Komunisti Republike Srpske Krajine

»Mi živimo u vremenu tehničkih otkrića bez presedana, koja vode sve potpunijem ovladavanju silama prirode i neutralisanju vremena i prostora. Ali ovaj razvoj, iako doprinosi našem komforu, udobnosti i sigurnosti života, ne ide u pravcu istinske kulture i prosvetljenja. Sasvim suprotno, on je destruktivan za ideale...
Stvarni uzrok propasti naroda je nesposobnost čovečanstva da reši SOCIJALNE, MORALNE i DUHOVNE probleme. Sve dok je borba za egzistenciju takva da samo najprilagođeniji mogu da prežive, postoji zdrav razvoj vladavine individualizma. Kada se mehanizmi reakcija eliminišu iz individue, originalni napor i inicijativa suzbiju a kreativne sposobnosti naruše, rasa postepeno tone u divljaštvo i nestaje. Sličan kraj preti našoj današnjoj civilizaciji."

Aleksandar Veljić – Oproštajno pismo
Došao sam do kraja boravka u ovom gradu. Moj život ovde je sa dosta odricanja, ali sam ispunio misiju da 70. godišnjicu Racije dočekam ovde. Smišljena je bila taktika da budem finansijski udavljen. Svojevremeno me je Protokol gradonačelnika pozvao pre otvaranja Turističke organizacije grada sa ponudom da budem turistički vodič. To je bio jedan od motiva da se preselim ovde. Ali to je bila obična laž.O pojedinim novinarima i medijima mnogo bih mogao da kažem. Nikada neću zaboraviti na koji način je 24. jula prošle godine isečena namerno moja izjava da je Novi Sad oduvek evropski grad i da u njemu oduvek vlada evropski duh. Izgleda da su takve izjave rezervisane samo za „podobne“, a mene treba svrstati u ekstremnog desničara. Na vašu savest urednici i novinari.
24. jul 2011: protest protiv oslobađanja Kepira. Odabrali smo nedelju (neradni dan) i 19h (kada nema žege). Tada su mnogi pokazali su koliko im je stalo do Novog Sada kojim se diče dok su se izležavali na Štrandu i sedeli po kafićima. Oko 400 ljudi se okupilo na Trgu gde su preci Novosađana svih nacionalnosti doneli odluku o prisajedinjenju Kraljevini Srbiji.
Da analiziram ovdašnji mentalitet nekih zabluda i odijuma prema terminu „Srbija“, „srpsko“, „nacionalno“, potrebno bi bilo napisati malu knjigu. Kada bih elaborirao o nebuloznim idejama pojedinih ovdašnjih „eminentnih“ istoričara i drugih o tome da sam član „jevrejskog lobija“, da radim za CIU i slične budalaštine, Novosađani ne bi verovali da te osobe sa titulama tako nešto zaista misle i mislili bi da ja izmišljam. Skloni su da ne veruju do koje granice ludila i nesreće je utonula ova naša ravnica budući da im mozak ispiraju ovdašnji mediji i zaluđuju ih materijalizmom, provincijalnim šovinizmom i istorijskim falsifikatima!
Opraštam se od vas, ovdašnji narodi. Živeti sa vama i među vama bilo je jedinstveno iskustvo. Ne dugujem nijednom od vas ništa, a trudio sam se da vam svima predočim istinske istorijske činjenice. Mogu još ovo da vam kažem:
Mađari: budalasta je teorija da ja mrzim Mađare. Mene ljubav prema žrtvama vodi da istražujem njihovu sudbinu. To što su neki od vas pokušali da me navedu da pišem o stradanju Mađara odbacio sam zato što su te namere nečasne. Prvo, mnoštvo mesnih Mađara je svugde, nažalost, učestvovalo svim srcem u pogromu Srba i Jevreja i to je strašna istina od koje ne mogu da pobegnem. Drugo, napisano je dovoljno publikacija o stradanju Mađara od komunista (podsećam vas da su to bili jugoslovenski komunisti, ne samo srpski), pa prevedite te radove. Stradanje svih nevinih civila je bolno svakom normalnom čoveku, a vaš običaj da prikrivate istorijske činjenice, pa i o stradanju Mađara, samo vi razumete.
Niko vas ne mrzi, ni ja ni Srbi ni Jevreji (sadašnji i negdašnji). Ako je neko isticao vaše velikane, Belu Bartoka, Endrea Bajči Žilinskog, grofa Pala Telekija, ja sam. Ne čujem da mnogo govorite o tim veličinama i ne vidim da ste podigli spomenike tim velikanima, ali ste zato u Adi postavili spomenik psihopati Damjaniču, u Kanjiži mu dali (odavno) ulicu, festivale mađarske muzike i druge proslave iz mađarske istorije zloupotrebljavate za hortijevsko-nacističke parole i pretnje i ko zna šta još u potaji planirate nadajući se velikoj Mađarskoj sa 64 županije i negiranju Trijanona koji vam je (opet) postao opsesija. Donekle razumem vaša osećanja zbog istorijskih zbivanja, ali ako su spomenici psihopatama, nacistički festivali i hortijevska ideologija vaš izbor, onda to znači da zapravo sami sebe mrzite.
Dakle, ako ste odlučili da ponovite istoriju, kao istoričar mogu samo da vam skrenem pažnju da se na kraju tog ciklusa ponavljanja nalaze Rusi. Kao što zatvarate oči pred realnošću i ponavljači ste istorije, tako zatvarate oči i pred time da, čak i kada ste u pojedinim periodima (u savezu sa drugima) jači i moćniji od Rumuna, Srba, Slovaka i Čeha, na kraju dođu Rusi, koji pamte ko je bio na Istočnom frontu na strani Sila osovine.
Stoga se čuvajte svog ponosa i vere u vašu moć. Setite se da uvek ima moćnijih. Mnoge su tragične greške koje ste počinili u svojoj istoriji, a greška koju sada naročito činite je što pokušavate da se predstavite kao isključivo žrtva drugih, a većinom ste žrtva svojih zabluda, nacionalnih frustracija i težnje da ugušite Trijanon, pri čemu zanemarujete mnoge druge bitne detalje iz istorije ovih krajeva. Pogledajte oproštajne reči Pala Telekija Hortiju i pročitajte Memorandum Endrea Bajči Žilinskog tom zlikovcu, pa ćete shvatiti u kakve opasnosti može da zaluta mađarski narod kada se opsedne određenom ideologijom.
Slovaci: probudite se. Zaboravili ste svoju istoriju, kako ste i zbog čega stigli u ove krajeve. Kada bi bar deo duha Janka Čmelika bio u vama?! Proučite svoju istoriju i ne mislite da bilo koja nesreća koja bi mogla da zadesi Srbe mimoilazi Slovake. Nikada nije. Odredu Slovaka u austrougarskoj vojsci koji je odbio da puca na Srbe u Kragujevcu i danas stoji spomenik. Setite se Jana Žiške i Janka Čmelika, braćo mila.
Rusini: žaliću do kraja života što među vama u Đurđevu nije bilo snage, volje, svesti da sprečite rušenje zgrade iz koje su žrtve Đurđevačke racije 1942. odvedene u smrt i što je tu namisao realizovala jedna Rusinka uz saglasnost opštinskih vlasti.
Nemci: činite šta možete da se istorija ne ponovi, posebno vaša istorija Kulturbundašenja i ne dopustite da bilo ko svaljuje na Nemce svu krivicu za predratni nacizam i fašizam.
Bunjevci: pamtite ko ste i pamtite da je istorija učiteljica života.
Hrvati: Nepojmljivo mi je da Stepinca i slične veličate kao heroje i mislite da je to pravi put. Jedini put do pakla je onaj iza koga su ostali Jasenovac, Jadovno, Prebilovci… a u kućama nekih od vas je Pavelićeva slika! Molite se za Stepinca, a ni rečju ne spominjete Frana Martinčevića, očevica Novosadske racije 1942, plemenitog župnika Sremske Kamenice. Takvi veliki ljudi su valjda krivi zato što nisu zločine činili u ime vere. Dokle ćete da budete neprijemčivi za istorijske pouke kojih u svojoj istoriji imate na pretek?
Jevreji: jedan stari Jevrejin reče da je ovakvo stanje među Jevrejima postojalo pred Holokaust. Jedna od najvećih trauma mi je ona od 31. januara 2011. bila je kada mi je jedan jevrejski funkcioner rekao da održava dobre odnose sa pokrajinskim organima vlasti zato što očekuje da Vojvodina jednog dana bude samostalna država. To čuti od Jevrejina u evropskoj zemlji koja je Jevrejima dala istorijski najveće slobode, porazno je, strašno do krajnjih granica i nepojmljivo do granice ludila!!! To je takva izdaja i nezahvalnost od koje se trese nebo i zemlja! To je, međutim, pokazatelj koliko ste izgubili kompas i zaboravili našu istoriju. Pogledajte pogrome u Evropi. Nijednog srpskog grada niti srpskog počinioca. 130 srpskih pravednih među narodima, a mnogi su ostali neprijavljeni Srbi pravednici. Da li mislite da ikakvo dobro može da snađe narod koji to zaboravi, posebno vas perjanice evrointegracija i materijalističke pohlepe? Opominjite se reči gore pomenutog starog Jevrejina.

Srbi: pišem vam latinicom pošto ćirilicu u bukvalnom i u prenosnom smislu mnogi od vas prezirete kao da ste u Vojvodinu pali sa Marsa a ne iz sprskog kulturološkog miljea. Kada biste samo znali kakva je patnja, duhovna i mentalna, čoveku kada dođe među svoje i svoji ga smatraju neprijateljem njihovih (navodno) skladnih međunacionalnih odnosa. Taj „sklad“ već 10 godina analiziram, kao i to licemerje iza čipkanih zavesa kada se ogovara i zavidi komšijama i želi se da im crkne krava. Već ta nesrećna osobina pokazuje ko su Srbi poreklom, ali ovde ste postali žrtve medija i opcija koje su vas zavadile sa ovdašnjim nacionalnim zajednicama koje su počele da takođe preziru Srbe.

Mađari su kroz istoriju bar dosledni u svojim principima, kako god pogrešni i pogubni bili, a gledajući istoriju ovdašnjih Srba, istoriju vaših predaka koji su prelazili Dunav da se dobrovoljno bore protiv Turaka, 1848. bežali od terora Lajoša Košuta u istom pravcu, pa se posle vraćali ovde, i ovu „srpsku Atinu“, ne mogu da se načudim nedoslednosti, prevratu svesti, pohlepi, materijalizmu, odsustvu humanosti, mržnji prema akcentima srpskog jezika… Zar jedina briga čovekova treba da bude samo to šta će (i koliko) da jede i pije, a za sutra da ga nije briga, a za juče još manje. Najradije biste da zaboravite istoriju, braćo i sestre, ali avaj, istorija nije mrtva, kao što mnogi od vas misle, nego je još kako živa i ponavlja se.
Neke bitne činjenice zapisao sam u knjigama, onim knjigama koje su na sajmovima prodavane po nabavnoj (čak ponižavajuće niskoj) ceni, pored kojih ste prolazili ravnodušno i kupovali mnogostruko skuplje knjige o Hariju Poteru, romane i laku literaturu za čitanje na plaži Štrandu. Zato me ništa više ne pitajte o istoriji, pošto je već sada ponovo preživljavate, nego čitajte i čitajte i setite se reči Arčibalda Rajsa, čoveka jevrejskog srca i srpske duše.
Nekim (kvazi)istoričarima hvala za nipodaštavanja, samo su me ojačali u težnji ka istini, dok su ujedno dokazali sebi svoj nerad i privrženost falsifikovanoj srpskoj istoriji. Ja sam ušao u istoriju ovog grada već svakako time što sam prvi istoričar koji je na engleskom jeziku objavio istinu o zločinima Mikloša Hortija. Naravno da takav podvig mojih prijatelja i moj lični nije se udostojio (žrtava radi, ne mene radi) da objavi bilo koji pokrajinski i/ili gradski medij. Takođe u istoriju je ušlo i to da taj istorijski dug našim žrtvama nije vratila „VANU“, ni ovdašnja najveća izdavačka kuća, ni bilo koji institut, nego jedan pojedinac koji je sve svoje knjige o vašoj istoriji štampao svojim novcem i uz teška odricanja.
Za sve što se događa u ovoj regiji, ne krivite druge. Koliko ste zaboravili istoriju vidi se u žalu nekih za Austro-Ugarskom, tvorevinom koja se zvala „tamnica naroda“, koju ni Mađari nisu hteli i dva veka dizali bunu protiv nje (i u tim bunama pobili oko 150.000 Srba, a hortijevska okupacija je utamanila još oko 100.000 Srba).
I još samo da vam kažem jednu važnu istinu sada kada kao „remetilački faktor“ srećnog suživota odoh odavde: to što neko nije rođen u Vojvodini ne znači da je manje voli od vas rođenih ovde. Naprotiv. Mnogo više sam i rečima i delima pokazao ljubavi prema Slovacima, Mađarima, Rusinima i svima drugima od mnogih od vas. A pošto mnogi od vas sada misle da ova ravnica pripada samo vama, a sve južno od Save i Dunava vam uopšte ne pripada, podsetiću vas da celokupna duga istorija ovog podneblja pripada jednako svim Srbima koji su ovde došli od svagde i celokupnoj Srbiji za čiju slobodu i mir je izginulo najmanje 50% svih Srba u dva svetska rata. Jednog dana ko bude (pre)ostao ovde, gorko će se kajati zbog nepravednih postupaka prema sebi, svojoj istoriji i svom narodu. Ali, kao što sam već rekao, za sve što se ovde bude dešavalo glavni krivci neće biti drugi.

U Novom Sadu, 28. maja 2012.

Aleksandar Veljić predsednik društva za sećanje na holokaust

Baba Jela izmislila QR kod!?
Petak - 15.06.2012
Baka Jela iz Like tvrdi da je pre nekoliko decenija izmislila QR kod, koji je vrsta dvodimenzionalnog bar-koda izmišljenog 1994. godine od strane jedne japanske korporacije koja je u vlasništvu automobilskog giganta „Tojote“.

Ova simpatična bakica u kratkom dokumentarcu koji je objavljen na „jutjubu“ dokazuje da je taj izum njen. Baba Jela tvrdi da je upravo Lika mesto nastanka QR koda i otkriva svoju priču o tome kako je prvi put došla u kontakt sa motivom koji ona zove šiljur. Navodno je još u mladosti sanjala jelena sa „šiljurom“ na glavi, kada se uplašila grmljavine. Od tada sve svoje heklane ili pletene radove stvara sa tim motivom, što dokazuju i arhivske fotografije iz njene mladosti, na kojima nosi džemper s tim motivom. Naratorka dokumentarca je babu Jelu nazvala jednim od najvećih vizionara ne samo u Hrvatskoj već i u svetu.

Ovo je svojevrsna kolonizacija srpskih zemalja - glavna poluga, kako se vidi, bila je prethodna asimilacija. Između ostalih mera, srpski jezik je nazvan hrvatskim, a onaj hrvatski (u Zagorju) osuđen je na umiranje. Njega nisu hteli da uče Srbi katolici, pa su ga se i Hrvati odrekli. Samo da podsetim - OUN ima telo koje se bavilo dekolonizacijom na svim kontinentima, sem u Evropi. Svugde je dekolonizovalo kolonije, ali srpske zemlje niko nije ni predložio za tu humanu meru. Kako vidimo, ni deo slovenačke zemlje. Ovaj problem će, takođe, biti iznet na Konferenciji u Beogradu.
RSK je pitala
Slično akciji Jelinčiča, Vlada Republike Srpske Krajine je (1993) s italijanskim političarima pokrenula pitanje istočne obale Jadranskog mora i otoka. S italijanske strane, ovom poslu se posvetio predsednik Socijalističke partije za Severnu Italiju, poslanik u Parlamentu Italije i Evropske unije Aurdino Anjeli.
Njemu su se pridružile vođe još nekoliko manjih partija i kolege u Parlamentu. Anjeli je prikupio obimnu građu o prošlosti srpskih krajina i primorskih gradova. Imao je podatke o nacionalnom sastavu stanovništva za poslednjih 300-400 godina i uveravao je da su se u prošlosti i katolici Dalmacije izjašnjavali za Srbe. (Vlada RSK je bila spremila projekat po kojem bi neko od visokodostojnika u Vatikanu o tome pribavio izvorna dokumenta).
Dubrovnika posebno. Anjeli je skupio je i vlasničke knjige nad zemljom i nekretninama u Dalmaciji do Drugog svetskog rata. Najviše zemlje i zgrada imali su Srbi, pa Italijani. Hrvati su bili na trećem mestu. Obavestio nas je da su članovi Parlamenta EU iz nekoliko zemalja bili pridobijeni da se založe za nezavisnu Republiku Srpsku Krajinu i razgraničenje na Jadranu između Italije, Hrvatske i RSK. Šteta što ovu akciju nije, ni malo, pomogla jugoslovenska diplomatija.
Tačno je da je Jugoslaviji bilo oduzeto mesto u UN i da je teško dolazila do praga Evropske unije (zajednice), KEBS-a i NATO-a, ali je mogla da se angažuje kod svake pojedinačne zemlje - bilateralno. Tako je diplomatija RSK sama sarađivala sa ovim Italijanima. Uspeli smo da intervenišemo kod Vlade u Rimu - u vezi sa stavljanjem na hrvatsku novčanicu Ruđera Boškovića. Hrvati su ga prisvojili, mada mu je otac bio Srbin, a majka Italijanka. Italijanska diplomatija je intervenisala u Zagrebu i Hrvati su prestali da štampaju novčanicu s likom Ruđera Boškovića.
Što se tiče nastavka saradnje između RSK i Italije, ona je prekinuta na najneobičniji način. A. Anjeli je pozvao krajinsku delegaciju u Italiju. Čak je obećao mobilizaciju italijanskih mladića u krajinsku vojsku. Pripremio je upisivanje na svečanosti pred Krajišnicima. A onda je, njega i saradnike, Vlada, hitno, pozvala u Rim - dan uoči dolaska Krajišnika u Trst. Nevoljno su nam domaćini dali do znanja da su SAD i evropski saveznici strahovito kritikovali Italijane i ovi su odustali od dalje saradnje s Vladom RSK. Pošto je delegacija iz Knina već bila u Trstu, domaćini su je gostili dva dana, ali nisu dozvolili da vođa delegacije govori na skupu Italijana poreklom iz Dalmacije, Istre i Kvarnera.
To vreme je prošlo i Zmago Jelinčič tvrdi da će se granični sporovi između naslednica SFRJ otvoriti, postati evropski problem i rešavaće se otvoreno - bez upotrebe sile i u skladu s međunarodnim pravom. Zbog toga, neće biti onih koji će se bilo koga i bilo čega plašiti. Početak tome će biti, kaže on, Međunarodna konferencija o sukcesiji Jadranskog mora i o granicama unutar bivše SFRJ.

Prekinite svaki kontak, saradnju,podrsku bivsim i sadasnjim saradnicima okupatora. Upravo, njihovim delovanjem i kontinuitetu, 99,99% Krajisnika je prognano i izbeglo.

Nedićevi naslednici, po slovu dve opskurne tiskovine, Bujoševićeve Politike i Dinićevog Svedoka, koje se spore oko ekskluzivnosti, tvrde da im pripada solidni komad nekadašnje NDH, 15 ari današnjeg Zemunskog parka, te deo kuće u Nemanjinoj, kuća u Vrtlarskoj i plac u Grockoj, rodnom mestu zlikovca. Rodbina, tvrdi jedan od potencijalnih naslednika Aleksandar Nedić, a prenosi Politika, nije imala na čemu da temelji zahtev za povraćajem konfiskovane imovine, niti da zahteva rehabilitaciju svog bogatog pretka, budući da on nije osuđen. Ranije, 2007. Nedićevu rehabilitaciju bezuspešno su zatražili Srpska liberalna stranka, Dveri i Udruženje Srba iz Hrvatske. Tokom istražnog postupka 1946. Nedić je, navodno, izvršio samoubistvo.

Datum objave: 14.07.2012. Piše: Branimira Lazarin

Male pare, ogroman posao. Bez obzira na svjetonazorski izvor i adresu, menadžerski moto uvijek zvuči svježe i strogo, toliko da se čovjek ne pita čije su pare, a čiji ogroman posao. Menadžer može biti potpredsjednik Vlade, šef Turističke zajednice ili Gospodarske komore, mafijaški kapo di regija, sitni švercer cigarama i “francuskim” parfemima, lokalni političar ili promotor kulturnih manifestacija. Možda smo pjesnici, ali stvarno, tko će u sretnoj menadžerskoj sintagmi tražiti legitimaciju kvalitete? Koji će morončić, primjerice, iscijediti nešto poput “prosim fino, a kakav je posel u igri?” kad čitav svijet zna da je “posao ogroman, a za male pare”. Puku je dano da kadi i štuje, a gazdino je da misli o problemima. Kmetu je (možda) važna pravica, a strogom gazdi uvijek – poštenje.

Tako nekako se, u niskoj magli i s aromama koje laviraju od hrvatskog književnog realizma do benevolentnog apsolutizma, nižu asocijativne slike uz nedavni intervju Duška Ljuštine “Jutarnjem listu” (Magazin, 30. lipnja), pod neobičnim naslovom “Ivo Lola je čist kao suza”. Razgovor je upadljiv najprije iz žanrovsko-stilskih razloga: iako ga autorski potpisuje Dobroslav Silobrčić, licenca sto posto pripada bardu novinarstva za djecu Mladenu Kušecu i njegovom kultnom serijalu (radijskih i teve) intervjua “Patuljci pojma nemaju”.

Prometej iz Glibodola

Dakle, vrlo ležeran razgovor o važnim temama, s pitanjima koje biste i vi, da imate petlje, postavili sugovorniku, predstavljenom kao “vrhunski organizator kulturnih priredbi, ustvari ukupnog kulturnog života grada Zagreba, menadžer novog kova, donedavno ‘ministar’ za kulturu u Bandićevoj gradskoj vlasti, ljubimac glumaca, agilan ali strog direktor kazališta ‘Kerempuh’, kreator kulturnog biznisa… Pomalo je i političar, ali bez želje za vrhunskim položajima. Sad nije član ni jedne političke stranke. Srbin je u genima, Hrvat po domovini”.

Isprike zbog dugog citata, ali držimo da je šteta ne ponoviti uvodni odlomak, uključujući i one tri točkice koje prethode ključnoj karakterizaciji “pomalo političara”, a opet premalog “za vrhunski položaj”. Nismo sigurni postoji li čovjek u Hrvatskoj koji nije čuo za Ljuštinu – poduzetnika u zagrebačkoj kulturi koji trideset godina ravna kazalištem “Kerempuh”, ali smo sigurni da naš čovjek razumije psihički problem gubitka navike, depresiju nakon eventualne promjene. Tako svatko razumije da Duško Ljuština kao zagrebački kulturnjački faktotum nikad ne smije predati mandat! Ono što upućeniji čitatelj nikako ne razumije ionako je isključivo njegov problem, to su one deprimantne magle kao kod Krležinog Kreše Horvata.

Ali najprije najmanje važno. Govori, kao, Ljuština o reafirmaciji sjećanja na Ivu Lolu Ribara kojemu je poslije rata u Zagrebu “uzeta ulica”, pa uz novinski naslov komično stoji i crno-bijeli enciklopedijski mini-portret Lole partizana, sve u uredničkom uvjerenju da je to “sad moderno”. Točno tako, jer je, eto, i Rade Šerbedžija na nedavnom medijskom predstavljanju nove sezone brijunskog Teatra Ulysses, na koju je Ljuština ušetao sa zakašnjenjem i rukovao se upadljivo sa svima poznatima koji kao da su došli u njegov ured, rekao da je “Ljuština kao mlad bio skojevac i navikao je raditi u ilegali, ali njegova pomoć Teatru Ulysses nije bila sukob interesa”.

I sad, opet imamo sliku. Ovaj put stilski malo strši, radi se ipak o visokom modernizmu Vatroslava Mimice, ali tematski stvar hoda. Ljuština kao bastardni “Prometej s otoka Viševice” s grčom zbog profesionalnih problema, danas zagrebački direktor, u mladosti nadobudni partijac koji je pod svaku cijenu htio dovesti kulturnu struju u Zagreb, tako da voltaža bude jača. Njegova Viševica ličko je mjesto Glibodol, što iz nekog razloga dvaput ponavlja autor intervjua. Zatim tipično zagrebačko pitanje ličkom Prometeju: “Vi imate ranč tamo?” Plus još jedno kinder-zagrebačko pitanje: “Mogu li jednom doći vidjeti vaše magarice?” koje zvuči savršeno razumno u odnosu na Ljuštinin seriozan odgovor.

Uostalom, svaki je Ljuštinin odgovor odmjeren i svečan, pozicija vlastite profesionalne veličine eskalira s brojem slovnih znakova, kad čovjek ima ogromno radno iskustvo i energiju. “Ili sam sretan ili sam sposoban, ili barem nisam smetao kao ‘gradski ministar’. Kultura u Hrvata je tri puta jača od bilo koje djelatnosti u ovoj zemlji. Ponosan sam što i ja u tome vrlo čvrsto sudjelujem”, govori Ljuština lajnu svog partijskog govora i “činjenice” koje bi potpisao samo mrtav pijan domaći kulturtreger. Naravno, ako takvih ima, a ovdje Ljuština tako nalazi: “Ima još jedan svjetski mangup, a to je Nino Jakovčić. On je za tako sitne pare napunio Istru kulturnim događajima pa ima najjači kulturni pogon na svijetu.”

Ah, ta čast

Osim sebe, Ljuština dakle vidi samo još jednog krupnog feudalca u ovom biznisu. Ljuština kao komitetski feudalac, Jakovčić kao feudalac na čelu grofovije, kao Franjo Tahi na Učki, gdje širokom gestom domaćina pripušta Šerbedžiju i Grlića. Ljuština kao prosvijećeni apsolutist u kulturi, s logopedskim marom prema domaćim glumcima i poduzetničkom energijom za gajbe partijskih kolega. Jakovčić kao uvrijeđeni hidalgo koji s vlastite plantaže nagazi papučicu gasa da bi stvari s disciplinom svojih radnika sredio u Zagrebu.

Ali čast! To je žeton koji najžešće igra. “I rekao sam Ivi da, ako se Bandić kandidira – ja sam njemu dužan. Dužan sam mu i moram mu to vratiti”, objašnjava Ljuština kompleksnost svoje političke pozicije u Zagrebu. Bandićev čovjek, zadužio ga je gradonačelnik koji ne poštuje volju svojih građana – nije prvi slučaj u povijesti.

Dobar menadžer uvijek zna transferirati mane, a ovdje je simpatično to što ih Ljuština zapravo nema. Dovoljno je pogledati dugi popis dobročinstava i velikih zagrebačkih projekata kulture od Univerzijade nadalje: sve je potpisao, svime je rukovodio, recitirao je pismo Lole Ribara po disko-klubovima, danas se bori da se ponovno otvore klubovi Kulušić i Lapidarij. Netko slabije upućen zaspao bi od dosade, jer nekako nije zabavno saznati da se iluzija raznorodnog artističkog kolektiva u bilo kojoj kulturnoj proizvodnji svodi na partijsko-feudalnu šprancu. Većina bolje upućenih zaspat će od dosade općih mjesta bandićevskog “klijentelizma s ljudskim licem” koje u priprostoj, tobože ljudski razumnoj, maniri iznosi njegov prvi pouzdanik. Oni najbolje upućeni zgađeno će preskočiti priliku da se susretnu s još jednom epizodom laži o kompleksnosti kriterija svega što nije zagrebačka institucionalna kultura. Poznato je da gradonačelnik, preferentno u doba štednje, ima financijski numerus clausus za određene stvari, ljude i pojave: zar to nije jednostavna činjenica? I zašto je onda tako teško prihvatiti činjenicu da doprinosite kulturnom napretku vlastitog grada, kao pošten i ponizan kmet, pita se naš Ljuština.

koji podrzavaju, rehabilitaciju cetnika, i samim tim i ustasa !!

https://www.youtube.com/watch?v=csdMfvpBYE0&feature=related

Nije tačno da Knin nije hteo da pregovara sa Hrvatskom - samo sam ja, do potpisivanja ekonomskog sporazuma, 13 puta boravio u Zagrebu. Nije tačno ni da smo odbili da pregovaramo o planu Z-4. Martić je odbio jedino da ga primi dok Savet bezbednosti OUN ne utvrdi novi mandat UNPROFOR-a. Slobodan Milošević nije stao ni iza te njegove odluke, samo je hteo da se u sve uključi nešto kasnije kaže Mikelić, bivši premijer Krajine.
Gospodin Leonid Kerestedžijanc, ambasador Rusije u Zagrebu od 1992. do 1995. izneo je ne mali broj teških političkih kvalifikacija. Među najtežima su bile: “Sa njima se nije moglo razgovarati” i “NJih nije interesovala autonomija u Hrvatskoj”.
Na čelu vlade RSK bio sam od 20. aprila 1994. pa sve do kraja maja 1995. godine. U tom periodu sam vodio i pregovarački tim RSK o ekonomskim odnosima sa Zagrebom, a 2. decembra 1994. godine i potpisao Ekonomski sporazum sa Hrvatskom, što je omogućilo da 21. decembra 1994. godine bude pušten u promet auto-put kroz zapadnu Slavoniju. Dvadesetak dana kasnije i jugoslovenski naftovod.
Ne nađe gospodin Kerestedžijanc u “Novostima” za shodno da pomene bar da je brutalna hrvatska agresija na Krajinu 1995. godine - u prisustvu međunarodnih mirovnih snaga - sa vekovnih ognjišta oterala preko 250.000 Srba, da je potpuno unišeno oko 380 srpskih sela, 40.000 naših kuća, a da je pred kućnim pragom likvidirano oko 2.000 nedužnih Srba.
Stičem utisak da gospodin Kerestedžijanc i danas misli kako je trebalo da Srbi iz Krajine plate tako visoku cenu, samo zato što je Martić, u prisustvu ostalog rukovodstva, odbio da 30. januara 1995. godine primi plan Z-4, zbog čega su se iz Knina (tog dana) neobavljena posla četvorica ambasadora velikih država vratila u Zagreb. Sve je utoliko gore što Kerestedžijanc izbegava i da kaže da su oni, u dogovoru sa hrvatskim rukovodstvom, tempirali predaju Z-4 rukovodstvu Krajine u Kninu za nepovoljno vreme - desetak dana kasnije posle Tuđmanovog otkazivanja UNPROFOR-u.
A Kerestedžijanc ne govori ni istinu kada tvrdi da Krajina nije htela pregovore i sporazum sa Hrvatskom. Kao predsednik vlade RSK i šef pregovaračkog tima, u štabu UNPROFOR u Zagrebu boravio sam 13 puta, razgovori su ponekad trajali i preko 10 časova, pa i ovo pokazuje da li smo hteli ili nismo hteli da pregovaramo.

ZAŠTO PREĆUTKUJE?
OBJAŠNJAVAJUĆI šta je sve Z-4 nudio Srbima u Krajini, gospodin Kerestedžijanc namerno propušta da kaže da je taj plan komadao RSK, da je samo delom predviđao autonomiju. Za teritorijalno pocepanu Krajinu na dva dela - sa 11 opština na zapadu koje su sve bile nerazvijene. Radilo se o opštinama Like i severne Dalmacije, Banije i Korduna: Kninu, Benkovcu, Obrovcu, Lapcu, Gračacu, Korenici, Vojniću, Vrgin-Mostu, Glini, Kostajnici i Dvoru na Uni. Autonomija, kao što se vidi, nije obuhvatala Petrinju, Slunj i Drniš, niti novoosnovane opštine na tim područjima posle 1991. godine. U opštinama predviđenim za autonomiju, po popisu stanovništva od 1991. godine, živelo je 155.000 Srba, oko 50.000 Hrvata i 5.600 Jugoslovena (područje zapadne Slavonije plan je predviđao za trenutnu reintegraciju u Hrvatsku, dok je za sremskobaranjsku oblast bio planiran protektorat od tri do pet godina).
Dakle, predlog Z-4, sa kojim su u Knin stigla četvorica ambasadora iz Zagreba, ni približno nije rešavao srpsko pitanje u Hrvatskoj, a Krajiške Srbe je potpuno cepao. Ako se ima u vidu da su Srbi u Hrvatskoj do kraja 1990. godine bili konstitutivan narod sa istim pravima kao Hrvati, a da ih je po popisu stanovništva iz 1991. godine bilo 581.000, plus još oko 240.000 Jugoslovena (uglavnom Srba) - stvari postaju potpuno jasne. U urbanim sredinama i drugim delovima Hrvatske živelo je daleko više Srba nego tamo gde je bila predviđena autonomija. Ovo bi, naravno, značilo da bi veći deo Srba u Hrvatskoj imao manjinska prava.
Pre nego što posvedočim šta se uistinu događalo u Kninu - u vreme kada su u njemu boravila četvorica ambasadora - podsećam da je polovinom januara 1995. godine predsednik RSK, Milan Martić, obavestio javnost, a time i Srbe iz Krajine, da će on voditi političke pregovore sa Hrvatskom.
Na dan sastanka (30. januara 1995) sa četvoricom ambasadora, u 17.00 časova bio sam, na intervenciju Milana Babića, kao predsednik Vlade RS - sat pre sastanka - pozvan na pripremni dogovor u Martićev kabinet. Osim mene, prisustvovali su Rajko Ležajić, predsednik Skupštine RSK, general Milan Čeleketić, komandant Glavnog štaba SVK, te Martićevi savetnici Lazar Macura i Ilija Prijić. Uoči sastanka, o Z-4 delimično me informisao Babić - posle razgovora sa Galbrajtom, ali sa samim dokumentom i njegovim ukupnim sadržajem uopšte nisam bio upoznat. Informaciju o tako važnom dokumentu nisam dobio ni od Ovena i Stoltenberga, iako sam sa njima imao stalne kontakte oko Ekonomskog sporazuma sa Hrvatskom. Martić je okupljenima saopštio da je svojim kanalima došao do Z-4, ali je zamolio da ga ne pitamo - kako, jer nam to ne može kazati. Govoreći o sadržaju plana, istakao je da je Z-4 čista i potpuna politička reintegracija RSK u Hrvatsku i da on nema mandat da takav dokumenat prihvati, budući da se zna kako se srpski narod u Krajini 1991. godine izjasnio na referendumu. Uz tu konstataciju, Martić je posebno podvukao da Z-4 ne tretira jednako sve delove RSK. Obavestio nas je da je o svom stavu i planu razgovarao sa Slobodanom Miloševićem i da se on s njim složio.

Plan razbijanja RSK
MORAM odmah da napomenem da se sa ovakvim pristupom nisam složio ni kao predsednik Vlade RSK, ni kao šef pregovaračkog tima za ekonomske odnose sa Hrvatskom. Moje mišljenje su delili Babić i Ležajić, ali ne i Martićevi savetnici. Smatrao sam da po svaku cenu treba izbeći sukob sa četvoricom ambasadora, pošto smo već bili suočeni sa situacijom izazvanom Tuđmanovim otkazivanjem postojećeg mandata UNPROFORU. Babić i ja pokušali smo da sugerišemo Martiću i njegovim savetnicima da nije mudro prihvatiti sastanak sa ambasadorima u Kninu, a onda odbiti dokument. Uveravali smo da bi bilo bolje dokument primiti, a nakon što Savet bezbednosti UN donese rezoluciju o novom mandatu UNPROFOR-a - započeti razgovore o planu. Martić je, međutim, tvrdio da ćemo odbijanjem da primimo Z-4 preko ambasadora izvršiti pritisak da Savet bezbednosti izglasa za nas povoljniji mandat UNPROFOR-a.
Sastanak sa četvoricom ambasadora iz Zagreba, otvorio je Martić i dao kraće uvodne napomene, predloživši da se prvo razgovara o mandatu UNPROFOR. Tom prilikom je upozorio na posledice ako se pripadnici mirovnih snaga povuku iz Krajine. Kerestedžijanc je na to rekao da je teško razgovarati o mandatu UNPROFOR-a kad se uopšte ne zna kakav će on biti, a to je, prevedeno na obični jezik, značilo da taj krupni problem za RSK nije za njega primaran. Za razliku od njega, ambasador SR Nemačke, Arens, rekao je da nijedna vlada zemalja Evropske unije, nije pozdravila otkazivanje mandata UNPROFORA, jer nema niko interesa, kako je rekao, da se rat u Hrvatskoj obnovi.
Sa svoje strane, predočio sam gospodi ambasadorima: da će Tuđmanova “atomska bomba” zaustaviti svaki dalji pozitivni proces.
Posle razmene mišljenja o otkazivanju mandata UNPROFOR-u Martić je dao reč gospodinu Kerestedžijancu. On je, pored ostalog, dao šire objašnjenje sadržaja Z-4, iz čega se zaista moglo videti da je i on unapred pocepao područje RSK.

Martićeva taktika
Preneo nam je takođe: da su njih četvorica u prepodnevnim satima rukovodstvu Hrvatske, na čelu sa Tuđmanom, predali plan, nakon što je Galbrajt objasnio njegov sadržaj. Kerestedžijanc nam je istovremeno saopštio da je rukovodstvo Hrvatske veoma negativno odreagovalo na ponuđena rešenja u Z-4, ali da je plan i pored toga primilo. Zato, rekao je ruski ambasador, rukovodstvo RSK treba obavezno da primi Plan Z-4, jer se moraju ubrzati aktivnosti oko političkih pregovora sa Hrvatskom.
Posle ovoga, reč je uzeo Martić i rekao da nema više razloga da se vodi bilo kakva rasprava o Z-4, jer bi to značilo da smo već započeli političke pregovore sa Hrvatskom, budući je njeno rukovodstvo već primilo plan. Stoga sam odlučio, bio je jasan Martić, da ga mi ne primimo danas. Dodao je: da ćemo biti spremni ne samo da primimo Plan Z-4, već i da o njegovom sadržaju otvoreno razgovaramo, prvo sa ambasadorima, a onda i sa rukovodstvom Hrvatske, ali tek onda kada Savet bezbednosti UN donese Rezoluciju o novom mandatu UNPROFOR-a.
Na ovakav stav Martića odmah je reagovao američki ambasador Galbrajt, tražeći da im se omogući tajm-aut kako bi njih četvorica zauzeli stav koji bi nam saopštili posle pauze.
Videvši da se situacija veoma zaoštrila, u toj pauzi sam pokušao zajedno sa Babićem i Ležajićem, da još jednom sugerišem Martiću da prihvatimo, odnosno primimo Z-4 i da, nakon što Savet bezbednosti UN donese Rezoluciju o novom mandatu UNPROFOR-a, započnemo pregovore. Ali, on takav predlog nije prihvatio.
Po isteku tajm-auta, obratio nam se Galbrajt i to u veoma oštrom tonu i sa porukama iz kojih se moglo videti da će Srbi iz Krajine zbog neprimanja Z-4 imati ozbiljne posledice. Galbrajt je tom prilikom rekao i ovo: “Ambasadori koji su radili na izradi Plana Z-4 danas su prevalili bespotreban put iz Zagreba u Knin, a najsrećniji će zbog odbijanja Z-4 svakako biti Franjo Tuđman”. Pri tom nije krio da im je Tuđman prilikom predaje Z-4, naglasio da se ne može razgovarati sa krajiškim Srbima. Galbrajt je još rekao da neprihvatanje Z-4 istoremeno zatvara vrata Međunarodnoj zajednici, a to će, primetio je, za vas Srbe u Krajini biti “teška stvar”. Na kraju je bio rezolutan: “Amerika neće pomoći onima koji joj zatvaraju vrata”.
Martićevo odbijanje u javnosti je bilo predstavljeno kao odluka rukovodstva RSK, što apsolutno nije bilo tačno. Kao ni tvrdnje da je on odbio Z-4 i hteo time da izazove sukobe sa međunarodnom zajednicom ili da svesno nanese štetu Srbima u Krajini.

Susret sa Miloševićem
GALBRAJTOVE reči jasno govore da je sve bilo dobro isplanirano i projektovano. Takozvanoj međunarodnoj zajednici bila je potrebna onakva odluka Martića pa da se hrvatskom rukovodstvu da zeleno svetlo da vojnim putem razreši problem sa krajiškim Srbima, odnosno da ih protera sa vekovnih ognjišta. Bez ikakvih posledica po sebe.
Pošto se Martić pozvao na Slobodana Miloševića kada je saopštavao da je odlučio da ne primi Z-4, kao predsednik vlade RSK čije je programsko opredeljenje bilo da se ide na normalizaciju odnosa sa Hrvatskom, zatražio sam susret sa Miloševićem. Da bih iz prve ruke saznao njegovu poziciju. Prilikom viđenja, obavestio sam ga o toku sastanka sa četvoricom ambasadora, Martićevom pozivanju na njega a i tvrdnji da se on složio sa odbijanjem Z-4. Rekao sam mu da sam za vreme sastanka kod Martića pokušavao da iz Knina uspostavim telefonsku vezu sa njim kako bih proverio informaciju Martića, ali da u tome nisam uspeo. Na sve ovo Milošević mi je rekao: “Osam dana pre nego što će doći do vašeg sastanka sa ambasadorima iz Zagreba u Kninu, pozvao me je Ke Eide, ambasador Norveške pri organizaciji Ujedinjenih nacija, koji je inače posrednik u aktivnostima Ovena i Stoltenberga za bivšu Jugoslaviju. Pitao me: Mogu li da primim na razgovor četvoricu ambasadora iz Zagreba da mi predaju Z-4. Odgovorio sam mu da plan prvo treba da pokažu rukovodstvu RSK u Kninu, a da ću ja tek potom odlučiti kako ću se uključiti u tu problematiku”. Pored ovoga mi je rekao i da Martiću nije dao sugestiju da se odbije Z-4. Nezavisno od svega ovoga, sugerisao sam mu da treba sve da učini da se problem oko odbijanja Z-4 sanira.

TUĐMANOVO PRIZNANJE
KOLIKO je sve povodom Z-4 bilo relativno, koliko je u svemu bilo međunarodne glume, najbolje - tvrdi bivši premijer Krajine - pokazuje govor koji je Franjo Tuđman, 24. maja 1992. godine održao na Trgu bana Jelačića u Zagrebu. Rekavši pri tom i ovo: “Rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije željela. Međutim, mi smo procjenili da samo ratom možemo izboriti samostalnost Hrvatske. Zbog toga smo vodili politiku pregovora, a iza tih pregovora formirali smo oružane jedinice. Znači: rat je bilo moguće izbjeći da smo odustali od naših ciljeva, ali mi to nismo htjeli ni po cjenu života”.

NIKO I NIKADA
NI na jednom jedinom sastanku kome sam, u svojstvu premijera, prisustvovao, niko od predstavnika Srba iz Krajine nikada nije izjavio da ne želi da razgovara sa Hrvatima. Isto tako, niko nikada nije rekao da Srbima Krajine ne odgovara autonomija u Hrvatskoj. Uostalom, da je u Kninu Z-4 bio neopozivo odbijen, zašto bi onda američki ambasador Galbrajt potom sa Z-4 dolazio u Beograd. Samo dan uoči hrvatske agresije na zapadne oblasti Krajine. Da bi sa Milanom Babićem razgovarao o njegovom prihvatanju - postavlja pitanje Borislav Mikelić.

BILO I DOKTORA
BIVŠI ruski ambasador tvrdi da Krajinu nije interesovala autonomija u Hrvatskoj, i da nismo hteli da pregovaramo sa Zagrebom. Sve to nije istina - tvrdi Borislav Mikelić, - a posebno je uvredljiva njegova ocena da je među Srbima u Zagrebu i drugim gradovima van Krajine bilo mnogo pametnih, i da je šteta što oni nisu pregovarali o Z-4. Ovo je uvredljivo i zato što se indirektno poručuje: da među Srbima u Krajini i nama pregovaračima nije bilo pametnih i dalekovidih. A, samo u Vladi Krajine, čiji sam ja bio predsednik, svi ministri su imali visoko obrazovanje. Među nama je bilo i nekoliko doktora nauka.

Рођен је 23. јануара 1917. године у селу Подурљају, код Срба (Доњи Лапац) у Лици. Потиче из сиромашне земљорадничке породице. После завршене основне школе, почео је да ради код богатијих сељака, а као петнаестогодишњи дечак запослио се у мајдану камена у Купирову. Извесно време до поласка у војску, радио је на изградњи железничке пруге Бихаћ-Книн.

За време одслужења војног рока у Војсци Краљевине Југославије завршио је Трупну подофицирску школу. После одслужења кадровског рока вратио се у родно село. Због немогућности да нађе посао, ступио је жандармеријску службу и пред почетак рата службовао је у месту Свети Јурај, у Хрватском приморју.
После окупације Краљевине Југославије и проглашења усташке Независне Државе Хрватске, Милан се под утиском масовних покоља и прогона српског становништва прикључио у припреме за оружани устанак у свом родном крају. У првој устаничкој акцији у Хрватској, 27. јула 1941. године на Србаљском кланцу, Милан се са пушкомитраљезом налазио у групи бораца из Срба и Подурљаја, који су имали задатак да спрече долазак појачања од Отрића нападнутој посади у Србу. У овој акцији Милан се истакао када је с пушкомитаљезом учествовао у уништењу камиона с усташама.
У чети бораца из Срба, која је убрзо после првих устаничких акција пребацила на Дреновачу према Бихаћу, и одатле ишла у акције у Босну, он је, као пушкомитраљезац, код Горјевца опет уништио камион с усташама. У партизанском одреду „Чапајев“, формираном септембра 1941. године на Дреновачи, истакао се у борбама око Кулен Вакуфа и Доњег Лапца, а нарочито на Човки, 3. октобра 1941. године, када је Одред убио већи број непријатељских војника, међу којима четири официра, а међу њима и команданта 11. домобранског пука.
Због храбрости, исказане у дотадашњим борбама, Милан је 29. новембра 1941. године, приликом формирања батаљона Марко Орешковић, постављен за командира вода. Као командир вода Милан се још више истицао у борбеним акцијама, а нарочито у току борби с италијанским снагама око Коренице, крајем 1941. и почетком 1942. године. У нападу на Доњи Лапац, 27. фебруара 1942. године, Милан је јуришао у стрељачком строју и без оружја савладао италијанског митраљесца. Непосредно после ослобођења Доњег Лапца примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије.
Средином априла 1942. године, Милан је, као командир чете, са 32 борца ноћу отишао у Језеране, где се налазио јак усташко-домобрански гарнизон, и заузео цркву коју су усташе претвориле у утврђење. Пошто напад јединица споља није успео, он је целог дана с борцима остао опкољен у цркви, одбијајући нападе усташа и нападајући околне утврђене зграде. У току овог напада његова група је успела да зароби команданта гарнизона, а следеће ноћи Милан се с борцима пробио из окружења, уз губитке од двоје мртвих и једног рањеног.

Када је 7. маја 1942. године у ослобођеној Кореници, формиран Први пролетерски батаљон Хрватске Милан је постављен за његовог оперативног официра. Убрзо је постао заменик команданта, а потом и командант овог батаљона. Вештим командовањем и храброшћу истицао се у многим борбама батаљона у Лици, Далмацији, Горском котару, Хрватском приморју, Жумберку, Словенији и Кордуну. Посебно се истакао када је, 18. јула 1942. године, његов батаљон, заједно с Трећим батаљоном Првог приморско-горанског партизанског одреда, на путу између Сења и Новог, уништио батерију 57. артиљеријског пука италијанске дивизије Ломбардија, и почетком августа исте године, када су Први пролетерски батаљон и Ударни батаљон Другог приморско-горанског партизанског одреда, на путу између Герова и Црног Луга, ослободили 400 људи, жена и деце које су италијански фашисти спроводили у логор.
Приликом формирања Тринаесте хрватске бригаде „Јосип Краш“ (касније Тринаеста пролетерска ударна бригада „Раде Кончар“), 10. новембра 1942. године, Милан је постао командант Првог батаљона и заменик команданта бригаде. Значајан успех бригада је, заједно с Четвртом кордунашком бригадом, постигла почетком јануара 1943. године, заузимајући Крашиће, када је убијено око 200, а заробљено 314 усташа и домобрана. У току ове борбе Милан је рањен.
Априла 1943. године постављен је за команданта Тринаесте пролетерске ударне бригаде. Убрзо потом извео је, ноћу 28/29. маја, једну од успешнијих акција на Једриличарску школу у Светој Јани, код Загреба. Милан је, преобучен у домобранку ваздухопловну униформу, упао с групом борца на аеродром, разоружао стражу и нападом батаљона споља веома брзо сломио отпор изненађеног непријатеља. Тада је заробљено 70 домобрана, 56 питомаца, 4 официра и 4 наставника, а уништена су два авиона, као и више једрилица, све стамбене зграде и радионице на аеродрому. Под Милановом командом бригада је постигла још низ значајних успеха у борбама у Жумберку и Словенији, а затим у саставу Прве пролетерске дивизије у Босни и Србији, и приликом ослобођења Београда и Земуна.
Као искусног и способног руководиоца Врховни штаб НОВ и ПОЈ га је 1. октобра 1944. године поставио за команданта тада формиране Гардијске бригаде. На тој дужности дочекао је крај рата, у којем је више пута рањаван.
После ослобођења Југославије Милан се налазио на разним дужностима у Југословенској народној армији - био је командант Гардијске дивизије и командант Гарде ЈНА, лични пратилац Врховног команданта оружаних снага ФНРЈ маршала Јосипа Броза Тита и начелник Команде граничних јединица. Пензионисан је у чину генерал-пуковника ЈНА. Био је члан Савета Социјалистичке Републике Хрватске. Умро је 28. јула 1995. године и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.
Носилац је Партизанске споменице 1941. као и други југословенских одликовања, међу којима Ордена партизанске звезде, Ордена заслуга за народ, Ордена братства и јединства, Ордена народне армије, Ордена за војне заслуге, Ордена за храброст и Ордена народног хероја, којим је одликован 12. јануара 1945. године.

"Koliko ja znadem, cetnika je bilo uglavnom u Kninu i okolini ("Dinarska divizija" popa Momcila Djujica) dok su u svim drugim "srpskim" krajevima (Lika, Kordun, Banija itd.) harali partizani.
Da je Knin cetnicki videlo se i 1991. Dok su drugi Srbi manje-vise bili spremni da pregovaraju sa ustasama (sto je bilo ispravno razmisljanje) kninski Srbi su se kurcili i govorili da oni sa ujanima "samo preko nisana razgovaraju". Sto je najtragicnije ludi Kninjani su se nametnuli kao vodje "srpskog pokreta otpora", da su recimo na celo Srpskog nacionalnog veca tada dosli Srbi iz drugih krajeva Rvacke mozda bi istorija bila drugacija.
Secam se kad su pripadnici slavonskog SDS-a negde u prolece 1991 otisli da pregovaraju sa Vrhovnikom (mislim da su tada u delegaciji bili Veljko Dzakula i Goran Hadzic) rukovodioci kninskog SDS-a (cetnici) su se odmah digli na noge i optuzili svoje slavonske kolege za "izdaju". Pritisak je bio toliko jak da su slavonski Srbi morali obustaviti pregovore sa Vrhovnikom. Sta je dalje bilo vec znas..."

U subotu 17 godina od početka hrvatske vojne akcije Oluja

Porodice nestalih i ubijenih Srba u akciji hrvatske vojske "Oluja", obeležiće u subotu, 4. avgusta sedamnaestu godišnjicu parastosom u Crkvi svetog Marka u Beogradu.

Nakon parastosa koji organizuje Udruženje porodica nestalih i poginulih lica "Suza" porodice će položiti vence na spomen ploču srpskim žrtvama u Tašmajdanskom parku.
U subotu 4. avgusta se navršava 17 godina od početka hrvatske vojne akcije "Oluja" koja je dovela do egzodusa više od 200.000 Srba iz Hrvatske.
Akcija "Oluja" počela je ofanzivom Hrvatske vojske, policije i Hrvatskog vijeća obrane (vojska bosanskih Hrvata) na područja Banije, Like, Korduna i severne Dalmacije, odnosno na samoproklamovanu Republiku Srpsku Krajinu. Dan kasnije, hrvatska vojska je ušla u gotovo napušten Knin i istakla hrvatsku zastavu.
U operaciji "Oluja" učestvovalo je 138.500 pripadnika Hrvatske vojske, MUP-a i Hrvatskog vijeća obrane. Tim snagama su se, prema hrvatskim izvorima, suprotstavile srpske snage od oko 31.000 vojnika.
Prema nekim podacima, s obzirom da preciznih podataka nema, u akciji hrvatske vojske "Oluja" nestalo je 1.805 osoba, a Hrvatski helsinški odbor za ljudska prava tvrdi da je tokom te operacije poginulo ukupno 677 civila. Dokumentaciono informativni centar "Veritas" u svojoj evidenciji ima imena 1.960 poginulih i nestalih Srba, od čega 1.205 civila, među njima 522 žene i 12 dece.
Područje zahvaćeno hrvatskom ofanzivom napustilo je gotovo celokupno srpsko stanovništvo. Kolone izbeglica na traktorima i drugim poljoprivrednim vozilima su preko područja pod kontrolom bosanskih Srba u zapadnoj i severnoj Bosni krenule ka Srbiji.
U Hrvatskoj je 5. avgust državni praznik, koji se slavi kao Dan pobede i domovinske zahvalnosti za akciju "Oluja" kojom su pod hrvatsku upravu vraćeni poslednji delovi teritorije koje su držali pripadnici srpskih vojnih jedinica. Od 2000. taj dan se obeležava i kao Dan oružanih snaga Hrvatske.
Vojna akcija "Oluja" ubraja se u jedno od najsurovijih etničkih čišćenja na području bivše SFRJ.

Evo, danas, ni mesec dana posle fizičkog napada u centru Beograda, nastavlja se hajka na 93 godine starog narodnog heroja, generala Jovu Kapičića.
Ovoga puta, štefetu su preuzele "Večernje Novosti". One nam najavljuju da general Kapičić ne može ostvariti najavljeno preseljenje u Crnu Goru, jer ga navodno, tamo čeka neko suđenje.
"Vredna" ekipa "Večernjih Novosti" je iskopala neku privatnu krivičnu prijavu u kojoj se general Kapičić sumnjiči da je 1947. godine kriv za ubistvo nekih odmetnika u vrletima iznad Kolašina, odnosno na vrh Sinjajevine. Samo da podsetim da je u kritičnom vremenu general Kapičić bio ministar unutrašnjih poslova Republike Crne Gore, te da je u to vreme u sektoru njegove odgovornosti kao i na teritoriji čitave FNRJ vrvilo od odmetnika. Odmetnike su jurile jedinice KNOJA, OZNE i područne milicije. Nije se valjda sam ministar lično upuštao u jurnjavu po crnogorskim vrletima, vrzinama i nedođijama. No prema tekstu iz "Večernjih Novosti" ispada da nema akcije u kojoj on nije učestovao. I vidi vraga. Oni što su stradali u akcijama za koje sada "Večernje Novosti" krive Kapičića, bili su sve neki četnički komandanti koji su nastavili svoju borbu. Stradali su pružajući otpor iz nekih pećina na vrhu planine. Imali su mogućnost da se predaju narodnim vlastima i da im se sudi, ali ni tri godine po oslobađanju Crne Gore to nisu uradili. Pa nije zadatak Jove Kapičića, odnosno ministra unutrašnjih poslova bio da ih "čuva" nego da organizuje njihovo hvatanje ili ako pružaju oružani otpor njihovu eliminaciju. To bi i danas radila policija kao i onda.
I sad "Večernje Novosti" sasvim ozbiljno govore da je u pitanju ratni zločin. Da je to uopšte bio zločin a ne legitimna akcija državnih organa reda, ne bi se mogao zvati "ratnim" jer je rat završen još 9. maja 1945. godine. Znaju to autori teksta siguran sam, ali hajka koju vode protiv Kapičića ne bi imala velikoga i potpunog smisla bez ove konstrukcije. Kao što mu se konstruišu i pripisuju razne stvari, onako usput. U sasvim ozbiljnim glasilima, pre samo mesec dana, kad je sramno napadnut u centru grada, a mediji o tome izvestili, mogli smo slušati i čitati da je "general Kapičić bio "upravnik Golog Otoka". Nikada to nije bio. On je bio pomoćnik saveznog ministra unutrašnjih poslova, dakle Rankovićev zamenik, i svakako da je u UDBI bio važan čovek, kao i da je imao svoju ulogu vezanu za "Goli otok". No, likavstvo uma, Kapičićevim progoniteljima sugeriše da je najbolje napisati da je bio upravnik, jer su upravnici direktno odgovorni za torturu nad zatočenicima. A prava istina je da Kapičić na Golom otoku nije proveo više od 4 dana ukupno. Mnogo duže je tamo službeno boravio Dobrica Ćosić. Za vreme dok je Kapičić službovao u saveznoj UDBI, komandant "Golog otoka" je bio Ante Raštegorac, i to je lako proverljiva činjenica. Kao što je sasvim lako zaključiti da je država u trenutku kad joj je na granicama bilo 30 Staljinovih divizija morala preduzeti neke mere glede onih koji su jedva čekali da Staljin uđe u Jugoslaviju. Kroz Goli Otok je u 7 godina njegova postojanja prošlo 15 do 16 hiljada ljudi. Radi poređenja kažimo da je tokom akcije "Sablja" (za koju smatram da je bila apsolutno opravdana), privedeno više od 12 hiljada ljudi.Ne želim sporiti da je na "Golom otoku" bilo torture, ali je neverovatno da se o njemu priča na način kako to rade Kapičićevi progonitelji. Ispada da su zatočenici "Golog Otoka" redom bili pravednici, a država zločinačka. Zatim ispada da "Golog Otoka" ne bi bilo da to nije bio Kapičićev hir. Kao da je onom zemljom vladao Kapičić lično. Nigde niko da pomene Rankovića, Krcuna, Ćeću, Stevu Krajačića i ljude iz drugih republika. Ne daj bože da ko pomene Dobricu Ćosića. Niko više ni reči ne govori o opasnosti koja je dolazila od strane Staljina. Njegovi favoriti u Jugoslaviji onoga vremena se čak šta više slave kao heroji. Arsa Jovanović, Vlado Dapčević i društvo iz visokih državnih struktura smatraju se sasvim ok tipovima, jer bože moj, ako bi ovu zemlju trebalo izručiti Rusima, to nije izdaja nego visoko moralna misija.
I da ne dužim. Kampanja protiv Jove Kapičića je veliko nasilje prema jednom čoveku. On je od strane vrlo uticajnog dela srpske nacionalističke elite izabran za žrtvu iz nekoliko razloga.

a) Radi se o antifašisti, narodnom heroju, Titovom partizanu i generalu..

b) Lično je bio angažovan u hapštenju Draže Mihailovića.

c) Imao je vrlo značajnu ulogu u zaštiti države od zaostalih četničkih odmetničkih bandi.

d) Imao je vrlo značajnu ulogu u očuvanju nezavisnosti od strane Staljina,SSSR-a, njegovih eksponenata u ondašnjoj Jugoslaviji i njegovih satelita.

e) Od početka raspada bivše SFRJ žestoko je kritikovao nacionalističku politiku i zalagao se za nezavisnu Crnu Goru..

f) Bez ustručavanja i danas kaže da su četnici bili kolaboracionisti, kvinslinzi i fašisti

Duboko sam uveren da su upravo ovih šest činjenica, pravi razlog za hajku na Kapičića. Srpski nacionalisti mu nikada neće zaboraviti ni jednu od šest aktivnosti koje sam naveo, a naročito ne to što je uhvatio Dražu Mihajlovića. No, "Goli otok" im je nekako podesniji za satanizaciju i dehumanizaciju generala Kapičića i zato ga najčešće pominju. I kad kažu "Goli otok" oni najčešće misle Draža Mihajlović..
..............................................................................................................................................................................................................................................
Drago Kovacevic
JOSIP BROZ - DOBAR SKROZ
Danas, u skladu sa iskustvom koje imam, kroz ono što mislim da sam
naučio i kroz događaje koji su usledili u ovih proteklih trideset
godina, mislim da je kad sve saberemo, Tito bio izuzetna ličnost i
izuzetan vladar. Da je bio neka vrsta prosvećenog apsolutiste i
emancipatora, ali da je njegov prosvećeni apsolutizam trebao trajati
duže. Onako, bio je ograničen njegovim životom, doduše dugim, ali za istoriju je i najduži ljudski život kratko vreme.

Apel Hrvatskoj elektroprivredi: Izvaditi posmrtne ostatke žrtava ustaškog zločina iz 6 jama kod Gronjeg Kosinja, identifikovani DNK metodom i dostojanstveno sahraniti
Jama kod Svete Ane
Hrvatska elektroprivreda (HEP), ponovo je nakon više decenija aktuelizirala izgradnju hidroelektrane Kosinj – 2 u Kosinju u sjeverozapadnoj Lici. Izgradnjom brane na rijeci Lici, nizvodno 5 km od već postojeće brane HE Sklope, između brda Cikelj i Vršak k.573, akumulacija će poplaviti sela Mlakva, Poljan, Gradinu i zaseok Zabarje u kojima živi srpsko stanovništvo i Gornji Kosinj i Kosinjski Bakovac sa okolnim naseljima u kojima živi hrvatsko stanovništvo. HEP je dobila lokacijske dozvole i načelne građevinske dozvole.
Do sada je urađen idejni projekat a da bi se nastavilo na radu glavnog projekta potrebno je dopuniti Studiju uticaja na okoliš. Sama gradnja akumulacije i hidrocentrale trajala bi pet godina.
Idejni projekat i Studija uticaja na okoliš morale bi da sadrže bitne činjenice civilizacijskog karaktera, da je to prostor od nekoliko naselja sa srpskim i nekoliko naselja sa hrvatskim stanovništvom, između kojih protiče rijeka Lika a da se u tri zloglasne jame u dva hrvatska naselja (Gornji Kosinj i Kosinjski Bakovac) nalaze ostaci 222 civilnih žrtava srpske nacionalnosti ubijenih u vrijeme tzv. NDH 1941.godine. U srpskom selu Mlakva nalazi se Spomen kosturnica 286 srpskih civilnih žrtava, spaljenih 06. avgusta 1941.godine u jednoj srpskoj kući.

Ne osporavajući potrebe HEP da riješava problem nedostatka električne energije u Hrvatskoj, potapanjem izuzetne prirodne lijepote, na osnovu porodičnih, hrišćanskih i općeljudskih moralnih obaveza a u želji da nevine žrtve zauvijek nađu VIJEČNI MIR, pokrećem
INICIJATIVU i JAVNI APEL
Da se u toku priprema za izgradnju hidroelektrane Kosinj – 2, a prije potapanja područja, uradi slijedeće:

1. Da se izvade posmrtni ostaci žrtava ustaškog zločina iz do sada istraženih jama „Sv.Ana“, „Kod općine“ i „Na Klančiću“ kod Gornjeg Kosinja, identifikuju DNK metodom i dostojanstveno sahrane. Da se organizovano na osnovu dogovora sa mjesnim srpskim stanovništvom i potomcima žrtava, dogovori mjesto i način njihove sahrane, kao i obilježavanje grobova.
2. Da se dodatno istraže do sada 3 neistražene jame u kojima su prema nekim podacima ubijani i bacani Srbi i pripadnici američkog ratnog zrakoplovstva (US AIR FORCE).
3. Da se na bazi dogovora i nadležnog stručnog mišljenja odredi buduća lokacija groblja iz sela Mlakva i Poljan, Hrama Rođenja Presvete Bogorodice (u narodu nazvan „Mlada Neđelja“) u Mlakvi i spomenika partizanskom bataljonu „Matija Gubec“, koji se nalazi pod Mlakvenom gredom.

4. Da se u ove akcije uključe nadležni organi vlasti Republike Hrvatske i Srbije, Srpska pravoslavna crkva, diplomatsko predstavništvo SAD, HEP, ustanove, institucije i udruženja koje se bave poviješću, humanitarnim radom i izbjeglicama. Posebno se očekuje doprinos od uglednih pojedinaca rodom iz Like, potomaka Srba iz Kosinja i sredstava javnog informiranja.

5. Da ovoj akciji pomoć i doprinos daju mještani (Hrvati) iz Gornjeg Kosinja, Kosinjskog Bakovca i Župni ured Sv. Ante Padovanskog, te da se zauvijek na civilizacijski način završi tužna kosinjska tragedija, kako bi buduće generacije Srba i Hrvata sa ovog prostora mirnije živjele bez “prokletstva nevinih žrtava“
Prilozi:
Podaci o stanovništvu, jamama i objektima za preselenje

- Grafički prikazi jama „Sv. Ana“ i „Kod općine“
Dostavljeno:

- Svima iz tačke 3.

Gornji Kosinj: Nevine žrtve čekaju 69 godina da se dostojanstveno sahrane

Gornji Kosinj: Nevine žrtve čekaju 69 godina da se dostojanstveno sahrane
Prilog br. 1

Stanovništvo
Prema popisu stanovništva iz 1931. god. na prostoru Kosinja živjelo je 2.622 stanovnika srpske nacionalnosti. Tokom Drugog svjetskog rata (II s. r.) na prostoru cijelog Kosinja ubijeno je ili poginulo 1.075 stanovnika srpske nacionalnosti. Od toga broja 911 ubijenih su civilne žrtve rata. Danas na prostoru Kosinja živi oko 200 Srba.

Na prostoru buduće akumulacije (južni dio Kosinjske doline) prije II s.r. je živjelo preko 1.500 Srba. Danas u tim selima kao poslijedica zločina genocida tokom tog rata i ekonomske migracije poslije rata, živi 62 stanovnika (Mlakva – 48, Poljan – 1, Zabarje – 44 i na Gradini – 9).

Srpsko stanovništvo danas tu živi u složenom duhovnom stanju sa elementima viječitog straha, kao i sa velikim egzistencijalnim problemima, pa nije realno očekivati neki veći doprinos riješavanju problema vađenja iz jama posmrtnih ostataka svojih predaka.

Podaci o istraženim jamama i civilnim žrtvama rata

Na području Gornjeg Kosinja nalaze se tri istražene jame u koje je bacan srpski narod.
Jama „Sv. Ana“ je naziv od srpskog naroda a u speleološkoj literaturi se još naziva: „Jama kod malog vrha“, „Zvoneća jama“ i „Jama iznad Šušnja“. Nalazi se južno od Gornjeg Kosinja (1 km) na sjeveroistočnoj padini brda Veliki vršeljak (k. 666) iza rimokatoličke crkve po kojoj je dobila ime. Tokom 1941. godine u jamu je bačeno 208 žrtava (158 muških, 56 ženskih i jedno dijete neutvrđenog pola). U jamu je bačeno 33 dijeteta (21 muško, 11 ženskih i jedno neutvrđenog pola). Prema do sada utvrđenom spisku 207 žrtava je srpske nacionalnosti a jedna žrtva bila je Katica Škarić, Hrvatica rodom iz Vinkovaca, koja je bila udata za Jovicu Škarića iz Lipovog Polja. Nesrećna žena je zaklana i bačena u jamu samo zbog toga što je protestovala kod ustaškog zapovjedništva u Gornjem Kosinju zbog klanja Srba.
Među ovim žrtvama je možda i najmlađa žrtva II s.r. uopšte. Ustaški zločinci su dana 02.08.1941. god., odveli cijelu porodicu Javorina, među kojima je bila njihova snaja Milica, rođena Pejnović, 01.06.1921. god. u Smiljanu. Milica je bila trudna i pred porođajem. Ustaše su je tukli iznad jame sve dok se nije porodila. Čim je novorođeno dijete zaplakalo bacili su nju i dijete u jamu.
Prema do sada utvrđenom spisku žrtava, u jamu je bačeno: 90 žrtava iz Lipovog Polja, 62 žrtve iz sela Mlakva, Poljan, i Duliba, 38 žrtava iz sela Krš-Gradina, 17 žrtava iz sela Docina Draga i Brujići i 1 žrtva iz sela Studenci.
Jama „Kod općine“ nalazi se iza današnje osnovne škole „Anž Frankopan“ u Gornjem Kosinju. U toj zgradi je za vrijeme II s.r. bilo „ustaško taborništvo i zatvor“. Iza zgrade nalazi se provalija koja je danas pretvorena u septičku jamu. U dane 10/11. 08. 1941. god. u tu jamu je poklano i bačeno 13 muških žrtava (2 žrtve iz sela Docina Draga i Brujići i 11 žrtava iz Krša).
Jama „Na Klančiću“ nalazi se na Šporčić Klancu, na ulazu u Kosinjski Bakovac. U ovu jamu je bačena, nakon strahovitog mučenja Paripović Nikole Soka, rođena 1885. god., iz Krša.
Na osnovu zahtijeva SUBNOR-a Kosinj, u maju mjesecu 1987. god., izvršeno je speleološko istraživanje jama „Sv. Ana“ i „Kod općine“. Istraživanjem je rukovodio dr Srećko Božičević iz Geološkog zavoda Zagreb. Tada su u jami „Sv. Ana“ pronađeni posmrtni ostaci žrtava i ostaci njihove odjeće i obuće prekriveni kamenim nasipom. Da bi sakrili zločin, zločinci su u jamu ubacili kamenje a neki mještani s. Šušanj su poslije rata ubacivali uginule životinje.
Nakon istraživanja Geološki zavod iz Zagreba je izradio Elaborat u kojem je predviđen način vađenja žrtava. Taj Elaborat je dostavljen SUBNOR-u Kosinj i „Elektroprivredi Rijeka“.
OVE JAME DO SADA NISU BILE OBILJEŽENE ODGOVARAJUĆIM SPOMENIKOM A NIKADA NIJE ODATA ODGOVARAJUĆA POČAST ŽRTVAMA. POTOMCI ŽRTAVA SU RADI BRATSTVA I JEDINSTVA „MORALI ZABORAVITI“ SVOJE NAJMILIJE.
Tačan popis žrtava sa ličnim podacima, mijestom i vrijemenom, načinom likvidacije, kao i organizatorima i izvršiocima zločina, nalazi se u knjigama gospodina Dane Lastavice, GENOCID NAD SRPSKIM NARODOM SREZA PERUŠIĆ (Lika) 1941-1945. i 1991-? i „BEZDANE JAME ŽDERNJAČE SRPSKOG NARODA 1941-...?..
Podaci o neistraženim jamama i mogućim žrtvama
Pored ovih istraženih jama na području buduće akumulacije ima devet neistraženih jama. Prema nekim dokumentima iz vrijemena tzv. NDH i poslijeratnim izjavama dobronamjernih miještana Gornjeg Kosinja, u nekoliko jama vjerovatno ima još žrtava, a to su:
„Jama u Ruji“ se nalazi u rejonu Ruja-Lokvica više Kosinjskog Bakovca u koju su ustaše 1944. god., ubili i bacili nakon zvjerskog mučenja posadu američkog bombardera, koji je pao kod Ledene Drage u Velebitu
„Јama - provalija“ nalazi se 400 m južno od osnovne škole u Gornjem Kosinju, ispod male Glavice prema rijeci Bakovac.
„Јама iznad općine“ se nalazi iznad današnje osnovne škole, na kamenitom uzvišenju u samom Gornjem Kosinju.
Podaci o objektima za preselenje
U selu Mlakva nalazi se Spomen kosturnica za 286 srpske žrtve iz sela Mlakva, koje su spaljene dana 06.08.1941. god. na Kosi u kući Jove Glumičića. Samo mjesto zločina, danas se nalazi u dubinama akumulacionog Kruščičkog jezera.
Iznad same Spomen kosturnice u Mlakvi, nalazi se hram Rođenja Presvete Bogorodice (u narodu nazvan „Mlada Neđelja“), koji je izgrađen 1894. god. Poslijednjih godina je počelo njegovo obnavljanje a i kršteno je prvo dijete nakon 70 godina.
На uzvišenju iznad bara pod Mlakvenom gredom (k. 632) nalazi se spomenik partizanskom bataljonu „Matija Gubec“, koji je podignut 1963. god. u znak sijećanja na zajedničku antifašističku borbu Srba i Hrvata ovog kraja
Hram Rođenja Presvete Bogorodice (1894) i Spomen kosturnica u Mlakvi (1955)
Hram Rođenja Presvete Bogorodice (1894) i Spomen kosturnica u Mlakvi (1955)
Spomenik partizanskom bataljonu „Matija Gubec“ pod Mlakvenom gredom (1963)
Spomenik partizanskom bataljonu „Matija Gubec“ pod Mlakvenom gredom (1963)
Prilog br. 2
Jama kod Svete Ane
Jama kod općine Kosinj

Milica Spuzic | 02/12/2011 16:59

Uvazeni N.T., 05/6/ 1941 u trvdjavi smed. bila je eksploz. koja je unustila ceo grad. Iz nemara je do nje doslo. Izginuo je ceo bataljon nem. vojnika! Draza i njegov pokret su moja bolna tema zbog Kozare! Svi moji su bili u njegovom pokretu ali mu Kozaru nikad nisu, i nece oprostiti. Zasto nije dozvolio Marceticu, Drenovicu i Radicu da otvore obruc i spasu To je genocid nad srpskim narodom!Vise od pola moje rodbine ubijeno je u ustaskim logorima, zahvaljujuci i DRAZI!!! Britanci imaju i ove i one izvestaje. Slobodan Markovic je bio kod nas u institutu, ali decko je dosao sa predubedjenjem i potpuno je gluv za sve sto Drazi ne ide u prilog!!!Da li ste procitali nesto od njegovih radova???Ako su istoricari onda znaju gde se nalazi!Sacuvan je u celosti!Zasto na tom sudu ne pokazu dosije ABVER-a, naredbu Lazaru Savicu za klanje u Vranicu, zatim Drugovcu i Darosavi??? Sve je to sacuvano. Istoricar NE SME BITI SELEKTIVAN VEC POSTEN! U tome je razlika izmedju ovdasnjih i vasih istoricara!

Seseljevski receno..." od Srba katolika napravio Hrvate"..

Након што је пала влада Милана Стојадиновића који није желео преуређење Југославије, нову владу саставио је Драгиша Цветковић. Овај радикал из Ниша био је најмање познат члан претходне Стојадиновићеве владе, а требало је да спроведе кнежеву жељу да се коначно постигне споразум са Хрватском сељачком странком.
...............................................................................................................................................................................................................................................
Чим је дошао на власт Цветковић је признао народни индивидуалитет Хрвата као резултат посебног развитка, а истакнуто је да је споразум потребан ради учвршћивања Југославије и унутрашњег мира.
...............................................................................................................................................................................................................................................
У разговору о споразуму са Хрватима Цветковићу је саговорник био Мачек, који је имао подршку ХСС и Хрватског народног засупства, сачињеног од свих посланика ХСС изабраних на изборима 11. децембра 1938. године. Резолуција овог тела дала је Мачеку овлашћења за разговоре са идејом да се држе принципа "опстанак и слобода хрватског народа изнад свега".

kao mecku po Srbiji, Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini...da zavrsi posao Cvetkovica i Maceka, u produzetku Stojadinovica i Pavelica, a za sve optuzivali Komuniste, koji su istina imali medju sobom i "komunjare" i razne ljude licnih interesa. Ta, podumukla igra -drzvni udar, nastavlja se i danas u Srbiji...
...........................................................................................
"Када се 1939. стварала бановина Хрватска, кнез намесник Павле дао је Хрватима велеики део српске територије. И тада се почело са продајом српске, и са друге стране словеначке земље. И ви и ми смо много изгубили и ова књига даје могућност да паметна политика направи оно што давно нисмо направили. Сада је та могућност, јер Југославија се распала и све треба да почне из оних темеља који су тада били постављени, и то тако а да се види које су земље имале државност, а то су са једне стране Србија и Црна Гора, а са друге, Словеначке земље, па и Далмација, а БиХ до неког степена."

Biljana otkriva da je Radovan Karadžić proterao princa Tomislava i sve Karađorđeviće iz Republike Srpske, jer je želeo da uspostavi novu narodnu dinastiju i da se lično kruniše za kralja. Priča i ko je Srbima namestio zločin u Srebrenici, umesto da osvoje Bihać i Sarajevo.

Zašto je Mladić poslat na Drinu, da bi hrvatska vojska posle Oluje ušla u Banjaluku?
.......................................................................................................................................................
Još nije otkriveno ko su zapravo bili bogovi rata na Balkanu, koji su vukli skrivene konce srpskog poraza.

Obnovljena kuća bana Jelačića u Petrovaradinu

Jelačićeva kuća propadala čitavo stoljeće i još uvijek nije u vlasništvu HNV-a. Hrvatske institucije u Srbiji i dalje podstanari
Hrvati u Srbiji i ove godine obilježavaju dan rođenja bana Jelačića, tradicionalno u njegovom rodnom Petrovaradinu. Iako obljetnica nije „okrugla“, ona je ipak posebna, zbog obnove Jelačićeve rodne kuće.
Jelačićeva kuća je, inače, propadala čitavo jedno stoljeće, ali je zahvaljujući diplomatskim naporima Hrvatske u Srbiji i prethodnom gradonačelniku Novog Sada Igoru Pavličiću, fasada rekonstruirana. No, uprkos željama, Jelačićeva rodna kuća još uvijek ne pripada Hrvatskom nacionalnom vijeću, kaže predsjednik Izvršnog odbora HNV-a Darko Sarić Lukendić.
Crkva sv. Jurja u Petrovaradinu u kojoj je Jelačić kršten i rodna kuća u desnom uglu fotografije
„Iako bi trebalo biti zaštićeno kulturno dobro i u funkciji očuvanja kulturnog nasljeđa ovdašnjih Hrvata, kuća bana Jelačića i dalje nije spomenik kulture. Bilo bi primjereno urediti u toj kući spomen-sobu bana Josipa Jelačića i možda neku stalnu postavku, ali nažalost to je nemoguće. Trenutno se u njenom prizemlju nalazi jedan manji galerijski prostor, a u podrumu je ugostiteljski objekt Istarska konoba. Pokušavali smo od postojećih vlasnika, kojih ima nekoliko, otkupiti tu kuću, ali cijene koje su zatražili su znatno izvan okvira tekućih tržišnih uvjeta. Ali, nastavit ćemo sa naporima da se kuća stavi u funkciju očuvanja kulturnog naslijeđa hrvatske zajednice. No, za sada je neizvjesno kada bi to moglo biti“, priča za Deutsche Welle Sarić Lukendić.
=====================================================================================================================
Nije lako biti Hrvatom u Srbiji
======================================================================================================================
Danas u Petrovaradinu ne živi ni izbliza onoliko Hrvata, koliko ih je živjelo prije ratova iz devedesetih godina. Sarić Lukendića smo pitali kako je danas ne samo petrovaradinskim, nego i srijemskim Hrvatima, koji su i najviše postradali tijekom devedesetih godina u Srbiji.

„Situacija se svakako promijenila nabolje jer ne postoji pritisak i fizički progon Hrvata. Međutim, javno mnijenje još uvijek nije naklonjeno Hrvatima, niti u Srijemu, niti u cijeloj Srbiji. Vidjeli smo to početkom ove godine, kada se igralo Europsko prvenstvo u rukometu, kada su navijači Hrvatske napadnuti upravo u Novom Sadu i u Rumi. Tako da svakako još uvijek nije lako biti Hrvatom u Srbiji. Rane su još uvijek dosta žive, dosta svježe. Kako kod onih koji su ostali, tako i kod onih koji su izbjegli. Zato je jako važno da državne institucije učine svoj dio posla. Kao što je početkom devedestih bilo jasno da postoji svojevrsna atmosfera javnog medijskog linča prema Hrvatima u Srbiji, tako bi sada bilo primjereno očekivati da odgovarajuće institucije pokrenu odgovarajuće kampanje, u cilju promoviranja multikulturalnih, multikonfesionalnih pa i multijezičkih vrijednosti na ovim prostorima. I da tako pokušaju anulirati dio nekadašnjeg učinka koji je Miloševićev režim napravio, a čiji se tragovi još uvijek vrlo jasno vide u svakodnevnom životu kod ljudi, u komunikaciji…“, kaže Sarić Lukendić.

Brisanje znamenitih Hrvata iz pamćenja

Tomislav Žigmanov, ravnatelj Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata kaže za Deutsche Welle da je ban Josip Jelačić vjerojatno najznačajnije hrvatsko političko ime s prostora Vojvodine.

Pripreme za proslavu u oronulom Petrovaradinu

„Podsjetimo samo da je njegovom odlukom ukinuto kmetstvo u tadašnjoj Hrvatskoj, a hrvatski je postao jezikom za službenu uporabu. Njegovim djelovanjem došlo je do modernizacije, prije svega kada je u pitanju promet željeznicom i kada je u pitanju industrija. Naravno, on ima svoju ulogu i kada su u pitanju relacije i odnosi u Austro-Ugarskoj: svrstavši se na stranu Austrije pridonio je porazu mađarske nacionalne revolucije. Također, kada su u pitanju hrvatsko-srpski odnosi, Jelačić je osoba koja nema negativnih konotacija u tim odnosima. Podsjećanja radi, njega je patrijarh Rajačić u Zagrebu i ustoličio za bana“, navodi Žigmanov.

Prema njegovim riječima, devedesetih godina prošlog stoljeća sve što je hrvatsko u Srbiji i Vojvodini pokušavalo se izbrisati iz memorije i iz javnosti. „Posljedica toga je da se i drugi velikani hrvatske nacionalnosti koji su s područja Vojvodine, sustavno počnu zaboravljati ili pak i kada postoji određena vrsta manifestacija kao što je ova današnja, da se to medijski zatomi. Dobro je što je bivša vlast u Novom Sadu koju je predvodila Demokratska stranka, nakon urušavanja fasade i prokišnjavanja krova, pronašla sredstva da renovira rodnu kuću bana Josipa Jelačića“, napominje Žigmanov.

Jelačićeva kuća obnovljena, hrvatske institucije podstanari

Ipak, on ističe da sve tri profesionalne, od strane države Srbije osnovane institucije Hrvata, kao što su list „Hrvatska riječ“, zatim Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata kao i Hrvatsko nacionalno vijeće, nemaju osiguran prostor, već su se na različite načine snalazili i još se snalaze. „S druge strane, valja znati da je dio zgrada i prostora koji pripada srpskoj zajednici u Hrvatskoj njoj i vraćen, kao što je Srpska pravoslavna gimnazija u Zagrebu, kuća Milutina Milankovića u Dalju, Muzej Nikole Tesle… Drugim riječima, voljeli bismo više kada bi se i u Srbiji institucijama i organizacijama hrvatske nacionalne zajednice osigurali prostori za rad, a ne tek da budemo svjedoci određenih kozmetičkih poslova, kada je u pitanju uređenje zgrada“, nezadovoljan je Žigmanov.

Spomen-ploča na rodnoj kući bana Josipa Jelačića

U sklopu programa, u utorak (16.12.) u Jelačićevoj kući bit će održana i sjednica Hrvatskog nacionalnog vijeća, a zatim i sveta misa u Crkvi svetog Jurja koja se nalazi u neposrednom susjedstvu kuće i u kojoj je Jelačić i kršten. Nakon toga bit će organiziran i prigodni kulturno-umjetnički program. Dio programa će izvesti i Zbor Hrvatskog kulturno-prosvjetnog društva „Jelačić“ iz Petrovaradina. U sklopu programa bit će riječi i o još jednom velikom Hrvatu iz Petrovaradina, umjetniku i književniku Stanislavu Prepreku (1900-1982).

:1. Рад Владе се не може поистовећивати с радом избегличких друштава.
Влада одржава државотворност Срба Крајишника, стечену у Мађарској –
1471, у Млетачкој Републици – 1647, у Аустрији – 1630. и у Југославији –
1918, 1943. и 1945. Ову српску државотворност, у двонационалној
федералној Хрватској, укинули су, противуставно – прегласавањем,
скупштински и владини представници хрватске заједница. ВЛАДА РС КРАЈИНЕ
ЈЕ ЧИНИЛА СВЕ, ДА ДОБИЈЕ ПОМОЋ СРБИЈЕ, ЦРНЕ ГОРЕ И РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ –
РАДИ ЗАХТЕВА ПРЕД УН И ЕУ О ОКОНЧАЊУ ХРВАТСКЕ ОКУПАЦИЈЕ РС КРАЈИНЕ И
ОМОГУЋАВАЊЕ СРБИМА ДА ОДЛУЧУЈУ О СВОЈОЈ ДРЖАВНОСТИ НА ИСТОРИЈСКОЈ И
ЕТНИЧКОЈ СРПСКОЈ ЗЕМЉИ. Државници ове три правне наследнице Југославије,
с већинским српским тановништвом, нису ни одговориле.
=========================================================================================
. ВЛАДА РС КРАЈИНЕ ЈЕ МОЛИЛА ДРЖАВНИКЕ СРБИЈЕ, ДА
ОД ХРВАТСКЕ ЗАТРАЖЕ ТРЕТМАН ПРЕМА ИМОВИНИ КРАЈИШНИКА С ДРЖАВЉАНСТВОМ
СРБИЈЕ – КАКАВ ХРВАТСКА ПРИМЕЊУЈЕ ПРЕМА ИМОВИНИ КРАЈИШНИКА С
ДРЖАВЉАНСТВОМ АМЕРИКЕ, АЛИ ВЛАДИ РС КРАЈИНЕ НИЈЕ ОДГОВОРИО НИ
ПРЕДСЕДНИК, НИ ВЛАДА, НИ НАРОДНА СКУПШТИНА РПЕУБЛИКЕ СРБИЈЕ.

Re: LUNE USTASA ,PROVERENO TVRDI !
......................................................................



Re: LUNE USTASA ,PROVERENO TVRDI !

Postod lune » 17 Nov 2012 14:19
Hm,hmmmm....Mi Srbi iz RSK,, smo svesni cinjenice, da ste, vodjeni ustaskim pokretom.... (Sekule Drljevica, podrskom informbirovaca, Branka Kitanovica)... i ambicijama, izvrsili secesiju od SFRJ, i da ste, nezakonito ukinuli, konstituitivnoast Srpskom narodu. Mi Srbi, smo, u skladu propisanih radnji, u skladu medjunarodnih pravila, sproveli refrendum.Mi Srbi, smo na pojavu ustaskih obelezja, i delovana katolicke crkve, blagovremeno "zamjetili" da se sprema pogrom i unistenje. Mi Srbi smo svesni, da su Franjo Tudjman, i Dobrica Cosic, nezakonito sa zlim namerama potpisali sporazum o "humanom preseljenju naroda".Mi Srboi smo svesni, d su nam unistena ljudska prava, i da moramo, da se " organizujemo u egzilu",u borbi za svoja prava.Naravno, marljivo i strpljivo, se spremamo za taj dan,povratka nasih prava. Svetska situacija se menja, obruc puca, bice opet guzva u Blajburgu..i..hm,hmm.."casni sude nisam ja mame mi".
................................................................
Mi Srbi iz RSK, smo svesni, da je NKPJ saucesnik razbijanja SFRJ, da ste, sa zastavama, pozdravljali paljenje skupstine SRJ,i uspostavljanja granica i odnosa "po Staljinovom modelu", da ste kukavne kukavice, pobegli ste i sa foruma..u nekakvo drugo, vama znano zlo.

Cenzura...? Diktatura..? "cerace se pecat jos"..da "na teret komunista" isprati..RSK,Kosmet, Vojvodinu..i napravi "Srbijicu Dobrice Cosica i Vojislava Kostunice...a, nastavi da "elaborira i edukuje", kako se Josp Broz, napio u klubu knjizevnika i crtao "anti srpske granice"..." Kako upita suzanj Radomir Markovic..ne tako davno "dokle tako Vuce Draskovicu"..????

Na svečanom prijemu kod predsednika Hrvatske Ive Josipovića, mitropolit zagrebačko-ljubljanski i cele Italije Jovan (Pavlović) susreo se i razgovarao sa generalom Antom Gotovinom.

“Večernji list” navodi da su se “sagovormici srdačno pozdravili, general Gotovina je to učinio s mnogo poštovanja, a mitropolit Jovan s velikom srdačnošću“, i da su se potom zadržali u “podužem razgovoru”.

- Ja sam bio u “popovskoj grupi”, odnosno s kardinalom Bozanićem i ostalim sveštenicima i verskim osobama. Razgovarao sam s generalom Gotovinom, ali vam ništa ne mogu reći iz toga razgovora – izjavio je mitropolit Jovan.

Pozivajući se na krugove bliske Srpskoj pravoslavnoj crkvi, zagrebački dnevnik navodi “da srdačnost koja se mogla videti i na licu generala Gotovine i mitropolita Jovana nije bila puka formalnost, a u SPC u Zagrebu generala Gotovinu doživljavaju kao izrazito pozitivnu osobu“.

- Vidi se po svemu da je reč o čoveku visokog morala, koji nije opterećen prošlošću nego svima poručuje da se okrenu budućnosti. Izraziti je pozitivac i simpatišemo ga – navodno su rekli “Večernjem listu” sagovornici u SPC.

“Večernji list” konstatuje i da je “mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan među retkim episkopima SPC koji je prihvatio put dijaloga i pomirenja posle ratnih razaranja i vratio se u svoje sedište u Zagreb. Iako mu nije bilo lako prvih posleratnih godina, mitropolit Jovan izdržao je mnoge napetosti i uspeo da uspostavi dijalog sa političkim vlastima i javnošću”.

Iako je cenjen kao protivnik nacionalističkih struja u SPC, mitropolit Jovan ostao je zapamćen po tome što je odbio da potpiše saopštenje Sabora SPC, kojim se osuđuje krađa na lokalnim izborima u Srbiji 1996. godine, čime je stao uz Slobodana Miloševića, a u tada nezavisnim medijima često je pominjan i kao “pop Mirjane Marković”.