Komunisti Republike Srpske Krajine

Nova hrvatska država je odmah preuzela simbole ranije NDH, iz doba ozloglašenog gaulajtera i zločinca, ondašnjeg poglavnika NDH Ante Pavelića. U povratne srbofobične hrvatske države iz Ustava izbacile srpski narod i krenule u državni teror nad njih, spadaju i zastava "šahovnica" moneta "kuna" i zabrana srpskog pisma "ćirilice".

Uplašen za svoju budućnost pred senkom genocidnog recidiva, srpski narod u hrvatskoj regiji je pristupio samoorganizovanju. Po pobedi Franje Tuđmana na višestranačkim izborima u Hrvatskoj (6.5.1990.) Srbi formiraju "Srpsko nacionalno vijeće" 25. 7. 1990. koje je na osnovu plebiscita proglasilo srpsku autonomiju 30. 9.1990. godine. Učestala hapšenja Srba, upadi hrvatskih specijalaca u srpske gradove, zabrane okupljanja srpskih vernika, u obeležavanju nacionalnih praznika. dramatični sukobi sa pripadnicima hrvatske vojske i policije doprineli su da se Srpska demokratska stranka (formirana u selu Vojniću, regija Kordun 11.2. 1990.)obrati tužbom Raselovom sudu protiv Republike Hrvatske zbog priprema genocida nad srpskim narodom u Hrvatskoj. Politička, međupolitička. liderska, vojna, ekonomska i programirana međuetnička kriza. koja potresa drugu Jugoslaviju, samo uvećava neizvesnost srpskog naroda u Hrvatskoj; na političkoj klackalici između Beograda i Zagreba njemu se dodeljuje uloga žrtve. U međuvremenu specijalci Ministarstva unutrašnjih poslova Hrvatske pokušavaju da prodru na teritoriju Knina, Petrinje, Dvora na Uni, Pakraca, Stare Tenje, Borova Sela, Gline, Plaškog, Plitvica tokom 1990. i 1991. i tako anuliraju srpsku odluku o autonomiji. Srbi nisu u stanju da organizuju jedinstvenu civilnu zaštitu na sveukupnoj teritoriji gde su većinsko stanovništvo, pa je hrvatska vojska, i pre izdvajanja Hrvatske iz Jugoslavije (8.10. 1991.) počinila genocidni zločin u nekoliko srpskih mesta (Grubišino Polje - Pakrac - Daruvar 22. 8. 1991. Gospić - 4. 9. 1991.).

Kao odgovor na državni teror srpski narod je proglasio na Ustavotvornoj skupštini u Kninu 19.12.1991. Republiku Srpsku Krajinu svojom državom. Republika Srpska Krajina uspostavila je svoju samostalnost (teritorija, narod, vlast, sudstvo, prosveta, zdravstvo) pre međunarodnog priznanja Hrvatske (Evropska zajednica je priznala Hrvatsku i Sloveniju za samostalne države 15.1.1992. u članstvo OUN Slovenija,Hrvatska, Bosna i Hercegovina su primljene 23. 5. 1992. godine). Hronologiju političkog subjektiviteta Republike Srpske Krajine ističemo samo zato da bi se jasnije predočilo da Hrvatska u vreme međunarodnog priznanja nije imala nikakvu kontrolu nad srpskim teritorijama. A ta je teritorija obuhvatala delove regija Dalmacije. Krajine. Like, Korduna, Banije, Zapadne i Istočne Slavonije, Baranje i Srema - što je u stvari najvećim delom prostor na kome su Srbi uživali sva samostalna prava u okviru nekadašnje Vojne krajine (1522-1881.).

http://krajiski-patrioti.forumotion.com ... 9ae2e#3008

je samo pokrice za monstruoznu *rekonstrukciju* sveta i podjarmljivanje , bolje reci nasilno stvaranje onoga sto smo nekada zvali *proletarijat*. Agresivnom zapadu ne odgovaraju delovi planete koje je oplemenio socijalizam. Zapadu je potreba *zavisan radnik*, radnik bez bilo kakvog materijalnog stanja. Zovu ga *reervna armija rada*, naravno to je u isto vreme *rezervna armija potrosaca*. Radnik ako je radio, radnik ako je i stvorio neku ustedjevinu pa dobio otkaz i dalje je predmet eksploatacije do konacne propasti pa i smrti. Bez posla, *proleter* je koristan clan *zajednice* jer nastavlja da trosi eventualnu ustedjevinu,placa stanarinu rentijerima, i ostale troskove prezivljavanja. Znaci isisavanje svih postojecih *atoma* ljudskog bica i to bezobzirno. Srbija je ne sumnjivo saucesnik u ti *svetskim gibanjima*..igra aktivnu ulogu u borbi protiv *komunisticke opasnosti*. Toboznja *briga* za izbeglise, srpske izbeglice iz RSK i Kosmeta...je samo deklarativna. I pored iskustva iz istorije Srbija se * ne snalazi*, naravno istorija belezi progon srba 1942. godine, par stotina hiljada..mozda oko 400.000 od kojih je *srpska majka* i njeni satrapi Milan Nedic naravno tako obezbedio i zaposlio 150.000 radnika uposlenih u industriji i poljoprivredi za potrebe III rajha. Nesto slicno se desava i danas, izbeglice se saazaljevaju a u isto vreme njihov ekonomski i porodican polozaj ih prisiljava da budu jeftini nadnicari. Jeftini nadnicar je vazan regulator profita, znaci osim konkretne eksploatacije, ne redo uz rad na crno, podmukli fasizoidni *kapitalisti* lopovi tudjeg rada, zivota i zdravlja obebedjuju i obaranje cene rada koje trpi i domicilno radnistvo jer ima *konkurenciju*. Istodobno, glasa uporno za *kreatore*..*novog/starog srpskog poretka*, a opravdanje je kako sam cuo iz zivih usta..*vi ste dosli u srbiju da nama uzimate posao*. Naravno, to je priprost nacin razmisljanja..politicari su inscenirali rat i sve posledice koje iz njega proizilae, a kako znamo *nema rata bez ekonomskog interesa*. Srbija, Vlada srbije inace bez odobrenja Skupstine izdvaja oko 1.000.000 evra za potrebe *dinastije*, dinastije koja zvanicno ne postoji a koja se znaci ilegalno, protiv zakonito finansoira i montira. Naravno, politicko komesari na terenu su svestenici Srpske Pravoslavne Crkve, koji se bave *poltikom* i eventualnim *uvozom* pravoslavlja i patrijarha ...izgleda da umesto Hilandara, duhovna misao pristize iz *Cikaga*.

*Cikaski* i *domaci*.....pravoslavci ...*novog srpskog poretka*...po meni, saradnici proterivanja srpskog naroda, kako bi se *omedjio* prostor Hrvatskih i Srpskih *kapitalista*...omedjenje afirmisano kao valjda *pravoslavni i katolicki* *zivotni prostor...uz naravno pomoc stranog faktora...je izvrsio *baniranje* svih mojih priloga...i tkstova koji na neki nacin dokazuju i potvrdjuju...

sporazuma Stojadinovic-Pavelic postignut u Argentini 1954 uz velike lazi koje se protezu po *vaskolikom srpstvu*, jer ponudjena promena politickog i ekonomskog sistema radi zastite *ljudskih prava*...zastite tzv *privatnog vlasnistva*...to je navodno *svetinja* demokratije, Vlasti Srbije dozvoljavaju da postoji bez veceg angazovanja te iste vlasti stotine hiljada srba kojima su Slovenci, Hrvati, Siptarski separatisti i terorosti..oteli, otudjili privatno vlasnistvo, ognjista, imanja, svu pokretnu i nepokretnu imovinu odnosno *PRIVATNO VLASNISTVO*...za koje kazu da je svetinja demokratija a da je drzava koja stiti privatno vlanistvo gradjana *prava*...pravna i demokratska drzava. Nakon ovih vidljivih saznanja koje netreba dokazivti jer su ocigledna i oko nas prisutna, postavlja se samo po sebi pitanje...ko to tvrdi da srbija nije ophrvana fasizmom...da fasizam nije ophrvao i okruzenje srbije. Nemamo pravo da se pravimo ludi kada su cinjenice u pitanju...!!!

Dok je drzao govor, gadjao se jogurtom...ali ja jos cekam

PKB...BIM Slavija...Gavrilovic...nikako da dodju, kazu *nisi brend*...*nas demokratski brend je u Argentini*...odande vrsimo *otkup*...jer * hocemo kralja necemo Tita, argentinski gauco se pita*...

affraid affraid affraid

http://www.h-alter.org/admin/fckeditor/Image/09/marok1.jpg

У Срему, као што је речено, то нису могли набавити, без обзира са коликим новцем располажу или колико су спремни да плате: „Ако су Србијанци могли да набаве нешто муниције од својих сународника, сигурно је да нису од њих набавили и своје топове, пошто нигде у свету класа сељака и занатлија нема средства да их набави."

ПОШИЉКЕ НОВЦА ИЗ РУСИЈЕ

Сачуване су вести о појединачним пошиљкама новца из Русије од по неколико хиљада дуката, чиме не може да се у потпуности покрије све оно са чим устаници располажу. Савременик и историк устанка, Лазар Арсенијевић Бата Лака, покушава и унеколико успева да то објасни. Види се да је и њему много остало непознатог. „Русија је поред осталога и новцем потпомагала, и ако та новчана руска помоћ никад није могла таква бити, с којом би се бар за једну годину све потребе правитељства српског подмирити могле; мора се чудити чиме су се могла толика предузећа Карађорђевог са Советом оживотворити и издржавати“.

За Бата Лаку се не може рећи да је био наклоњен Родофиникину, али ипак и он мора да призна: „Совет је принуђеним налазио се Родофиникину за помоћ обраћати се. Он је депутације које су му, у оваквим приликама од Совета народног шиљане, врло благонаклоно примао и без сваког одлагања затезања и околишања молбама Совета удовлетворавао. Он је по 500, по 1000 и по 2000 дуката цесарских Совету издавао на квиту... Из височајше пожалованој суми на воспоможеније народа серпскаго.“

Усуд сваког устаничког покрета јесте поред осталих невоља и борба са немаштином. Скоро редовно се ради о људима дотле израбљиваним и немоћнима који мучно опстају и у редовним приликама. Колико је стање теже кад се уђе у рат који исцрпљује. Тако, после непреболног чегарског пораза 1809. године, уз остале невоље које сналазе земљу, Вожд сазнаје да држава нема ни новаца. „Ја сам се томе колачу и надао, али баш да сасвим ни једне паре немате, нисам могао мислити... Ја имам при себи три хиљаде дуката. Ја ћу од ових само једну хиљаду задржати при себи а две хиљаде ћу сад одмах послати у Совет на потребу општу“.

При проласку кроз Кијев Прота не крије своју усхићеност пред слагалиштем топовских „ђулета“ од сваке мере... да и` сва српска кола не би у једанпут могла потерати... Да ми је двадесета част само од ове једне врсте да је на Врачар отерам и ови` неколико топова. “

Због ћутања, и после више деценија, о резултатима своје мисије, Прота је у доброј мери одговоран што улога Русије за опстанак устанка не може да се сагледа. Отуда нагађања и лутања. За разлику од њега, Вожд се није устезао да своју захвалност Русији изјави и пред аустријским изаслаником, иако је могао да прође и без тога: „Ја нисам био у стању да учврстим своју независност, па сам се обратио на три двора - аустријски, француски и руски, молећи за њихову заштиту и помоћ - само Русија ми је пружила своју заштиту."

Зна се како је протекла 1809, јер је изостало договорено садејство руске војске, због болести главног команданта Прозоровског. У војевању 1810. Руси су узели учешћа кроз ратовање на Дунаву и слањем помоћних одреда устаницима. И у тим условима тешко се одолело удару споља. Дошло је дотле да Вожд у свом писму говори како му никад није било теже: „У добром здрављу се находимо, али у тешком смушченију и великој бризи, коју никад нисам трпио, јер се људи веома поплашили, не само што су око робља побегли крушевачка и левачка, с којима ништа учинити не могу. И да сада нису ови Москови дошли, морао би до сада Турчин бити на Дунаву. Но, хвала Богу, те дође овај гроф с војском и народ се мало ослободио и повратио и овеселио."

Устаници су стекли и тешко наоружање, топове, нарочито након ослобођења Београда. Потом су основали и своју тополивницу и звоноливницу. Трошкови земље били су велики, јер су имали неколико хиљада плаћених добровољаца: „Само на бећаре, који су лепе услуге општој ствари приносили и без којих а за сад јошт није могло бити, требало је, једно на друго пет хиљада дуката месечно издавати."

© 2005—2008 Православље
Сва права задржана. latinica

*Vrh pravoslavne crkve patrijarhovo hodocasceu Trst, Ljubljanu i Zagreb propratio je saopstenjem da * TREBA RAZUMETI I PRIHVATITINOVO VREME, NOVE GEOGRAFSKE KARTE I MERILA, JER-TO JE REALNOST*, uz opasku da ce tamosnjim pravoslavcima patrijarhove reci biti podsticaj da zive * u skladu s principima koje zastupa Crkva, dakle u ljubavi i bez podela*

(na zalost, u saznanju da je u stvari u praksi sproveden sporazum iz 1954 izmedju Stojadinovica i Pavelica u Argentini, naravno licno odbacujem tu *realnost*, a odgovornost pred istorijom ce nositi i snositi deo srpskoga naroda koji se priklonio i organizovao vezano rat i propast RSK)

http://photos-e.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc3/hs087.snc3/15462_184873182129_552397129_3477521_8250932_n.jpg

Dali je upornost *nelegitimnih faktora* po pitanju RSK razlog da se RSK konacno mora obratiti *Habsburgovcima* kako bi povratila svoja prava ????

* nisam znala nisam verovala*... ?
*moz da bidne al nemora da znaci*...*Prakticno jedini koji i dalje stoji iza ovog pisma je mitropolot crnogorsko-primorski Amfilohije, koji ga je i potpisao. On je pre dva dana rekao da je *pismo zvanican stav Sinoda, koji se nije promenio*, misli se na statut Vojvodine. Sto se tice statuta RSK, svi slozno * tute pa tute*..i relevantni i *nerelevantni* faktori *novog srpskog poretka* u omedjenoj drazavi od strane GSP Beograd, sa novim nazivom *Krug dvojke*. 8-)

Odnos SPC prema RSK ...i...
*Vrh pravoslavne crkve patrijarhovo hodocasceu Trst, Ljubljanu i Zagreb propratio je saopstenjem da * TREBA RAZUMETI I PRIHVATITINOVO VREME, NOVE GEOGRAFSKE KARTE I MERILA, JER-TO JE REALNOST*, uz opasku da ce tamosnjim pravoslavcima patrijarhove reci biti podsticaj da zive * u skladu s principima koje zastupa Crkva, dakle u ljubavi i bez podela*
(na zalost, u saznanju da je u stvari u praksi sproveden sporazum iz 1954 izmedju Stojadinovica i Pavelica u Argentini, naravno licno odbacujem tu *realnost*, a odgovornost pred istorijom ce nositi i snositi deo srpskoga naroda koji se priklonio i organizovao vezano rat i propast RSK)



_________________

Tema broja
DRŽAVA U VOJVODINI KRIZA U SRBIJI - O sudbini Vojvodine
Broj 92 | Piše: Uglješa Mrdić * 03. decembar 2009

O pozadini donošenja Statuta Vojvodine, političkoj trgovini koja je
prethodila protivustavnim aktima, te istorijskoj odgovornosti koju kao
poslanici snose - za Pečat govore predstavnici tri najjače opozicione
parlamentarne partije Aleksandar Vučić, zamenik predsednika Srpske
napredne stranke (SNS), Miloš Aligrudić, potpredsednik i šef
poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije (DSS) i Dragan Todorović,
potpredsednik i šef poslaničke grupe Srpske radikalne stranke (SRS).

Da li činjenica da će Srbima, izglasavanjem Statuta Vojvodine, biti
uskraćena mogućnost da imaju više od 50 odsto uticaja u njenoj
Skupštini, govori, možda, o uvođenju "nacionalnog ključa", te
nametnutoj poziciji manjine, uprkos demografskoj statistici?

ALEKSANDAR VUČIĆ:
Statut i Zakon o utvrđivanju nadležnosti su akti koji na najdirektniji
način ruše državu Srbiju. Kada god nešto kažete o tome vlast se preko
svojih medija na vas obruši bez i jednog argumenta. Kada pitamo zašto
se značajna ovlašćenja prebacuju na Vojvodinu, nemaju nikakav drugi
odgovor nego taj da je reč o decentralizaciji. To je gnusna laž. Nije
reč o prenošenju nadležnosti i ovlašćenja na opštine i okruge, niti o
decentralizaciji nego je reč o tome da Srbija ima dve pljačkaške
vlade, jednu u Beogradu, a drugu u Novom Sadu. Ljudi koji žive u
Vojvodini nisu dobili ništa, a Srbija je dobila velike probleme,
praveći državu u državi. Nije uopšte bio veliki pritisak spolja, jer
su samo tri zemlje insistirale na donošenju takvog Statuta i žao mi je
što su naši političari poklekli pod pritiscima i pokazali da im je
najvažnije nešto malo više novca u sopstvenim džepovima.

MILOŠ ALIGRUDIĆ:
Pored toga što će Srbija svakako biti manjina u sopstvenoj državi zbog
onih Srba koji su se politički okupili oko Borisa Tadića, imaćemo i
jedan nestabilni politički sistem u kome institucije neće
funkcionisati. Imamo dva akta, Statut Vojvodine i Zakon o utvrđivanju
nadležnosti, koji su potvrđeni u republičkom parlamentu. Istog dana
usvojena su dva akta, koja su u međusobnoj suprotnosti, jer postoje
dvojne odredbe u Statutu i zakonu. Primera radi, u Statutu je navedeno
da Vojvodina ima svoju Vladu, a u pomenutom zakonu da ima Izvršno
veće. Kome ćemo da verujemo? Statut je donet kao da želi da se iskaže
suverenost za sve narode koji žive na teritoriji Vojvodine, pa iz toga
proističe da svi drugi državni akti, moraju da poštuju slovo Statuta.
To je direktno suprotno Ustavu Srbije. Pitanje nadzora i
funkcionisanje institucija na području Vojvodine sada će biti ozbiljan
problem.

DRAGAN TODOROVIĆ:
Za početak Srba tamo neće biti. Za sada imamo nacionalne zajednice i
dvodomu Skupštinu sa većem nacionalnih zajednica koja će onemogućavati
da se bilo kakva odluka donese, a da ne bude u interesu Mađara i
drugih naroda koji su tamo naseljeni. Sama kategorija većinskog naroda
koja se uvodi je bespredmetna jer Srbi čine 74 odsto. Dakle uvođenje
"nacionalnog ključa" je sastavni deo Statuta koji je donet protiv
interesa srpskog naroda.

Kako tumačite činjenicu da će Vojvodina dobijanjem prava na
međunarodne ugovore, osnivanje ambasada i nacionalne akademije biti
jedina regija tog tipa?

ALEKSANDAR VUČIĆ:
Priča o vojvođanskoj akademiji je apsolutno protivustavna, jer Ustav
Srbije jasno precizira da samo Republika Srbija ima ingerencije u toj
oblasti. Vladajuća koalicija želi i da školski sistem prebaci na
pokrajinsku nadležnost. Napraviće haos u Srbiji i među građanima. To
već i rade. Imali smo nedavno slučaj da deca zbog gripa u gradovima po
Srbiji nisu išla u školu, što nije bio slučaj u brojnim opštinama na
području Vojvodine. Dešava se da na razdaljini od pet kilometara imamo
potpuno različite sisteme funkcionisanja. Vlast je pokazala
neodgovornost u ključnim državnim pitanjima i mislim da će većina
razumnih građana to osuditi.

MILOŠ ALIGRUDIĆ:
Imamo jednu potpunu nejasnoću o tome kako se doživljavaju povereni
poslovi za Vojvodinu. U nekim odlukama koje će moći da donosi,
Vojvodina će ignorisati republičke akte. To odvaja uticaj republičkih
zakona i drugih akata na teritoriji Vojvodine. Član 21 Ustava kaže da
republički zakoni moraju biti jednaki za sve. Postoji ozbiljan problem
u vršenju nadzora. Uopšte se ne zna da li će Vojvodina poštovati
republičke zakone. Srpski narod, kao konstitutivan narod na delu svoje
teritorije, eliminisan je jednim protivustavnim Statutom. A nacionalne
manjine su unapređene u nekakve etničke grupe.

DRAGAN TODOROVIĆ:
Pa nije li i Crna Gora, da se podsetimo, dobila mogućnost osnivanja
svog tela u Vašingtonu pre nego što će se odvojiti od Srbije? To je
put kojim kreće i Vojvodina. Kada govorimo o pravu na potpisivanje
međunarodnih ugovora, osnivanje ambasada i akademija moramo znati da
je reč o elementima državnosti, u ovom slučaju protivustavnim.
Međutim, ta prava su tako definisana da i njihovo značenje, u
zavisnosti od potrebe, od Vojvodine može napraviti regiju, ali po
potrebi i autonomiju.

Latinično pismo je još jedna osobenost namenjena Vojvodini. Govorimo
li o stvaranju novog identiteta?

ALEKSANDAR VUČIĆ:
Oni pokušavaju da stvore vojvođanski identitet i za deset godina će
raditi na proglašenju vojvođanske nacije i na tome da ljudi počnu da
govore: "Ja sam Vojvođanin", umesto: "Ja sam Srbin" ili "Ja sam
Mađar".

MILOŠ ALIGRUDIĆ:
Izgleda da neko nije smeo da napiše da sve vodi ka tome da se stvori
ideja o tzv. vojvođanskoj naciji. O tome govori činjenica da se stvara
Vojvođanska akademija nauka i umetnosti koja nakon donošenja novih
propisa postaje jedna nacionalna institucija što je nezabeleženo u
svetu. A u pitanju je zapravo podla namera da se stvori jedan
psihološki probni teren za guranje separatizma na teritoriju
Vojvodine. Ako narod koji živi u Vojvodini nije bio separatistički
raspoložen, takvim postupcima se otvara mogućnost da se pravi kampanja
nalik onoj koja je vođena u srpskoj Crnoj Gori pred referendum, kako
bi se ona pretvorila u antisrpsku. Nije nezamislivo da se to može
uraditi i sa Vojvodinom.

DRAGAN TODOROVIĆ:
Nov identitet, izgled i značaj Vojvodine, projekat je koji seže još u
1958. godinu kada je Vojvođanski pokret u tzv. Salcburškim izjavama
definisao sve ono što će tri akademika iz Mađarske akademije nauka
definisati sada u Statutu. Novi izvođači radova, mislim na DS i ostale
satelite, samo izvršavaju naređenja spoljnog elementa, a jedno od njih
je i latinično pismo namenjeno Vojvodini.

Zašto je plan o stvaranju 64 županije prećutan u javnosti?

ALEKSANDAR VUČIĆ:
Ako kažete bilo šta protiv predstavnika vlasti, istog trenutka ste
progonjeni kao fašista i predstavljeni kao neko ko ruši ustavni
poredak i urušava demokratski sistem. A s druge strane, naša država
može da se ruši na sve moguće načine, možete reći da je Kosovo
nezavisno i da nije deo teritorije Srbije, i da bi Vojvodina trebalo
da u budućnosti ima i svoj ustav. Ali ako kažete za nekog da je
separatista odmah ćete biti prokazani kao neko ko se izražava na
strašno ružan način.

MILOŠ ALIGRUDIĆ:
Sve te priče se guraju i s jedne i s druge strane. Imamo one koji se
boje njihovog delovanja, pa skreću pažnju, i one koji priželjkuju
takve pojave u Srbiji. Cilj je da se stvori antagonizam, a potom i
sami separatisti. Sa tom pričom nije se krenulo slučajno. Kao što i mi
nismo slučajno skrenuli pažnju na Referendum o Vojvodini Nenada Čanka
iz 1991. godine, čija je suština da posle raspada SFRJ, Vojvodina ima
pravo da traži konfederalan status u okviru Srbije sa ambicijom
samostalnosti. Optužbe na račun DSS i još nekih opozicionih stranaka
da šire paniku među građanima nisu tačne. To je isto kao da imamo
lopova u kući i da ne želimo da ga prijavimo, jer nam ukućani govore
da ih ne plašimo sa pričama o prisutnosti lopova. Građane plaše oni
koji takve poslove organizuju, a ne mi iz opozicije koji upozoravamo
na moguće posledice.

DRAGAN TODOROVIĆ:
Da je javnosti obelodanjeno da iza Statuta stoje mađarske težnje, Srbi
bi to dočekali sa velikim oprezom, oslanjajući se na istorijsko
iskustvo. Pokret 64 županije je pokušaj revizije Trijanonskog
sporazuma, i ne samo to, jer Vojvodina je njime definisana kao prostor
na kome će uticaji Nemačke i Mađarske biti dominantni. U skladu sa tim
planom Srbija će od EU dobiti zahtev da plati odštetu svim Nemcima
koji su iz Vojvodine posle rata otišli; za razliku od Češke koja nije
pristala da potpiše Lisabonski sporazum dok nije dobila obećanje da
neće imati obavezu da isplaćuje ratnu odštetu Nemcima.

U osnovi ideje pridruživanja Vojvodine mađarskim i rumunskim
županijama je davnašnja želja za obnovom Austro-Ugarske. Koliko je s
obzirom na to Vojvodini "preostalo" autonomije?

ALEKSANDAR VUČIĆ:
Sve to što se dešava samo pokazuje koliko je loša situacija u državi.
Mislim da niko nije ni pitao nacionalne manjine koji žive na području
Vojvodine da li se slažu sa poslednjim postupcima vlasti. Ti ljudi
jednako teško žive koliko i Srbi. Ne mislim da je to interes
nacionalnih manjina, već političke elite DS. Oni skupštinski amandmani
nisu bili SPS-ovi, već amandmani DS-a. Dali su SPS-u da to potpiše kao
njihovo, da ne bi ispalo da DS sam sebi podnosi amandmane.

MILOŠ ALIGRUDIĆ:
Nadam se da separatističke ideje u Vojvodini nemaju podršku u
građanstvu. Ta priča nije naivna. Mera kompromisa unutar DS rađena je
na štetu države. Ta mera je nađena između onih koji su nekada
zagovarali ekstremne stavove čime se danas ponose i onih koji su
navodno za poštovanje pravnog poretka Srbije. Taj kompromis je jedan
hibrid od koga je ozbiljnom čoveku muka, pa svaki građanin, realno
gledano, treba toga da se uplaši. Taj hibrid, mislim na Statut, ne
kaže da će se Vojvodina odvojiti od Srbije, ali je stvorena osnova da
se jednog dana tako nešto i dogodi.

DRAGAN TODOROVIĆ:
Već sada postoje uslovi da se u perspektivi ostvare svi planovi
Mađarske u Vojvodini. U vreme Titove Jugoslavije u velikom broju
slučajeva mnogi visoki funkcioneri govorili da će Srbija biti od Užica
do Beograda. Sada govorimo o projektu svođenja granica na
prekumanovsku Srbiju, a o daljem procesu dezintegracija već su se
izjasnili pojedini poslanici napominjujući mogućnost stvaranja raške
oblasti, Niša i okoline, Šumadije. U toj perspektivi jasno je kome je
i koliko preostalo autonomije.

Da li bismo u tom scenariju prvo mogli da odgledamo formiranje novih
teritorijalnih autonomija manjina?

ALEKSANDAR VUČIĆ:
Mislim da su birači pojedinih stranaka vladajućih koalicija obmanuti.
Oni koji su glasali za SPS nisu glasali za ovakve oblike autonomija,
niti za ovakav Statut. Setite se da su članovi istog tog SPS-a pre 20
godina organizovali proteste protiv ovog što je danas nametnuto. Ovaj
današnji oblik je mnogo gori od onog ranije. Neki glasači DS-a jesu, a
neki nisu glasali za ovo što ta stranka danas radi. Bez ikakve sumnje
ljudi su obmanuti. Niko nema racionalan odgovor. Niko ne zna šta je to
dobila Vojvodina a šta Srbija. Nikome nije jasno. Samo lupetaju
gluposti o decentralizaciji. Kao što sam rekao, postoji samo jedan
glavni cilj, a to je formiranje još jedne pljačkaške vlade kako bi
moglo da se nastavi sa rasturanjem Srbije. To je ono što je danas
ključni problem današnje Srbije.

MILOŠ ALIGRUDIĆ:
Glavna opasnost usvojenog Statuta jeste nefunkcionalnost rada, rušenje
pravnog sistema Srbije, destabilizacija tržišta i ekonomskog razvoja
Srbije, što će se direktno odraziti na građane; i sve to čini se na
protivustavan način. Ideja regionalizacije Srbije postojala je kod
DSS-a, ali ona nije dovodila teritorijalni integritet naše države u
pitanje niti je bilo priče o nezavisnosti Kosmeta. Ideja je bila da se
regionalizacijom štiti teritorijalni intergitet i da se ojača
funkcionisanje lokalne samouprave u celoj Srbiji. Nemam ništa protiv
decentralizacije, ali ona ne sme da buda vezana za rasparčavanje
države. Nadam se da će građani shvatiti, a pogotovo oni koji žive na
teritoriji Vojvodine, da ovakve teritorijalne autonomije nemaju veze
sa boljim životom građana nego sa hohštaplerajem i nadam se da nismo
predaleko otišli, kako bi stvari mogle da se poprave posle sledećih
izbora. Cilj ove vlasti je da pojedine dobro isplative poslove prebaci
na pokrajinske nadležnosti.

DRAGAN TODOROVIĆ:
Kada se realizuje plan stvaranja nove federalne jedinice, formiranje
novih teritorijalnih autonomija postaje činjenica. U zaključcima
donetim na Američkom kongresu 1992. godine stoji da će nakon uvođenja
autonomije na Kosovu, Mađari zahtevati Bačku. Paralelno sa ovim
zahtevima predviđeno je da Evropa krene sa obećanjima od ukidanja
ekonomske blokade do pomoći za oporavak privrede. Dakle, plan koji mi
u perspektivi naziremo, odavno je skovan.
Više u 92. broju magazina "Pečat"
Nema komentara >>


1. Lune dana 04. decembar 2009 u 14:06: Vaš komentar čeka na
moderaciju od strane administratora.

*Madjari ce zahtevati Backu*...pa nisu Madjari krivi sto su svi
gore imenovani politicari odustali od *reciprociteta* i vrlo legitimno
pristupili *regionalizaciji* sa zahtevom..*Mi hocemo RSK*...kao vrsta
*ucinkovitog koraka u diplomatiji*. Sve se cini da u vreme *posle
Titove* Jugoslavije, svi grupno prave srbiju ne od Uzica, nego od
Topole pa do Kalemegdana, sa *regijom* ..*AP Krug dvojke.*.

Subota, 07 Studeni 2009

Ili... HRVATSKI IZBORNI CIRKUS... s namjerom kreiranje političke apatije naroda. Da što manje građana izađe na birališta da se lakše proguraju NEnarodni i ANTInarodni kandidati - tuđih interesa! Ako pogledate tko se sve kandidirao, postaje vam SVE jasno. S koca konopca... "kandidati" i cirkusanti i šarlatani, gore nego na srednjovjekovnom vašaru... A tzv. "ozbiljni pretedenti" na hrvatski predsjednički tron - sve agenti židovstva (cionistički isprtci) - neprijatelja Hrvata! Psihijatar Rašković 1991 godine, reče za Srbe iz Hrvatske "da su Srbi lud narod"!! Jesu li i Hrvati lud narod? Pogledajmo tko su "mandžurijski kandidati"? Počnimo redom... Uglavnom, Hrvati imaju više od tri sumnjiva židovska kandidata, ovoliko žido kandidata ne bude ni na "izborima" za predsjednika terorističkog, samozvanog "izraela"!!

Pridružen/a: 04. 12. 2005. (17:27:57)
Postovi: 3686


Pretvorbeni kriminalci bahato se smješkaju, skinut ću im taj osmijeh s lica

„Moj je otac osnovao IGM Tounj, trideset godina borio se za svakog radnika, za svako radno mjesto, izgradio je cijeli Tounj. A onda su došli novi vlasnici, tvornice danas više nema, Tounjci su nezaposleni. I sada, nakon dvadeset godina, Tounjci su se sjetili mog oca Josipa Franjkovića i prošle su mi nedjelje uručili plaketu u znak zahvalnosti za njegov rad. To je lijepo, ali tvornice više nema. To više nikada ne smijemo dopustiti i zato pobijedite na izborima!” – poručila je Berislava Gerovac Ivi Josipoviću u centru Ogulina.
Pretvorbeni kriminalci bahato se smješkaju, skinuti ću im taj osmjeh s lica
Njoj i Ogulincima Josipović je zahvalio što su u tako velikome broju pristupili njegovu savezu za pravdu. „Hrvatska je opljačkana, Hrvatska je izgubila 400 tisuća radnih mjesta. Oni koji su se od propasti poduzeća obogatili, bahato se smješkaju. Ali ja ću im taj smiješak skinuti s lica. Ne bojte se! Imamo snage, morala, hrabrosti i srca da ih pobijedimo. I da više nikad u Hrvatskoj ne vidimo da itko kopa po kantama za smeće; 27. prosinca birajmo svjetlo, bolju budućnost za Hrvatsku!“ – naglasio je Ivo Josipović.
Susret s trgovcima i građanima na ogulinskoj tržnici počeo je veselim uzvikom trgovca ribom iz Novalje Miroslava Dabe: „Ivo, pobijedit ćete! Nema tko drugi, možete već početi slaviti!“ Nakon razgovora i iskaza potpore iznimno velikog broja Ogulinaca, Ivo Josipoivć je za TV postaju „4 rijeke“ kratko izjavio: „Pravda za Hrvatsku Ogulincima znači isto što i svima u Hrvatskoj – bolje gospodarstvo, bolja načela kojima ćemo iskorijeniti korupciju i nepravdu. Pravda za Hrvatsku znači da svi imaju priliku raditi i graditi bolji život za sebe i svoje najbliže.“
Predstavljajući svoj program na Radio Ogulinu, Josipović je komentirao jučerašnje smjene na HRT-u: „Čovjek nije trebao biti veliki analitičar da shvati kako je program bio neprofesionalan i pristran u korist jednoga kandidata za predsjednika Republike.“
O zahtjevu za smjenom ministra Božidara Kalmete, rekao je: „Kad je netko šef tako velikog resora u kojem je bilo tako puno strašnih afera, onda sigurno postoji njegova, ne samo moralna nego i politička odgovornost. Prema tome, uvjeti za Kalmetinu smjenu su ostvareni.“

Ivo Josipović obišao je još i Josipdol, a danas poslijepodne boravit će u Karlovcu i u Dugoj Resi.

Dragutin Babić: "Odnos Hrvata i Srba najranjiviji"
image Dragutin Babić / slobodnadalmacija

24SI - Srbi u Hrvatskoj su nakon rata u bivšoj SFRJ više od pripadnika ostalih manjina usmjereni na prijateljstva sa "svojima", smatra sociolog Dragutin Babić.
Naučni saradnik u Institutu za migracije i narodnosti, Dragutin Babić kaže da se na osnovu rezultata istraživanja o nacionlnim manjinama, koje se bavilo posljedicama raspada SFRJ i promjene sistema, najviše raspadom porodice, došlo do zaključka da je dubina poremećaja najteža u hrvatsko-srpskim odnosima, iako ni druge nacionalne zajednice tu nisu pošteđene.
Babić objašnjava da su, kako se intenzivirao etnonacionalizam, najprije srpski, a onda hrvatski, mješoviti brakovi su predstavljeni i "objašnjeni" kao nužno zlo i remetilački faktor koji "narušava našu nacionalnu čistoću".
Međutim, velika većina ispitanika rekla je da i nakon traumatičnih ratnih zbivanja još uvijek ima prijatelje različitih nacionalnosti.
"Ipak, postoje i razlike u odgovorima između ispitanika srpske nacionalnosti i pripadnika ostalih nacionalnih manjina. Srbi su nakon rata znatno više od pripadnika ostalih anketiranih nacionalnih manjina usmjereni na druženje i prijateljevanje sa "svojima". Pritom, Srbi sa bivših ratnih prostora to čine još izrazitije u odnosu na Srbe izvan ratnih prostora", kaže Babić.
On objašnjava da su ratna događanja isključila segmente srpske populacije, naročito na bivšim ratnim prostorima, ili barem znatno reducirala njihovo učestvovanje u glavnim tokovima hrvatskog društva.
"Pored političkih i ratnih aktivnosti pobunjenih Srba, tome je u značajnoj mjeri pridonijela i politika vladajućih u Hrvatskoj. U njihovim je istupima i operativnim aktivnostima bila evidentna etnocentrična politika koja je bila posebno netolerantna prema Srbima", rekao je Babić.
Ipak, Babić smatra da relativno nizak procenat tvrdokornih, koji sa drugima žele imati, kako bi se to reklo, što manje posla, ohrabruje ali objašnjava da je rat je pokazao da treba biti oprezan pri mišljenju o brzom "popravljanju" situacije.
"Ono što je u dugom razdoblju građeno ne može biti njime uništeno, ali može biti znatno narušeno, pa zato ne treba imati iluzija o brzoj i bezbolnoj regeneraciji tih mreža. Ohrabruje ipak uzlazna linija i postupno, iako često sporo poboljšanje međunacionalnih odnosa, posebno Hrvata i Srba", smatra Babi

Уз одобравање свих присутних и упозоравањем да несме бити „поделе на дођоше и нађоше“, председник Вулин је завршио, како је и почео, „ моји земљаци из ове равнице и земљаци из оних брда“.

RSK....?????

*Iako je gotovo sigurno da Mira Marković duboko veruje u ono što piše i govori, u njenom opisu sleda događaja, nama stalno nedostaje jedna karika. Mi nikako ne uviđamo u svim tim objašnjenjima kako je došlo do prerastanja pravedne borbe za ravnopravnost naroda i država u nacionalizam. Zašto ona ne vidi drugo rešenje za srpski narod u Hrvatskoj osim rata i zašto se nije prihvatio Mesićev plan?[2] Od kog trenutka JNA smatra da treba da štiti narod, a kada je shvatila da je samo štitila pojam Jugoslavije? Šta su tačno htele sve te nacionalističke vođe? Šta su strane diplomate savetovale Beogradu što je ona videla kao gubljenje suvereniteta? Na koji način su od centralističke komunikacione šeme u kojoj je država izvor i kontrolor informacija, u intervalu od 1989. do 1990. petokolonaški mediji dobili većinsku zastupljenost, a time i uticaj? Kako i zašto je samo uvođenje višepartijskog sistema prouzrokovalo mržnju, rat, kriminal i bedu? Šta je konkretno izmenjeno u Ustavu 1990, pa se smatra da je uveden kapitalizam? I kao u slučaju partijskog pluralizma, na koji način je on samim svojim uvođenjem doveo do pomenutih posledica?

Uzmemo li u obzir da je Mira Marković bila profesor na univerzitetu, pisala udžbenik iz sociologije, bila predsednik komisije za ideologiju i konstantno politički aktivna, u izostajanju preciznijih i obuhvatnijih objašnjenja procesa koje bi ona kao sociolog trebalo da uočava i uvažava, možemo videti upravo proces mitologizovanja gde se suština stvari svodi na njihovo poreklo (Cassirer 1972: 176). Odnosno, ono što je prethodilo – uvođenje višepartijskog sistema i kapitalizma, uzrok je svega što je usledilo. Cilj je prikrivanje određenih uzročnih činjenica i opravdanje posledičnog stanja.

Međutim, u ovom slučaju može postojati i psihološki mehanizam potiskivanja, odnosno neprihvatanja mogućnosti da su akcijama 1980-ih i 1989. pokrenuti procesi sa nenameravanim i neželjenim posledicama. Mada, kao što Kasirer primećuje, u društvu ima logike kao u fizičkom svetu, i zakona koji se ne smeju nekažnjeno kršiti. On podseća na Bekonovu izjavu da moramo naučiti da se povinujemo zakonima društva, pre no što se latimo posla da njime vladamo (Cassirer 1972: 285). Tako bi i naučnici i političari koji se bave upravo društvom, trebalo da imaju svest o tome i bar u nekoj meri sposobnost anticipacije.

Sve ovo nikako ne isključuje njenu bezrezervnu veru u opisan poredak sveta, raspodelu uloga, spremnost da umre za socijalizam i Jugoslaviju kao i čvrst optimizam da u njegovom pravcu delaju sve društvene, ali i natprirodne sile. Na ovom mestu bih navela mišljenje Sorela o optimistima u politici koji se još i domognu vlasti: »U politici je optimist opasan čovek (...). Njemu se čini da njegovi planovi u sebi nose snagu koja ih vodi ostvarenju zbog toga što su namenjeni stvaranju sretnijih ljudi (...). On mora brzo priznati da se društvene promene ne ostvaruju onako lako kao što je zamislio. Tada tvrdi da su savremenici krivi za njegova razočaranja, umesto da razvoj događaja objasni istorijskim nužnostima. Rado bi uklonio ljude čija mu se loša volja čini opasnom za svačiju sreću. Za vreme strahovlade najviše su krvi prolili upravo oni koji su najjače želeli sebi sličnima omogućiti da uživaju u zlatnom dobu, o kojem su sanjali: optimisti, idealisti i senzibilni bili su toliko neumoljiviji što su više težili za sveopštom srećom« Sorel (1980: 8–9).

Opasno je preneti ontološku borbu dobra i zla u aktivnu politiku i još u to uključiti celokupno javno mnjenje aktivnom i upornom propagandom. Posledice su ozbiljne i dugotrajne, nezavisno od moći koju želimo ili ne želimo da joj pripišemo. Kasirer (Cassirer 1972) smatra da politiku treba osloboditi mitova tako da bude egzaktna i pozitivna, mada, pitanje je da li je moguće postojanje čisto racionalne društveno-političke stvarnosti i šta bi to značilo. Da li je Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija mogla biti uspostavljena na takvim principima bez Tita kao simbola bratstva i jedinstva i glavnog integrativnog elementa? Kako bi ona izgledala, koliko bi trajala i kakav bi joj bio epilog? Da li je imaginarno i mitološko suštastveno ljudskom društvu kao što je religioznost suštastvena ljudskoj jedinki, a čijih modela i mehanizama postajemo svesni samom njihovom prevaziđenošću, u trenucima u kojima se oni već transformišu? Ako ništa drugo, bilo bi korisno proučavati svaki novoosvešćeni mit, barem onolikim intenzitetom, kolikim je bio propagiran.*

Povijesno gledano, Aleksandar Karađorđević je najveće zlo koje je zadesilo Srbiju i posijalo klicu buduće nacionalne netrpeljivosti Srba i Hrvata.
Da je 1928 realizirana ne bi uopće došlo do ovog rata 1991.
Stjepan Radić i njegov prijašnji ljuti neprijatelj , srpski extremist Svetozar Pribićević postigli su međusobni sporazum i odlučili izaći zajedno na izbore. Pobjeda im je bila osigurana, a 1928 je predstavljalo povijesni dogovor Srba i Hrvata. Pribićević je rekao da će pristati na to da Hrvatska ima visok stupanj autonomije da ima svoga Bana i Sabor. S druge strane Radić je prihvatio srpsku dinastiju, prihvatio konstitutivnost Srba i njihov reciprocitet u tijelima hrvatske uprave i vlasti.
Međutim, tim dogovorom, dinastija gubi moć. Koalicija bi imala apsolutnu većinu i dvor bi značajno izgubio utjecaj na politička događanja.

Tako da Alexandar naređuje atentat na Stjepana Radića i sve propada . Tada počinje mržnja, počinju emigracije, kralj uvodi diktaturu i stvara se sve ono što je kasnije poslužilo kao osnova NDH.

No, dokaz da ima pravde i Boga je atentat u Marseillu gdje je tiranin likvidiran.
Početak kraja Srbije je bilo ubojstvo Obrenovića, i mislim da se ta sramota nikad neće sprati sa lica srpskog naroda. Ubijanje (i to vrlo brutalno) pozitivnog proeuropskog vladara i dovođenja na vlast dinastije čiji je imperativ bio velikosrpska ideja je bio uvod u katastrofu.
Da li je bio mason ne znam, znam samo da je on svemu kriv.

Stanje Sovjetske Rusije za vreme Građanskog Rata — »Nep« — Zaključak.

Preostaje još da bacimo jedan letimičan pogled na stanje Sovjetske Rusije za vreme Građanskog Rata, i to držeći se samo najglavnijih činjenica i najkrupnijih događajâ.

Utopističko shvatanje, uz nedostatak sredstava i nečuvene poteškoće i borbe, to su glavni momenti ovog prvog razdoblja boljševizma. Sovjetska Vlada nalazila se u položaju opsednute tvrđave, a u njoj su i ona i Komunistička Stranka ubrzo ostale izolovane te imale da prežive niz najoštrijih napadaja i spolja i iznutra. Godina Osamnaesta bila je doba revolucijonarnog oduševljenja, delirijuma, doba anarhije i kaosa. Teškoće, i udari spolja i iznutra, počinju da deluju otrežnjujući, u pravcu vaspostavljanja reda i sistema, te promišljenosti i samoograničavanja, i — napokon — kompromisâ. Prvo je crvenu gardu zamenila crvena vojska; onda se po fabrikama i u administraciji počela da razvija disciplina, te okrutne mere da primenjuju nesamo prema protivnicima nego i prema svojima. Tako se, namesto revolucijonarnog romantizma i utopičnog komunizma, stvara ratni komunizam: »Sve za rat, sve za pobedu!« — postalo je lozinkom komunista u borbi sa pasivnim otporom intelektualaca i buržoazije, sa propagandom socijalista među seljacima i radnicima pod zastavom Ustavotvorne Skupštine, u borbi sa zaverama i seljačkim bunama, i radničkim štrajkovima, sa ofanzivom belih generalâ, intervencijom Antante, istupom češkoslovačkih legijâ. Godine 1918 do 20 bile su pretežno te ratne godine komunizma.

Kao glavno borbeno sredstvo primenjuje se koncentracija vlasti, — diktatura. U sovjetima, izabranim bilo od radionica, radnja, i nadleštava, bilo od seoskih skupština, prema samom ustavu R. S. F. S. R. (Ruske Socijalističke Federativne Sovjetske Republike), primljenom 20. jula 1918 na petom Sveruskom Kongresu Sovjeta, odlučno prevlađuju radnici nad seljacima; a u samom radničkom staležu stvara se diktatura komunista, kao borbene avangarde proletarijata. U stranci se zavode najstroža disciplina i hijerarhija. »Ce-ka« (t. j. Centralni Komitet) gospodari nad Strankom; nad Cekom stoji predsedništvo (docnije »Politbiro«); a nad svima vlada Ljenjin, crveni Car i crveni Papa u isti mah, budući da je Rusija, baš kao i Vizantija, stalno naklonjena cesaropapizmu. Samo na taj način bilo je mogućno voditi borbu gotovo sa celim svetom. Sve druge grupe ili su morale biti uklonjene, ili su se imale pokoriti. Tako odmah propadaju kadeti, pa »en-esi« (narodni socijalisti), pa plehanovci, dok socijalisti-revolucijonari, socijal-demokrate, levi »es-eri« (nakon svoje bune), i anarhiste, jedva životare, uvek pod damoklovim mačem konačnog raspuštanja svojih organizacija, progona, zatvaranja, čak i smrtnih kazni nad svojim pristašama, te obustavljanja listova, plenjenja knjiga, i t. d.. Sve se ove mere često i faktički primenjuju protivu socijalističkih stranaka i grupâ. Vanstranački elementi se jedino trpe, jer bez njih nema ništa, budući da oni sačinjavaju pretežnu većinu naroda; ali se oni ne puštaju na upravu, i od njih se javljaju i u lokalnim sovjetima samo poslušni ljudi, bez karaktera i bez svojih misli. Da bi se ovo postiglo, izbori se priređuju na naročit način: glasa se otvoreno pod nadzorom vladinih Ijudi, čak i agenata političke policije (»Če-ka«); nezgodni i nepoćudni sovjeti se prosto raspuštaju, a novi izbori zabranjuju, ako nema izgleda za izborni uspeh komunista. Sve se to takoreći podrazumeva u znaku diktature vlasti: ona traži ukidanje građanskih sloboda, koje se izvodi potpuno dosledno i bez ikakve sentimentalnosti. Naročito važnu ulogu u tomu smislu odigrale su čuvene »Izvanredne komisije za suzbijanje kontrarevolucije« (»Če-ka«), čiji je okrutni rad nadmašio strahote sviju organa političke policije makoga doba i makojeg naroda.

Da bi se selo potčinilo diktaturi, te da bi davalo u prvom redu potrebne sirovine za ishranu vojske, radništva, i administrativnog osoblja, upotrebljava se, na jednoj strani, sistem sejanja mržnje između bogatih i siromašnih seljaka (obrazovanje t. zv. »kombjeda«, t. j. odborâ siromašnih seljaka), a na drugoj strani sistem ratnih ekspedicija radnika i vojske protiv sela, da se od »bogataša« oduzme višak hleba i žita. Ima jedna znamenita boljševička brošura iz godine 1919, u kojoj je odlično i iz prve ruke prikazan taj strašan rat između varoši i sela Sovjetske Rusije, u svrsi da se revolucijonizira selo i da se od njega uzme hrana.

Koncentracija vlasti i diktatura, u cilju što bolje odbrane, pa i navale, a u vezi sa ekonomskim utopizmom boljševika, dovodi do niza okrutnih mera na ekonomskom polju: nacijonalizuje se velik deo industrije i trgovine, te uništava privatni trgovački aparat. Uz politički, besni i ekonomski teror širom cele Rusije, te — uz (neizbežno) učešće velikog broja bandita, bivših carskih policajaca i špijuna, i svakojakih perverznih i patoloških tipova — dobija karakter neverovatno strašnog i krvavog pokolja, u kojem više stra; daju slučajne žrtve nego stvarni kontrarevolucijonari i borci protivu Sovjetske Vlade. Stvara se monopol aparata nesamo propagande nego i misli, pa budući da Ruska Revolucija od svoga početka ima međunarodni karakter, propaganda se iznosi i napolje, van granica Rusije. Njoj je u prvom redu namenjen opsežni i skupi eksperimenat III (komunističke) Internacijonale, stvorene baš u vreme kad na sve strane besni Građanski Rat (marta 1919).

Treća — Komunistička — Internacijonala, to je bio međunarodni savez komunističkih stranaka raznih država i naroda, u koji su, pored belih, stupile i organizacije ljudi crne i žute masti (Kineza i Japanaca, Crnaca i Malajaca). Njen je cilj da se, s pomoću održavanja i izazivanja socijalnih i nacijonalnih konflikata, propagandom i podmićivanjem, izazove Svetska Revolucija, radi konačnog oslobođenja svih potlačenih, bez obzira nesamo na staleže i narodnost nego i na rasu. Organizacija je izvedena čisto centralistički: sve je u njoj u znaku diktature Moskovske Centrale, ili još tačnije, malobrojnog predsedništva ove Centrale; sloboda diskusije posve je isključena. Uz Treću Internacijonalu osnovane su još i posebne Internacijonale: Sindikalna, Ženska, Komunističkih Saveza Mladeži; najzad i Seljačka, u kojoj su doduše zastupljene i neke posve nekomunističke stranke, ali na čelu koje stoje također ljudi Treće Internacijonale, koja uglavnome i daje direktive, jer osnovna misao Komunističke Stranke i Treće Internacijonale, pozajmljena od ruskog narodnjaštva, jeste: da samo Savez Radnika i Siromašnih Seljaka može dovesti do socijalne Revolucije. Iako članovi organizacije plaćaju članarinu, i skupljaju priloge, ipak glavni deo golemih troškova podmiruje ruska državna blagajna.

Ceo sistem predstavlja zaokrugljenu celinu i logički se razvija iz stvarnog odnosa snaga i momentalnog položaja boljševika i njihove vlade. Smešni su zaštitnici boljševizma, kad tvrde da strahote sovjetskog režima nisu postojale, da su to puke izmišljotine »belih gardista«. Te su strahote bile doista užasne, ružne, dalekosežne, i sramotne. Ali to je bila prirodna posledica jednog strašnog prevrata, jednog u suštini stvari preokreta sviju vrednosti (»Umwertung aller Werte«), kakav nije video svet od vremena pojave hrišćanstva. Sasvim je drugo pitanje, da li je taj preokret bio potreban, i da Ii će rezultati opravdati goleme žrtve, t. j. da li nije suviše skupo plaćeno socijalno iskustvo boljševizma koje smo dobili?... U to se mi ovde nećemo upuštati; a i bilo bi prerano, jer će nato tek budućnost moći da dâ pozitivne i konačne odgovore. Pouzdano je, međutim, da je građanski rat, sledujući Svetskome Ratu, uz primenu često bez potrebe nasilnih i nepromišljenih mera od strane Sovjetske Vlade, doveo do nečuvenog osiromašenja Rusije, do propasti narodnog gospodarstva, i do ogromnih žrtava u ljudima i stvarima, do strašnog gladovanja i patnja većine varoškog stanovništva, što je sve postalo uzrokom varvarizovanja života i nazatka u svima pravcima. Koliko je narod doveden do očajanja i besa, to su naročito lepo pokazali strašni neredi godine 1921 (februara i marta), poimence Kronštatska Buna mornara, koji su inače bili — prema poznatoj reči Kerjenskog, koju su prihvatili boljševici — »lepota i dika, Ruske Revolucije«. Ta je buna bila za boljševike veoma ozbiljan memento, i poslužila im je kao znak da je vreme za promenu pravca. I tada je doista, prema zamisli Ljenjinovoj, došao Nep, »Nova Ekonomska Politika«, t. j. povlačenje pred »sitnoburžoaskom stihijom«, a delomično i pred kapitalizmom uopšte: dopuštena je privatna unutrašnja trgovina naveliko i malo, data izvesna sloboda zanatlijama, denacijonalizovane su neke grane industrije i većina gradskih nekretnina.

»Nep« je, u kritičnom času, spasao boljševike i Sovjetsku Vladu, i Rusija je počela da se brzo oporavlja, bez obzira na strašnu glad 1921, za koju — pored prirode — nesumnjivo snose dobar deo odgovornosti i boljševici. Francuski političar Erijo (Herriot), koji je posetio Rusiju godinu i po dana nakon objave »Nep«-a, svedoči, između ostalih, o uticaju i rezultatima ove značajne reforme, na kojoj se ovde ne možemo duže zadržavati.

U isto vreme, naporedo sa »Nep«-om, date su i seljacima, u njihovim lokalnim poslovima, razne slobode, dok strah od socijalne restauracije i dalje obezbeđuje njihovu neutralnost prema boljševičkoj vladi. U varošima, i u državi kao celini, boljševici nastavljaju vladu bez ikakvih znatnijih smetnja, oslanjajući se i dalje na sjajnu organizaciju, na diktatorsku koncentraciju svojih snaga i vlasti, te nedopuštajući protivnicima nikakve kritike svoga rada. Ipak, izvesni znaci pokazuju da se sistem »Nep«-a provodi polako i na drugim područjima sovjetske politike, te je naročito karakteristično nastojanje boljševika da privuku što veći broj intelektualaca na njihova ranija mesta, bez obzira da li se oduševljavaju za sovjetski režim ili ostaju neutralni, vršeći svoj stručni ili redovni posao.

Zasad je još teško neutralnome posmatraču razaznati se u oprečnim mišljenjima koja se čuju sa raznih strana o onome što se dešava danas u Rusiji, te naći istinu između slavopoja i proklinjanja Sovjeta i njihovih glavnih predstavnika. Ako se držimo stare mudrosti, da se po plodovima poznaje drvo, onda moramo reći, da su dosada plodovi bili dosta loši. Možda će se oni u toku vremena popraviti. Život pobeđuje opake teorije i leči teške rane na narodnome telu. Niko ne može reći unapred, kako će teći proces toga lečenja i preobražaja narodnog organizma u današnjoj Rusiji. Jedno ipak izgleda potpuno sigurno: da neće uspeti nikakva restauracija. Nju zaista i ne treba želeti. Rusija je, uglavnom, seljačka zemlja, kao i Jugoslavija, pa su njeni životni problemi, većinom, tesno vezani sa osvešćivanjem i razvitkom seljačkih masa, sa jačanjem individualnosti seljaka i njegova zdrava razuma. To je proces dug i postepen, ali će on vratiti društvo na prirodan put pre ili posle; a taj prirodni put ne vodi unatrag u apsolutnom smislu, iako možda ne zadovoljava radikalne boljševičke teoretičare. Taj prirodni put nalazi se svakako negde na glavnome drumu svetske demokratije, i na njemu će se opet naći preporođeni, nadajmo se, i jugoslovenski i ruski narod.

je na tv RTS..*ustvrdio* da je Srbima neko *dosapnuo* da glasaju za Ivu Josipovica...jer bolja je i Hratska ustaska desnica nego bilo kava levica...pa i najgora ili najbolja...koliko je bio u pravu videlo se na rezultatima izbora u Hrvatskoj, Savo nam duguje odgovor...*tko je* dosapnuo hrvatsom pucanstvu da glasa za Ivu Josipovica...?


* Ceda nam ga kroji pa nam lepo stoji*...i u 2010.....

18. februar 2005.
GLUPSON
Čedomir Jovanović predlaže Srbima sa Kosmeta da prodaju imovinu i presele se u Srbiju kako bismo što pre ušli u EU?!

BEOGRAD - Bivši potpredsednik Vlade i bivši član DS-a Čedomir Jovanović, posle iznenadnog povratka u politiku, odlučio je da pruži svoj doprinos rešenju problema Kosmeta. On je tako u sredu uveče u zaječarskom pozorištu predstavio javnosti sasvim novu "genijalnu" ideju. Jovanović, naime, kaže da je najbolje rešenje za Kosmet da preostalo srpsko stanovništvo rasproda svoju imovinu i da se iseli u centralnu Srbiju.

Tim potezom bi, kako je objasnio Čeda, Srbi sa Kosmeta pomogli svojoj zemlji da uđe u EU najduže za dve godine?! Usput bi, tvrdi Jovanović, bili obezbeđeni i oni koji nisu pristali da napuste svoja ognjišta, jer Albanci više ne bi bili ljuti na njih i ne bi ih dirali!

Čista budalaština

Predstavnici Srba na Kosmetu i političari koji se godinama bave problemom južne srpske pokrajine ocenjuju ovu "genijalnu" ideju kao "najobičniju glupost i budalaštinu". Milan Ivanović, predsednik Srpskog nacionalnog veća severnog Kosova, kaže za Kurir da je Jovanovićeva ideja uvreda za narod i "čist bezobrazluk".

- Treba pitati tog Jovanovića da li bi svom dedi i svojoj babi poručio da prodaju svoju imovinu kada bi se njihovo selo našlo u situaciji u kojoj je Kosovo. Strašno je tražiti od ljudi da se odreknu svog ognjišta, porekla i otadžbine. Pa kada bi takvi odlučivali, Novi Pazar bi bio poklonjen Bosni, Vojvodina Mađarima, verujem da se ni Hrvati ne bi bunili da im se da jedan deo, kao ni ostali naši susedi. Odavno nisam čuo toliku količinu neznanja, bezobrazluka i mržnje prema svemu što predstavlja nacionalno pitanje Srbije - naglašava Ivanović.
Direktor Foruma za međuetničke odnose Dušan Janjić tvrdi da je Jovanovićevu ideju čuo ranije od "pojedinih američkih novinara i albanskih lobista". Janjić naglašava da poklanjanje Kosmeta Albancima nije realna opcija, i tvrdi da se Jovanović "bavi crnim humorom".
Lečić: Nije dobro shvaćeno!
Bivši ministar kulture Branislav Lečić, član Liberalno-demokratske frakcije u DS-u, kaže za Kurir da govor Čedomira Jovanovića u zaječarskom pozorištu nije shvatio kao poziv na odricanje Srbije od Kosmeta.
- Bio sam na toj tribini, ali nisam na taj način shvatio Čedinu poruku. Naša politika zasniva se na insistiranju na apsolutnom poštovanju svih demokratskih standarda. Tražimo ispunjavanje svih civilizacijskih prava za sve Srbe, bez obzira na to gde žive. Naravno da bi najbolje bilo kada bi Srbija ušla u Evropsku uniju zajedno sa Kosovom i Metohijom. Rešenje za Kosmet mora biti pronađeno u direktnom dijalogu Srba i Albanaca - objašnjava Lečić.
- Čak i albanski lobisti nude Srbiji za Kosovo između dve i četiri milijarde dolara, a Čeda bi ga očigledno dao za daleko manju cenu. On verovatno zna zašto to radi, ali prodaja teritorije nije dobro rešenje. Takve tvrdnje shvatam kao cinični odnos prema svemu što Kosmet predstavlja i ljudima koji tamo žive - kaže Janjić. On naglašava da Kosmet nije izgubljen za Srbiju i da je pojačani ekonomski razvoj jedan od načina da Srbija obezbedi svoje "prisustvo" na tom prostoru.

Kosovo je Srbija

U Koordinacionom centru za KiM juče niko nije želeo da komentariše ideju Čedomira Jovanovića o poklanjanju južne srpske pokrajine Albancima.
- Naša politika je određena odlukama Vlade i Skupštine Srbije i prostor Kosmeta posmatramo jedino kao sastavni deo Srbije - kratko nam je rečeno u Koordinacionom centru.
Branko Radujko, savetnik predsednika Srbije za regionalna pitanja, smatra da je ideja Čedomira Jovanovića o raseljavanju Srba sa Kosmeta u centralnu Srbiju neprihvatljiva po svim evropskim standardima.
- Sigurno je da strateški cilj ove zemlje predstavlja članstvo u EU. Ipak, problem Kosmeta je problem regiona i same Evrope, pa se ne može rešavati na prečac predlozima koji ne garantuju stabilnost. Takođe ne mislim da je preseljenje stanovništva održivo i po evropskim standardima prihvatljivo rešenje - zaključuje Radujko.

(D. V. - J. P.)