тако осигурао Крбаву, Бужане и Лику са те стране. Учинивши то, Ферхадпаша је у прољеће 1577. најприје довео јаке чете у крајеве, а онда поправио двадесет старих градова и најпослије у њих увео сталне посаде. На крбавском подручију том приликом насељени су Србима, Подлапац ( Подлапача, Сврачково Село, Пишаћ и Толић ). Оснива се и Удбински котар, а важна војводства су била у Пишаћу, Комићу и Подлапцу.
Други попис је извршен 1620. године када је прошао један нараштај иза велике сеобе осамдесетих година 16. вијека, види се да је Удбински котар био добро насељен.Он је заузимао готово потпуно оно земљиште које припада удбинском подручију.На њему је било много села са око 1.000 кућа и 5 ~ 6.000 становника. Поред многобројних виших и нижих котарских чиновника на Удбини су своје сједиште имали и кадија, капетан и неколико ага. У подграђу становали су само муслимани, а њих је било и по осталом подручију, али су били измјешани с насељеним Србима. Већа муслиманска насеља су била у Курјаку, Комићу, Средњој Гори, Ћојлуку, Мекињару, Јошану, Мутилићу, Подлапцу, Висућу и Пишаћу. У 17. вијеку муслиманско становништво на Удбинском подручију је све више расло услијед новог насељавања муслимана из западнобосанских крајева.
У почетку, пошто су Срби били у већини, а турској је била потребна као радна и војна снага, турска власт је са досељеницима релативно добро поступала. Међутим, порастом броја исламизираних породица, активношћу органа Војне крајине и небригом за напредак,
досељеници су све више западали у потешкоће. Постепено им је турска власт смањивала привилегије. Неке породице да би сачувале привилегије, прелазе на ислам. Међутим, како се може закључити из постојећих извора, огромна већина досељеника у Лику опирала се исламизацији.
Оптерећени кулуком, војним обавезама и даџбинама, вијерски угрожени, препуштени самовољи локалних велможа турске власти и појединим неодговорним људима, осиромашени, без изгледа на боље, досељеници су на позив Крајишких органа или самостално масовније пребјегавали на страну Аустрије. Неки историчари та бјекства називају “ ускочким сеобама “. Међутим, поједини аутори ускочке сеобе своде на Жумберак, а све остале пресељеничке групе називају “ пребјезима “, “ бјегунцима “, “ Власима “ итд. Ускочке сеобе из турског дијела Лике на територију Горње Крајине трајале су кроз цио17. вијек.
Удбински Срби
Због великог незадовољства под Турском Срби ступају у везу са Аустријом тј. са Сењским капетаном Гушићем 1611. године нудећи да ће из тог Турског краја пријећи четри села. Турци су осјетили да Подлапчани ( тада су у Подлапачи живјели само Срби ) нешто спремају, те су почели пазити на њих. Прво је успјело избјећи 13 породица, а нешто касније још 50 породица, породице су тада бројале од 10 до 15 чланова домаћинства. Све те досељенике насели капетан Гушић у Брлошко Поље.Осим самога Брлога и Гушић Поља ту су они са временом стекли и Дубраву, Дренов Кланац Главаце, те им се подручије уза сјеверни крак Гацке пружило све до Шкара и Старог Села. На таквом великом земљишту могли су се без веће невоље успјешно развијати.У тој сеоби дошли су : Баклајићи, Бастајићи, Бјелобабе, Бранковићи, Будисављевићи, Црнојевићи, Дабовићи, Дракуле, Глумци, Грубори, Јањатовићи, Карлеуше, Кнежевићи, Лалићи, Лаврње, Љубибратовићи, Љуботиње, Милеуснићи, Милинчевићи, Нећаци, Никшићи, Огризовићи, Прице, Пухале ( Пуваче ), Славковићи, Томићи, Варде, Влашићи, Врзићи, Вукадиновићи и Жакуле. Неки од тих родова имали су и по двије, три породице. Оне су биле јаке и по 10 до 15 чланова, те је и то насеље било с размјерно врло јако. У свом насељењу могло је имати око 550 чељади. На доброј земљи, уз обиље ратарског тла Брложани су се добро развијали. Према Крајишком попису они су 1658. године имали већ 74 куће и 691 чељади са 233 човијека за оружије.
Другу групу исељеника, преко 60 Српских породица капетан Гушић 1611. године насели у Брињско Поље. Они су населили : Лучане, Буковље, Водотеч, Ивакушу, Војводушу, Тужевић и Добрице на старом подручју и Прокике и Жупањ Хум на бившем Сењском земљишту, ту су се настаниле 25 породица које су биле јаке већ у насељавању. Оне су се стога брзо развијале и већина од њих су се развиле и основале су се многе нове породице. У сјеверном дијелу Брињског Поља земљу су добили : Божанићи, Буквићи, Гостовићи, Којчини, Косовци, Лончари, Маричићи, Милошевићи, Орлићи, Платише, Протулипци, Рајачићи ( уједном дијелу ), Скакавци, Станићи, Шушњари, Врањеши и Вујићи у јужном дијелу. Бањеглави, Ђурићи, Галовићи, Хајдуци ( Ајдуковићи ), Кнежевићи, Маљковићи, Рајачићи ( у већем дијелу ), Рапајићи и Смиљанићи. Углавном те су породице остале на једном скупу како су добиле земљу још у 17. вијеку. Из тог насеља изишло је 1697. године и доста насељеника у Лику, а особито у Крбаву одакле су и дошли

: Prvi novinar koji je dobi otkaz, Vedrana Rudan (za press)
* Bila sam prvi novinar koji je dobio otkaz u Hrvatskoj jer sam uvredila Tudjmanovu lentu. U ono vreme,iako Hrvatica, bila sam veci Srbin od svih Srba. Medjutim, neki Srbi u Hrvatskoj su dobili bar nesto. Neke spaljene kuce su im podignute, poneko im se izvinuo, ali zanimljivo je da mi Hrvati koji smo grozno prosli u Tudjmanovoj Hrvatskoj nimo nikad dobili nista od izvinjenja i stvarno se pitam zasto su srpska prava u hrvatskom fasizmu veca od hrvatskih prava u hrvatskom fasizmu. ....*

- Ne bi bilo loše otvoriti pitanje s kim je Mladić trgovao te 1995. godine. Nije on prodao Knin i Krajinu ni za šta. Možda je njegova cena bila upravo to da ne mogu da ga nađu. Neću ja da nagađam ko su „veliki kupci", neka se time pozabave oni koji ga traže - rekao je Dragišić.

S druge strane, bivši koministar policije Božo Prelević ne veruje da Mladić ima specijalnu zaštitu.

- Mladić, za razliku od Karadžića koji je uvek voleo da se eksponira, ne izlazi nigde. Njemu ne treba obezbeđenje, nego baba da mu svaki dan donosi hleb i mleko. On je racionalan i mesto skrivanja je krajnje neupadljivo - kaže Prelević.

Jednu grupu Srbija treba da isporuci Hrvatskoj, grupu koja nije pocinila ratne zlocine, grupu prema kojoj je hrvatska pocinila ratni zlocin i isterala ih je, usput opljackala...i tu *reciprocnu* drugu grupu, ratnih zlocinaca. Srbija netreba da ignOrise Vladu RSK, nego da saradjuje, nemogu proterani srbi, da budu *van institucija sistema*, predmet delovanja tih sistema bez njihovog znanja i ucestvovanja.

Ускоро споразум са Хрватском
Срби оптужени са организовани криминал и ратне злочине моћи ће да буду изручени Хрватској, као и обрнуто, најавила Снежана Маловић
Снежана Маловић и Иван Шимоновић

Министри правде Србије и Хрватске Снежана Маловић и Иван Шимоновић најавили су јуче у Загребу скоро потписивање уговора између две земље о изручивању сопствених држављана за кривична дела организованог криминала и корупције.

Шимоновић је, на конференцији за новинаре после разговора са српском министарком, изјавио да тај споразум не може да буде потписан пре уставних промена у Хрватској будући да важећи Устав не омогућава изручење хрватских држављана другим земљама. Он је такође најавио да ће у министарствима правосуђа две државе ускоро бити доступни спискови Срба оптужених за ратне злочине у Хрватској. Шимоновић је додао да ће то бити „врло брзо” чим буду решени технички проблеми.

Српска министарка је истакла да нико неће бити заштићен ако је починио ратни злочин, без обзира на то где се налази.

Министри су такође оценили да све ратне злочине треба процесуирати.

Тужилаштво за ратне злочине Србије добило је недавно од Државног одветништва Хрватске списак од око 1.000 особа које су у тој земљи у одсуству оптужене и осуђене за ратне злочине. Списак је службена тајна и заинтересовани грађани га могу погледати у хрватској амбасади. Како је за „Политику” рекао Бруно Векарић, портпарол тужилаштва и заменик тужиоца за ратне злочине, ни српско ни хрватско тужилаштво не воде евиденцију о националној припадности људи са списка.

У Тужилаштву за ратне злочине најављују да ће пре предузимања било каквих корака прво утврдити да ли је реч о политичким оптужницама и да ће такве предмете хрватског правосуђа одбити јер се зна да су у Хрватској неки људи оптужени и осуђени због лакших физичких обрачуна, који не могу да се оквалификују као ратни злочини.

Снежана Маловић борави у радној посети Загребу током које ће разговарати и са председником врховног суда Хрватске Бранком Хрватином, главним државним тужиоцем Младеном Бајићем и министром полиције Томиславом Карамарком.

Д. Чарнић

vojvoda Aleksandar Vucic,nekada u *svojstvu i vojvodstvu* SRS, na RTS, upadljivo, sa *decijom radoscu* hvalio je svoj *uzor* Milana Stojadinovica, coveka koji je drugovao sa Antom Pavelicem u fasistickom azilu *kampu USA* u Argentini, i dogovorio, likvidaciju srba u Hrvatskoj, kako bi ispunio svoj i Nedicev *zavet*, i *zbrinuo, *ostatak nezaklanih srba*...1954. godine, dogovorio u *dijasporama*...otpoceo i dovrsio 1995. godine, ona prezivela 1/3...je isterana. Ta fuksa sada sa svojim *stozerom*, tada takodje prisutnim Nikolicem, sada *bivakuje* u SNS, nadam se da ne postoji biracki glas srba iz RSK u njihovu korist....
A, nisam cuo, mozda mi je promaklo, da se *ostatak zaklanih radikala*, ogradio od gornjeg iznetog...priloga, o ostalim strankama da i ne govorim.

Nedajte vase glasove egzekutorima..., ne kaljajte vase prste i obraz kod birackih kutija !!!

Vladika Jovan se naljutio i otišao

Među zvanicama se našao i vladika šumadijski Jovan, koji se nije dugo zadržao na veselju. Već po ulasku u šator okrenuo se i ljutito rekao: „Ovo je jako neozbiljno", seo u automobil i otišao. Prema jednoj od verzija, vladiku je naljutilo to što je prema rasporedu sedenja bio raspoređen tik uz muziku, tačnije preglasno ozvučenje. Prema drugoj priči, naljutila ga je reakcija gostiju koji su, videvši ga da ulazi, poskakali sa svojih mesta, stali pred njega i počeli da ga slikaju mobilnim telefonima kao nekakvo čudo. Kako god bilo, vladika nije dočekao dolazak mladenaca na mesto veselja.

http://www.pressonline.rs/upload/boxImageData/2010/4/22/102881/002.jpg

Gledano sa čisto vojne strane, Arkanove snage bile su pre svega psihološko oružje: ispred njih je išla njihova zastrašujuća i uveliko zaslužena reputacija ubica i pljačkaša; takve niko ne voli da sačeka u svom selu. Iz nedelje u nedelju polako su pristizali izveštaji o sistematskom i industrijskom pljačkanju bogatih slavonskih sela, o sortiranju robe po vrsti, o kamionima koji prate jedinicu, odmah se krcaju "ratnim plenom" i idu za Beograd. Vojni policajci koji su čuvali jedan most preko Dunava sećaju se da im je kroz kontrolnu tačku jedne noći projurio Arkanov konvoj, ne obazirući se na znak da stane; neko je pripucao na kamione, a za njima je ostao trag od belog vina po putu... Vina opljačkana tada iz bogatih slavonskih i baranjskih podruma pila su se po boljim beogradskim kafanama, a buvljaci su bili puni video rekordera, televizora, bele tehnike i ostalog; o automobilima i da ne govorimo. Miloševićevo obećanje slobodne pljačke, "ako ne umemo da radimo...", obistinilo se za neke. Arkanovo nasmešeno dečje lice zračilo je sa naslovnih strana. Danas Arkanovi prijatelji tvrde kako je kroz obuku SDG-a prošlo "deset hiljada ljudi" itd.; pre će biti da su oznake i zastave SDG-a bile pokazivane gde god je trebalo ostaviti utisak i zastrašiti civilno stanovništvo. Stručni izvori procenjuju da Arkan nikada nije imao više od par stotina ljudi pod svojom komandom, niti mu je trebalo. Što se komande i kontrole tiče, bio je na direktnoj vezi kod "vojne linije" MUP-a Srbije; dogovor je bio jednostavan: usluga za uslugu; posao na terenu plaćan je povlasticom pljačke. Arkan je svoje ljude držao u gvozdenoj disciplini; sa takvima drugačije ne bi ni išlo, kad ih čovek pogleda...

Drustvo "Josip Broz Tito" organizuje odlazak u Drvar

U utorak 25.Maja 2010

Povodom 66 godina sloma fašističkog desanta na Drvar.
Polazak je u 07. sati ispred društva „Josip Broz Tito“
(Ulica Nikole Pašića 34 A)
Prijave izvršiti do ponedeljka 24. Maja
(u prostorijama društva) od 9 ~ 14 h.

@bura : bura-diplomac NDH,lazes ki pas!?
Znas da je 6.licka Divizija kojom je komandovao Srbin Djoko Jovanic(LICANIN) bila satavljena 100%-no od Srba sa tromedje Like,Bosne i Dalmacije,jer su na tim prostorima ustase sprovodile svoj krvavi pir i imali jedan veliki logor-Jadovno u lici!?
Znas da je ta 6.licka divizija spasila Tita kad je bio vazdusni desant na Drvar 25.maja 1944.godine na Titov 52.rodjendan!?
I znas li jos nesto veoma bitno iz Istorije!?
Da je to bio PRVI i JEDINI vazdusni desant koji svabama nije uspeo u II.svetskom ratu,a na ponos Srpskom naroda,posto se desio u Srpskom gradu i odbranjen od ciste 100%-ne Srpske divizije!?
Kako se pevalo posle rata!?
Kad je bila bitka kod Drvara,
Sesta Licka spasila Marsala!?
Znas kako su Srbi u gradjanskom ratu 1991-95.godine pivali na tromedji Like,Bosne i Dalmacije!?
Ne upitah Nikoliju staru(Gatara),
zastoj bio desant na Drvaru,
zasto nije bio kod Tolmina,
kod Zagreba ili Varazdina!?
Ti si diplomira skolu NDH i sad mi lipo odgovori,
zasto nije bija desant u Sloveniji ili Hrvatskoj!?
Mozda zbog velikog broja partizana,koje sad na sve nacine stvaraju i radjaju hrvatski politicari i povijsnicari,Ivo Sanader,Kosorka,Mesic,profesori Jurcevic,Jakovina,..)))))))))))))