Komunisti Republike Srpske Krajine

Milan Šakić - Mićun (1915-1971) general-potpukovnik JNA i narodni heroj Jugoslavije.
Biografija [uredi]

Rođen je 24. januara 1915. godine na Udbini, kod Korenice. Potiče iz trgovačke porodice. Osnovnu školu završio je na Udbini, a zatim četiri razreda gimnazije i Učiteljsku školu u Gospiću i Karlovcu.
Još kao đak Učiteljske škole došao je u dodir sa revolucionarnim radničkim pokretom, aktivno delujući među naprednom omladinom, a naročito među svojim školskim drugovima.
Kao učitelj službovao je u selu Ondiću i Bjelovaru. Pored rada u školi aktivno je politički delovao u sredini gde je živeo. Stalno je bio u sukobu sa ondašnjim vlastima. Član Komunističke partije Jugoslavije postao je 1939. godine.
Kao rezervni potporučnik Jugoslavenske kraljevske vojske, mobilizovan je pred Aprilski rat i u vreme kapitulacije zarobljen od Nemaca, i odveden u Nemačku u zarobljeništvo. Uspeva da pobegne iz logora, i krajem jula 1941. godine dolazi u Liku.
Pošto su pripreme za oružani ustanak već bile u punom jeku, odmah se uključio u rad partijske organizacije i aktivno radio na neposrednom pokretanju ustanka na području udbinskog kotara. Kada su počele oružane akcije, Mićun je, izabran za komandanta ustaničkih snaga koje su držale položaj na Gorici, prevoju između Krbavskog i Koreničkog polja.
U septembru 1941. godine izabran je za komandanta Štaba gerilskih odreda na sektoru Udbine i okoline, tako da je u to vreme komandovao svim ustaničkim snagama u udbinskom kotaru. Pod njegovom su komandom, 2. septembra 1941. ustaničke snage zauzele Podlapaču. On je komandovao i delom ustaničkog kotara, koje su 25. novembra napadale Plitvice.
Pred kraj 1941. godine, postavljen je za komandanta Udbinskog bataljona "Krbava", koji je tek bio u formiranju. Sa njime uspeva da odbije napade neprijatelja iz Udbine na oslobođenu teritoriju i sdprečava prodor Italijana od Lovinca preko Udbine ka Korenici. U proleće 1942. godine, s bataljonom "Krbava" uspešno deluje protiv četnika na području gračačkog kotara i doprinosi sređivanju situacije u bataljonu "Gavrilo Princip" i gračačkom kotaru posle četničkog puča.
Krajem juna 1942. godine postavljen je za komandanta Drugog ličkog NOP odreda, a već u drugoj polovini avgusta iste godine za komandanta novoformirane Druge ličke proleterske brigade. Pod njegovom komandom, brigada napada Udbinu, postiže značajne uspehe u Kosinju i Pazarištu, na Kordunu kod Poloja, gde je 17. avgusta 1942. zajedno sa Četvrtom kordunaškom brigadom, razbila italijanski puk ojačan s 8 tenkova i dobila veliki ratni plen, zbog čega je bila pohvaljena od Glavnog štaba NOV i PO Hrvatske.
Sedam dana kasnije, te brigade su izvojevale značajnu pobedu zauzimanjem Tušilovića, kada su zarobile 62 ustaše, 40 žandara i 325 domobrana i zaplenile veliku količinu ratnog materijala. Značajan usph Druga lička brigada je postigla zauzimanjem Ličkog Petrovog Sela, 3. novembra 1942, Vaganca, Drežnika, Rakovice i Slunja. Tako je Druga lička brigada zahvaljujući Mićunovom uspešnom rukovođenju, postala u to vreme jedna od najboljih partizanskih brigada u Hrvatskoj.
Pred kraj 1942. godine Mićun je postavljen za načelnika štaba Šeste ličke divizije, i na toj dužnosti imao dosta udela u rukovođenju jedinicama divizije u vreme Četvrte neprijateljske ofanzive.
Kao iskusnog komandanta, Glavni štab NOV i PO Hrvatske postavio ga je krajem marta 1943. godine za komandanta Štaba kninskog operativnog sektora i postavio mu zadatak da organizuje taj štab, što je on s uspehom obavio. Ujesen iste godine nalazi se na dužnosti zamenika komandanta Trinaeste primorsko-goranske divizije, a početkom 1944. je bio komandant Devetnaeste dalmatinske divizije. Pod njegovom komandom ta divizija je postigla značajan uspeh u borbama u okruženju na Turovcu i proboju iz okruženja, februara te godine.
Početkom maja 1944. godine, Glavni štab NOV i PO Hrvatske postavio ga je za komandanta Jedanaestog hrvatskog korpusa NOVJ. Ovim korpusom uspešno je komandovao godinu dana i postigao značajne uspehe, naročito u završnim borbama za oslobođenje Like, Hrvatskog primorja i Gorskog kotara, sve do 23. marta 1945. godine, kada je korpus rasformiran.
Posle oslobođenja Jugoslavije obavljao je visoke dužnosti u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Bio je komandant divizije, komandant pozadine armije, načelnik Oficirske škole, načelnik Vojne akademije i načelnik Katedre za vojnu istoriju u Višoj vojnoj akademiji.
Zbog zdravstvenih razloga penzioniran je 1958. godine, u činu general-potpukovnika. Aktivno je radio u lovačkim organizacijama Jugoslavije. Umro je 1. avgusta 1971. godine u Beogradu.
Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 24. jula 1953. godine.

Lički narodni običaj
Joso Mraović je prije otprilike pola godine odlučio u Gospić uvesti novi običaj rukovanja guranjem prsta u anus. Odlučio je Gospićane izvući iz poslijeratne depresije ovom novom, intimnijom vrstom rukovanja. I sve bi bilo u redu da nije naletio na Ilishu Jarett, košarkašicu koja je zbog previše bavljenja sportom nije stigla upoznati s novim gospićkim običajem... lebov.blog.hr

NEČUVENA IZJAVA UDRUGA IZBJEGLIH SRBA
'Gotovina je samo jedna karika u lancu zločina protiv Srba'
15.12.2005 17:39
Više udruga Srba izbjeglih iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine uputilo je otvoreno pismo glavnoj haškoj tužiteljici Carli del Ponte u kojem upozorava da se za ratne zločine nad srpskim civilima u krajini 1995. godine ne smije suditi jedino hrvatskom generalu Anti Gotovini.
"Generalu Gotovini se na teret stavlja 150 žrtava i to onih koje su se dogodile u zoni njegove odgovornosti. Postavlja se pitanje što je s preostalih 2450 žrtava i tko je za njih odgovoran? Čini se velika nepravda da se svi zločini pripišu jednom čovjeku", kaže se u obraćanju izbjegličkih udruga glavnoj haškoj tužiteljici. Dodaje se da je "hrvatska vojna operacija 'Oluja' bila zločin širokih razmjera, a Gotovina samo jedna karika u lancu zločinačkog pothvata protiv srpskog naroda", te da se "svi sudionici u udruženom zločinu moraju privesti pravdi i zasluženo kazniti".

"Gotovina nije zapovijedao hrvatskim zrakoplovstvom koje je bombardiralo izbjegličku kolonu na Petrovačkoj cesti, gdje je poginulo više od 50 ljudi. Tko je topničkim granatama tukao izbjegličku kolonu prema Dvoru na Uni? U Petrovcu je spaljeno dvoje starih ljudi i više stotina ubijeno...", navode udruge .
Potpisani su Udruženje građana "Povratak protjeranih Krajišnika", Udruženje za pomoć izbjeglicama i prognanima iz Hrvatske, Udruženje za pomoć izbjeglicama i prognanima u SCG, Zajednica Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine u SCG, Udruženje Srba iz Hrvatske u SCG, Udruženje Srba povratnika u Bosansku Krajinu, Udruženje obitelji nestalih osoba iz Krajine, Udruženje logoraša bivših jugoslavenskih republika, Udruženje ratnih vojnih invalida i obitelji poginulih, Demokratska inicijativa Knin i Komitet za zaštitu prava i interesa raseljenih osoba i povratak u zavičaj.

САОПШТЕЊЕ СА НАУЧНОГ СКУПА
из Бање Јунакови
Имајућу у виду све што је у разним формама обзнањено у протеклих скоро двије деценије о Републици Српској Крајини, свјесни искривљивања општепознатих чињеница, посебно садашњег положаја српског народа из Крајине у Србији и могућих манипулација око његове будућности у процесу интеграције, искристалисала се идеја о потреби стварања институције, архива и библиотеке које би створиле услове за давање одговора на питања из прошлости Крајине.
Формиран је Организациони одбор научно-истраживачког пројекта Хрватско-српски сукоби у 20. вијеку.
Одбор је 28. и 29. новембра 2009. године одржао припремно савјетовање на којем је учествовало око четрдесет личности разних стручних и научних квалификација (академици, професори универзитета, доктори наука - научни радници, пензионисани генерали, публицисти, новинари и други).
Закључено је да је неопходно створити Институт за историју Српске Крајине који ће у научно-истраживачким мултидисциплинарним пројектима обрађивати и презентовати, кроз тематске научне скупове, зборнике, монографије и друге сличне публикације и аудио-видео форме прилога о узроцима, поводима и току хрватско-српског сукоба 1990-1995. године.
Организациони одбор ће 19. децембра 2009. године, на дан проглашења Републике Српске Крајине представити детаље провођења пројекта на пригодној конференцији за медије.
Организациони одбор научног скупа
У Бањи Јунаковић-Апатин
29. новембра 2009. године

ВЛАДА РСК У ПРОГОНСТВУ
18. децeмбар 2009. године
Београд
ПРЕДСЕДНИКУ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
На основу Устава Републике Српске Крајине члан 120. став 1. Влада РСК у прогонству, подноси на Устав Републике Српске Крајине, слиједећи
А М А Н Д М А Н XVII .
Члан 1. Устава Републике Српске Крајине: мења се и гласи:
„ Република Српска Крајина национална је држава српског народа свих вјероисповести и држава грађана који у њој живе.“
О б р а з л о ж е њ е
Овим амандманом Влада РСК предлаже да се прошири суверенитет српском народу који је исламизацијом, католичком мисијом и прозелитизмом, променио вјеру ,а у прошлом вијеку и нацију.Простори РСК одувијек су били насељени српском популацијом.Историјски извори новијег датума говоре о томе да на просторима РСК није било Хрвата, Бошњака или других народа који данас имају своје националне државе.
Оваквом уставно правном формулацијом позивамо све Србе који су кроз прошле вјекове промијенили вјеру и нацију нађу уточиште у изворној православној вјери, светосављу и српству које је одгајало и сачувало њихове ђедове и прађедове.
ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА РСК У ПРОГОНСТВУ
18. децeмбар 2009. године
Београд
ПРЕДСЕДНИКУ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
На основу Устава Републике Српске Крајине члан 120. став 1. Влада РСК у прогонству, подноси на Устав Републике Српске Крајине, слиједећ
А М А Н Д М А Н XVIII.
У члану 2. Устава Републике Српске Крајине,после става 2. додаје се став 3. који гласи:
„ Државни органи Републике Српске Крајине: Скуштина и Влада настављају својој рад у прогонству, због геноцида и етничког чишћења од стране хрватске државе који је извршен у периоду 1990-1995. године и окупације РСК“.

О б р а з л о ж е њ е

Овим амандманом Влада РСК предлаже да се сачува континуитет РСК, који је прекинут геноцидом и етничким чишћењем.Државни органи РСК наставиће рад у прогонству до повратка на просторе РСК и наставка рада на сопственим територијама.
ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА РСК У ПРОГОНСТВУ
18. децeмбар 2009. године
Београд

ПРЕДСЕДНИКУ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
На основу Устава Републике Српске Крајине члан 120. став 1. Влада РСК у прогонству, подноси на Устав Републике Српске Крајине, слиједећи
А М А Н Д М А Н XIX.
У члану 69. Устава Републике Српске Крајине: после ст.3. додаје се став 4. који гласи:
„ У периоду прогонства и избјеглиштва посланике ће бирати Скупштина Републике Српске Крајине, поштујући принцип равномерне заступљености српских области“.
После ст. 4. додаје се ст.5. који гласи:
„ Право на предлагање кандидата за посланике има Председник Републике РСК,Влада РСК у прогонству, 20 посланика и 5.000 грађана РСК са правом гласа“.
После ст.5. додаје се ст. 6. који гласи:
„ После престанка окупације РСК, Председник Скупштине Републике Српске Крајине расписаће опште изборе за избор посланика у Скупштину РСК, Председника Републике Српске Крајине и одборника у општинама у року од шест месеци.“
О б р а з л о ж е њ е
Овим амандманом Влада РСК предлаже да се настави континуитет рада Скупштине РСК, а да се избор посланика, изузетно од одредаба Устава РСК обави од стране Скупштине.Предлог за попуну посланика до броја 84. вршиће Кандидатска комисија Скупштине РСК, на предлог Председника Републике РСК, Владе РСК, 20 посланика и 5.000 грађана са правом гласа.
ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА РСК У ПРОГОНСТВУ
18. децeмбар 2009. године
Београд
ПРЕДСЕДНИКУ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
На основу Устава Републике Српске Крајине члан 120. став 1. Влада РСК у прогонству, подноси на Устав Републике Српске Крајине, слиједећи
А М А Н Д М А Н XX.
У члану 73.ст.1. Устава Републике Српске Крајине: ријеч: „два“ замијењује се ријечју: „седам“.
О б р а з л о ж е њ е
Овим амандманом Влада РСК предлаже да се повећа број потпредседника Скупштине РСК у прогонству са садашњих два на седам.Овом уставном изменом свака српска област имала би по једног потпреседника, осим оне која има председника.
ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА РСК У ПРОГОНСТВУ
18. децeмбар 2009. године
Београд
ПРЕДСЕДНИКУ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
На основу Устава Републике Српске Крајине члан 120. став 1. Влада РСК у прогонству, подноси на Устав Републике Српске Крајине, слиједећи
А М А Н Д М А Н XXI.
У члану 54. Устава Републике Српске Крајине: после ст.1. додаје се ст. 2. који гласи:
„ У периоду окупације РСК ништаве су све правне радње над својином, које проводе хрватски државни органи“.
Досадашњи ст.2. постаје ст. 3.
О б р а з л о ж е њ е
Овим амандманом Влада РСК предлаже да се прогласе ништавим све правне радње које проводе хрватски државни орагни у периоду окупације РСК.
Државни органи РСК преиспитаће све правне радње, по престанку окупације и успостављања суверенитета и територијалног интегритета.
ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ

kome ce naroda veruje, koga ce da slusa, za koga da glasa...? za komunisticke kukavice nece !!!!

Задарски «Бандићев» градоначелник за рушење осатака српских кућа
11. јануар 2010 - 12:27
Још један прилог мартиријуму Срба и СПЦ у Далмацији додао је ових дана задарски градоначелник, који је од неких назван «Бандићев», јер је у јеку председничке кампање био једини ХДЗ-ов градоначелник, који је отворено подржао Бандића. Он је Србе задарског краја шокирао одлуком свог Градског поглавраства о уклањању осамдесетак «ратних рушевина» тј. кућа православних Срба. Наводно Комсија за јавно здравство града Задра је утврдила да су срушене српске куће «легло штеточина и опасне за опће здравство». Сходно овој «брижној» одлуци за очекивати је да ће се «чишћење» остатака у рату разрушених српских кућа проширити и на задарско залеђе, па и Равне Котаре.
Православни Срби из Задра и околине су згрожени и шокирани оваквом одлуком. Они су у највећем броју поднели захтеве за обнову својих кућа и до скора се надали томе, што би било једино истинско и праведно решење њиховог проблема. Међутим сведоци смо да има и других «здравствених» пројеката, који ако буду реализовани могли би довести до потпуног брисања и последњих остатака о присуству и животу Срба у Задру и задарском залеђу.
Извор: Епархија далматинска

*Ko to tamo peva* da su srbi pogotovo Srbija *ratni zlocinci*, zasto ne donesu *rezoluciju* o zlocinu i genocidu u apsolutnom iznosu unistavanju proterivanju RSK…ili *besposlen pop jarice krsti* ? Srebrenica nije *statisticka opstina u Srbiji*, ima svoju supstinu u RS itd…ko to uporno *uvaljuje Srbiju*..ili bolje *uvaljuje Srbiji ?*

Srpski narod mora da ima na umu...

Mora da ima na umu *istoriju* na oju se stalno poziva, ne onu pra istoriju sa iz koje su skrenuli, nego ovu u kojoj zive. Posle zlocinackog bombardovanje Hitlerove soldateske, u Drugom svetskom ratu, usledilo je bombardovanje Amerike i njenih slugeranja u NATO, bombardovanje aerodroma Udbina, RS, Beograda i Srbije na celom njenom prostoru. Bilo je dovoljno *pet minuta vlasti* ministrovanja izdajnika ministra Vuka Draskovica i bande iz SPO pa da, agresor dobije pravo neomatanosti prolaska, bez kontrole, placanja za tranzit kroz Srbiju. Porucimo im *More NATO ne gazte oranje*, NATO udari su naneli stetu 130 milijardi dolara najmanje samo Srbiji. Uloga SPO, sponi sa anglofasizmom, i delovanje u ratu nije niko ni dotakao...na eventualnom referendumu oni koji zive u Srbiji treba da se izjasne protiv NATO, u saznanju da je sa RSK *isplacen Cercil*, a da ce sa Metohijom biti * namiren Staljin*, bez ikakve garancije da je to kraj razbijanja Srpske drzave, saterivanje srba u *tor*...*Aca gica*, lazni princ..ceka da dobije na tacni..makar razbucao sa katolicima i protestantima sve sto je srpski narod svojom krvlju i cascu stvarao nizom genercija.*Smrt fasizmu sloboda narodu*...

Аутор @Небеска птица


tamo gdje pjetlovi
zoru najavljuju
gdje pramenovi magle
usnulu rijeku miluju
tamo je moja Banija

tamo gdje vjetar spava
u krosnjama breza
gdje se cuje
veseli razgovor ptica
tamo je moja Banija

tamo gdje se stvarnost
pretapa u sjecanje
gdje je ostalo
sve sto je zivot bio
tamo je moja Banija



Још песама Небеске птице на форуму
Moje pjesme.. moji snovi...
http://ojkrajino.com/smf/index.php/topic,2477.0.html

0d Lenjina, preko Staljiina, Hruscova...imali su do smrti prisutnog Suslova..radi *kontinuiteta* pocetnih pozicija svetske politike na koju nije mogla da utice *untrasnja tekuca ideoloska politika*, sto upucuje na *kontinuitet* Jalte i cuvenog *toalet papira* na kome su Cercil i Staljin parafirali svoje *vucije sfere uticaja*..naravno umesala se i Amerika...skroviste zla drugog svetkog rata...*rezervne armije sekreta pacovskih kanala*. Ta *crta*..obogacena *teistickom crtom*..Papi papino Staljinu *pravoslavno*...je presecala procentima i prostor *Kraljevine jugoslavije i prostor FNRJ*,sada vidmo i prostor SFRJ, u sklopu toga negovani su *domaci sekreti* Stojadinovic i Pavelic...tvorci verifikacije i sprovodjenja podele...u produzetku Drugog svetskog rata, nastavak organizovanog genocida nad Srbima 1/3.1/3,1/3...uz veliku *kuknjavu*...Srpske majke (Nedic) i kuknjavu,produzetak iste kuknjave Vuka Drakovica.koji je urlao u sred Beograda...*da se vise nikad necuje bat cokula seste licke u Beogradu, cokule Hercegovacke su ostale....Vojislava Seselja i slicnih protuva..ukljucujuci i *svezu* izjavu Stipe Msica..*najvece zrtve ovoga rata su Srbi iz Hrvatsk zato sto su napustili sve i otisli*...primecujem da *Hrvatsko cvijece Muslimane* ne spominje,..*pelcer* za svoje nove izjave i delovanje sa pozicije *direktora Juzni tok* na koje dolazi upravo po predlogu Putina...*kontinuitet*..Cercil...Staljin...Putin..jer gasovodi i naftovodi crtaju *nove granice*..ovencanjem mjunarodnim sporazumom...100 kilometar s leve i desne strane gasovoda demilitarizacija..obavezna...zasto ne proteraju gasovod...na potesu Dimitrovgrad,Nis,Pristina,Bar,Jadran,Bari....*demilitariaciju oko njega*...?

svratiti..da malo *predahne*..U *Jasenovac i Gradisku staru...*...?

Rimokatolička
vjerska zajednica u Hrvatskoj veoma se brzo svrstala na stranu HDZ i
njene secesionističke politike. Tako je Biskupska konferencija, održana
od 9. do 11. oktobra 1990, podržala vrhovnika Franju Tuđmana i “posebno
njegove napore da se hrvatski problem što pre internacionalizuje”. Uz
pomoć crkve, “HDZ je, u suštini, postala nacionalkrišćanska stranka,
veoma pokorna Svetoj stolici, tako da danas nema državne zajednice u
krišćanskom svijetu, gdje se snage vjere projektuju tako agresivno na
državnu upravu kao u Hrvatskoj” (“Le Monde Diplomatique”. novembra
1991).
Neosporno, zasluge za stvaranje “čiste katoličke hrvatske domovine” pripadaju i Vatikanu.

Na
saboru, održanom u Zagrebu januara 1992. uz “prisustvo 400 pastoralnih
djelatnika”, raspravljalo se o “primjeni načela katoličkog društvenog
nauka, temeljenog na Papinskoj enciliki ‘Centessimus annus’ o preporodu
i obnovi u Hrvatskoj”, pa je sa zadovoljstvom konstatovano da je
“domovina naših otaca, naših suza i radosti, postala Katolička sveta
zajednica, odavno vjerna tradiciji, nauku i putu Svete stolice” i da je
“katolički moral, pogled na svijet, na nauk života i smrti, ustrojstva
i opstanka pučanstva našeg, jedini i najznačajniji čimbenik Hrvatske”
(“Glas Koncila”, januara 1992).

Srpski narod je sa strahom
pratio političku aktivnost katoličke vjerske zajednice u korist HDZ,
prisjećajući se sopstvenc tragedije u Drugom svjetskom ratu, utoliko
prije što je, promovišući crkveno-nacionalni program, pa i onaj dio o
dokidanju nacionalnih sloboda srpskom narodu, dr Slaven Letica,
savjetnik dr Franje Tuđmana, otvoreno izjavio: “Prilično je stoga
logično što ja o procesu asimilacije Srba u Hrvatskoj pišem kao o
civilizacijskom logičnom i, neizbježnom procesu” (“Danas”, Zagreb, 12.
decembra 1990).

Prema tome, međuvjerski beskompromisni sukobi na
samom početku sveopće juguslovenske krize, imali su vrlo značajan
uticaj na pokretanje međunacionalnog rata: “Na svoj način i sa
specifičnim opterećenjima i ciljevima u jugoslovenski medijski rat i
međunacionalne odnose uklopile su se i verske zajednice. Putem verskih
glasila i na druge njima dostupne načine, predstavnici verskih
zajednica podstiču nerazumevanje i sumnje i izazivaju međunacionalnu
mržnju” - izjavio je mr Radovan Samardžić, sekretar Komisije SIV-a za
odnose sa vjerskim zajednicama (“Borba”, od 27. novembra 1989).

PREDMET; UHIĆENjE PRAVOSLAVNIH POPOVA, KALUĐERA I MONAHA
G. STJEPAN PAP
KAT. PRISTAV
Pozivate se da na osnovu naloga Državnog ravnateljstva za ponovu od 18. kolovoza 1941. g. br. 7891. na području ovog Kotara odmah uhitite sve pravoslavne popove, kao i iz manastira sve kaluđere i monahe, a đake iz manastira odmah odstranite.
Gornje uredovanje imadete sprovesti u smislu uputa u kružnici gornjeg ravnateljstva od 9. kolovoza 1941. g. br. 2446/20/941 a u sporazumu sa okružničkim postajama u Vrdniku i Irigu, a o učinjenom podneti izveštaj.
Trošak gornjeg uredovanja pada na teret Državnog ravnateljstva za ponovu.
(M. P.) Upravitelj Kotara
Samo Bog zna tačan broj i sva imena Srbskih Sveštenomučenika postradalih od ustaša u NDH. Ubijeni su mitropolit sve Bosne Petar Zimonjić, episkop banjalučki Platon Jovanović i episkop gornjokarlovački Sava Trlajić. U Srbiju su proterani, a prethodno uhapšeni i mučeni, mitropolit zagrebački Dositej Vasić, episkop zahumsko-hercegovački Nikolaj Jokanović i episkop zvorničko-tuzlanski dr Nektarije Krulj. Mitropolit Dositej i episkop Nikolaj su od posledica ustaškog mučenja umrli u Srbiji, a vikarni episkop iz Sremskih Karlovaca Valerijan Pribićević je umro van mesta službovanja i na njegovo mesto nije mogao doći drugi episkop, a ustaše su, kao što je napred rečeno, u Sremskim Karlovcima oduzeli svu pokretnu i nepokretnu imovinu Srbske Pravoslavne Crkve. Eparhija pakračka je bila upražnjena, jer se episkop pakrački Miron upokojio neposredno pred početak Drugog svetskog rata.
S obzirom da su sve eparhije Srbske Pravoslavne Crkve bile bez svojih episkopa, koji su pobijeni ili proterani, sveštenici su ostali sa svojim parohijanima.
Broj postradalih sveštenika u NDH nije lako utvrditi. Mnogi autori su se bavili tim pitanjem i došli su do različitih brojki. Tako, na primer, Edmund Paris u svojoj knjizi "Genocide in Sathelite Croatia" navodi da je u NDH ubijeno 160 pravoslavnih sveštenika i tri arhijereja. To je najmanja brojka koja se sreće u domaćoj i stranoj literaturi i u ovom slučaju može služiti kao donja granica. Naš poznati istoričar Veljko Đ. Đurić u svojoj knjizi "Ustaše i Pravoslavlje" naveo je 193 imena Srpskih Sveštenomučenika, koji su postradali u NDH. Mi smo u našim istraživanjima pronašli imena 210 Sveštenomučenika pobijenih u NDH, s tim što smo tu ubrojali i one sveštenike, koji su mučeni u ustaškim logorima, a potom proterani u Nedićevu Srbiju i tu umrli od posledica ustaškog mučenja.
Pre nego što pređemo na imena, biografije i opise stradanja naših Sveštenomučenika postradalih od ustaša, napomenućemo da srbski narod nisu stradao samo od kame i metka u ustaškim logorima i jamama.
U NDH je pokršteno oko 250.000 pravoslavnih Srba. To je podatak koji usvaja Srbska Pravoslavna Crkva, a tu istu brojku navodi i zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac u pismu papi Piju XII u pismu od 18. maja 1943. godine. Pokrštavanje je vršeno nasilno, jer Srbi nisu imali izbora = mogli su ili da budu pokršteni ili da budu ubijeni. Mnogi su, čak, pobijeni posle pokrštavanja.
Ustaške vlasti su donele "Zakon o preobraćenju iz jedne vjere u drugu". Pokrštavanje pravoslavnih Srba je bilo zakonski regulisano, a iza njega su stajale i katolička crkva i katoličko-ustaška država.
Pored pravoslavnog naroda, koji je bio Živa Crkva Božija, stradali su i mnogi pravoslavni hramovi i manastiri, od kojih mnogi ni do danas nisu obnovljeni. Tako, na primer, Avro Manhatan u svojoj knjizi "Catolic Terorr Today" navodi da je u Lici, Baniji i Kordunu 1942. godine porušeno 172 pravoslavne crkve. Na Fruškoj Gori je petnaest pravoslavnih manastira i crkava bilo predato franjevcima, a od 189 crkava Gornjokarlovačke eparhije 175 je bilo spaljeno ili porušeno. Istoričar Veljko Đ. Đurić je naveo 255 porušenih pravoslavnih crkava i manastira, a dr Dinko Davidov u zborniku "Jasenovac" navodi podatak da je u NDH spaljeno i razrušeno preko 450 pravoslavnih crkava i manastira.
Ustaše su, pored toga što su rušili i spaljivali srbske crkve, mnoge od njih pretvorili u svoj magacine, staje, sale, skladišta i mitraljeska gnezda. U Prnjavoru su 10. jula 1941. godine od pravoslavne crkve napravili salu. Sve crkve i manastire su opljačkali pre nego što su ih spalili.
Ustaški progon pravoslavnog naroda Božijeg nije se završio samo na ubijanju, proterivanju, mučenju i maltretiranju već je imao nastavak u formiranju tzv. Hrvatske pravoslavne crkve, koja je trebala da posluži daljoj asimilaciji pravoslavnih Srba.
Ante Pavelić je na saboru održanom 28. februara 1942. godine u Zagrebu rekao "da u pravoslavlje ne dira nitko, ali u Hrvatskoj državi ne može biti Srpske pravoslavne crkve"16). Takav stav je jasno oslikao želju ustaša. Naime, hteli su da totalno unište Srbsku Pravoslavnu Crkvu i njen bogoslužbeni život na tim terenima i da na njeno mesto postave jednu nekanonsku, paracrkvenu organizaciju, koja bi bila pod njihovim direktnim uticajem i uplivom. Ona bi im, s druge strane, pružila opravdanje pred svetom da su temelji ustaške države sasvim drugačiji od onih kakvi su oni u stvarnosti bili.
Ante Pavelić je 3. aprila 1942. godine izdao Zakonsku odredbu o osnivanju autokefalne Hrvatske pravoslavne crkve, koja je objavljena listu "Hrvatski narod" broj 394 u Zagrebu. On je 5. juna 1942. godine, u skladu sa pomenutom zakonskom odredbom, proglasio i Ustav tzv. HPC. Ustav HPC je objavljen u 443-em broju istog lista.
Pavelić je privoleo nekadašnjeg arhiepiskopa jekaterinoslavskog i novomoskovskog Germogena, ruskog emigranta, da se primi dužnosti "poglavara" HPC. Ovaj je to, na žalost, prihvatio i ustoličen je u Zagrebu 7. juna 1942. godine.
"Poglavar HPC" Germogen (pre monašenja Grigorij Ivanovič Maksimov 1861-1945) rođen je u Nogavskom, u kozačkoj porodici. Duhovnu akademiju je završio u Kijevu. Bio je sveštenik u Donskoj eparhiji Ruske Pravoslavne Crkve. U Kraljevinu SHS došao je posle Oktobarske revolucije, a do početka Drugog svetskog rata nalazio se u manastirima Rakovici, Ravanici na Fruškoj Gori, Grgetegu i Hopovu. U emigraciji je bio arhiepiskop jekaterinoslavski i novomoskovski (titularni) i član Svetog Arhijerejskog Sinoda Ruske Zagranične Crkve.
Sveti Arhijerejski Sinod Srbske Pravoslavne Crkve je odmah posle proglašenja odluke o osnivanju tzv. Hrvatske Pravoslavne Crkve, njenog "ustava" i "poglavara" osudio taj nekanonski čin i nekanonski istup arhiepiskopa Germogena. Sveti Arhijerejski Sinod Ruske Zagranične Crkve je odmah po saznanju da se arhiepiskop Germogen primio dužnosti "poglavara HPC" osudio takav čin i arhiepiskopa Germogena stavio pod zabranu sveštenodejstva. Međutim, Germogen se nije obazirao na to. Nastavio je da radi po svome i blisko sarađuje sa ustaškim poglavnikom Ante Pavelićem.
On je 15. avgusta 1944. godine, posle saznanja da je stavljen pod zabranu sveštenodejstva, "hirotonisao" jeromonaha Spiridona Mifku, koga je Pavelić "postavio" za "pravoslavnog episkopa sarajevskog"(o tome se detaljnije može videti u poratnim brojevima "Glasnika SPC"). Germogen je i na taj način svoj kanonski prestup znatno uvećao.
"Hrvatsku pravoslavnu crkvu" nije priznala nijedna pomesna Pravoslavna Crkva u svetu. Ona je, jednostavno, bila ustaška, paracrkvena tvorevina, koja je jedino njima služila, a njeno postojanje u NDH nije se osećalo. Zločini nad pravoslavnim življem nisu prestali, pravoslavni hramovi su i dalje rušeni (pod rukovodstvom Odbora za rušenje pravoslavnih crkava), a srbski narod je i dalje pokrštavan i nasilno prevođen u katoličku veru.
Ovde je važno napomenuti da naspram svetlih i svetih likova naših Sveštenomučenika, koji su postradali od ustaša, a o kojima govorimo u ovoj knjizi, stoje likovi sveštenika - otpadnika od Boga i Njegove Svete Crkve na području NDH. To su bili oni bezverni sveštenici koji su se primili sramne dužnosti i postali "sveštenici" tzv. Hrvatske pravoslavne crkve. Mnogi od njih su još pre početka Drugog svetskog rata bili raščinjeni zbog kanonskih prestupa.
Ovde smo samo ukratko i hronološki pokušali da prikažemo odnos ustaškog režima prema srbskom narodu i Srbskoj Pravoslavnoj Crkvi. O tome je kod nas, hvala Bogu, dosta pisano.
Treba naglasiti da je Svetosavska Crkva majčinski reagovala na vesti o stradanju njene verne dece u NDH. Ona je prihvatala i pomagala hiljade izbeglica, koje su se od ustaške kame sklonili u Majku Srbiju, ali je i apelovala na svetsku javnost da prestane genocid nad Srbima na području osam njenih eparhija u NDH.

*Tako je aktuelni ministar spoljnih poslova Turske, Ahmet Davutoglu, na nekoliko mesta podvukao da turska drzava i on licno sprovode neoosmanizam(neootomanizaam).*...*Turci nose istotijsku odgovornost za ovaj prostor i imaju obavezu da njemu igraju posebnu ulogu ( na primer omoguciti da se stvori neka vrsta Osmanskog ekonomsog prostranstva) prema obrascu opsteg trzista, odnosno *konfederaciju drzava koje su ulazile u sastav Otomanskog carstva*. Neoosmanizam spominje formiranje opsteturskog doma od Jadrana do Tihog okeana. U tom smislu je formulisana i ideja o stvaranju *Osmanskog ekonomskog prostrastva*.*

Ocigledno i u Turcina *golema k. . . . . a*...RSK-Kosmet, koga majcinog sina povezati na spisak...Stojadinovic-Pavelic-nek Alija Iz(m)etbegovic...? Koja je to *geopolitika*, dala sebi pravo da se *otarasi* .. RSK i Kosova (Metohja..?)

U delovima dnevnika Ratka Mladića ima nekoliko detalja koji su važni za

razjašnjenje okolnosti pod kojima je i zbog kojih je za svega nekoliko
dana pala tzv. Republika Srpska Krajina. Reč je o ideji „preseljenja
naroda” i o ratnom planu da se žrtvuje RSK u zamenu za političke i
teritorijalne ciljeve u BiH.
Preseljenje naroda koje spominje Mladić („Ja sam rekao da se povuku
granice, da se preseli narod…”) prvi put je spomenuto kao zvanična
ideja za rešenje sukoba u Hrvatskoj posle susreta tadašnjeg predsednika
Hrvatske Franje Tuđmana i predsednika SRJ Dobrice Ćosića u Ženevi,
oktobra 1992. Upotrebljen je termin „humano preseljenje stanovništva”.
Posle toga „preseljenje stanovništva” više nije zvanično spominjano.
Ima ozbiljnih indicija da je ova ideja začeta u razgovorima Tuđmana i
Slobodana Miloševića u Karađorđevu (krajem marta 1991). Njihov cilj je
bio da podele BiH, pri čemu bi RSK bila samo moneta za potkusurivanje.
Iz Mladićevog dnevnika se vidi da je ova opcija bila aktuelna i
početkom 1995. godine. Reč je o njegovom razgovoru s Tupanjcem. Na
Mladićevo pitanje o liniji razdvajanja Tupanjac odgovara: „Ja sam
mislio Neretva, čitava Krajina (misli na Bosansku krajinu, čiji je
centar Banjaluka), BiH čitava naša, s tim da se oni (misli na Hrvate)
prošire na Glamoču i Grahovu. Neka imamo koridor širi da dobijemo deo
Slavonije (verovatno istočna Slavonija), Foču, Goražde, a da damo RSK.”
Rasplet
događaja na ratištu je potvrdio prethodni „plan”. Hrvatskoj vojsci je
prepuštena inicijativa u jugozapadnom delu RS, gde su Srbi činili 90
odsto stanovništva (Hrvati su ušli u Bosansko Grahovo i krenuli na
Drvar, a sa severa Muslimani iz bihaćke enklave na Bosanski Petrovac).
Knin se našao u okruženju. U međuvremenu je izgubljeno područje
nekadašnje SAO Zapadne Slavonije, a da Vojska RS pod Mladićevom
komandom nije na bilo koji način pružila [color:2703=#018D25 ! important]pomoć Srbima iz Okučana. I dok su Hrvati opkoljavali Knin, Mladić prebacuje ratno težište na istok BiH (Goražde, Žepa, Srebrenica).
Epilog je poznat. I danas mnogi tvrde da je glavni uzrok pada Krajine i
velikog egzodusa Srba to što vođstvo u Kninu (predsednik RSK Mile
Martić) nije prihvatilo plan Z-4. Ipak, valja ostaviti otvoreno pitanje
da li je odbacivanje ovog plana bilo samo maska za realizaciju
„prodaje” Krajine i opravdanje Hrvatskoj za vojnu operaciju na područje
pod zaštitom UN.

*
To
je tacno licani su bili dobri Brozu i Krcunu kada su posle rata poklali
pod imenom Komunista dobar deo sumadije.Ukopali su se u Srbiji i
general stabu zahvaljujuciJovanki Budisavljevi Broz i od tada su uvek
imali prljave zadatke.Hrvatska je njihovim bekstvom iz Hrvatske konacno
postala cista zemlja.A Srbija se napunila tim olosom.Danas su oni i
kninjani uglavnom prvi na listi crne hranike po svim srpskim
novinama.Cisto i jasno hostapleri lopovi prevaranti i belosvetske lenje
barabe.*

Staljin Tesli otpozdrav na pismo

DO sada nepoznato pismo, koje je nekadašnji predsednik SSSR Josif Staljin uputio povodom smrti velikog srpskog naučnika Nikole Tesle, 13. januara 1943. godine postalo je dostupno našoj javnosti. Godinama čuvano u ruskom arhivu, sada je postalo i deo sadržaja kapitalne, trotomne monografije „Srbi – Velikani svetske nauke“ („Pravoslavna reč“), o trojici srpskih naučnika Nikoli Tesli, Milutinu Milankoviću i Mihajlu Pupinu, koji su ostavili neizbrisiv trag u svetskoj nauci. Autor toma „Nikola Tesla – Svetlost koja se ne gasi“, dr Velimir Abramović, uspeo je da ga dobije.

the first Soviet Russian bulbs- Staljin je veoma cenio Teslin naučni rad. No, budući da nije znao engleski, pismo je u njegovo ime napisao Robert Kemp, u to vreme glavni istražitelj i izumitelj Sovjetskog Saveza – objašnjava Abramović. – Koliko je meni poznato, Staljin je Kempu na ruskom izdiktirao sadržaj, koji je on kasnije preveo na engleski.

Saradnja Tesle sa sovjetskom vladom uspostavljena je 1935. godine, posle intervjua koji je naučnik dao časopisu „Liberti“, u kome najavljuje dva izuma – telegeodinamiku – tehniku prenošenja mehaničke energije na daljinu, i novo oružje, popularno nazvano „zraci smrti“. Usledio je njegov kontakt s Ruskim trgovačkim predstavništvom u Njujorku i u aprilu iste godine potpisao je ugovor sa kompanijom „Amtrog trejdinog“ o zaštiti Sovjetskog Saveza od neprijateljske agresije, izgradnjom neprobojnog energetskog zida. Kao naknadu, Tesla je trebalo da dobije 25.000 dolara. Ugovor je bio trajan i jedine dve zemlje koje su mogle da budu upućene u projekat, prema odredbama ugovora, bile su SAD i Kraljevina Jugoslavija.

- Tesla je dao Rusima svoja četiri patenta za tajno oružje. Zapravo, to je jedan patent, takozvani skalarni interferometar razložen na četiri dela. Ovaj Teslin pronalazak na osnovu distorzije prostora podiže zid od jonske plazme i pravi svojevrstan elektronski štit. Kroz taj zid ne može da prođe ništa što ima molekulsku i atomsku strukturu, već se razlaže do plazme. Na taj način materija se pretvara u energiju. To praktično znači da se svaki metak, topovsko đule, tenk ili vojni brod pri sudaru sa „jonskim zidom“ razlaže na jezgro i elektrone, odnosno pretvara u veliku svetleću loptu.


Pošto je projekat prosleđen u Moskvu sovjetskim stručnjacima, usledila je njihova kraća prepiska sa Teslom. Nisu se najbolje razumeli, pa je saradnja prekinuta. Od tog trenutka informacije o daljim ruskim aktivnostima na ovom oružju dobile su status „strogo poverljivo“. Tesla je potom započeo pregovore sa britanskom vladom, odnosno tadašnjim premijerom Nevilom Čemberlenom o prodaji ne ovog, nego drugog tajnog oružja, na sličnom principu.

- Za Engleze je osmislio sistem vatrenih lopti. Zamislio je da se pomoću dve električne frekvencije proizvode loptaste munje, koje uništavaju, na daljinu, brodove i avione. Država koja bi koristila taj patent bila bi zaštićena od napada iz mora i vazduha. Engleska vlada je tada donela odluku da se Tesli isplati 200.000.000 dolara za taj projekat. Do realizacije ugovora, međutim, nije došlo, jer je Čemberlen smenjen, zato što je potpisao Minhenski sporazum sa Adolfom Hitlerom. Na njegovo mesto došao je Vinston Čerčil, koji je sve stopirao. Rekao je da ne može odbranu Engleske da poveri čoveku od osamdeset godina. Novac je dat engleskoj mornarici, Tesla je dobio tek manji deo, a ostalo je da Britanija zadržava pravo preče kupovine.

Posle tog razgovara Tesla je doživeo saobraćajnu nezgodu. Udario ga je taksi na trotoaru. Nije sigurno da je nezgoda bila slučajna. Vremešni Tesla, koji je bio u izvanrednoj fizičkoj kondiciji, napravio je tada salto u vazduhu. Mada je tom prilikom polomio četiri rebra, nije otišao kod lekara, već u svoju hotelsku sobu gde se sam lečio svojim aparatima za proizvodnju elektriciteta visoke frekvencije.

- Tesla i Eleonora Ruzvelt bili su veliki prijatelji. Naučnik je često sa njom razgovarao o štetnosti proizvodnje atomske bombe. Smatrao je da radijacija ne može da se otkloni bez posledica, budući da se ne zna gotovo ništa o strukturi materije koja nastaje cepanjem atomskog jezgra. Potpredsednik tadašnje američke vlade Henri Volas bio je, takođe, Teslin dobar prijatelj. On je 1942. objavio knjigu „Doba malog čoveka“ za koju je Tesla napisao pogovor, u kome je izneo svoje teze o teoriji rata. Naučnik, koji je pokušavao da spreči Drugi svetski rat, u svojoj teoriji je izneo da će u budućnosti, kada se razvije energetska komunikacija ratove od ljudi „preuzeti“ mašine i aparati. Očigledno je da je Staljin sve to znao i zato je napisao ovo pismo.

Dosta svojih izuma Tesla je podelio sa Amerikancima, Rusima, Englezima i Kanađanima. Sa Adolfom Hitlerom ni po koju cenu nije hteo da sarađuje, mada ima nemačke patente.

- Najbliži je bio engleskom naučnom krugu. Veoma bliske, prijateljske i naučničke veze uspostavio je sa njihovim elitnim naučnicima lordom Kelvinom, Vilijemom Kruksom i Oliverom Lodžom. Koliko je poznato, Tesla nikad nije pripadao nijednoj masonskoj organizaciji. No, bio je prijatelj čuvenog pedagoga i antropologa Paje Radosavljevića, koji je pripadao teozofskom krugu ruske masonerije i bio prijatelj čuvenog slikara i mistika Nikolaja Reriha. Tesla i Radosavljević su se tokom četrdesetih godina viđali bar jednom nedeljno. U Teslinoj biblioteci, koja je preneta u Muzej Nikole Tesle u Beogradu, nalazi se dragocena Radosavljevićeva knjiga „Ko su Sloveni“, koja je pisana na engleskom i nikad nije prevedena na srpski. U njoj, slavni antropolog objašnjava zašto će slovenski narodi jednoga dana vladati svetom.

SVETLOST PROTIV AJNŠTAJNA

IZA Nikole Tesle je, prema rečima našeg sagovornika, ostalo 60.000 naučnih dokumenata. Ti dokumenti su osnov za buduću nauku, koja je kombinacija matematike, fizike i filozofije.

- Tesla nije prihvatao Ajnštajnovu teoriju relativiteta, smatrao je da te formule nisu primenjive u stvarnosti – kaže Abramović. – Njegovo polazište je bilo da je svet beskonačan kao „svetlosni etar“. Tesla je smatrao da su svetlost i prostor jedno i to je nazivao „luminoferozni etar“. Na taj način eliminisao je vreme iz svojih naučnih pogleda. Koristio je Zemlju kao superprovodnik i eksperimentisao brzinama većim od svetlosti čak, i do 50 puta!

PRIJATELj LENjINA I HRABRI AVANTURISTA

Nikola Tesla – sanjalica, izumitelj i jedini pronalazač prvih praktičnih postupaka i aparata za proizvodnju i korišćenje naizmenične električne energije, koji je – sam – tokom svog života, promenio razvoj i korišćenje električne energije celog sveta – od sistema istosmerne struje do sistema naizmenične struje – koji je sada u upotrebi skoro svuda. Tvorac generatora naizmenične struje i indukcionog motora, bez komutatora i četkica. Začetnik da izumi, dizajnira, izgradi i operiše opremom za bežično slanje i primanje električne energije, a takođe i pomoću ovoga, on je bio prva osoba koja je uspešno pokrenula prevozno sredstvo na razdaljini od svoje stanice za bežični prenos električne energije, a prevozno sredstvo je bio čamac, koji je radio i bio potpuno upravljan električnom energijom prenesenom preko radija. Izumitelj i graditelj „Teslinog kalema“, razvijajući električnu energiju i struju ultra visokog napona, on je postao najsmeliji i kao eksperimentator na ovom visoko rizičnom polju električnog istraživanja, pa tako postao i prvo ljudsko biće koje je propustilo milione volta elektriciteta iz svoje lične opreme kroz svoje telo, svetlucajući električnim lukovima ultra visokog napona.

ON je bio i prvi koji je jezgrovito shvatio prednosti opreme za proizvodnju snage iz pare velike brzine, i izumitelj i tvorac rotacionog diska velike brzine, viskozitetne parne turbine. Poznat svetu kao izuzetan tvorac visokokorisne mehaničke i električne energije, on je svakako jedan od istaknutih izumitelja – pionira u radiju i elektronici. On je jasno predvideo i rešio, pre svih, a i daleko ispred vremena, mnoge od kasnijih i novijih razvitaka u ovim oblastima. Jedan od najoriginalnijih i najgenijalnijih radnika u celoj oblasti primenjene fizike, Nikola Tesla, može se sa sigurnošću reći, bio je jedan od dvojice najvećih izumitelja u elektrici svih vremena, i u svojoj sferi elektrike bio je najveći genije naizmenične struje i struje visokog napona na svetu.
Nikola Tesla – prijatelju Lenjina, umetniče, filozofe i hrabri avanturisto u nauci, ljudi duboko žale za tobom. Dao si im daleko više nego što si ikada dobio. Tvojim saradnicima u izumiteljstvu i nauci nedostajaćeš. Takvi ljudi, kao što si ti, su nezamenljivi.
Napisao Robert Kemp, Glavni inženjer i izumitelj, SSSR

Ante Pavelić tražio obnovu NDH od Amerike
Blic online | 09. 03. 2009. - 19:47h | Foto: Jasenovac.us | Komentara: 5
Ante Pavelić, poglavar Nezavisne Države Hrvatske, nalazio se u bekstvu 15 godina. Uprkos naporima jugoslovenske obaveštajne službe, Pavelić nikad nije bio izručen, niti mu je bilo suđeno, mada je bio tretiran kao neprijatelj jugoslovenske države "broj 1", piše "Večernji list", iznoseći novootkrivena dokumenta koja objašnjavaju zašto KOS i UDBA nisu uspeli da dovedu do toga.

Tajna dokumenta nedvosmisleno pokazuju da su Pavelića u bekstvu indirektno štitile britanska i američka obaveštajna služba, piše "Večernji list".
Kako se navodi, Pavelićev beg iz Zagreba bio je planiran daleko pre pada NDH, u maju 1945. godine. Dokumenti kojima se Pavelić služio da pobegne, "Ausvejs", izdati su u Konzulatu NDH u Gracu, decembra 1944. "Večernji list" ukazuje da su ta dokumenta, izdata na ime Antona Serdara, verovatno bila vremenski "vraćena unazad". Za razliku od već poznatih fotografija na kojima je koristio lažne brkove i bradu, Pavelić na novim dokumentima ima brkove i alpski šešir.
Pavelić je uspeo da izbegne izručenje novoj jugoslovenskoj vladi, a anglo-američke obaveštajne službe stupile su sa njim u kontakt krajem 1945. Razlog produbljavanja tog kontakta najverovatnije leži u radikalizaciji odnosa režima Josipa Broza Tita i zapadnih saveznika, piše "Večernji list".
Novootkrivena dokumenta pokazuju da se Pavelić u vreme bekstva u Austriji uvelike pripremao za sastanak sa američkim obaveštajcima. Koncept izveštaja koji je napravio za Amerikance, a koji je objavio "Večernji list", izdiktirao je na brzinu, a na prvoj strani dokumenta stoji rukom nadopisano: "Samo kao vodič pred američkim okupacionim trupama".
Kako se pretpostavlja, rukopis pripada nekom posredniku ili Pavelićevoj ćerci Višnji.

Pavelićev izveštaj Amerikancima počinje od "sedmog veka". On je ustaški pokret predstavio kao "legitimnu reakciju na srpske zločine u Kraljevini Jugoslaviji", a ustaše kao "nacionalne revolucionare koji nemaju nikakve veze s nacizmom i fašizmom". Titove partizane opisao je kao "zajedničke neprijatelje u antikomunističkoj koaliciji".
On se takođe požalio Amerikancima i Britancima na italijansku i nemačku politiku koje "koče razvoj NDH", piše "Večernji list".
Kako je naveo u memorandumu, Nemci su želeli opstanak Kraljevine Jugoslavije, a Rimske ugovore, prema kojima je Italiji pripala gotovo čitava Dalmacija, potpisao je pod pritiskom Nemaca i Italijana.
Kako prenosi "Večernji list", u Pavelićevom konceptu izveštaja ne pominju se rasni zakoni, koji su bili osnova progona Jevreja, Srba i Roma u NDH, a ne pominju se ni Jasenovac ni drugi zločini.
"NDH nije delo Nemačke niti nacionalsocijalizma, nego je delo hrvatskog naroda. Ustaški pokret nije kreatura ni delo fašizma. Ustaška vojska nema ničeg zajedničkog sa SS organizacijom, nego je hrvatska narodna vojska za odbranu hrvatskog naroda", napisao je Pavelić.
"U interesu zapadne civilizacije, u interesu mira, napretka i slobode u ovom delu Europe, potrebno je da se opet uspostavi NDH. Svako drugo rešenje je neprirodno i nepravedno. Na ovo rešenje spremna je danas sigurno i Srbija, nakon toliko gorkih iskustava, sigurno da samostalna Srbija i samostalna Hrvatska mogu sretno jedna kraj druge da žive, dok spajanje obe (zemlje) u Jugoslaviju znači i za jednu i drugu smrt i nesreću."

Pavelić je do sredine juna 1945. boravio u Lejngretu, skrivajući se po austrijskim manastirima, prema postojećim dokumentima. Plašeći se potere jugoslovenske vlade, on prelazi iz britanske u američku okupacionu zonu u Austriji, gde njegovi saradnici stupaju u kontakt sa američkim obaveštajnim službama.
Iako su jugoslovenski obaveštajci 1946. pripremili operaciju hapšenja, on je uspeo da misteriozno nestane iz Austrije. Istoričari smatraju da Pavelić to nije mogao da uradi bez pomoći Amerikanaca, što je suprotno ustaljenim mišljenjima da mu je u bekstvu pomogla jedino katolička crkva.
Deo crkve, koji je podržavao ustaški pokret, sakrivao je mnoge ustaške lidere, ali Pavelić ne bi mogao da pobegne da nije bilo ključne pomoći zapadnih sila, navodi "Večernji list".
Kako dodaje list, Pavelića su od 1945. do 6. novembra 1948, kada je italijanskim parobrodom "S/S Sestriere" otišao za Argentinu, u stopu pratili saveznički obaveštajci. U Argentini su ga dočekali velik deo hrvatske imigracije, ali i špijuni UDBA-e u diplomatskim misijama nove Jugoslavije.

znao sve - Pije XII
znao sve - Pije XII
Krvoločni diktator Ante Pavelić. ''pobožni vođa pobožne katoličke države'', najodgovorniji za balkanski holokaust prelazi u bolji život, okružen vjernim sljedbenicima, prijateljima i članovima porodice, u potpunom miru.
Februara 1960. ustaški mjesečni listovi ''Hrvatska'' (izdavan u Madridu) i ''Hrvatska zora'' (iz Minhena, Bavarska) objavljuju ''Službeni komunike o smrti Poglavnika Ante Pavelića''. Svečani, krajnje pobožan i fanatičan nekrolog koji završava ovako: ''18. prosinca 1959. franjevac Mihail Marić, nakon što je ispovjedio Poglavnika, dao mu je svetu pričest. 27. prosinca velečasni franjevac Branko Marić dao mu je posljednje miropomazanje. Istoga dana papa Ivan XXIII osobno ga je blagoslovio''. Poglavnik je tako umro kao što je i živio, zahvaljujući Bogu i blagoslovu Svete rimske crkve.

U ljeto 1943. iskrcavanjem angloameričkih saveznika na Siciliju (9. jula). Musolinijev režim počinje da se ruši. Početak kraja fašizma ne pogađa Poglavnika: ustaška diktatura se oslobađa jednog nezgodnog saveznika - zaštitnika, jača svoje povlašćene veze s nacističkom Njemačkom i povlaćenjem fašista u sjevernu Italiju formalno pripaja Dalmaciju (koja je od aprila 1944. bila dio Kraljevine Italije, a sada dolazi pod hrvatsku kontrolu).

Pavelić - miljenik Svete Stolice
Pavelić - miljenik Svete Stolice
Ali i situacija s Trećim Rajhom se razvija na gore: iako je snaga Vermahta još uvijek ogromna, Firerova "Kampanja na Rusiju" pokrenuta juna 1941. pokazuje prelazak na neočekivani sovjetski protivudar. Očito je da je sudbina nacističke Njemačke povezana s ishodom rata SSSR, a da budućnost ustačke Hrvatske zavisi od hitlerovskog Rajha. Početkom jeseni 1943. jugoslovenski partizani pod Titovim vođstvom već su preuzeli totalnu kontrolu planinskog dijale Hrvatske, Bosne i Crne Gore. A poslije osnivanja "Narodnog komiteta za oslobođenje Jugoslavije", novembra 1943. partizanske komunističke formacije mogu da računaju na podršku Saveznika i na blagonaklonost jugoslovenskog suverena u izgnanstvu, kralja Petra II.
Prvih mjeseci 1944. dok oslobodilačka vojska uspijeva da preuzme kontrolu sve većeg dijela jugoslovenskih teritorija, hitlerovske trupe su prisiljene da se povlače prema njemačkim granicama. Prisustvo nacista u Hrvatskoj je privremeno. Vermaht, angažovan u ratu sa SSSR, raspada se, hitlerovsko carstvo je gotovo na umoru.

Neminovan kraj Treceg Rajha prisiljava ustašku diktaturu da pribjegne traženju druge vrste zaštite. Pavelić pokušava da stupi u pregovore sa savezničkim vladama: zastupa nužnost spasavanja Nezavisne Države Hrvatske što se poklapa s interesom Angloamerikanaca u cilju otkanjanja opasnosti da Hrvatska bude ponovo uvučena u jugoslovensku državu kojom će vladati komunistički režim u sovjetskoj orbiti.

Hrvatsko katoličko biskupstvo - godinama nijemo i saučesnik u zločinima ustaške diktature - odmah se oglašava i podržava pokušaje Pevelića kod Saveznika: sa svoje strane izražava bojazan za propast Nezavisne Države Hrvatske i njeno uvlačenje u komunističku Jugoslaviju, te potrebu da se takva opasnost otkloni, 7. jula 1944. nadbiskup zagrebački, monsinjor Alozije Stepinac, drži propovjedu kojoj izjavljuje:

''Hrvatska prolazi kroz teške trenutke i moguće je da se desi nešto još gore, ali mi moramo vjerovati i uvijek biti optimisti da će Hrvatska opstati i da je nitko neće uništiti. Hrvatski narod prolijeva krv za svoju državu i ona će sačuvati i spasiti njegovu državu. Svi pokreti protivu naroda hrvatske autonomije ne smiju nikome oduzeti hrabrost, već se svi moraju staviti u odbranu i u izgradnju države još većom snagom.''

Dok primas Hrvatske, uznemiren prijetećim padom Poglavnikove diktature, slavi krv i hrabrost, i među najpragmatičnijim ustaškim glavešinama rađa se ideja da država može da se spasi zbacivanjem hitlerofila Pavelića. Tako se, avgusta 1944. organizuje zavjera za eliminaciju Poglavnika, po uzoru na onu - neuspjelu - koju je u julu izvršio Klaus fon Štaufenberg da bi ubio Adolfa Hitlera. Ali zavjera je otkrivena, a njeni pokretači - ministar vanjskih poslova Vokić i ministar oružanih snaga Mladen Lorković - uhapšeni, i smaknuti 30. avgusta.

Djelovi ustaške hijerarhije nastoje tada da spasu hrvatsku dryavu obraćajući se umjernom Vlatku Mačeku (već duže interniran od strane diktature), koji bi morao preuzeti Predsjedništvo države, voditi front nacionalne solidarnosti po antikomunističkom ključu zajedno s četnicima Draže Mihailovića, vojnički zauzeti veliki dio jadranske obale i onda pozvati Saveznike u mirovnu intervenciju. Ovaj plan predviđa svrgavanje Pavelića ''dogovorenim'' vojnim pučem, tako da bi poglavniku bilo dozvoljeno da spasi glavu povlačenjem u Švajcarsku. Ali ni ovaj pokušaj ne uspijeva: izaslanik zavjernika, Ivan Babić, pozvan u Bari da dogovori izvršenje sa Saveznicima, zadržan je u pritvoru.

Prema raznim izgovorima, projekat svrgavanja nacifašiste Pavelića i pribjegavanja Mačeku ima punu podršku visoke hijerarhije hrvatskog katoličkog klera, na prvom mjestu monsinjora Stepinca. Septembra 1946. pred Vrhovnim sudom Hrvatske, bivši ministar Nezavisne Države Hrvatske, Alajbegović, svjedočiće da je ''postojao plan po kojem bi Stepinac prihvatio dužnost locum tenes nakon eliminacije Pavelića. S tim u svezi Stepinac je posjetio Mačeka u društvu generala Moskova''. Jedno drugo svjedočenje u tom smislu doći će do bivšeg ustaškog poglavara Slavka Kvaternika, dok se po mišljenju jugoslovenskog istoričara A. Donlagića radilo o pokušaju koji je planirao sam Maček, a učestvovali su i visoki dostojanstvenici katoličkog klera, da bi se sklopio pakt sa Saveznicima u ime zajedničke antikomunističke perspektive bez nacifašističkih obilježja čiji su predstavnici Poglavnikove ustaše.

2013 - izvinjenje i poklonjenje?
2013 - izvinjenje i poklonjenje?
U februaru 1945. angloamerička avijacija bombarduje njemački grad Drezden. U martu Hitler šalje svoju posljednju direktivu: samouništenje njemačke nacije.
Ante Pavelić uporno ostaje pri mogućnosti da će drugi svjetski rat, nakon pada nacifašizma, prerasti u sukob Sovjetskog saveza i Angloamerikanaca: uostalom, antikomunizam je jedina karta na koju ustaški diktator još može da igra u pokušaju da spasi vlastiti režim. Tako se poglavnik sprema da stvori ''antiboljševički'' front, udružujući se sa četničkim generalom Dražom Mihailovićem. Baš ovaj posljedni pokazuje političku ulogu Hrvatske katoličke crkve u jednom memorandumu upućenom monsinjoru Stepincu: ''zaboravljajući sve one momente i prilike koje su mogle ili koje bi nas mogle deliti, smatram svojom dužnošću da vas zamolim da uložite sav svoj autoritet i sve napore u cilju aktiviranja svih nacionalističkih snaga hrvatskog naroda protiv boljševizma.''

Ali Saveznici ne podržavaju dvojac Pavelić-Mihajlović, a Jaltska konferencija potvrđuje da neće biti nikakvog dodatnog antikomunističkog rata. U tom trenutku Poglavnik, bez ikakvog izlaza, priprema bijeg. Uz saradnju s Njemcima Pavelić organizuje specijalni voz koji 30. aprila (baš kad Hitler vrši samoubistvo u bunkeru svoje berlinske kancelarije) kreće za Salcburg: na vozu je njegova žena Mara i dio ogromnog plijena skupljenog tokom četiri godine diktature ( 48 kovčega punih zlata, dragulje i dragocjenih numizmatičkih zbirki).

Trećeg maja Pavelić pravi ekstremni politički potez: donosi dekret-zakon koji izjednačuje, kako po pravima tako po obavezama, sve građane hrvatske države, ''bez obzira na njihovu rasnu pripadnost'', potvrđujući tako kraj etničkovjerskih progona koji su obilježili grozotama ustaški režim. Riječ je o očajničkom aktu koji je otvoreno instrumentalizovan i lišen svakog kredibiliteta. Prije bijega u ''izgnanstvo'' Poglavnik, u društvu umjernog lidera Mačeka, odlazi u nadbiskupski dvor u Zagrebu, gdje se susreće s monsinjorom Alojzijem Stepincom, i povjerava katoličkom primasu Hrvatske brojne kovčege s vladinim dosijeima, kao i 36 sanduka zlata, dragulja i ostalih dragocjenosti.

Petog maja Ante Pavelić napušta Zagreb i u pratnji preostalih nacističkih zaštitnica sklanja se u Austriju. Zajedno s diktatorom nalazi se nekoliko hiljada najodanijih ustaša, ali i 500 katoličkih duhovnika i časnih sestara, uključujući sarajevskog nadbiskupa Ivana Šarića i banjalučkog biskupa Jozu Garića; u prvom momentu svi duhovnici odani Paveliću sklanjaju se u samostane franjevaca i drugih redova u okolini Klagenfurta. U franjevačke samostane u Austriji sklanjaju se i sam Pavelić i njegova desna ruka Andrija Artuković: njih dvojica se najprije sklanjaju u samostan S. Gilgen u blizini Salzburga, a potom u Bad Išl u blizini Linca (samostan pod zaštitom klagenfurtskog nadbiskupa, monsinjora Rorbaha).

Osmog maja - tri dana nakon bijega - hrvatski glavni grad oslobađa Jugoslovenska vojska pod vođstvom Tita. Poglavnik, iz austrijskog skrovišta, počinje da radi na preuzimanju vlasti: u velikoj tajnosti Pavellić šalje emisare na hrvatsku teritoriju da bi uspostavljali veze i kovali zavjere.

Februara 1946. bivšeg ustaškog diktatora u Austriji hapse britanske snage i zatvaraju ga u saveznički koncentracioni logor u Klagenfurtu. Jugoslavija odmah traži izručenje Pavelića, ali je taj zahtjev odbijen, kao što će potvrditi generalni sekretar vlade u Beogradu, Mitar Bakić, u ''Njujork Herald Tribjunu'' od 14. avgusta: '' U februaru 1946. Odeljenje za ratne zločine Vrhovne američke komande u Visbadenu obavestilo je naše vlasti da je Pavelić pao u ruke Engleza... Međutim, britanske vlasti su odbile da izruče Pavelića našim funkcionerima''.

Zašto Britanci odbijaju da izruče bivšeg Poglavnika jugoslovenskoj pravdi, ostaće zauvijek tajna. I to ne baš vesela: Pavelić je odmah pušten na slobodu , a dešava se to u trenutku kada u područje Klegenfurta stiže prelat, bivši ustaški funkcioner u Ministarstvu za unutrašnju kolonizaciju (ustanova odgovorna za oduzimanje dobara srpskog naroda u Bosni i Hercegovini), monsinjor Krunoslav Draganović. Tek imenovan od Svete stolice za direktora Odjeljenja za Balkan, monsinjor Draganović raspolaže propusnicom koju su mu izdale savezničke vojne vlasti, a koja mu dozvoljava da se slobodno kreće po zarobljeničkim logorima koje su osnovale angloameričke trupe.

Jugoslovenski istoričar Šime Balen smatra da je Pavelić, nakon što je pušten na slobodu, ostao sakriven u manastiru S. Gile do proljeća 1948. nakon čega se prebacuje u Rim, gdje živi pod lažnim imenom ''Otac Gomes'' pri ''Latinoameričkom pobožnom koledžu''; godinu dana kasnije - još uvijek po Balenu - Pavelić se sklanja u Argentinu zahvaljujući pomoći monsinjora Draganovića.

U stvari, biće utvrđeno da Pavelić stiže u Rim već 1946. gdje ostaje pod zaštitom kurije do 1947: u svjetskom centru katolicizma krvoločni bivši ustaški diktator živi pri Institutu Sv. Đirolama Ilirskog, pod lažnim imenom ''otac Benares''. Godine 1947, zahvaljujući pomoći monsinjora Draganovića, Pavelić odlazi u peronističku Argentinu: ukrcava se u Đenovi na italijanski brod '' Andrea C.'', noseći svešteničku odoru; putuje pod lažnim imenom '' Aranjoš Pal'', s pasošem br. 74369 Međunarodnog Crvenog krsta, ovjerenim u Argentinskoj ambasadi u Rimu 5. jula 1947 na preporuku Sekretarijata države Vatikan.

velikoustaški mučenik Stepinac
velikoustaški mučenik Stepinac
Septembra 1947. bivši ustaški diktator se iskrcava u Buenos Airesu, gdje mu argentinski predsjednik Huan Domingo Peron stavlja na raspolaganje komfornu vilu smještenu u ulici Aviador Mermos 643 Siudad Hardin, u Lomasu de Palomar. U argentinskoj prijestolnici Pavelić formira ''Vladu u izgnanstvu Nezavisne Države Hrvatske'', sa sjedištem u Aveniji Boedo 1061, u kojoj preuzima dužnost predsjednika i imenuje za svog zamjenika ustaškog zločinca Vjekoslava Vrančića (između ostalog odgovornog za deportaciju mnogih hrvatskih Jevreja u nacističke logore u Njemačkoj, Austriji i Poljskoj). U Buenos Airesu počinje i izlaženje časopisa ''Hrvatska'', koji se određuje kao ''Službeni organ hrvatske vlade u izgnanstvu''.

Oktobra 1955. pada Peronov režim i garantovana zaštita argentinske države bivšem ustaškom diktatoru - iako potvrđena - postaje manje sigurna. 10. aprila 1957 - godišnjica proglašenja Nezavisne Države Hrvatske - Pavelić je ranjen u jednom atentatu: jedan srpski prognanik ispaljuje četiri hica iz pištolja na bivšeg Poglavnika.

Godine 1958. Pavelić se povlači na karipsko ostrvo Santo Domingo, gdje dobija zaštitu lokalnog diktatora Leonida Rafaela Truhilja, koji mu stavlja na raspolaganje jednu vilu u gradu San Kristobalu i štiti njegov život jednim odredom vojnika koje je izabrao general Felipe Ciprian. Unutar vile u San Kristobalu Pavelić raspolaže privatnom kapelom u kojoj svakodnevno prisustvuje misi koju drži jedan fratar. U Santo Domingu, bivši poglavnik kao vatreni katolik stalno posjećuje nadbiskupa Oktavija Berasa Rohasa, primasa Dominikanske katoličke crkve.


anuara 1959. Pavelić napušta zlatno skrovište u Santo Domingu i prebacuje se u Santjago de Čile. Potom odlazi u Španiju diktatora Franciska Franka i definitivno se nastanjuje u Madridu. Živi u jednom franjevačkom samostanu u koji ga je uputio bivši sarajevski nadbiskup Ivan Šarić. U novembru 1959. bivši Poglavnik je smješten u njemačku bolnicu španske prijestolnice, gdje umire 28. decembra. Krvoločni diktator Ante Pavelić. ''pobožni vođa pobožne katoličke države'', najodgovorniji za balkanski holokaust prelazi u bolji život, okružen vjernim sljedbenicima, prijateljima i članovima porodice, u potpunom miru.
Februara 1960. ustašli mjesečni listovi ''Hrvatska'' (izdavan u Madridu) i ''Hrvatska zora'' (iz Minhena, Bavarska) objavljuju ''Službeni komunike o smrti Poglavnika Ante Pavelića''. Svečani, krajnje pobožan i fanatičan nekrolog koji završava ovako: ''18. prosinca 1959. franjevac Mihail Marić, nakon što je ispovjedio Poglavnika, dao mu je svetu pričest. 27. prosinca velečasni franjevac Branko Marić dao mu je posljednje miropomazanje. Istoga dana papa Ivan XXIII osobno ga je blagoslovio''. Poglavnik je tako umro kao što je i živio, zahvaljujući Bogu i blagoslovu Svete rimske crkve.

04.08.U 5 sati Hrvatska napala na Republiku Srpsku Krajinu, pod šifrom "Oluja".

Iz 11. kordunaške brigade poginula četvorica boraca.
Hrvatski avion tukao Spomenik na Petrovoj gori, ali ciljeve nije pogodio.
Srbijanski mediji nisu objavili hrvatski napad na RSK.
Predsjednik Vlade RSK Milan Babić u Beogradu. Više puta je nazivao predsjednika Republike Milana
Martića da ne smije raketirati Zagreb.
Milan Martic potpisao akt o povlačenju iz RSK pod naslovom "Odlućujemo"
05.08.U 12,30 hrvatske snage su bez borbe ušle u Knin. Hrvatske snage zauzele Sv. Rok kod Gračaca.
Lansirane su lažne vijesti preko srpskih medija o napadu na Osijek i Vinkovac, te o zauzimanju sela
Nuštar.
06.08.Sredstva informisanja u Srbiji isticala sukob Karadžića i Mladića.
Mediji u Srbiji su davali šture izvještaje iz Krajine, tek pri kraju informativnog programa. Sve radio
stanice u Srbiji su emitovale zabavni i veseli program.
Borci 11. kordunaške brigade napredovali u pravcu Karlovca. Bez znanja Štaba kordunaškog
korpusa "Orkan" prebačen u RS, preko mosta između Dvora i Bosanskog Novog.
Kroz Republiku Srpsku kolone u kojima je oko 250 000 izbjeglih Krajišnika. Poslije prelaza u Srbiju
kolone su posredstvom policije usmjeravane u pravcu Kosova.
07.08.U Topuskom održan sastanak Štaba 21. kordunaškog korpusa, proširen s predstavnicima
civilnog i policijskog sektora.
Vojska 5. muslimanskog korpusa ušla u Veliku Kladušu.
08.08.U Topuskom održan prošireni sastanak Štaba kordunaškog korpusa na kojem su komandanti
referisali o stanju u jedinicama i na terenu poslije povlačenja s prvih borbenih linija. Vojska 5.
muslimanskog korpusa prešla rijeku Glinu i ušla u selo Crni Potok.
Hrvatski general Petar Stipetić nazvao komandanta Kordunaškog korpusa pukovnika Čedu Bulata
zatražio bezuslovnu kapitulaciju. U 13 sati su uspostavljeni lični kontakti pukovnika Čede Bulata,
Toše Pajića i generala Stipetića. Razgovori su nastavljeni u 19 sati u selu Jukincima. Sa srpske strane
su učestvovali: Tošo Pajić, Čedo Bulat, Dragan Kovačić, Đuro Škaljac i Slobodan Blagojević.
09.08.U Beogradu održan miting podrške RSK. Govorili su Antilohije Radović i Vojislav Koštunica.
Nedaleko od Gline potpisana predaja 21. kordunaškog korpusa. Dokumenat su potpisali: hrvatski
general Petar Stipetić, ministar unutrašnjih poslova RSK Tošo Pajić, pukovnik Čedo Bulat, komandant
Kordunaškog korpusa i potpukovnik Dragan Kovačić, komandant 11. kordunaške brigade.
10.08.Boris Jeljcin primio Slobodana Miloševića u Moskvi.
12.08.Hrvati iz okolice Banjaluke upućeni da nasele Baniju i Kordun. Intenzivno naseljavanje
Vrginmosta i Vojnića počelo 17. avgusta.
12.11.U Erdutu potpisan Osnovni sporazum o Oblasti Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema.
Potpisnici su: Hrvoje Šarinić i Milan Milanović. Ovaj dokumenat su potpisali i svjedoci: Piter

Re: Hronika dogadjanja u RSK 28.2.1989 do 12.11.1995. godine

Порука Nestor on Thu Mar 26, 2009 11:30 am
Ovim pregledom događaja obuhvaćeni su najvažniji datumi. Molim sve članove sajta da u narednom periodu navedu događaje za koje misle da bi trebali stajati u "hronologiji", a ovom prilikom su ispušteni. Uz datum treba navesti kratak tekst o događaju. Svaki datum i događaj će biti uredno evidentiran i prikazan dodavanjem u redosled događaja po godinama.
Upise vršite kao postove na ovim stranicama.

www.krajiski patrioti.com

rat objedama među kandidatima za srpske dužnosnike uoči izbora

"SAO KRAJINA" PRED IZBORE Šefu kninske kasarne mirovina zbog zasluga za hrvatsku državu!?

U sjeni kampanje za trećeg predsjednika hrvatske države, ove nedjelje održat će se dopunski izbori za zamjenike općinskih načelnika, gradonačelnika i župana iz reda srpske manjinske zajednice u sredinama gdje ona značajno participira u ukupnoj populaciji.
Ma koliko izbori bili dopunski i manjinski, upravo je nevjerojatno kakav se bespoštedan rat vodi među kandidatima.

IZBORI_KNIN4-251107
Mirko Rašković

Osobito u Šibensko-kninskoj županiji, gdje za trećeg (srpskog) dožupana pravu rovovsku bitku vode dva kandidata: Mirko Rašković (SDSS) i Ðuro Rusić (DPS).

Svojedobno su obojica bili članovi SDSS-a, dok se Rusić, zbog neslaganja s načinom vođenja Regionalne organizacije kojoj je na čelu Rašković, nije razišao sa strankom te je djelovao najprije kao nezavisni vijećnik, a potom se priključio Ðakulinu DPS-u, čije boje danas zastupa u Gradskom vijeću Knina.
Prvi povratnik

Raškoviću, koji je odradio dva mandata u Županijskoj skupštini kao vijećnik SDSS-a, protivnici prigovaraju da nitko nikad od njega za to vrijeme nije čuo ni riječi. Stoga se pitaju kako će takav kandidat biti učinkovit kao zamjenik župana ako u osam godina nije ni prozborio kao vijećnik.

No, to je tek sitnica u moru optužbi koje uoči nedjeljnih izbora cirkuliraju među srpskim biračima na njegov račun.
Osim već prononsiranog podatka da je bio na platnom popisu Hrvatskih šuma (pomoćnik revirnika) a da, navodno, nije radio, u kuloarima se govori da je umirovljen na temelju “zasluga za hrvatski narod i državu”, što mu, doduše, priznaju i mnogi državni i lokalni dužnosnici koji mu i na ovim izborima daju otvorenu podršku.
Đuro Rusić
Razumljivo, s obzirom na to da je upravo Rašković zaslužan za SDSS-ovo koaliranje s HDZ-om u županiji, unatoč tomu što je tijekom posljednjih lokalnih izbora Milorad Pupovac osobno došao u Šibenik dati potporu SDP-HNS-ovu kandidatu za župana Dušku Živkoviću.
Rašković je rat proveo u Kninu, gdje je jedno vrijeme, kako tvrde naši izvori, vodio kasarnu “Stara straža”.
Knin je napustio u “Oluji”, a bio je jedan od prvih koji su se vratili u Hrvatsku, u svoj stan u Kninu.
Uza sve, njegovim se deficitom smatra i skromno obrazovanje − navodno SSS tehničkog smjera, a u dijelu srpske zajednice tvrde da nema ni toliko.
S druge strane, Ðuro Rusić, iako profesor, za sobom vuče repove navodnog šverca cigareta i alkohola.
No, nosi i biljeg svojevrsne žrtve u svojoj sredini, jer je već nekoliko puta, pod neobičnim okolnostima, bio pretučen...