Komunisti Republike Srpske Krajine

Zitelji RSK su zivi dokaz delovanja

Imperijalisticke i nacisticke desnice u Evropi. RSK je dokaz reinkarnacije fasizoidne politike angloevropske sile koja je preuzela *ideale* nekada Julija Cezara, potom Adolfa Hitlera...i Americkih predsednika u konyinuitetu od 1945.godine kada je Amerika resila da preuzme *borbu protiv komunizma*, kao opravdanje za svoje pohlepne ciljeve. To sve, a moglo bi se potkrepiti raznim gulazima, srebrenicama mnogo masovnijeg obima..od Vijetnama pa do dan danas...je razlog postojanju levice koje vise nema. Danasnja *internacionala*..toboznja levica, koristi taj naziv kako bi *smirila* nezadovoljno radnistvo i seljastvo. Demonstracije sirom evrope potvrdjuju izneto. Posleratni razvoj, vreme teskih ekonomskih kriza iziskuje osnovnu ljudsku solidarnost, kako bi se zajednickim naporom nadoknadilo izgubljeno, uruseno. Kada se tome doda situacija fasistickog pritiska, skoncentrisanog na *ubivanje azdahe*...Jugoslavije, nekada ekonomskog lidera u regionu, faktora nesvrstanog pokreta i delova ekonomije, i nastavak tog pogubnog delovanja na Republiku Srbiju, onda je sasvim sigurno da kolaborantima nema mesta na politickoj NATO sceni u Srbiji. Ne izbegli to je laz, nego proterani Srbi iz RSK i Kosmeta, moraju ozbiljno da stave prst na celo i postave sebi pitanje..* za koga si glasao budalo*...*tudja ruka svrab ne cese*. Levica (ne lazna poput DS i SPS), je solidarnost u borbi za slobodom, pa i silom ako je to potrebno, solidarnost i medjusobno razumevanje u razvoju, proizvodnji i raspodeli. Sve drugo je eksploatacija, zlonamerna manipulacija ljudskim bicima.

Strele belog coveka...*Europejca*
Australia, Woomera...Viktor Lazic...

*Britanci su upravo u ovoj pustinji prvi put isprobavali svoje nuklearno naoruzanje zasuvsi kengure - nuklearnim bombama. U daljini se i dan-danas moze cuti odjek eksplozija-isprobavanje raznih naoruzanja ili, kako mi je jedan uplaseni Aboridzin rekao, odjeci ubijenih duhova i bogova pustinje mocnim strelama belog coveka *
* U zabranjenoj zoni sa neba nisu padale samo zvezde, vec i rakete. U retkom benzinskim stanicama na putu i dalje se cuvaju ostaci svemirskih letilica koje su se, raspadnute, prizemljile u blizini ili na koje su Aboridzini, jedini stanovnici nistavila rasuti kao zrno secera u kadi vode, naisli ispred svojih stracatra*
* A pod zemljom i kamenom kriju se najvece tajne istorije planete, najbolje ocuvani fosili na svetu...I kosti dinosaurusa. Njih stotine, cak i hiljade, citava populacija raznovrsnih dinosaurusa lezi pod zemljom naizgled pustom...*

Ne dozvolimo da se to desi i sa RSK..da bude pustinja...*bez Aboridzina*

Re: *VREMEPLOV*...Etnicko ciscenje u RSK...
To je vec na sceni. Dva od tri vojna objekta za koje je NATO zainteresovan u Hrvatskoj, nalaze se u Krajini.
Aerodrom "Udbina" i poligon pores Slunja. Trece je kasarna u Delnicama.
Kad bi se izuzeo NP Plitvicka jezera, citav prostor od Slunja do Udbine nalazi se u jadnom stanju. Mnoga naselja su
pusta, a nekad znacajna cesta od Zagreba prema Splitu preko Plitvica sad ima drugorazredni znacaj, pa je i time
taj prostor doveden u pitanje.
Nove, savremene komunikacije, koje prelaze preko Krajine, citav taj prostor su jos vise unazadile. Izgradnjom novog zeleznickog cvora u Dreznici i "licka pruga" ce izgubiti znacaj i smisao.
Kako god se okrene, negde oko 22% teritorije Hrvatske bice potpuno pusto, pa je na njemu najbolje isprobavati nova
oruzja. Drugo nije vazno.
NESTOR

НЕКА СЕ САЗНА ПРАВА ИСТИНА!

Ратко Личина

Кад је ових дана тим за одбрану проф. др Војислава Шешеља поднео кривичну пријаву потив Борислава Пелевића за злочине у Зворнику, у жижу јавности поново је доспео овај опскурбни лик.

Ко је Борислав Пелевић?

Борислав Пелевић у јавност је доспео као заменик команданта Српске добровољачке гарде, Жељка Ражнатовића Аркана, са којим се окумио, затим председник Кик-бокс савеза и после Арканове смрти председник Странке српског јединства.
Почетком 2008. године на иницијативу Александра Вучића, иако се томе проф. др Војислав Шешељ противио, Борислав Пелевић постаје члан Српске радикалне странке и на мајским изборима 2008. године постаје народни посланик Српске радикалне странке.
Његово „радикалство“ било је кратког даха, јер је већ у септембру исте године, отишао у јато отпадника Српске радикалне странке које је око себе окупио Томислав Николић. Тиме се поново показало да је процена проф. др Војислава Шешеља била исправна.

Концепт „Удруженог злочиначког подухвата“ оруђе за сатанизацију Срба

Тенденциозни концепти „Удруженог злочиначког подухвата“ и „командне одговорности“ имају за циљ да оцрне српски народ, да га представе као злочиначки и да од Срба као највеће историјске жртве направе Балканске сатрапе. Јасан сценарио спин-доктора! У оваквим околностима користе се разни учесници догађаја из деведесетих ниског морала, који зарад личне користи наносе непроцењиву штету српском народу у целости. Сетимо се само случајева Биљане Плавшић, Милана Милутиновића, Милана Бабића...
Случај „Сребреница“ изграђен је управо на том методу. Подсетимо се да је Дражен Ердемовић, први процесуирани у овом случају, признао је да је лично убио 70 особа, да би се затим нагодио са тужилаштвом и да је добио смешну казну од само 5 година затвора. Касније се, на основу овог случаја захваљујући фамозној „командној одговорности“дошло до државног и војног врха како Републике Српске, тако и Србије.

Доборовољци СРС нису били паравојна формација

У процесу који се у Хашком трибуналу води против проф. др Војислава Шешеља имали смо прилику да чујемо разне небулозе од стране тужилаштва које показује елементарно непознавање догађаја из ратова деведестих. Тужилаштво, очито, или не зна, или не жели да зна, шта се уствари дешавало на нашим просторима. Тако су у један исти лонац стављени ЈНА, четници, партизани, добровољци СРС, Српска добровољачка гарда, Бели орлови, Српска Гарда, Црвене беретке....
Учесници ратова деведесетих знају да су добровољци Српске радикалне странке увек били у јединственом систему одбране српског народа и да су били распоређивани унутар јединица Српске војске Крајине и Војске Републике Српске, за разлику од Српске добровољачке гарде, Српске гарде и Белих Орлова који су деловали као самосталне јединице и често долазили у сукоб са регуларним српским јединицама на терену.

Каква је улога Пелевића и Аркана у догађајима у Зворнику?

У догађајима везаним за Зворник у изјавама сведока углавном се помињу појмови: Аркан, тигрови, Српска добровољачка гарда, Пелевић......, који би сваког иоле упућенијег познаваоца наших прилика упутили управо на ову групацију људи, а не на Војслава Шешеља и добровољце Српске радикалне странке.
Око смрти Жељка Ражнатовића Аркана остало је неразјашњено дали је он успоставио контакт са Трибуналом у Хагу, а индикативно је да се Борислав Пелевић, Арканов други човек није нашао на оптужници, те остаје питање постоји ли ту нека нагодба.
Из тих разлога Правни тим за одбрану проф. др Војислава Шешеља поднео је кривичну пријаву Тужилаштву за ратне злочине против Борислава Пелевића, заменика команданта Српске добровољчке гарде као што се наводи:
„Многобројни сведоци који су продефиловали судницом Хашког трибунала тврдили су да су за злочине у Зворнику почињене 9. априла 1992, који се стављају на терет Војиславу Шешељу, одговорни припадници Српске добровољачке гарде. Према изјави самог Борислава Пелевића, који је у то време био заменик команданта, он је тога дана био у Зворнику. У интересу истине је да Тужилаштво за ратне злочине утврди да ли постоји довољно индиција да се покрене кривични поступак“

Немушта одбрана погрешним датумима и чињеницама

Одмах након пријаве Борислав Пелевић оглашава се у српским медијима и даје следећу изјаву:
„Гарда је била тамо, али се исто вече повукла. Изгубили смо два борца и препустили територију. Ја сам 29. марта, када сам био официр, а не заменик команданта, послат у манастир Крка код Книна, јер су га Хрвати нападали. Тамо је био смештен владика Николај, који је раније столовао у Шибенику. Он може да посведочи да сам ту био до краја априла. Током боравка тамо обучавао сам богослове у борилачким вештинама и чувао манастир са још четири војника. Имам 150 сведока да у периоду за који ме терете нисам ни био у Зворнику“
Међутим, Борислав Пелевић заборавља да поред масе неупућених, још увек постоје људи који знају шта се дешавало и могу да повежу догађаје.
Изјава да је од краја марта до краја априла 1992. године „бранио манастир Крка од напада усташа“ је за сваког Србина становника Северне Далмације и Лике – смешна. Наиме, манастир Крка је у то време био је у дубини српске територије и хрватских снага није било – нигде ни близу. Сем тога, манастир Крка никад није ни био мета напада.
За неупућене, то је било време почетка примене и размештаја снага УНПРОФОР-а после фамозног „Венсовог плана“ и у то време није било никаквих непријатељстава – два месеца раније и два месеца касније.
Први сукоб избија тек у јуну месецу када хрватске снаге упадају на Миљвачки плато.
Такође, нелогична је и Пелевићева изјава да је ту „столовао владика Николај, након протеривања из Шибеника.“
На сајту епархије далматинске може се утврдити да је владика Николај био владика далматински у периоду од 1979 године до 1991. године, а да је владика Лонгин 1991. године преузео епархију. Владика Николај у то време одлази на чело митрополије дабробосанске, где се и данас налази.
Борислав Пелевић вероватно јесте некад био у манастиру Крка, али не никако у марту-априлу 1992. године пошто је био на другом месту, о чему постоје докази...

Каква је права улога Српске добровољачке гарде?

Свакако је интересантно да се испита улога Српске доборовољачке гарде, моћи која је стајала иза њих и њеног ратног пута.
Индикативно је да се Српска добровољачка гарда појављује у углавном срединама где је било довољно ратног плена. Општепознато је да су под својеврсном окупацијом од 1991. до 1995. године држали Ердут и нафтна поља у Ђелетовцима.
За оне који не знају Ђелетовци су најбогатије нафтно поље у бившој Југославији, поље које има нафтни капацитет као сва остала поља у целој бившој СФРЈ.
У западном делу Републике Српске Крајине нису се превише дуго задржавали због Аркановог сукоба са Миланом Мартићем који му није дозволио такво понашање у САО Крајини.
Бољи познаваоци политичких прилика у Републици Српској Крајини знају да је Горан Хаџић, други председник Републике Српске Крајине био Арканова марионета.
У Републици Српској Српска добровољачка гарда углавном се појављује на местима наводних злочина као што су Зворник, Бијељина, Брчко...
У западни део Републике Српске Крајине припадници Српске добровољачке гарде, сад као припадници јединица Службе државне безбедности, пристижу при крају рата у време борби око Бихаћа у време кад је то доносило огромну финансијску корист.
Мрачна је улога ових јединица и у поседању српских ракетних система на Петровој Гори, који су служили као систем одвраћања хрватских снага од агресије на Републику Српску Крајину.
Након што је у мају месецу након агресије на Западну Славонију гранатиран (оправдано!) гранатиран Загреб, ракетни ситеми на Петровој Гори су поседнути и тиме је Хрватима увелике олакшана агресија на Републику Српску Крајину.

Мучење оних који су спречени да се бране

Након окупације Републике Српске Крајине Аркан, Пелевић и гарда учествују у малтретирању хапшених, избеглих Срба Крајишника у Ердуту. Ево неких судбина :
„Драган М. Дејановић умро је у децембру 1996. године у болници у Сомбору од можданог удара, атрофије мождане коре и шећерне болести, тридесет и пети дан након што је у бесвесном стању из амбуланте у Дарди (Барања) превезен у Здравствени центар Сомбор. Касније ће, на упорно инсистирање породице, Војна пошта 9201 из састава Славонско-барањског корпуса написати "Уверење о начину и околностима смрти", у којем стоји да је "именованом позлило на положају", као и то да је 11.12.1995. "наступила смрт". Додаје се и да уверење "служи у сврху остваривања права породице која јој по Закону припадају". Породица није остварила никаква права. Смрт Драгана Дејановића не уклапа се ни у какав закон. Драгана су припадници МУП-а Србије пронашли у Петровцу на Млави 28. августа 1995. године и заједно са групом других крајишких "војно способних избеглица" отпремили у Ердут, на "обраду и третман" Аркановим "тигровима". Готово два месеца породица ништа није знала о Драгану. Ни да ли се опоравио од "Олује", ни да ли је успео да пронађе родитеље, обилазећи избегличке центре по Србији, ни где је заправо нестао. А онда је у октобру стигло његово писмо у којем их очајнички моли да нешто предузму како би га живог извукли из Барање. Покојни Дејановић није имао среће да преживи последице "операције кажњавања издајника", како је називан ердутски третман избеглих Крајишника, подвргнутих разним методама мучења и понижавања у трајању од једне до две недеље под Ражнатовићевом командном палицом.“
Неки су преживели:
„Б.С. из Глине, отац двоје малолетне деце, четрдесетпостотни инвалид у обе руке одведен је 8. септембра из колективног избегличког центра у Књажевцу, заједно са још 14 Крајишника. У Ердуту је провео девет дана. Из "ризнице" метода мучења којима је био подвргнут помиње: клечање на камену, затварање у псећу куцицу и лајање, 24 сата проведена у бурету хладне воде, ношење око врата камена тешког око 30 килограма... Након једне вежбе, касније у Вуковару, пао је и повредио се, изгубивши потпуно функцију десне руке.
Н.Б., избеглица из Книна каже да је, уз сва физичка малтретирања, ипак, најтеже подносио вербалне тортуре: „Звали су нас издајницима, кукавицама, бабама, подрепашима, искључивим кривцима за пад Крајине, српским говнима, мајмунима... што је најгоре, морали смо све те увреде да понављамо: 'Ја сам најгори Србин', 'Ја сам издајник српства'... Тако смо дочекали да истовремено будемо ратни злоцинци за Загреб и српски издајници за Београд!“ “
Тако су они који су спречили Крајишнике да се бране од усташa, исте те Крајишнике у избеглиштву мучили! А Борислав Пелевић је био ту!
Зато нам је свима заиста потребна истина!
Да се зна!

Hrvatska izvršila brutalnu privatizaciju Mesne industrije „Gavrilović" iz Petrinje
„Gavrilović" nestao u „Oluji"
Borislav Mikelić u otvorenom pismu Ivici Račanu obaveštava hrvatsku i jugoslovensku javnost: Kombinat procenjen na 1.250.000.000 a prodat za 1.652.500 evra Đuru Gavriloviću

Borislav Mikelić, bivši direktor Mesne industrije „Gavrilović" iz Petrinje, pre deset dana uputio je otvoreno pismo Ivici Račanu, predsedniku Vlade Republike Hrvatske povodom revizije postupka privatizacije ovog društvenog preduzeća. Mikelić je uputio isto pismo i zagrebačkom „Nacionalu", ali se u „hrvatskom tisku" još nije pojavilo.

- Polazeći od predizbornih obećanja koalicione šestorke koja je pobedila na parlamentarnim izborima početkom 2000. godine u Hrvatskoj, da ćete nakon dolaska na vlast među prioritetne zadatke staviti reviziju prethodne privatizacije društvenih preduzeća u privatno vlasništvo, vjerovao sam da će se to desiti, pogotovo što si na čelu Vlade Hrvatske ti kao kandidat SD-a. Očekivao sam da će se to desiti u prvom redu sa Mesnom industrijom „Gavrilović" iz Petrinje, znajući na kakav je način Georg (Đura) Gavrilović 1991. godine postao vlasnik najveće i najmodernije fabrike u prethodnoj Jugoslaviji, a u koju nije ugradio niti jednu ciglu - stoji na početku Mikelićevog pisma upućenog Račanu. Iz dopisa se vidi da su svi delovi ovog preduzeća, posle protivzakonite prodaje Đuri Gavriloviću, registrovani u Zagrebu iako se fizički nalaze u Petrinji.


Kvadrat fabrike za jedan evro
- U vreme dok se vodio građanski rat i borbe između Srba i Hrvata, uz pomoć porodičnih veza i hrvatskog Vrhovništva koje je preko poslovnih banaka iz Zagreba blokiralo MI „Gavrilović", Đuro Gavrilović je fabriku otkupio za 1.652.500 evra. To je bila najveća i najmodernija fabrika na prostoru prethodne Jugoslavije koja je fazno građena 30 godina i čiji je kapacitet na godišnjem nivou iznosio 75.000 tona mesa i gotovih proizvoda. Podignuta je i nova klanica sa CO 2 omamljivanjem, kapaciteta od 300 svinja na sat i sa najsavremenijom opremom. Dakle, takva fabrika sa 120.000 kvadratnih metara u procesu privatizacije prodata je za 500.000 evra Đuri Gavriloviću, od čega se na nekretnine odnosi samo 100.000 evra, što je još jedna potvrda o nemoralnosti ovog postupka. Skupu opremu niko nije ni obračunao ni procjenio - objašnjava Mikelić.





U bescenje"Od brazde do trpeze"
Kombinat „Gavrilović" iz Petrinje bio je zamišljen kao veliki proizvođač i prerađivač hrane u Jugoslaviji. Pored klanice i prerade mesa, u okviru „Gavrilovića" preduzeće „Poljoprivreda" procenjeno je i prodato za svega 200.000 evra. U taj iznos je ušla i „Tvornica stočne hrane" kapaciteta 60.000 tona prerađene stočne hrane. Tu su i dva silosa kapaciteta 30.000 tona žitarica i sušara kapaciteta 800 tona osušenog zrna dnevno. U okviru Poljoprivrede „Gavrilović" postoje i četiri reprocentra za proizvodnju prasića kapaciteta 10.000 komada, kao i četiri farme tovne junadi.





Istorijat „Gavrilovića"
Đuro Gavrilović stariji, otac Georga, Austrijanca, bio je vlasnik starog pogona „Gavrilović" u Petrinji, kapaciteta 5.000 tona mesa i mesnih proizvoda godišnje. Po završetku Drugog svetskog rata, tadašnji vlasnik bio je osuđen na doživotnu robiju, jer je za vreme NDH-azije vodio fabriku kao ustaša, radeći specijalni program za ustaše i naciste. Posle presude i upućivanja u zatvor u Staru Gradišku, Đuro je kao zatvorenik radio u poljoprivrednoj proizvodnji, što je iskoristio 1957. godine i sa sinom Đurom pobegao u Austriju i dobio državljanstvo. Pošto je tri godine kasnije počela izgradnja nove Mesne industrije „Gavrilović", gospodin Gavrilović je tužio fabriku za zloupotrebu imena Haškom sudu pravde 1963. godine. Predstavnici SFRJ i Mesne industrije su se sa Gavrilovićem sastali u Beču i dogovorili se da mu isplate sumu od tadašnjih 100.000 maraka. Đuri Gavriloviću starijem, pored novčane nadoknade, ustupljena je i zgrada na Kaptolu u Zagrebu i oprošteno bekstvo u Austriju kao i zatvorska kazna. Tako su rešeni sporovi između SFRJ i starog Gavrilovića.




Za vreme građanskog rata u Hrvatskoj bili su na srpskoj strani i tek posle „Oluje" Hrvati su ih kao i ostalu srpsku imovinu u „lijepoj njihovoj", kao nekad komunisti, zakonom sile stavili pod svoju kontrolu.
Da Mikelić nije jedini koji se protivi takvoj privatizaciji ili pretvorbi društvenog u privatni kapital, dovoljno govori podatak da je u Petrinji pre nekoliko godina formiran Odbor za odbranu „Gavrilovića", u čijem su sastavu bivši radnici i stručnjaci ovog privrednog giganta. Odbor je prošle godine pokrenuo postupak pred sudom radi poništenja ovako urađene privatizacije i reviziju pretvorbe koja je urađena na štetu radnika i države. Čak je i država Hrvatska prošle godine učinila nešto slično, ali se pokajala i povukla tužbu jer je novi vlasnik čovek sa jakim vezama i zaslugama iz „domovinskog rata".

Prema rečima Borislava Mikelića, nekadašnjeg direktora, motiv za obraćanje hrvatskom premijeru Račanu je pre svega imovina 2.500 radnika MI „Gavrilović" koji kao izbeglice žive u Srbiji, koji su opljačkani ovakvom prodajom preduzeća, koje je izgrađeno radom i novcem baš tih radnika, a koje niko nije pitao niti su učestvovali u procesu „pretvorbe".
- Ne delim radnike „Gavrilovića" na Srbe, Hrvate i Muslimane, jer svi skupa oni su ovakvom privatizacijom preduzeća opljačkani od strane bivšeg Vrhovništva Hrvatske - objašnjava Mikelić. Prema njegovim rečima, novo rukovodstvo to podržava čim do sada nije urađena revizija ovog postupka.

Prema njegovim rečima, Georg - Đuro Gavrilović, državljanin Austrije, a sin Đura Gavrilovića, vlasnika stare oduzete fabrike je 1991. godine, u vreme žestokih ratnih sukoba na Baniji, uz presudnu ulogu hrvatskog Vrhovništva sa projektovanim i podmetnutim stečajnim postupkom kupio pet preduzeća „Gavrilovića" za 1.652.500 evra.
- Dovoljno je da istaknem podatak da je na osnovu stručne procjene međunarodnih stručnjaka Mesna industrija „Gavrilović" krajem 1990. godine procijenjena na 1.250.000.000 evra. Ovo dovoljno govori o kakvoj se pljački društvene imovine ovdje radi - potkrepljuje Mikelić navode iz otvorenog pisma Račanu.

On takođe opominje Račana da je poznato da do revizije postupka i utvrđivanja činjeničnog stanja u vezi sa stečajnim postupkom i kupovinom „Gavrilovića" od strane Georga Gavrilovića nije došlo zato što ga sada štiti Slavko Linić, potpredsednik Vlade Hrvatske. Pre toga su ga štitili dr Slavo Boras i Žarko Domljan, kao i još neki čelnici iz Vrhovništva.

- Pre dolaska Linića i „uglednih" hrvatskih privrednika u posjetu Jugoslaviji, poslao sam pismo gospodinu Miroljubu Labusu, potpredsedniku Savezne vlade, u kome sam mu skrenuo pažnju da je član delegacije bio i Đuro Gavrilović, sadašnji nelegalni vlasnik kompletnog sistema „Gavrilović" iz Petrinje. Smatrao sam svojom dužnošću da o tome obavijestim gospodina Labusa, kao i to da srpskim preduzećima i bankama „Geneksu", „Progresu" i „Jugobanci" iz Beograda, duguje, sa kamatom, više od 17.000.000 evra - objašnjava Mikelić. On takođe navodi da je Đuro Gavrilović, umesto da plati svoja dugovanja ovim preduzećima, podneo tužbu Trgovinskom sudu u Beogradu protiv njih, gde traži povraćaj prodavnica i poslovnog prostora ovog preduzeća.
Prema Mikelićevim rečima, MI „Gavrilović", na čijem je čelu bio duže od decenije, nije poslovala samo sa preduzećima i poslovnim bankama iz Hrvatske. Naprotiv, najveće tržište upravo je bila Srbija.

- Tako je krajem 1990. godine obaveza „Gavrilovića" prema „Geneksu" u Beogradu nastala kroz avans ovog preduzeća i „Jugobanke" za sirovine i repromaterijal za izvoz konzervirane šunke na tržište SAD iznosila 7.500.000 evra a obaveze prema „Progresu" preko 1.000.000 evra, što ukupno iznosi 8.500.000 evra - objašnjava Mikelić.

Prema njegovim rečima, u izvezenoj konzerviranoj šunci sanitarna inspekcija SAD pronašla je nedozvoljene količine nekih supstanci. On sumnja da su već tada „jastrebovi" HDZ-a to uradili planski, kako bi preduzeće diskreditovali na stranom tržištu i tako uveli stečaj. Naime, tada je došlo do vraćanja 19 kontejnera izvezene šunke i skidanja „Gavrilovića" sa liste izvoznika u SAD. „Jugobanka" je, u nemogućnosti da naplati avans izvoza, tražila hipoteku na imovinu u Srbiji.

Mikelić takođe ističe da je „Gavrilović" početkom 1991. godine, da bi donekle ublažio svoju situaciju, za avans od 6.100.000 američkih dolara dao hipoteku na sav poslovni prostor. Prodajni i poslovni prostor od 1.000 kvadrata mogao je da pokrije samo mali deo dugovanja. Na osnovu toga, „Jugobanka" se uknjižila kao vlasnik „Gavrilovićevog" prostora u Srbiji.
Mikelić još navodi da preostala devizna dugovanja ovog hrvatskog preduzeća prema „Geneksu" preko njihove ekspoziture „Impeks" u NJujorku, kao i prema „Progresu" preko „Interprogresa" u Parizu, iznose više od 5.000.000 evra.
Prema njegovim rečima, pored velikih deviznih dugovanja, „Gavrilović" ima i velike dinarske obaveze prema dobavljačima sirovina i repromaterijala u Srbiji, posebno prema „Poštanskoj štedionici" Beograd.

- Dakle, obaveze Đure Gavrilovića prema srpskim preduzećima, sa obračunatom minimalnom kamatom za deset godina prelazi iznos od 17.000.000 evra. Celu fabriku je dobio za manje od 10 odsto dugovanja prema srpskim preduzećima. Zbog toga će se Đuro Gavrilović uskoro naći pred Međunarodnim sudom pravde u Stazburu - objašnjava Mikelić.
On smatra svojom moralnom obavezom, kao dugogodišnji generalni direktor „Gavrilovića" koji je pod njegovim vođstvom zaokružen 1990. godine kao sistem „Od brazde do trpeze",( sada je predsednik Komiteta za raseljena lica), da sa svim detaljima ove pljačke upozna hrvatsku i jugoslovensku javnost.

- Želim da osporim privatizaciju pet preduzeća fabrike „Gavrilović" koju je 1991. godine preko stečajnog upravnika dr Slave Borasa protivzakonito provelo hrvatsko Vrhovništvo. Pod mojim vođstvom je 1989. godine nikao jedan potpuno novi „Gavrilović", koji je postigao rekordnu proizvodnju od 50.000 tona mesa i prerađevina. U tom periodu smo bili najveći izvoznici konzervirane šunke iz Evrope na tržište SAD i dobitnici najvećih svetskih priznanja. Sve su to razlozi više za moje reagovanje - navodi se u Mikelićevom otvorenom pismu Račanu.

Prema njegovim rečima, novi savremeni „Gavrilović", koji su podigli zaposleni kreditima, nema nikakve veze sa malom i zastarelom fabrikom koja je posle Drugog svetskog rata bila oduzeta porodici Gavrilović.
Prema Mikelićevim rečima, odluku o prodaji MI „Gavrilović" u Petrinji Đuru ili Georgu Gavriloviću iz Graca, državljaninu Austrije, treba poništiti.

- Uskoro se navršava sedam godina od kada je nakon hrvatske vojne operacije „Oluja" na zapadne djelove Krajine Đuro Gavrilović ušao u potpuno očuvanu fabriku i tamo zatekao značajne količine sirovina, repromaterijala i gotovih proizvoda u vrednosti više od 5.000.000 evra - objašnjava Mikelić bogaćenje hrvatskih tajkuna na račun društvene svojine i radničke imovine.
Kako on navodi, Đuro Gavrilović je, zbog prijateljstva sa Alojzom Mokom i lobiranja za dobijanje nezavisnosti Hrvatske, dobio ovo veliko preduzeće uz „mizernu" novčanu nadoknadu.
Kristina Vlahović

*Libija je ukinula izdavanje viza gradjanima drzava sengenske zone, Gadafi je na sednici UN pozvao na *ukidanje mafijaske drzave Svajcarske i podelu njene teritorije izmedju Nemacke, Francuske i Italije*…*

Paveliću pomogli Amerikanci i Englezi
09. mart 2009. | 12:07 | Izvor: Fonet
Čitaj mi!

U saradnji sa FTN i firmom AlfaNum

ZAGREB - Ante Pavelić je bežao skoro 15 godina, jer nikad nije bio izručen niti mu je suđeno, premda je tretiran kao jugoslovenski ratni zločinac Broj 1. Večernji list danas objavljuje dokumente koji objašnjavaju zašto je tako bilo.

Novopronađeni dokumenti, kojima raspolaže zagrebački dnevnik, dokazuju da je poglavnik Nezavisne Države Hrvatske u svom bekstvu bio i u indirektnoj zaštiti najpre britanske, a potom i američke obaveštajne službe.

Beg pripreman mnogo pre sloma NDH

Pavelićev beg iz Zagreba bio je pripreman puno pre sloma NDH u maju 1945. Dokumentacija kojom se koristio bila je izdata u konzulatu NDH u Gracu decembra 1944. (verovatno je bila antidatirana), a glasila je na Antona Serdara.

Za razliku od poznatih snimaka na kojima se kamuflirao brkovima i bradom, ovde se pojavljuje samo s brkovima i alpskim šeširom.

Dokument koji objavljuje Večernji list pokazuje da se Pavelić u vreme skrivanja u Austriji ozbiljno pripremao za razgovor s američkim obaveštajcima.

Memorandum je Pavelić diktirao na brzinu. Na prvoj stranici dokumenta stoji rukom dopisano: "Samo kao vodi pred američkim okupacionim trupama". Pretpostavlja se da je to rukopis nekog posrednika ili njegove kćeri Višnje Pavelić.

U svom "izveštaju" Amerikancima Pavelić doslovce počinje od "stoljeća sedmog". Ustaški pokret predstavlja kao legitimnu reakciju na srpske zločine u Kraljevini Jugoslaviji, ustaše kao nacionalne revolucionare koji nemaju nikakve veze s nacizmom i fašizmom.

Titove partizane saveznicima predstavlja kao zajedničke neprijatelje u antikomunističkoj koaliciji. Pavelić se žali Amerikancima i Britancima na italijansku i nemačku politiku koje su uočile razvoj NDH.

Nemci su, prema Pavelićevim rečima, želeli opstanak Kraljevine Jugoslavije, a Rimske ugovore, kojima je Italiji pripala gotovo cela Dalmacija, potpisao je pod pritiskom Nemaca i Italijana.

U konceptu Pavelićeva izveštaja Amerikancima nema nijedne reči o rasnim zakonima koji su bili temelj pogroma Jevreja u NDH, progona Srba i Roma. Nema ni reči o Jasenovcu i drugim zločinima.

U memorandumu Pavelić zaključuje: "Uspostava NDH nije djelo Njemačke niti nacionalsocijalizma, nego je djelo hrvatskog naroda... ustaški pokret nije kreatura ni djelo fašizma... ustaška vojska nema ništa zajedničkog s SS organizacijom, nego je hrvatska narodna vojska za obranu hrvatskog naroda"...

Saveznicima predlaže sledeće: "U interesu zapadne civilizacije, u interesu mira, napredka i slobode u ovom djelu Europe, potrebno je da se opet uspostavi NDH... svako drugo rješenje je neprirodno i nepravedno... na ovo rješenje spremna je danas sigurno i Srbija, nakon toliko gorkih iskustava, sigurno da samostalna Srbija i samostalna Hrvatska mogu sretno jedna kraj druge živjeti, dok spajanje obiju u Jugoslaviju znači za jednu i drugu smrt i nesreću."

Za beg iz Austrije pomoć stigla od američke obaveštajne službe

Do sredine juna 1945. Pavelić je boravio u austrijskom gradiću Lajngrajtu. Prema postojećoj dokumentaciji, skrivao se po austrijskim samostanima. U strahu od jugoslovenske potere, prelazi iz britanske u američku okupacionu zonu Austrije, gde njegovi saradnici stupaju u kontakt s američkim obaveštajnim službama.

Jugoslovenski obaveštajci su 1946. pripremili sve za njegovo hvatanje, ali Pavelić je misteriozno nestao iz Austrije.

Pretpostavku da to nije mogao učiniti bez pomoći Amerikanaca potvrđuju svi istoričari s kojima Večernji list razgovarao. Sedište američke obaveštajne službe bilo je upravo na severu Austrije, u gradiću Cel am Ze. Uvreženo mišljenje da je Paveliću u begu pomogla jedino Katolička crkva očito nije potpuno tačno.

Deo klera privrženog ustaškom pokretu skrivao je mnogobrojne ustaške lidere, ali Pavelića ne bi mogao sakriti da nije bilo ključne pomoći obaveštajnih službi zapadnih sila.

Prema dokumentima kojima raspolaže Večernji list, Pavelića su od 1945. do 6. decembra 1948, kada italijanskim parobrodom Sestrijere plovi u Argentinu, u stopu pratili saveznički obaveštajci.

* nisam znala nisam verovala*.?.....*moz da bidne al nemora da znaci*...*Prakticno jedini koji i dalje stoji iza ovog pisma je mitropolot crnogorsko-primorski Amfilohije, koji ga je i potpisao. On je pre dva dana rekao da je *pismo zvanican stav Sinoda, koji se nije promenio*, misli se na statut Vojvodine. Sto se tice statuta RSK, svi slozno * tute pa tute*..i relevantni i *nerelevantni* faktori *novog srpskog poretka* u omedjenoj drazavi od strane GSP Beograd, sa novim nazivom *Krug dvojke*.

Odnos SPC prema RSK ...i...*Vrh pravoslavne crkve patrijarhovo hodocascem u Trst, Ljubljanu i Zagreb propratio je saopstenjem da * TREBA RAZUMETI I PRIHVATITINOVO VREME, NOVE GEOGRAFSKE KARTE I MERILA, JER-TO JE REALNOST*, uz opasku da ce tamosnjim pravoslavcima patrijarhove reci biti podsticaj da zive * u skladu s principima koje zastupa Crkva, dakle u ljubavi i bez podela*
(na zalost, u saznanju da je u stvari u praksi sproveden sporazum iz 1954 izmedju Stojadinovica i Pavelica u Argentini, naravno licno odbacujem tu *realnost*, a odgovornost pred istorijom ce nositi i snositi deo SPC i srpskoga naroda koji se priklonio i organizovao vezano rat i propast RSK)

NOVE GEOGRAFSJE KARTE I MERILA, JER TO JE REALNOST

Порука Milance Today at 5:58 pm
je zakljucak *mudrih otaca*..zakljucak *tete vegete* srpske drame u RSK, koji su na putu do *NOVIH GEOGRAFSKIH KARATA, I NOVE REALNOSTI*..posecivali RSK, vodali ko mecku laznu nadu Tomislava Karadjordjevica, grdili predsednika opstine Knin, da *nije dobro, pravilno sekao kolac na slavi* pa se to zato desilo...pa srbi nisu stigli da pokupe ni prasinu na opanke, i coklje uskocili u traktore i taljige, pa *beste noge seliva vas guzica*..oni koji nisu, mogli, hteli, ostali su u Hrvatskoj, sa namerom da budu i dalje *pravoslavnog roda*...odani prethodno opisanoj *teti vegeti* ili, da progutaju vrucu knedlu, vruci *zganjac*...i pristupe *novo staroj ponudi Hrvatskoj pravoslavnoj crkvi. Ima li, SPC pravo da ih duhovno obradjuje posle pristanka na *NOVE GEOGRAFSKE KARTE I MERILA, JER TO JE REALNOST*...?

što se tiče maslenice i malog alana,tu su oni markačevi počinili masakr na 22 pripadnika VRSK,unakazili su im tjela,svi su pored rana od metka imalii i razbijene lobanje,jedva je izvrsena identifikacija tih pokojnika ukupno njih 22,evo ti imena i prezimena:

Brkljač Lazo Dane, 1947. Gračac - Gračac;
Budimir Jovan Dušan, 1953. Zrmanja -Gračac;
Dragičević Jovo Milan, 1965. Štikada - Gračac;
Dragičević Marko Miodrag, 1972. Gračac - Gračac;
Đurić Ilija Đorđe, 1954. Gračac - Gračac;
Gaćeša Milan Dušanka, 1967. Gračac - Gračac;
Grozdanić Stevan Bogdan, 1959. Vučipolje - Gračac;
Jelača Nikola Đoko, 1956. Kijani - Gračac;
Jelača Jovo Đurađ, 1945. Kijani - Gračac;
Jelača Todor Nikola, 1953. Grab - Gračac;
Jokić Ivan Željko, 1963. Gospić - Gospić;
Jovančević Rade Dušan, 1973. Malovan - Gračac;
Kolundžić Svetko Đorđe, 1971. Zadar - Zadar;
Mandić Petar Milenko, 1970. Gračac - Gračac;
Marjanović Dragan Mladen, 1970. Gračac - Gračac;
Sedlan Jovan Radomir, 1960. Gračac - Gračac;
Stanisavljević Milan Boško, 1952. Došići - Gračac;
Švonja Tode Stanko, 1965. Vučjak - Gračac;
Trifković Neđo Dragan, 1974. Gračac - Gračac;
Veselinović Ljubo Boško, 1956. Golubić - Knin;
Veselinović Ljuban Darko, 1966. Golubić - Obrovac;
Veselinović Todor Milan, 1945. Grab – Gračac.

Sjetit ćemo se prošlogodišnjih priča o zajedničkoj bratsko-jedinstvenoj korupciji na hrvatskim i srpskim željeznicama: ništa se nikome nije dogodilo.

Tek, ovih dana hrvatski su mediji puni onih imena koja su tad zajedno sa srpskima punila novinske stupce zbog korupcije, lopovluka i krađa. U posljednjem, hrvatskom primjeru za svu tu neodgovornost životom je platilo šest ljudi, a više od 50 ih je ozlijeđeno, što teže, što lakše.

Na dionici pruge od Zagreba ka Splitu, kod Kaštela, nagibni vlak se prije nekoliko dana doklizao do provalije, nakon čega je i lokomotiva koja je stigla u pomoć udarila u već havarirani vlak i potpuna tragedija je jedva spriječena. Ispostavilo se da je kratko vrijeme prije tragedije HŽ-ovo vozilo tračnice ili pragove (ili oboje) premazalo nekim sredstvom koje bi trebalo spriječiti rast korova. Ispostavilo se i to da je sredstvo kojim je pruga tretirana nabavljeno na sumnjivo završenom tenderu (poništavanom nekoliko puta), da je odabran najskuplji ponuđač koji je dotad uvozio hranu za kućne ljubimce, da je direktor – koji je u HŽ-u radio posao menadžera i nijedan manje rangiran – zaposlenje tražio od aktualnog predsjednika Sabora Hrvatske Luke Bebića, da je "tretiranje" pruge povjerio firmi svoga tasta, jer nikome drugome nije vjerovao...

Nagibni vlakovi kupljeni su također bez natječaja, direktnom pogodbom sa firmom "Bombardier", a njihova je kupnja proglašena službenom tajnom. Nagibni vlakovi nisu testirani na hrvatskim prugama, usprkos tome što su na tu potrebu upozoravali i neki sudski vještaci našeg porijekla koji se upravo s tom problematikom bave u evropskim firmama.

"Poštovani barba Luka, prije mjesec dana kad smo se vidjeli u Pločama rekli ste mi da će se moj slučaj riješiti za koji dan…", stoji u pismu koje je u martu ove godine objelodanio zagrebački "Jutarnji list", čiji autor, šef Odjela za poslove ekologije i zaštite u poduzeću HŽ Infrastruktora Ivan Medak, trenutno sjedi u pritvoru zbog ove nesreće. Dotični najprije nije uspio dobiti posao menadžera, za što se jedino sa posve prosječnim školskim diplomama stranački osjećao sposobnim, pa je pisao Bebiću: "Znam da ste Vi oba puta posredovali u rješavanju ove agonije, ali očito Vas ne uvažavaju. Još od ranog djetinjstva Vi ste bili moj uzor i uvijek sam nastojao upiti što više vašeg znanja, kopirao sam Vaše držanje i komunikaciju s ljudima i maštao da jednoga dana poput Vas odem u veliku sredinu, završim studij, zaposlim se i uspijem u životu. U svemu sam uspio, ali ostao je sporan posao."

Posao menadžera je napokon i dobio, on kao i njegovi rođaci. Luka Bebić danas tvrdi da ga nije on zaposlio na mjesto šefa za ekologiju i zaštitu Hrvatskih željeznica, nakon što su zbog strašnog nemara i neznanja Medak i njegovi rođaci ubili šestoro ljudi i osakatili još neizvjestan broj putnika na željezničkoj liniji Zagreb–Split ovoga jula 2009. godine.

Posljednja vijest glasi da je Ivan Kalmeta, ministar saobraćaja u Vladi Hrvatske, ponudio ostavku koju premijerka Kosor nije prihvatila; kako i bi, kad joj je Sanader Kalmetu i još neke ostavio za nadređene šefove u stranci, HDZ-u. I dalje ministar na djelu, u utorak – u vrijeme kad se zaključuje ovaj broj "Vremena" – smijenio je neke "male šarafe" u HŽ-u, dok u prijateljsko-rodbinske odnose nije niti taknuo.

Istoga dana, profesor dr Vatroslav Grubišić, njemački sudski vještak za željezničke nesreće koji već godinama upozorava kako bi moglo doći do tragedije, jer nagibni vlakovi koje je Hrvatska kupila imaju problema s osovinama, te da hrvatske pruge nisu prilagođene tim vlakovima, pa prijeti opasnost od njihova iskakanja iz tračnica, upozorava da je neophodno prikupiti sve podatke o vlaku i nesreći i da komisija koja to radi mora biti stručna i nezavisna. Kaže i to da se "boji da dokazi ne nestanu, jer se u Hrvatskoj i do sada, nažalost, događalo da osnovni dokazi nisu bili dostupni".

Žrtvama će, svakako, bar onima koje će zatražiti odštetu (a neki su to već najavili) zbog ove strašne i nemarom izazvane nesreće, biti isplaćena odšteta. Od novca istih onih od kojih Jadranka Kosor, aktualna premijerka i nasljednica odbjeglog Sanadera, muze posljednji krajcar, kunu, paru i lipu, koliko god to preračunato u eure bilo.

15. I 1992.

Republika Hrvatska je međunarodno priznata država! Nezavisna suverena republika Hrvatska! Nakon 890 godina! Poslao sam čestitku predsjedniku dr Tuđmanu: "Gospodine Predsjedniče suverene države Hrvatske, konačno je dosanjan san svih Hrvata da Hrvatska bude i međunarodno priznata država. Istorija će u ovom velikom činu znati da prepozna Vašu presudnu ulogu Oca nove Hrvatske! Iskreno se radujem međunarodnom priznanju Hrvatske, s nadom da će i moja Crna Gora, koja, na- žalost, u ovom prljavom ratu nije imala nimalo časnu ulogu, smoći snage i zatražiti međunarodno priznanje i obnavljanje nekadašnjeg suvereniteta Kraljevine Crne Gore" (Zagreb, 15. I 1992).
Moju su čestitku u toku današnjeg dana objavila sva sredstva informisanja u Republici Hrvatskoj, i to nekoliko puta. Iskreno se radujem međunarodnom priznanju Hrvatske. Znači, kraj je onoj Zvonimirovoj kletvi, odnosno prokletstvu Hrvata! Legenda kaže da je hrvatski kralj Zvonimir prokleo Hrvate da nikada nemaju svoju državu i da uvijek nad sobom moraju imati tuđina za gospodara!
Raduje me kako se Hrvati danas raduju: bučno, dostojanstveno, uz dosta pjesme i pića. Bilo je i pucnjave, i to iz svih kalibara izuzev topovskih. Ovako bi se vjerovatno i Crnogorci radovali. Ne bi svi, recimo oni Kilibardini, oni bi možda i kukali. Samo da doživim da se vratim u suverenu Crnu Goru. Samo to, Gospode!

Pridružen/a: 03. 11. 2007. (20:06:28)
Postovi: 296
Lokacija: Sarajevo

PostPostano: 12.03.2010, 11:33 Naslov: Citirajte i odgovorite
Prema riječima Ive Komšića bivšeg člana presjedništva republike BiH, u Daytonu za vrijeme mirovnih pregovora za vrijeme boravka u kantini vojne baze gdje su se pregovaraći hranili Milošević nije dao prdstavnicima tzv. Republike Srpske, Krajišniku, Aleksi Buhi i drugima ni da prismrde njegovom stolu. Jednostavno ih je ignorirao.
Jah, dođe mi da mu pošaljem jedan vijenac na grob.

Za vrijeme vojne akcije "Oluja" iz Hrvatske je otišlo više od 200
tisuća hrvatskih građana srpske narodnosti. Brojni su intelektualci u
tom smislu koristili termin "etničko čišćenje". Koliko je to opravda
no, odnosno kako biste vi nazvali činjenicu kad u nekoliko dana par
stotina tisuća građana pod pritiskom napusti svoje domove i godinama
se ne vraćaju kući?

Svojevoljno ili nasilno napuštanje nekog prostora u takvom broju da se
može govoriti o potpunoj promjeni stanovništva ili etničkog sastava
dramatično je i neuobičajeno. Je li to bilo etničko čišćenje ili
dogovorna razmjena, ostaje još uvijek neodgovoreno i meni osobno
nejasno. Shvaćam strah stanovništva. Znamo da su Nijemci pred kraj
Drugog svjetskog rata seljeni u Njemačku u strahu od odmazde. Ali to
je bilo organizirano i smišljeno. Ono što se dogodilo u Hrvatskoj
devedesetih podsjeća
me na to...
------------------------------------------------------------------
Odnos SPC prema RSK ...i...*Vrh pravoslavne crkve patrijarhovo hodocascem u Trst, Ljubljanu i Zagreb propratio je saopstenjem da * TREBA RAZUMETI I PRIHVATITINOVO VREME, NOVE GEOGRAFSKE KARTE I MERILA, JER-TO JE REALNOST*, uz opasku da ce tamosnjim pravoslavcima patrijarhove reci biti podsticaj da zive * u skladu s principima koje zastupa Crkva, dakle u ljubavi i bez podela*
(na zalost, u saznanju da je u stvari u praksi sproveden sporazum iz 1954 izmedju Stojadinovica i Pavelica u Argentini, naravno licno odbacujem tu *realnost*, a odgovornost pred istorijom ce nositi i snositi deo SPC i srpskoga naroda koji se priklonio i organizovao vezano rat i propast RSK)
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Ove je godine 90. obljetnica stvaranja jugoslavenske države. Je li ona
u datim okolnostima i vremenu bila politička nužnost?

Nema povijesne nužnosti. Da nije nastalo Kraljevstvo SHS
(Jugoslavija), nastala bi nešto veća Italija i još veća Srbija,
nastala bi nešto drukčija Mađarska. Možda se mogla sačuvati i krnja
Austro-Ugarska. Mogla je pobijediti Njemačka, stanje na bojištima
izgledalo je neizvjesno sve do ljeta 1918. Sva ta rješenja onda bi
bila "povijesne nužnosti". Nastalo je jugoslavensko kraljevstvo koje
je jednima bilo poput slamke spasa, drugima najbolje rješenje iz nekih
drugih razloga. Hrvati su u novoj državi sačuvali ogroman dio
nacionalnog teritorija. Dapače, čak su prevladali unutrašnje podjele
koje su u dvojnoj monarhiji trajno postojale između ugarskog i
austrijskog dijela. Kako su oštre bile unutarnje granice u toj
monarhiji moglo se lijepo vidjeti na izložbi o Prvom svjetskom ratu u
Hrvatskom povijesnom muzeju gdje skoro ničega vezanog za Dalmaciju
nije bilo, jer oni u svom postavu to naprosto nemaju.

Srpska historiografija i politički krugovi početkom devedesetih
govorili su o povijesnoj grešci jer nije bila stvorena Velika Srbija,
koja bi obuhvaćala dvije trećine Hrvatske i cijelu Bosnu i
Hercegovinu. Ponovno se na nešto s početka stoljeća gledalo iz
perspektive završetka. Kad je 1918. Jugoslavija nastala, bila je
poželjna jer je zauzimala velik teritorij, a teritorij je bio razlog
rata. Bila je i zemlja u kojoj je srpska elita dominirala. Svi su
imali svoje razloge za nastanak nove države. Hrvati su mogli proći
poput Mađara, a eto nisu.
------------------------------------------------------------------------------------------------------
e mislim da su kukasti križ i crvena zvijezda posve isti, mada je
ubijano i pod zvijezdom. Unisono je u svijetu osuđena jedino svastika,
i to svugdje. Ne mislim tu samo na odluke europskih sudskih tijela,
već na jednostavnu logiku. Kako ćete, primjerice, objasniti da je
Zadar danas u Hrvatskoj? Svakako da ni demokratski ni pravedno nije
što su Talijani iz toga grada morali posve otići. Ali to je ipak
hrvatski grad. I oni koji su nosili zvijezdu otjerali su one koji su
bili faši....(POD ZVIJEZDOM nisu ubijana, klana, mucena zene,deca,itd
itd itd)
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Tuđman je zaslužan za stvaranje neovisne Hrvatske zato jer je bio
njezin predsjednik i osoba s najviše moći. Da to nije bio Tuđman, već
Tripalo ili Račan, oni bi bili očevi domovine. Raspad totalitarnih
komunističkih režima zapljusnuo je svijet od kineske pokrajine gdje
žive Ujguri do Alpa gdje su Slovenci. Nastale su države koje, za
razliku od Hrvatske, nikada nisu postojale. Kakav bismo tek status
onda morali priznavati Milanu Kučanu ili Kiri Gligorovu? Tuđman je bio
važan, ali ne i čudo.
------------------------------------------------------------------------------------------------------
Komunisticki rezimi su poceli da se *raspadaju* jos 1945. godine,
*saveznici* su se iskrcali u Italiji..Amerikanci......i prilikom
*napredovanja*..pobili oko 120.000 Italijanskih partizana i
komunista..., Velika Britanija..*saveznica* se iskrcala u Grckoj..i u
*napredovanju* pobila 150.000 grckih partizana, patriota i komunista..
---------------------------------------------

Јованка Броз: Гадафи ми нудио помоћ

Љубичић је Титу поставио услов: жена или држава. – Није Тито образовао комисију да испита мене него Ивана Мишковића због случаја Ранковић. – УДБА је увек проверавала, запошљавала и отпуштала – нисам ја
Јованка Броз Фото Л. Адровић

У јучерашњем тексту Јованка Броз је поводом изложбе „Тито фото” и књиге „Титов дневник” објашњавала да су наследници бившег доживотног председника Југославије она и Титов син Александар Миша. Данас она говори ко, зашто и како јој то право ускраћује.

Шта мислите, који је разлог што вам, упркос судској одлуци по којој имате ауторска права, та иста права оспоравају?

Разлог је очигледан. На страну сада, понижења, обесправљеност што сам крива без кривице, осуђена без суда, јер да кривица постоји, верујте да ме одавно не би било, о чему ћу причати другом приликом, али ако неког економски обесправите, доведете до просјачког штапа, онда с тим човеком можете да радите шта хоћете. Њему су потпуно везане руке да се бори за своја права. Намерно су ме економски онемогућили да не могу да се помогнем. При томе, оставинска расправа никако да се заврши у суду, иако је суд тражио да се обави оставинска расправа, јер то неко очигледно намерно спречава.

Кад су ме силом, под претњом оружја утерали у ову кућу где сам и данас, у којој сам затекла силне страже и надзор, знала сам тачно ко то спроводи, ко је то организовао и зашто.

Па зашто?

Зато што сам знала од више свих тих шпијуна заједно ко је Титу био одан, а ко није. Ко је одавно радио против њега и против Југославије. Али о том потом... Овако, дакле, ни материјално не могу да побољшам свој живот. Што сам старија, све је теже... А хтела бих и имам потребу да средим купатило, иако није моје, али ту живим, да имам туш, да средим кухињу, купим шпорет, телевизор, да средим... Све су ми отели да не бих могла сама себи да помогнем. Нисам у материјалној могућности да било кога запослим, односно да платим, а потреба ми је. Са оним што добијем могу само да се прехраним и колико-толико одржавам хигијену куће и поправку кућних апарата.

По важећем закону, све супруге бивших председника, као и супруге високих функционера су материјално обезбеђене, што значи да имају право на пензије, своје куће, право на коришћење бројних повластица. Чини се да сте само ви стављени ван закона. Како то објашњавате?

Оне су у другачијем положају и иза њих стоје њихове партије, стоји држава Србија, а иза мене нема ко стати. Мене су протерали комунисти, чији сам била члан, па су се преко ноћи преокренули и постали социјалисти. Требало им је „само” 30 година да ми дају лична документа која су ми отели. Не бих ни то добила да то није урадио господин Љајић. Има ли такав случај негде у свету?

Због чега су вас се одрекли?

Пре свега, ја сам Српкиња из Хрватске и Титова жена. Као таква сметала сам неким српским руководиоцима кад су неколико година пред Титову смрт, почели да га уцењују: генерал Љубичић и Перо Стамболић. Љубичић му је поставио услов: жена или држава. Рекао му је да мора да се разведе, што је Тито одбио. Али, сметала сам и Хрватима, одакле су почињале и долазиле све интриге око мене. Од њих је потекла и интрига да се борим за власт, што није тачно. Друга интрига је да је Тито образовао партијску комисију на челу са Ратом Дугоњићем да испитује мене, што такође није тачно. Ту комисију је образовао ЦК Комунистичке партије да испитује Ивана Мишковића, који је водио истрагу у случају Ранковић. И та комисија га је сменила са свих дужности. Оптуживали су ме да постављам и смењујем генерале, а зашто никад нису рекли и аргументовали кога сам ја то сменила? Код нас је увек проверавала, запошљавала и отпуштала УДБА, али је најлакше било рећи: прогања Јованка. Нико се тада није усудио да каже праву истину. Ето, како видите, ја сам примала многе ударце који су били намењени Титу. Тако су своје свињарије покривали лажима и обмањивали народ.

Али, без обзира на све лажи и сплетке око мене, драго ми је кад чујем да ме наши људи нису заборавили. То ми греје душу. Многи су ми нудили помоћ, чак и наши исељеници из иностранства, као и председник Гадафи, али ја нисам смела да је прихватим, јер је ово државна кућа у којој ја немам никаква права и о њој ништа не одлучујем.
Да ли сте се за помоћ обраћали неком званичнику?
Коме нисам? Преживела сам неколико смена власти и свакој новој власти сам се писаним путем обраћала, али одговора није било. Тек кад је после 2000. године дошла нова власт, посетио ме је господин Шутановац и у име нове власти гарантовао ми је безбедност и сва права. Али није прошло ни неколико дана, појавио се Маринковић, шеф службе обезбеђења, који је све учинио да се не спроведу, чак и да се бојкотују министрова обећања.
О вама кружи прича да сте неповерљиви, неприступачни...
Наравно да сам неповерљива према преварантима, криминалцима и лажовима. Неповерљива сам само и искључиво према онима који су мене прогонили. Они неће да кажу праву истину да би себе и своја недела заштитили и то је разлог више што ме годинама бестидно у јавности представљају као неприступачну, малтене луду жену, тешке нарави, која неће да сарађује, и каквом већ све не. А годинама ми не дозвољавају да остварим своја најелементарнија људска права. С ким онда да сарађујем кад ми је по оној народној: „Кадија те тужи, кадија ти суди”.
Нада Торлак

..udario *paraf* na salvet Staljina i Cercila...pijucka votku v Maskva....
*http://www.vesti-dana.net/tagovi/veljko_kadijevic.aspx*

Milan Kuprešanin
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
MILAN KUPREŠANIN
Kupresanin Milan.jpg
Datum rođenja: 2. oktobar 1911.
Mesto rođenja: Medak, kod Gospića, Austrougarska
Datum smrti: 2005.
Mesto smrti: Zagreb, Hrvatska
Profesija: vojno lice
Član KPJ od: oktobra 1941.
Narodni heroj od:
23. jula 1952.

Milan Kuprešanin (1911-2005), general-pukovnik JNA i narodni heroj Jugoslavije.
Biografija [uredi]

Rođen je 2. oktobra 1911. u selu Medak, kod Gospića. Potiče iz zemljoradničke porodice. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a gimnaziju u Gospiću. Do početka Drugog svetskog rata službovao je u Čazmi i Virovitici, kao državni činovnik finansiske struke.

Posle Aprilskog rata i kapitulacije Jugoslovenske kraljevske vojske, vratio se u rodni kraj. Povezao se s članovima KP Jugoslavije i uključio se u rad na pripremama za oružani ustanak. Početkom avgusta 1941. godine, rukovodio je napadom ustaničkih snaga na ustaško-žandarsku posadu u selu Medak. Posle toga, po zadatku Okružnog komiteta KP Hrvtaske za Liku, angažovao se u radu na stvaranju čvršćih vojnih jedinica od ustaničkih snaga. Tada je od boraca s područja gospićkog kotara formiran gerilski bataljon "Velebit", a Milan je postavljen za njegovog komandanta. Kao predstavnik gospićkog kotara, učestvovao je na savetovanju vojnih delegata gerilskih odreda s područja Like i Bosanske krajine, 31. avgusta 1941, u oslobođenom Drvaru, i na sastanku vojnih delegata ličkih partizanskih odreda, 21. septembra 1941. godine na Kamenskom, na Plješivici, kada su donete značajne odluke za razvoj oružne borbe u Lici i Bosanskoj krajini.

Kada je, oktobra 1941. godine, na području gospićkog kotara formiran Prvi lički partizanski odred "Velebit", jačine oko 2.000 boraca, Milan je postavljen za njegovog komandanta. U to vreme primljen je i u članstvo Komunističke partije Jugoslavije. Pod njegovom komandom, Odred je, krajem 1941. i početkom 1942. godine, uspešno sprečavao napade Italijana, ustaša i četnika na oslobođenu teritoriju i rušio železničku prugu na delu između Gospića i Gračaca. U decembru 1941. godine Milan je upućen na partijski kurs pri Okružnom komitetu KPH za Liku, koji se održavao u Trnavcu; i kad su, krajem decembra te godine, italijanske snage prodrle od Vrhovina ka Korenici, dočekao ih je s grupom kursista u Šijanovom klancu, i tada bio ranjen.

U toku leta 1942. godine komandovao je privremenom borbenom grupom nazvanom Kombinovani odred, koja je dejstvovala u zapadnoj Lici, s posebnim vojničkim i političkim zadatkom: da jača angažovanje hrvatskog stanovništva iz tog dela Like u NOB-u. Septembra 1942. godine, kada je Glavni štab NOV i PO Hrvatske formirao Treću ličku proletersku udarnu brigadu, Milan je postavljen za njenog komandanta. Krajem istog meseca, on je s brigadom razbio četnike u selu Raduču, a nekoliko dana kasnije i ustaše u selu Ribniku, a zatim zauzeo Brušane i Lički Novi. Bili su to značajni uspesi tek formirane brigade i njenog komandanta, na kojima im je čestitao Glavni štab NOV i PO Hrvatske. Posle toga, brigada je nastavila da reda nove uspehe: razbila je četnički puk "Vožd Karađorđe" na području Gračaca, a zatim se, po naređenju Vrhovnog štaba NOV i POJ, prebacila na sektor Bosanskog Grahova, gde je u novembru operisala pod komandom Štaba Druge proleterske divizije. Posle povratka u Liku, u decembru 1942. godine, brigada je uspešno napala neprijateljske posade između Gračaca i Lovinca.

U toku Četvrte neprijateljske ofanzive brigada je vodila borbe s mnogo nadmoćnijim italijanskim snagama na Pločanskom klancu i kod Gornjeg Lapca, Upornom obranom na frontu, povremenim protivnapadima i zabacivanjem dela snaga u pozadinu, neprijatelju su naneseni ozbiljni gubici i onemogućen brz prodor na oslobođenu teritoriju Like. U svim tim borbama Milan se pokazao kao veoma vešt komandant, a njegova je zasluga i to što je brigada od Glavnog štaba NOV i PO Hrvatske tada dobila naziv udarna.

Krajem marta 1943. godine, kao iskusan i vešt komandant, Milan je postavljen za načelnika Štaba Prvog hrvatskog narodnooslobodilačkog udarnog korpusa. Odmah potom, krajem marta i početkom aprila, komandovao je privremenom operativnom grupom "Gacka", i s njom postigao značajne uspehe u gackoj dolini. Potom se nalazio na dužnostima komandanta Štaba kninskog operativnog sektora i komandanta novoformirane Devetneste severnodalmatinske divizije, a zatim i kao načelnik Štaba Osmog dalmatinskog korpusa, s kojim se istakao u borbama za oslobođenje Dalmacije.

Neposredno pre završetka rata, otišao je s grupom oficira u Sovjetski Savez, gde je završio devetomesečni kurs u Višoj vojnoj akademiji "Vorošilov". Posle rata, završio je Kurs operative pri Višoj vojnoj akademiji Jugoslovenske armije.

Bio je šef Vojne misije JA u NR Albaniji, komandant armije, komandant vojne oblasti, pomoćnik državnog sekretara za narodnu obranu i načelnik pozadine JNA. Penzioniran je u činu general-pukovnika. Posle toga, izvesno vreme bio je predsednik republičkog odbora Saveza rezervnih vojnih starešina JNA Hrvatske. Bio je i član Saveta federacije.

Umro je 2005. godine i sahranjen je u Grobnici narodnih heroja na zagrebačkom groblju Mirogoj.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih stranih i jugoslovenskih odlikovanja. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 23. jula 1952. godine.

Re: *VREMEPLOV*...Etnicko ciscenje u RSK.


molim te samo da ne pozivas sve komuniste preko ovog sajta,kako si jutros krenuo,jer za to nećeš koristiti ime ovog sajta,zato sam ti za kaznu opet ukinuo avatar i izbrisao neke neumjesne komentare________________
Krajišnik sam ja i ponosim se tim!

Neumesni komentari su bili, par fusnota iz ove rubrike...a avatar isti kao ovde....naravno, *skinuta* je i biografija par narodnih heroja, koji nisu u Drgom svetskom ratu izgubili ni *krajinu* ni jugoslaviju...a *administrator* jos razmislja..*gde ce mo na prelo*...da li NATO ili na mars.

I tako, pod dirigentskom palicom „alfe i omege” tucanijade (pre dve godine preminulog) profesora Radovana Popova, kao i Bate Badrljice, Svetsko prevenstvo u tucanju uskršnjim jajima prvi put je ozvaničeno 1991. godine. Pravila su jasna: mogu da učestvuju svi građani sveta stariji od 14 godina (mogu i mlađi, ali u juniorskoj konkurenciji), žreb je dirigovan tako da su lanjski finalisti nosioci grupa, a finalna takmičenja počinju nakon završetka liturgije u crkvi.
Pobedničko jaje se preseca na dve polovine: jednu pojede pobednik, a drugu glavni sudija, kako bi se otklonila svaka sumnja da je podmetnut falsifikat. Onaj čije jaje ostane nepolupano dobija 10 poena, drugoplasirani pet i trećeplasirani tri boda. U proteklim nadmetanjima ukupno najviše poena (36) skupio je Mokrinčanin Sava Terzić, a u stopu ga prate zemljaci Miodrag Prodanović Peka i Slobodan Galešev Bodač sa po bodom manje. Do sada se samo dva puta dogodilo da pobednik nije iz Mokrina: najtvrđe jaje je jednom doneo Melenčan Radoslav Radišić, a drugi put Mile Ilijin iz Ostojićeva. Ipak, obojici su majke rodom Mokrinčanke.
D. Knežić

Neku godinu kasnije, Madlen Olbrajt je izjavila..* Srbi ce za uskrs farbati jaja svojom krvlju*..receno ucinjeno, najavljeno... NATO fasisti su bacili *humanitarnu pomoc*...21.000 tona *radioaktivne farbe za uskrsnja jaja*...?

Ako se izbeglica, srpake nacionalnosti vrati u Hrvatsku i kupi satelitsku antenu, duzan je da ta *chetnichki postupak* prijavi policiji, takodje obavezan je da policiji prijavi koje kanale gleda.

Nova oluja na Prisavlju: Tko je sve i zašto ukinuo ‘Latinicu’
15.03.2010. 08:08
‘Latinica’ je viši stupanj TV novinarstva od ‘Otvorenog’, a bila je i triput gledanija. Postala je žrtvom nadmetanja dvaju lobija koji se bore za vlast na državnoj televiziji

Renato Kunić, najprivremeniji od svih privremenih urednika na Prisavlju, tip koji je o sebi uvijek govorio da je stvoren za drugog čovjeka i da prvi nikad neće postati, pa se nije osobito isticao ni kao zamjenik Hloverke Novak Srzić, sad je, došavši neočekivano na njeno mjesto urednika Informativnog programa HTV-a, bivšu šeficu ipak dezavuirao.

Idejno neprihvatljiv

Hlo je, naime, polovicom siječnja odobrila da se Latinova “Latinica” vrati u program, ali “pod uvjetom da se snima uživo”, dok je ovaj njen epigon, prije nekoliko dana pozvao Latina pa mu čisto i bistro u facu rekao da se emisija zauvijek briše iz programa! Što je Hlo zapravo mislila kad je predložila da se ide live? Latinova emisija uvijek se unaprijed snimala, montirala, dotjerivala i glancala, što je bio ključ komercijalnog uspjeha. Godišnje su koštale samo milijun kuna, a u televizijsku kasu donosile 16 milijuna kuna od marketinga. To je daleko najbolji produkt Informativnog programa u povijesti, najgledanija emisija HTV-a, s rejtingom što je bio ravan rejtingu tv-dnevnika, dok tv-dnevnik nacionalne javne televizije još nije bio spao na sadašnju gledanost. No, nije riječ samo o ekonomiji, nego o koncepciji. “Latinice” se dugo pripremaju, puno posla obavi se u pretprodukciji, a mnogo i u postprodukciji, pa osim što se iz izjava isjeku dijelovi koji su neobjavljivi zbog pravnih uzusa, živ razgovor dinamizira se u dramaturški zanimljiviji paket koji dobro prolazi kod gledateljstva. To je viši stupanj televizijskog novinarstva od uobičajenog trabunjanja na opće teme s uvijek istim na brzinu okupljenim gostima, što je hlo-format “Otvorenog”, emisije što zahvaća oko 4 posto auditorija, tri puta manje od “Latinice”.

Znači, kad je odobrila živu “Latinicu”, Hloverka je Latina naprosto htjela onemogućiti, dovesti na svoju razinu, odnosno u natezanjima i lažnim pregovorima poniziti pa otjerati u Zabavni program, što je stara ideja starog rukovodstva, koju je sad - vidi se iz Kunićeve odluke - prihvatilo i novo, privremeno rukovodstvo. Zašto ni oni ne žele “Latinicu”? Pa, još se nadaju da bi netko od njihovih kandidata mogao u idućoj rundi izbora proći u Programskom vijeću koje pretežno sačinjavaju navodni “desničari”, koje kontrolira Siniša Grgić, ključni čovjek te njihove grupe, koju “oporbeni” ili “lijevo orijentirani” članovi Vijeća nazivaju “ekipa za neprijateljsko preuzimanje Televizije”. Latin je “desnici” u Vijeću tobože idejno neprihvatljiv. U stvari, nadmetanje među klikama koje se otimlju za presudni utjecaj na državnoj televiziji, ne svodi se na diferencijaciju po svjetonazornim opredjeljenjima, nego na interesni sukob za kontrolu poduzeća s godišnjim prihodom od 1,4 milijarde kuna.

Borba za vlast

Za vlast na Televiziji bore se dva lobija, oba politički neutralna, koji se pokušavaju insinuirati premijerki Jadranki Kosor. Politički, razlikuju se po tome što je Grgićeva skupina, koja je privremeno osvojila vlast pa imenovala svoje vedeovce, nastala pod okriljem premijera Sanadera, dok je ova koja je s odlaskom Sutlića vlast posve izgubila, osnovana još u doba neumrloga Tončija Vrdoljaka.

Operaciju “Prisavlje” skupina za “neprijateljsko preuzimanje” započela je još prije dvije godine kad je u vijeće HRT-a ušao Grgić, tada blisko povezan sa Sanaderom i misterioznim lukrativnim poslovima njegove kabinetske klike. Grgić je s još dvojicom partnera izvukao od Privredne banke milijune eura za pretvaranje otoka Koločepa, koji je dobio u koncesiju, u “otok znanja”. Lova je nestala, na otoku se nije dogodio informatički bum, nego koze i dalje pasu škrtu travu, a tridesetak zaposlenih u lokalnom hotelčiću koji su ti majstori preuzeli skupa s nacionaliziranim vilama, ne primaju plaće - od njih se, štoviše, traži da ih i ne potražuju do početka iduće turističke sezone... Grgić se zavadio s partnerima u projektu, Privredna banka i Fond za privatizaciju ostali su kratkih rukava, pa će tu prije ili kasnije morati uredovati i Državno odvjetništvo.

Od kaplara do rajhmaršala

U međuvremenu, Grgića je u Programsko vijeće televizije nominirao Europski pokret, jedna praktično nepostojeća udruga u kojoj je glavnu ulogu igrao pravnik Mislav Stipić. Kad ga je Biškupićevo ministarstvo kulture potvrdilo, Grgić je postigao da se na mjesto ravnatelja HTV-a postavi Blago Markota, njegov i Stipićev partner. Vanja Sutlić je na to pristao misleći kako daje dovoljan ustupak Sanaderovim ljudima, što će mu osigurati opstanak na mjestu ravnatelja HRT-a. No, Markota je, u stvari, trebao biti instrument za Vanjino rušenje, samo što se smjesta politički pasivizirao, kad je dospio na položaj na kojem može kontrolirati financijske tokove. Sutlić je dotle pokušavao vladati poput samoga Sanadera - davao je svima. No ni tu, kao ni u državnoj kasi, nije bilo dovoljno za sve apetite - ako se četiri tisuće zaposlenih ne dira, kao ni njihove plaće, a naručuju silne skupe vanjske produkcije, netransparentno kupuju autorska prava za uvozni program i strateškim partnerima i prijateljima odobrava golemi popust na oglašavanje, na kraju budžet ostane kratak… I zaista, fiskalnu 2009. HRT je završio s manjkom prihoda od marketinga od oko 250 milijuna kuna, koje su ipak potrošene prema planu rashoda.

Skandal bi se možda bio nekako odgodio, da nije pao Sanader, a Sutlić u krizi koja je nastala manifestirao nevjerojatan manjak dovitljivosti, šokantan za sve one koji ga ne poznaju od ranije. Istodobno, Hloverku je primio autodestruktivni politički egzibicionizam, pa je stala gaziti podređene koji joj se nisu klanjali kao kraljici Kleopatri, nedoljivoj vladarici prisavskog imperija. Nije bilo druge nego da se obojema skinu glave, što su organizirali - na televiziji Stipić, koji je tu stvorio različita privremena savezništva, a u Programskom vijeću Grgić, koji je ondje uspio dovući Đuru Popijača, pa mu, kako se čini, obećao Vanjino mjesto ravnatelja. Nesretni Đuro sve je pokvario jer se zaljubio u svoj medijski avatar, pa krivo procijenio i radije otišao na položaj ministra privrede, a na njegovo mjesto predsjednika Vijeća došao je čestiti branitelj Zvonko Milas, na kojega se po logici stvari Kosorica može izravno osloniti, bez Grgićeva posredovanja.

Rušenje Sutlića i Hloverke u Vijeću provela je “ekipa za neprijateljsko preuzimanje” uz pomoć Markote, kojemu su obećali poštedu ako “propjeva” i optuži dvoje svoje suučesnika, što je on i učinio, ali su ga bivši prijatelji prevarili, pustili niz vodu i smijenili s ostalima, s tim da je ostao na televiziji, a njegovi marketinški dilovi nisu dovedeni u pitanje.

Skupi ured

No, sad je nastao ključni problem - ekipa više nije imala kandidata za ravnatelja. Privremeno je to postao Josip Popovac, kojega su, čim su se instalirali, s mjesta producenta religijskog programa bili unaprijedili prvo za producenta Dramskog programa, a zatim za glavnog producenta Televizije, da bi napokon postao i ravnatelj cijelog HRT-a - sve za šest mjeseci, što je najbrži karijerni uspon u povijesti čovječanstva: od kaplara do rajhmaršala za pola godine, i to bez ispaljenog metka!

U idućem krugu izbora, Popovac će se natjecati za ravnatelja za četvorogodišnji mandat, iako u ovih nekoliko mjeseci nije ništa poduzeo. Nije čak otpustio onih trideset svojih pomoćnika i zamjenika, kako je najavljivao, koji proračun njegova ureda čine skupljim od cijelog kulturnog programa HTV-a. Nije maknuo prstom ni kad je Kunić, eksponent Hloverke Novak koja i dalje vodi Informativni program preko svojih ljudi, tobož samostalno odlučio ukinuti “Latinicu”. Popovac kaže da se kao ravnatelj nema prava miješati u program. To je točno, ali je odgovoran za rukovodeće kadrove i urednike, pa je od Programskog vijeća trebao zatražiti Kunićevu smjenu kad se pokazalo kako uništava najuspješniju emisiju .

No, bit će da je Popovac isti kao i Kunić, a najsmješnije je slušati kako se sad svi ti likovi odriču odgovornosti za ovaj ključni potez. Mislav Stipić tvrdi da “Latinica” nije u njegovoj nadležnosti, nego isključivo u Kunićevoj, odnosno, da je za programiranje emisije odgovoran Domagoj Burić, urednik svih programa osim Informativnog. Burić je bio jedini koji se na sjednici Vijeća založio da se “Latinica” vrati u program, ali u Informativnom, zaista, on statutarno nema nikakva utjecaja. Ni Stipić nije izravno nadležan, ali je Kunićev šef, pa odgovara za njegove postupke.

Naposljetku ispada da za ukidanje “Latinice” nije odgovoran Popovac, jer ne odgovara za program, nije odgovoran Stipić koji priznaje da se u te stvari ne razumije, a nije ni Kunić, jer je neodgovoran. Programsko vijeće je odlukama o davanju mandata ljudima koji su se odmah pokazali nesposobnima, očito najodgovornije, pa bi zaista trebalo odgovarati, kolektivno i personalno, ali ne samo za skandal s “Latinicom”, nego za slom sustava HRT-a.

Činjenica što “ekipi za neprijateljsko preuzimanje” ide loše, dobra je vijest za “staru ekipu” koja je drmala televizijom dok je ondje bio ravnatelj Mirko Galić. Vanja ih je tek djelomično potisnuo, a Markota im tek djelomično preuzeo poslove. Kandidat za ravnatelja kojega gura ta ekipa je Duško Radić, sadašnji glavni urednik radija, nekoć Vrdoljakov direktor marketinga.

Dva krupna problema

On je solidan tip, ozbiljan, ali nikakav revolucionar, štoviše, ako bude izabran, djelovat će kao i Vanja, ali bez njegovih ekscesa - ono: živi i pusti drugima da žive…

“Stara ekipa” ima dva krupna problema. Prvi je što policija, na temelju krivične prijave koja je došla s Televizije, istražuje odlijevanje novca u fantomske firme u Budimpešti i Londonu preko kojih su se kupovala (čak i domaća!) autorska prava. Drugo, HRT je pred financijskim kolapsom, pa se neće moći svih zadovoljiti.
Rubrike

* Naslovnica
* Vijesti

*Pijade je u CK važio kao žustar borac za prava Srba, ali Ranković je njegovu projektu priredio brz kraj: "Između Srba i Hrvata ne postoje tako velike razlike, da bi bilo opravdano izdvojiti pojedine srpske općine." Tito se posve mirno pridružio našem mišljenju, pridodavši mu marksističko tumačenje: "Kod nas će to biti više administrativna podjela, kod nas neće biti "granice" kao kod buržuazije...« *
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
naravno, uocljivo je ime Djilasa..*samostalnog strelca*..inace sa dobrim
..honorarima za *intelektualni diverzantski rad*..zeleni, dolari..*krava nemoze da ih pojede*, *od oca je ostanulo sinu*...u *cercilovom krilu*..navodno *disidenta*...* setnje Kalemegdanom sa Dobricom Cosicem...idrugima*..za kojim je samoproglasena *intelegencija*, iz *bermudskog trugla*...*kultnih bircuza Beograda*.. koracala u dalju, jos svetliju buducnost, ...sprovodeci *konacno jevrejsko*, pardon SrBsko...RSK pitanje...po *utvrdjenoj formuli*...postignuto je *pomirenje*...Ustasa, Cetnika, Ibe komunista...Socijalista, Demokrata...*Jugoslavije vise nema*..* RSK vise nema*...kako rece general...*nema ih 30 da su zajedno*, na jenom mestu..
*

Aninhilacija Srba: Kako je unistena Krajina

Programirano poništavanje dela srpskog naroda (i najveći egzodus jednog naroda u Evropi posle Drugog svetskog rata) završeno je u periodu između 2-5. avgusta 1995 godine - kada je hrvatska vojska osvojila teritoriju Republike Srpske Krajine.
Tako je civilizacijsko varvarstvo iznova sebi dodelilo ulogu vodećeg arbitra u političkoj praksi, pospešeno pre svega interesima (američko-evropska koalicija) i revitaliziranim istorijskim anahronizmom (Vatikanski holokaust). Interes SAD nalagao je zalaganje za nekadašnje titoističke republike (po tradiciji rimokatoličke regije), koje su se u procesu secesije izdvojile iz Jugoslavije (Hrvatska i Slovenija), pre svega zbog vatikanskog paternalizma ovih regija, a shodno važnoj ulozi Vatikana u globalnom procesu raspada komunizma.

Takođe, politički interes je nalagao i favorizovanje ujedinjene Nemačke kao temeljne sile sprovođenja amerikanizacije Evrope. To je i razlog što je Nemačka (kako to ističe francuski general Pierre-Marie Gallois u knjizi Le soleil d`Allah aveugle l`Occident,1995) u rasparčavanju Jugoslavije imala operativni zadatak. Štaviše, u oba svetska rata Hrvati i Slovenci su bili saveznici sa Nemačkom; U svetska rata Srbi su, za militantni germanizam, Predstavljali nesalomljiv slobodarski duh koji je ponizi Nemačku imperijalnu odmazdu. Nemačka, tako pokusava da u miru (ekonomskim i političkim prestižom) dobije sve ono što nije mogla u svetskim ratovima. Ona diktira uslove Evropskoj zajednici po svim pitanjima, pa tako i slučaju priznavanja Hrvatske i Slovenije. Postoji i dodatni, traumatsko istorijski razlog interesa nemačke politike za Balkan: osvajanje Istoka (Drang nach Osten). Nesumnjivo, američko nesnalaženje u "balkanskom loncu" posledica je oslanjanja politike na Nemačku koja ima svoje istorijske interese na Balkanu - pa je avantura američkog novog svetskog poretka doprinela kompromitaciji vladajuće američke administracije, unižavanju pretorijanskih UN i favorizaciji demokratskog humaniste s bičem - a nikako rešavanju balkanskog, odnosno, srpskog pitanja. Ne manje, Vatikan koji ceo balkanski prostor tretira kao Južni Ilirik i katoličku dijacezu, u rasparčavanju Jugoslavijeje uvideo mogućnost stvaranja sopstvenog političkog kapitala.

Zato je Vatikan, uz sva patološka kršenja ljudskih prava prema Srbima u Hrvatskoj, priznao novu novoustašku (fašističku) politiku hrvatskog predsednika Franje Tuđmana, inače, komunističkog generala. Politika rimokatoličke organizacije vekovima je vršila teror nad pravoslavnim Srbima a u Drugom svetskom ratu blagosiljala genocid nad srpskim stanovnistvom (opširnije o tome u knjizi iz 1987. "The Vatican`s holocaust” by Avro Manhattan). Nemački general Ulrich von Hassel smatra da je u Nezavisnoj državi Hrvatskoj (1941 -1944) postradalo na najbestijalniji način 1,8 Millionen Serben” . Zverske zločine počinile su hrvatske ustaše samostalno ili kao ustaše katoličko-muslimanske koalicije (Hrvati i muslimani iz Bosne).

To je razlog najgenocidnijem tvorevinom Rudolf J. Rimel smatra NDH ("Power,Genocide and Mass Murder” Washington University,Journal of peace Research,vol. 31.No 1.1994. pp-1 -10).Žestokom prozeletizmu Srbi su permanento izlagani još od vremena papocezarističkih pretenzija da se hrišćanska Evropa pretvori u rimokatoličku Evropu. Shodno takvom programu Sabor u Frankfurtu je 794. godine osudio odluke VII Vaseljnskog sabora, a 809. godine Sabor u Ahenu dogmatizuje jeretike. Istorijska pravoslavofobija i srbofobija rimokatoličke organizacije jedini je i razlog što je i u ratu Hrvata protiv Srba 1991 -1995. godine, papa imao odlučujuću ulogu. O toj savremenoj "katoličkoj akciji" dokumentovano svedoči francuski publicista Jacques Merlino u knjizi "Les vertiges Yuogoslaves ne sort pas toutes bonnes a dire" (1993). Međunarodna zajednica je na principijelno neprincipijelan način rešavala prava Srba i to jednostranom političim metodologijom: prvo se Srbi dovedu u situaciju da prihvate sporazum koji garantuje njihova prava, a potom taj isti sporazum destruira Međunarodna zajednica. To se dogodilo sa Vensovim planom u Republici Srpskoj Krajini, to se ponavlja sa Dejtonskim sporazumom u Republici Srpskoj. Hronologija političkog života Republike Srpske Krajine najbolje ce ilustrovati farsičnu i volšebnu politiku Međunarodne zajednice u rešavanju jugoslovenske krize.

Naprosto, politički interes je nalagao poništavanje prava srpskog naroda, u dvema republikama bivše Jugoslavije (Hrvatska. Bosna i Hercegovina), čije su komunističke i administrativne granice zemlje Zapada prihvatala kao državotvorne granice katoličkog naroda u Hrvatskoj i muslimanskog naroda u Bosni i Hercegovini. Posebno je Bosna predstavljala, i predstavlja, važno uporište američke spoljne politike. Naime, SAD su ublažavale svoju rigidnu politiku spram Libije, Iraka i delom Irana (pa tako i periferizirale svoju podršku Izraelu - moćnom antimuslimanskom poligonu) favorizujući Bosnu, to jest potpomažući muslimanski fundamentalizam. Međutim, istorijski anahroni apetiti rimske papističke organizacije i politika interesa dovešće Evropu i SAD u konfrontaciju, budući da evropske države ne teže, makar i kontrolisanoj islamizaciji dela svoga kontinenta.

2.

Američki ambasador Voren Cimerman (Warren Zimmerman) odgovornost za krizu u Jugoslaviji pripisuje Srbiji iako je "početak rata" i krize po rečima lorda Karingtona (lord Carrington) obznanila Hrvatska donošenjem novog Ustava" potpaljujući bure baruta".
Da je britanski diplomata i koordinator Mirovne konferencije o Jugoslaviji (na predlog 12 zemalja Evropske zajednice od 3. 9.1991.) u pravu, potvrđuje činjenica da su Srbi, koji više od milenijuma žive na teritoriji sadašnje Hrvatske, novim Ustavom Hrvatskog sabora (Zagreb. 22. 12. 1990.godine) stavljeni u poziciju nacionalne manjine.
Hrvatska je Ustavom Republike Hrvatske proglašena "nacionalnom državom hrvatskog naroda".
|To je izazvalo talas revolta srpskog stanovništva, i obzirom na preteće pripreme genocida nad Srbima, posledično uslovilo stvaranje Republike Srpske Krajine.

Hrvatski predsednik Franjo Tuđman (1921) je intelektualno stasao na radovima takozvanih "hrvatskih pravaša" i teoretičara Nezavisne države Hrvatske, pa nije čudno što je njegova stranka (HDZ - Hrvatska demokratska zajednica), posegnula za poništavanjem prava srpskog naroda. Odluke Hrvatskog sabora iz 1867. godine (da je "narod srbski s hrvatskim narodom istovetan i ravnopravan") kao i Deklaraiciju o pravima naroda i Građana "Zemaljskog antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Hrvatske" (ZAVNOH, 1944. - čiji je prvi član potvrđuje da su "hrvatski i srpski narod u Hrvatskoj bili potpuno ravnopravni") vladajuća stranka HDZ je popuno anulirala.
Novim Ustavom (1990) takozvanim Božićnim Ustavom "potpaljeno je bure baruta" jer je proustaška stranka Franje Tuđmana adaktirala odredbe pomenute Deklaracije koje su ušle u sve Ustave Republike Hrvatske od 1947. do 1990. godine.

Takvu ultranacionalističku vladu je, međutim, podržala Međunarodna zajednica, pa je sva sledujuća etnička čišćenja, hadezeovske vlasti prećutkivala. Štaviše, Međunarodna zajednica je priznala i komunističke granice nekadašnjih jugoslovenskih republika (Deklaracijom o Jugoslaviji, u Hagu 18.10.1991.) te je zato pitanje Srba u Hrvatskoj (na Međunarodnoj konferenciji u Hagu koja je počela 7.8.1991. godine i bila posvećena Jugoslaviji) raspoređeno u delokrug Potkomiteta za nacionalne manjine.Na taj način je hrvatskom predsedniku Franji Tuđmanu omogućeno da sprovede završnu anihilaciju srpskog naroda u sadašnjoj Hrvatskoj.

Dabome, uz pomoć Međunarodne zajednice; o novcu za nabavku oružja Hrvatske vojne odbrane odlučuje Nil Haris u američkoj ambasadi u Bonu,iako u Hrvatskoj nije ugrožen hrvatski, već srpski narod.Franjo Tuđman nije krio svoje namere (24.2.1990. godine kao predsednik stranke HDZ, izjavio je da "Nezavisna država Hrvatska nije bila samo puka kvislinška tvorba i fašistički zločin, već i izraz povjesnih težnji hrvatskog naroda: ) kao što nije krio ni svoja uverenja. U svojoj knjizi "Bespuća povjesne zbiljnosti" (1990.) ovaj kvaziistoričar otvoreno je zastupao antisemitizam što će na kasnijim političkim promocijama iskoristiti za lidersku krilaticu: "Ponosan sam što moja žena nije ni Srpkinja, ni Židovka".

Nova hrvatska država je odmah preuzela simbole ranije NDH, iz doba ozloglašenog gaulajtera i zločinca, ondašnjeg poglavnika NDH Ante Pavelića. U povratne srbofobične hrvatske države iz Ustava izbacile srpski narod i krenule u državni teror nad njih, spadaju i zastava "šahovnica" moneta "kuna" i zabrana srpskog pisma "ćirilice".

Uplašen za svoju budućnost pred senkom genocidnog recidiva, srpski narod u hrvatskoj regiji je pristupio samoorganizovanju. Po pobedi Franje Tuđmana na višestranačkim izborima u Hrvatskoj (6.5.1990.) Srbi formiraju "Srpsko nacionalno vijeće" 25. 7. 1990. koje je na osnovu plebiscita proglasilo srpsku autonomiju 30. 9.1990. godine. Učestala hapšenja Srba, upadi hrvatskih specijalaca u srpske gradove, zabrane okupljanja srpskih vernika, u obeležavanju nacionalnih praznika. dramatični sukobi sa pripadnicima hrvatske vojske i policije doprineli su da se Srpska demokratska stranka (formirana u selu Vojniću, regija Kordun 11.2. 1990.)obrati tužbom Raselovom sudu protiv Republike Hrvatske zbog priprema genocida nad srpskim narodom u Hrvatskoj. Politička, međupolitička. liderska, vojna, ekonomska i programirana međuetnička kriza. koja potresa drugu Jugoslaviju, samo uvećava neizvesnost srpskog naroda u Hrvatskoj; na političkoj klackalici između Beograda i Zagreba njemu se dodeljuje uloga žrtve. U međuvremenu specijalci Ministarstva unutrašnjih poslova Hrvatske pokušavaju da prodru na teritoriju Knina, Petrinje, Dvora na Uni, Pakraca, Stare Tenje, Borova Sela, Gline, Plaškog, Plitvica tokom 1990. i 1991. i tako anuliraju srpsku odluku o autonomiji. Srbi nisu u stanju da organizuju jedinstvenu civilnu zaštitu na sveukupnoj teritoriji gde su većinsko stanovništvo, pa je hrvatska vojska, i pre izdvajanja Hrvatske iz Jugoslavije (8.10. 1991.) počinila genocidni zločin u nekoliko srpskih mesta (Grubišino Polje - Pakrac - Daruvar 22. 8. 1991. Gospić - 4. 9. 1991.).

Kao odgovor na državni teror srpski narod je proglasio na Ustavotvornoj skupštini u Kninu 19.12.1991. Republiku Srpsku Krajinu svojom državom. Republika Srpska Krajina uspostavila je svoju samostalnost (teritorija, narod, vlast, sudstvo, prosveta, zdravstvo) pre međunarodnog priznanja Hrvatske (Evropska zajednica je priznala Hrvatsku i Sloveniju za samostalne države 15.1.1992. u članstvo OUN Slovenija,Hrvatska, Bosna i Hercegovina su primljene 23. 5. 1992. godine). Hronologiju političkog subjektiviteta Republike Srpske Krajine ističemo samo zato da bi se jasnije predočilo da Hrvatska u vreme međunarodnog priznanja nije imala nikakvu kontrolu nad srpskim teritorijama. A ta je teritorija obuhvatala delove regija Dalmacije. Krajine. Like, Korduna, Banije, Zapadne i Istočne Slavonije, Baranje i Srema - što je u stvari najvećim delom prostor na kome su Srbi uživali sva samostalna prava u okviru nekadašnje Vojne krajine (1522-1881.).

Sprovođenje državnog terora nad Srbima u Hrvatskoj ubrzo je doprinelo da sukobi 1991. godine prerastu u pravi rat, i to pre raspada druge Jugoslavije. Hrvatska je 5.12. 1991. godine opozvala Stjepana Mesića iz Predsedništva Jugoslavije (izabran na mesto predsednika već uveliko dezorijentisane Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije 1. 7.1991. pod pritiskom Evropske zajednice) koji je svoj politički doprinos okarakterisao rečima: "Mislim da sam obavio zadatak. Jugoslavije više nema". Nesumnjivo manipulisanje oko trajanja Druge Jugoslavije predstavlja pravu političku maskaradu. Uostalom, nije li činjenica da je američki Senat (17. aprila 1991.) usvojio Rezoluciju 106 u kojoj se obrazlaže zabrinutost zbog nestabilne situacije u Jugosalviji od predsednika SAD je traženo da u slučaju vojnog udara u Jugoslaviji odmah suspenduje vojno-tehničke beneficije. Takođe, 13. maja 1991. godine Panevropska unija, na čelu sa Oto fon Habzburgom (Otto von Habsburg), pismom obavestila predsednika Skupštine Slovenije da je Unija predložila Evropskoj zajednici da prizna nezavisnost Slovenije i Hrvatske. Istovremeno u jeku rasparčavanja Jugoslavije i polarizovanja političke i nacionalne krize državni sekretar SAD (na kraju posete SFRJ, 21.6.1991.) izjavljuje da SAD podržavaju "celovitu i demokratsku Jugoslaviju" ponavljajući zaključke iz Deklaracije Evropske zajednice prema kojoj "ujedinjena demokratska Jugoslavija" ima velike šanse za integraciju u Evropu.
Koliko su ovakvi stavovi bili politički neodmereni i deo ekvilibrističkog scenarija potvrđuju: medijski genocid nad Srbima, poziv pape Jovana Pavla Drugog da se 800 miliona katolika mole za spas Hrvatske, a potom ekonomske sankcije za srpski narod od Republike Srbije i Republike Crne Gore, kao i Rezolucije Saveta bezbednosti. Prva Rezolucija Saveta bezbednosti 713, od 25. 11. 1991. (koja dolazi posle napada hrvatskih vojnih snaga na selo Mirkovce 22. 7.1991.) biće osnova za sve buduće političke konstrukcije u rešavanju "srpskog pitanja". U paragrafu 8, Rezolucije 713, decidirano stoji da "teritorijalni dobici i promene granica nametnutih silom u okviru Jugoslavije" neće biti priznati. Prema tome,već tada se ne stavlja akcenat na garantovanje međunarodnih granica SFRJ (koja je i potpisnik tih načela u Helsinkiju 1975.) već, u stvari, na administrativne granice. Prikrivena, a dugoročna politika evroameričke koalicije je, ovim početnim aktom, utvrđivala granice bivših jugoslovenskih republika, kako bi srpske etničke teritorije ustupila novouspostavljenim secesionističkim država. Razumljivo, promene granica uz primenu sile od strane Hrvatske ova Rezolucija neće uzimati u obzir. To znači da se odluka srpskog naroda na samoopredeljenje neće uvažiti kao što se pod "silom" neće smatrati promena granica od strane Hrvatske.

Iz ovoga jasno sledi da su UN temeljnom Rezolucijom 713 odlučile da izvrše uzurpiranje srpskog etničkog prostora, što se i dogodilo sa Republikom Srpskom Krajinom, u okviru hrvatske regije. Posle Ženevskog sporazuma (23.11.1991.) na kome su se Hrvatska i Jugoslavija saglasile o razgraničenju SAO Krajine i Hrvatske i na kome je prihvaćen Vensov plan (Vance plan) 27.11. je doneta Rezolucija 724. Simulacija jednakih aršina za strane u sukobu potvrđena je u praksi. Naime, u paragrafu 5. ove Rezolucije (koja se oslanja na paragraf 6. Rezolucije 713) obrazložena je odluka o obaveznom embargu na naoružavanje svih strana u bivšoj SFRJ. Pa, ipak, UN su pomogle da se katolici iz Hrvatske i muslimani iz Bosne neograničeno snabdevaju svim vrstama oružja.
Međunarodna aktivnost za poništavanje Republike Srpske Krajine posebno je ažurna tokom 1992. godine iako su regularne hrvatske trupe počinile stravične zločine nad srpskim stanovništvom, u pojedinim regijama, sprovodeći programirano etničko čišćenje. Srpski sabor (koga predstavljaju akademici Pavle Ivić i Vasilije Krestić i istoričar Vojin Dabić) odnosno Informativni centar Srba 31. oktobra 1992. godine priredio je Izveštaj o progonu i stradanjima srpskog naroda u Zapadnoj Slavoniji (28 strana + četiri karte), našto je međunarodno javno mnjenje odgovorilo dirigovanom ćutnjom. Vensov plan je zamišljen navodno kao pravedno rešenje i pokušaj da se zločini hrvatske vojske periferizuju. Ali, po dobijanju saglasnosti za primenu Vensovog plana (prihvaćen pod pritiskom beogradskog režima na Skupštini republike Srpske Krajine 9. 2. 1992. godine) sledila je jedna po jedna akcija, koje će ga, programirano, minorizovati. Prilagođavanjem sledujućih Rezolucija ispunjavali su se hrvatski interesi, poništavajući istorijsko, faktičko i državotvorno pravo Republike Srpske Krajine. Politika realnosti zamenjena je politikom simulacije i faktorom vremena: trebalo je trošiti političku volju srpskog naroda, bez vidnih rezultata, i polako uvoditi taj isti narod u apatiju, a povremenenim hrvatskim ritualnim ubistvima srpskih civila ceo narod uvoditi u osećaj izvesne bezizlaznosti.

To znači da je Vensov plan samo prividno Srbe dovodio u ravnopravan položaj odlažući u prvoj tački stav o neprejudiciranju političkog rešenja. U svim ostalim zahtevima Vensov plan je za Hrvatsku osigurao vanteritorijalni status i to:
1. Vojska UN ne čuva srpsku granicu.
2. Razoružava se samo srpska vojska.
3. Obavezuju se Srbi da vrate izbeglice - Hrvate sa teritorije Republike Srpske Krajine, dok Hrvatska ne podleže istoj obavezi iako je sa svoje teritorije proterala mnogo veći broj Srba.
4. UNPROFOR (čije su snage osnovane Rezolucijom 743 od 21.2.1992.) i posmatrači Evropske zajednice imaju zadatak kontrolisanja jedino srpske strane.
5. Humanitarna pomoć je trebalo da dolazi u Krajinu tek uz "odobrenje vlade u Zagrebu" pa se ta akcija svodila na pomoć isključivo Hrvatskoj.

Posledično, vojska Republike Srpske Krajine, je predala teško naoružanje UNPROFOR-u, koji je "preuzeo" obavezu da spreči upad hrvatske vojske na srpsku teritoriju. Međutim, UNPROFOR, smešta svoja sedišta u Knin i druga mesta u dubini srpske države, pokazujući da neće čuvati krajinsku granicu.
Jasno uočavajući da Vensov plan latentno gura Srbe u postepenu katastrofu, Sveti arhijerejski Sabor Srpske pravoslavne crkve izdao je Saopštenje (17. januara 1992.) o pravu srpskog naroda na samoopredeljenje - očekujući veće i primerenije garancije srpskom krajinskom narodu. Na žalost, garantije su bile ravne mere Vensovog plana, što je hrvatska vojska koristila, nastavljajući sa vojnim upadima, masovnim ubistvima i diverzantskim akcijama.
Srbima je podvaljeno i Rezolucijom 762 (od 30. 6.1992.) čiji su sastavni deo predstavljala i dokumenta. Ovom Rezolucijom "uvode se ružičaste zone" i ona je usledila nakon agresije hrvatske vojske na međurečje Krke i Čikole (Miljevački plato), Republika Srpska Krajina je znači, u vreme zaštite Ujedinjenih nacija, bila izložena genocidnim pogromima.
Hrvati su najavljivali etničko čišćenje po principu "spržene zemlje" kako su to već učinili sa 4.118 srpskih domaćinstava (krajem 1991.) u Zapadnoj Slavoniji. Rezolucija 762. doneta je, navodno, protiv Hrvatske i masakriranja počinjenog na Miljevačkom platou u Dalmaciji 21. juna 1992. godine, dok se u stvari ovom Rezolucijom, Savet bezbednosti otvoreno svrstao na hrvatsku stranu. Članom 3 je zahtevano da se hrvatska vojska povuče sa Miljevačkog platoa (što je ona i učinila), ali su Hrvati vojsku zamenili jakim milicijskim snagama, čak uveli administraciju i evidentno produžili sa okupacijom. Teško oružje Republike Srpske Krajine bilo je uskladišteno i pod međunarodnom kontrolom, pa nikakva veća vojna intervencija (za povratak otete teritorije) nije bila moguća. Evroamerička politička administracija je smatrala da je Hrvatska pozitivno odgovorila na Rezoluciju 762. jer ta Rezolucija i nije predvidela povlačenje hrvatske policije.
Da bi se ublažila Hrvatska agresija na Krajinu i OUN članom 4. iste Rezolucije traži da se "iz Hrvatske povuku i razoružaju zaostale snage Jugoslovenske narodne armije": ovo je dosledno sprovođena i produžavana farsa sa vojskom raspolućene JNA, slično istovetnim zahtevima iz Rezolucije 752. kada se zahtevalo da se vojska JNA i delovi Armije Republike Hrvatske povuku iz Bosne i Hercegovine.
I tada je reagovano nakon masakra koji je vojska Hrvatske izvršila 26.3.1992. (Bosanski Brod) i 3.4.1992. (Kupres) nad Srbima u drugoj državi- Bosni i Hercegovini.
Iako su i tom prilikom deklarativno, obe vojske jednako tretirane, hrvatska vojska je ostala da u koaliciji sa muslimanskom armijom pokuša da uguši organizovanje srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. U pratećim dokumentima Rezolucije 762 zahteva se i povratak proteranih Hrvata iz Republike Srpske Krajine ali se - opet ni rečju ne pominju brojniji proterani Srbi iz Hrvatske. U pratećim dokumentima je sadržano i nevešto objašnjenje zašto neke teritorije RSK postaju "ružičaste zone" (a što konkretno znači ukidanje makar i navodne zaštite tih teritorija od strane UN). Zanimljivo je da se "ružičaste zone" poklapaju sa delovima RSK koji su po nju od vitalnog značaja. Između ostalih, to su oblasti oko jezera i hidrocentrale Peruća, oko Masleničkog mosta, zatim plodnih delova Ravnih kotara, onda oko Krnjaka blizu Karlovca, te žitarskih delova u Baniji i bogatih predela prema industrijskom gradu Sisku. Šta je to u stvari značilo? Nesumnjivo, ozbiljno poništavanje Vensovog plana, jer je tačkom 9. tog plana bilo predviđeno da se granica zaštićenih zona OUN povuče sa predstavnicima hrvatske i srpske strane. Naprotiv, Rezolucijom 762 Savet bezbednosti je stavio van snage ovu odredbu Vensovog plana. Proglašenje "ružičastih zona" Savet bezbednosti je pravdao time što je to zemljište pripadalo opštinama (u vreme postojanja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije) čiji su centri u Hrvatskoj: Sinj, Šibenik, Zadar, Karlovac i Sisak. Daljne poništavanje Republike Srpske Krajine slede i naredne rezolucije, delujući po principu "korak po korak" doduše u složenijem političkom komplotu, jer se rezolucijama pripremao teren za poništavanje obe srpske države nastale raspadom Titove Jugoslavije (Republika Srpska Krajina i Republika Srpska).
Tako je krajinski pravoslavni narod, izuzev genocidnim namerama hrvatske katoličke države, podvrgnut presiji evroameričke koalicije, kojaje uporno tražila način, put i rešenje da državu krajinskih Srba definitivno amputira.

U tom smislu ne čude ni kotnradiktorni stavovi prvog čoveka instrumentalizovanih Ujedinjenih nacija.
Iako je Butros Gali (Boutros Boutros Ghali) 4. 2.1992. izjavio da na teritoriji pod zaštitom UN neće važiti hrvatski zakoni, Rezolucijom 769, od 7. avgusta 1992. godine Savet bezbednosti potpuno ignoriše Srbe u Krajini. Pozivajući se u tački 4 iz Izveštaja Generalnog sekretara (i tačke u Izveštaju od 14 do 15) Savet bezbednosti zahteva uspostavljanje hrvatske policije i carine na granici između Republike Srpske Krajine i Savezne Republike Jugoslavije te između Republike Srpske Krajine i Republike Srpske. Ergo, to je podrazumevalo delom i primenu hrvatskih zakona na granici. Dosledno primenjujući strategiju "toplo-hladno" UN će, opet, po agresiji republike Hrvatske na Ravne kotare (22. januara 1993.) izglasati novu Rezoluciju.

Potrebno je istaći da je neoustaški napad demokratske i evropeizirane vojske Franje Tuđmana počinio neopisiv masakr u Ravnim kotarima, koji su se nalazili pod zaštitom Ujedinjenih nacija.

Zaposedajući srpske teritorije ova vojska ksenofobičnih krstaša masakrirala je sve živo na šta je naišla, sravnjujući sa zemljom srpska sela, srpske svetinje i srpska grobišta. Kao odgovor na ovu dirigovanu "katoličku akciju" hrvatske države, donosi se Rezolucija 802 (od 25. januara 1993.) kojom se traži povlačenje hrvatskih snaga iz Ravnih kotara. Ova politička rašomonijada nije više ni najdobronamernije mogla razuvereti u planove diskreditovanih Ujedinjenih nacija. Naprosto, Rezolucija nije mogla da se realizuje baš zato što je njena pravna pouka u suprotnosti sa odlukama Rezolucije 762, koje nisu obesnažene ni jednom novom rezolucijom. To znači da je Rezolucija 802, doneta iako pravno nije bila valjana, iako je poništavaju odluke Rezolucije 762. Jednostavno nije bilo moguće uvažiti član 1. Rezolucije 802 kojim je zahtevano da se hrvatska vojska "povuče iz zona pod zaštitom Ujedinjenih nacija". A nije bilo moguce izvršiti ovaj zahtev stoga što su područja koja su bila okupirana (Ravni kotari) pripadala takozvanim "ružičastim zonama" - a one se, shodno Rezoluciji 762, nisu smatrale zonama pod zaštitom UN.

Najzad, Rezolucijom 815 od 30. 3. 1993. godine Savet bezbednosti se jasno izjasnio za poništavanje Republike Srpske Krajine. U tački 5. se utvrđuje da su "zone pod zaštitom UN integralni deo republike Hrvatske" čime se prejudicira političko rešenje.
To je značilo nepriznavanje postojanja Republike Srpske Krajine i konačno rušenje plana Sajrusa Vensa (Syrus Vance). Daljni pregovori nisu imali za cilj rešavanje jednog složenog političkog procesa kakvi su srpsko-hrvatski odnosi već održavanje permanentnog pritiska na vladu RSK da, slično Jugoslaviji, podrži sprovođenje u život relevantnih rezolucija Saveta bezbednosti. To se ponovilo i na razgovorima u Ženevi, kada je delegacija Republike Srpske Krajine tražila uspostavljanje svoje administracije na svim okupiranim teritorijama i povratak proteranih Srba. Umesto ranijih zahteva političkog lukavstva. predstavnici diplomatskog liberalizma su se služili diktatom.
Tako je 6. aprila 1993. godine Lord Oven (David Oven) "prisiljavao delegaciju RSK da potpiše sporazum po kojem bi svu upravu nad područjima koja je Hrvatska okupirala 21. juna 1992. i 22. januara 1993. godine preuzele Ujedinjene nacije" (S. Jarčević, Leksikon istorijskog beščašća 1996). Razumljivo, do sporazuma nije došlo, bez obzira na lorda Ovena i njegovu učestalu krilaticu "Potpišite već jednom, taj prokleti sporazum".
Za britanskog lorda sporazum je bio samo potpis na papiru, za narod Republike Srpske Krajine to bi predstavljalo besprizornu kapitulaciju. Gubeći političku meru, Savet bezbednosti je posegnuo za argumentom moći kažnjavajući sveukupni srpski narod koji nije bio u ratu sa Savetom bezbednosti.
Primenjivanjem blokada i embarga revitaliziran je Helms-Bartonov zakon (američko kažnjavanje karipskih naroda) koji se, međutim, u svemu protivi međunarodnim principima. Pa, ipak, po direktivi SAD, Savet bezbednosti je 17.4.1993. godine usvojio Rezoluciju 820. koja pooštrava sankcije protiv Srbije i Crne Gore, to jest Savezne Republike Jugoslavije (Treće Jugoslavije u ovom veku).

Rat protiv srpskih zemalja je nastavljen mimo normi međunarodnog prava, kako se to činilo i sve vreme raspada komunističke Jugoslavije spram srpskog naroda. Jugoslaviji je - Rezolucijom 820. - zabranjena svaka vrsta saobraćaja van svoje teritorije i plovidba se nije mogla vršiti u međunarodnim vodama i rekom Dunavom. Članom 12. uvedene su totalne sankcije (čak i humanitarna pomoć), prema Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj.
Principijelnoj u neprincipijelnosti evroameričkoj zajednici i UN nije smetalo da Rezoluciju 820 primeni i na Republiku Srpsku Krajinu iako su tim činom priznali suverenost Republike Srpske Krajine.
Jednostavno, proces razupiranja svesrpskog naroda se morao finalizovati, bez obzira na pravne nonsense i ogrešenje o demokratska načela i međunarodno pravo. Tako je Rezolucija 820 postala ruglo Saveta bezbednosti koji se opsesivno upirao da poništi Republiku Srpsku Krajinu,a ovom Rezolucijom joj priznao državnički subjektivitet. Naime, Povelja UN predviđa sankcije samo prema suverenim državama, a Savet bezbednosti je priznao nešto (Republika Srpska Krajina) što se trudio da negira svih ranijih godina.

Kako ova politička pornografija nije nikog zabrinjavala, nastavilo se sa pritiscima na Republiku Srpsku Krajinu, da potpiše sporazum o vlastitoj smrti.

Početkom jula 1993. godine satelitsku ulogu tumača u ubeđivanju Srba da neminovni poraz treba da proglase pobedom (poništavanje RSK) preuzela je Rusija. Očekivalo se, obzirom na tradicionalno prijateljske odnose ova dva naroda da će ruska misija okončati za Zapad problem Republike Srpske Krajine i time možda dobiti neki poen u poražavajućoj ulozi političkog autsajdera. Zapadne analitičke službe su za veru u dobar ishod imale dva razloga: prvo, ruska misija (kao pravoslavna misija) neće biti dočekana kao strana koja ultimativno diktira uslove i - drugo, ruska misija je morala da štiti interese Zapada, jer su Rusiji (na ime saučesništva) otpisivani dugovi i davana ekonomska pomoć.
Danas se sa sigurnošću može konstatovati da je Rusija, na šteti nanetoj srpskom narodu, zaradila oko 435 miliona dolara (od otpisivanja zajma do ekonomske pomoći). Štaviše, dugovi Rusije (te zajam do 1992. godine) koji su iznosili 110 milijardi dolara su reprogramirani, kako Rusija ne bi stavila veto u Savetu bezbednosti. Ruska misija koju je predvodio zamenik ministra inostranih poslova, Ćurkin, obećavala je da će primorati Republiku Hrvatsku na saradnju (ekonomsku, saobraćajnu), sa Republikom Srpskom Krajinom - kao i da se tačka 12. Rezolucije 820 (o blokadi RSK) neće više primenjivati. To je bio predlog sporazuma koji se vladi RSK činio sasvim realnim, i bez majorizacije.
Tako je i došlo do dugo očekivanog sporazuma (15. i 16. 7. 1993.) u Erdutu koji su potpisali predstavnici istog ranga, ministar inostranih poslova RSK i ministar trgovine Republike Hrvatske. Glavne odredbe Erdutskog sporazuma podrazumevale su da se pripadnici hrvatske vojske povuku sa okupiranih područja, da na tim teritorijama kontrolu ima policija UN, da Srbi i Hrvati u odnosu 50-50% koriste most Maslenicu, aerodrom u Zemuniku i hidroelektranu Peruću, te da ekspertske grupe pripreme elaborate za ostale privredne delatnosti (proizvodnja struje u Obrovcu, snabdevanje vodom hrvatskog dela Dalmacije).
Tim pre činilo se da će Erdutskim sporazumom antisrpska politika prerasti u politiku realnosti i demokratskih načela koja proklamuju zemlje moći i uticaja. Već i zato što je Rezolucijom 847 Savet bezbednosti (30. juna 1993.) to najavio, dok je u predsedničkom saopštenju Saveta bezbednosti. od 30. jula 1993. u drugom pasusu pozdravljeno potpisivanje Erdutskog sporazuma. U ovom slučaju samo je zamenjen red poteza: ranije je hrvatska agresija prethodila rezolucijama, a sada je jedan sporazum prethodio inkvizitorskoj odluci. Tuđman je, dogovorno sa instruktorima profitokratije, odbio primenu Erdutskog sporazuma, a Savet bezbednosti (kome je ovaj sporazum značio sondiranje stanja političke volje naroda RSK) doneo Rezoluciju 855 (9. 8.1993.) zahtevajući od Jugoslavije da prihvati posmatrače na Kosovu, Raškoj oblasti (Sandžak) i u Vojvodini.

Očito, ulogu hrvatskog inkvizitora preuzeo je Savet bezbednosti u projektu razsrbljavanja, razpravoslavljenja i razdržavotvorenja srpskog naciona u celini. Novina u odnosima Hrvatske i Republike Srpske Krajine sastojala se, u ovom periodu, u tome što su Hrvati (po nalogu Međunarodne zajednice) tražili modalitete novog sporazuma - istovremeno nastavljajući sa masovnim ubistvima, paljevinama, i zatiranjem srpskog stanovništva koga su navodno, od agresije čuvali pripadnici Ujedinjenih nacija.

Tako je Hrvatska ponudila Republici Srpskoj Krajini nacrt novog sporauzma 8. 9.1993. a po načelu "psihološkog šoka" u politici, iste noći i narednog dana (9. 9. 1993.) izvršila masakr u Medačkom džepu. Nakon što su pripadnici hrvatske vojske potpuno opljačkali pa uništili jedanaest srpskih sela (na takozvanom "Medačkom džepu") koja su bila pod zaštitom UN, UNPROFOR je intervenisao kod vladajućeg režima u Beogradu (Jugoslavija) i predstavnika vlade u Kninu (Republika Srpska Krajina) da Srbi ne proširuju ratna dejstva.
Vlada RSK je odbila cinični zahtev UNPROFOR-a i prosledila zahtev ministru odbrane i komandantu Glavnog štaba (generalu Miletu Novakoviću), da osvoji okupiranu teritoriju. Pijun beogradskog režima, komandant Glavnog štaba, ne samo što nije izvršio ovo naređenje već je potpisao Sporazum na kome je UNPROFOR insistirao, a po kome se "srpska vojska i naoružani vojnici neće vraćati u područje Medaka, kada se povuče hrvatska vojska".

U daljem osipanju homogenizacije Republike Srpske Krajine Savet bezbednosti i Hrvatska su se odlučili za tradicionalnu i uspešno oprobanu metodologiju. Nastavak etničkih čišćenja slediće rezolucije koje su obavezivale jedino srpsku stranu.

U periodu između 9. i 17. 9. 1993. godine Hrvati će nastaviti sa etničkim čišćenjem počinivši nečuvene zločine u naseljima Divoselo, Čitluk i Počitelj, ali i u još devet manjih sela. Ubrzo je usledila Rezolucija 871 od 4. 10. 1993. samo sada bez osvrtanja na zločine Hrvata u Lici.
Prvim članom ove Rezolucije, briše se validnost Republike Srpske Krajine jer se delatnost UNPROFOR-a deli po teritorijalnom principu: UNPROFOR u Hrvatskoj, UNPROFOR u Bosni i Hercegovini, i UNPROFOR u Makedoniji. I više od toga: članom 2 se ističe zabrinutost zbog napada unutar Hrvatske (!?). To znači da se, Rezolucijom 871 prećutkuju napadi hrvatske vojske na zone pod zaštitom UN, kao što se prećutkuje da hrvatska regularna vojska (u koaliciji sa muslimanima) ratuje u susednoj Bosni i Hercegovini protiv Srba. I ne samo to: Hrvatska se (istim članom ove Rezolucije) nagrađuje jer "osigurava poštovanje i teritorijalni integritet Republike Hrvatske".
Skupština Republike Srpske Krajine odbacila je Rezoluciju 871 i u celini i donela Deklaraciju o odbacivanju Rezolucije. Rezolucijom 871 Savet bezbednosti je jasno davao do znanja kojim pravcem će ići politika evroameričke koalicije u poništavanju Republike Srpske Krajine. Potpuno se odustalo od traženja srednjeg rešenja i vidno se pripremala pogodna situacija za definitivno etničko čišćenje Srba RSK. To su, uostalom, potvrdile i sve rezolucije, od kojih ni jedan nije doneta protiv Hrvatske, bez obzira na dosledna državni teror nad Srbima u Hrvatskoj i etnička čišćenja u rubnim delovima RSK.
Jedan jedini dokument u UN (izveštaj Butrosa Galija pred Savetom bezbednosti od 15. maja 1993. godine) svedoči o teškom položaju Srba u Hrvatskoj. Samo u tom dokumentu se priznaje da je Hrvatska, od 18.3.1993. proterala oko 251.000 Srba, koji su se sklonili u Republiku Srpsku Krajinu i Saveznu Republiku Jugoslaviju.

Period 1994. godine predstavlja "napor" Međunarodne zajednice da iznađe pravi modalitet za poništavanje RSK. Dve političke sesije (zagrebačka i londonska) Zagrebački sporazum o prekidu neprijateljstava (29. 3. 1994.). Pa, ipak, vreme se nije trošilo niti na potvrđivanje sporazuma niti na rezolucije, jer se scenario raspada RSK znao ali se čekalo na razradu modaliteta. Zato 1994. predstavlja administrativni interregnum u zvaničnim odnosima Međunarodne zajednice sa Republikom Srpskom Krajinom.
U ovom periodu mnogo se više pažnje posvećuje režimu u Beogradu koji pokazuje sve veću kooperativnost u odnosu na američku administraciju. Programiranim izborom vlade RSK i parlamenta režim u Beogradu kontroliše. diktira i usmerava politiku RSK, ostvaruje trojnu vlast (civilnu, vojnu i policijsku) i kriminalizira privredni i društveni život. To je i razlog što ova vlada RSK nije uspela da sprovede deo zahteva iz Zagrebačkog sporazuma, odnosno da na bivšu okupiranu teritoriju pošalje svoju policiju i organizuje vlast. Sa porastom destabilizacije u RSK i pritiscima spolja na sve srpske zemlje ušlo se u 1995. godinu koju je Međunarodna zajednica procenila kao tačku finalizacije poništavanja, uveliko getoizirane Republike Srpske Krajine.

Korak ka pritvorenoj rešenosti definitovnog uništenja najzapadnije srpske države na slovenskom delu Balkana odvijao se na dva plana: pokazivanjem volje da se druga srpska država u regiji Bosne i Hercegovine (Republika Srpska) dovede u ravnopravan položaj sa preostalim entitetom u istoj regiji (muslimansko-katolička koalicija) i pokazivanjem rešenosti da se Republika Srpska Krajina zbriše sa istorijske i političke karte Evrope. Otuda je i normalno što Rezolucije 981 od 31.3.1995. godine predstavlja vrhunac neprijateljske politike UN
protiv Srba.
Ovom rezolucijom se Vensov plan apsolutno anulira, pa se teritorija RSK više ne smatra prostorom pod zaštitom vojnih snaga OUN. Tako se, bez saglasnosti srpske strane, tačkom 2. Rezolucije 981 ukida UNPROFOR i osniva "Operacija za povratak poverenja u UN".
To je bio signal za agresiju na celu Republiku Srpsku Krajinu pošto ona nije više bila pod zaštitom Ujedinjenih nacija. Hrvatska se odlučila da predvoji RSK pa kao svoj strateški cilj odabrala oblast Slavonije. Razlog treba tražiti pre svega, u doslednom političkom pragmatizmu. Kako je Hrvatska "pokrivena" medijskom kampanjom protiv Srba - u vreme rata u Istočnoj Slavoniji za grad Vukovar - u periodu od 1. 8. do 20. 9. 1991. godine nesmetano sprovela većim delom etničko čišćenje Slavonije, onda je sada trebalo dovršiti sa ostalim Srbima kako bi Slavonija (poput drugih regija na kojima žive Srbi) bila preprogramirana u oblast etnički čiste Hrvatske.
Naime, prema urednim obaveštenjima UNPROFOR-a hrvatska evropapistička soldateska je tokom 1991. godine sravnila sa zemljom 286 srpskih sela.

Utoliko pre, sa Zapadnom Slavonijom je trebalo bespošteno završiti kako bi Hrvati ušli u Jasenovac (nekadašnji koncentracioni logor osnovan pre svega za Srbe) i malignu istoriju hrvatske i vatikanske politike zamenili stratišem na kome su pokopane hrvatske žrtve fašizma i komunizma.

Prvog, 2. i 3. maja 1995. godine, neviđenom brutalnošću i žestinom, izvršen je napad na 65 preostalih pravoslavnih sela Zapadne Slavonije i nekoliko manjih gradova. Srpsko teško naoružanje je bilo pod kontrolom UNPROFOR-a pa je hrvatska vojska nesmetano mogla da obavi svoju "katoličku akciju" obzirom da im je bilo garantovano da vojska savezne države Jugoslavije (zajednica Republike Srbije i Republike Crne Gore) neće reagovati, kao što vojnu pomoć nije pružio ni Banjalučki korpus Republike Srpske.
Nacionalni paradoks je, utoliko bio veći jer se Srbija prihvatajući Vensov plan, obavezala na zaštitu RSK. Pokušaj evakuacije (zbeg) iz slavonskog pakla, završen je sa tragičnim posledicama.
Da bi ublažila počinjeno delo nezapamćenog zločina u drugoj polovini XX veka, hrvatska vojska je nastradale zakopavala u masovne grobnice, a pranjem deterdžentima očistila puteve od krvavih mrlja.Jasušiju Akašiju (Yasushi Akashi) povereniku Butrosa Galija u UN, nije bilo dozvoljeno 24 sata da uđe na ovu teritoriju pretvorenu u srpsko gubilište. U ovoj akciji, zajedničkoj sa predstavnicima evroameričke koalicije hrvatski legionari su izbrisali svaki trag postojanja i života u 11 sela pakračke opštine.

Tačno po programu 1. maja 1995. godine ponovo se zaviorila ustaška zastava ("šahovnica") u Jasenovcu, kada je hrvatska vojska zauzela ovo srpsko selo. U Jasenovcu su, do pred Drugi svetski rat većinom živeli Srbi. Posle svetskog rata u njemu su živeli nedoklani Srbi. Posle legionarskog upada 1995. godine tamo Srba više nije bilo pa je zato hrvatska katolička crkva ubrzano napravila opštenarodnu procesiju u znak zahvalnosti božjem proviđenju što je hrvatstvo iznova vaskrslo u Jasenovcu. Jasenovačka novina, sklepana za tu priliku, beleži da je narodna katolička procesija u euforičnom veselju, trajala dva dana. Tako je najveći grad mrtvih Srba pretvoren u katoličko hodočasničko mesto.
U jasenovačkom selu na strani prema reci Savi, nalazi se i spomen park na istom mestu gde su 1941. hrvatske ustaše podigle koncentracioni logor, prvi u Evropi po masovnom uništavanju logoraša. Ubijani su Srbi, Jevreji i Cigani. Koncentracioni logor Jasenovac je, isto tako, jedino stratište holokausta Drugog svetskog rata koje je imalo poseban logor za decu, uzrasta od kolevke (2,5 meseca) do 14 godina. U logorima Nezavisne Države Hrvatske (NDH), prema dosadašnjoj evidenciji pobijeno je 75.000 srpske dece, od toga 14.000 u Jasenovcu.

Postupak anihilacije 1, 2. i 3. maja 1995. sprovođen je sa profesionalnom perfekcijom. Što nije pobijeno - izbeglo je, pa se akcija etničkog čišćenja može smatrati "savršeno" obavljenom. Pvu akciju neokrstaša, u ime civilizacijskog varvarstva, propratila je licemerna opaska Saveta bezbednosti koji je pozvao Hrvate da "čuvaju dostojanstvo srpskog naroda". Ono što treba istaći svakako je činjenica da je najveći masakr u Zapadnoj Slavoniji izvršen na delovima kada su "plavi šlemovi" ishitreno nestali. To je posebno tačno za zbeg Srba koji se kretao (3. maja) iz pravca Pakraca i Okučana na putu za Gradišku (teritorija Republike Srpske). Potomci klanog naroda iz Drugog svetskog rata, a sada izbeglice nedoklanog srpskog naroda iz trećeg rata Hrvata protiv Srba u XX veku, nadali su se da će ih plavi šlemovi zaštititi - obzirom da po odlasku Srba oblast Zapadne Slavonije ostaje stoprocentno etnički čista. Zbeg, u kome je najviše bilo dece (koja su vozila traktore), žena i nemoćnih našla se u unakrsnoj vatri u šumi Prašnik, blizu Nove Varoši. Broj masovno pobijenih Srba još uvek nije tačno utvrđen. Istovremeno, da bi se ublažilo dogovorno etničko čišćenje, a sopstvena javnost i dalje obmanjivala (indoktrinirana satanizacijom Srba već je bila psihološki spremna da prihvati "opravdan" zločin) - Međunarodna
zajednica se odlučila na bombardovanje Srba u Bosni i Hercegovini.

Na sedište srpske vlade, na Palama, NATO je izvršio vazdušne udare, kao što je bombardovao i druge delove Republike Srpske. Po smatranju Zapada u ovom trenutku je trebalo iskoristiti potpunu vojnu disperziju u RS i RSK i ako ne konačno uspostaviti islamsku državu u Bosni i Hercegovini onda bar apsolutno realizovati stvaranje etnički čiste Hrvatske. Dodatno, patologija poraza u Zapadnoj Slavoniji (iznuđen poraz - zbog oglušivanja Republike Srpske i Savezne Republike Jugoslavije da vojno reaguju) trebalo je narodu u Republici Srpskoj Krajini jasno da do znanja da su Srbi jedini narod u Evropi koji se može nekažnjeno satirati. Zato su i parolu iz Prvog svetskog rata: Serbien muss sterben (Srbija mora umreti) ideolozi novog svetskog poretka - potvrđujući svoju privrženost rasizmu i asimilaciji naroda pravoslavnog i kulturnog prostora - obnovili i civilizacijski nadogradili. Glas "razuma" nemačke Evrope sa Kinkelom poručuje: Serbien muss man in die knie zwingen (Srbija se mora baciti na kolena).

Ubrzo po etničkom čišćenju Zapadne Slavonije izvedena je (od 1. do 5. avgusta 1995.) završna i apsolutizovana akcija ("Oluja") vojne agresije na Republiku Srpsku Krajinu. Svet bezbednosti je odobrio NATO paktu da avijacijom pomogne konzistentan hrvatski projekat etničkog čišćenja. Kompletna srpska oružana sila (bez teškog naoružanja koje je kontrolisao UNPROFOR) i srpski narod povukli su se sa privremeno okupirane teritorije. Tačan broj nastradalih prilikom ulaska hrvatske vojske, u egzodusu ophrvanom mitraljiranjem iz aviona, u operaciji "postoluje" kad je izvršeno masakriranje zaostalih i nemoćnih - još uvek nije pouzdano utvrđen. -Po procenama Komesarijata za izbeglice, predstavnika UN i Crvenog krsta oko 250-300 hiljada Srba iz Republike Srpske Krajine pretvorilo se u najdužu izbegličku reku XX veka, na svom neizvesnom putu prema Srbiji odnosno Jugoslaviji. Ovom kolonom unesrećenika- prognanih sa hiljadugodišnjih ognjišta - okončano je pitanje Republike Srpske Krajine. Savet bezbednosti je ovaj predmet mogao da arhivira.


3.

Politika interesa takozvane Međunarodne zajednice i revitalizirani istorijski anahronizam rimokatoličke organizacije odlučivali su o sudbini Republike Srpske Krajine. Istorija ove države, čija je teritorija okupirana predstavlja i istoriju licemerokratije i papokratije na kraju logorskog XX veka. Pod postojećim okolnostima, a bez podrške i političke mudrosti dveju većih srpskih država (Srbija i Crna Gora), Republika Srpska Krajina je trajala toliko koliko je bilo potrebno vremena evroameričkoj lihvarokratiji da je poništi. Cilj je opravdavao sredstva, i tog jezuitskog načela takozvana Međunarodna zajednica se držala konzistentno u razupiranju dela srpskog etničkog prostora. Zato su Srbi prošli i kroz najžešći, do sada poznati, medijski genocid - koji je, kao paralelno sredstvo trebalo da osluži ostvarenju cilja, anihilaciji jednog naroda i jedne države.

Vodeću ulogu u programiranoj satanizaciji srpskog naroda - kako to svedoči Raju G. C. Thomas sa Marquette Univerziteta u Millwaukee, Wisconsin - obavio je jevrejsko-nemački lobi, u SAD, koji je, shodno tome, prećutao etnička čišćenja Srba od strane hrvatske vojske.

Pod nepojmljivim i bestijalnim zločinima koji su ponavljali arsenal zverstava iz Drugog svetskog rata, izuzev prodaje ljudskih organa, svetska nalogoprijemčiva javnost je zatvarala oči. Bio je to znak podstreka da se ritualna ubistva kao najvažniji deo militantnog programa armije Franje Tuđmana, redovno ponavljaju - do pada Republike Srpske Krajine. Saučesništvo svetskih medija u zločinu protiv čovečnosti je evidentno što potvrđuju i autori knjige On assasisne un peuple iz 1995. (Patrick Barriot – Eve Crepin).

Da je reč o pravom medijskom ratu protiv Srba svedoči i fotoreporter Russel Gordon koji je pod naslvoom The Media war in the Balcans objavio tekst 1996. u avgustovskom broju revije "Chronicles" (A Magazine of American culture).

Programirano iskrivljavanje slike o događajima u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini, ciljno satanizovanje martirijskog srpskog naroda - jasniji su danas no u vreme medijske kampanje. Uostalom, po ostvarenju dela interesnog političkog programa (pad RSK svetska glasila su ublažila svoj cenzorski protokol i povremeno objavljuju tekstove o stradanju srpskog naroda. Pretpostaviti je da će takvih napisa biti sve više, jer oni ne mogu da utiču na postignut politički rezultat. Razumljivo, pošto proces razupiranja srpskog duhovnog prostora nije dovršen sva je prilika da se, do konačnog ishoda anihilacije, neće objavljivati puna istina o pokušaju rimokatolika i muslimana da istrebe srpsku populaciju.

To je i razlog što se do sad (uz snažan glas nemačkog pisca koji je ismejao lakejski i snishodljivi nivo medija spram politike – Peter Handke: Eine winterliche Reise zu Drina oder Gerechtigkeit fur Serbien 1996.) pojavio samo jedan zbornik tekstova (od 13 autora) koji pokušava da objektivno fokusira zlo na Balkanu (Klaus Bitterman:Serbian muss sterbien – Wahrkeit und Luge im yugoslawichen Burgerkrieg, 1994.).

Satanizacija Srba koju je usmeravala politička moć evroameričke interesokratije, nije ciljala samo na crno-belo prikazivanje rata u veštački stvorenoj jugoslovenskoj zajednici, već na pokušaj da se iz evropske istorije političkog vandalizma prebrišu prepoznatljivi akteri i uloga besijarijuma pripiše odlici srpskog naroda. Od te rasističke propagande nisu bili oslobođeni ni činovnici Evropske zajednice. pa zato Ema Bonino (komesar EZ za humanitarna pitanja) Srbe naziva "monstrumima sa Balkana". Navodno divljaštvo se nije smelo dovoditi u pitanje (pravedni su drugi, krivci su uvek Srbi), pa tekstovi izveštača iz rata katolika i muslimana protiv Srba (1991-1995.) liče međusobno – kao jaje jajetu.
Ima se utisak da se ti izveštaji najvećim delom pisani unapred. Paralelna medijsko politička akcija je potpuno zatamnela genezu otpora i tragedije naroda Republike Srpske Krajine.
Međutim, i u istinu srpski narod iz Dalmacije, Krajine, Like, Korduna, Banije i Slavonije, odazvao se pozivu predsednika Srpske demokratske stranke akademiku Jovanu Raškoviću, za učešće na Srpskom saboru u Srbu 25. jula 1990. godine - tek po pretećoj budućnosti u Hrvatskoj koju je osvajala partija militantnog i srbofobičnog programa (HDZ).

Pamteći ustaške zločine i mirno se odupirući pretećoj politici HDZ-a Srbi su, verujući da je to put do pravne zaštite, doneli Deklaraciju o suverenosti i autonomiji. Potom je Srpsko nacionalno vijeće (21. decembra 1990.) proglasilo "Srpsku autonomnu oblast - Krajinu" (SAO Krajina). Tom prilikom usvojen je i Statut po kome je "SAO Krajina oblik teritorijalne autonomije u sastavu republike Hrvatske". Razdruživanje sa Hrvatskom nastalo je posle proglašenja antisrpskog Ustava Republike Hrvatske kada je Izvršno vijeće SAO Krajine usvojilo Rezoluciju o razdruživanju (28.2. 1991.).

Hrvatska ne samo da nije bila spremna da Srbima da autonomiju, već je, pod paternalizacijom, nastavila sa zverstvima, uništavanjima i etničkim čišćenjem. Međunarodna zajednica, nije ni pokušala da pridobije hrvatsku stranu za pristanak na autonomiju - ona je radila isključivo na satanizaciji Srba i naoružavanju katolika u Hrvatskoj i muslimana u Bosni. Recidivna ritualna ubistva nad Srbima za međunarodnu zajednicu nisu imala važnost upozorenja, valjda zato što prostor Balkana u tradiciji evropskih sila postoji kao "teatrum belli".

Zato su nekadašnji neprijatelji SAD (rimokatolici u Hrvatskoj, muslimani u Bosni) a sadašnji saveznici, konstantno dobijali oružje, kao što su bili i podvrgnuti američkom programu "obuči i opremi". Za muslimane iz Bosne i Hrvate iz Bosne prvobitno je određen budžet od 800 miliona dolara, a potom prepolovljen. Kontingenti, teške artiljerije (haubice, tenkovi) i u vremenu mira i postdejtonskih sporazuma stižu i dalje u Bosnu (29. avgusta i 24. oktobra 1996.) i čekaju na "otpakivanje". Obaveštajni komitet Senata SAD, odnosno američki Kongres (početkom novembra 1996.) podržao je Klintonovo kršenje embarga UN saglasivši se sa predsednikovom odlukom da se odobri uvoz iranskog oružja za potrebe muslimanske vojske u Bosni. Uostalom, od početka rata, 1991. SAD su vojno opremale Tuđmana u Hrvatskoj i Izetbegovića u Bosni.
Klintonov savetnik za nacionalnu bezbednost, Entoni Lejk (Anthony Lake) je takođe, aprila 1994. godine dao instrukciju ambasadoru SAD u Hrvatskoj Piteru Galbrajtu (Peter Galbright), da informiše hrvatskog predsednika Tuđmana kako Vašington nema ništa protiv ilegalnog uvoza oružja bosanskim muslimanima (preko teritorije Hrvatske). Da granica interesne politike nema kraja, niti principa, niti filantropije (budući da je imoralna ona nije amoralna) -svedoči i medijska satanizacija Srba za zločine koje su muslimani počinili nad sopstvenim narodom.

Sarajevski slučaj Markale 1 i 2 demaskirali su i lord Oven i američki državni službenik Jozef Bodanski (Yossef Bodansky u knjizi: Target America 1993 i u tekstu The Roots of the New escalation of Bosnian War and Washington`s u “Defense and Foreign Affairs Strategic policy"31. 10.1994. t.6-15). Očito nikoga nije zabrinjavao porast nasilja i državnog terora nad pravoslavnim Srbima u Hrvatskoj, čak ni jasno predočavanje primene potpunot etničkog čišćenja. Kada je Hrvatska stranka prava 16. juna 1991. obnarodovala "Lipljansku povelju" u kojoj je tražena obnova i uspostava NDH na celokupnom povjesnom i etničkom prostoru sa istočnim granicama: Subotica - Zemun - Drina - Sandžak - Boka Kotorska" - svetski mediji to nisu ni prokomentarisali. Moguće da su i tada imali punu informaciju prema kojoj su to granice (uz Kosovo) u koje će novi svetski poredak saterati Srbe. I to je tačno"Novi svetski haos" (kako to tačno zapaža francuski general Pierre Marie Gallois) doprineo je političkoj vampirizaciji. Oni koji su se suočili sa recidivnim zlom i političkom vampirizacijom i kao pripadnici UN u Hrvatskoj i Bosni, o tome pokušali da glasno progovore - bili su uklonjeni.

Nema broja visokim pripadnicima UN koji su smenjeni, jer nisu hteli da daju podršku "novom svetskom haosu". Među najpoznatijim u tom stroju neposlušnih svakako je general Luis Mekenzi (Lewis MacKenzie) koji je objavio pravi kanadski bestseler 1994. godine uspomene: Peacekeeper – The road to Sarajevo.

Razlozi interesne politike i apetiti istorijske anahronije pokazuju, na primeru Republike Srpske Krajine, bezgraničnu nezajažljivost izopačenog političkog ideala. Darovan primordijalnom silom taj izopačeni ideal ne može da odgovori zahtevima demokratskih načela već jedino merama civilizacijskog varvarstva. Utoliko će biti, ako već nisu. Evropska zajednica i njen mentor (odlučujući vrh američke političke administracije) u sukobu sa istorijom. Oni su ne samo saučesnici u buđenju već saučesnici u omogućavanju egzistiranja patološkog recidiva prošlosti.

Dokumentaciju koju pojedine srpske institucije poseduju ne može da zaobiđe nijedna istorija političke patologije kraja druge polovine našega veka. Žrtvovani deo srpskog naroda iznova je prošao kroz predvorja pakla, predvorja koja se ne menjaju. Zato opisi hrvatskog ustaškog zla, iz doba Drugog svetskog rata, jednako optužuju hrvatsko neoustaško zlo u ratu 1991-1995.

Ništa se u zlu nije izmenilo, ni martirijski narod, samo su druge žrtve. Utolikoje kriv svako koje, bez obzira na motive, prigrlio vaskrsavanje monstruoznosti.
A ona je, i u ovom ratu Hrvata protiv Srba, bila ravna gnušanju italijanskog generala Maria Roate koji je za Prvu hrvatsku ustašku državu (1941-1944.) zaključio: "Po bestijalnosti, genocid u NDH nadmašuje svaku moć imaginacije. Bio je to sublimirani izraz svih istorijskih poznatih oblika fizičkog i duhovnog terora". Hrvatski vojnici u ratu 1991 -1995. kada se uzmu u obzir njihovi zločini nad Srbima u Gospiću, Brčkom, Vukovaru, Pakračkoj poljani, Ravnim kotarima, Mrkonjić-Gradu, ili Bratuncu, postupili su upravo po navedenom receptu.

Iako poseduje dokumentarnu hroniku zla, Međunarodna zajednica je, da bi do patološkog besmisla dovela tragediju žrtve a za svoje javno mnjenje krunisala program satanizacije. oformila Međunarodni sud za ratne
zločine u Jugoslavijai (odluka Saveta bezbednosti od 22. 2. 1993. godine).

Nakon što je poistom predmetu doneta Rezolucija UNSCR 827 ubrzo je haški Tribunal otvorio "lov na Srbe".Svedočanstva pojedinih pripadnika UN i njihova dokumentacija (koji se ne smeju objavljivati) i dokumentacija dr Zorana Stankovića, patologa i eksperta UN (koja je prosleđena međunarodnim institucijama ali je pod cenzorskom opaskom) - nalagali su jedino obnovu Nirnberga, jer davnašnje svedočanstvo hrvatskog potpukovnika Nojbergera odgovara istini tragedije kroz koju je deo srpskog naroda prošao u sadašnjoj, drugoj NDH.

Zbog istovetnih zločina regularne vojske Franje Tuđmana citiramo Nojbergera, kao prošlost koja se ponovila u sadašnjosti: "Članovi raznih organizacija od vojske dotjerane Srbe - i predane političkim vlastima, radi odvođenja u koncentracione logore - žive sijeku u komade, vade im oči nožem, odsjecaju razne udove, bacaju ih u vodu, pa gađaju puškom sa po sto naboja".

Na sve opravdane zahteve Srba, na njihove žrtve, Međunarodna zajednica nije imala politički realan, kad već nije smogla snage za etički opravdan, odgovor. Ona se o sve zločine u Republici Srpskoj Krajini, oglušivala, branila Rezolucijama.
Sporazumima distancirala od sopstvene odgovornosti.

Ni jednog trenutka evroamerička koalicija koja zna da je "Franjo Tuđman" imao vodeću ulogu u rušenju Jugoslavije", koja zna da ovaj "fanatični hrvatski nacionalist" nije mogao biti garant Srbima u neoustaškoj državi (Raju C. G. Thomas sa Marquette University - u materijalu izloženom za American Political Science Association Convention - 28-31 august 1996. San Francisco) nije tražila modalitete rešenja koja ne bi išla na štetu Srba.

Oni su, i u Republici Srpskoj Krajini i u Republici Srpskoj. neprekidno gurani u patološku koegzistenciju žrtve sa dželatom, u - kako to s ponosom ističu voajerski građanski teoretičari – multietnički suživot. Doduše, Zapadni komonvelt opravdanost za svoje delanje tumači srpskom malodušnošću jer "činjenica da ni Beograd ni Pale nisu priskočili u pomoć Srbima u Hrvatskoj predstavlja znak da se direktni i indirektni dijalog koji je Tuđman vodio sa Miloševićem i Karadžićem, isplatio Hrvatima" (lord Oven).

Da je Međunarodna zajednica, umesto permanentnog pretećeg tona, pregledala s obavezujućom pažnjom dokumentaciju o recidivnoj monstruoznosti (kakvu delom pokazuje dokumentacija dr Zorana Stankovića o građanskom ratu u Jugoslaviji 1991-1995. ili fotomonografija: Ravni kotari – victims of Croatian aggression in the Republic of Serbian Krajina 1993.) ona je mogla da zamku pragmatske politike nadiđe politikom kompromisa.

Preteći ton humaniste s bičem takozvanu Međunarodnu zajednicu je svrstavao u poligone rigidne negativne utopije novog svetskog poretka koji, nakon Vijetnama i Irana, nije svet učinio spokojnijim već ga je unesrećivao i onespokojavao. U takvom političkom kvaziuniverzalizmu, koji bi bio samo komičan da nije tragičan. Srbi nisu imali nikakvu šansu, baš kao i žitelji Nikaragve, Haitija ili Somalije. Ostaje, najzad, jedno logično i po nasleđenosti poučno pitanje: zašto je Amerikancima, danas, pitanje srpsko-hrvatskih odnosa manje jasno nego li juče i šta je to što ih je sprečavalo da se pitaju nad Ruzveltovim stavom da bi Hrvate trebalo staviti pod starateljstvo.
Da su sa ovom upitanošću budili nad srpsko-hrvatskim odnosima verovatno bi došli do istog zaključka kao i sam Ruzvelt. Naime. u knjizi američkog generala Šervuda(Robert E. Sherwood: Harry L Hopkins, an intimate history) navodi se i razgovor između najmerodavnijeg državnika Slobodnog sveta, to jest američkog predsednika Ruzvelta i britanskog ministra inostranih poslova Idna. Tom prilikom Ruzvelt rezolutno konstatuje: Srbi i Hrvati nemaju ničeg zajedničkog i smešno je da ta dva naroda silom terati da žive zajedno.

I, konačno, postavlja se pitanje odgovornosti takozvane Međunarodne zajednice koja je posle pogroma Srba u Zapadnoj Slavoniji nastavila sa politikom pretećeg tona i sprovela etničko čišćenje cele Republike Srpske Krajine. Progonstvo 300.000 Srba i davanje prava Hrvatskoj da 15% građana protera sa 30% navodno svoje teritorije - ne daje takozvanoj Međunarodnoj zajednici legalitet i legitimitet čuvara svetskog mira, ljudskog dostojanstva i principijelna pravne valjanosti.

Ako na prvo pitanje lord Oven (David Owen Balcan Odissey 1995.) ima ubedljiv odgovor( jer su SAD opstruisale rad UN da bi ih zamenili snagama NATO pakta) koji pokazuje da su politički pragmatizam i strateški interesi iznad sudbina naroda - nad drugim pitanjem lebdi bezlični hipotetčki odgovor sumnjive moralne vrednosti.

Britanski lord ima utisak da hrišćanski svet nije pokazao dovoljno razumevanja za Srbe najverovatnije zato što su Pravoslavne veroispovesti.
Da li je to dovoljan razlog da blizu 300.000 Srba bude proterano iz svog zavičaja i sa kućnih ognjišta (a sa teritorije na kojoj, po Franačkoj hronici, kao većinski narod žive od 822. godine) - nije više razmatranje samo u domenu politike. Buduća istorija evropskih naroda moraće tu dovoljnu razložnost da potvrdi ili opovrgne.

Predrag R. Dragić Kijuk