Rehabilitacija Draze Mihailovica..postupak zapoceo

Presude izrečene na osnovu tih normi su ništave.”

Dakle, u Italiji nije izvršena generalna rehabilitacija svih osuđenih u vreme fašizma, već samo onih koji su izvršili krivična dela izmišljena od strane fašizma i uperena protiv njega.

Ovo upoređenje sa rehabilitacijama u Nemačkoj i Italiji sa sadašnjom rehabilitacijom u Srbiji može izgledati neprimereno iz jednog osnovnog razloga: u Italiji i Nemačkoj radilo se o rehabilitaciji antifašista, a u Srbiji se radi o rehabilitaciji kvislinškog i profašističkog četničkog pokreta. To je apsolutno različita vrednosna orijentacija.

Međutim, sa jednog apstraktnog teorijskog stanovišta, problem je sličan: radi se o poništavanju osuda za ona krivična dela koja neka vlast unese u krivično pravo iz ideoloških razloga. Sa tog stanovišta može se reći da su i u Krivičnom zakonu SFRJ postojala ideološka krivična dela. Radi se o grupi krivičnih dela protiv samoupravljanja. Najviše što su sadašnji zakonodavci mogli da učine, ukoliko su želeli da ostanu na terenu prava, bilo je da proglase rehabilitaciju lica koja su počinila ta krivična dela. Pošto samoupravljanje danas više ne postoji, ne postoji ni krivično delo kršenje samoupravljanja, pa je bilo moguće rehabilitovati one koji su ga u prošlosti počinili. Sva druga krivična dela koja su postojala u doba socijalističke Jugoslavije i po kojima je suđeno pripadnicima četničkog pokreta i drugim saradnicima okupatora, postoje i u današnjem Krivičnom zakoniku Srbije i za njih nikakva rehabilitacija nije moguća.

Na kraju, još jedno pitanje: šta učiniti sa slučajevima saradnika okupatora likvidiranih bez sudske odluke?

U čitavoj okupiranoj Evropi, čak i u miroljubivoj Holandiji, bilo je nakon oslobođenja masovnih pojava obračuna sa saradnicima okupatora i to ne od strane nekih organa vlasti i zvaničnih lica, već od strane običnih građana. Naime, sami građani su vrlo dobro znali ko je među njima tokom okupacije lagodno živeo, ko je došao do nekog bogatstva, ko se družio sa nemačkim oficirima, bio na banketima, pevao njihove pesme i sl. Kada su Nemci otišli, građani su svoj gnev usmerili prema tim osobama, upadali im u kuće, prepoznavali ih na ulici, ponižavali i tukli, a ne retko i linčovali.

Naravno, zakon linča nije nikada bio izraz prava i verovatno je u tim obračunima bilo i osoba koje su nesrazmerno ili neopravdano kažnjene. Uprkos tome, nigde nije stvoren takav institucionalni mehanizam za kolektivnu rehabilitaciju kvislinških snaga, kao što je to učinjeno u Srbiji.

Da zaključimo:

1. Zakon o rehabilitaciji nije nikakav pravni akt već izraz političke samovolje i osionosti sledbenika kvislinških snaga koje tim zakonom i onim o izjednačavanju četnika i partizana žele da izvrše prekrajanje istorije. To što on nosi naziv “zakon” ne znači da je zaista zakon i pravni akt, kao što ni “Marfijev zakon” nije nikakav zakon i pravni akt.

2. Ovaj zakon predstavlja flagrantno kršenje međunarodnih konvencija o kažnjavanju krivičnih dela protiv čovečnosti koje je Srbija prihvatila i po kojima nema zastarelosti krivičnog gonjenja za takva dela, pa sledstveno tome ne može biti ni rehabilitacije.

3. Ovim zakonom povređen je krivično-pravni sistem Srbije, uključujući i odredbe Ustava Srbije, te on mora biti proglašen za neustavan.

4. Ovaj zakon i onaj o izjednačavanju četnika i partizana predstavljaju pokušaj političkog krijumčarenja, tj. pokušaj da se u antifašističku tradiciju Evrope ubace kvislinški elementi, te stoga Evropska unija treba od Srbije da zahteva ukidanje ta dva zakona, kao uslov za nastavak evropskih integracija.

Tekst je pročitan na protesnom skupu povodom pokrenutog sudskog postupka za rehabilitaciju Draže Mihailovića 19.05.2009.

Autor je član Glavnog odbora Saveza antifašista Srbije

rado vidjena *ledi* na tv kanalima....
---------------------------------------------------
Kada se po zemlji poseje so, kazuje nam najdublji sloj Bazduljevog dela, na njoj više ništa ne može da nikne, ona ostaje neplodna i pusta. Kao Sarajevo, koje, u sumrak prve decenije 21. veka, dobija obrise praznog, avetinjskog grada „gde sa žumancem meša se katran“

Sredinom decembra 1986. godine, grupa studenata organizovala je u privatnom stanu jedne osamnaestogodišnjakinje (danas, inače, poznate javne ličnosti) rođendansku proslavu i tom prilikom napravila maskenbal i svojevrstan, za ono vreme svakako skandalozni performans – neki od pozvane obesne omladine bili su obučeni u fašističke uniforme, zidovi su bili okićeni nacisitičkim zastavama i parolama, na video-rekorderu prikazivan je dokumentarni film o Hitleru i Trećem Rajhu, a na sendvičima su majonezom bili iscrtani kukasti krstovi. Jedan od učesnika ove „rođendanske proslave u fašističkom dekoru“ (danas, takođe, uspešna javna ličnost), prijavila je ovaj incident, posle čega su mnogi protagonisti privedeni u policiju i stavljeni na „stub srama“, kako na svojim fakultetima, tako i u medijima.
I pored toga što je ova „fašistička bahanalija“ bila predmet ozbiljnih rasprava na sarajevskom Univerzitetu i u komitetima Komunističke partije – o čemu je „Oslobođenje“, redovno, iz dana u dan, tokom januara 1987. godine obaveštavalo javnost, na kraju saopštivši i imena 19 studenata koji su bili prisutni na rođendanu – ovaj događaj, u ovdašnjoj literaturi ponekad ovlaš pomenut, nije sve do romana „Sjetva soli“ bosansko-hercegovačkog pisca Muharema Bazdulja, predstavljao tematsku okosnicu nijednog književnog dela. Nije, bez obzira na to što je „fašistički rođendan“ dovoljno intrigantan već i zbog činjenice da je krajem 1986. godine okupio krem sarajevske studentarije, među kojima su se nalazili i pojedinci koji su tokom devedesetih godina napravili, u državama nekadašnje Jugoslavije, izuzetno značajne karijere.

Revizija prošlosti

Zbog svega toga bi neobavešteni posetilac Srbije poslednjih godina, prateći njenu dnevnu štampu, mogao lako steći utisak da je u toj zemlji Drugi svetski rat još uvek u toku, da je konfuzija građanskog rata i dalje na dnevnom redu, da je pobednik još uvek neizvestan. Simpatizeri pokreta koji su se borili na tlu Srbije i bivše Jugoslavije od 1941. do 1945. snažno u javnosti zastupaju ideje i interese svojih uzora iz prošlosti, a žučna debata među njima prenosi se, preko medija, u javnost, podižući dodatno već poslovično visoku temperaturu srpskog javnog mnenja. I dok istoriografija uglavnom ćuti, »borba za istinu o Drugom svetskom ratu« vodi se na nivou većine državnih institucija. Drugim svetskim ratom bavili su se poslednjih devet godina gradonačelnici, premijeri i predsednici Republike, Skupština i Vlada, tužilaštvo i sudstvo. »Drugi svetski rat« prvorazredno je političko pitanje današnje Srbije, a politika sećanja, tačnije monopol nad sećanjem, jeste jedan od ključeva i unutrašnje i spoljne politike.
Promena matrice tumačenja Drugog svetskog rata u Srbiji imala je svoju »ponorničku« fazu tokom socijalističkog perioda, kada je »kao prava, ali zabranjena istorijska istina« kružila raznim neformalnim kružocima, da bi od sredine osamdesetih godina počela da izlazi u javnost, ulazi na stranice malobrojne, tada opoziciono i, već u velikoj meri, nacionalistički opredeljene štampe koja je ideološki pripremila dolazak Slobodana Miloševića na vlast.13 Ideja da postoji »prava istorija Drugog svetskog rata« pojavila se javno prvi put u književnosti 1982. godine, u romanu Nož Vuka Draškovića, zatim u osporavanom istoriografskom delu Veselina Đuretića Saveznici i jugoslovenska ratna drama iz 1986. godine a, onda, sve otvorenije, slobodnije i češće, u tiražnijoj štampi. Sa svoje strane, naučna istoriografija je od kraja osamdesetih, izuzev u retkim slučajevima, napustila Drugi svetski rat kao temu, što zbog prezasićenosti temom koja je prethodnih četrdeset godina dominirala i činila okosnicu mita komunističkih vlasti, što zbog opreza da se ne zameri novim vlastima usred procesa neizvesne revizije prošlosti. Tokom poznih devedesetih godina grupa mlađih istoričara, ideološki bliskih četničkom pokretu, proizvela je jedan broj monografija o tom pokretu, biografije Draže Mihailovića, pa i četničku čitanku za najmlađe. Radilo se o idealizovanoj slici koja je sama sebi naložila da »naučnim argumentima« dokaže romaneskne teze Vuka Draškovića. Izuzev što je doprinela opštoj konfuziji, ta istoriografija nije dobila naučni status.
Činjenica da je istoriografija ostala po strani tih diskusija otvorila je prostor za obimnu reviziju Drugog svetskog rata, posle promene vlasti 2000. godine. Prvo se pošlo od onoga što je najuočljivije i što najviše dotiče živote običnih građana: promene imena ulica i uklanjanja spomenika onima koji su ranije slavljeni kao heroji Drugog svetskog rata. Podaci o broju srušenih spomenika nisu precizno utvrđeni, ali je dovoljan podatak o promeni imena 800 ulica u Beogradu posle 2000. godine da bi se uočila opsežnost promena izvršenih nad »mestima sećanja«. Te tendencije postale su jasne i zahvaljujući ponašanju predstavnika novih vlasti prilikom obeležavanja različitih datuma koji se odnose na Drugi svetski rat.
Već prilikom prve godišnjice oslobođenja Beograda, 20. oktobra 2000. godine, novoizabrani gradonačelnik, istoričar Milan Protić, izjavio je da on taj događaj ne smatra oslobođenjem već okupacijom i da se taj datum više neće slaviti. Naredna predsednica gradske skupštine ipak je redovno obeležavala taj dan, ali je treći izabrani
gradonačelnik, takođe iz redova Demokratske stranke, po stupanju na dužnost izjavio da je reč o kontroverznom događaju, da o njemu postoje različiti sudovi i da ga on lično neće obeležavati. Gradski praznik prebačen je sa oktobra na april, najuglednija gradska nagrada u svim oblastima stvaralaštva promenila je svoje oktobarsko ime i dodeljuje se u aprilu, pa je sećanje na dan kada su partizanske jedinice zajedno sa Crvenom armijom ušle u glavni grad postepeno počelo da bledi brzinom kojom su rasli trava i korov na groblju oslobodilaca Beograda. I udžbenike

istorije pogodio je isti proces revizije kad je u pitanju tumačenje događaja iz oktobra 1944. godine. Deo lekcije koji se odnosi na ulazak partizana u Srbiju 1944. godine, pa i na 20. oktobar, nosi naziv »Ofanziva na Srbiju«, čime se već terminološki pravi jasna distinkcija u odnosu na ranije korišćeni termin »oslobođenje«. I poslednja rečenica svedoči da su u novoj interpretaciji istorije sam kraj Drugog svetskog rata i pobeda Titovih partizana označeni kao poraz Srbije: »U Drugom svetskom ratu srpsko građanstvu bilo je uništeno, nacionalni pokret razbijen a inteligencija je doživela slom«.14 Teško bi se iz takve formulacije moglo zaključiti da su se Srbija i Jugoslavija u tom ratnom sukobu našle na strani sila pobednica.
Posebno je za ovu temu bila važna 2005. godina, kada je čitav svet obeležavao 60. godišnjicu kraja Drugog svetskog rata. Jedina država koja nije imala svog predstavnika na proslavi 60. godišnjice oslobođenja Aušvica bila je Srbija, pri čemu su njeni najviši predstavnici davali neuverljive izjave o tome zbog čega na tu proslavu nisu stigli. Na proslavu 60. godišnjice dana pobede u Moskvi Srbija nije poslala delegaciju na najvišem nivou, kao što su to učinile sve druge zemlje. To je takođe bio jasan signal da Srbija ima problem sa interpretacijom Drugog svetskog rata, ali je to posebno postalo jasno iz ponašanja ključnih političkih ličnosti na dan proslave 60. godišnjice. Premijer Vojislav Koštunica položio je 9. maja 2005. godine cveće na spomenik avijatičarima, braniocima Beograda za vreme bombardovanja 1941. godine, čime je izbegao da se odredi prema pobednicima iz 1945. godine. Predsednik Republike, Boris Tadić, položio je venac na spomenik Neznanom junaku, podignut posle Prvog svetskog rata, čime je i on ostao mimo, u tom trenutku, važne evropske i svetske diskusije o fašizmu i antifašizmu. Istovremeno, tadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Drašković otišao je nekoliko dana kasnije, 13. maja, na Ravnu goru gde je proslavio početak četničkog ustanka iz 1941, čime je i on izbegao da pomene 1945, godinu koja se tada slavila. Uz to, te 2005. godine proslava na Ravnoj gori koju je Drašković uveo kao ritual svoje stranke još tokom 90-ih, dobila je i državnu finansijsku pomoć. Ta državna potpora postala je sasvim logična, budući da je u decembru 2004, u Narodnoj skupštini, ogromnom većinom poslanika usvojen zakon kojim su izjednačeni četnički i partizanski pokret i kojim su rehabilitovani svi oni koji su tokom rata bili u jedinicama Draže Mihailovića. Četnici su time i zvanično postali ravnopravna antifašistička snaga sa partizanima, pa su njihova kolaboracija sa nemačkim i italijanskim okupacionim snagama, kao i zločini nad civilima nesrpske i srpske narodnosti postali »zaboravljeni deo istorije«.
Tokom tih prvih godina posle političkih promena 2000. godine promenjeni su i udžbenici istorije. Novi udžbenici, koji se i dalje nalaze pod monopolom Zavoda za izdavanje udžbenika, ključne izmene uneli su upravo u tumačenje Drugog svetskog rata. Bad guys i good guys promenili su mesta. To postaje već sasvim jasno iz uporednih biografija dvojice vođa – Josipa Broza Tita i Draže Mihailovića. Draža Mihailović se opisuje kao čovek obrazovan u Francuskoj, koji je »voleo francusku književnost«, dok je Tito u istoj kratkoj biografiji predstavljen kao »notorni agent Kominterne«.15 Partizani su sada oni koji su kolaborirali sa okupatorima. U prvim udžbenicima objavljenim 2003. godine četnička kolaboracija nije ni pomenuta, ali je u kasnije objavljenim udžbenicima, posle kritika u javnosti, kolaboracija pomenuta, doduše samo ona sa Italijanima. Autori su osećali potrebu i da tu saradnju opravdaju i učine krajnje logičnom, pa u udžbeniku piše: »Među mnogim četničkim starešinama prevladalo je mišljenje da je italijanska vojska znatno manje opasna od ustaša i da stoga treba obustaviti dalju borbu. Italijanska okupacija bila je najbolje ‘ratno rešenje’ za očuvanje golog života Srba, naročito na prostoru Like, severne Dalmacije i Hercegovine, a italijanski vojnici najmanje zlo od svih zala s kojima su imali da se nose«.16
U školskim knjigama se ne navode četnički zločini nad drugim bivšim jugoslovenskim narodima, već isključivo, kako se kaže, nad »komunističkim jatacima«, što, pretpostavlja se, samo po sebi daje iskupljenje. Podvučeno je i da su ta ubistva činile pobunjene četničke jedinice koje nisu bile ni pod čijom kontrolom. Uz to se dodaje da je jedna od»najprimenjivanijih mera zastrašivanja kod četnika bilo batinanje«.17 S druge strane, za partizane se kaže da su za sobom ostavljali »pasja groblja«, dakle neobeležene masovne grobove svojih protivnika, i da je u narodu postojao strah od partizana čiji su »preki sudovi i ne trepnuvši osuđivali ljude na smrt. (...) Tajna i javna ubistva uglednih ljudi i običnih seljaka, ubistva iz osvete, kao i onih članova KPJ koji su se tome suprotstavljali, bili su skoro svakodnevne pojave«.1

Kuća 91-godišnjeg Gvozdena Damnjanovića i njegove pet godina mlađe žene Raše, poslednji je "živi" dom na Ravnoj gori. Ugledni domaćin jedan je od poslednjih svedoka dešavanja u ovom kraju tokom Drugog svetskog rata.
U braku 54 godine: Gvozden i Raša Damnjanović

Četnici ravnogorci nisu mu ostali u lepom sećanju, ali kaže da su ipak imali više poštovanja prema meštanima od onih koji su pod istom zastavom počeli da se okupljaju 90-ih godina prošlog veka.

- Nekoliko puta su mi palili seno, sekli šumu, bombe i oružje možeš naći svuda, pijani šenluče i balave danima po planini, prete... Prošle godine sam se prepao kad sam prisustvovao nekakvom skupu gde su ravnogorci iz mnogih gradova Srbije odlučivali o formiranju nekakve tajne Vlade Srbije. Tada sam se baš posvađao sa njima i od tada ih nisam više video - ističe Gvozden Damnjanović, poslednji među žiteljima Ravne gore, koji je imao priliku da se rukuje sa Dražom Mihalovićem.


Ravna Gora je u to vreme, priča Gvozden, osim za četnike bila utočište i za komuniste koje je predvodio predratni đeneral Vojske Kraljevine Jugoslavije Ljubo Novaković.
- Kada je Draža izašao na Ravnu goru bio je gotovo svakodnevno u našoj kući jer je odranije poznavao mog oca Živana, čuvenog komitu iz prethodnih ratova. Otac je bio i u austrougarskom logoru u Mađarskoj gde je upoznao ruske boljševike, što je bilo presudno za njegovo političko opredeljenje koje je preneo i na mene i na moju braću Predraga, Nenada, Dragića i Milana. U našu kuću Draža je prvi put došao u pratnji 18 oficira, a zatim je uvek dolazio sam i satima nasamo razgovarao sa Živanom.
Ravnogorci mu palili seno...
Ostala je tajna o čemu su razgovarali, ali su se ponekad iz sobe čule žučne reči
- Jednom prilikom Draža me je pitao da li bih krenuo sa njim što sam odbio. Moju odluku je prihvatio i nikad me više nije nagovarao da priđem četnicima koje ne smatram borcima za srpstvo. Tu je bio okupljen ljudski talog, a među najgorima su bili Nikola Kalabić, Gojko Ajvaz, Krsto Kljaić i neki major Palošević. To ne mogu reći o Zvonku Vučkoviću, iako se o njemu svašta i govorilo i pisalo. Kalabića sam viđao mnogo puta i nikada treznog. Na Ravnoj gori Kalabića niko od četnika nije voleo, Draža ponajmanje. Ništa drugačiji nije bio ni Krsto Kljaić, koji je pijan maltretirao žene iz okolnih sela. Draža je naredio da se Kljaić strelja, naredbu je trebalo da izvrši Zvonko, ali je to izbegao jer su bili drugovi. To su učinili neki drugi četnici. Video sam kad su četnici preko Ravne gore sproveli 70 partizana koji su kasnije streljani u Valjevu. Kljaić ih je zarobio u bolnici u Gornjem Milanovcu. Ta kolona vezanih partizana je nakratko bila smeštena u našoj kolibi i video sam da su bili izmučeni i krvavi - tvrdi Damnjanović.

Priča da je u kući Vojina Damnjanovića bila smeštena Anka, majka Zvonka Vučkovića.

- Bio sam u toj kući kada se Zvonko požalio majci: "Bolje da sam noćas poginuo nego što sam doživeo da Srbi udare na Srbe". To je rekao posle prvog napada četnika na partizane u selu Planinica, kojim je Draža lično komandovao. Tada je ubijeno nekoliko zarobljenih partizana.
Vučković se po mnogo čemu razlikovao od drugih četnika od kojih čovek nije mogao da prođe putem a da ne bude prebijen i opljačkan, ali sigurno znam da to nikada nije bila naredba Draže Mihailovića...
Kćerka držala Draži predavanje
Draža Mihailović, prema svedočenju Gvozdena Damnjanovića, nije bio autoritet za svoju decu koja su na Ravnoj gori bila samo jednom.
- Tada su u kući Vojislava Damnjanovića bili Dražina ćerka Gordana i sinovi Branko i Vojislav. Bio sam prisutan kada mu je ćerka održala predavanje rečima: "Tata, ti si lud čovek koji ne zna šta radi. Kada se rat završi, za tebe neće biti mesta u ovoj zemlji. Okani se onoga što radiš, jer ćeš posle rata biti među kažnjenicima"! Njegov komentar je samo bio: "Ej, deco, moja deco!"




[Tag]

Četnički ravnogorski pokret (ČRP) u Republici Srpskoj i sam se predstavlja kao vojno krilo SDS-a i Srpske radikalne stranke: u svoju noviju historiju upisuje april 1998. kada se u Brčkom okupio impozantan broj predstavnika SDS-a, SRS-a RS, SNS-a, Kola srpskih sestara majke Jevrosime, Glavnog odbora udruženja četnika veterana RS, te ČRP iz Jugoslavije. Pamti se po jednom od nadahnutijih istupa, za ovakve prilike uvijek raspoloženog Vojislava Šešelja. Mjesec dana kasnije zbila se osnivačka skupština ČRP-a, a u bijeljinskom sudu ova organizacija se registrirala aprila 1999. kao Ravnogorski narodni četnički pokret Srpske. Pet mjeseci kasnije dobija novo ime: "Srpski narodni otadžbinski pokret".

ČRP-a ima u 14 regija, tvrde izvori Dana, i vrlo su dobro organizirani: imaju svoje mjesne uprave, što je četničko ime za općine, te terence okupljene u "trojkama", koje se od početka 2000. prestrojavaju. Navodno su odlučili da se šire preko građanskih udruženja i tako jačaju pokret pa su se već ustoličili unutar Udruženja nestalih i poginulih pripadnika VRS-a, Udruženje raseljenih i prognanih Srba, Udruženja invalida i ratnih veterana RS, Udruženja majki poginulih boraca RS (Kolo sestara majke Jevrosime), Odbora za zaštitu nacionalnih interesa Srba… Preustroj, naravno, nije izazvan željom za reformom, već je svojevrsni vid skrivanja i političke diskrecije: međunarodna se zajednica, tvrde izvori Dana, u međuvremenu raspitala zašto baš "trojke", pa kada su u OSCE-u shvatili koliki strah među nesrbima izaziva i samo pominjanje "trojkaša" - ČRP je prepoznat kao teroristička i profašistička snaga.

Zvanični predstavnici ČRP-a u početku su bili: Slavko Aleksić, Nenad Andrić, Jovo Savić i Lazar Janjić. Ovo rukovodstvo je djelovalo do 2001, kada je izabrano novo. Ipak, u ključne ličnosti, od nastanka do danas, ubrajaju se: Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Nikola Poplašen, Dragan Čavić, Mirko Banjac, Mirko Blagojević, Velibor Ostojić, Vojo Maksimović i Božidar Vučurević?!

Sastanci na kojima su glavni akteri Ostojić, Maksimović, Vučurević, a kada situacija dopušta, i Karadžić i Mladić, redovni su i zbog naroda se održavaju svaka tri mjeseca. Jezgro ČRP-a je komandni punkt svim demonstracijama, poput onih koje su 7. maja 2001. organizirane u Banjoj Luci da bi se spriječilo postavljanje kamena temeljca džamiji Ferhadiji. I kamenovali autobusi. Finansijsku podršku braći obezbjeđuje dijaspora (Kanada, SAD, zemlje zapadne Evrope) preko brojnih udruženja. Sakupljanje para u centrali u Chicagu organizira sljedbenik Momčila Đujića, izvjesni vojvoda Miroslav Đujić, a u New Yorku neki Vaso Abdović. Navodno, članarina je mjesečna obaveza od 50 američkih dolara, dok je u Evropi 25 eura. Sredstva se prikupljaju i na domaćem terenu, ali ne članarinom, već poznatim biznisima istaknutih članova u vlasti - što će reći nelegalnom trgovinom, reketima firmi… Tako su zapravo i organizirani silni protesti u Brčkom, Višegradu, Trebinju, Banjoj Luci na kojima je sve bilo do zadnjeg detalja pripremljeno i isplanirano. Naravno, iz istih se izvora finansira i prepadanje povratnika u RS, kojekakvi bombaški ispadi i puškaranja, zarad kojih je iz jednog od tajnih skrovišta Vojske RS, u Zlatnim vodama, nestala značajna količina pješadijskog naoružanja. Operacijom je, tvrde dobro obaviješteni izvori, komandovao izvjesni Boro Carić, a oružje je završilo u Kozluku i Tabanicima u općini Zvornik?!

Naš izvor bilježi i najaktivnije ČRP-ovce: Milan Majdančević, Dragan Kovačević i Snježana Živković (Brčko), Slavko Crnić, Goran Obradović (Banja Luka), Tomislav Bobar (Vlasenica), Sveto Lučić (Pale), Mladen Nedić (Ozren), Milorad Šarović (Kalinovik), Milan Lalović, Slavko Aleksić i Nenad Andrić (Srpsko Sarajevo), Dejan Savić, Rajko Kušić i Rajko Srojanović (Rogatica), Jovan Janković (Šamac), Rade Rakanović (Novi Grad), Blaško Ćetković i Tihomir Jasiković (Zvornik), Božidar Pljevaljčić (Foča), Danilo Višnjevac, Dragoslav Obrad i Milan Lukić (Višegrad), Jovo Savić i Lazar Janjić (Banovići), Ljubiša Borovčanin, Momčilo Mandić (bio pomoćnik Alije Delimustafića u MUP-u BiH), Dragomir Vasić, Radomir Kojić (bliski Karadžićev saradnik), Veljko Rogulić…?! A pokret raste.

Hitleru oduzeta titula počasnog građanina u rodnom gradu

Savet austrijskog grada Braunaua, u čijem je sastavu danas i mesto Ranshofen, rodno mesto Adolfa Hitlera, saopštio je da je jednoglasno odlučio da nacističkom vođi oduzme titulu počasnog građanina
Nedugo nakon što je 1938. godine Austrija priključena Nemačkoj, Ranshofen je Hitleru dodelio tutulu počasnog građanina, a taj grad nedugo posle toga priključen Braunauu.
"Opštinski savet je današnjom odlukom poslao jasnu poruku i preuzeo svoju političko-istorijsku odgovornost", piše u saopštenju gradonačelnika Braunaua Johana Vajdbahera.
Opštinski savetnici Braunaua takođe su se distancirali od svih odluka donetih u vreme nacističke Nemačke.
U Austriji je nedavno izbila žestoka polemika pošto je ekstremno desničarka Slobodarska partija odbila da podrži distanciranje nekoliko gradova od politike Adolfa Hitlera, argumentujući to činjenicom da nacistički vođa više nije živ.
Posle toga je ta stranka optužena da nedovoljno jasnim stavom o Adolfu Hitleru šalje poruku najekstremnijem delu svojih glasača.

Istoričar Staniša Brkić iz Spomen muzeja „21. oktobar" u Kragujevcu, koji je svoj radni vek posvetio proučavanju kragujevačke tragedije, kaže za Press da je to jedan od najvećih zločina jedinica Vermahta, kako po obimu, tako i po načinu izvršenja.
Stratište ... Nemci su streljali oko 3.000 stanovnika Kragujevca

- Povod za streljanje u Kragujevcu bili su nemački gubici u borbama na putu Kragujevac - Gornji Milanovac. Kod mesta Ljuljaka došlo je do žestoke borbe sa četnicima i partizanima u kojoj je devet nemačkih vojnika poginulo, jedan je umro kasnije, a 26 vojnika je ranjeno. Već 17. oktobra major Oto Deš, komandant 749. puka, doneo je odluku da se izvrši streljanje prema odredbama iz naredbe generala Bemea, koja je glasila: „Za svakog ubijenog nemačkog vojnika ili „folksdojčera" streljati 100 zarobljenih civila, a za svakog ranjenog 50 zarobljenika - priča Brkić.
Blokiran grad

On navodi da je sutradan u Kragujevcu uhapšeno 70 Jevreja, komunista i njihovih simpatizera.

- U nedelju, 19. oktobra, jedinice 1. i 3. bataljona u tri okolna sela, Maršiću, Mečkovcu (Ilićevo) i Grošnici pohvatale su i streljale 427 ljudi. Ovaj masakr uspelo je da preživi 23 ljudi. To je bio nedovoljan broj i istog dana u komandi 749. puka odlučeno je da se streljanje nastavi u Kragujevcu. Grad je blokiran, iz njega se više nije moglo izaći, a 20. oktobra počinje hapšenje građana Kragujevca... Ljudi su hapšeni po kućama, na ulicama, po radnjama, fabrikama... Iz škola, sa časova, isteruju se učenici i njihovi profesori. Otpora hapšenju gotovo i da nije bilo, jer su Nemci govorili da se sve to radi zbog zamene ličnih dokumenata. Bilo je slučajeva da su se pojedinci, koji su izbegli prvi nalet racije, sami prijavljivali nemačkim vojnicima. Uhapšeno je više hiljada ljudi i zatvoreno u četiri barake predratnog artiljerijskog puka, na periferiji grada - kaže Brkić.
Osmoro preživelo streljanje

U suton 20. oktobra odjeknuli su prvi rafali u Šumaricama. Izvedena je na streljanje jedna grupa od 123 ljudi i žena, a to su bili ranije uzeti taoci, komunisti i Jevreji. Osam ljudi uspelo je da preživi streljanje. Među njima je bio i Živojin Jovanović koji se 1947. pojavio u Nirnbergu, kao svedok ovog zločina. U sedam sati ujutro 21. oktobra otvorena su vrata baraka i iz njih su grupe odvedene na streljanje. Do dva sata posle podne streljanje je bilo završeno. Prema podacima kojima raspolažemo, 29 ljudi je preživelo. Jedan deo zatvorenih ljudi pušten je kućama, dok su ostali zadržani kao taoci. Major Paul Kenig, komandant 1. bataljona 724. puka, najviši oficir po činu, rukovodio je streljanjem i nadgledao njegovo izvršenje - završava Brkić.

U svojoj knjizi „Ime i broj" Brkić je zabeležio i ovo:

- Dok su u Šumaricama odjekivali rafali, u Kragujevcu je vladao muk, da bi se na kraju sve pretvorilo u naricanje i jauk, u neizreciv bol majki, žena, sestara, dece. Ona grupa ljudi koja je puštena kućama ulazila je u grad pognute glave, proklinjući sudbinu što i njih smrt nije uzela. Sutradan, Kragujevac je bio crn od crnih barjaka koji su visili na kućama i crnih marama na glavama žena. U jednom danu umro je jedan grad.

V. Nedeljković

Slucajno, ili namerno, izostavljen stavak, da su Ljoticevci i Nedicevci, izvodiili i tovarili suznje u kamione na streljanje !

S.O.S...SOS...SOS

http://konkursiregiona.net/wp-content/uploads/2010/11/pjer.jpg

https://2img.net/r/ihimizer/img198/382/seratorgodine.jpg

U Laboratoriji za antropologiju Medicinskog fakulteta utvrdili su da kosti otkrivene već tokom prvog sata "istraživanja" potencijalnog mesta streljanja i sahrane Dragoljuba Draže Mihailovića na Adi Ciganliji nisu ljudske, piše nedeljnik Vreme u novom broju

"Posle sastanka državne komisije za istraživanje o Draži
Mihailoviću, pronađene kosti obrađene su u Laboratoriji za
antropologiju. Ispitali smo sve nalaze i utvrdili da se ne
mogu dovesti u kontekst sa eventualnim grobom Mihailovića.
Konkretno, pronađene kosti nisu ljudskog porekla", izjavila
je profesor anatomije Marija Đurić.

Ona je dodala da je o rezultatima ispitivanja obavešten
nadležni istražni sudija Dragan Pantelić.

"Otkriće kostiju, a antropološki tim nije se bavio pitanjem
jesu li od ove ili one ili neke treće vrste životinja,
prasadi, jagnjadi ili teladi - onako kako je obavljeno tj.
trapavo i nestručno za sada, još nije proizvelo veliku
štetu", konstatuje Vreme.

Kako se objašnjava, poučena ovim iskustvom traženja i
„nalaženja", Državna komisija planira nastavak istraživanja
i iskopavanja na Adi Ciganliji u avgustu - ovog puta po
svim stručnim pravilima, sudsko-medicinskim, arheološkim i
antropološkim.

Članovi državne komisije su, samoinicijativno, 18. juna
počeli iskopavanje na Adi Ciganliji, u kopanju su im
pomagali novinari, pa i prolaznici, i tada su pronađene
kosti.

Sekretar Državne komisije za otkrivanje tajnih grobnica
onih koji su ubijeni posle 1944. godine Srđan Cvetković
izjavio je tada da su uspeli "u veoma kratkom roku da, uz
pomoć savremene tehnike, pronađu 15 kostiju, delove šaka i
ruku, kao i ostatke lisica".

"Delovi kostiju su oprljeni, što ukazuje na pokušaj
uništavanja dokaza spaljivanjem", precizirao je Cvetković.

U delu javnosti već tada je krenula priča da su među
nađenim kostima i Mihailovićeve, a te tvrdnje su plasirali
i neki političari.

Posle sloma Kraljevine Jugoslavije, bilo je - prema M. Stankoviću - dovoljno da se dva nemačka vojnika sa jednim natporučnikom, dovezu na zeleno-žutom motoru marke "cindap" u Majdanpek, i da 14. aprila 1941. godine prime predaju 8. i 26. puka kraljevske vojske. Ta dva puka brojala su preko 3.000 naoružanih vojnika! Majdanpek je bio u svojevrsnom "mrtvom uglu" između Zaječara i Požarevca, najbližih mesta u kojima su bili centri rada KPJ oko koje će se, u vreme okupacije, razviti pokret otpora. Zbog toga ovde partijski rad počinje tek u leto 1940. godine, i to dolaskom Velimira Markićevića za službenika Nabavljačko-potrošačke zadruge. Faktički, nemačku okupaciju Majdanpek dočekuje samo sa dva člana Komunističke partije - Markićevićem i Stankom Živkovićem Francuzom, metalskim radnikom, zaposlenim u topionici; Stanko je jedno vreme boravio u Francuskoj gde je postao član Partije (otud nadimak). Oko ove dvojice razviće se pokret otpora, koji će u početku delovati zajedno sa četnicima Leonide Plješkovića. Njih dvojica, medjutim, nisu dočekali oslobodjenje.

Tokom okupacije, na čelu rudnika bio je inž. Ufnalevski, Poljak po narodnosti. Njegovo držanje prema radnicima i narodu za to vreme bilo je korektno. Zamenici su mu bili inženjeri Gluščević i Torter. Opštinsku vlast su činili kmet Dragoš Rajković sa delovodjom Backovićem i dobošarom Ilijom Avramovićem.

Članovi pokreta otpora svojim sabotažama i diverzijama često su ometali rad rudnika, naročito transport rude žičarom do Donjeg Milanovca. Neprijatelj je ipak uspeo da do početka 1943. godine normalizuje proizvodnju i počne izvoz pirita za nemačku ratnu industriju. Sabotaže aktivista NOP-a bile su ograničenih razmera i nosu mogle za duži period da prekinu eksploataciju.

Majdanpek je oslobođen 12. septembra 1944. godine, tako što je sam narod, vođen udarnim grupama skojevaca, razoružao četnike i žandarme. Jedinice NOV ušle su u Majdanpek tek sutradan. Ovaj datum je dugo svetkovan kao Dan oslobodjenja, a od 1993. slavi se na isti način, ali pod nazivom Dan opštine.

Upravnik topionice u Majdanpeku od juna 1941. pa do leta 1944. godine bio je mašinski inženjer Boža Stojanović. Topionica je radila za potrebe smederevskog SARTID-a, a inž. Stojanović, kao član pokreta otpora, uspešno je sprovodio partijski zadatak da sabotira proizvodnju. U Majdanpek je došao iz Zenice, odakle je, kao Srbin, otpušten od strane ustaških vlasti.
Lična karta ing. Bože Stojanovića, koju je imao pri sebi u momentu kada je pao, pokošen rafalom nemačkog mitraljeza, septembra 1944. godine, na putu Zaječar-Boljevac ispod planine Rtanj. Jedno vreme je sećanje na ovog inženjera čuvano u nazivu Mesne zajednice Majdanpeka, odakle je njegovo ime izbrisano 1993. godine. Originalna lična karta čuva se u majdanpečkom Muzeju.

RUSKI KORPUS U SRBIJI

Ovde bi valjalo pomenuti i Ruski zaštitni Korpus, koji nije direktno bio potčinjen vladi generala Nedića, ali je aktivno učestvovao u antipartizanskim dejstvima u Srbiji, i koji je zajedno sa SDK i SDS branio narod od komunističkog terora.

Posle kraja Građanskog rata u Rusiji, 1920. godine 30.000 vojnika Ruske Vojske generala Vrangela i 130.000 civila emigrirali su sa Krima (Južna Rusija). Najpre su doputovali u Tursku. Tamo su se zadržali dve godine, do 1922. godine kada se jedan deo preselilo u Bugarsku, dok se većina belih Rusa preselila u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Kraljevina S.H.S. (posle 1929. godine – Kraljevina Jugoslavija) se najviše dopala emigrantima, zbog toga što je jugoslovenski kralj Aleksandr Prvi Karađorđević bio pitomac Ruskog Pažeskog Korpusa, a srpski Patrijarh Varnava je učio u Duhovnoj Akademiji u Sankt Peterburgu. General Vrangel je rekao: “Samo nam je Kraljevina S.H.S. pružila ruku pomoći. Druge savezničke države su priznale vlast crvenih siledžija…”. U Kraljevinu Jugoslaviju se preveselo oko 40.000 Rusa. Ovde su beli emigranti počeli sa stvaranjem svojih društvenih i prosvetnih organizacija: rusko-srpsku mušku gimnaziju, dva ruska kadetska korpusa… General Vrangel je 1924. godine stvorio “Ruski Opšti Vojni Savez” (“ROVS”), koji je udruživao sve vojnike i oficire bivše Ruske Carske Vojske. Puno Ruskih profesora je predavalo na svim Univerzitetima Kraljevine Jugslavije. Ruski kozaci su vršili službu u Srpskoj Graničarskoj Straži.

Tokom nemačke agresije na Jugoslaviju (aprila 1941. godine) puno emigranata je bilo spremno da ratuje protiv Nemaca. Po okončanju aprilskog rata Jugoslavija je bila podeljena između okupatorsnih država.U Srbiji je bila stvarena Vlada sa generalom Milanom Nedićem na čelu pod kontrolom okupatora.Krajem 1941. godine za odbranu srpskog stanovništva od komunista i ustaša bio je stvoren Srpski Dobrovoljački Korpus.

U isto vreme komunisti su počeli da ubijaju srpske žandarme i ruske emigranate (ubili su oko 250 Rusa). Početkom jula komunisti su stvarali “Užičku republiku”. General Skorodumov obratio se Nemacima. On je molio da se dopusti Rusima da stvare ruski vojni odred za odbranu od komunista. Ruski odredi morali su biti samo u ruskoj uniformi i nisu polagali zakletvu Hitleru. Takođe je zahtevano da se posle stvaranja Korpusa on mora poslati na Istočni front. Ali ovaj zahtev Nemci nisu izvršili. Spočetka nemačke vlasti (načelnik štaba komandante okupatorske vojske pukovnik Keviš) je dopuštala stvaranje odreda. Skorodumov je izdao naredbu o stvaranju Ruskog Korpusa (12.09.1941). Ali kroz 2 dana stigla je naredba iz Berlina da se zabrane sve nacionalne vojske formirane u Srbiji. Skorodumov je bio zatvoren. Komandant Korpusa je postao ruski general Štejfon (bivši komandant puka u Dobrovoljačkoj Vojsci generala Denjikina). Naziv “Ruski Korpus” je bio promenjen u “Ruska Odbrambena Grupa” (1942. – Ruski Odbrambeni Korpus, a 1944. – Ruski Korpus). Tako je u mukama bio stvaran Ruski Korpus.

Formiranje Korpusa je obavljeno u Topčiderskoj kasarni (bivša kasarna Kraljevske Garde). Prvi puk Korpusa (oko 2100 ljudi) bio je sastavljen u septembru/oktobru 1941. godine. Puk je bio obučen u ruske uniforme. A u novembru puk je ratovao sa partizanima blizu Loznice. Posle sloma “Užičke republike” puk je ostao u Zapadnoj Srbiji gde je branio srpsko stanovništvo i saobraćajne puteve. Štab puka je bio u Loznici. Korpus je bio dodeljen 65. korpusu Vermahta (komandant – general Felber). Tokom jeseni i zime 1941. godine je bio stvaren Drugi puk.

U korpusu su uglavnom služili bivši oficiri, vojnici i kozaci Ruske vojske generala-lajtnanta P. N. Vrangela. Oko 10% je činio podmladak rođen van Rusije ili oni koji su napustili otadžbinu kao deca, Dobrovoljci su dolazili iz ruskih emigrantskih kolonija u Bugarskoj, Nemačkoj, Poljskoj, Francuskoj, Grčkoj, Italiji, Rumuniji i iz nekih drugih zemalja. Ukupno, tokom celog rata, u Ruskom korpusu je služilo više od 17.000 ljudi.

Krajem novembra Ruska grupa je imala već 6.000 vojnika i oficira, a 30. novembra je dobila naziv Ruski korpus i bila uključena u nemački vermaht. Ruski korpus je bio naoružan poljskim topovima kalibra 75 mm, sa antitenkovskim topovima kalibra 37 mm, sa minobacačima, krupnokalibarskim mitraljezima i puškomitraljezima. Korpus je koristio Pravilo službe Ruske Carske vojske, Crvene armije i nemačkog vermahta. Oficirski kadar je bio uglavnom mlad, a oficirski podmladak se pripremao u Prvom Ruskom kadetskom korpusu „Veliki knjaz Konstantin Konstantinovič”. Na početku rata vojnici i oficiri su nosili maskirne mundire, ali početkom 1942. godine, zbog nestašice tkanine maskirne boje, dobili su tamno-braon uniforme. Krajem 1944. i u 1945. godini, zbog razumljivih razloga, vojnici Ruskog korpusa nosili su različite uniforme. Vojnici i oficiri su nosili epolete, koje su označavali njihov poslednji čin u Carskoj ruskoj vojsci, ali faktičko zvanje je bilo označeno na reveru. Na glavi su vojnici nosili ruske vojne kape po obrascu kapa iz Prvog svetskog rata sa ruskom trobojkom na kokardi ili okrugle čelične šlemove češke proizvodnje sa belim krstom na čelu.

Apsolutna većina vojnika i oficira Korpusa htela je da se prebaci na Istočni front i da ratuje tamo „za oslobođelje Rusije od crvenog ropstva”. Ali nemačka komanda je odugovlačivala taj odlazak (s namerom da ga nikad ne izvrši) i ostavila je Ruski korpus u Srbiji. Korpus je čuvao rudnike, puteve, komunikacije i železnicu od partizana. Jedinice Ruskog korpusa smeštene uz Drinu u Zapadnoj Srbiji, nisu se samo borile protiv partizana, nego su i (na svoju odgovornost) pomagale prelazak srpskih izbeglica iz Bosne. Jedinice Ruskog korpusa su čuvale objekte i rudnike i na Kosovu i u Raškoj. I do naših dana duž železnica na ovom pravcu, mogu se videti poneki debeli betonski ili kameni bunkeri, iz kojih su vojnici Ruskog korpusa branili komunikacije od napada partizana.

Ruski korpus, uglavnom formiran od bivših vojnika Carske ruske vojske, razlikovao se od Prve kozačke divizije koja je bila formirana većinom od bivših vojnika i oficira Crvene armije i bila 24. septembra 1943. prebačena u Jugoslaviju. Prva kozačka divizija je bila jedinica pod patronažom Himlera i obično je učestvovala u operacijama čišćenja terena od partizana, a imalaje 18 550 vojnika i oficira.

Početkom 1944. godine, Ruski korpus se sudario sa sovjetskim divizijama i jedinicama J. B. Tita. Iz Srbije je Korpus otišao zajedno sa jedinicima Srpskog Dobrovoljačkog Korpusa i prošao ratni put do Slovenije. Brza kapitulacija Rumunije i Bugarske u avgustu i septembaru 1944. godine i uništenje nemačke grupe “Južna Ukrajina” su naglo izmenili položaj na Balkanu. Front se iznenadano približio granici Kraljevine Jugoslavije. Ostaci Korpusa zajedno sa preostalim nemačkimi jednicama su odbijali iznenadne juriše sovetske armije, titovih partizana i njihovih novih saveznika, Bugara. U isto vreme (septembar/oktobar) iz Beograda su bile evakuirane sve porodice pripadnika Korpusa, kao i svi ruski emigranti koji su hteli da odu.

U oktobru Četvrti puk i deo Trećeg su bili opkoljeni u Čačaku i tokom sedam nedelja su zadržavali ofanzivu crvenih. Tek 21. novembra pukovi su uspeli da se izvuvku iz okružnja i da se povuku ka Sarajevu. U isto vreme jedinice Prvog i Drugog puka su pokrivale odstupanje prve brdske divizije. Često bi ruske jednice prelazile i u kontraofanzivu. Blizu sela Jakubovac (Severoistočna Bosna), sredinom novembra prvi i treći bataljoni 3. puka su uništili 169. gardijski puk Crvene armije. Tokom oktobra 1944. i početkom aprila 1945. godine, Korpus je prvo čuvao a zatim i odbranio prelaz preko reke Save kod Brčkog. Kroz Brčko su glavne nemačke jednice GA “E” (početkom 1945. godine preimenovane u “Srbija”) prolazile pri odstupanju iz Srbije, Makedonije i Grčke. Decemba 1944. godine Korpus je preduzeo ofanzivu protiv partizana i osvojio grad Travnik koje je bio zadržavan tokom jedne nedelje.

Krajem 1944. godine komandant korpusa general Štejfon je imao sastanak sa geneneralom A. A. Vlasovom (predsednik Odbora Oslobođenja Naroda Rusije i Glavnim Komandantom Naoruženih Snaga O.O.N.R.). Štejfon je rekao da je on spreman za pripajanje Korpusa sastavu N.S. O.O.N.R. Tokom proleća 1945. godine Korpus je ratovao u Bosni. On je podneo teške gubitke (u augustu 1944. godine u trećem bataljonu trećeg puka je bilo samo 882 vojnika, a već početkom decembara 21 čovek). 30. aprila 1945. godine u Zagrebu je umro general Štejfon. Komandant petog puka pukovnik Rogožin je postao komandant Korpusa. Krajem aprila ostataci Korpusa su bili svedeni na tri puka, ali bez dovoljnog broja ljudi u četama. Pri Kapitulaciji Nemačke Korpus se nalazio Sloveniji. Crveni su predložili Rogožinu da kapitulira, ali je on odgovorio da nikad neće kapitulirati pred Sovejtima i partizanima. Korpus je kapitulirao i predao se Englizima. U to vreme Korpus je imao samo oko 3.500 ljudi. Razoružani beli Rusi su bili smeštani u logor Kelenberg (Austrija). Tamo su ostali do 1951. godine, kada su se preseleli u SAD i Argentinu. Šezdesetih godina u SAD, a devedesetih i u Rusiji, bio je objavljen zbornik memoara RK. Zanimljivo je da se najtoplije uspomene bivših vojnika i oficira Ruskog korpusa odnose na Srpski Dobrovoljački Korpus „zbog njegove sigurnosti, discipline i pouzdane odlučnosti”. Pripadnici Korpusa nisu bili predati SSSR-u iako su Sovjeti pokušavali da ih dobijaju.

http://www.svetskirat.net/wp-content/uploads/2010/02/vojnik_ruskog_korpusa_ba_balkanu.jpg

Vlada i Skupština Republike Srpske Krajine Vam prenose poziv Pokreta srpskih četnika u Beogradu, da prisustvujete dvanaestogodišnjem pomenu velikom četničkom vojvodi MOMČILU ĐUJIĆU. Pomen će se održati na dan Usekovanja Glave Svetog Jovana Krstitelja i Sabora Srpskih Svetitelja, u NEDELJU - 11. septembra 2011. godine, u Crkvi Svetih Ćirila i Metodija, u Busijama, SO Zemun, Srbija.
Pomen će se obaviti posle Liturgije, a Liturgija počinje u 9,00 časova i trajaće do 10,00 časova.
Pokret srpskih četnika u Beogradu poziva Srbe i pripadnike drugih naroda, da, svojim prisustvom, uveličaju ovu svečanost - u čast Vojvode Momčila Đujića.

Kozaci iz Sibira na Ravnoj gori promovisali četničkog vojvodu Rada Čubrila u atamana. Novi vođa morao da istrpi snažan udarac bičem

RAVNA GORA – Iako je zvanično okupljanje ravnogoraca zbog izbora odloženo za 17. maj, proteklog vikenda je na Ravnoj gori bilo preko hiljadu ravnogoraca iz svih, kako kažu četnici, srpskih zemalja. Ipak, najsvečanije je bilo u taboru Pokreta srpskih četnika pod komandom vojvode Rada Čubrila, gde je, pored velikog broja pripadnika ovog pokreta, bilo i dvadesetak Kozaka iz Sibira pod komandom atamana Sergeja Kuzglova Rodmana.

Pored toga što su došli da se poklone senima Dragoslava – Draže Mihajlovića i da odaju poštu svim četnicima, kozački ataman je prilikom boravka na Ravnoj gori promovisao vojvodu Rada Čubrila u kozačkog atamana, i to po drevnom kozačkom običaju. Razlog za odavanje ovako visokog priznanje četničkom vojvodi Radu Čubrilu, po izjavama njegovih saboraca, ali i Kozaka koji su se pod komandom Čubrila borili u okolini Knina, leži u njegovoj dokazanoj hrabrosti u borbama i zbog njegove istrajnosti u odbrani pravoslavlja, što je, inače, i jedan od glavnih ciljeva sibirskih Kozaka.

Prema kozačkom običaju, svi Kozaci koji prisustvuju dodeli zvanja atamana, ali samo muškarci, zajedno sa onim ko prima zvanje stanu u krug i veoma je važno da iza njihovih leđa nema nikog jer se veruje da jedino tako novi ataman neće imati nekog ko će mu raditi iza leđa. Kozaci su redom ispili po votku i pojeli po parče hleba, nakon čega je kozački jeromonah održao molitvu za zdravlje i postojanost novog atamana. Posle toga kozački ataman je svom snagom korbačem udario preko leđa novog vođe i predao mu bič kojim ga je šibao, kao simbol vlasti, snage i čestitosti. Tako je četnički vojvoda Rade Čubrilo dobio novu titulu. Ataman je vođa jednog odreda kozaka, a često ga nazivaju i kozački harambaša.

- Udaranjem, i to baš žestokim, simbolično se sa biča prenosi britkost i snaga na novog atamana. Za mene je promovisanje u kozačkog atamana i primanje biča kao simbola kozačkog vođe velika čast i obaveza, da opravdam poverenje koje su mi ukazala naša braća Kozaci, moji saborci sa ratišta širom Kninske Krajine. Danas su oni bili naši gosti na Ravnoj gori, nakon čega odlaze na Kosovo i Metohiju, a već je dogovoreno da jedna grupa srpskih četnika uzvrati posetu Kozacima u Sibiru – istakao je srpsko-ruski ataman Rade Čubrilo.

*press pomirio Srbiju*,..van svake pameti je, da stratiste djaka Sumarice u Kragujevcu, bude mesto, na kome se pomirila Srbija, jer, to je mesto gde je stradao nevini narod, a akteri su Nemci, Ljoticevci,Nedicevci..., tako *pomireni*, preneli su i kosti, *spikera* radio londona, koji je diktirao imena za likvidaciju...Slobodana Jovanovica. Nije ni cudo, sto pored takvim *mudrih glava*, i jos *mudrijih otaca*, NATO okupator ima uspeha u totalnom sikaniranju i okupiranju srbije..

primer kolaborantkinje...na sudu
http://mediacdn.disqus.com/uploads/mediaembed/images/173/5014/original.jpg

zaboravila Kragujevacke zrtve, pa se one postuju *70.godina kasnije*..od kad rade PRESS i DS, spomenik i Desanka Maksimovic, to nisu dozvolili..zaborav i nemarnost ne postoje, ali postoji *kratka stanka* od 1989.godine NAMERNA

http://pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/190967/Srpske+%C5%BErtve+nikad+ne%C4%87e+biti+zaboravljene.html

on KOSTA ČAVOŠKI: KAD SE DEMOKRATIJA IZOPAČI U VLADAVINU OLOŠA 33 minutes ago

Kosta Cavoski, po novim ubedjenjima je *monarhista*, sto je suprotno od bilo kog vida *demokratije*, nemoj te da vas zamajava..!!!
..................................................................................................................................................
Класични преварант "Принц Александар" је британски агент кога жути
спремају, на кварно и без референдума, да устоличе само ако не буду
имали тако доброг кандидата да преваре Србе, а када Тадић више из
здравствених разлога не буде могао да испуњава дужности.

И "Краљ
Петар 2" се лажно представљао (није испоштована процедура крунисања),
али то му није сметало да извесног амера Томаса - хомосексуалца,
педофила и агента ЦИА, који је црним ролсројсом крстарио улицама Париза у
потрази за дечкићима - прогласи за, пазите ово- "Војводу од Бара. Кад
се та "титула" преведе на енглески, Duke of Bar, то је госн' Томасу,
иначе алкосу ноторцу, изгледало баш то што он и јесте био - "војвода од
бара (кафане), ПА ЈЕ ИСТИ ТАЈ МАЈМУН САМ МАЛО ДОДАО - И ПОСТАО "The Duke
of Saint Bar", а Петар то аминовао!!! Е сад ви размислите КАКВА се то
превара спрема. Ја сам мислио да је Коштуница био шампион у томе,али не:
прљава машта британске обавештајне службе нема граница - НА РЕДУ ЈЕ
ОДВРАТНИ ЧОВЕЧУЉАК, МЕДИОКРИТЕТ, КАПЕТАН БРИТАНСКЕ ВОЈСКЕ, ТКЗ. "ПРИНЦ"
АЛЕКСАНДАР!!!!!!!!!!

Као одговор Другом заседању АВНОЈ-а од стране КПЈ крајем 1943. године, половином јануара 1944. у селу Ба одржан је Светосавски конгрес припадника ЈВуО.
Најтежи ударац четницима Драже Михаиловића ипак је задао краљ Петар II Карађорђевић. Краљ је сменио у јуну 1944. године Божидара Пурића са места председника владе и поставио Хрвата Ивана Шубашића.

Zukorlić podiže spomenik Dražinom četniku!
Utorak - 20.12.2011
Bošnjačko nacionalno veće blisko sandžačkom muftiji Muameru Zukorliću odlučilo je da se u Komaranu kod Brodareva podigne spomenik komandantu Komaranskog četničkog odreda Huseinu Rovčaninu, koji je poginuo 1944. godine boreći se protiv partizana na strani četničkog vojvode Pavla Đurišića.

I Đurišić i Rovčanin bili su pod komandom generala Draže Mihailovića.
Kapetan Rovčanin sa nekoliko stotina svojih boraca tokom Drugog svetskog rata držao je teren između Brodareva, Bijelog Polja i Prijepolja i lokalno stanovništvo mu pripisuje zasluge što je ovaj kraj sačuvan od velikih civilnih žrtava, karakterističnih za ostale mešovite nacionalne sredine. Novoizabrani predsednik BNV-a Samir Tandir kaže za „Alo!“ da se ova institucija pod patronatom Islamske zajednice u Srbiji odlučila za izgradnju spomenika posle mnogo zahteva građana iz ovog dela Sandžaka.
- Rovčanin je bio heroj i humanista koji je ovaj kraj spasao od okupatora. Čuvao je i muslimansko i pravoslavno stanovništvo bez razlike i zbog toga mislimo da je zaslužio spomen-obeležje - kaže Tandir.
..............................
http://upload.wikimedia.org/wi...
Спомен-дом у Вранићу. На зиду су плочице са именима погинулих мештана у првом светском рату (са леве стране, распоређене у облику крста са оцилима), и плочице са именима погинулих бораца, жртава немачке казнене експедиције и жртава четничког терора

Čast se brani revolverom, a ne tužbom

Vojvoda Mišić je u svojim Uspomenama izričito naglasio da nikada nije saznao razlog za prerani odlazak u penziju. On je, jednostavno, bio žrtva tzv. zaveritelja, tj. onih koji su se kasnije pridružili pravim zaverenicima i atentatorima na poslednjeg Obrenovića, koji su ga oklevetali kao nepopravljivog obrenovićevca, kao nepouzdanog oficira od onih koji nisu imali hrabrost ni da pomisle ono što je Mišić "u brk" kazao kralju Aleksandru povodom njegove veridbe sa Dragom Mašin, zbog čega su i kralj i kraljica prema njemu zauzeli rezervisan stav

Piše: Petar Opačić

Kralj Aleksandar je poslednjih meseci svoje vladavine, činio kao vladar, neverovatne poteze. Uznemiren demonstracijama koje su izbile u Beogradu 25. marta, kralj Aleksandar je objavio proklamaciju o ukidanju Ustava iz 1901. godine i poništenju svih zakona donetih na osnovu Ustava. Zatim je vraćen na snagu Zakon o štampi iz 1881. i Zakon o opštinama iz 1866. Taj interegum trajao je svega 45 minuta: drugom kraljevom proklamacijom poništena je prva i ponovo vraćen na snagu Ustav iz 1901. Na osnovu oba akta narodno predsedništvo je bilo raspušteno, a novi izbori zakazani za 19. Maj. Tom neviđenom ujdurmom u vreme vlade generala Cincara-Markovića, kralj Aleksandar je uključio časovnik na kome su odbrojavani poslednji sati narodnog gneva koji je okončao akcijom oficira - zaverenika koji su ga, zajedno sa ženom lišili života.

Tako je, dakle, jedan neodgovoran neurotičan mlad čovek, frustriran i nezadovoljan sobom kao muškarac oženjen bezobzirnom ženom, kao drogiran pauk kidao sve oko sebe, prekidajući odnose sa roditeljima i proverenim prijateljima i tako navukao na sebe omrazu čitave zemlje i dao povod i razlog da njemu i njegovoj ženi, njegovi oficiri, koji su mu se zakleli na vernost, sabljama okončaju život. Zbog toga, osim fanatizovanih obrenovićevaca, niko nije žalio. Stoga je, sigurno, i pukovnik Mišić, imajući u vidu omrazu u javnosti prema kralju Aleksandru, mirno primio njegovu pogibiju. Međutim, zaverenici nisu zaboravili da je on sa kraljem bio blizak, pa su - bez obzira na njegove stručne i moralne kvalitete - čekali pogodan trenutak da mu slome vrat.

Nenadani napad

Udarac je došao neočekivano od osobe od koje se nije nadao, od generala Mihaila Srećkovića, koga je Živojin Mišić cenio kao izuzetno časnog čoveka. Ranije je rečeno da je Mišić bio načelnik Štaba Šumadijske divizijske oblasti kada je njen komandant bio general Srećković i to upravo kada se kralj Aleksandar proglasio punoletnim i preuzeo vlast od kraljevskih namesnika. Takođe je rečeno da su obojica mirno primila proklamaciju o tom koraku kralja Aleksandra i, prema Mišićevim beleškama, korektno su obavestili trupe o tom činu. Međutim, neki anonimni doušnik da bi naškodio Mišiću, obavestio je generala Srećkovića da je njegov načelnik Štaba tobože obavestio kralja o njegovoj negativnoj reakciji posle prijema kraljeve pomenute proklamacije, te da je proklamaciju zgužvao, bacio pod noge, pljunuo i grdio Obrenoviće. O tome je Srećković ćutao sve do odlaska kralja Milana iz zemlje, odnosno do dana kada je postavljen za komandanta Aktivne vojske. Tada je Mišić primetio da se prema njemu Srećković ponaša hladno, pa je zatražio da izađe kod njega na raport da sazna razloge za takvo generalovo ponašanje. Srećković ga je dočekao sedeći, a na pitanje Mišića o uzrocima promene ponašanja prema njemu, Srećković je ponovio sadržaj dostave i rekao da je predao ministru vojnom tužbu za sudsko gonjenje potpukovnika Mišića i da ju je potpisao ka komandant Aktivne vojske i počasni kraljev ađutant. Pošto ga Mišić nije mogao uveriti da je to najobičnija izmišljotina, rekao mu je sledeće: "Gospodine đenerale, kada bi o meni neko tako nešto govorio, ja bi tu stvar sa njim raspravio revolverom, a ne tužbom", okrenuo se i izašao iz kancelarije. Posle dva dana, po naređenju ministra vojnog generala Dimitrija Cincara Markovića, napisao je odgovor na generalovu tužbu i kategorički zatražio da bude stavljen pod redovni vojni sud da se utvrdi ko je klevetnik:" Ja ili komandant Aktivne vojske general Srećković". Međutim, ceo predmet je otišao u arhivu, jer je i kralj podržao Mišića kome je rekao da se vrlo dobro seća njegove priče o korektnom prijemu proklamacije o njegovom preuzimanju vlasti. Svi upućeni su bili uvereni da bi Srećković izgubio parnicu, pa je - da bi se izbeglo da pukne bruka da je komandant Aktivne vojske general Srećković klevetnik - stvar prepuštena zaboravu. Čudno je bilo da je general Srećković posle sedam do osam godina od tog događaja podneo tužbu protiv potpukovnika Mišića. Na pitanje zašto to ranije nije učinio, odgovorio je da nije mogao da traži zadovoljenje na sudu sve dok se kralj Milan nalazio u zemlji budući da je Mišić bio njegov ljubimac. Na tom primeru Mišić je našao potvrdu narodne poslovice koja glasi:" Dva bez duše, treći bez glave".

Skandali

Upravo u vreme vladavine kralja Aleksandra dogodilo se više skandala ne samo u građanstvu nego i u vojsci. Upravnik Vojne akademije general stevan Pantić otpustio je iz XXVI klase 22 pitomca, među kojima i pitomca Bogdana Jovanovića koji je iz očajanja izvršio samoubistvo. Njegova majka, udovica umrlog činovnika, pokušala je atentat na generala Pantića, što je veoma uzbudilo čitavu javnost u zemlji. To je bio neposredan povod širem pokretu mlađih oficira u vojsci koji su zahtevali da se penzionišu stariji oficiri, prem kojima nisu gajili neprijateljstvo, već su smatrali da oni svojim načinom mišljenja i ophođenja u vojsci pripadaju prošlosti. Na martovskim demonstracijama trgovačkih pomoćnika, u martu 1903, upućena je vojska da ih rastera. Međutim, oficiri i vojnici su se veoma pažljivo odnosili prema demonstrantima, koji su u znak zahvalnosti i prijateljskog držanja uniformisanih lica, uzvikivali parolu:"Živela vojska"! To je bio znak da je uspostavljen bliski odnos između vojske i naroda i da su njihove ideje bile identične u želji da se ukloni autokratski režim kralja Aleksandra. To je bio znak da vojska, koja je izgrađivana kao oslonac režima, više ne stoji iza kralja kome se zaklela na vernost.

Posle tog prećutnog sporazuma između vojske i naroda, usledio je atentat na kraljevski par između 28. i 29. Maja, po starom kalendaru, koji su ubijeni u spavaćoj sobi u dvoru, za kojima takoreći niko nije suzu pustio. U atentatu su, pored kralja Aleksandra i kraljice Drage, iste noći ubijeni predsednik vlade general Cincar Marković, ministar vojni general Milovan Pavlović, prvi ađutant general Lazar Petrović - Lepi Laza i trojica mlađih kraljevih ađutanata i dva kraljičina brata. Atentatore je predvodio kapetan Dragutin Dimitrijević Apis, koji je slučajno ranjen za vreme upada u dvor.

Obrti

U vreme majskog prevrata Mišić je kao što je rečeno, bio na dužnosti komandanta drinske divizije oblasti u Valjevu. Vest o ubistvu kralja aleksandra i kraljice Drage uzbudila je javnost. Mada je Mišić bio u prijateljskim odnosima sa kraljem Aleksandrom, on je, kao i sav svet u Srbiji, video i osećao da je kralj, svojim neodmerenim postupcima u odnosima sa političkim strankama, čestim promenama vlade i spoljno-političkog kursa zemlje, suspenzijama Ustava i ograničenjem građanskih sloboda, a naročito posle ženidbe sa, kako se u javnosti smatralo, problematičnom udovicom znatno starijom od njega, Dragom Mašin, navukao na sebe odbojnost naroda i nepoverenje kod velikih sila. Takvim ponašanjem izazvao je nezadovoljstvo slobodoumnih političara i mlađih oficira koji su se okupili oko Đorđa Genčića i dogovorili se da ga nasilno uklone sa prestola i spase državu od propasti. Mišić je u vreme dvorskog prevrata , kao lojalan oficir, savesno obavljao svoje dužnosti komandira drinske divizijske oblasti.

Govorkanja o zaveri protiv kralja pratio je uzdržano zbog toga što je bio potpuno svestan njegovih grešaka i kao čoveka i kao vladara, ali ga je lično prijateljstvo, kao moralnog čoveka, prisiljavalo da ostane po strani. No, on je, međutim mirno primio vest o prevratu i sačuvao nerve uprkos javnim provokacijama nadobudnih pojedinaca ispred njegovog štaba u Valjevu. Štaviše, on je preduzeo sve mere da se sačuvaju mir i poredak u domenu njegove odgovornosti. Prva garnitura ljudi koja je preuzela vlast i posle prevrata, ne samo da nije imala primedbe na njegovo držanje, već mu je ukazala puno poverenje.

Posle smene na prestolu i izbora princa Petra Karađorđevića za kralja Srbije, za novog načelnika Glavnog generalštaba postavljen je generalštabni pukovik u penziji Radomir Putnik, koji se od oktobra 1896. Nalazio u "stanju pokoja" (penzionisan je) na osnovu Ukaza kralja Aleksandra po nagovoru kralja Milana koji mu se, naime, zamerio što je, pored ostalog, kao predsednik ispitne komisije za čin majora, na ispitu zbog neznanja oborio jednog kapetana, intimnog prijatelja kralja Milana, iako ga je kralj lično preporučio Putniku. Radomir je proveo sedam godina u penziji sa malim primanjima, tako da je muku mučio da bi prehranio porodicu. Posle ubistva kralja Aleksandra Obrenovića 1903, zaverenici su izabrali princa Petra Karađorđevića, Karađorđevog unuka za novog vladara. Tada je Putnik reaktiviran i unapređen u čin generala. Kao oficir izuzetnih sposobnosti i velikog ugleda u vojsci, Putnik je postavljen za šefa Glavnog generalštaba. Prilikom dolaska na novu dužnost postavio je kralju Petru uslov da za pomoćnika dobije pukovnika Mišića.

Kralj se složio, pa je Mišić došao u Beograd i ostao na novoj dužnosti od juna 1903. do marta 1904. kada je, bez valjanog razloga i obrazloženja, penzionisan. U svojim Uspomenama izričito je naglasio da nikada nije saznao razlog za prerani odlazak u penziju. A, razloga nije bilo. On je, jednostavno, bio žrtva tzv. zaveritelja, tj. onih koji su se kasnije pridružili pravim zaverenicima i atentatorima na poslednjeg Obrenovića, koji su ga oklevetali kao nepopravljivog obrenovićevca, kao nepouzdanog oficira od onih koji nisu imali hrabrost ni da pomisle ono što je Mišić "u brk" kazao kralju Aleksandru povodom njegove veridbe sa Dragom Mašin, zbog čega su i Kralj i Kraljica prema njemu zauzeli rezervisan stav. Ipak on je osumnjičen od zaverenika kao obrenovićevac, morao da ode iz vojske. Mišić se tako neočekivano našao na ulici bez dinara u džepu, bez pomoći sa bilo koje strane. Obeležen je kao "crna ovca", svi su ga izbegavali. Čak i njegovi đaci sa Više škole prolazili su pored njega kao da ga nikada nisu videli. Usamljen i bespomoćan, zapao je u materijalnu bedu: šestoro čeljadi u kući, najstarija ćerka Eleonora imala je 19 godina, Olga 18, sin Radovana 17, ćerka Anđelija 15, sin Aleksandar 13 godina. Ubrzo su dve starije ćerke prispele za udaju, a novca niotkuda. Prionuo je na posao i uspeo da sredi svoje predavanje iz strategije na Višoj školi i, uz pomoć jednog čestitog štampara, objavio obimno delo pod nazivom "Strategija". Od prodaje knjige zaradio je čistih 20.000 dinara. Ali, na nesreću, udružio se sa dvojicom takođe prevremeno penzionisanih oficira i sa njima nabavio iz Nemačke novu štamparsku mašinu. Planirali su da pružaju štamparske usluge. Ali, kako su bili nevešti u tim poslovima, a i mušterije su ih izbegavale kao "bivše ljude", sam poduhvat im je propao. Znatan deo novca zarađenog od prodaje knjige Mišić je uložio u taj promašeni posao i ponovo zapao u nemaštinu.

Dostojanstvo

U proleće 1907. pojavio se zračak nade da se Živojin Mišić iskobelja iz novčanih muka i popravi svoj neosnovano okaljani ugled u društvu. Pod pretnjom stranih država, vlada je smogla snage da, uz velike novčane naknade, penzioniše grupu starijih zaverenika, koji su ceo državni aparat držali pod svojim nadzorom. Smatrajući da su oni doveli na vlast novog vladara i vladu, ponašali su se kao stvarni gospodari u državi. Insistirali su da se u svim pitanjima državne politike poštuje njihova volja. Stavljanjem u penziju kolovođa zaverenika, vlada je mogla slobodnije da radi svoj posao i, pored ostalog, da vrati u službu sposobne ljude koji su bili odstranjeni zbog njihovog pritiska.

Tako je već u martu predsednik vlade Nikola Pašić pozvao pukovnike Živojina Mišića i Aleksandra Mašin u privatni stan na razgovor. Rekao im je da ih pozvao kao istaknute ličnosti suprotnih struja u vojsci, da se posavetuje s njima na koji način bi se moglo popraviti nezdravo stanje i otkloniti zategnuti odnosi u oficirskom koru koje su podgrevale pristalice i protivnici stare i nove dinastije. Mišić je porekao da pripada bilo kakvoj struji. Pašić je na to rekao da on o tome ne zna ništa, ali zna da ga "tako mnogi označavaju". Na kraju su Mišić i Mašin izneli zajedničko mišljenje i predloge o tome kakve bi korake trebalo preduzeti da se sredi stanje u vojsci. Pašić se složio sa njihovim mišljenjem i izjavio da će vlada "gledati da se upravo tako učini".

Zanimljivo je, međutim, da zaverenici nisu ispuštali iz vida pukovinika Mišića. Poseta predsedniku vlada obavljena je uveče, u potpunoj tajnosti,, ali već sutradan je u novinama izašla notica o tome da je jedan "bivši čovek", po mraku, ušao u kuću predsednika vlade. Iz toga se moglo zaključiti, što je još strašnije, da je i predsednik vlade bio pod prismotrom vođe zaverenika, koji nisu napuštali političku pozornicu ni posle penzionisanja.

U junu je Mišić pozvao na razgovor general Putnik, koji je u to vreme bio ministar vojni, i ponudio mu da se reaktivira. Mišić je pristao, ali uz uslov da mu se vrati pređašnji rang. Putnik mu je odgovorio da to ne može po zakonu, ali da će mu se kasnije rang popraviti, imajući pritom u vidu da je već bio pripremljen kraljev ukaz da pukovnici Mihailo Živković i stepa Stepanović, koji su i ranije bili po rangu stariji od Mišića, budu o Petrovaradanu unapređeni u čin generala. Međutim, Mišić je kategorično odbio ponudu da se vrati u službu, da mu starešina bude bilo ko od onih koji su ranije po rangu bili mlađi od njega.

Tako je Mišić sačuvao lično dostojanstvo i vratio se u svoju sirotinju. Godinu dana kasnije, sredinom 1908, posetio ga je stari prijatelj Ljubomir Radojlović i dao mu na zajam 15.000 dinara u zlatu kako bi podigao novu kuću na placu u Deligradskoj ulici broj 28. U novu kuću uselio se već prvog novembra. Od Uprave fondova dobio je zajam i vratio dug Radojloviću. Ali, uskoro je došlo vreme za udaju obeju kćerki. Nekako je, kako sam kaže, skrpio izvesnu sumu za udaju starije kćerke. Ubrzo, za udaju je pristigla i mlađa. Uprava fondova je nemilosrdno tražila uredne otplate. Pošto nije našao nikakav izlaz iz finansijskih nevolja, prodao je celo imanje u deligradskoj ulici radi isplate duga Fondu i udaje druge kćeri. Ponovo je ostao bez dinara.

Srpska pravoslavna crkva već godinama aktivno radi na rehabilitaciji ne samo četničkog pokreta[32][33], već i srpskih kolaboracionista iz Drugog svetskog rata, Dimitrija Ljotića i Milana Nedića.[34] 9. maja 2009. godine, na Dan pobede nad fašizmom, u Sabornoj crkvi u Beogradu je održan pomen saradnicima fašista Milanu Nediću, Dimitriju Ljotiću i njihovim pristašama.[35]

Četničke vođe, poput Draže Mihailovića, se čak počinju oslikavati na pravoslavnim ikonama unutar bogomolja SPC. Na ikoni u srpskom manastiru Nova Gračanica kod Čikaga, Ilinoj, u Dahau", prikazan je Draža Mihailović kao Hristov vojnik. Pored Draže i četnika piše: "Borci za veru protiv bezbožne vlasti". Draža Mihailović se takođe nalazi na kompoziciji "Nebeska Srbija", u crkvi svetog Jovana Vladimira u beogradskom naselju Medaković.[36]

Nasuprot tome, o partizanima i njihovoj borbi se redovno govori u negativnom kontekstu, a u ikonografiji Srpske pravoslavne crkve oni se satanizuju. Na fresci "Lažni episkopi i carevi" u manastiru Podostrog kod Budve prikazan je lik partizana, sa kapom na kojoj sija crvena petokraka zvezda, i sa užetom oko vrata pomoću kojeg ga demoni vuku u pakao. Mnogi smatraju da on predstavlja lik partizanskog vođe Josipa Broza Tita.[37]

Iz udruženja boraca NOB-a su prokomentarisali: Ne može biti Musolinijev i Hitlerov saradnik ravan sa onima koji su dali svoje živote u borbi protivu toga fašizma. To je neki revanšizam, to je neko podgrijavanje strasti, koje ne vode ničemu dobrome.[38]

Novi crmnički svetitelj simbolička je protivteža bratu, komunističkoj ikoni i profesionalnom revolucionaru

SV. LUKA VUKMANOVIĆ CRMNIČKI:
Svetac čije je posvećenje u Crnoj Gori izazvalo najveću medijsku pažnju. Sa detaljima koji bi oduševili i Endija Vorhola, oca pop - arta, i tvorca čuvene izreke da će u budućnosti svako biti slavan petnaest minuta. Naime, jedan podgorički dnevnik objavio je razgovor sa svetiteljevim sinom, u kojem se ovaj sada već starac, ali krepki starac, veoma ozbiljno pita: kako je to sada meni (i mojoj sestri) kada znamo da smo djeca jednoga sveca.
Više je razloga za ovakvo medijsko interesovanje povodom lika novog sveca. Naime, kao da je na sceni bila neka simbolička reverzija o kojoj bi Bodrijar (stari dobri Bodrijar) divno besjedio. Novi svetac je brat komunističkog revolucionara, ikone jugoslovenskog partizanskog pokreta Svetozara Vukmanovića Tempa. Čovjek je, u najkraćem, na nekoliko balkanskih prostora bio legenda - dizao je ustanke u Bosni, Makdoniji, južnoj Srbiji, pomagao Markosovim grčkim partizanima, bio određen da u slučaju sovjetskog napada 1948-49. godine vodi partizansku odbranu zemlje, u najkraćem, od svih jugoslovenskih komunista najviše se približio onome što će se kasnije zvati - profesionalnim revolucionarom. Detalj za starije čitaoce: u svojevremeno kultnoj predstavi "Oslobođenje Skoplja" Dušana Jovanovića, postoji scena kada Cigančić na ulici osionom okupatorskom vojniku koji ga uzgredno ćušne, ili nešto već slično, dovikne "Znaće za ovo drugarot Tempo". Neko je objašnjavao da su u Makedoniji za Tita čuli tek 1943, ali, Tempo je sve vrijeme bio "brend" za koji se zna i kome se vjeruje... Doduše, to je bilo vrijeme pogodno za nastajanje legendi, a ovaj hrabri i ne previše sofisticirani Crmničanin bio je, očito, "dobar materijal" za - mit. No, za sve vrijeme komunizma i Tempove polubožanske pozicije (Reževići, Memoari, impresivna kolekcija slika, danas Legat Milice Sarić - Vukmanović u Narodnom muzeju Crne Gore) malo ko je bio svjestan kakav je, u stvari, materijal za mit - Tempov brat, najnoviji svetac Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori.
Jerej dr Luka Vukmanović je bio jedan od onih sveštenika koji su do kraja pratili mitropolita Joanikija, i koji su na nedopustiv način poubijani od strane partizana u okolini Zidanog mosta. Tim povodom se i desila čuvena scena - koju je sam Tempo ne samo unio u Memoare, već i prepričavao u prigodnim televizijskim emisijama. Naime, kada je Luka zarobljen Tempa su nazvali iz vrha Jugoslovenske vojske i pitali ga što će da rade sa njim. Tempo je odgovorio "Što i sa drugima." A ovo je bilo jednako (bratskoj) smrtnoj presudi. Nije ovo jedino medijsko svjedočanstvo ove strašne crnogorske bratske storije. Tempo je, takođe u televizijskoj emisiji (Reževići, šum mora, ostarjeli i rezignirani revolucionar govori...) prepričao svoj razgovor sa majkom. Stara gospođa Vukmanović pitala je sina revolucionara što bi uradio sa bratom sa druge strane, ako ga sretne u ratu. Revolucionar je odgovorio da bi ga - ubio, a onda objasnio majci da ista jednačina važi i sa drugog kraja. "I on bi mene ubio, ako bi me sreo", kazao je crveni za crkvenog sina. A onda mu je majka, prepričavao je Tempo, rekla: "Kako god okreneš, meni je kuku."
Naravno, na sceni su i drugačije mistifikacije. Navodno su, prije Drugog svjetskog rata, braća po cijele dane u Utrgu raspravljala o "Braći Karamazovima" i Dostojevskom. Priča kaže da se Luka opredijelio za Aljošu, a Tempo za Ivana. Biće da novi "bogoslovi" i "bogougodni pisci i guslari" zapravo samo projektuju sopstvene infantilne književne fascinacije. No, tako i nastaju svetiteljska žitija. Kao ispis, kao rukopis generacija, kao suptilna igra projektovanja ključnih duhovnih pitanja svakog novog vremena... Palimpsest na kom je onaj prvi - najautentičniji, tekst više, zaista, nemoguće pronaći (i pročitati).
U odstupanje prema Zidanom mostu, u strahu od komunističkih represija, većina ljudi je vodila i svoju nešto stariju djecu. U Crnoj Gori su ostajale žene i nedoraslo potomstvo. Tako je i Luka poveo sina, Čeda, dok su kćeri ostale u Crmnici.
U jednom nedavnom novinskom razgovoru Vukmanović se prisjeća:
"Poslije pola sata tih prozivki otišao sam za kurirom tih kilometar-dva do štaba. Ove druge ljude ispod osamnaest godina su postrojili i njih su uzeli u partizane. U štabu su bile tri partizanke koje su kazale da su iz Crmnice, mada ih ja nijesam poznavao, niti se sad sjećam iz kojih su sela bile. Ponudili su mi večeru, ali se meni ništa nije jelo, jer sam znao da će Luka biti ubijen. Negdje oko pola devet uveče čuo sam plotune: serija plotuna, a onda pojedinačni revolverski hici. Znao sam da je moj otac ubijen i počeo sam da plačem... A onda su me poveli negdje oko deset sati da spavam u jedan salaš, bila je slama na spratu, sjećam se... Sjutradan su me rasporedili u četu. Negdje oko podne tražili su dobrovoljce i rekli su “za sahranu onih”! Ja sam znao da je Luka među njima i javio sam se, ali mi nijesu dozvolili. “Ti ne možeš i ne smiješ više da se javljaš.”!

--------------------------------------------------------------------------------
“Osvetnička” sakralizacija

Mitropolit Joanikije, svojim tragičnim krajem otvorio je prostor za ovu vrstu, ako ne zvuči grubo - "osvetničke" sakralizacije, gdje je, čini se, njega ta čast zapala prevashodno zbog činjenice da je on, među stradalim sveštenicima SPC u Drugom svjetskom ratu, bio najjači antikomunistički znak. Međutim, čini se da motivi za surovu i sramnu likvidaciju crnogorskog mitropolita od strane ideoloških fanatika kakvi su bili komunisti, ipak nijesu ležali u njegovoj vjeri - te, u tom smislu, on formalno nije stradao zbog svoje hrišćanske vjere, što je uslov za status sveštenomučenika, već prije svega zbog jedne sasvim građanske, privatne aktivnosti kakava je bila mitropolitova više nego tijesna ratna saradnja sa Italijanima i četnicima.

--------------------------------------------------------------------------------
Kako Tempa osloboditi simboličke krivice?

U novijim nastupima porodice i medijski veoma aktivnog svečevog sina, primjetna je tendencija da se Tempo oslobodi bilo kakve odgovornosti za smrt brata, a da se cijela stvar prebaci na komunističke prvake - Tita, Kardelja, Rankovića ili Đilasa, već prema potrebi. Kalkulacija je jednostavna, kako bi se u Crnoj Gori, reklo - bratstvenička. Osloboditi simboličke krivice Tempa, da ne bi, pored glavnog pozitivnog lika jedan Vukmanović bio i glavni negativni lik u ovoj svetiteljskoj storiji. Ili, kako je to jedan ugledni Crmničanin nedavno obrazlagao piscu ovih redova: "Vukmanovići su "najjači" u Utrgu, pa pošto su imali svog komunističkog sveca, sada im treba svetac za drugačije, postkomunističko vrijeme. I imaju ga. Istom strašću kojom su obožavali Tempa, obožavaće i ovoga." U najkraćem, to je Crna Gora.

Milica Spuzic | 05/02/2012 01:04

U vise navrata pisla sam drzavnoj komisiji ali bez odgovora. Dragoljub Draza Mihailovic NIJE streljan vec mu je oprosten zivot i u cinu generlpukovnika JNA umro je 10. aprila 1967. u Ljubljani gde je u prisustvu jednog clana porodice i najvisih slovenackih rukovodilaca i uz vojne pocasti i sahranjen! Komisija je imala samo jedan zadatak... da trazi i da ne nadje posmrtne ostatke titovog generala Draze Mihailovica!