Vuk Draskovic..crveno u crnom

Drugovanje sa Đovanijem Di Stefanom

Đovani Di Stefano je prva od mnogobrojnih kasnijih belosvetskih protuva koji su osetili da je Srbija obećani raj za njihove mahinacije. Posle njega su se kroz Srbiju prošetali mnogobrojni lažni bizmismeni, filosofi, pisci-bedna piskarala. Naravno, svi su oni "neizlečivo zaljubljeni u Srbiju".

U Jugoslaviji prikazan kao vlasnik MGM filmske kompanije, United Artist-a, avio kompanije u Austriji, lanca od 80 bioskopa u Kolumbiji, Di Stefano je zapravo prevarant koji je u Engleskoj ležao zbog pokušaja osnivanja banke bez početnog kapitala, a gonjen je i zbog uvoza piratskih video kaseta iz Hong Konga. Inače, zaista je imao veze sa Rihardom Flikom, Austrijancem vlasnikom male avio kompanije, ali jedina veza je ta što ga je, prema pisanju austrijske štampe, prevario za nekoliko stotina hiljada šilinga.

Retku cvećku Di Stefana, Radojica Nikčević je upoznao u novembru 1992. u jednom zamku u Francuskoj. Par nedelja kasnije Di Stefano dolazi u Beograd i Jugoslaviju, prema njegovim rečima "zemlju neograničenih mogućnosti".

Januara 1993. Di Stefano odlazi u Bogotu, a gost u njegovom avionu je i Radojica Nikčević. Tu posetu Kolumbiji Di Stefano je pravdao sređivanjem poslova kompanije Cine Columbia. Usput prodaje i priču o kupovini državne Banco Di Columbia. Nikčević je, međutim, kao razlog navodio kupovinu lanaca hotela u toj zemlji. Nasuprot ovim pričama stoje govorkanja po beogradskoj čaršiji da je Nikčević kontrolisao tržište droge i da je u Kolumbiju išao tim poslom, da bi se povezao sa medeljinskim kartelom, koji je u to vreme vodio Pablo Eskobar.
Bivši pripadnik beogradske policije Dragan Mladenović tvrdi da je šverc droge u resoru MUP-a Srbije i da se tim poslom bavio i Radojica Nikčević, a da su ga likvidirali ljudi za tu priliku dovedeni iz inostranstva, pošto je ovaj počeo mnogo da priča. Ove priče je posebno podgrejalo objavljivanje Nikčevićeve čitulje u beogradskim novinama sa potpisom Pabla Eskobara. Kao odgovor na sve ove tvrdnje Di Stefano kaže: "Pretpostavimo i da smo se sreli (sa Eskobarom, prim. aut.). Zbog čega bismo drogu u Jugoslaviju donosili čak iz Južne Amerike, kada je Turska mnogo bliža? Šta će nam za to Eskobar?"
Ubistvo
Radojica Nikčević je ubijen 7. oktobra 1993. godine u 8.15h u Beogradu u ulici Vase Pelagića 54, dvadesetak metara od ulaza u Prvu beogradsku stambenu zadrugu Šumadija. Izašavši iz ogromnog službenog Mercedesa, uputio se ka ulazu firme. U susret su mu išli ubica i njegov pomagač, obučeni u radnička odela. Ubica je, pošto je mimoišao Nikčevića, ispalio iz neposredne blizine dva metka iz revolvera kalibra .44 u potiljak žrtvi i polako, sa asistentom, odšetao do automobila marke Yugo, koji ga je čekao. Taj automobil, kasnije je pronađen u obližnjoj slepoj ulici, da bi se istragom utvrdilo da je ukraden.
Ko je ubica?
Postoji nekoliko priča o tome ko bi mogao ubiti Radojicu Nikčevića. Jedna od njih je da je Nikčević uložio veliki novac u Jugoskandik "banku" Jezdimira Vasiljevića. Kako je Nikčevića, zajedno sa Žoržom Stankovićem i Nebojšom Salatićem gazda Jezda skratio za po nekoliko miliona maraka, njih trojica su odlučili da Jezdu skrate za glavu, ako im ovaj ne vrati novac. Čak se i otmica Jezdine familije u Italiji povezuje sa njima. Po ovoj priči Jezda je bio brži od njih trojice i za vrlo kratko vreme ih sve smaknuo.
Druga priča je da je Nikčević zabrljao u poslu sa drogom i da je zbog toga pao. Treća priča je da ga je života koštao sporni intervju koji je dao za Dugu. Njegovu smrt povezuju i sa preuzimanjem ljudi Đorđa Božovića Giške, komandanta Srpske garde, kao i sa finansiranjem SPO-a.
Jedno je sigurno - Radojica Nikčević je bio povezan i sa srpskom vlašću i sa opozicijom, i sa policijom i sa ljudima s one strane zakona. Drugovao je sa Radomanom Božovićem (jedno vreme srpski premijer, posle predsednik savezne skupštine), Milom Đukanovićem (predsednik Crne Gore), nekadašnjim načelnikom generalštaba VJ Životom Panićem, pokojnim kriminalcem Aleksandrom Kneževićem Kneletom (koga je izvadio iz zatvora na proleće 1992. i poslao da razbija studentske demonstracije), pokojnim šefom voždovačkog klana Goranom Majmunom Vukovićem... U jednom trenutku se hvalio da više ne zna za koju tajnu službu radi: saveznu, srpsku ili crnogorsku. Možda ga je upravo to sedenje na više stolica i koštalo života.
Svu imovinu i firme koje je Nikčević posedovao nasledio je Đovani Di Stefano, koji je objašnjavao da time samo ispunjava amanet svog pokojnog pobratima.
Trivia
Već duže vreme javnost u Srbiji je zaokupljena svojevrsnom smrtnom listom viđenijih ljudi, pre svega sa političke i mafijaške scene. Upravo je Radojica Nikčević tvorac priče o ovoj listi. Boža Spasić, bivši radnik MUP-a i vrlo blizak SPO-u, je jednom prilikom izjavio da mu je o ovom spisku ljudi koji će biti likvidirani, prvo govorio Radojica Nikčević, a da mu je kasnije stigla i potvrda iz Australije, gde je na jednoj TV stanici ovaj spisak emitovan.

PREMA pisanju Čedomilja Mijatovića Matina (ili Matijina) proročanstva su se “u dlaku” ostvarivala punih 35 godina: od ubistva kneza Mihaila 1868. godine, dolaska maloletnog Milana na presto u čije je ima državom upravljao “tročlani odbor”, do ubistva kralja Aleksandra Obrenovića 1903. i dolaska Petra Karađorđevića na srpski tron.
- Posle tri godine će i sam “nestati” - prorekao je Mata, a Mijatović objavio u toj “prorečenoj”, 1906. “godini nestanka”.
Ali, “čika Pera” je punih 15 godina nadživeo svoj “nestanak”, ostavši na srpskom tronu sve do prirodne smrti, 1921. godine!
Znači li to da je Kremansko proročanstvo bilo fatalno samo po Obrenoviće?
Novinar predratnog “Vremena” Dragan Aleksić, bio je 1929. godine, izgleda, na dobrom tragu da demistifikuje “moć kremanskih proroka” - iako pred sobom nije imao Matino neostvareno proročanstvo iz Mijatovićeve knjige iz 1906. godine. On je, oslanjajući se na izjave Užičana-savremenika, čitavo proročanstvo predstavio kao “protinsku ujdurmu”, misleći na užičkog protu Milana Đurića, kao inspiratora, i kremanskog protu Zaharija Zaharića, kao realizatora “vešte šege” u korist - njihovih Karađorđevića.
“Sve je to jedna kombinacija prote Đurića", pisao je Dragan Aleksić, citirajući jednog Užičanina, izvesnog “g. Tadića”. "Mrzeći strašno Obrenoviće, ovaj čovek (prota Đurić) je došao na ideju da preko prostog sveta provuče sumnju kako Obrenovići neće dugo, kao ima Božije proviđenje koje preko Tarabića nagoveštava zalazak Obrenovićeve zvezde. Prota Đurić je bio velika vidra i umeo je da računa s onim što je nalazio. Tu je blizu bila Dobrinja, gnezdo Obrenovića, tu je trebalo udariti najjači udarac. On je dobro smislio: udesio je kako će iskoristiti što bolje sklonost naroda da veruje u tajne proricanja. Prota Zarija bio je jedan posrednik kome se moglo čak i narediti. Posao je začas svršen na opšte zadivljenje. Svet je poverovao i očekivao ono što će se i zaista desiti i bez svega tog, i bez viđenja, i bez protine zasluge. Takvih slučajeva bilo je podosta. Često su se proročanstva politički iskorišćavala i udešavala. Svet je proročanstvima više verovao nego gotovim činjenicama…”
O KREMANSKOM proročanstvu se, dakle, u vreme Karađorđevića i ovako kritički pisalo. Opisani scenario “proricanja iz protinske kuhinje” - nikako nije išao u prilog Karađorđevićima, a bili su na vlasti...
Još je zanimljivije videti - kako su dvoje beogradskih novina pisale o ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović - prvog dana nakon njihovog smaknuća. Jedne su (“Mali žurnal”), od zaverenika koji su preuzeli vlast, istog dana zabranjene, a druge je cenzura poštedela, one u kojima je pisalo “da je kraljevski par morao biti ubijen, jer je tako prorečeno” (“Ogledalo”).
U ovom feljtonu već pominjani novinar Pera Todorović, poznat i po tome što su njegove kolege-savremenici iz drugih redakcija - njegovo ime u svojim tekstovima štampali isključivo malim slovima, prvo jutro iza noći ubistva Aleksandra i Drage - već je imao objavljen tekst o “prorečenoj njihovoj smrti”.
Objavio ga je u “Ogledalu”, 29. maja 1903, pod naslovom “Crno proročanstvo”. U njemu je opisao svoj navodni razgovor iz 1902. godine - sa kraljem Aleksandrom i kraljicom Dragom, ponaosob, povodom serije tekstova o “jednom proročanstvu”, objavljivanih u 300 nastavaka u “Malim novinama”.
“…Naskoro zatim jednog dana pozove me k sebi kralj Aleksandar, i posle podužeg razgovora o drugim stvarima on upita:
- Ama, vi ste počeli u `Malim novinama` iznositi nekakvo “proročanstvo”! Šta će vam to?
- Pa, Veličanstvo, zanimljiva je stvar; svet se interesuje, a i sam događaj ima istorijske važnosti. G. Čeda Mijatović napisao je o tome proročanstvu jedan izveštaj i u `M. novinama`, pa su svi ti brojevi prosto razgrabljeni.
- Verujem - reče kralj zlovoljno. - Jagmi se svetina! Njoj samo da su čudesa i proročanstva! Pa, ipak bi najbolje bilo, da vi to prekinete i da više ne pišete o tome.
- Ali zašto, Veličanstvo?
- Zato što je najbolje sve to napustiti. A, i što će vam da baš o tome pišete, kad imate puno drugih stvari? Što da podgrevate ono što je bilo još pre trijestak godina? Pa onda, tu se, čini mi se, nešto pominje o meni, a ako se ne varam čak se i o kraljici nešto proriče. Je li tako?
- Tako je, veličanstvo.
- Pa kad je tako, onda što će vam to? - reče kralj prekorno. - Neprijatelji i onako jedva čekaju da izmisle i reknu kakvo zlo, a vi sad čisto kao da im pomažete, iznosite i vi nove sumnje, slutite i vi neko zlo i nesreću, i time im taman idete na ruku.
KRALj je i ovo izgovorio oštro i nabusito i ja sam se morao poduže pravdati i uveravati ga, dok sam jedva malo suzbio ovaj njegov prekor.
Razložio sam mu, kako se baš ćutanjem šire rđavi glasovi i u narod se unose svakojake slutnje i praznoverice. Svet je nešto načuo o tome proročanstvu za dinastiju Obrenovića i jako se zainteresovao za to. Ako sad mi ćutimo, neće ćutati oni, koji mu ne misle dobra. Oni će se koristiti ovom prilikom da u narod proture baš ono što ne treba. Stoga je bolje da govorimo o tome mi prijatelji, jer mi ćemo opet stvar predstaviti blaže i naći ćemo puta i načina, da i ono što je zlo u tom proročanstvu okrenemo na dobro. To su bile pobude koje su i mene navele da pišem o tome proročanstvu.
- Pa, kako ćete ga okrenuti na dobro, kad se tu proriče propast moje dinastije?! - reče kralj oporo, pa onda ponovi dva put: - Proriče li se to?... Proriče li se?...
- Proriče se, Veličanstvo, ali ja ću to opet nekako ublažiti i na dobro okrenuti!...
Kralj me preseče: - Vraga ćete vi tu na dobro okrenuti!... I najbolje je bilo da vi to niste ni potezali!...
- Ja vas opet uveravam, Veličanstvo, da će to u mome podlisku ispasti lepo. Eto čitajte redom, pa ćete se i sami uveriti... - pisao je Todorović.
Od tog “lepog završetka proročanstva” - kralj Aleksandar je - umro, kao i kraljica Draga. I njoj je Pera Todorović, kako sam piše u nastavku teksta, obećao “da će udesiti da se u proročanstvu najave bolji dani za Obrenoviće”…
Kako bi to mogao da “udesi” Pera Todorović? U dogovoru sa zaverenicima, prororokom ili samim Svevišnjim? Ili su to bila samo “utešna obećanja” - da se “živim pokojnicima olakša susret sa sudnjim časom”? Možda je Pera Todorović i nameravao da u svojim novinama “ulepša proročanstvo”, a možda su, svi zajedno, naišli na surovu potvrdu da “od proricanja nema uzmicanja”?…
Zašto su toliko bitni - naoko bizarni detalji, kao, na primer, tekst Pere Todorovića u “Ogledalu”, objavljen prvog dana nakon krvave noći Aleksandra, Drage i zaverenika…? Taj tekst je, jednostavno, sugerisao čitaocima da je tako nešto bilo suđeno, predskazano.
A, na osnovu drugog detalja, da je istog dana kada i Todorović u “Ogledalu” - u “Malom žurnalu”, vanredno odštampanom, objavljena istina o smaknuću kraljevskog para i hvalospev zaverenicima koji su “zemlju oslobodili tiranije”, sav tiraž po naređenju tek nekoliko sati “novog” ministra unutrašnjih dela, radikala Stojana Protića, - zaplenjen, ne može se reći da je i to bilo suđeno. Pre će biti da je ministar, u dogovoru sa ostalim prevratnicima, tako postupio da svima njima ne bi, jednog dana, zaista bilo suđeno.
Uvređeno, ali pokorno uredništvo “Malog žurnala” je, neposredno po zapleni vanrednog izdanja, štampalo i redovno, nekoliko sati kasnije. U njemu, popodne, štampaju - kako nije tačno ono što su objavili pre podne, da su hrabri oficiri ubili kraljevski par, već je istina da su se oni sami, pucajući na se, života lišili…

ĐURIĆEV MATIJA
NIKO od istraživača Kremanskog proročanstva - nikada nije “ušao u trag” tom prvom proroku, Mati ili Matiji. U Kremnima, pogotovu ne među Tarabićima, takav nije živeo. Ali, današnje čitanje Aleksića i “Vremena” iz 1929. godine i njegove tvrdnje “da je proročanstvo šega prote Đurića” - dovoljan je razlog za novo “kopanje” po arhivama, ne bez rezultata! U knjizi “Naselja i poreklo stanovništva”, štampanoj u Beogradu 1930. godine, izdatoj u sastavu “Srpskog etnografskog zbornika” (osnovao Jovan Cvijić, uredio dr Jovan Erdeljanović), Srpske kraljevske akademije, nalazimo sledeći podatak: “Pok. prota Milan Đurić iz Užica pričao je da se njegov pradeda zvao Jovan Samouk i da je to onaj Jovan čiji su sinovi bili sveštenici i kaluđeri... Jovanov sin Milan bio je njegov pradeda... U Petnjici do 1917. godine živeo je i duboke godine starosti dočekao, vrlo bliski srodnik prote Đurića, Matija Samouković.

Matija nije učio nikakvih škola, nije se nigde makao iz svog sela, ali je u pismenosti toliko dostigao, da je u svoje doba sve iznenađivao. Rado je čitao, pa je pod starost naučio u crkvi pevati i sveštenicima biti od svake rukopomoći. Ovaj Matija obratio mi je u svoje vreme pažnju na jednog svog srodnika u užičkoj Ježevici da je bio kao on..."

Momčilo Perišić, Jovica Stanišić & Co. podneli su Ministarstvu pravde i državne uprave zahtev za registraciju Društva za očuvanje tradicija Sheveningena. Kao i haške sudije, njihovu inicijativu ne smatraju „udruženim zločinačkim poduhvatom“ hiljade građana Srbije, koje su se udruživale sa njima od 1991.
Haški tribunal za zločine u bivšoj Jugoslaviji je pravni naslednik sudova u Nirmbergu (Nürnberg) i Tokiju, osnovanih nakon Drugog svetskog rata. U oba tribunala se sudi za četiri vrste zločina. Za drugoratovske zločine postojale su četiri vrste optužbi: ratni zločini, zločini protiv čovečnosti, podsticanje agresije i podsticanje ili sudelovanje u zločinima protiv mira. Balkanski ratni folklor obogaćen je optužbom za genocid. Tu su još zločini protiv čovečnosti, kršenje zakona i običaja rata, Ženevskih konvencija.
Nirmberško suđenje nacistima koje su organizovali saveznici počelo je šest meseci nakon pobedničke trube. Trajalo je deset meseci. Optuženo je 24, oslobođena su četvorica. Na vešanje je osuđeno 12, više od polovine. Sutradan su izvršene smrtne presude. Obesili su ih u fiskulturnoj sali. Tela su spaljena u krematorijumu u Minhenu, a pepeo bačen u reku Izer. Sovjeti su dokazivali da nemački oficiri nisu vredni dostojanstvene pogibije metkom, jer nisu poštovali vojničku čast. Ostali su oterani u zatvor od deset godina do doživotne robije. U Hagu se najviše dopadne doživotni zatvor, ali su retki te sreće. Haški optuženici su u onom delu Haga gde su peščane plaže, četrdesetak hotela, šetalište, saloni za masažu i svetionik. Kilometar severnije je nudistička plaža.
Bele rukavice
Krajem 1943. na večeri u Teheranu Staljin je predlagao da se pobije između 50.000 i 100.000 nemačkih dužnosnika. Američki predsednik Frenklin Ruzvelt (Franklin D. Roosevelt) se šalio da i 49.000 „završava posao“.
Suđenja u Hagu traju decenijama. Prva optužnica podignuta je godinu i po dana nakon osnivanja suda, a prvo suđenje bilo je posle tri godine.
Svih osam sudija u Nirmbergu su bili iz tabora pobednika. Iz istog bloka su bili i tužioci. Svi branioci su bili Nemci. Jugoslovenima sude ljudi sa obe strane polutara, pobednici i poraženi, navijači i spavači. Optuženi iz Srbije najradije biraju američke, nešto ređe britanske advokate.
Haški tribunal je za svojih 20 godina optuživao tempom od osam osoba godišnje. Od 161 optuženog oslobođeno je njih 18, 13 je prepušteno milosti nacionalnih sudova, a 69 je za sada osuđeno.
Čerčil (Churchill) je predlagao da se sudi na mestu zločina, a SSSR da se sudi u Berlinu, glavnom gradu „fašističkih zaverenika“. Beograd bi ispunio oba kriterijuma. Nirmberg je izabran jer u njemu osnovana nacistička partija, tu je organizovala godišnje skupštine i tu su objavljeni „Nirmberški“, antisemitski zakoni usvojeni 1935. tokom godišnjeg mitinga nacističke partije. Ovi zakoni lišili su Jevreje nemačkog državljanstva, zabranili brak Jevreja sa Nemcima i zabranjivali Jevrejima učešće u društvenom životu Nemačke. Beograd zadovoljava i više od dve trećine ovih uslova.
Na klupi za optužene naciste sedeli su naslednik Hitlera, potpisnik bezuslovne kapitulacije, načelnik glavnog štaba oružanih snaga Nemačke, glavni nacistički filozof, ministar naoružanja i Hitlerov omiljeni arhitekt, bivši kancelar, vođa Hitlerove mladeži, zapovednik SS-a, ministri privrede, unutrašnjih i vanjskih poslova, šefovi vlada u okupiranoj Poljskoj i Austriji, otac Gestapoa i zapovednik avijacije, komandant mornarice, predsednik Reichsbanke, Hitlerov sekretar. Julijus Štrajher (Julius Streicher), urednik tiražnog časopisa „Der Stürmer“, koji je širio mržnju prema Jevrejima, među osuđenima je na smrt. Prema testovima, svi optuženi bili su natprosečno inteligenntni. Najniži I.Q. – 106 imao je baš Štrajher, a sa tim se slažu i njegovi brojni čitaoci.
Ćosić pije svakog dana
Nekoliko meseci pre optužnica ubili su se prvi kandidati za optužene Adolf Hitler, Hajnrih Himler (Heinrich Himmler), zapovednik SS-a i Gestapoa, Jozef Gebels (Joseph Goebbels), ministar propagande. U Srbiji su se ubili Zoran Sokolović, ministar policije u pet vlada od 1991. do 1997. godine. Ubio se kada su njegovi morali da napuste vlast i moć. Vlajko Stojiljković, dvostruki ministar policije od 1997. do 2000, ubio se istog dana kada je Srbija pristala da sarađuje sa Hagom.
Srbija nema komandanta mornarice, glavna filosofskinja je u dobrovoljnom izgnanstvu, arhitekti su zidali samo kule u vazduhu, u mnoštvu „pomoćnika ubica“, kako su sudije imenovale Štrajhera, još nije prepoznala ni jednog novinara koji mrzi „nesrbe“. Na molitvenom doručku upriličenom da Ministarstvo pravde i državne uprave usliši molbu haških pravednika našli su se jedan pored drugog članovi Srpske radikalne stranke (SRS) koja je od 1992. do 1993. te od 1998. do 2000. bila na vlasti sa Socijalističkom partijom Srbije (SPS). Pored članova Otadžbinskog kongresa i Centralne otadžbinske uprave guraju se članovi svih odbora SPS-a i njihovi mutanti, pobegla šefica JUL-a „ogranka KP Kine u Jugoslaviji“, koja je od 1996. bila u koaliciji sa tim društvom. Kohabitacija SPS i SRS se podudarala sa sve tri agresije Srbije. Nerazdvojni su i sada, u miru.
Za Nemačku su bile kobne okupacija Poljske i Austrije. Srbiju optužuju bez reči SAO Krajina, SAO Zapadna Slavonija, SAO Severna Bosna, SAO Semberija i Majevica, SAO Romanija i Birač, SAO Hercegovina, SAO Bosanska Krajina, SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem, SAO Severoistočna Bosna, SAO Ozren-Posavina…
Predlagače novog udruženja sa nostalgijom ohrabruju mrtvi ili živi predsednici vlada Srbije u inkriminisanom periodu: Dragutin Zelenović, Radoman Božović, Nikola Šainović, Mirko Marjanović. Oni su birali svoje ministre, koji se još ne stide što su bili deo „udruženog zločinačkog poduhvata“ u kojem je za sedam godina ubijeno između 130.000 i 140.000 ljudi, pa i njihovih birača.
Guverneri centralne banke u Beogradu u vreme osvajačkih ratova Srbije bili su Dušan Vlatković, Vuk Ognjanović, Borisav Atanacković i Dragoslav Avramović, majstori inflacije od 19.810,2%. Nisu optuženi ni za svetski inflatorni rekord posle Drugog svetskog rata, niti za organizovanje fondova za državne ubice. Bezazleno su štampali poštanske marke nominalne vrednosti 400.000.000 dinara, sa slikama Bogorodice Ljeviške i motivima sa Oplenca, neto uvoznika celebrity skeleta. Hitler je obavezao 1939. svog guvernera da „osigura apsolutnu stabilnost nadnica i cena, a od reichs marke napravi najstabilniju valutu na svetu“. Guverneru se sudilo posle rata, iako je u monetarnoj politici održao reč.
Dan zahvalnosti što ih je mimoišla haška čaša žuči je svaki dan od marta 1991. za Dobricu Ćosića, predsednika Vrhovnog saveta odbrane, Životu Panića i Blagoja Adžića, načelnike Generalštaba Vojske Jugoslavije i njihove najbliže: Ljubomira Domazetovića, Milorada Dragojevića, Aleksandra Vasiljevića, Gezu Farkaša, Veljka Kadijevića, Radmila Bogdanovića, Svetozara Marjanovića, koga je jedino Županijski sud u Karlovcu osudio 1993. na 20 godina zatvora za ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Odsutan sa suđenja, Marjanović se žalio na presudu, ali neosnovano, zaključili su sudije u Hrvatskoj. Mihalju Kertesu sudije u Srbiji zameraju asistenciju u četiri ubistva, strast za devizama i neumerenost u cigaretama, ali njegovu ratnu biografiju ne diraju, pa ni to što je kao šef Državne bezbednosti Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova 1991. godine rekao: „Pedeset kilometara od Drine živeće samo Srbi!“
Nevladine organizacije u ratu i miru
U Nirmbergu je optuženo i sedam „kriminalnih ratnih organizacija“- vodstvo Socijalističke radničke partije Nemačke, vlada, generalštab, Gestapo i ostale tajne službe, Sicherheitsdienst (SD), vojne i paravojne formacije: Schutzstaffel (SS) Sturmabteilung (SA).
Najpoznatija paravojna formacija Vojske Jugoslavije bila je grupa Pauk, koju je, kako svedoče vojnici, formirala Uprava bezbednosti Generalštaba pod komandom Vasiljevića. Vođama „Pauka“ se sudilo za navodni atentat na dvostrukog predsednika Slobodana Miloševića 1999, ali su oslobođeni.
Trojica predsedničkih kandidata, koji su dobili od 5.546 do gotovo milion glasova, bili su mentori ili šefovi paravojnih hordi. Mirko Jović je komandovao dobrovoljcima iz horde Dušan Silni. Pre toga je kandidat bio otpravnik vozova i privatni ugostitelj. Deceniju posle rata je šef Srpske dobrovoljačke garde Borislav Pelević dobio oko 100.000 glasova, a najupornijem kandidatu Vuku Draškoviću u zaslugu se pripisuje nastanak Srpske garde.
Šef Belih orlova Dragoslav Bokan je šef časopisa „Rusija danas“, koji izlazi u Beogradu. Ovaj „jedini štampani medij u Evropi je u potpunosti posvećen Rusiji i ruskim temama, a izlazi na jeziku koji nije ruski“, slave ga Dveri.
Pernatoj klasi pripada Siniša Vučinić i njegovi Srpski sokolovi. Krajem 1992. izjavio je Vučinić za nemački nedeljnik „Špigl“ (Der Spiegel) da je ubio na stotine muslimana i Hrvata, a pre toga su mu smetali samo crnci i Romi u Beogradu. U martu 2013. je oslobođen optužnice da je „kalašnjikovim“ branio Miloševića od Haga. Danas mu kao pokriće služi nevladina organizacija „Ruska inicijativa“. Od marta 2012. godine je član vladajuće Srpske napredne stranke.
U životinjsko biće Srbije ubacili su se još paravojni Srpski četnicki pokret, Crvene beretke, Knindže, Škorpioni, Šakali, Šešeljevi dobrovoljci, Osvetnici, Simini četnici, Žute ose, Munje, Sivi vukovi, Kajman, Plavi, odred Pivarski kojim je komandovao Stojan Pivarski iz Zrenjanina, zatim jedinice izvesnog Niškog, Kapetana Crnog…

" naso ga je, na grob kleko, i ovako Drazi reko".."cica, ja sam izdajnik, prevaziso sam te, ispao sam glup"..hm,hmm

Milica Spuzic | 05/02/2012 01:04
U vise navrata pisla sam drzavnoj komisiji ali bez odgovora. Dragoljub Draza Mihailovic NIJE streljan vec mu je oprosten zivot i u cinu generlpukovnika JNA umro je 10. aprila 1967. u Ljubljani gde je u prisustvu jednog clana porodice i najvisih slovenackih rukovodilaca i uz vojne pocasti i sahranjen! Komisija je imala samo jedan zadatak... da trazi i da ne nadje posmrtne ostatke titovog generala Draze Mihailovica!

Vladan Skadrić, aktuelni direktor JP „Skloništa“ i bivši zet supruge lidera SPO Danice Drašković, nedavno je za 580.118 evra kupio plac površine 69 ari u Novogradskoj ulici u Zemunu, koji je u katastru nepokretnosti upisan kao „voćnjak prve klase“.

;)

Brozova je ispričala zanimljivu priču da je tokom rata organizovala dva sastanka između Tita i Draže Mihajlovića, jedan u njenom selu u Kninu.

„Oni su pričali i spavali jedan pored drugog na prostirkama od slame“, rekla je Jovanka.
Sledećeg jutra, ipak, Titov ceo krug saradnika bio je skoro potpuno izbrisan kada je dignut u vazduh most kojim su prolazili. Jovanka je rekla da je bilo jasno da su Mihajlović i četnici želeli da iskoriste pregovore da uklone Tita i da posle toga više nije bilo pregovora.

  

VODITELJ: Osobo A, predstavite se publici u studiju, takmicarima i televizijskom auditorijumu!

OSOBA A: Pomoz Bog, junaci. Ja sam Vojislav Mihailovic, antikomunista od svoje druge godine, gradonacelnik varosi beogradske i kandidat za predsednika Jugoslavije.

VODITELJ: Osoba B?...

OSOBA B: Pomoz Bog, braco i sestre. Ja sam Vojislav Mihailovic, unuce najveceg srpskog rodoljuba i mucenika, clan sam Srpskog pokreta obnove koji me je voljom Bozijom i uz blagoslov matere nase svete Crkve izabrao za gradonacelnika, a sada hoce da me postavi na celo svih zemalja u kojima se srpski zbori i srpski glasa, prekrstimo se svi u ovome casnom studiju...

VODITELJ: Hvala, dovoljno je, imamo i osobu C...

OSOBA C: Srpkinje i Srbi, Srpcadi draga, ja sam Vojislav Mihailovic, dvadeset cetiri sata nad Beogradom, vec duze vreme, iako mnogi od vas to ne znaju, gradonacelnik sam u glavnom gradu, da, ja, a ne Zoran Djindjic ili Paja Krunic, kako mnogi pogresno misle. Kao predsednicki kandidat nase najvece i najopozicionije partije potuci cu komunistu, tog titovca i partizana Milosevica...

VODITELJ: Hvala, hvala, ovo je kviz, ne predizborna kampanja, dragi gledaoci, kao sto znate, nas kanal ima cast, ali i zadatak, da ustanovi ima li mesta glasinama da toboze niko ne zna ko je Vojislav Mihailovic.

Ukoliko bar jedan od trojice nasih takmicara posle ispitivanja pogodi koja je od tri osobe zaista Vojislav Mihailovic, svako ko bude javno izrekao da je gospodin Mihailovic bezlicna, nepoznata i neprepoznatljiva persona bice po licnoj tuzbi gospodina Vuka Draskovica predat sudiji za prekrsaje u Budvi... Nego da mi predjemo na takmicenje. Takmicar broj jedan, gospodin Gazikalovic, prvi je pronasao i pritisnuo tajni taster, takmicari su svi poskidali subare, u studiju je bas sparno, i nas tehnicar je taster smestio u samu kokardu, gospodin Gazikalovic je to u rekordnom roku napipao, cestitamo i izvolite!

GAZIKALOVIC: Osobo B, kog datuma je cetnicki piknik na Ravnoj gori, i sa koje ste strane Vi dosli na taj skup?

OSOBA B: Kako ne bih znao kad je Sabor na Ravnoj gori, kakav bih ja unuk bio kad ne bih znao kad je rodjen moj djed, djeneral i stradalnik...

VODITELJ: Osobo B, nemojte plakati, nije ni nama svejedno iako nismo ni unucad ni bratucedi, pa opet ne placemo, ovo ide i preko satelita, biste li vi, gospodine Gazikalovicu, malko resetali ovu neuplakanu dvojicu dok osoba B ne izduva nos i ne obrise suze?

GAZIKALOVIC: Osobo A, zasto ste se kandidovali za predsednika SR Jugoslavije?

OSOBA A: Pa nisam se ja kandidovao, Vuk je odlucio, zapravo, gospodin Draskovic je dosao na ideju da ja kao unuce djenerala Mihailovica predstavljam istovremeno i mog dedu i samog gospodina Draskovica koji nije rad da licno obori tiraniju, nego bi voleo da partizanima za vrat stane neko u njegovo ime...

VODITELJ: Vreme za prvog kandidata je isteklo, taster je pronasao i pritisnuo drugi kandidat, gospodin Krstin, gospodine Krstin, vi ste iz preka...

KRSTIN: Jeste, ja sam iz Banata, ali moji su svi bili u cetnicima, dve moje tetke bile su majori u Drazinom stabu, niko od Krstinih nije hteo preko Dunava u partizane, svi su otisli na jug, da kazu ne najpre komunizmu a potom kad dodje vreme i Hitleru...

VODITELJ: Impresivno, nema sta, ali predjimo na igru, vreme vam istice...

KRSTIN: Osobo C, ako tvrdite da ste Vojislav Mihailovic, recite imena dvojice humanista koji su odmah posle zemljotresa u Mionici zajedno sa kamermanom otisli da obidju postradale...

OSOBA C: Vuk Draskovic i Spasoje Paja Pavle Krunic! Necu to nikad zaboraviti, mrkla noc, vozac dzipa pita kud da vozi, a Vuk i Paja uglas komanduju: "U epicentar!" I zaista su otisli. Nasa javnost je preko Studija B mogla da vidi da su u mionickim kucama jedino slike moga djeda i gospodina Draskovica ostale neostecene, cak nisu popadale sa ispucalih zidova [pocinje da peva]: "Cica Drazo, cica Drazo, da te nije bilo, cica Drazo, deda Drazo, da te nije bilo, srpsko bi se, srpsko bi se ime izgubiloooo..."

VODITELJ: Izvinjavam se sto vas prekidam, ali nas treci takmicar pritisnuo je taster bas kad ste zapoceli drugi takt, izvolite gospodine Kosanicu.

KOSANIC: Osobo A, da li se osecate sposobnim da povratite Kosovo?

OSOBA A: Ja cu se za Kosovo boriti i kao vojnik, ako ovi izbori budu lazirani, odnosno ako ja ne pobedim. Mada bih vise voleo da ga oslobodim kao sef drzave! Ako NATO izvede jos koji desant na Trepcu, neka zna da cu ja biti unutra, makar me uporedjivali sa Titom u Drvaru! Amerikanci ce prvo morati da ubiju mene kao predsednika, pa tek onda da krenu sa eksploatacijom srpskog olova...

KOSANIC: Osobo C, kako mislite da tucete predsednika Milosevica, i sta mislite o podloj politici radikala i opozicije da vam kao konkurenciju podmetnu svoje kandidate? Ma koliko sanse gospodina Nikolica i kandidata takozvane opozicije bile nistavne, ipak ce i za njih glasati poneki clan partije, poneki rodjak, ne svaki, i prijatelj... Vas trijumf nad aktuelnim predsednikom time bi mogao biti okrnjen...

OSOBA C: Gospodin Draskovic je pokusao najpre da od kandidature najpre odgovori gospodu Milosevica i Kostunicu, ali su se obojica oglusila o casne savete gospodina Draskovica. Ja na njih i ne mislim, u svoju pobedu ne sumnjam, da sumnjam ne bih se ni kandidovao...

Sat i po kasnije.

VODITELJ: Eto, dragi gledaoci, sva trojica takmicara glasala su razlicito, telefonom su kao sto znate glasali i gledaoci, 334.000 za osobu A, 335.000 za osobu C, istovetan broj glasova dobila je i osoba B! Mi u reziji znamo koja je osoba zaista gospodin Mihailovic, to jest znali smo pre kviza, sad smo i mi pomalo pokolebani, ali nas je malocas sa mobilnog zvao gospodin Draskovic i rekao da ce SPO kandidovati sve tri osobe, i to onako kako su bile obelezene u nasem kvizu, dakle, kandidati Srpskog pokreta obnove su osobe A, B i C! Sva trojica kandidata zasluzuju da iza njih stane SPO, ima Srpski pokret obnove dovoljno glasaca i za svu trojicu, predizborni slogan nece biti menjan, naprotiv, utrostrucice se onaj koji je vec smisljen: "Osoba A, nas covek!", "Osoba B, nas covek!"...

 

Kada se uzme, cinodejstvovanje "disidenata", predlozenih za "nobelovu nagradu i rehbilitaciju", zahteve treba "dopuniti"..zestokim suprotstavljanjem "crnogorca"..Milovana Djilasa.,"Princa Politbiroa"..kada je da bi "potkrepio taj OTPOR", nazvao Jevreja Mosu "srpskim nacionalistom", a ovaj ga oterao u majcinu, pri Drugom zasedanju AVNOJ, "sprocu" predloga Vicka Krstulovica i Mose Pijadea, da Srbi u Hrvatskoj dobiju Autonomnu pokrajinu, Nasloniti, "samopregoran rad" Srbijanca Dobrice Cosica,,"tarabica u produzetku"..i njegovo operativno delovanje..1990-1995.godine,kao produzetak njegovog "lika i dela" od 1982.godine,..da Srbi u Hrvatskoj, ne samo nedobiju AP, nego izgube i konstituitivnost, "staniste"..krov nad glavom, imovinu nepokretnu i velikim delom i pokretnu, i dodju, u kolonama nevoljnika "kod Mojsija Dobrice".."kao oca Srbskog i Srpskog narofda". Neko nece da objavi Anatomiju jednog morala, i Moral jedne anatomije..jer, "sa izvora,dva putica, vode na dve strane"..sa, tkacnicom "grehovaone druge strane".

    

PROSTITUCIJA PREKO GRANICE

Veliki broj devojaka tokom letnjih meseci odlazi u Beč ili u Nemačku zbog bolje zarade. Vrlo je važno razgraničiti trgovinu ljudima koja je teško krivično delo, od dobrovoljnog bavljenja prostitucijom.

- Udruženje javnih tužilaca do sada je bilo značajan partner u rešavanju problema prostitucije, a za legalizaciju je neophodno pripremiti društvenu svest o problemu – tvrdi Ilić i ističe da inicijatori dekriminalizacije prostitucije ne žele da bilo ko ima materijalnu korist, nego da se zaštite osnovna ljudska prava.

Još u Kraljevini Jugoslaviji postojao je Sindikat za prostitutke, a i prema “Statutu o prostituciji” iz 1893. godine, “prodavačice trenutaka sreće i ljubavi”, bile su bar toliko zaštićene da su vlasnici bordela bili kažnjavani ukoliko im nisu pružali adekvatne higijenske uslove i zdravstvene preglede.

     

http://www.telegraf.rs/vesti/784174-draza-streljan-pre-66-godina-drzava-se-i-dalje-boji-da-rehabilituje-cicu-foto

      

" prof
17/07/2013 at 12:49

Dragi buduci profesore,
Mozda ovaj nije, ali ste sami rekli da ima drugih, pravih, i sa istim sadrzajem.
Ako ste buduci prof. istorije sigurno ste upoznati sa memorandumima cetnice inteligencije i ideji homogene Srbije (etnicki ciste) kao i ratnim dnevnicima nemacke vojske na Balkanu a mnogi se mogu pronaci i u Drzavnoj arhivi Nemacke, u kojima je detaljno opisana saradnja cetnika sa nemcima, ustasama, zajednicki dogovori o nenapadanju i zajednicki udari na partizane. Pa ako ovo nije dovoljno da se pokaze da je neko saradnik okupatora, ja ne znam…
Moj deda je isto bio u cetnicima, borio se sa njima sve do kraja rata i posle rata nikada nije hteo da udje u partiju jer je bio protiv komunista. Ali je prvi on rekao da se gnusao zbog zlocina nad nevinim muslimanima i Hrvatima, decom i zenama, i da ga to muci do danas, iako sam nije nikoga ubio. "

      

su znaci ozbiljnih deformacija i poremecaja u drzavi i drustvu, samovoljno "uniformisanje", nepropisno odevanje podseca na "falange".

Aleksandar Vulin, direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju, pojavio se nedavno u Leposaviću u neobičnoj crnoj košulji, na kojoj je bila srpska trobojka i natpis "Kancelarija za KiM"

      

Televizijski dokumentarac “Romeo i Julija”, koji govori o tragičnoj ljubavnoj priči Srbina Boška Brkića i Bošnjakinje Admire Ismić iz ratnog Sarajeva 1993. godine, biće prikazan u okviru serije “Vorld astonišing njuz” (World Astonishing News) japanske TV mreže NTVE, a snimanje filma biće završeno večeras.

Na Vrbanja mostu u Sarajevu, na tadašnjoj “ničijoj zemlji”, 18. maja 1993. godine ubijeni su zajedno Boško i Admira. Sarajevski “Romeo i Julija”, kako su ih kasnije nazvali, želeli su da zajedno pobegnu iz rata. Oni koji su ih poznavali kažu da su Boško i Aadmira umrli jedno za drugo, a fotografija njihovih zagrljenih mrtvih tela je obišla svet.

Dramsku rekonstrukciju tragične priče o Admiri Isić i Bošku Brkiću režira Šunsuke Morita, a uloge tumače mladi glumci Belma Košutić, Armin Omerović, Rijad Gvozden, Edis Žilić i Nusmir Muharemović.

Taj serijal je među tri najgledanije emisije u Japanu sa šest miliona gledalaca, stoga je angžman glumaca iz Sarajeva, Zenice i Tuzle izvrsna prilika da ih upozna publika u ovom delu sveta, saopšteno je iz produkcijske kuće “Zona”.

Pop Srba je komunista, ali kada je dosao u Australiju i video da drzava tamo puno para daje za Srbe -stare ljude i decu , odmah se odlucio da postane cetnik i da sakuplja pare preko crkve, pa je on osnivac i STARACKOG DOMA(sv.Simeon) i KOLEDZA(sv.Sava)a potom i kompanije PTY.LTD sa imenima nasih svetaca. Kada je rat poceo on je sakupljao pare za ranjenike, za pomoc Bosni i sve redom do danas. Kada je Irinej postavljen za vladiku on je odmah trazio od Srbe MILIONE da bi ih poslao u Ameriku i umnozio, ali Srba nije dao i Irinej ga je izbacio iz svih Uprava, urednistva lista i eparhijskog saveta. Tek posle 3 godine Srba je legao na rudu i rezultat vidite danas.
http://www.novinar.de/2009/05/18/globalne-obmane-i-uloga-pojedinih-episkopa-spc.html
Isti pop je zajedno sa pericem, radanom i djurom kupio mnoge stanove(1 milion+) u centru Sidneja
http://www.novinar.de/2007/09/27/da-li-je-bog-rekao-laku-noc-srbima-u-australiji.html
Isti pop se prikazuje kao starokalendarac i vrlo je ugledan u portalima cak i na novinaru.de

     

da je Vuk Draskovic, kao "ministar inostranih dela", obezbedio spartanje i strapaciranje po suverenitetu i teritoriji Srbije, NATO paktu,danas imamo situaciju, da kao"ministar inostranih dela bez portfelja", patrijarh Irinej, brlja po poslovima "inostranih dela"..po Moskvi, i nije mu dovoljan samo taj resor, on javno abolira, brlja po "pravosudju" i "abolira"..tajkune,koje su iznele milione iz drzave, pobegulje sa Kosmeta, korisnike nekada fonda za razvoj, porodicu Karic, zbog "par cigli za SPC". Nije li, svojevremeno, pocivsi patrijarh Pavle, slicnima u americi, dijaspori rekao, ko me se nesvidja i nece.."ciglu po misku pa drum"..i nek ide.????

   

pa, tako nisu "preokrenuli tok istorije sveta'..hm,hmm utvdjeno je,

"ĐURIŠIĆEVI ČETNICI KASNE ZBOG PLJAČKE"
Istog dana, general Mihailović javlja Zahariju da Đurišićevi četnici kasne jer su morali da odnesu opljačkane stvari kućama nakon pokolja muslimana:
“Ja sam Pavlu bio naredio da posle Čajniča odmah produži ka Vama. Izgleda da su zemljaci morali da odnesu stvari kući, i da u tome leži izgovor za jedan kratak odmor kućama.”
19. februara major Zaharije upozorava Mihailovića da “lakomisleno vraćanje ljudi kućama radi odnošenja plena, može dovesti do vrlo teških potresa”. 20. februara Zaharije Ostojić upućuje generalu Mihailoviću dramatičnu depešu u kojoj zaključuje da je odnošenje pljačke kućama nakon pokolja muslimana, umesto dolaska pravo na front, katastrofalna greška:"

       

http://www.autonomija.info/gde-se-zagubio-slucaj-profesorice-koja-mrzi.html/comment-page-1#comment-49803

       

TRSTENIK - Bog te maz’o!
Ikonostas crkve Svete trojice u centru Trstenika oslikan je freskama s likovima svetaca, od kojih jedan, sveti jevanđelista Luka, neverovatno liči na prvog čoveka SPO Vuka Draškovića!
Akademski slikar iz Trstenika Ljubomir Simonović, koji već godinama ukazuje na ovaj propust, kaže da je ikonostas restauriran još 2000/2001. godine.
- To je bilo vreme demokratskih promena, velikog udvorištva! I ja sam bio pristalica Vuka, ali ovo je ružno. Neposredno nakon tog perioda on se pojavio na ikoni. Nije to nekim čudom, nego je taj ko je uzeo da obnavlja ikone verovatno tako namerno naslikao - priča Simonović.
On kaže da je bračni par Ivan i Ana Veličković obnavljao freske i da su bili privrženi SPO.
Zato su i dobili posao restauracije ikonostasa. Znam da drugi umetnik, koji se takođe bavi restauracijom i konzervacijom, nije dobio taj posao jer je privržen komunistima - ističe ovaj umetnik, zaposlen u trsteničkom Domu kulture.

         

Komemorativnim okupljanjem i polaganjem venaca i cveća kod Spomenika obešenim rodoljubima, na Terazijama će danas biti obeležena 72. godišnjica zločina koji su nad civilima počinile nemačke okupacione snage.

Vence će položiti državni sekretar Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike Negovan Stanković, predstavnici Grada Beograda, udruženja i građani, saopštio je Odbor za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije.

Period Drugog svetskog rata obeležen je ne retko masovnim zločinima nad civilnim stanovništvom, a u nizu tragičnih događaja koji su se odigrali u tada okupiranoj Srbiji, po svojim efektima posebno se izdvaja zločin počinjen na beogradskom trgu Terazije 17. avgusta 1941. godine.

Toga dana, nemačke okupacione vlasti obesile su na stubove javne rasvete petoricu Beograđana optuženih za pružanje otpora.

U spomen na petoricu sugrađana tragično stradalih 17. avgusta, Grad Beograd je na Trgu Terazije, u neposrednoj blizini Igumanovljeve palate, 1983. godine postavio Spomenik obešenim rodoljubima, delo akademskog vajara Nikole Jankovića.

Spomenik je postavljen na mermernom postamentu, visine 400 santimetara, prečnika 80 santimetara, dok reljef prikazuje prizor vešanja petorice Beograđana.

U neposrednoj blizini spomenika je postavljena ploča sa epitafom - "Borcima za slobodu koje su fašistički okupatori obesili na Terazijama 17. avgusta 1941. godine - Jovanu Jankoviću, radniku, Ratku Jeviću, zemljoradniku, Velimiru Jovanoviću, zemljoradniku, Svetislavu Milinu, radniku, Miloradu Pokrajcu, učeniku. 1983. Građani Beograda".

http://www.slobodnaevropa.org/content/da-li-je-tito-bio-tito/25083274.html

  

Srpski pokret obnove
Dame gospodo, narodni poslanici, od toga šta će danas da odluči i zaključi Skupština Srbije, zavisi umnogome šta će se narednih dana događati i kakva će biti sudbina mira, rata i svega ostalog. SPO još jednom ističe da bi Srbija i srpski narod bez Kosova bili kao organizam bez glave, kao reka bez izvora, kao kuća bez temelja.

Kosovo i Metohija se ni po koju cenu ne smeju izgubiti, Kosovo se mora braniti i odbraniti, a to znači braniti samo na onaj način, da bude i odbranjeno. Ne postoji razlog da Kosovo i Metohiju branimo u ratnom sukobu sa NATO paktom i u uslovima ekonomske, političke i vojne izolacije naše zemlje od celog sveta. Smatramo da nisu ni nacionalne, ni patriotske, ni junačke sve one pameti koje govore da Kosovo i Metohiju možemo da izgubimo u sukobu sa NATO paktom i da onda opteretimo zakletvama i zavetima još nerođene srpske generacije i srpsku decu, da u nekoj dalekoj budućnosti, kada budu rođeni, najpreči zadatak imaju da oslobađaju Kosovo i Metohiju.

Verujem, i to je stav SPO-a, da sva svetla u prilično mračnom tunelu još nisu pogašena i da ima mesta za razum i odgovornost i na strani međunarodne zajednice, i na strani onih koji odlučuju o sudbini Srbije i srpskog naroda. Završni tekst političkog sporazuma iz Rambujea nije dobar. U tom tekstu na nivou principi sve je u redu, na nivou osnovnih napomena i uvodnih načela takođe je sve u redu. Ima, međutim, odredbi, kojima se pod noge bacaju i principa Kontakt grupe, i kojima se Kosovu i Metohiji daju ovlašćenja koja pripadaju trećoj republici, a na nekim mestima se daju čak i ovlašćenja koja pripadaju nezavisnoj državi.

Mora se hrabro i odlučno iskoračiti ka kompromisu. Smatram, i to je stav SPO-a, da danas Skupština Srbije mora da usvoji zaključke, koji bi bili kratki i jasni i koji bi pre svega bili namenjeni, ne domaćoj javnosti, jer domaća javnost ne ugrožava Kosovo i Metohiju, nego velikom i moćnom svetu, koji se sprema za zločin i agresiju na našu zemlju.

U čemu bi se sastojao taj hrabri korak ka kompromisu – prvo, da izrazimo odlučnost i spremnost da odmah potpišemo završni dokument iz Rambujea, pod uslovom da se iz njega izbace odredbe koje Kosovu daju status treće republike ili nezavisne države. Mi bismo želeli da se to desi danas, sutra, mi želimo da se nađemo još jednom ovde, u Parizu, ili bilo gde, sa delegacijom albanskog separatističkog pokreta.

Želeli bismo ipak da se gledamo licem u lice sa nekim tekstom ispred sebe, ispred nas, koji treba da potpišemo. Međutim, ukoliko predstavnici separatističkog albanskog pokreta neće, kao što neće, i kao što nisu hteli ni u Rambujeu, ni u Parizu, da sednu preko puta naše državne delegacije, mi ne smemo i ne treba da budemo njihovi taoci, i da postizanje političkog sporazuma bude uslovljeno njihovom spremnošću da sednu preko puta nas.

Ne, taj luksuz nećemo dozvoliti, i da zbog njihove zle volje, što neće da sednu preko puta nas, svoju zemlju gurnemo pod međunarodnu agresiju. Pošto je sve dosadašnje razgovore sa delegacijom vodila međunarodna zajednica, onda mi moramo da pošaljemo poruku međunarodnoj zajednici da nađe načina da u formi aneksa, ili bilo kojoj drugoj formi, iz teksta političkog sporazuma izbaci sve odredbe koje Kosovu daju status treće republike ili nezavisne države, što se može uraditi veoma brzo i lako i da urade ono što je njihov posao, da ubede Albance da to prihvate.

Istoga trenutka trebalo bi, i to danas, da kažemo, naša država biće spremna za sporazum o primeni takvog sporazuma, s tim da mandat celom tekstu tog sporazuma o primeni bude dat od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, a uz poštovanje našeg državnog suvereniteta, ne od strane ni jedne vojne, regionalne organizacije, ne od strane NATO pakta.

Ukoliko bi u ovom smislu danas istupila Skupština Srbije, hrabro i odlučno, sa određenim zaključcima, verujem da bi se upalila svetla u tunelu i da bi se iskorak dobre volje sa naše strane učinio i da bi bilo odgovoreno dobrom voljom i od strane Kontakt grupe i Amerike.

Da li ovo znači neko uzmicanje ili neke ustupke? Mislim da ne znači, mislim da ne znači ništa što ugrožava naš teritorijalni suverenitet i teritorijalnu celovitost, ni integritet, ni nacionalni ponos, ni sigurnost srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Od početka SPO ističe da je i suverenitet, i ponos, i sigurnost, i celovitost zemlje u tekstu političkog sporazuma. Ne treba mnogo napora, uz malo dobre volje, sa obe strane, i naše i međunarodne zajednice, da se dođe do teksta takvog političkog sporazuma.

Konačno, da kažem nešto i o onima koji misle da bi se ovakvim stavom pogazile ili okrnjile neke zakletve sa nekih skupova, da bi se umekšale reči nekih lidera – možda i bi, ali, u ime SPO-a kažem: svaki pojedinac koji danas vodi partiju, vladu, državu, ovu srpsku, jedinu koju imamo, mora da pogne glavu pred krajnjim ciljem da odbranimo državu, da odbranimo Kosovo i Metohiju.

Sve može biti okrnjeno, sve može biti dovedeno u pitanje, i ponos svakog pojedinca, pojedinačno, od onih koji su na čelnim funkcijama, ali jedno ne sme da bude dovedeno u pitanje, a to je odbrana Kosova i Metohije. Naprosto, to je nešto što ne sme biti izgubljeno, pa prema tome i svaki ustupak, ma koliko boleo, prinet na žrtvu odbrane Kosova i Metohije, i to na način da ne bude ni ratova, ni nesreće, ali da bude skidanja sankcija, da bude brzog oporavka naše zemlje, što bi nas takođe dodatno ojačalo u prelaznom periodu, mada ni posle prelaznog perioda se ništa ne može menjati, ne može se menjati da je Kosovo u Srbiji.

Svaki takav ustupak morao bi se prihvatiti. Mnogo manje boli od najvećeg bola koji bi zadesio ovaj narod, da izgubi Kosovo i Metohiju. SPO nema parlamentarnu većinu. Zaključci će biti onakvi kako budu hteli koalicioni partneri koji tu većinu imaju. Ako zaključci Skupštine Srbije danas budu takvi da posle njih budu zatvorena vrata za ove kompromise na kojima insistiramo, ukoliko zemlja bude napadnuta, ceo SPO će zemlju braniti.

Ginućemo odbijajući agresora, boreći se protiv njega i boreći se za Kosovo. Ali, kada sve prođe, biće ispostavljen račun onima koji se između dva puta budu odlučili za onaj gori. Neće niko imati pravo da kaže da je to bio ponosniji put. Nad izgubljenim Kosovom niko neće imati prava da pomene reči ni gordost, ni ponos. To su reči koje se danas ističu samo iznad projekta koji znači odbranu Kosova i Metohije, koji znači razoružavanje i raspuštanje terorističke i separatističke paravojne grupacije velikoalbanskog separatizma na Kosovu.

Ponavljam i naglašavam, što god se desilo, SPO će braniti svoju otadžbinu od agresije i ginućemo za Kosovo. Muškarci imaju pravo da gaze zakletve date ženama, ali zakletve date Srbiji, za slučaj da Srbija bude napadnuta, se ne sme kršiti. Tu nema premišljanja. SPO, međutim, predlaže odbranu Kosova i bez rata i bez pogibije. Hvala.

uveliko "evoluirao" i "tranzirirao", od nekada "AMERIKANSKOG SRBOBRANA" u latentni "AMERIKANSKI SRBOSEK", kako drzave,tako drustva i svih ukljucujuci i "duhovni sadrzaja".

     

Koalicija bivših komunista i budućih episkopa

Od kraja Drugog svetskog rata, pa sve do početka osamdesetih godina, Srpska pravoslavna crkva je bila na margini društvenih dešavanja. Javni istupi njenih zvaničnika bili su retki, a povod su im uglavnom bile proslave i obeležavanja značajnih godišnjica. Tadašnji patrijarh srpski German, kao i većina arhijereja, trudio se da ljudi iz SPC daju što manje povoda za nesuglasice i sukobe sa vlastima. U "Pravoslavlju", novinama Srpske patrijaršije, mogle su se naći i otvorene pohvale na račun zakona koji su vladali u Titovoj Jugoslaviji. U broju od 1. februara 1980. godine kaže se: "Danas, prema zakonu o pravnom položaju verskih zajednica, postoje izvanredni uslovi za crkvenu štampu u raznim njenim vidovima... A mi kao da nismo još rasplamsali svoj izdavački zanos." Dakle, za slabu izdavačku aktivnost Srpske pravoslavne crkve, tadašnje uredništvo "Pravoslavlja" nije krivi lo Titov komunistički režim, već sopstvenu nezainteresovanost. Tadašnji glavni urednik "Pravoslavlja" Radomir Rakić u decembru 1980. objasnio je kojim se principima rukovodio. pri uređivanju ovog crkvenog lista: "Nama je pretežnije da iznesemo šta je rečeno u Svetom pismu, nego kako se pojedini današnji jerarh izrazio o nekom prolaznom događaju!" Međutim, samo koju godinu kasnije, crkvenim izdavaštvom će zavladati sasvim drugačiji uređivački principi. Episkopi će se baviti političkim, vojnim i mnogim drugim temama, a Sveto pismo će tek uzgred biti pominjano.

Posebno zanimljiv bio je broj "Pravoslavlja" od 15. maja 1980. godine. Na naslovnoj strani objavljen je nepotpisan tekst u kome se kaže da je građane bolno pogodila vest o smrti čoveka koji je vodio našu otadžbinu i ljude kroz sve bure i oluje tokom četiri decenije, i koji je ušao u istoriju kao beskompromisan borac za bratstvo i jedinstvo. lako je bio ateista od samog početka svoje borbe, on je stvorio državu u kojoj mora biti mesta i za veru, vernike i njihova htenja i nadahnuća. U proteklih 40 godina bilo. je i nesporazuma između Crkve i države, ali "za koje mi ne držimo. da im je izvorište bilo. u mislima i postupcima ovog retkog čoveka". Naglašeno. je da je pa Ustavu SFRJ "ispovedanje vere slobodna" i da je bila zabranjena sama protivustavna zloupatreba vere u političke svrhe, a Crkva nije imala razloga da se ne slaži sa ovom ustavnom odredbom. Na kraju teksta kaže se da se pravoslavni Jugoslavije opraštaju od Josipa Broza izražavajući mu blagodarnast i zahvalnost što su živeli u slobodi.



Posle ovakvih reči, objavljenih na naslovnoj strani crkvenih novina, nije teško. pretpostaviti da je vrh Srpske pravoslavne crkve sa negodavanjem gledao. na brojne aktivnosti pojedinaca iz svojih krugova, posebno. tzv. justinavaca. Od početka osamdesetih, ili tačnije od smrti Josipa Braza, oni su krenuli u veoma žestoku borbu za osvajanje javnog i medijskog prostora. Pri tame, nisu se mnogo osvrtali na kritike svoje starije i iskusnije braće u Hristu. A ako bi se i osvrnuli, činili su to žestoka i bez mnogo poštovanja prema njihovoj starosti i iskustvu. Na primedbe koje su dolazile na račun justinavaca, budući vladika (tada jeromonah) Atanasije Jevtić uzvraćao je i ovakvim rečima: "Ne pristajem da patrijarh sve nas kroji prema sebi. "Patrijarh je samo prvi među jednakima." "Zar sinovi ne mogu reći očevima i druge stvari, a ne samo ono što im se dopada?" A na pitanje: "Mislite da otac ne radi dobro?" budući vladika je odgovorio: "On radi prema svojim mogućnostima, koliko može i koliko zna, ali ne može da bude mera svima nama kako i koliko da radimo.."

Atanasije Jevtić je kritikovao patrijarha Germana i zbog njegovih izjava povodom požara u konaku Pećke patrijaršije. Prema zvaničnom saopštenju uzrok ovog požara, koji se dogodio 16. marta 1981. oko 3.30 iza ponoći, bili su električne instalacije i nepropisno izvedeni dimnjaci. U jednom tekstu objavljenom u "Pravoslavlju" od 1. aprila '81. kaže se da su vatrogasci došli na poziv, ali da u prvim vatrogasnim kolima nije bilo vode, da su druga ostala u kvaru na putu do manastira, a da su treća stigla u pet sati ujutro. Tek ako. šest sati počela su da pristižu vatrogasna vozila u većem broju i da gase ana šta je već bila izgorela. "Suze, prave suze video sam na licima Pravoslavnih i Albanaca", kaže autor teksta objavljenog u novinama Srpske patrijaršije. "Kada je zapaljena Pećka patrijaršija, oni su ga naterali - pogrešio je što je pristao - da izjavi da požar nije podmetnut, a sestra je svedočila da tri plamena na rastojanju od 20 metara istovremeno ližu zgradu Pećke patrijaršije", govorio je vladika Atanasije Jevtić 1992. godine, u svom poznatom intervjuu na NTV Studio B.

Apel iz aprila 1982. godine, upućen najvišim državnim organima Srbije i federacije, Svetom arhijerejskom saboru i Sinodu predstavljao je zajedničku akciju novodolazećih snaga Srpske pravoslavne crkve. Povod za ovaj apel bila su dešavanja na Kosmetu i trebalo ga je shvatiti, kako se u tekstu kaže, kao "dizanje glasa u zaštitu duhovnog i biološkog bića srpskog naroda na Kosovu i Metohiji". Potpisao ga je sveštenik, a među potpisnicima bila su i trojica justinovaca, Amfilohije Radović, Irinej Bulović i Atanasije Jevtić. Kod vlasti je ovaj postupak izazvao bes, a ni vrh SPC nije bio ništa zadovoljniji. Krajem sledeće, 1983. godine u "Pravoslavlju" je počelo objavljivanje feljtona Atanasija Jevtića pod nazivom "Od Kosova do Jadovna". U njemu su detaljno opisani napadi na Srbe na Kosovu, silovanja, maltretiranja monaha i monahinja itd. U nastavku feljtona, Atanasije Jevtić je sa kosovske sadašnjosti prešao na opisivanje bliske prošlosti i stradanja Srba u ustaškoj NDH.

U septembru 1984. godine, prilikom osvećenja crkve u Jasenovcu, patrijarh German je pozvao na praštanje, ali ne i na zaborav. Nekima, poput Vuka Draškovića, jednog od glavnih saboraca trojice budućih episkopa, tzv. justinovaca, poziv na praštanje nije se posebno dopao. Zato je ovaj dojučerašnji komunista, bezbožnik i zagovornik bratstva i jedinstva, sa deceniju i kusur partijskog iskustva, a na prste jedne ruke izbrojivih godina novokomponovanog "turbohrišćanstva", počeo da se bavi i tumačenjem Novog zaveta i da ispravlja patrijarha Germana. Po Draškovićevom mišljenju, SPC je dosta praštala. Podsetio je patrijarha i one "blage" u SPC da je "Hristos znao da plane i gnevom, pa u Jerusalimskom hramu i bič da potegne"." Kao što se vidi, patrijarhu Germanu i sledbenicima one "blaže" struje nije bilo nimalo lako. Bivši komunisti, koji su se do juče protiv Hrista zdušno borili, sada su ih podučavali hrišćanstvu, a mladi, ostrašćeni, budući episkopi poručivali su im da ne pristaju da ih "kroje prema sebi". Ova koalicija bivših komunista i budućih episkopa (ovde, očigledno, za sadašnjost nije bilo mesta nezadrživo je išla napred i za sobom vodila sve veći broj ljudi.

Naravno, Vuk Drašković nije bio jedini komunista i marksista koji je sa teza o "religiji kao opijumu za narod" i o neuništivosti bratstva i jedinstva, preko noći prešao na priču o pravoslavlju i monarhiji i utrčao u crkvu izguravši iz nje pobožne bakice. Bio je to vihor kojem su, pokazaće se kasnije - sasvim pogrešno, dali naziv "pokrštavanje petokraka". Vihor koji je, na sreću pobožnih bakica, trajao veoma kratko. Uskoro su mogle ponovo da se vrate u molitveni mir i tišinu dostojanstveno praznih crkava. Neverovatno je, međutim, da su izuzetno obrazovani Amfilohije Radović, Atanasije Jevtić i Irinej Bulović imali tako veliko poverenje u "komunjare" (izraz koji je Atanasije Jevtić često koristio) kao što su Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Vuk Drašković, Milan Komnenić itd., i poverovali da će s njima moći da ostvare bilo koji od svojih ciljeva.

Osamdeseto pravilo svetih apostola upozorava: "Neumjesno je da onaj, koji je tek iz neznabožačkog života prešao i krstio se, ili se iz nevaljalog načina življenja tek obratio, postaje odmah episkop; jer nije u redu da onaj, koji ni sam još nije ispitan, postane učiteljem drugih, osim slučaja da se to po Božjoj blagodeti dogodi."; Apostol Pavle je najpoznatiji primer takve Božije blagodeti. Ali, čak je i on, nakon svog obraćenja, prošao kroz duži period nepoverenja pojedine braće hrišćana, moglo bi se reći i mržnje, nego što su to neki bivši komunisti prošli kod tobože ljutih antikomunista justinovaca. Nekoliko godina kasnije između njih će doći do razmimoilaženja, pa i žestokih verbalnih sukoba, a mitropolit Amfilohije će napokon zaključiti da većina srbijanskih i crnogorskih stranaka u stvari predstavlja "samo frakcije jedne iste partije i ideologije, samo što se, neke više, neke manje, prilagođavaju demokratskim tokovima. To, međutim, više čine spolja, tako da imamo stotinu raznih stranaka, a u suštini se radi o istoj bulumenti".'"

Ono što su mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije Jevtić shvatili sa zakašnjenjem od nekoliko godina, mitropolit Jovan, njihov glavni oponent iz redova Srpske pravoslavne crkve, govorio im je još 80-ih godina. "Bilo je vrlo impresivno da trojica mladih profesora Bogoslovskog fakulteta budu članovi Udruženja književnika Srbije. Ipak, smatrao sam da su naši mladi profesori, budući episkopi, napustili teološki program rada i upustili se u jeftinu dnevnopolitičku avanturu, kojoj su određeni ton davali Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Matija Bećković..." Po mišljenju mitropolita Jovana, pojedinci iz Srpske pravoslavne crkve bili su "svesno ili nesvesno uvlačeni u opasnu i krvavu ratnu igru, nepravedno uvedeni u to kolo i izmanipulisani". A glavni manipulatori bili su već pomenuti akademici koji su imali znatan uticaj u Patrijaršiji. Oni su Crkvu, kako reče mitropolit Jovan, "uvlačili u politiku, u dnevne događaje, na tanak led i trulu dasku"." Zanimljivo je i mišljenje Vladete Jerotića, profesora Bogoslovskog fakulteta, koji je pisao: "SPC se nalazi danas na još jednom teškom ispitu: da ne dozvoli da bude manipulisana od onih grlatih srpskih nacionalista koji nisu ni u prošlosti bili pravoslavni, niti su to danas postigli."Uskoro se, međutim, pokazalo da su ti grlati srpski nacionalisti bili spremni da pred argumentima sile bar nakratko ućute, a da su galamu nastavili srpski episkopi, optužujući svoje dojučerašnje istomišljenike, uglavnom kolege po peru, da su se predali i da "slugeranjski" i "lakejski" prihvataju mirovne ponude međunarodne zajednice.

Gospodin Radomir Rakić-Raka ponovo će se naći na dužnosti glavnog urednika "Pravoslavlja" 1998. godine. Uz njega u uredništvu ovog lista i '80. i '98. godine bio je i gospodin Gradimir Stanić-Grada. Njih dvojicu, kao i još neke "pozadince" u SPC, mogli bismo nazvati ljudima "za sva vremena i sve režime".

Na jednom mestu Slobodan Inić kaže: "Ko se danas, na primjer, izuzev učesnika već legendarnih studentskih demonstracija 1968. uopšte sjeća Vuka Draškovića, današnjeg vođe fantomskih Dražinih četnika, kad je među prvima, poslije poznatog Titovog obraćanja studentima zaigrao kozaračko kolo". "Ili, nije li već duboki zaborav prekrio Draškovićevu novinarsku karijeru u Tanjugu u kojem su se mogli zaposliti samo oni koji su 'boli oči' svojom odanošću i pripadnošću i još nekim drugim uslugama učinjenim 'otadžbini', kako bi danas rekao Vuk Drašković u okviru svoga novog diskursa". (Slobodan Inić,. Tri politička portreta, u: "Radikalizacija srpskog društva", Helsinški odbor za ljudska prava, Beograd 1997).

**Na sahrani trojice svojih telohranitelja i saradnika koji su poginuli u izrežiranoj saobraćajnoj nesreći, Vuk Drašković je zapretio ubicama da će "svojim glavama platiti". Tom prilikom Vuk je rekao da se "zločin ne oprašta" i da nema "ni hrišćanstva, ni Crkve, ni patrijarha, ni Boga, ni političke stranke koja sme zločincima uputiti jednu reč ljubavi ili spremnosti na oproštaj". (Fonet, 6. oktobar 1999). Srećom za ubice. Vuk Drašković je opet bio jači na zboru nego na tvoru, pa nikome nije dlaka falila s glave, a kamoli glava. Ali se zato još jednom pokazalo da ima istine u onoj narodnoj "Gvožđe se kuje dok je vruće". U trenutku bola zbog smrti svojih prijatelja. bivši (?) komunista Vuk Drašković čak je i Bogu odredio kome sme a kome ne sme opraštati. Nažalost, ovo je bio samo jedan od brojnih primera "hrišćanstva" kakvog su se Srbi nagledali i naslušali tokom SO-ih i 90-ih godine.

Sprega politike i kriminala

Da je možda i likvidacija mlađanog Kneleta imala i političku pozadinu i da je verovatno i ona deo mračne priče o sprezi biznisa, politike i kriminala nagovestio je nedavno i lično Buca Knežević u izjavi za poznati beogradski nedeljnik, proklinjanjem politike rečima „prokleti SPO“!!! Ali je odmah demantovao neka ranija pisanja medija da je Knele bio Vukov telohranitelj, što zaista nije tačno. Tačno je da je ovaj mladić sa grupom starijih Voždovčana, predvođenih Branislavom Matićem Belim i Đorđem Božovićem Giškom, zaista bio udarna pesnica SPO-a na čuvenim krvavim demonstracijama 9. marta 1991. godine. Ova grupa Voždovčana prva se sukobila sa policijom ispred Narodnog pozorišta braneći Vuka i ostale čelnike stranke, dok je posredstvom megafona Drašković posle „poziva na juriš“ počeo da smiruje svoje demonstrante, jer su se ulična zbivanja potpuno otrgla kontroli.
Mladog, snažno razvijenog i nadasve srčanog Kneleta među odvažne i tada idejama stranke SPO posebno nadahnute Voždovčane, prvi je uveo Đorđe Božović Giška. Svojim prijateljima je rado predstavljao visokog, mišićavog mladića govoreći:[ antrfile ]
- Ovo je Knele. Mlad je, ali vrlo hrabar i srčan. Biće od njega čudo jednog dana...
Srpski Pablo Eskobar
Međutim, taj dan Knele nije dočekao, baš kao ni njegovi stariji uzori sa Voždovca. Bitno je ono što je neposredno pre tog krvavog čina, a i posle smrti „svoga brata“ Belog, Giška sa puno ozbiljnosti govorio svojim prijateljima:
- Morate shvatiti da je u ovoj zemlji od Drugog svetskog rata pa do danas DB jedina ozbiljna firma! Sve ostalo su sitnice i samo manje bitni detalji...
Nema sumnje da je Giška odlično poznavao rad ondašnje službe, kako iznutra, tako i spolja! Nije se libio da iskreno prizna kako je u mladosti grešio i da sada, u nametnutom ratu za odbranu srpskog naroda na tlu stare Jugoslavije - želi da okaje svoje grehe. Mnogo je Voždovčana koji i danas, posle toliko godina, mogu potvrditi da je Giška svoje duhovno i nacionalno pročišćenje doživeo pokajanjem i pričešćem u staroj voždovačkoj crkvi, pre odlaska na ratište u Gospić, gde je ubrzo poginuo, od puščanog zrna, za koje se ni dan-danas ne zna sa koje je strane ispaljeno!?!