Komunisti Republike Srpske Krajine

Revolucionarni marksizam širi se ulicama

Ljudska vrsta nije genetski programirana da favorizira defetizam – nakon propalih pokušaja tražit će se nove, konkretnije ideje i načini izlaska iz ovog izrabljivačkog sustava.

Miran san u kojem još uvijek uživa vladajuća garnitura diljem svijeta tek tada bi se mogao pretvoriti u nesanicu.
Ovdje se vraćamo na prvobitno pitanje ove kolumne – što dovraga Karl Marx radi na CNN-u?
Razlozi su i više no očiti – nastoji se minorizirati Marxa zbog činjenice da je isti dao konkretne smjernice po pitanju odlučne i konačne borbe protiv kapitalista.

Trenutak je također bitan – negdje sporije, a negdje brže ime Karl Marxa danas se kao virus širi ulicama od Tel Aviva, Londona, Sydneya do Madrida, New Yorka i Oaklanda.
Marx je za života izdao nekoliko važnijih djela – ono najvažnije je svakako "Das Kapital", monumentalna analiza kapitalističkog sustava u 3 toma. U tom ogromnom gradivu jedva se snalaze i stručni izučavatelji marksizma. Ali "Das Kapital" nikada ni nije bio pisan za široke mase, možda baš zbog toga upravo to djelo spominju svi mediji koji su se dotakli Marxa u proteklih godinu dana.

Jedno drugo djelo, u ovim vremenima daleko važnije, koje nije toliko popularno za citiranje je Komunistički manifest.
Punim imenom "Manifest komunističke partije" kratki je proglas, na tek 50-ak stranica, koji se direktno obraća radnicima. Eksplicitno je opisan kapitalistički sustav, potreba revolucije kao i način uspostave post-revolucionarnog društva.
Ta mala knjižica, jednostavnog stila pisanja, utjeruje strah u kosti vladajućih elita već 150 godina.

Put od nezadovoljstva do revolucije nije velik. Bez pretjeranog dramatiziranja možemo konstatirati kako je samo pitanje dana kada će organizirane skupine građana početi propagirati potrebu "klasne svijesti" i pozivati na "konačni obračun protiv kapitalizma."
Revolucija nije evolucija i revolucija nije reforma.

Nažalost, revolucija je neizbježna. "Nažalost" zbog činjenice kako revolucionarna vremena nisu ni lijepa ni mirna. Kamo sreće da je Marx bio u krivu i da kapitalizam isčezne poput jutarnje magle i da svi zajedno zakoračimo u jedan bezbrižniji sunčani dan.
No kako stvari stoje, a stoje opasno blizu onoga kako je Marx napisao da će stajati - povijest pred nama neće nam donijeti instant bolju budućnost, već samo borbu i patnju.

Marx je znao kako kapitalizam ima svoj kraj i točno je definirao gdje se taj kraj nalazi, samo što je on ipak imao tu sreću što je pisao – iz njegove perspektive – o dalekoj budućnosti. Mi nismo tako sretni, mi tu strašnu priču danas moramo proživjeti, ....
.......................................................................................................................................................................................................
Данило Срдић рођен је у Лици 1898 године у Лици. Мобилисан је у Аустријску 79-у Личку регименту и послет на Руски фронт. Тамо се цела јединица 1915 предала Русима.
Ту га затиче револуција 1917-е.
У општем метежу приступа Црвенима и чувеној Буђонијевој 1-ој КонАрмији, коњичкој Армији.
Неколико догађаја потврдили су дивљење потчињених према овом Српском официру.
Када је Конармија имала један неуспешни бој, маршал Буђони постројавао је официре и сваког ударао бичем.

О том догађају сведочи лично командант Црвених Козака Иља Дубински:
"Буђонијеве васпитне мере биле су опште познате. Постројио је официре јединице и почео да их једног по једног удара бичем. Командира пука Семјона Михајловича ударио је бичем по образу. Када је дошао ред на Данила Срдића, овај Србин -великан, извукао је револвер и уперио га у Буђонија викнувши:

- Ако сам крив, убиј ме! Али ако ме дотакнеш бичем - убићу ја тебе!

Буђони и Ворошилов који је био поред Буђонија били су затечени. Заобишли су овог ватреног Србина и отишли даље."

Међутим, Буђони је остао задивљен овим Србином.
Данило Срдић био је одличан коњаник. Био је познат по томе што је јахао са три сабље, и све три би поломио у боју. Једну за другом, најчешће на Белим козацима и Пољским интервенционистима.
Убрзо постаје командант пука па корпуса.

Буђони пише о њему:
"Увек је налазио излаз, био је смео и увек побеђивао. Због храбрости и смелости прозвали су га "Неустрашиви" "

Када се завршила револуција, Срдић постаје и генерал-пуковник, највиши чин који је један Србин имао у Русији.

1936 године састао се са Стаљином.
Стаљин је обилазио граничне јединице. Буђони је позвао Срдића рекавши да га Стаљин жели видети.
Срдић, у униформи са одликовањима, био је висок два метра и стајао наспрам Стаљина који је био за три главе нижи од Срдића:
- Погледај га! Прави Балкански орао- рекао је Стаљин. - На чијој би ти територији ратовао ако дође до рата?
- На непријатељској! - рекао је Срдић- непријатељева ног ане сме да стане на Совјетско тло!
- Дај да испијемо "брудершафт" рекао је задовољни стаљин.

Осам месеци наког овог братимљена, генерал Срдић је ухапшен заједно са Маршалом Тухачевским и убијен по Стаљиновом наређењу с амасом генерала и маршала СССР у чувеној чистки, за коју се касниеј сазнало да је исценирана од стране Немаца како би се уништила Совјетска војска.

Међутим, Срдић бива рехабилитован 1957 године и Буђони на конгресу партије држи говор у коме хвали Срдића:

"Danilo Serdic! Ja izgovaram ovo ime sa osjecanjem velike topline i srdacnosti. Sa danilom Serdicem, Srbinom po nacionalnosti, s kojim sam proveo mnoge godine u sovjetskoj zemlji, mene nije vezivalo samo ratno nego i licno drugarstvo... Tragicna smrt crvenog komadanta u godinama kulta licnosti Staljina bolno je odjeknula u srcima svih koji su ga poznavali. Postavsi zrtva zlobne klevete, samovolje i bezakonja, nas drug je ostao u sjecanju boraca I konjicke armije i ostalih ratnika Sovjetske armije, kao kristalno cist covjek, kao pravi komunista. Sada je pravednost ponovo uspostavljena: casno ime Danila Serdica izgovara se sa istim takvim postovanjem kao i ranije..."

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА И СКУПШТИНА У ПРОГОНСТВУ
11.080 Земун, Магистратски трг 3,
Тел/факс: 3077-028, vladarsk@gmail.com
Бр. 1424/11 – 19. XII 2011.

ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
- Ивица Дачић, потпредседник и министар –
11.000 Београд, Немањина бр. 11.

Господине Потпредседниче
Пријатно сте нас изненадили освртом на недавни споразум између Владе Сједињених Америчких Држава и окупаторске администрације на Косову и Метохији – о проглашавању српске културне баштине на Косову и Метохији „косовскоалбанском“. Потпуно сте у праву – да је реч о споразуму који се ослања на фалсификовану историју балканских народа и на шиптарско присвајање српске културне баштине.
Међутим, треба имати у виду чињеницу, да су фалсификати попут овог у споменутом споразуму могући захваљујући раније унесеним фалсификатима у енциклопедије, школске и универзитетске књиге, па и у начуна дела друштвених наука Републике Србије. Један од највећих фалсификата на Балкану је везан за шиптарску античку и средњевековну историју. Ова друштвена наука код Срба је тако устројена, да сву српску античку и средњевековну културну баштину може дефинисати као шиптарску, или албанску. За тако нешто је довољно позвати се на садржаје српских историјских уџбеника – од основне школе до универзитета. А у њима пише, да су антички и раносредњевековни Илири на Балкану преци Шиптара! Уз тај страшни фалсификат, долази други – још језивији. Каже се да су Срби стигли на Балкан тек почетком 7. столећа Нове ере, у време византијског цара Ираклија.
Господине Потпредседниче,
Нису ли ова два фалсификата тако уверљива – да свако ко поверује у њих (а у њих верују сви званични историчари Србије), лако наседа „закључку“ да су Срби затекли на Балкану шиптарску културну баштину, коју су само преузели?
Сви ће то данас прихаватити у Србији, јер су уклоњени из шире литературе извори који указују да су Шиптари крочили на српску земљу тек 1043. године, за време српског цара Војислава, а да су Илири били само једно од српских племена. Грчки историчар Аталиота је оставио књигу о том доласку Шиптара у Србију и штампана је на европским језицима, а није штампана на српском!
Зашто у нашој историографији нема чињеница из књиге Србина католика са Хвара и католичког свешеника Винка Прибојевића – почетак 16. столећа, који је оставио запис да су словенска племена: Илири, Трачани, Дачани, Далмати, Мизи…? Зашто у нашој историографији нема чињенице из књиге Србина католика из Далмације, католичког свештеника, Андрије Качића Миошића, који је, у 18. столећу, оставио књигу о оснивању Србије 490. године, с престоницом у Скадру? Како видите, Србија је постојала на Балкану скоро 300 година пре «досељавања Словена».
Господине потпредседниче,
Академик Михаило Марковић је 2007. године организовао научни скуп о доласку Шиптара на Балкан 1043. године, али тај доказ још не узима у обзир ни наука Србије, ни државници Србије. Нажалост.
Уз овакав немар државника Републике Србије и државника у Црној Гори и Републици Српској, лако се асимилију Срби у несрпске нације и лако се отуђује њихова културна баштина. Ево примера из 19. и 20. столећа о симилацији Срба и отуђењу српске културне баштине:
I Искоришћено је српско завичајно име Македонија, те је од српског становништва у Македонији створена несрпска македонска нација. А споменути Винко Прибојевић је нашао у Ватикану одлуку Александра Македонског (4. век пре Нове ере) – њоме прописује привилегије за Србе. Ту традицију ће наставити мађарски краљ Матија Корвин 1471. године – давши привилегије Србима граничарима. То ће наставити и аустријски цар Фердинанд Први – 1630. године. Ово је поуздан податак, да у Македонији, у Антици, нису живели Македонци, него Срби. А ти Срби су имали само своје завичајно име – македонско.
II Најмасовније однарођавање Срба су обавиле Аустрија, Млетачка Република и Ватикан. Србе су преводили у католичку веру, а онда су их хрватизовали. Назвали су и српски језик „хрватским“, што је најстраховитије отимање српске културне баштине, јер је тај српски језик регистрован у УНИЦЕФ-у као „хрватски“.
III Као што је искоришћено српско завичајно име – Македонија, да би се створила несрпска македонска нација, тако је учињено и с другим српским завичајним именом – Црна Гора, да би се створила несрпска црногорска нација. Расрбљивање у Црној Гори је почело почетком 17. столећа и имало је своју истакнуту делатност у време Његоша и у време Првог светског рата, али те чињенице су (стопосто) уклоњене из образовног програма у Србији.
IV Нико се у Србији не бави питањем поарбашених Срба у Албанији, на Косову и Метохији, у Македонији и Црној Гори. Као дошљаци 1043, Шиптари су имали своје насеобине у Србији – својеврсне оазе. Онда су Турци многе Србе превели у шиптарску (албанску) нацију и то су интензивно чинили у 19. столећу и до 1912. године. Занимљиво је, М. Милојевић је записао, да је у Приштини и околини било 1871. године само 58 шиптарских породица и 1200 породица Срба муслимана. Наравно, сви ти Срби исламске вере су преведени у Шиптаре. О овако важним подацима, нема ни речи у образовном систему Републике Србије.
V Историјска и филолошка наука у Србији уопште се не бави чињеницом, да је у средњевековној Влашкој (Румунији) и Молдавији био српски језик и да Румуни и Молдавци нису имали канонску цркву, него су били укључени у Српску православну цркву – до 1864 (делимично) и до 1919. године. Румунски језик је вештачки створен од 16. до 19. столећа, а сва културна баштина до тог времена у Румунији и Молдавији је на српском језику. Такву чињеницу не бележе ни српски интелектуалци, ни српски државници! А из Румуније се данас користи чињеница, да у Источној Србији постоје Срби који говоре мешавином латинског и српског језика (влашки) и сасвим је могуће, да Румунија, с присталицама међу Власима у Србији, прогласи тамошњу српску културну баштину румунском, или влашком.
VI Српска историографија, а и српски државници, потпуно занемарују колонијални инжињеринг у Панонији, којим су многи Срби помађарени, а део Срба из племена: Шокци и Буњевци проглашен припадницима хрватске нације. Чињенице о помађареним Србима су очигледне. Канцелар и саветник Марије Терезије је записао, да од Сегедина до Београда живе само Срби православне вере, а Срби, пише даље, насељавају и румунску Трансилванију, у којој има, поред православних, и нешто Срба католика. Наше одговорне државнике и интелектуалце не може да пробуди ни чињеница из аустријског пописа становништва у Војводини – 1715, где стоји да у Бачкој има само 40 мађарских породица!
VII Најочигледније расрбљивање је у току и оно обухвата српски завичај Босну и Херцеговину, део Црне Горе, део Србије и део Македоније. Реч је о Србима исламске вероисповести – који су проглашени „Бошњацима“. Опет је искоришћено српско завичајно име – Босна, да би се створила несрпска бошњачка, или босанска, нација. С обзиром да је велика групација муслимана у Рашкој, сасвим је могуће да ускоро „Бошњаци“ прогласе српску културну баштину у Рашкој – бошњачком. Само зато, што државни органи и званични интелектуалци у Србији не дају никакав (научни) отпор овом бесмислу о проглашавању несрпских нација од Срба.
Господине потпредседниче,
Вама свака част што сте (једини из Владе Републике Србије) подигли глас против америчког проглашавања српске културне баштине на Косову и Метохији шиптарском, али Ви сте потпредседник Владе која ништа не чини да се сви фалсфикати из историјске и других друштвених наука уклоне и замене истинама. Данашња влада се понаша као и претходна – кад је премијер био Војислав Коштуница. Ниједна од две владе није хтела да сарађује с Владом Републике Српске Крајине, која, од 2005. године, упозорава на све ове набројане фалсификате. Продужи ли и Ваша влада овакву штетну праксу, убрзо ћемо доживети, да ништа српско неће постојати на тлу где је основана Србија 490. године и која се, у 8. столећу, простирала од бугарске границе до иза Трста, обухватајући и територије данашње Словеније и Корушке у Аустрији (и овај податак је уклоњен у званичној историографији).
Господине потпредседниче,
Скрећемо Вам пажњу и да су два министра у Вашој влади Срби муслимани, који се представљају као „Бошњаци“. А они не могу ни завичајно бити Бошњаци, јер су рођени у Србији.
(Поздрављамо Вас и подсећамо, да је на данашњи дан /Свети Никола/ проглашена Репбулика Српска Крајина 1990. године, а о томе ништа није објавило ниједно јавно гласило у Србији).
С обзиром да Ваша влада одбија сарадњу с Владом и Скупштином Републике Српске Крајине у прогонству, ово писмо је отворено.

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ СКУПШТИНА РС КРАЈИНЕ
Милорад Буха, премијер Дипл.инж. Рајко Лежаић, председник

***
ПС: Достављено:
Председнику Скупштине
Председнику Републике Србије

Intervju: Branko Mamula, admiral flote u penziji (2)
Milošević je slomio JNA

Drugi deo intervjua s jednim od poslednjih živih najviših vojnih rukovodilaca bivše SFRJ
Foto M. Lazanski

Sredinom osamdesetih godina prošlog veka dolazi do zaoštravanja na unutrašnjoj političkoj sceni u Jugoslaviji. JNA je imala detaljno razrađen plan za državni udar još 1986. godine, ali odnosi između Slovenije i Srbije posle Osme sednice CK SK Srbije kao da počinju da definišu ukupan politički ambijent u zemlji.

Admirale, da li je sukob srpskih i slovenačkih intelektualaca i prekid srpsko-slovenačke političke saradnje početak kraja Jugoslavije?

– Do otvorenog političkog sukoba dolazi posle Osme sednice CK SK u Srbiji, dva viđenja budućnosti Jugoslavije, Slovenija i Srbija postali su orijentiri, međusobno nepomirljivi. Ostali će se svrstavati na jednu ili drugu stranu, a SKJ nije više mogao da uspostavi ni prividno jedinstvo u jugoslovenskom društvu.

Demokratizacija iz Slovenije i antibirokratska revolucija iz Srbije krenule su putem razbijanja SKJ i Jugoslavije kao zajedničke države. U jesen 1985. u Ljubljani je došlo do prvog susreta opozicionih intelektualaca Srbije i Slovenije o budućnosti Jugoslavije. Govorilo se o „trećoj“ Jugoslaviji kao konfederativnoj državi, a došlo je do rasprave o njenoj utemeljenosti, međusobnim iskorišćavanjima, nepoverenju i mržnji i stvaranju samostalnih nacionalnih država.

Dobrica Ćosić je rekao da se Jugoslavija održava na antisrpskim osnovama, da je stvaranjem Jugoslavije srpski narod izgubio sve elemente normalnog nacionalnog, kulturnog i ekonomskog razvoja i na sebe, politikom Kominterne, KPJ, angažovanjem Kardelja i Tita, primio greh velikosrpske hegemonije koji ga je doveo u situaciju da nema svoju državu. Rešenje za Kosovo video je u plebiscitu i novom razgraničenju s Albanijom.

Slovenački intelektualci su tada odgovorili da je jedino rešenje za Srbe da se zalažu za očuvanje Jugoslavije i demokratske promene, jer podeljena na pokrajine i sa velikim brojem Srba izvan Srbije, Srbija se ne može izboriti za bolji status kao što to može homogena Slovenija. Zapravo, Slovenija i Srbija pokrenule su mehanizam razbijanja Jugoslavije, a problemi odnosa sa Slovenijom nisu ležali u vojsci, problemi su bili u uređenju države, a JNA je postala poligon sudara različitih koncepcija šta je jugoslovenska država, i kako je treba urediti.

.......

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju od 26. decembra. Ako ste zainteresovani da se pretplatite na elektronsko izdanje cele „Politike“ kliknite OVDE.
Miroslav Lazanski
objavljeno: 26.12.2011.

U Kremlju je 25. decembra 1991. spuštena crvena zastava, koja je ustupila mesto ruskoj trobojci, a Rusija je izgubila nekoliko miliona kvadratnih kilometara teritorije i desetine miliona stanovnika – skoro polovinu svojih građana, podeljenih po novostvorenim državama.

Da bi se obeležila godišnjica raspada SSSR dva kanala Centralne televizije Rusije prikazala su dva filma u nastavcima: „SSSR: Krah“ i „Krah imperije“. Duboko verujem da u istorijskoj istini mnogo više odgovara drugi naziv.

Šta je bio Sovjetski Savez? U teritorijalnom smislu to je bila ona ista ruska imperija, onaj isti prostor, pun duha ruskog naroda, koji je mnogo vekova dizao snažnu državnu zgradu – od Baltika od Tihog okeana, od Severnog pola do Pamirskih planina. Imperija, čiji su duh upile, zajedno sa mnogovekovnom ruskom kulturom, kulture mnogih naroda, koji naseljavaju šestinu kopna na Zemlji.

Da li je raspad SSSR bio neizbežan? Ako je verovati Svanidzeu, Mlečinu i njihovim drugovima, koji su se trudili da dokažu da je raspad bio neizbežan, da je planska ekonomija morala da doživi krah, da su međunacionalne protivurečnosti izazvani prirodnim, a ne veštački stvorenim razlozima – onda da.

Ali činjenice su jako tvrdoglave. Oslanjajući se na njih, poznati ekonomisti, istoričari, politikolozi tvrde nešto sasvim drugo. Da, stvarno, bile su neophodne ekonomske reforme, obnova političkog sistema, bilo je neophodno da se na izazove epohe blagovremeno odgovori. Ali to nije značilo kako mora i da se uništi društveno-političko uređenje i da se sruši ruska imperija, stvarana hiljadama godina, koja je u geopolitičkoj formi Sovjetskog Saveza postojala najveći deo 20. veka.

Zamenik predsednika Ruske akademije ekonomskih nauka, autor fundamentalne knjige „Razvoj ekonomije Rusije za 100 godina“ Vasilij Simčer navodi sledeće činjenice. Do početka perestrojke tempo razvoja ekonomije zemlje je iznosio 4-5 odsto godišnje. Gorbačovljeva perestrojka 1986-1990. godine smanjila je rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) za 2,4 odsto godišnje. Čak i u takvo vreme, vreme zastoja, mi bismo sada, 20 godina kasnije, imali BDP ne 1,6 triliona dolara, već 4,3 triliona, što bi garantovalo mesečni dohodak u ekvivalentu od otprilike 2.000 dolara po radniku. Osamdesetih godina u zemlji je, zasićen sopstvenim investicijama i visokom tehnologijom, postojao proizvodni sektor. A za 20 godina, čak i da je rast ekonomije ostao na 2 odsto, Rusija ne bi po veličini BDP po glavi (20.000-22.000 dolara) maštala da stigne Portugal, već bi se upoređivala sa savremenim Japanom.

SSSR SE NIJE MORAO RASPASTI Želim da ponovim: ekonomski sistem SSSR je bezuslovno zahtevao strukturne reforme, korišćenje tržišnih mehanizama u poljoprivredi, lakoj industriji, trgovini. Usvajanje dostignuća naučno-tehničkog progresa takođe je ostavljalo mogućnost da postoji mnogo želje da bude bolje nego što je. Samo nije trebalo da se uništavaju ekonomija i političko uređenje, već da se pre toga počne sa osavremenjivanjem tako što će se uvesti neiskorišćene rezerve, što bi omogućilo ubrzanje tempa rasta od 8-10 odsto svake godine. To nije učinjeno. I ako je, prema proračunima analitičara CIA SAD, sredinom 80-tihh godina ekonomska specifična težina Sovjetske Rusije iznosila 15-16 odsto svetskog BDP, sada je ona ispod 3 odsto.

Izmenom društvenog uređenja Rusije rušena su i moralna načela naroda. Komunistička utopija, ovako ili onako, makar negativna, povezana je sa hiljadugodišnjom maštom ljudi o carstvu pravde i međusobne solidarnosti. Uništenjem Sovjetskog Saveza nade društva su prekinute. Trasiran je samo jedan put napred – direktno za „zlatnim teletom“.

Ali ono što je učinjeno – učinjeno je. Sada se postavljaju večita ruska pitanja „Ko je kriv?“ i „Šta da se radi?“

Ko je kriv? Razloga je mnogo, kao što postoji mnogo tumačenja zašto su srušene 19-milionska Komunistička partija Sovjetskog Saveza i velika država SSSR.

Prvo, nije srušena u jednom trenutku. Rušenju Sovjetskog Saveza je prethodila višegodišnja priprema. A, ako govorimo o krivcima, izdvojio bih tri glavna rušioca.

Prvi je politička i državna elita Sovjetskog Saveza, ili bar njen veći deo.Jedni su to činili zato što nisu umeli da razmišljaju ili iz sopstvene gluposti, a drugi su bili svesni izdajnici, koji su odlično znali šta čine. Vlast nije bila spremna za ozbiljna iskušenja. Partijsko i državno rukovodstvo nije blagovremeno obnovilo društveno-političko uređenje zemlje. To je pripremilo hranljivu podlogu za perestrojku Gorbačova. Jer upravo su u tom periodu (1985-1991) učinjene stgvari koje su srušile partiju i državu. Pobrojaću one, za koje smatram da su glavni.

To je ukidanje 6. člana Ustava, koji je KPSS lišio rukovodeće uloge u društvu i državi. Tako je stvoren vakuum između vlasti i uprave. Formiranjem u leto 1990. godine Komunističke partije Ruske Federacije narušen je unitarni karakter KPSS, koja se pretvorila u konfederaciju republičkih komunističkih partija i koja je prestala da bude spona pomoću koje se u velikoj meri održavala sovjetska državnost.

Donet je ceo niz odluka vlade i CK KPSS u oblasti ekonomije, koje su toj ekonomiji nanele, može se reći, bitnu, nepopravljivu štetu. Najvažnija među njima je odluka „O socijalističkim preduzećima“, koja je dozvoljavala da se bez potrebne baze povećavaju cene proizvoda; „O kooperaciji“, koja je omogućavala da se pojavi ogromna količina gotovine, što je poguralo inflaciju; „O regionalnom privrednom računu“, koji je rukovodstva republika oterao u samoizolaciju.

Krajišnica Ljubica Lončar (107) najstarija je stanovnica Hrvatske

Tito najbolji, a ni Franjo Josip nije bio loš

Za vrijeme cara Franje Josipa bilo je najviše reda. Za kraljeva Petra i Aleksandra nije bilo tako dobro, jer su posvuda bili žandari. Najbolje se živjelo pod Titom. Svima je bilo dobro i nije bilo straha, sjeća se svih politika baka Ljubica

U 107. godini života, Ljubica Lončar sigurno je najstarija stanovnica Hrvatske. Duboku starost provodi u šibenskoj ulici Put gimnazije, gdje o njoj brine šezdesetogodišnji unuk Milorad Lončar Mića, koji rado ističe da je on “jedini djed koji ima živu baku”. Pored Miće, zbraja baka Ljubica svoje potomstvo kao životno blago: još šestero unučadi, desetero praunčadi i jedna čukununučica.

Preživjela je baka Ljubica u svom vijeku i ono što je najteže svakoj majci, smrt dvije kćeri i jednog sina, a jedna kći još joj je živa. Brojna porodica, kroz minulo stoljeće i burne događaje, rasula se svuda po svijetu. U kontaktu je jedino sa devet godina mlađom sestrom Milenom koja živi u Bačkoj.

Udovica sa 36 godina

U crnoj odjeći karakterističnoj za krajiške starice i sa crnom maramom na glavi, baka Ljubica sjedi u svojoj fotelji i napreskokce priča o životu kroz dva vijeka i tri rata. Pamćenje je jako dobro služi i sjeća se svakog pojedinog detalja iz svog dugog života. Jer od njezina rođenja 7. marta 1905. godine u selu Miočiću kraj Drniša dogodilo se uistinu mnogo toga.

Ljubičin otac imao je trgovinu u Siveriću i bio jedini pismeni čovjek u selu, pa je pisao oporuke mještanima koji su odlazili u Prvi svjetski rat. I Ljubičina majka bila je iz utjecajne porodice Cvjetića, čiji je otac bio svećenik u Sarajevu odakle se doselio u Tepljuh. Kako potiče iz popovske kuće, baka Ljubica iskrena je vjernica, održava i poštuje krsnu slavu Svetog Jovana.

- Živjeli smo lijepo, gradski. Djed je imao knjiga, znao je liječiti bolesti i rane, pa su kod njega dolazili čak iz Skradina – sjeća se djetinjstva baka Ljubica.

- U ono vrijeme ženska djeca nisu mogla ići u školu, samo muška. Smatralo se da žena mora biti kod kuće i da ne treba ništa raditi. Tako sam ja ostala bez škole, ali zato je moj brat išao i završio za bogoslovnog profesora. Kada bi on došao iz škole, pričao bi mi šta je učio, pa sam nekako naučila čitati i pisati – priča Ljubica, koja je nadživjela sva carstva, kraljevstva, režime, sile, okupacije i države.

Kao bogata djevojka udala za mladića koji je poticao iz siromašnije porodice, ali materijalne razlike nisu bile prepreka za ljubav i brak. No, već početkom 1941. godine ostala je bez supruga, kojeg su ubili ustaše. Iako je sa 36 godina ostala udovica, više se nije udavala. Posvećena odgoju djece, ova se Krajišnica sama muški borila sa svim problemima koje su donijeli život i rat.

- Preživjela sam žalosno. Najgore je bilo kada su mi muža odveli, a ja ostala sama sa četvero male djece. Tada je bilo sramota da se udovica uda za drugog muškarca – kaže.

Plela je, šila, radila u polju i još mnogo toga u ta teška vremena.

- Išla sam raditi i u rudnik, prenositi daske i grede. Trgovala sam solju u Bosni da bih dobila malo hrane za djecu. Tada je sol bila vrijedna – opisuje starica nekadašnji način života.

- Za vrijeme cara Franje Josipa bilo je najviše reda. Franjo je bio strog i u svemu je vladao red. Nitko nije znao ni čitati ni pisati, ali svi su poštivali vlast i ponašali se kako treba. Što je kome trebalo, to je dobio. Za kraljeva Petra i Aleksandra nije bilo tako dobro, jer su posvuda bili žandari. Bilo je bolje pod okupacijom Italije 1918. godine. Došla ta talijanska vojska, bili su to fini ljudi. Pomagali su nam oko kuće, orali su, kopali vinograd i čuvali nam blago. Isto su takvi bili kada su nas okupirali opet 1941. Najbolje se živjelo pod Titom. Svima je bilo dobro i nije bilo straha – nabraja baka Ljubica sve preživljene politike.

Jednom kod doktora

Pošto joj je zbog blizine otkopa mrkog ugljena kuća počela tonuti, tadašnja vlast ju je isplatila i ona je za taj novac kupila kuću u Kninu, gdje je dočekala devedesete.

- A onda je došao Mile Martić, pa su nam rekli da sada živimo u Krajini. Nije bilo loše. Bilo je mesa. U susjednoj kući bio je stacioniran UNPROFOR koji me svaki dan obilazio. U “Oluji” su me pokupili i poslali u Srbiju – priča Ljubica, koju je iz Bajine Bašte u Šibenik doveo unuk Mića, gdje zajedno žive već 18 godina.

Poslije “Oluje”, kuća Ljubice Lončar u Kninu bila je devastirana. Nestale su tako brojne porodične uspomene, fotografije, knjige, orden njenog oca koji je dobio od Franje Josipa u Tirolu… Unuk Mića često baki Ljubici ispuni želju i odveze je u rodni Miočić, gdje obiđe grobove i zapali svijeće.

Starica, kojoj bi malo tko dao tolike godine, nikada u životu nije bila bolesna. Pokretna je, sama namješta krevet, sama održava higijenu i oblači se, tek ponekad za šetnju između spavaće i dnevne sobe upotrijebi kuhinjski stolac. Njezin zdravstveni karton potpuno je prazan: kod liječnika je bila samo kada joj je u rudniku pala daska na glavu i jednom ju je mučila žuč, ali tada je – pobjegla iz bolnice.

Malo jede, malo pije, svakog dana plete

Recepta za dugovječnost, kaže baka Ljubica, nema. Unuk Mića otkriva da je tajna njene vitalnosti u skromnim obrocima:

- Uvijek je vrlo malo jela, ali jede uglavnom sve, pa i masno, i ništa je ne boli. Ne voli slatko. Ne popije ni čašu vode na dan. Ujutro popije tursku kavu, a onda doručkuje nešto keksa i mlijeka. Prije je pila rakiju, ali je u posljednje vrijeme neće. Ručak joj se najčešće sastoji od blitve i kakve juhe, a večera od komada kruha s maslinovim uljem i čašom vina.

Baka Ljubice slabije čuje, ali zato joj je vid toliko dobar da svaki dan plete i bez problema provlači konac kroz iglenu ušicu. Kraj sebe uvijek ima konac i iglu broj šest. Na pitanje dokle će živjeti, odgovara: “Dokle Bog kaže.”

http://www.rijekadanas.bloger.hr/default.aspx?id=608109

Пише Ратко Дмитровић

Само једном човеку, у новијој хрватској историји, идеолошко и политичко питање било је важније од националног, хрватског, а меру људског и моралног кредибилитета одређивао је и кроз однос према Србима у Хрватској



Био је идеолошки искључив, намћораст, у разговорима оптерећавајуће тих, упоран као мазга, често досадан, повремено циничан, доследан чак и у заблудама којих је делимично био свестан, свашта му се могло замерити осим онога што је радио последњих 14 година живота. То је било часно, људски, високоморално. Реч је о Стипи Шувару.
Знам, и данас у Београду, међу писцима, позоришним и филмским радницима, социолозима, интелектуалцима уопште, много је оних који ће да направе киселу фацу на спомињање Шувара. Одмах ће споменути „Бијелу књигу“ и биће у праву кад кажу да је у том партијском материјалу са највише идеолошке чеке нападнута слободна мисао и уметничко стваралаштво у Србији.

ПОЛИТИЧКЕ ЗЛОУПОТРЕБЕ
Све или скоро све што је тих година (књига је објављена 1984. године) вредело у Београду, а време је показало да вреди и данас, нашло се у „Бијелој књизи“ иза које је стајао Шувар. Он сам касније је објашњавао да се ту радило о указивању на политичке злоупотребе у култури и стваралаштву уопште, о сузбијању растућих национализама широм Југославије, а када су га питали због чега је српско стваралаштво у „Бијелој књизи“ заступљено у толикој мери да се без икакве дилеме може закључити да је тај материјал и урађен због „претераних слобода“ у српској култури, Шувар је одговарао да се уметност Београда и Загреба, у квантитативном смислу, уопште није могла ни поредити.
Године и важни догађаји који су прошли кроз наш живот, остављајући трагове на нама и у нама, релативизовали су и „Бијелу књигу“ и Шуваров „обрачун са српским националистима“. Шуварови мотиви, ако је некоме за утеху, нису били хрватски, националистички, антисрпски. Његов каснији живот то је доказао. Шувар је „Бијелу књигу“ срочио у страху да му они који су се тамо нашли не сруше државу и политички систем у који је веровао.
Изван уметничко интелектуалних кругова Београда у Србији је било подоста антишувароваца насталих неколико година после „Бијеле књиге“, када је Милошевић већ чврсто седео у најважнијој фотељи Србије, а Стипе Шувар представљао Хрватску најпре у ЦК СКЈ, а потом и у Председништву СФРЈ. Срби су му спочитавали антисрпство. И грешили су. Хрвати су у њему видели човека који очајнички, без икакве подршке из Загреба, покушава да сачува какву-такву Југославију. И били су у праву.

КРВАВИ СУКОБИ
Нова хадезеовска власт 1990. године смењује Шувара и уместо њега у Председништво СФРЈ именује Стипу Месића, онога који се касније похвалио да је обавио задатак, „да Југославије више нема“. Сећам се, тада ми је у Загребу један политиком и национализмом неоптерећен Хрват рекао: „Правићете ви Срби Шувара од пластелина“.
На саборском заседању, када је смењен, опозван из Председништва СФРЈ, Шувар је рекао да народима Југославије следе крвави сукоби, узео своје папире и кренуо према излазним вратима, праћен звиждуцима и вулгарним добацивањима хадезеовског чопора. Рачан (Шуварово политичко дете) је ћутао и гледао у под, као и остали дојучерашњи чланови Савеза комуниста Хрватске за које је Шувар пре само годину дана био политички див. „Идеш Стипе, бог Стипе“, викао је Владимир Шекс.
Упркос свему томе, према верзији која се и данас може чути у Загребу, Фрањо Туђман је понудио Шувару могућност „да ради за Хрватску“. Наводно му је предложио да буде амбасадор Хрватске у Москви. Овај је одбио, уз коментар: „Нисам ја Фрањо из ваше приче“. И није.
Шувар је пре распада Југославије, у време њеног убијања и после успоставе независних држава на њеним рушевинама, био и остао антифашиста, упорни борац против усташтва као идеологије и усташизације хрватског друштва.
Био је последњи искрени левичар у Хрватској. Не „хрватски левичар“, а читаоци „Печата“ знају шта под тим подразумевам, већ истински социјалиста, најпре левичар, па онда Хрват, за разлику од осталих „социјалноодговорних“ хрватских политичара и интелектуалаца који су најпре Хрвати, а онда све остало.
Вратићемо се на овај део Шуварове биографије, можда и најинтересантнији, најчаснији свакако у његовом животу, а пре тога да видимо откуда долази Шувар.
Рођен је 1936. године у селу Загвозд, код Имотског, доле у Западној Херцеговини, у љутом кршу, где вечна, чудесна игра камена води и најмање земље, рађа људе набијене жудњом за оним што је изван тог камена, што се не види, а долази са причама путника и ходочасника; људе чији се снови већ у детињству претварају у амбицију која крчи све пред собом и незаустављиво гура до циља. А циљеви су обично врло високо. Тај простор, знате већ, подарио је бившој Југославији и Хрватској врхунске спортисте, велике глумце, добре песнике и сликаре, режисере и… усташе. Нема усташе без Херцеговине. Нема мржње према Србима без мржње Хрвата из Херцеговине.
Свему томе отео се Стипе Шувар. Одрастао је у беди, у породици тежака чији је живот само повремено и само на тренутке био леп. У основну школу у Имотском уписују га по окончању рата. Његови немају новца ни за једну књигу, а како та породица ни по чему није могла да се повеже са усташама, нова власт смешта малог Стипу у Дом ученика, где је све било бесплатно. Тако завршава четири разреда основне, а онда се уводи плаћање становања. Његови једва да имају за два оброка хране дневно, па прекида школовање, враћа се у Загвозд, пети и шести разред полаже пред комисијом, одједном, и некако успева да догура до мале матуре. Држава га као изванредног и веома бистрог ђака уписује у гимназију после које полаже пријемни на Правном факултету у Загребу. Шувар имотску гимназију похађа у исто време када и неки касније велики хрватски националисти, политички емигранти, министри у хадезеовској влади: Иван Милас, Бруно Бушић, Вице Вукојевић…

ПОЛИТИЧКА И ПУБЛИЦИСТИЧКА КАРИЈЕРА
По завршетку Правног факултета Шувар уписује и Филозофски, а докторску дисертацију успешно брани већ у 29-ој години. Паралелно са академском каријером развија се и његова политичка и публицистичка каријера. Пажљиво прати маспоковска догађања 1971. године, оштро је против хрватског национализма и сепаратизма, али је још врло млад и врло слаб да би се носио са Савком Дапчевић и Миком Трипалом. Владимир Бакарић је ћутао и чекао расплет. После Карађорђева, видевши да је хрватска прича доживела пораз, Бакарић се активира и свестан година које су га притискале припрема Шувара да га замени. Шувар то прихвата, али се касније, баш на питању доминантне позиције у Хрватској, сукобљава са Миком Шпиљком. Из тог судара излази као победник, а за собом стално вуче малог, неугледног, неинтересантног Ивицу Рачана, оног који ће 1990. године оборити поглед и ћутати док проусташки надахнути хадезеовци буду увредама испраћали Шувара из Сабора.
Шувара ћемо памтити и по реформи школства која је доживела велике критике, највише због веома маштовитих нових занимања за које се касније нигде није могло наћи посла, али и по настојањима да се Устав Хрватске измени у делу дефиниције „хрватског књижевног језика“, односно да се та националистичка тековина избаци из највишег републичког документа. Није успео. Спречили су га они који ће 1990. године претрчати на другу, чисто хрватску страну.
У првим годинама самосталности Хрватске Стипе Шувар живи у Загребу, у стану купљеном на кредит, са супругом и два сина, у некој врсти наметнутог кућног притвора. Сваки излазак на улицу носио је са собом увреде, пљувања пролазника и понеки физички напад. Претучен је у ресторану „Пургер“ у Петрињској улици, у центру Загреба, преко пута полицијске станице. Сви у Загребу и данас знају ко га је тукао, али нико никада за то није одговарао. Повремено је одлазио ван града, у друштву супруге Мире, са трошним голфом јединицом.
Један младић му је на улазним вратима хотела Дубровник, на Тргу бана Јелачића, добацио: „Ђубре комунистичко“. Шувар је застао, окренуо се и рекао: „Драги мој, на нашем дивном хрватском језику не каже се ђубре него смеће“.
Суочен са оживљавањем усташтва у готово свим сферама хрватског друштва, свестан да у независној Хрватској нико не брани и не залаже се за леве политичке идеје, нити се супротставља усташтву, Шувар у марту 1994. године оснива „Хрватску љевицу“, лист на чијем је челу остао пуних пет година. Онда у октобру 1997, уз звуке хрватске химне и „Интернационале“ оснива „Социјалистичку радничку партију“ која га бира за председника. Излази на изборе, али Хрвати му не дају ни два посто подршке. То ништа не мења у његовом животу и политичком убеђењу; кроз лист и кроз деловање партије разоткрива суштину режима у Хрватској, обрачунава се са политичком издајом и конвертитством, брани Србе где год је то могуће.
Мало је оних који знају да је управо Стипе Шувар први јавно проговорио о страшном злочину почињеном над Србима у Сиску. Он је списак ликвидираних сисачких Срба (њих више од 500) објавио у „Хрватској љевици“, после чега хрватска јавност о томе више није могла да ћути.
Умро је у лето 2004. године, у свом загребачком стану. До краја је живео веома скромно, са материјалним проблемима и сталним увредама и нападима који су долазили из разних кругова хрватске јавности. Иза њега је остала супруга Мира, неко време дописник београдског „Блица“ из Загреба и синови од којих један, Ранко, и данас ради као фоторепортер у загребачкој агенцији „Кропикс“. Са Шуваром је умрла и последња нада да је могућа истинска, грађанска, ваннационална хрватска левица.

Jedna *zemlja u regionu*,posle izvinjenja, ostatka SPS,Ivice Dacica,se oseca uznemireno...jer, ako je *to bio greh*, i razlog za izvinjenjavanjem,onda je red, da se Ivica Dacic, izvine zrtvi, narodu RSK..a ne Srbiji,narodu koji, zeli mir u *regionu*,i ako nemoze *jace veze*, onda najmanje *dobrosusjedske odnose RSK I Srbije*.

sta sve rade Noletovi i Borisovi...*fanoviiii*..

http://www.vestinet.rs/wp-content/uploads/2011/08/Ana-Ivanovic-2-350x201.jpg

Zoran Djindjic,

" Nalazimo se u brodu punom vode i svi je moramo izbacivati i ploviti
u istom smeru."
.......................................................................................................................................
1) http://konkursiregiona.net/wp-content/uploads/2010/11/pjer.jpg

2) http://www.discoverserbia.org/images/stories/putovanja-odmor/evropa/rusija/petersburg/muzej-krstarica-aurora/krstarica-aurora.jpg

3)https://2img.net/r/ihimizer/img97/7903/galeb4.jpg
........................................................................................................................................
https://www.youtube.com/watch?v=Vyi8IJDvGNM

Политика
Хомен: Повлачење тужбе за геноцид најбоље решење
...........................................................................

*Nemate pravo da *povucete tuzbu*, Srbija nije cinla zlocine, moguce pojedinci i grupe, a Hrvatska jeste,po svim parametrima koji ukazuju prisustvo zlocina, imate pravo da *ustupite ptredmet*, Vladi RSK u progonstvu na dalju nadleznost, sa obzirom da je Milan Babic potpisao plan u americkoj ambasadi.*

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/Dnevni_magazin/story/197138/Dru%C5%BEe+Tito%2C+ljubi%C4%8Dice+bela%2C+tebe+voli+vasiona+cela+%28Video%29.html

Albanci prave *drzavu* po eUropskom modelu !!

*Kako se cistilo imanje lordovice Sterelend od 1814 pa do 1820 godine
sa njenog imanja bilo je isterano 15.000 dusa. Njihova sela su bila
sravnjena sa zemljom. narod se odupirao, borio. U pomoc lordovici
poslata je vojska. Bilo je slucajeva da su palili ljude u njihovim
vlastitim kucama. Na taj nacin oslobodjeno je od seljaka 794 akera
zemlje, na kojima se kasnije gajilo 131.000 ovaca. Ovaj model iz
engleske primenjivace se i dan danas….pada u oci da kojekakvi
*gladijatori* i slicni njemu operisu samo situacije komunista..ali
kada neko *burzoaskog porekla* kao navedeni primer iz engleske…ili
*domaceg* porekla ili podrijetla..radi to isto…obavezno se stavlja pod
*crkveno zvono* i ne obradjuje..jer, *ucinak prvobitne akumulacije*
ili ti *ucinkovitost prvobitne akumulacije*…je opravdan kada
*Stojadinovicevi grabe svoje* i *Pavelicevi grabe svoje* i jedni i
drugi od hriscanskih naroda. Marks pise…*Pljacka crkvenih dobara,
lopovsko otudjivanje drzavnih dobara, kradja opstinske svojine,
uzurpatorsko i s bezobzirnim nailjem sprovodjeno pretvaranje feudalne
i plemenske svojine u modernu privatnu svojinu-idilicni metodi
prvobitne akumulacije.*.. Prema tome, lopuze ne prave razliku u
*vlasnistvu*…svedoci smo da su isto navedeno uradili i sa
socijalistickom, dristvenom svojinom sa nizom otimacine i licne
svojine sa povecanom stopom kriminala u svim sferama….TO GLADIJATORE
NE ZANIMA..pardon njima to ne odgovara jer bi morali da se odreknu
*donatora*..i tu tuuu mercedesa. Zato majaju narod sa bajkama, svode
sve opljackano na komuniste u sred inza vreme pljacke svojih
ISTOMISLJENIKA !
Narode u red…ljubite ih u ruku…!*

Srbi, moji zemljaci iz Hrvatske, ni u ludilu nesmeju da prihvate *apel SrBskom narodu*,*obrijanog Vucica* i da ga podrze na izborima.Nepada sneg da zaveje breg..Toma Nikolic, Aleksandar Vucis su vas Krajisnici moji sa SPS. doveli kao stoku u koloni,u Srbiju..i unistili sva dostignuca i zivot vaseg postojanja,sada se cesu o ime Nikole Tesle, sada skupljaju vase glasove..

Krajisnici vas zivot nemozete poveriti takvim ljudima,vas put vodi sa Komunistickim a ne idiotskim prtijama !!

Mesecima su me zlostavljali, a na kraju sam dobila i batine

Maltretiranje - Gordana Ćosić, koja je posle osam meseci službe napustila dvor ponižena i pretučena, otkriva da je šikaniranje zaposlenih mučna svakodnevica koju svi trpe.
Osam meseci trpela sam strašnu torturu i maltretiranje u Belom dvoru, radeći za Aleksandra i Katarinu Karađorđević. Šikaniranje zaposlenih tamo je svakodnevica. Na kraju, dobila sam i batine i otišla pretučena i ponižena.
Ovako govori Gordana Ćosić, koja je radila od aprila do kraja decembra kao PR asistent za porodicu Karađorđević. Navodi da je rešila da otvori dušu i u ekskluzivnoj ispovesti za Press otkrije mračne tajne srpskog dvora kako se nikom drugom ne bi ponovilo ono što je ona doživela.

Došli otac i brat

Priču počinje od poslednjeg događaja. Kako kaže, pre tri dana, kada je došla po radnu knjižicu posle raskida radnog odnosa, obezbeđenje ju je fizički napalo.

Fakti

- 1991. godine Karađorđevići su prvi put došli u Srbiju
- 2001. godine vraćeno im je državljanstvo i nastanili su se u Belom dvoru
- 135 hektara je površina na kojoj se prostire dvorski kompleks na Dedinju
- od 2001. godine - kneginji Jelisaveti Karađorđević nije dozvoljen pristup Belom dvoru
- od 2004. godine država finansira održavanje dvorskog kompleksa
- od 2005. do 2011. godine za to je potrošeno 465 miliona dinara
- od 2010. godine Beli dvor ima status kulturnog dobra
- Došla sam na dvor samo da podignem radnu knjižicu. Presreo me je jedan od četiri člana ličnog princezinog obezbeđenja M. R. (ime poznato redakciji), odmah je počeo da viče na mene i da me tera napolje, govoreći mi da nemam šta da tražim tu. Pošto sam već bila naviknuta na njegovo grubo ponašanje, krenula sam ka izlazu i srela kolegu koji se ponudio da me poveze kući. Zamolio me je da ga sačekam nekoliko minuta, međutim, u tom trenutku M. R. je krenuo na mene, uhvatio me za ramena i počeo na silu da me vuče ka vratima. Gurnuo me je toliko jako da zamalo nisam pala niz stepenice. Plakala sam i zapomagala. Sve su čule i kolege u kancelarijama - priča Gordana, koja po rukama ima vidljive povrede.
Kaže da je pozvala oca, koji je došao zajedno sa njenim bratom.

Neće da prećuti Gordana Ćosić ima i lekarsko uverenje kao dokaz
- Šef ličnog princezinog obezbeđenja pokušao je da me tiho izvede iz dvora. Na svu sreću, pripadnici Žandarmerije na ulazu u dvor videli su da se nešto događa i u kakvom sam stanju, a i otac je već bio tu. Oni su me posavetovali da prijavim napad. Pripadnici Žandarmerije pozvali su kolege iz policije, koje su ubrzo stigle i obavile uviđaj. Kao dokaz imam njihov zapisnik i lekarske nalaze. Najgore od svega je što sam, posle maltretiranja koje sam mesecima trpela na dvoru, gotovo smatrala da M. R. može da radi sve što hoće, jer se konstantno tako i ponašao.
Gordana kaže da je odlučna da tuži pripadnika obezbeđenja koji ju je fizički napao, bez obzira na posledice.
- Iskreno, užasno se plašim šta će se desiti posle svega ovoga. Kada sam došla da radim na dvoru, rečeno mi je otvoreno da vodim računa i da se ne zameram princezi i njoj bliskim ljudima. Ona je žena bez skrupula i neprikosnoveni vladar na dvoru, dok prestolonaslednik predstavlja samo marionetu i ni za šta se ne pita - objašnjava Gordana drhtavim glasom.
Da zbivanja na dvoru nisu nimalo idilična, čuli smo i od još nekoliko bivših uposlenika Aleksandra i Katarine Karađorđević.
- Znaju to svi na dvoru. Iako je prošlo dosta vremena otkako više ne radim tamo, još se dobro sećam kako se princeza ponašala. Interna izreka bila je da se u dvor ide samo po kazni. Pa princeza je umela čitavu državu da digne na noge čak i zbog najmanje gluposti. Ne znam devojku koja priča za vaše novine, ali sam siguran da ništa nije dodala - priča jedan od bivših zaposlenih (ime poznato redakciji).

Beli dvor: Sve je izmišljeno

Iz kancelarije Belog dvora, na pitanje Pressa da prokomentarišu incident u kojem je povređena Gordana Ćosić, odgovoreno nam je da se ništa slično nije dogodilo i da je ona sve izmislila.
- Nije bilo apsolutno nikakvog incidenta. Gospođica Ćosić zamoljena je da napusti dvor, jer se zadržala daleko duže nego što traje postupak preuzimanja radne knjižice, pri čemu je napravila manju scenu. Žao nam je ako je ljuta zbog toga što više ne radi na dvoru, ali ja zaista nemam nikakva saznanja da su Žandarmerija dvora ili policija bile umešane - rekla nam je PR Belog dvora Katarina Jakovljević. Na dodatno pitanje kako onda objašnjavaju policijski zapisnik i lekarske nalaze, ponovila je tvrdnju da o tome nemaju nikakva saznanja.
Po rečima Gordaninog oca Zvonimira, ona je mesecima dolazila uplakana sa posla, ostajala je da radi prekovremeno i vikendom, a plata joj je bila 20.000 dinara. Žalila se da je psihički maltretiraju, preturaju po stvarima...

Svi su preplašeni

Gordana kaže da ju je jedna od koleginica zvala istog dana kada se dogodio incident i rekla da je kolege podržavaju.
- Ne ljutim se ni na koga, i ja sam, dok sam tamo radila, bila preplašena, zbunjena... Stres koji smo doživeli moja porodica i ja neizreciv je. Presrećna sam što više ne radim na dvoru, iako su nam tamo govorili da je to čast. Iskreno se nadam da će se posle ovog nasilja i napada na mene nešto promeniti - priča Gordana.
Ona kaže i da ju je, neposredno pošto je Press od dvora zatražio odgovor na njene tvrdnje, zvala princeza Katarina Karađorđević i poručila joj da ju je razočarala i da je izdala monarhiju.
- Nije bila nimalo prijatna. Jasno mi je dala do znanja da priča za novine može samo da mi naškodi i tražila da dobro razmislim da li išta dobro iz toga može da proistekne.

Jelena Milošević

Преносимо саопштење Владе Републике Српске Крајине у прогонству:

Влада Републике Српске Крајине је обавештавала јавно мњење, да је давно започето отуђење српске културне баштине и данас на делу и да га присвајају Хрвати и државе правне наследнице СФР Југославије – у којима се од српског становништва стварају нове несрпске нације. Да би се та српска културна баштина представила као баштина хрватског народа, Влада Хрватске ту културну баштину региструје у УНЕСКО-у као хрватску, а томе се, званично, не супротстављају владе у српским државама: Србији, Републици Српској, Црној Гори. Хрваћење у УН је остварено, или започето са: Сињском алком (игра се у част српске победе над Турцима 1715), песмама ојкачама и банатским песмама – бећарцима.

Београдски лист „Политика“ је, у броју од 17. јануара 2012, на стр. 12, обавестила читаоце, да је Хрватска пријавила регистровање у УНЕСКО-у бећарца за хрватску народну умотворевину. У тексту је тачно наведено, да је ова врста народних песама настала у српским областима: Банату, Срему и Бачкој и да се налази и у Барањи, Славонији, Банији, Кордуну и делимично у Лици. Уредно су наведени и српски књижевници који су се бавили овом врстом српских песама и споменуте су новине из 19. и почетка 20. столећа које су објављивале бећарац.

Оно што запрепашћује у чланку „Политике“ је одсуство жеље, да се области где је бећарац настао не означавају за српске. Ниједном речју се не каже да су Славонија, Барања, Банија, Кордун и Лика древне српске области. А то је било више него обавезно истаћи, јер је чланак објављен под насловом: „ЧИЈИ ЈЕ БЕЋАРАЦ“. А ове области су српске – и етничке и историјске. На њима су Срби стекли државотворни статус у Угарској 1471.године, у време краља Матије Корвина и у Аустрију 1630, у време цара Фердинанда. Овде, нико није живео осим Срба до 1750, када је аустријска
царица Марија Терезија почела насељавати Немце, Мађаре, Словаке и друге припаднике римокатоличке или протестанске вере. У овим српским областима,до 20. столећа, живели су само Срби православне и Срби католичке вере. Споредно је то што су у 20. столећу, Срби католичке вере убеђивани и присиљавани да припадају хрватској нацији. То је учињено на основу одлуке Католичког конгреса у Загребу 1900. године – тад је закључено, да ће се сви католици на Балкану сматрати припадницима хрватске нације. Но, ти католици су говорили српским језиком – и данас њиме говоре и свој бећарац су певали на српском језику. И данас га певају на српском језику.

„Политика“ је стари српски дневни лист и не би смела свој углед нарушавати оваквим нагрђивањем историјске истине. У тексту је, кад је реч о томе којем народу припада бећарац, била обавезна да наведе, да се бећарац не пева на хрватском језику („кајкавском дијалекту“), а и да истакне да је хрватски језик избацила из употребе Аустрија у 19. столећу, приморавајући Хрвате да користе српски језик.

Да је „Политика“, овим чланком, учинила светогрђе према српској културној баштини, види се у закључку овог чланка, у којем се предлаже да се бећарац прогласи и српским и хрватским:

*“Поводом бећарца на Балкану, дакле, решење је у заједничком (српско-хрватском) номиновању“.*

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ
Ратко Личина, министар

Više svetskih medija potvrdilo je da su snage lojalne bivšem Libijskom režimu preuzele kontrolu nad gradom Beni Valid, 170 kilometara od prestonice Tripolija.

Zatvorite ovde celokupan tekst članka
Pobuba protiv pobunjenika (Beta, arhiva)
Pobuba protiv pobunjenika (Beta, arhiva)

Sukob dolazi neposredno nakon velikih nemira koji su izbili u gradu Bengazi prošle nedelje.

Prema francuskom listu Figaro posle sukoba koji su izbili posle pokušaja hapšenja jednog od gafafijevih lojalista u gradu je istaknuta stara zelena zastava Libije umesto aktuelne trobojke.

Jedan od bivših članova prelaznog saveta potvrdio je za Frans pres da pro – Gadafijeve snage kontrolišu ceo grad. Al Arabia javlja da je Beni Valid glavno uporište plemena Varfala koje je bilo odano Moameru el Gadafiju.

Pobunjenicima protiv Gadafija je prošle jedseni bilo potrebno tri meseca da uđu u grad a zauzeli su ga samo zbog toga što su im plemenske vođe to dozvolile kako bi sprečile dalje krvoproliće.

Libanski mediji javljaju i da je prošle noći bilo pucnjave u Tripoliju ali da još nije poznato da li se radio o sukobu supretstavlkjenih frakcija ili sukob sa snagama bivšeg režima.

Pošaljite komentar

Zlo je stiglo sa Istoka

SFRJ je, u odnosu na zemlje istočnog lagera, bila daleko bliža zajednici evropskih naroda. Tadašnjoj sovjetskoj politici to nije odgovaralo, tvrdi za Nedeljnik penzionisani general Blagoje Grahovac
Kakva je bila atmosfera u vojsci u periodu pred početak bombardovanja?

Većina pripadnika vojske na nižim nivoima pravilno je shvatala svoju ulogu i svoje mogućnosti. Nije bilo dileme da zemlju treba braniti, kao što nije bilo dileme da se, s obzirom na državnu politiku i odnos snaga, ne može odbraniti. Što se najvišeg nivoa rukovođenja i komandovanja u vojsci tiče, i tu je sve bilo jasno. Skoro celokupan kadar na najvišim položajima je u skladu sa „patriotskim" zaslugama doveden na te dužnosti jer je vlast znala da će oni izvršiti sve zadatke, uključujući i one iracionalne. Razbijanje SFRJ je geopolitička priča, ali ne ona koja je tokom devedesetih podastirana iz Beograda, da Zapad razbija Jugoslaviju. Ne sporim da je takvih političkih krugova na Zapadu i bilo, ali istina je drugačija. Zlo je težišno došlo sa Istoka. Razaranje vojske u SRJ je nastavljeno po matrici razbijanja SFRJ.

Kada kažete da je zlo došlo sa Istoka, na šta precizno mislite? O čemu se radi?

Razbijanje SFRJ je geopolitička priča. SFRJ je, u odnosu na zemlje istočnog lagera, bila daleko bliža zajednici evropskih naroda. Tadašnjoj sovjetskoj politici to nije odgovaralo. Znali su da Hrvatsku i Sloveniju ništa ne može zaustaviti na evropskom putu, pa su zaigrali na kartu pravoslavno-slovenskog bratstva. KGB je u tome imao ključnu ulogu, a građanima je stalno podastirana teza da Zapad hoće razbijanje SFRJ. Zamka još uvek nije izbegnuta.

Zbog čega ste, u toku rata, 9. aprila napustili vojsku?

Devetog aprila 1999. godine bilo je moje poslednje referisanje u GŠ. Ono je bilo nastavak tvrdnji koje sam izneo prilikom prvog referisanja godinu dana ranije kada sam došao na dužnost u GŠ. Tada sam tvrdio da će vlast namerno izazvati NATO intervenciju i naveo sam četiri razloga: prvo, u Srbiji je u to vreme naglo, posebno kod mladih ljudi, narastao evroentuzijazam i da neodgovorna vlast nema boljeg načina za urušavanje istog od padanja bombi po glavama građana; drugo, pod NATO bombama pogrešna politika će pokušati pronaći alibi za nasilje i represivnu politiku prema Kosovu; treće, Crna Gora više ne sluša Miloševića, pa se otvara mogućnost da se kroz ratno stanje izvrši obračun sa politikom Podgorice; i četvrto, u vojsci su se sve glasnije mogla čuti mišljenja da treba ići u NATO savez, pa će ratno stanje omogućiti da se izvrši čišćenje vojske od takvih kadrova.

Interesuje me da li se mogao izbeći sukob?

Mogao se izbeći samo pod uslovom da su građani uskratili poverenje onakvoj nerazumnoj vlasti. Međutim, da bi se u potpunosti objasnila NATO intervencija, treba napraviti analizu pregovora između NATO-a i Vojske SRJ od 9. do 12. oktobra 1998. godine. To je ključna stvar koja se u Srbiji uporno prikriva. Nakon tih pregovora bio je postignut sporazum da Vojska SRJ i NATO zajednički vrše monitoring na Kosovu. On se počeo zajednički realizovati, ali ga je naša strana izigrala. General Vesli Klark je 24. decembra 1998. godine došao da moli da se ne krši sporazum. Sporazum su direktno opstruisali i urušavali Milošević i grupa generala. Ovo je uvod u neuspeh pregovora u Rambujeu.

Kako gledate na ideju vojne neutralnosti država našeg regiona? Crne Gore? Srbije?

Neutralnosti nema niti sa političkog niti sa pravnog aspekta gledano. To je floskula i u funkciji je političke demagogije. Bolje je biti svrstan, a primiren bez borbenosti, nego tobože neutralan, a borbeno barjačiti. A mi na zapadnom Balkanu smo upravo takvi. Borbenost naših pravoslavnih naroda istorijski je naš najveći neprijatelj. SPC za to ima veliku odgovornost. Ne pokazuje da ima filozofiju i učenje za budućnost, a stalno se nalazi u nekom obliku parastosa.

Kako biste, najkraće, opisali dugogodišnju vladavinu Mila Đukanovića?

Kao duhovni i moralni poraz Crne Gore.

Do kolektivnog centra za smestaj izbeglica u Krnjaci, prigradskog beogradskog naselja koje se nalazi u industrijskoj zoni, stize se makadamskim putem duz koga se nalazi divlja deponija djubreta.

Kamp je opkoljen zicom, okruzen romskim naseljem i industrijskim postrojenjima. Montazne neokrecene barake tankih zidova u kojima su smestene izbeglicke porodice nizu se u redovima. Iako nemilosrdno przi popodnevno sunce, nema nijednog stabla da napravi hlad. "Ovaj kamp mi zovemo zatvorom jer smo opasani zicom", kaze jedna izbeglica. "Kad napustamo centar na tri dana, duzni smo da se javimo upravniku, a kad idemo na pet i vise dana moramo se prijaviti Komesarijatu za izbeglice".

U izbeglickom kampu u Krnjaci trenutno boravi 477 izbeglih i raseljenih lica iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i prognanika sa Kosova. Najveci broj ih je iz Hrvatske od kojih je vecina izbegla za vreme hrvatske vojne operacije "Oluja".

Izbeglice i prognanici gotovo svakodnevno pristizu u ovaj kamp jer se u poslednje tri godine polako resavaju stambeni problemi izbeglica i raspustaju kolektivni centri sirom Srbije. "Predvidjeno je da se ovaj kolektivni centar poslednji ugasi", kaze upravnik izbeglickog kampa Branislav Spasic.

Preostale izbeglice u ovom kampu su one koje se nalaze u najtezoj situaciji - ili su isuvise stari ili ozbiljno bolesni da bi razmisljali o povratku kuci ili zapocinjanju novog zivota u Srbiji. Mnogi boluju od psihickih poremecaja, raka, tezih oblika dijabetesa, bolesti bubrega ili drugih boljki.

Na temperaturi od 38 stepeni celzijusa desetak starijih izbeglica sa decom sedi ispred barake. Nemaju ni dovoljno stolica, pa sede na izvrnutim loncima. Mladji i radno sposobni u to vreme su na poslu. Uglavnom rade na crnom trzistu teske fizicke poslove. "Moja cerka radila je kod privatnika u obliznjoj pilani tri meseca i nikad nije dobila platu", kaze zena u crnini u poznim sezdesetim godinama.

Izbeglice smestene u ovom centru ogorcene su jer, kako kazu, niko ne vodi brigu o njima. Srbija je, navodno od njih digla ruke, a Hrvatska opstruira njihov povratak. "Ovo je peti kolektivni centar u koji sam smestena", kaze jedna zena. "Po dolasku u Srbiju, uputili su nas na Kosovo, a posle NATO bombardovanja [na Kosovu, 1999. godine], poslali su nas u Rakovicu [radnicko predgradje Beograda]. Potom dodaje: "Nase dve kcerke, studentkinje, ne zive sa nama, vec se zlopate u Beogradu i jedva zarade dovoljno da plate stanarinu".

Gradjevinsko preduzece "Ivan Milutinovic", PIM, vlasnik kampa u kome se nalaze izbeglice, jos 1993. godine je sklopilo ugovor sa republickim Komesarijatom za izbeglice i otvorilo je vrata izbeglim i prognanim Srbima. Barake, u kojima su smestene izbeglice, imaju po 16 soba, povrsine od osam do petnaest kvadratnih metara, i njima borave do tri osobe - zavisno od porodicne situacije. U jednoj baraci zivi izmedju 30 i 40 ljudi koji koriste cetiri WC-a i tri tus kabine. "Kupatila su zajednicka i nemaju vrata na kabinama, tako da su zene izlozene pogledima muskaraca dok se tusiraju", kaze jedna zena iz
Knina.

U poslednjih deset godina troje izbeglih izvrsilo je samoubistvo u kampu, dok je u istom periodu u ovom centru rodjeno petnaestoro dece.

Samozvana Republika Srpska Krajina, koja je obuhvatala veliki deo jugoistocne Hrvatske, brzo se urusila nakon sto je hrvatski predsednik Franjo Tudjman naredio veliku vojnu ofanzivu 4. avgusta 1995. godine. Od oko 230.000 Srba, koliko ih je do tada zivelo na tom podrucju, vise od 220.000 ih je napustilo Hrvatsku u roku od 24 casa. Njih oko 180.000 nastanilo se u Srbiji, iako su Miloseviceve vlasti pokusale da sprece njihov dolazak.

Po evidenciji nevladine organizacije Dokumentarno - informativni centar "Veritas", u "Oluji" je poginulo i nestalo 1934 lica. Direktor "Veritasa" Savo Strbac kaze da je akcija "Oluja" bila izvedena po metodu "sprzene zemlje" kako bi se onemogucio povratak Srba.

Jedan izbeglica u Krnjaci, muskarac u ranim sezdesetim godinama, kaze da se ljudi iz kolektivnog centra retko usudjuju da prime drzavljanstvo Srbije i Crne Gore. Kada prime drzavljanstvo, izbeglice nemaju prava da bude u kampu i moraju da same placaju smestaj - sto vecina sebi ne moze da priusti. "Ako uzmem drzavljanstvo, bicu izbacen na ulicu", kaze on. "A sta da radim bez posla i smestaja? Ovde, u ovom zatvoru, bar imam krov nad glavom i tri kakva-takva obroka dnevno".

Medjutim, stanovnici kampa se zale da se humanitarna pomoc iz godine u godinu smanjuje. "Uoci prosle zime, poznati kosarkas Sasa Djordjevic je kupio nekoliko stotina zimskih jakni za nas, ali neko ih je pokrao i nama su umesto toga uvalili iscepanu garderobu", kaze jedna zena. Po njihovim recima, nijedna vlast u Srbiji nije vodila racuna o izbeglicama. Medjutim, Sanda Raskovic Ivic, bivsi komesar za izbeglice kaze da razume ogorcenost izbeglica, ali napominje da drzava izdvaja milione evra da bi oni negde stanovali i imali tri obroka, grejanje, struju i sredstva za skolovanje dece. "Razumem da sve to tim ljudima ne znaci nista ako oni nemaju svoju kucu i zaposlenje, ali ti ljudi su izdrzavana lica vec desetak godina i to u drzavi sa jako losom ekonomskom situacijom", kaze ona.

Ona istice da do njenog dolaska na celo komesarijata u Srbiji, nakon pada Slobodana Milosevica 2000.godine, nije postojala strategija za resavanje pitanja izbeglica.

Ubrzo po njenom dolasku na celo Komesarijata, osmisljena je strategija za resavanje pitanja izbeglih u okviru koje su razradjeni projekti izgradnje 670 stanova za najsiromasnije izbeglice iz kolektivnih centara - projekat seoskih imanja, koje ce izbeglice same da izaberu, i kreditiranje mladjih koji ce umesto da placaju kiriju, od jeseni placati rate za sopstveni stan. "Strategija zatvaranja kolektivnih centara je dobra", kaze ona. "Umesto zivota u kampovima, ponudice im se povratak ili lokalna
integracija". "Do potpunog zatvaranja kolektivnih centara doci ce kad drzava bude imala sredstva da svima nesto konkretno ponudi", tvrdi ona.

Medjutim, najveci problem predstavlja opstrukcija povratka od strane hrvatskih vlasti. "Hrvati nisu resili pitanje povratka 50.000 stanova oduzetih Srbima", kaze Strbac, misleci na stanove u drustvenom vlasnistvu u bivsoj Jugoslaviji za koje su Srbi imali stanarska prava, sto dodatno komplikuje pitanje posleratne restitucije imovine. "Tvrdim da bi se u Hrvatsku, kad bi se priznala stanarska prava, vratilo najmanje 100.000 Srba", kaze Strbac.

Opstrukcija povratka, po Sandi Raskovic Ivic takodje, je veoma ozbiljan problem. "S najviseg nivoa vlasti pozivaju se ljudi da se vrate, ali se, posebno u sredinama gde su Srbi bili vecinsko stanovnistvo, ipak stavljaju klipovi u tockove. Povratnici se hapse, mada masovna hapsenja nisu sad prisutna kao 2001. godine kad je poceo masovni povratak".

"Postoji i niz administrativnih zackoljica koje onemogucavaju povratak, a protiv kojih se stalno borimo. U Hrvatskoj je i velika nezaposlenost, sto je dodatni razlog zbog koga se ljudi ne vracaju", objasnjava ona.

Po misljenju Sande Raskovic-Ivic, brojka od oko 120.000 Srba povratnika kojom barata Hrvatska daleko je od istine, jer su u taj broj uracunati svi izbegli koji su uzeli hrvatsko drzavljanstvo. Po procenama Iviceve i Strpca, u Hrvatskoj se nastanilo izmedju 40.000 i 50.000 povratnika. Rec je uglavnom o starijim osobama, koji se vracaju u rodne krajeve da tamo provedu svoje poslednje godine zivota. Upravo zbog toga u Hrvatskoj svake godine umre vise Srba nego sto ih se vrati u svoje domove.

Srbi i Hrvati obelezavaju desetu godisnjicu operacije "Oluja" na veoma razlicite nacine. Srbi ce ovaj dogadjaj obeleziti pomenom nastradalima, dok ce u Hrvatskoj biti svecano proslavljen drzavni praznik pod nazivom "Dan domovinske zahvalnosti".

Vladimir Sudar je slobodni novinar iz Beograda.

. Крлежи
Загреб, 1954.

Господине Крлежа,
У четвртом броју „Републике“, часописа за књижевност и уметност, за месец април 1954. године, штампали сте Ваше записе из 1916, 1919, 1920, 1921. и 1933. године. У заглављу „Година 1919“, под насловом „Смјена на јасеновачкој станици“, на страни 277, кажете:
„Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала светом, рат су добили ови балкански Цигани, каква ли срамота!“

На истој страни на дну кажете:
„Дер шварц Георг (Карађорђе, моја прим) игра данас на међународној рулети и добио је главни згодитак. Београдској господи иде карта, тко би то могао да повјерује? Греј, Лојд Џорџ, Поенкаре, Клемансо, Вилсон, све су то београдски асови. А тко је нас побједио? Ови ушљиви балкански Цигани, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас Европа вјерује и дала јој је у руке некакве барјаке. Но Алзо сјавус. Гут шаун мраус“.
Пошто се ове гадне рјечи г. Крлежа односе на српски народ, јер је он једини од Балканских народа тада ратовао против Аустрије, дужност Вам је да одговорите јавности:
1. Да ли су те речи израз Вашег духа и мишљења о српској војсци, што ће рећи о српском народу, или Ваше средине у којој сте били и чули их?
2. Ако нису израз Ваших мисли и осећања, зашто их не ставите као туђе под знаке навода или зашто се бар једном реченицом не оградите?
3. Кад питате: „Тко нас је победио?“, чим употребљавате личну заменицу у првом лицу множине, „нас“, види се да и себе убрајате у побеђене, само није јасно кога сматрате са Вама још побјеђеним, да ли све аустријске поданике или само Хрвате, или сте пак мислили на аустријску војску у којој сте Ви били фелдвебел?
4. Зашто Ви ове записе нисте штампали пре овога рата, него тек после 35 година, а то сте могли бар у времену пре шестојануарског режима.
5. Шта би било г. Крлежа, кад би један српски књижевник сео и написао један роман о злочинима почињеним од хрватских усташа над Србима у овом рату и генералисао то као дело целог хрватског народа?
6. Вама је познато г. Крлежа, да је маршал Тито, на путу за Грчку положио венац жртвама из српског народа у том рату, на острву Вису. Питам Вас да ли су и те жртве „ушљиви Цигани“?
7. Сматрате ли Ви г. Крлежа да оваквим књижевним радом убијате ратнички дух код деце и унучади хероја из Првог светског рата, када их називате „ушљивим Циганима“ и „багром за вјешала“?
8. Ви сте г. Крлежа сигурно прочитали књигу г. Владимира Дедијера „Јосип Броз Тито“, у којој на страни 81, под примједбом Дедијер износи статистичке податке о жртвама Првог светског рата, а то су подаци извучени из архиве Конференције мира у Версају. По тим подацима, Србија је у Првом светском рату дала 1.247.000 жртава, то јест, 28 одсто од њеног целокупног становништва. Сем тога, г. Дедијер цитира и Мошу Пијаде, да му је причао, да је из његова разреда, из гимназије, отишло у рат 32 његова класна друга, а да је погинуло 24. Питам Вас г. Крлежа, јесу ли 1.247.000 жртава, у коју цифру улазе и 24 друга Моше Пијаде, а на чијим костима је сазидана Југославија – „ушљиви Цигани“?
А сад, г. Крлежа, ако нисте знали, потрудићу се да Вам изнесем једно, том Вашем мишљењу потпуно супротно мишљење целог тадашњег културног света и то не само савезника Србије, већ и њених противника.
Немачки цар Виљем, који је у своје време био персонификација тадашњег империјализма и противника Србије, рекао је о српском народу: „Штета што тај мали народ није мој савезник“.
Нови бечки „Greie Presse“ најдушманскији лист против Србије и српског народа, писао је 1918. године о српском народу: „Остаће загонетка, како су остаци српске војске, који су се спасили испред Макензенове армије, могли доцније оспособити за борбу. То је доказ да српски војник спада у најжилавије ратнике које је видео светски пожар“.
Келнске новине од 1918. године у чланку „Психологија повлачења“, пишу: „Мало војника се тукло онако како се тукао српски војник. Он је умирао тамо где му је било наређено да се држи“.
Немачки лист „Godlische Rundshau“, од 1917. године, пише: „Војска малене краљевине Србије представљала је у почетку рата нешто најбоље што је икада једна мала, у културном погледу умногоме назадна држава, могла створити на војничком пољу. Одлично организована, обучена, са великим и скорашњим (1912) ратним искуством, јединствена и одушевљена за народну идеју ‘велике Србије’, храбра са пожртвовањем и поуздањем у победу – таква је убојна сила ушла у рат. Она се борила са беспримерним пожртвовањем и силном упорношћу, па чак и при пропадању китила је славом своје заставе. Српски војник био је достојан противник и српска се војска у повољним приликама могла често показати као надмоћна. Правичност, чак према иначе мрском непријатељу, захтева да се то јавно потврди“.
Кемал Ататурк, иако је Турска у Првом светском рату била на противничкој страни Србије, када је 1919. године примио отправника нашег посланства у Турској Трајана Живковића, рекао му је: „Срећан сам што примам представника најхрабријег народа на свету – Срба, који потамнеше славу старе Спарте“.
Велики син грчког народа, Венизелос, када је на улицама Атине спазио српског војника у униформи, пришао му је и рекао: „Овај је војник достигао славу наших дедова Спартанаца. Угледајмо се на њега, ако хоћемо да будемо достојни потомци наших предака“.
Француски државник Луј Барту, 1916. године, на прослави Светог Саве на Сорбони, рекао је: „Крилатица француске револуције: слобода, братство и једнакост није била крилатица само за француски народ, већ за цео свет. Она је наелектрисала народе целога света. Пример за то нам пружа српски народ који је у борби за слободу бацио на жртву и имовину и живот. Француска неће закључити мир док не осигура егзистенцију и врати слободу српском народу, који је у средњем веку играо међу народима света културну улогу и имао свога великог културног мисионара Светог Саву још у XIII веку, кога на данашњи дан прослављамо“.
Руски научник Мељуков, том приликом о Светом Сави је рекао између осталог и ово: „Мајка Русија неће ставити мач у корице док не врати слободу најмлађем детету, али зато и најмилијем детету словенске породице – Србији“.
Јапански професор Медицинског факултета у Токију, за време Првог светског рата шеф мисије јапанског „Црвеног крста“ у Паризу, рекао је у свом говору о Светом Сави и ово: „До овога рата ми Јапанци уживали смо глас војника са најјачим ратничким духом. Овога пута, морамо признати да нам је српски војник то првенство одузео. Не замерите господо Срби што смо и на то мало љубоморни“.
Када је на истој прослави почео да говори амбасадор Белгије, речима: „Србијо сестро по судбини“, чуо се јецај у сали Сорбоне.
Када смо 1915. године били на Албанској обали и када су савезници решавали да нас спасавају, велики син француског народа Бријан, тада је у француском Парламенту изговорио ове речи: „Када би само један једини Србин апеловао на Француску да га спаси, јер неће да буде роб, дужност би Француске била да упути своју флоту и спаси га. А овде није случај о једном једином, већ о више од стотине хиљада хероја тога по броју малог, али по духу великог народа српског. „Вив ла Сербие“ заорило се у Парламенту и на тај начин је изгласана одлука о нашем спасавању.
На крају, г. Крлежа, да Вас подсетим и на оно што Вам је добро познато, а то је 27. март 1941. године, који је дело једино српског народа у Југославији, и то целога народа, без обзира на његову тадашњу партијско-политичку подвојеност. Тога дана је српски народ сам себе драговољно разапео на крст искључиво из моралних побуда са паролом: „Боље гроб, него роб!“ Питам Вас г. Крлежа, који је то још народ у Европи исто учинио? Може ли то дело да уради један народ и то презрени, кога Ви називате „ушљивим Циганима“, и јавност би интересовало једино то, да кажете које су Вас побуде руководиле да то учините и дате у штампу такву погрду српском народу.
А сада г. Крлежа, осврћем се на Ваше речи: „Неписмена багра за вјешала“. Зар Ви као књижевник и академик, не знате за највеће духовно благо српског народа – Српску народну поезију, и зар не знате да су поједини књижевни ауторитети западних народа као браћа Грим и Гете, морали учити српски да би могли да студирају то наше духовно благо које је створио аналфабет. Зар Вам није позната генијална фигура Вука Караџића, који је као самоук дао свом народу најсавршенију азбуку и створио му књижевни језик? Зар Вам није позната, такође, генијална фигура мислиоца и песника Његоша? Питам Вас јесу ли и они „ушљиви Цигани“? Потребно је г. Крлежа да знате и ово: једном приликом Трумбић је причао када је био у посјети код Клемансоа (државника Француске) са италијанским државником Сонином – када се повео разговор у вези са питањем „Лондонског уговора“ (Уступање Далмације Италији за њезин улазак у рат на страни савезника), по којем је цела Далмација до реке Цетине требало да припадне Италији. Сонино је рекао да савезници хоће да поцепају Лондонски уговор који су потписали. На то је Клемансо одговорио: „Лондонски уговор поцепао је српски војник који је стигао из Солуна у Сплит и Љубљану пре него Ваш војник, иако Вам је то било на домаку“. А, г. Крлежа, тај српски војник који је усиљеним маршем стигао од Солуна до Далмације и Љубљане и допринео да се Далмација припоји Хрватској, односно Југославији, не тражи хвалу, али се није надао да ће га један син хрватског народа и то књижевник назвати „багром за вјешање“ и „ушљивим Циганином“.
Осим тога, да ли сте се г. Крлежа упитали откуда то да за време последње окупације Хитлер наплаћиваше контрибуцију само од Србије, а она његова зверска наредба – „за једног убијеног Немца, 100 Југословена“, извршавала се само у Србији? Да ли се случајно и Хитлер није сложио са Вама да је српски народ „ушљиви Циганин“ и да би га требало истребити?
Да завршим ово моје отворено писмо речима:
Не заборавите г. Крлежа да Вам српски народ неће заборавити ову нанету му увреду, јер сте и пре извесног времена пљували по београдском гробљу (Ваша полемика са Левантићем), а сад пак пљујете на милион и више гробова хероја српског народа, хероја из Првог светског рата расејаних на три континента света. Сем тога, неће Вам се заборавити, неће се заборавити ни злотвору Павелићу и његовим усташама на више стотина хиљада гробова које су овога рата српском народу створили.

NIN, 04.03.90; Strana: 7

MILE DAKIĆ: Od trenutka kada je u Hrvatskoj počeo proces pluralizacije političkog prostora, lideri stranaka naročito onih koje su ,,izašle" iz genitiva i hrvatsko ime prebacile sa desne na levu stranu isticali su da bez stranaka Srba u Hrvatskoj taj prostor nikada neće biti kompletan. Prvo nekoliko meseci ništa, a onda odjednom čak tri ,,srpske'' stranke. Jednu od njih, Jugoslovensku samostalnu demokratsku stranku sa sedištem u Vojniću, vodi magistar istorijskih nauka (bavi se i pisanjem poezije) Mile Dakić (rođem 1931. Utinja), direktor Memorijalnog parka Petrove gore.

U razgovoru za NIN Dakić dozvoljava da se nasluti nemogućnost Srba u Hrvatskoj da izađu nakraj sa jednim problemom koji postaje sve nerešiviji, kako vreme dalje odmiče ili kako za neke stoji u mestu. Između zaboraviti i pamtiti izabrali su i jedno i drugo kao što su između Beograda i Zagreba izabrali i jedno i drugo. Nemojte misliti da to nije moguće, ali onome ko uspostavi takav balans ostaje malo energije za bilo šta drugo!

Direktno se vezujete uz tradiciju Samostalne demokratske stranke Svetozara Pribećevića, ali u svom programu mnogo češće spominjete program KPJ sa početka rata. Namerno ili slučajno?
— Mi ne možemo imati neki drugačiji negativistički odnos prema KPJ i onome što je predstavljala u NOR-u.

Kakav je vaš odnos sa kninskim demokratama Jovana Raškovića?
— Bio sam kod njih na osnivačkoj skupštini i pozdravio ih. Vrlo kratko iznio sam program naše stranke - niti su mi pljeskali niti su mi fućkali. I to je mislim najbolje. Jer bilo je tamo neke, recimo, dekoracije koju naša stranka nikada ne bi uzela kao svoju. U njihovom programu upisana je borba za cijelovitost Jugoslavije, za jedinstvenu, zajedničku državu i tu se mi dodirujemo.

A vaš odnos prema eventualnoj srpskoj pokrajini u Hrvatskoj?
— I tu se dosta razlikujemo od Raškovića. Na našoj osnivačkoj skupštini jedan diskutant tražio je da se to ugradi u politički program. Samo jedan. U principu mi smo protiv toga. Ali - i to piše u našem programu - ako bi došlo do nekih kriznih vremena a kao kriterij uzimam godine 1914. i 1941. stranka zadržava pravo da poduzme posebne mere zaštite. Mi idemo najprije na to da povežemo narode, a ako to baš nikako ne bude išlo onda ćemo se mi svakako drugačije postaviti.

Kao optimum za mirna vremena tražite ispravljanje nekih administrativnih podela na opštine?
— Vidite, na Kordunu, kotar Vojnić imao je 1910. godine 42. 000 stanovnika uglavnom Srba i obuhvatio je Tušilović, Perjasicu, pa onda išao do Cerovca, do Vukmanića pa preko Utinske doline - a sve to sada pripada ili Karlovcu ili Dugoj Resi. Administrativno je razbijen jedan kompaktan prostor naseljen srpskim stanovništvom.

Nisu retki oni koji misle da bi Srbi u Hrvatskoj mnogo bolje prošli sa statusom nacionalne manjine?
— Da, ima raznih varijanti tog stava. Ali, srpski narod u Hrvatskoj je dobio status naroda i mi ne odstupamo od te odluke ZAVNOH-a.
Mnogi danas pretresaju pitanje Srba u Hrvatskoj a zaboravljaju da je Srbin u Hrvatskoj i onaj ko se vozi autobusom kroz Hrvatsku... Mi smo tu stoljećima. Ovdje je naša kuća...

Jesu li krajevi sa srpskim stanovništvom loše prošli u ekonomskom smislu zbog inercije ili namere?
— Prvo, nisu u tim krajevima ostali u bijedi samo Srbi, nego i Hrvati i svi koji su se tamo zatekli a nisu imali snage ni želje da nekuda odu. Jednostavno, forsirao se razvoj urbanih centara van ,,srpskog" pojasa i ljudi su odlazili tamo gdje im je bolje, u Zagreb, Karlovac, Rijeku, Sisak, Split... Za takav razvojni mehanizam krivi su najprije srpski kadrovi koji su bili na vlasti u Hrvatskoj.

Priča se da je narod iz srpskih krajeva odbio početkom sedamdesetih izgradnju velike prometnice, ,,Savkine ceste’’, jer bi ona olakšavala asimilatorske tokove?
— Taj narod nikada nije pitao za neku cestu ili za bilo koju drugu komunikaciju. Nismo nikada bili protiv povezivanja sa bilo kojim drugim krajem u Hrvatskoj, u Jugoslaviji. Čak ni lokalna rukovodstva se nisu pitala hoće li ili neće ,,Savkinu cestu’’.
Vidite, asimilacija nam može doći i prugom, a kad je prije desetak godina puštena vijest da će biti ukinuta pruga Karlovac-Sisak koja prolazi Kordunom, Srbi su bili protiv.

Mnoge stranke se, koliko iz političkih pobuda, toliko i iz sentimenta, vraćaju onom rasporedu snaga koji je postojao pre aprilskog rata. Vi ste onda - kao Samostalna demokratska stranka bili u koaliciji sa Mačekovom HSS-om hoćete li opet?
— Idemo u koaliciju sa svim koji su za cijelovitost Jugoslavije (Hrvatska seljačka stranka jedina od ,,hrvatskih" stranaka ne insistira na konfederaciji, već na federaciji, prim V. K.) Ali nema tu neke posebne romanse. Pribićevićeva stranka surađivala je sa Hrvatskom seljačkom strankom od 1927. do izbijanja rata, ali meni se čini da je iskrenost samostalnih demokrata bila izigrana od strane vođstva HSS-a. Dok su ,,pribićevićevci'' i ,,mačekovci" bili skupa u udruženoj opoziciji istovremeno je putovala okružnica HSS-a kako razbiti Jugoslaviju. Tu se videla dvoličnost jednih i naivnost drugih.
Konkretno - ići ćemo u koaliciju sa onom strankom koja prva predloži odgodu izbora.

Vaš odnos prema predsedniku Srbije Miloševiću?
— Mi prije svega moramo voditi računa o realitetu a to je popularnost Slobodana Miloševića među dobrim dijelom srpskog stanovništva u Hrvatskoj. Analizirali smo između sebe zašto je to tako pa smo došli do zaključka da je to stoga jer Milošević u svojim govorima često spominje Jugoslaviju. A tvrdim da niko u ovoj zemlji nije zainteresovan za cijelovitost Jugoslavije kao Srbi u Hrvatskoj...

Slušajući govore na osnivanju zagrebačkog odbora JSDS učinilo mi se da prisustvujem osnivačkoj skupštini onih članova SKH koji su napustili tu organizaciju nezadovoljnih jugoslovenskom i kosovskom politikom Ivice Račana?
— Slažem se da se mogao steći takav zaključak. Ali ljudi su došli privučeni jugoslovenskim imenom stranke uplašeni onim što možda donosi budućnost. Nećemo ih valjda sad vraćati kućama samo zato što su loše informisani?

Čiji ste vi, Srbi u Hrvatskoj, gospodine Dakiću? ,,Beogradski"?
— Beograd je daleko. I Zagreb je daleko. I svi imaju svojih preokupacija. A mi smo ovdje i imamo svoje.

enzionisani general-pukovnik JNA Blagoje Adžić (80) preminuo je 1. marta u Beogradu.
Za načelnika Generalštaba JNA imenovan je 1989. godine i na toj funkciji bio je do februara 1992.
Adžić je rođen u Pridvorici kod Gacka 1932. godine, a nakon završetka trećeg razreda industrijske škole, završio je Školu za aktivne oficire veze 1953. godine, kao i školu stranih jezika JNA. Adžić potom pohađa i završava Višu vojnu akademiju „Frunze" u Sovjetskom Savezu, zatim Ratnu školu JNA i Školu opštenarodne odbrane.
Vojni analitičar Aleksandar Radić navodi za Press da je Blagoje Adžić tokom svoje karijere više puta bio u nemogućoj misiji.
- Srpska vojska je bila razapeta, s jedne strane je nestajala dotadašnja država, a s druge strane je postojala potreba da se nešto učini. Lako je sada, nakon dvadeset godina, biti general posle bitke. U tom trenutku je počinjao građanski rat i treba razumeti svu konfuziju koju je to vreme nosilo. Vojska je u nedostatku rešenja, kada je Adžić bio na čelu Generalštaba, preduzela ono što je mogla. Izdala je direktivu po kojoj su angažovane snage kako bi deblokirale kasarne. Vojska je pokušavala da učini nešto što je stvaralo drugačiju sliku na terenu, a kasnije se u praksi pretvorilo u veliku katastrofu, koja je predmet međusobnih optužbi ljudi na različitim političkim pozicijama u vojnom sistemu - smatra Radić.
Adžić je, inače, bio pretposlednji načelnik GŠ JNA.

*Osamdesetih godina proslog veka jos uvek se sprecavalo objavljivanje knjiga ,clanaka pa i pesama politicki nepodobnih pisaca, a u redakcijama i stamparijama su postojale crne liste na kojima su se nalazila imena takvih prokazanih autora* izjavio Kosta Cavoski..

Da li su bili *prokazani*, ili su bili blagovremeno *zamjeceni* i kako to danas kazu blagovremeno *procesuirani*..Franjo Tudjman,Marko Veselica,Vladimir Seks,Dobroslav Paraga,Janez Jansa,Alija Izetbegovic,Hasan Cengic,Omer Behmen,Dzemaludin Latic..

Gospoda i bivsi drugovi..*naj umniji Srbi akademici*, su *prokazanima*, *osobno* stavili u ruke *uze* sa kojom su, ne tako davno,sa stecenim, od srpskih akademoka verifikovanim, *moralnim i politickim podobnostima*, poceli da vesaju kako Srbi, tako i njihov suverenitet, drzavu...itd

To je razlog drzanja Komunista i davno umrlog Josipa Broza na tapetu, i svakom *demokratskom tabloidu*...