Vuk Draskovic..crveno u crnom

http://www.spc.rs/files/u5/2010/8/sumad.jpg

http://ivinsvet.wordpress.com/2012/03/22/%D1%80%D0%B2-%D0%B8-%D0%BF%D0%B2%D0%BE-vs-nato/

Ne rugam se Srbima, narodu.. iz RSK, rugam se kukavickoj klero-cetnicoj bandi koja je sve obavila i rezirala , i nije ratovala ni sat vremane makar da ispuca arsenal,okacili su, gusle javorove o klin, i organizovala "bes te noge posra vas guzica" gurala se i utrkivala sa izbeglickim kolonama.. "da bude na celu kolone"..hm,hmm.. 3-4 dana pre "odsudnog momenta", je bezala ka RS i Srbiji, kako rece sofer koga su preticali.."odjenom svi imaju tablice, a nista ispod golfa cetvorke", su me pretical. Teorija i zlo, Mose Djujice i pripadjuce bulumente, o ulasku "ljutih krajisnika u Srbiju" i oruzano rusenje vlasti, nije uspelo, niti je kod naroda RSK bilo na umu !!

Nije slučajno to da, kada govorimo o osvajanju američkog Zapada, koristimo izraz WildWest, Divlji Zapad, obeležen nasiljem i anarhijom, gde je, uprskos tome, bilo moguće steći veliko bogatstvo. Ološ i banditi su dali svoj pečat ekonomiji tokom najvažnijih tranzicija u istoriji. Ovaavanturistička, beskrupulozna i nezavisna ekonomija uništila je prevaziđenu ekonomsku logikustare imperije iz koje su nastali novi sistemi moći. Otkriće Amerike donosi revoluciju na tlu tada jošneujedinjene Evrope, a oteto bogatstvo pretkolumbijskih civilizacija završava u rukama beskrupoloznih „konkvistadora". Danas se ekonomijom bavi ološ zato što se u društvu dešavajuduboke promene, kao nikad do sada. Kada sam, pre oko dve godine, počela istraživački rad za ovuknjigu, želela sam da dokažem kako je tranzicija iz komunizma u globalizam zapravo oslobodilamračne i skrivene ekonomske sile. Bila sam ubeđena da se radi o retkoj pojavi. Tokom istraživanja, proučavanja i razgovora, shvatila sam da ološ ekonomija delimično predstavlja ying i yang istorije.Ova snaga je uvek prisutna, stalno na oprezu, skrivena u naborima napretka. Analiza ekonomskihtokova pokazuje da ih političari kontrolišu tako što sklapaju strateške kompromise s novom elitomna vlasti. Tako je bilo do sada. I ništa ne upućuje na to da bi se ubuduće nešto moglo promeniti.Korupcija postoji u svim društvima, komunističkim i kapitalističkim. Ološ ekonomija podstičekorupciju na globalnom nivou. Tradicionalna korupcija je suzbijana putem sistema vrednosti, dok ološ ekonomija nameće raskalašan životni stil koji je, na duži rok, štetan za sve: dobitnike igubitnikesiromašne i bogate. U svim delovima sveta ološ ekonomija gospodari životom i smrću ljudi. USjedinjenim Američkim Državama hara ubica koji je još na slobodi. Zove se gojaznost. Četiristotine hiljada mrtvih godišnje, šesnaest odsto svih smrtnih slučajeva u SAD povezuje se sagojaznošću. Ironija sudbine je da se o ovoj epidemiji, koja je počela šezdesetih godina, javno govoritek od osamdesetih godina kada su ljudi počeli da razmišljanju 0 višku kilograma. Baš kada suAmerikanci konačno odlučili da omršave, postali su još gojazniji. Borba protiv gojaznostinametnula je nebrojene dijete. Masnoće su sistematski izbacivane iz namirnica i zamenjivaneugljenim hidratima visoke kalorijske vrednosti. Poznato je da se krave goje od žitarica, ali su -uprkos tome - police u supermarketima krcate namirnicama sa smanjenim masnoćama 1 povećanimugljenim hidratima, tako da kalorijska vrednost najčešće ostaje ista. Uverite se sami. Gojaznost se izSAD proširila na ostatak zapadnog sveta, pa sve do Azije, čak i do Afrike, gde se najbogatiji prepuštaju zapadnom stilu života. Potrošači uopšte nisu svesni da takozvani dijetetski proizvodinisu od pomoći, već da ih mogu čak i ubiti. Nameće se zabluda o eliksiru večne mladosti. Low fat,namirnice sa smanjenom količinom masnoća, često su puka prevara koju prodaju multinacionalnekompanije hrane, u saradnji sa preprodavcima i vladinim agencijama. Taj biznis vredi više milijardidolara. Gotovo svaki proizvod namenjen protrošnji ima tamnu stranu - ropstvo i pirateriju,falsifikate i prevare, krađe i pranje novca. Ološ ekonomiji najviše prija globalno tržište. Ološekonomija prodire i korumpira, iznutra narušava tradicionalne ekonomije. Kada kupujemo burmuod zlata iz rudnika u Kongugde nemilosrdni gospodari rata iskorišćavaju decu, a potom to zlato ilegalno prodaju u Ugandi salažnim sertifikatima beskrupoloznih preduzeća, mi, na neki način, takođe učestvujemo u privrednom kriminalu u Africi. A samo smo kupili venčani prsten. Uostalom, veoma malo znamo otajnim vezama, o međuzavisnostima složenog tržišta koje za potrošače tka paučinu od uobrazilje izabluda. Kao likovi iz filma Matrix, potrošači opstaju u svetu mašte, jer su ubeđeni u to da nema boljeg života od njihovog. I zašto da ne? Uostalom, ako dobro razmislimo, dostupne su nammogućnosti i prilike o kakvima naši očevi i dedovi nisu ni sanjali. Zahvaljujući medicini, životnodoba je sve duže, siromaštvo je smanjeno, a potrošnja je postala nova globalna zabava. Soping jenajdelotvornija terapija protiv dosade i depresije. Svakog dana nam stižu takve poruke. Ako želimoda vidimo šta se krije iza blistave fasade svakodnevnog života, prateći put onoga šta trošimo,otkrićemo, poput junaka iz Matrixa, da ekonomija planete doživljava krah. Ova knjiga se ne bavimračnom stranom proizvoda na policama supermarketa, niti lažima koje sistematski izgovarajureklameri večite mladosti. To nije priručnik protiv globalizacije, niti manifest za revoluciju potrošača. Knjiga je napisana pre svega zato da bi potrošači, dakle svi mi, mogli da saznamo štoviše o svetu u kome živimo i tumačimo ga na pravi način. To možemo učiniti primerima i pričom otome. Pokušaću da dokažem kako ekonomija ološa nije retka, već endemska pojava, mračna silakoja uvek vreba, utkana u genetski kod društva. Spremna da izađe na čistinu.Delimičnim uvidom u površne pojave modernog života, ne shvatamo pravu prirodu mehanizmaneodvojivog od istorije čovečanstva. Da bismo bolje razumeli prirodu ološ ekonomije, trebalo bi da počnemo od samih korena, pa sve do neprekinutog nadmetanja politike i ekonomije, podzemnograta koji obeležava čitav tok istorije. To je, dakle, knjiga o ugroženosti modernog sveta u komevladaju mračne ekonomske sile. To je opis paučine satkane od političkih i ekonomskih zabluda,napravljene svesno da bi se u nju uhvatili potrošači u virtuelnom svetu kojim upravljaju novi glavni junaci - ološ. To je knjiga o onome što je, konačno, samo poslednje poglavlje antičke istorije.Istorije koja nas primorava da se setimo kako je čovečanstvo, u sadašnjosti i prošlosti, uvek plaćalovisoku cenu za osvajanja o kojima govore udžbenici istorije.

Četnički pokret, kao što je rečeno, bio je sušta suprotnost ovom partizanskom psihološkom i etičkom modelu. U njemu gotovo da nije bilo intelektualaca, a kompletno njegovo rukovodstvo bilo je sastavljeno od oficira bivše jugoslovenske vojske srpske nacionalnosti. Oni su davali osnovni ton i kolektivnom i individualnom ponašanju tog pokreta. Tradicionalne karakteristike vojničkog mentaliteta bile su u srpskoj vojsci dovedene do ekstrema. Nebrojivi su primeri surovog i nečovečnog postupanja sa potčinjenima, osionosti i bahatog ponašanja, agresije i nasilja. A frustracija zbog nedovoljnog društvenog priznanja nakon trijumfalnog pohoda u Prvom svetskom ratu samo je u srpskom oficirskom koru dovela do kulminacije takvih tendencija. Zato je četnički pokret, sa svojom labavom organizacijom i velikom autonomijom lokalnih vođa, bio ona prava prilika da se sve te strasti nesputano ispolje i zadovolje, da se konačno radi šta se hoće.

Iz svih tih razloga osnovno obeležje četničkog pokreta bilo je nasilje i to nasilje individualnog karaktera u kome počinilac oseća veliko unutrašnje zadovoljstvo u tom činu. Četnički pokret je zato postao magnetski privlačan za sve agresivne i asocijalne osobe, utočište lokalnih siledžija, probisveta i kriminalaca. U njemu ima bezbroj primera sadističkog nasilja, mučenja žrtava, seksualnog zlostavljanja, klanja i drugog surovog ubijanja, naročito prema civilima i nemoćnim osobama. Ovaj nemoralan i neljudski karakter četničkog pokreta naročito se ispoljio u njegovom drugom nastupu na jugoslovenskoj sceni, u ratovima 1991-1995. Pokolji na Ovčari, u Srebrenici, kao i onaj 1943. u selu Vranić kod Beograda, nisu nikakvi individualni ekscesi, već sama suština četničkog pokreta.

Današnja Srbija je duboko podeljena na dva suprotstavljena tabora -- proevropski i antievropski i od ishoda njihove konfrontacije zavisi budućnost zemlje. U prvom su lako prepoznatljive neke osnovne vrednosti partizanskog pokreta i antifašističke borbe kao spojnice sa demokratskim snagama Evrope. Drugi tabor je bezuslovno privržen duhu i opredeljenjima četničkog pokreta, on je endemski nesposoban za ravnopravnu saradnju sa susednim narodima i državama, što mu automatski oduzima evropsku legitimaciju. Otuda njegov antievropeizam nije stvar političke taktike, već svesti da u Evropi nema mesta za njegova strateška opredeljenja i ciljeve.

Jasno je, dakle, da pomirenja četnika i partizana ne može biti, ni u istorijskom ni u političkom smislu, jer se radi o dva suprotstavljena kulturna modela. Te stvari se ne mogu prevazilaziti dekretima i proklamacijama. Kao što je rekao Ilja Erenburg "revolucija je proklamovala da su svi ljudi jednaki, ali im nije mogla dati jednaku inteligenciju". Zato dekret o izjednačavanju prava četnika i partizana, koji je četnički pokret usvojio u Skupštini Srbije, predstavlja samo još jedno njemu svojstveno nasilje.

Kada je reč o partizanskom pokretu, onda je njegova najupadljivija karakteristika bilo veliko prisustvo intelektualaca, naročito intelektualaca buržoaskog porekla. U Komunističkoj partiji Jugoslavije i njenoj omladinskoj organizaciji SKOJ-u manifestovao se onaj isti fenomen koji je uočen i kod svih drugih komunističkih, socijaldemokratskih, radničkih i, uopšte, levičarskih partija. Naime, to su nominalno bile partije radnika i seljaka koje su predvodili intelektualci, uglavnom poreklom iz viših društvenih slojeva. Komunistička partija Jugoslavije je čak pokušala da otkloni ovu anomaliju, pa su tako u statutu partije iz 1920. godine bili propisani oštriji kriteriji za prijem intelektualaca u partiju, ali je taj pokušaj ostao bez ikakvog efekta (* "Ne samo što su gotovo svi partijski forumi bili sastavljeni od intelektualaca nego su oni u pravilu vrlo brzo ulazili u njih, i tada, i u kasnijem razdoblju", dr Zorica Stipetić, "Osma konferencija zagrebačkih komunista i problem intelektualaca" u "Osma konferencija zagrebačkih komunista i razvoj KPJ-SKJ kao moderne partije radničke klase", NIŠRO "Vjesnik", Zagreb 1978, str. 373)

Uostalom, problem intelektualaca u partijama levice jedno je od najviše diskutovanih pitanja i u marksističkoj i u građanskoj teoriji i publicistici. O tome postoji obimna literatura, počev od klasičnog dela Roberta Mihelsa "Sociologija političke partije". Analizirajući motive intelektualaca, posebno buržoaskih intelektualaca, za pristupanje radničkim partijama, Mihels, pored ostalog, kaže:

"Može se tvrditi da većina mladih buržuja, proste duše u kojoj gori vatra dobre volje, pristupa socijalizmu ne iz želje za slavom ili za počastima ili za dobro plaćenim mestima, već samo iz jednostavnog razloga što moraju da učine taj korak da bi mogli da žive u miru sa sopstvenom savešću i da bi dali spoljni izraz sopstvenom unutrašnjem ubeđenju." (** Roberto Michels, "La sociologia del partito politico", "Il Mulino", Bologna 1966, str. 349)

Bilo kako bilo, činjenica je da se u Komunističkoj partiji Jugoslavije, SKOJ-u i partizanskom pokretu našlo skoro sve ono što je nešto značilo u intelektualnom životu tadašnje Jugoslavije. Lista intelektualaca u njima bila bi nepregledna, pa da se ograničimo samo na neka od najpoznatijih imena kao što su Ivo Lola Ribar, Koča Popović, Moša Pijade, Milovan đilas, Miroslav Krleža, Vladimir Nazor, Veselin Masleša, August Cesarec, Pavle Savić, Gojko Nikoliš, Branko Ćopić, Ivan Goran Kovačić, Ismet Mujezinović, Skender Kulenović, Meša Selimović, Vladimir Velebit, Kočo Racin, Mihailo Lalić, Božidar Jakac, Oskar Davičo, Oskar Danon, Vladislav Ribnikar i brojni drugi.

Ovaj sloj ljudi davao je osnovni ton kolektivnoj psihologiji partizanskog pokreta i poznatoj asketskoj partizanskoj etici, pa i samom revolucionarnom nasilju. To nasilje nikada nije bilo samo sebi cilj i nije predstavljalo dominantno obeležje partizanskog pokreta. Cilj pokreta bio je pridobijanje pristalica za ideje pokreta, a to se nije moglo ostvariti nasiljem, već samo ideološkim radom i ubeđivanjem. S druge strane, ono je bilo usmereno prema stranom zavojevaču i njegovim pomagačima i, u celini uzev, imalo je karakter legitimnog ratnog dejstva uz puno poštovanje pravila ratnog prava. To, dakle, nikada nije bilo individualno nasilje već nasilje pokreta i nikada nije bilo, osim u ekscesnim slučajevima, izraz lične želje za dominacijom i nasiljem, već izraz ratne nužde.

Faber je u Holandiji 1947. godine osuđen za zločine počinjene tokom Drugog svetskog rata, ali je 1952. pobegao u Nemačku, gde je bio na slobodi iako je bilo nekoliko pokušaja da bude izručen.

Za umešanost u 22 ubistva i pomaganje nacističkim okupatorima Holandije osuđen je na smrtnu kaznu, ali je presuda kasnije preinačena u doživotnu zatvorsku kaznu.

Njegova supruga je izjavila holandskom portalu de Nieuwe Pers da je umro u četvrtak u bolnici u Ingolštatu, gde je i živeo. Zvaničnik bolnice, koji je želeo da ostane anoniman, potvrdio je njegovu smrt.

Na listi najtraženijih nacističkih zločinaca Centra "Simon Vizental" Faber je na trećem mestu.

Nemačka je prošle godine treći put odbila zahtev Holandije za izručenje Fabera, koji je imao nemačko državljanstvo, a tužilac u gradu Ingolštat Helmut Valter je u januaru predložio da Faber služi kaznu u Nemačkoj.

Дана 9.5.2012 год у вечерњим часовима интерветна јединаца ухапсила је вођу организације Ултра Четници Бориса Кнежевића, због паљења заставе ДС, СНС, СПО, СПС, ЛДП, ЕУ и заставе Војводине на Равној Гори. Желимо да се вођа наше организције ослободи јер није урадио никакав злочин да би био ухапшен и тражимо од полиције да ухапсе праве лопове коју су ову државу покрали и уништили до краја! Слобода за нашег брата Бориса! слобода или смрт!!!

Srpski Mefisto bez koga ni konačna srpska propast neće doći



Međe Vuka manitoga



Slučaj Vuka Draškovića, novog lažnog cara Šćepana, mnogo je više klinički, a mnogo manje četnički, te tako danas potvrđuje tezu da je Srbija sigurna kuća i najbolja domovina populističkih hohštaplera bez morala i stida. Ovaj "osvetnik Kosova", "osvajač" severne Dalmacije, Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema, komandant Srpske garde koji se nikada tako nije predstavio, danas juriša na srpske barikade i poziva na novo porobljavanje Srba. Od siromašnog koloniste iz Hercegovine, zajedno sa svojom suprugom Danicom Drašković (iz siromašnog Bjelog Polja), postaće ubrzo gazda i gospodar. Opelješio je Beograd i Srbiju za nekoliko stotina stanova, lokala, vila, za desetine miliona evra. Njegov šurak Veselin Bošković ubijen je zbog pohlepe, a brat mu je Rodoljub zbrisao iz Srbije, nakon što je takođe opljačkao Srbiju za desetine miliona



Milica Grabež





Bivši novinar, bivši savetnik, a po potrebi raznih režima i cinkaroš, tribun, lažov, ministar, pisac, nevernik, vernik, komunista, antikomunista, Hrist i antihrist, šovinista i mondijalista, srpska sablja u Sandžaku, kosovski plačni Jeremija, i ko zna šta sve još u dosadašnjoj biografiji, Vuk Drašković danas "hrabro i odlučno" preporučuje obračun sa preostalim Srbima na Kosovu.

Na poslednjoj oktobarskoj sednici Glavnog odbora Liberalno demokratske partije, Draškoviće je pred svojim novim kompanjonom Čedomirom Jovanovićem doslovno rekao da je u Srbiji na sceni ponovo "1990. godina" i "plima ludila".

Onda je nastavio još žešće:

"...Ovog 9. decembra, opet će se glasati o budućnosti Srbije, ali u Briselu. Savet Evropske unije glasaće o onome što se uradilo u Srbiji do tog 9. decembra, rekao je Drašković. Mi nećemo dobiti status kandidata ako našu budućnost u decembru, kao što čine sada, trasiraju ljudi u čijim mozgovima rastu balvani...To su isti oni iz 1990. godine, isti akademici, pisci, mileševski crni anđeli, žurnalisti, mafijaši, koji su u međuvremenu dobili i podmladak...U kojoj se to šumi seku balvani na Jarinju? U istoj kao i oni u Kninu! Oni koji su govorili da se Knin brani u Tenju, sada govore da se Srbija brani na Jarinju!"

Je li to govorio onaj isti Vuk Drašković koji je u predvečerje strašnog krvoprolića potpaljivao upravo Srbe u Kninu i hrabio njihovu "balvan revoluciju"? Je li to onaj isti Vuk Drašković koji je na osnivanju nacionalističkog društva "Sava" (preteče Srpske radikalne stranke i Srpskog pokreta obnove) u Novoj Pazovi 6. januara 1990. godine pretio da će srpski Knin, srpska Kostajnica, srpska Lika, srpski Dvor na Uni, srpski Karlovac, srpski Ogulin i sve ostalo čega je mogao da se seti, postati deo "srpskih zemalja", milom ili silom?

Ko ga dobro poznaje, nije mu teško da odgovori na ta pitanja...

Ovaj bezumnik, koji je crtao "šarene mape" Bosne i Hercegovine i donosio ih rušitelju Jugoslavije Stjepanu Mesiću na "autorizaciju" (pa mu je Mesić podrugljivo rekao: "...Nacrtaću Vuče i ja tebi jednu!"), danas, 2011. godine, javno se udvara Čedomiru Jovanoviću, sve gadeći se "akademika, pisaca, mileševskih crnih anđela, žurnalista i mafijaša", kao da ih nikad nije poznavao, kao da nije svoj bestidni pohod počeo upravo sa tim istim "žurnalistima", patetičnim pesnicima, akademicima i ljubiteljima slavskih kolača i mileševskih anđela.

Ali, ima nas nekoliko iliona koji se i njega gade. To su oni "evroljubi" kojima se prikrao u poslednje vreme, uvidevši da sam na izbore ne može jer je politički mrtvac.

U knjizi "Zloupotrebljene institucije - Ko je bio ko u Srbiji 1987-2000", koju je izdao "Fond Biljana Kovčević Vučo", Drašković je "i bezbednosnih razloga" zaobiđen u širokom luku.

Sujetan do neba, kakav je inače, zavijao je po novinama da ga nigde nema:

"...Nema ni reči o decenijskoj borbi SPO i demokratske opozicije protiv režima Slobodana Miloševića. Tako se u knjizi ne spominjemo ni SPO ni ja kao organizatori 9. marta 1991, nema ni reči o mom hapšenju. Vidovdanski sabor 1992. ne spominje se, kao da nije ni postojao. Nema ni junskih demonstracija 1993. niti hapšenja i prebijanja Danice i mene, iako je na taj događaj reagovao ceo demokratski svet. Nema koalicije Zajedno i njenih tromesečnih demonstracija 1996. i 1997. Nema ni slova o zločinu na Ibarskoj magistrali 1999, kao da se nije ni dogodio. Ne pominje se ni osnivački sastanak DOS-a u Srpskom pokretu obnove. Takođe se ne spominje ni budvanski atentat na mene u junu 2000. godine ..."

Pogodilo ga je to što je u knjizi "slavnih levih autora", u političkoj karijeri bio samo dva meseca potpredsednik Savezne vlade 1999. i "ništa više". Nema čak ni "dijagnoze" da je "bolestan čovjek", koju mu je bivši prijatelj, episkop Amfilohije Radović očitao nedavno, povodom sramnih izjava o Kosovu.

Kakav može biti čovek koji se ovako i ovoliko angažovao u svakoj nesreći Srba u poslednjih četvrt veka i više?


Bivši čovek i njegova prošlost



Samo dvadesetak godina ranije, slao je Vuk Drašković svoju paravojnu formaciju, svoje tek formirane "gardiste" sastavljene od uličnih fajtera, nedokazanih sportskih šampiona i mase lumpenproletera, da izginu ako treba samo da odbrane volju za samostalnost Srba u Hrvatskoj, i njihovo pravo da svoje nove granice nacrtaju upravo "balvanima" i sličnim barikadama.

Mada je od tog suludog i strašnog vremena do danas proteklo mnogo vode bratskim rekama Savom i Drinom sa pritokama, ali i mnogo krvi, i uzvodno i nizvodno, Vuku Draškoviću nije na pamet palo da makar negde položi venac tragičnim herojima ništavila, u koje ih je on lično oterao, svojom otrovnom ideologijom.

Na takve parastose odlazi samo mitološkom linijom svakog dinaroida, od Slavije do Terazija i Trga Republike. Sve van Beograda za njega je uvreda. Danas se otvoreno stidi onih koji su ginuli za njega i zbog njega, a jednom godišnje obilazi samo spomenik Knezu Mihailu i polaže venac u znak sećanja na poginulog mladića, Branivoja Milinovića, koji je pao od revolverskih hitaca požarevačke policije 9. marta 1991. godine, ali na sasvim drugom mestu, u bivšoj ulici Maršala Tita (danas Kralja Milana).

Zašto Drašković "žali" za Milinovićem na pogrešnom mestu? Ko ga dobro poznaje, za njega je dobro mesto samo ono gde on može da napravi svoje političko pozorište, ono koje mu nudi maksimum mogućnosti za ličnu promociju, a to je u ovom slučaju Trg Republike, i spomenik Knezu Mihailu.

Tamo, preko puta, tog 9. Marta, popeo se uz odobrenje bivše direktorke Narodnog pozorišta Vide Ognjenović (koja nikad nije ušla u njegovu stranku nego je i onda bila i danas je u članstvu Demokratske stranke), a onda je, sedeći na balkonu, sa mikrofonom u jednoj ruci, cigaretom u drugoj, i nogama ležerno prekrštenim, komandovao "juriš" proleterima grada Beograda i pridošlom narodu iz unutrašnjosti.

Da, istina je, video je ovaj neoboljševik sebe kao novog Lenjina i Trockog (samo je tu ideologiju i poznavao), a narod kao jednu upotrebljivu masu ka višem cilju. I nije se mnogo ustručavao da to i saopšti. Njegova prostačka poimanja "velikih sila", njegovo razumevanje američke moći, njegova mizerna apologija svega što je zapadnjaštvo kao vojno-politička strategija donelo Srbiji u poslednjih pola veka i više, najobičnija su kafanska naklapanja polupijanih „poznavalaca materije".

Njegova „dela književna", nikad ni u jednoj književnosti ne bi bila istinski književna. Njegov politički "testament" bolje da ne ostavlja nikome, jer, tu je reč o retorici koja pripada političkoj filozofiji nepismenih seljaka iz Hercegovine sa početka XX. veka.

Ali, kao u inat svemu što se kosi sa zdravim razumom, Drašković koji je bio jedan od ključnih potpaljivača ideološke, verske i nacionalne mržnje u nekadašnjoj Jugoslaviji danas je evroatlanski tribun sa "preporukom" višestruko kompromitovanog novinara agencije Tanjug i savetnika osvedočenih komunističkih dinosaurusa, do kojih funkcija pošten čovek nije mogao doći bez debele veze ili još debljeg zalaganja drugova iz ondašnjih službi bezbednosti.

No, Drašković je u tim okolnostima bio nešto sasvim treće...



Službin pevač za javne namene



Zavrbovan još kao student (sa kodnim imenom "Prenj"), bio je dika i ponos jugoslovenske UDBE, službina kreacija od glave do pete, spreman na sve samo da nahrani svoju bolesnu sujetu, da reši svoje dinarske komplekse i pokori i leve i desne oko sebe, te da se konačno kao čovek udomi u gradu Beogradu, tom mitskom okupljalištu ambiciozne sirotinje, prevaranata bez stila i čitavih seoskih zadruga, od Crne Gore pa do Banije i Like.

Bio je dobar pisac samo za onoga ko nije pročitao ništa ozbiljnije od njega samoga. Na žalost, mnogima je sa njim književnost i počela i završila...

Nastanio se Vuk Drašković, još osamdesetih godina, u srca i duše naivne mase željne promena, gladne istine o Drugom svetskom ratu, izluđene od decenija raznih komiteta i centrala, i tu je ispustio svoju ideološku otrov, kopajući po ranama iz Drugog svetskog rata.


Drugi ginu, Vuk ratuje iz kabineta



Pokrivajući sebe promocijom četnika i kralja, gde je god postojala nesloga, i podela na mi i vi on je to vešto znao da iskoristi. Tamo gde je stigla njegova ideološka baklja, gorele su kuće i proganjani su ljudi, ubijano je sve što se miče.

Mada je lično slao razne dobrovoljačke formacije da ginu u Hrvatskoj ranih devedesetih godina, nikad ga nijedna pravosudna institucija ni u Srbiji ni u Hrvatskoj, pa čak ni u Evropi, nije pozvala makar na informativni razgovor zbog huškanja na rat i formiranja paravojnih formacija.

Tek kad je u ratnom okršaju poginuo Đorde Božović Giška, ali i mnogi drugi manje znani, postalo je jasno da to Drašković direktno u smrt šalje sve same "državne neprijatelje", zapravo mučenike sa margine, ulične heroje koje su ondašnje bezbednosne službe višestruko zloupotrebile...

Fenomen Vuka Draškovića ne bi ni nastao da upravo te službe u njemu nisu videle idealnu opoziciju Slobodanu Miloševiću. Onako epski tragikomičnog, sa jednom iščašenom psihologijom, bio je idealan za pokazivanje "kako ne treba". Čak toliko idealan da je mogao i osvedočeni autokrata kakav je bio Milošević, da sebe predstavi kao razumnu i liberalnu ličnost.

Bolje opozicije od Draškovića, Milošević nije moga ni da zamisli! Sve dok je on bio opozicija, Milošević je bio realna vlast. Pokazaće to i događaji uoči vanrednih izbora 2000. godine, kad je posle deset godina formirana prva opoziciona koalicija bez učešća njegovog Srpskog pokreta obnove. Bez njega i njih, pobeda je bila izvesna. Ona se i desila upravo zato jer su mesecima ranije sve obaveštajne službe Zapada informisale i Zorana Đinđića i Vojislava Koštunicu, i neke druge opozicione lidere, da sa Draškovićem rušenje Miloševića nije moguće.

Mnogo ranije, na takozvanom Vidovdanskom saboru Srpskog pokreta obnove 1992. godine, kad je Drašković imao najveću kritičnu masu sledbenika na ulici, kad su iz te mase dolazili poklici: „...Sad Vuče, sad ili nikad!", ni on ni Milošević nisu dozvolili da se ponovi 9. mart 1991. godine, koji se u jednom momentu oteo čak i njegovim kreatorima, te je bezbednosni aparat morao biti pomognut svojim vernim saradnicima, pevačima, glumcima i javnim klovnovima svih fela, završno sa neokupanim nadripesnicima iz nekad slavne ulice Francuska broj 7, iz nekad, takođe slavnog Udruženja književnika Srbije.

Njihovu, ali i slavu Akademije, Crkve, Univerziteta i svega što je do tada bilo makar delimično slobodno i misleće, podelili su među sobom Vuk Drašković i Slobodan Milošević. Ondašnji Srpski pokret obnove, i ondašnja Socijalistička partija Srbije. Sve je bilo na pola...



Ova bratska ljubav u neviđenoj medijskoj mržnji koju su priredila dva Frankeštajna, jedan lažni levičar a drugi lažni desničar, odnela je milionima ljudi dvadeset godina života, imovinu, perspektivu, pamet i dušu potomaka, kulturnu, ekonomsku i demografsku pustoš, zao glas u svetu, i na Istoku i na Zapadu...Posledice Vukovih zavijanja po gradovima i selendrama Srbije i danas traju. Ništa manje nego što traju posledice Miloševićevog ognja i mača.

Takav Vuk Drašković, nakon svega što je učinio na štetu Srba i Srbije (sve slaveći i državu i naciju) bez imalo uvijanja kaže:

"...Posvađajte te predsednike opština dole koji se protive nezavisnom Kosovu, kako bi se privelo kraju to pitanje...". Isto kao i na početku svoje štetočinske karijere, Drašković uvek igra na kartu srpske nesloge, jer je kao najopasniji virus: gde se nastani tu i razara, dok ne uništi...


Nazad u partizane



Povratak Vuka Draškovića "na levicu", samo je još jedna od njegovih neverovatnih prevara. Posle više od četvrt veka njegovog razmatranja četničkog pitanja, posle tragikomičnih uloga u kojima je službeno bio, kao da je jedva čekao da se prikrade nekoj stranci sa što više crvene boje u pozadini, pa mu se Liberalno demokratska partija Čedomira Jovanovića nekako učinila najpogodnijom za neku željenu političku firmu sa kojom može da opstajava u javnosti, i to u ulogama otpadnika i pokajnika, ali pre svega preobraćenika (u ovom slučaju, revidirca, onoga ko je odlučio da se popravi i vrati staroj ulozi proverenog komunističkog kadra).

Tako je Drašković konačno došao u elitno udbaško društvo, rame uz rame sa još vrlo živim i vrlo aktivnim batinašem sa Golog otoka, Jovom Kapičićem, a blizu fondova britanskih obaveštajnih službi kojima se danas Jovanović služi kao što se i on služio devedesetih godina, sve dok je koristio kao faktor masovnog izluđivanja.

Nove generacije ne pamte kako je taj i takav Vuk, čim je malo zacvilio u Miloševićevom zatvoru, odmah oslobođen, kako je napisao jedno pokajničko pismo zloglasnoj "crvenoj veštici" Mirjani Marković, i kako je posle toga bio na razgovoru "kod predsednika", nakon čega je novinarima saopštio neverovatno otkriće, da je "g. Milošević jedan šarmantan čovek", a kasnije sa svojom strankom postaće i njegov koalicioni partner.

Mračne devedesete donose Srpskom pokretu obnove i Vuku Draškoviću ogroman novac, stanove, poslovne prostore, a istaknuti članovi i simpatizeri njegove stranke i njegove najbitinije udvorice, članovi šire i uže familije, postaju jedinstveni na udarničkom poslu masovne pljačke Beograda. Dolazak SPO na vlast u glavnom gradu, bio je nalik okupaciji Turaka janičara i njihovom prirodnom pravu pobednika na pljačku propisanu šerijatom.

Čim je pokojni Zoran Đinđić sa Demokratskom strankom postao realna opasnost za Srpski pokret obnove u Beogradu, Drašković kreće u kampanju protiv njega, nazivajući ga najružnijim imenima, poredeći ga sa najgorim štetočinama, lihvarima i kriminalcima. Đinđić je samo tri meseca bio gradonačelnik, a onda ga je Danica Drašković, uz pomoć SPS-a, smenila i postavila Spasoja Krunić. U tom tragičnom vremenu Danica je, sa svojim bratom Veselinom Boškovićem, koji je bio direktor Direkcije za izgradnju grada, otela od građana preko hiljadu stanova i lokala i podelial ih svojim setrama, zetovima, sestričinama i rodbini iz Bjelog Polja i svojim mnogobrojnim ljubavnicima, koje je menjala kao čarape. Vuku nije pala na dušu ova smena, i nije mu zasmetalo da mu oda počast kad je ubijen, i da biranim rečima govori sve najlepše o čoveku koga je iskreno doživljavao kao neprijatelja i koga je mrzeo.

Nije Drašković ni prvi ni jedini "dinaroid" koji se rano dokopao Beograda , i koji je počeo sa Moskvom i komunizmom a završio sa NATO paktom i Vašingtonom. Ali, ono po čemu se on razlikuje od ostalih je njegova spremnost da stalno iznova kreće u priznavanje tuđih istina, tuđih ideologija i promociju tuđih laži.

Ali, biće da ponešto i zna "iz prve ruke", posebno od kad je i zvanično "pomilovan" na svečanosti u sred prostorija službe državne bezbednosti (BIA). Tako je o razlozima za sukob Srba i KFOR.-a na Jarinju 27. septembra 2011. godine, jedini u javnosti izneo "svoja saznanja", skoro precizno citirajući bitne delove internih razgovora domaćih bezbednosnih službi na ovu temu. Sve govori da su mu "drugovi iz službe izašli u susret"...



No, ne liči na Vuka i njegovu olinjalu ćud da verno tumači službine "spise i pisma", nego da pre njih nešto kaže. Tako je u nizu ovogodišnjih ispada na razne teme, prvi požurio da na centralnoj bosanskohercegovačkoj televiziji kaže kako je hapšenje penzionisanog generala Armije BiH Jovana Divjaka u Austriji po srpskoj poternici sramno, da je Divjak samo branio Sarajevo i da je zbog toga za one Srbe koji su etiku učili od Slobodana Miloševića izdajnik i zločinac.

Da je ovo kazao neki u ratu postradali Sarajlija, ali Vuk Drašković...


Vuk dlaku menja, ali ćud ne menja



Kad se saberu sve epske prevare i sve nacionalne mitomanije koje je on lično vulgarizovao, nema nikave sumnje da je Vuk Drašković bio iznad svojih mogućnosti Jer, sa Vukom su stvari uvek bivale delikatnije: on je od "crvenog Vuka" koji je igrao Kozaračko kolo u Studentskom gradu u Beogradu 1968. godine u slavu Josipa Broza Tita i još više socijalizma, postao jedan folklorni nadričetnik koga se gadila većina preživelih vojnika Jugoslovenske vojske u otadžbini.

Poznata je stvar da mu je buduća supruga Danica Drašković, koja je za razliku od njegovog partizanskog "pedigrea" došla iz četničke kuće, i da ga je to Kozaračko kolo koštalo njenog prezira. Tek kad je shvatio da je put do njenog srca popločan kokardama, skrenuo je ideološki, što iz ljubavi prema njoj što po potrebi službe.

Od tada pa sve do formiranja prve Miloševićeve opozicije bez Vuka (koalicija DOS) "faktor Danice" u njegovom javnom biću bio je ravan faktoru Mirjane Marković u životu Slobodana Miloševića. Ako ne i više od toga...

Tu i faktor brojnosti rodbine Danice Drašković koja je bila i ostala znatno superiornija u odnosu na Vukovu rodbinu. Kad se desila "Ibarska magistrala" i izginuće Draškovićevog obezbeđenja, istraga je pokazala da je neko iz "ubilačke službe", komunicirajući verovatno sa pretpostavljenim, izgovorio sledeću rečenicu: "Đubre je živo", ili nešto slično, što je kasnije išlo u prilog tezi da je meta likvidatora najverovatnije bio brat Danice Drašković, Veselin Bošković, a ne Vuk. A zašto, odgovoriće neka druga vremena.

Ipak, prateći tezu o ogromnim mahinacijama u Beogradu sa poslovnim i stambenim prostorom koje je sprovodio lično Veselin Bošković kao direktor te ustanove (u vreme kad su janičari Srpskog pokreta obnove doslovno opljačkali glavni grad), verovatnoća o "sukobu interesa" sa nekom malo opasnijom grupacijom unutar režima i oko njega je stoprocentna. Odatle pa do planiranih ubistava na Ibarskoj magistrali nije bilo daleko. Tu samo Vuk nije bio planiran.

Vuk citira Ničea: Vratiću vam se opet!

Uoči bombardovanja 1999. godine, naglo je iz Miloševićevog aparata došla naredba da film "Nož" rađen po istoimenom romanu Vuka Draškovića, bude skinut sa filmskog i televizijskog repertoara. Jer je to bio projekat snimljen parama tadašnje vlasti, kako bi Vuk dobio "zalogaj", da ne zavija po trgovima srpskih gradova, nego da uđe u koaliciju sa Socijalističkom partijom Srbije, što je brže-bolje i učinio. Tako je Srpski pokret obnove zajedno sa Srpskog radikalnom strankom činio većinu u tadašnjem parlamentu, ali Miloševićeva vlast, njegovi zakoni i njegova politika nijednog momenta nisu došli u pitanje. Naprotiv, bilo je to doba apsolutne političke idile, jedne neviđene harmonije zla, koja je na kraju i dovela do 78 sudnjih dana u kojima je "Milosrdni anđeo" NATO pakta tukao Srbiju sa nebesa.

Upravo u takvim okolnostima, Vuk Drašković postaje, ni manje ni više nego potpredsednik ondašnje savezne Vlade. Tu je funkciju "dužio" od januara do aprila 1999. godine. Zašto je to tako bilo, potrudio se on sam da objasni, tvrdeći kako je bio ucenjen da je s tog mesta (potpredsednika Vlade) spasao mnoge živote od režima koji je bio spreman da ratno stanje iskoristi za konačan obračun s političkim protivnicima:

"...Da sam odbio, a bombe počele da padaju na Srbiju, svaki smećar na ulici imao bi odrešene ruke da me ubije", pravdao se Vuk. No, ako je na tako neobičan način i u tako kratkom roku (januar-april) bio "uhapšen", pravo je pitanje ko se koga odrekao posle samo tri meseca provedenih na tako visokom položaju: on Miloševića ili Milošević njega?

Ubrzo, već 2000. godine, postaće jasno da Zapad neće kompromitovanog Draškovića, da je čak jedna američka obaveštajna službe o njemu napisala najgore moguće izveštaje kao o čoveku koji je "primitivni nacionalista, pompezna budala, umišljeni idiot, nestabilna ličnost, nepouzdan čovek" i slično. Čak je i film po njegovoj knjizi "Nož" razmatran kao delo koje podstiče najgoru versku mržnju i ksenofobiju. Kada je film Nož prikazan posle bombardovanja, svetski mediji su javili da je film najveće smeće koje je snimljeno u kinematografiji. A autor Noža se predstavljao, tada, kao Veliki Srbin!

Tako je stavljena tačka i na njega i na Srpski pokret obnove kao remetilački faktor koji se našao na putu demokratskim težnjama Srbije, i koji je koristio samo Slobodanu Miloševiću i njegovom režimu. Čim je usledio politički pad Vuka Draškovića, pao je i Milošević. Bivši dopisnik državne televizije Grčke Nikos Pelpas, još je 1994. godine filozofski utvrdio da su Milošević i Drašković "jedan drugome alibi za sve što čine ili ne čine".

No, ako je neko pomislio da će nove decenije novog milenijuma proći bez Vuka Draškovića, očito se grdno prevario. Njegova novija pisanija, poput knjige pod naslovom "Meta", u kojoj on sabira, množi, deli i oduzima sve što mu se do sada dešavalo, počinje mišlju slavnog nihiliste Fridriha Ničea: "I tek kad me se budete svi odrekli, vratiću vam se opet!"

I zaista, ulaskom u koaliciju sa Liberalno demokratskom partijom, Drašković nije promenio čak ni budžet, niti svoju suštinsku ideologiju koja je, eto čuda, ponovo anacionalna, leva i komunistička! Naravno, nije greh biti levičar, naprotiv, ali posle skoro dve decenije četnikovanja...

Nema nikakve sumnje da je Mefisto Vuka Draškovića, od njega tri godine starija supruga Danica Drašković. Ona je sa 40 godina života proglašena za invalidskog penzionera, zbog ''duševnih poteškoća''. Vuk nije mogao ni u toalet otići bez njenog odobrenja, ona je raspolagala porodičnim budžetom. A kada se bacila na politiku, Vuk je svirao po njenom dikatu. Samo je aminovao njenoj pohlepi da opelješi Beograd. Daničine sestre dobile su po desetinu stanova, lokala, primile veliku apanažu... Njen rođeni brat Veselin Bošković, kada je likvidiran, ostavio je iza sebe, u vlasništvu, na svoje i ime žene i dece, preko trideste stanova! Sa topčiderskog groblja prenet je u Crkvu na Vidikovcu, jedini je Srbin čiji grob je u crkvi, što je suprotno kanonu. A Veselin je, inače, bio atesita!

Osim vile u ulici Beogradskog bataljona 117 u Beogradu, Draškovići imaju i nekoliko stanova u Budvi i drugim gradovima...

Ako dođe do promene vlasti, klan Draškovića i Boškovića dobiće hiljadu godina zatvora, a njihova imovina, ako se zapleni, pojačaće srpski budžet za stotinu miliona evra...





Izabrane zgode i nezgode Vuka Manitoga





Vuk Drašković 2007. godine napada Ahtisarijev plan za Kosovo



"...Tretirajući danas Srbiju kao državu čije su granice od paučine... Vašington i Brisel otvaraju vrata za slične presedane širom sveta... Zbog toga Ahtisarijev predlog nije dinamit namenjen samo Srbiji...Sve to što predviđa Ahtisarijev plan bilo je predviđeno i dosadašnjom Rezolucijom 1244, pa je ispalo da je zapisivano na ledu i prinošeno vatri. Zbog toga misija SB mora da poseti enklave na Kosovu i da se uveri u tragični položaj jednog naroda, kao i u to da standardi zagarantovani Rezolucijom 1244 nisu ispunjeni. Zbog toga je Rusija u pravu kada postavlja pitanje zašto suspendovati Rezoluciju 1244 pre nego što njene odredbe budu ispunjene..."





Vuk Drašković 2011. godine predlaže: od Svete srpske zemlje stvoriti Sveti srpski komšiluk!



"...Treba prihvatiti da je Kosovo najbliži i posebni komšija Srbije i sa njim održavati slobodne ekonomske, trgovinske i druge odnose, na sličan način na koji su te odnose imale dve Nemačke države ili kako ih danas imaju Kina i Tajvan...."





Neki drugi Vuk, priča drugu priču



"...Gubitak Kosova značio bi kraj Srbije, ali bi to značilo i kraj za celu Evropu i za Ameriku takođe. Gubitak Kosova za hrišćanski svet danas, bio bi teži udar nego gubitak Konstantinopolja 1453, jer je bombardovanje Kosova bombardovanje Hrista, pošto se na Kosovu nalazi hiljade crkvi i manastira i nebo nad Kosovom je hrišćansko nebo..."





Da zažmurimo ceo život



"...Slobodan Milošević će vladati dok je živ, ako se bude čekalo da ga svojim konceptom sruši lider DS-a Zoran Đinđić. Na mitingu Saveza za promene, Đinđić je, nikoga ne konsultujući, saopštio novi zahtev - da zažmurimo dve nedelje i posle toga Miloševića više neće biti na Dedinju..."





Rukoljub



"To nema nikakve veze sa politikom. Ja sam se ponašao kao srpski džentlmen."

Ovako je Vuk Drašković, odgovorio na pitanje novinara zašto je poljubio ruku Medlin Olbrajt, onu ruku koja je potpisala zločinački akt agresije na Srbiju.





Uoči razliku



"Razlika između terorizma Slobodana Miloševića i 'demokratije' Đinđića i Koštunice je razlika između streljanja i vešanja."



Nigdina



Sad smo na pauzi za kafu. Na Kosovu smo bili pola koraka od pobede, uzmakli smo unazad i sad smo nigde.



Vuk Drašković, ministar spoljnih poslova SCG, 01. novembar 2004.



Partnerstvo za slugeranjstvo



Mislim da ćemo veoma brzo, uz zgodnu formulaciju, koju ne bih hteo da obelodanim, bezuslovno postati polučlanica Partnerstva za mir, sa realnim izgledom da u 2007. uđemo u NATO.



Vuk Drašković, ministar spoljnih poslova SCG, 01. jul 2005.



Sveti Vuk Drašković i vernici



Na ikonostasu crkve Svete trojice u Trsteniku naslikan je sveti Luka, ali je umesto lika ovog sveca, naslikan lik Vuka Draškovića. Ikonostas su restaurirali Ana i Ivan Veličković u vreme najvećeg udvorištva "lideru SPO".



Kosovski osvetnik bez alata



Kad je kao novinar Tanjuga 1979. godine boravio na Kosovu, jednoj lepoj koleginici, prištinskoj Turkinji Driti, Drašković je pripretio svojim ljubavnim aspiracijama pa je potegao epske metode: "Drita, čuvaj se, večeras svetim Kosovo!"

Samo desetak godina kasnije, Drašković je srpsku javnost obavestio da će „...Šiptari Kosovo osvojiti k..cem", misleći valjda na enormno veliki prirodni priraštaj Albanaca u Srbiji.



Vuk i veronauka



Početkom 1988. godine, u porti manastira Ljubostinja, tek što je naučio da se krsti, Vuk Drašković u društvu Milana Komnenića, pisca Danka Popovića i još nekoliko njih, uči i kuma Vojislava Šešelja kako da se prekrsti po pravoslavnom obredu.









Hrvatska hronika Vuka Draškovića (ispratio "Jutarnji list")



Sva nesreća u Jugoslaviji potječe od Hrvata (1990.)

Greška je počinjena još 1918. što smo uopće stvorili Jugoslaviju (1991.)

Jugoslavija je najbolje rješenje i za Srbe i za Hrvate (1991.)

Knin, Baranju i Vukovar treba pripojiti Srbiji (1991.)

Vukovar i Dubrovnik su najveća sramota Srbije, ali ujedno i najveća srpska grobnica u ovom ratu (1993.)

Knin, Baranja i Srijem pripadaju Hrvatskoj (1995.)

Hrvatski secesionizam razbio je prvu Jugoslaviju, a glavni je detonator razbijanja i ove Jugoslavije (1991.)

Jugoslaviju ne ruše ni Kučan ni Hrvati, Milošević ruši Jugoslaviju (1991.)

Kosovo može biti neovisno, samo ne može biti član UN-a (2006.)

Srbija bi prva trebala priznati Hrvatsku. Srbi i Hrvati su jedni drugima najbliži (1992.)

Srbija je ekonomski, biološki i kulturno superiornija Hrvatskoj (1995.)

Bolje je dvije godine pregovarati nego ratovati makar i dvije minute (1992.)

Zalepršat će se srpska zastava na bedemima Knina, nećemo dugo čekati na to (1997.)

Nitko, pa ni predsjednik Milošević ne smije biti odbijen ni kažnjen zbog zalaganja za mir (1994.)

Milošević je Srbe iz Hrvatske uvukao u apsurdni i prljavi rat (2006.)



Kada je u raspodjeli državnih fotelja ostao kratkih rukava, postaje ogorčeni Miloševićev protivnik. U ožujku 1991. izazva prevratničke demonstracije koje su okončali tenkovi JNA na beogradskim ulicama. Tri mjeseca kasnije pokušava nabaciti krivnju za rat Hrvatskoj, prigovarajući joj što nije podržala Srbiju u ustavnim rješenjima kada su brutalno dokinute autonomije Kosova i Vojvodine jer bi "Miloševićevi apetiti bili lišeni šanse za uspjeh". To pokazuje da Drašković stalno ide u istom smjeru. U rujnu 1991. počeo je osuđivati rat. A iste te jeseni njegova Srpska garda ratovala je po Hrvatskoj. Zapovjednik tih stranačkih postrojbi Giška Božović skončao je na prilazima Gospiću. I dok ispraća Gišku na bojište, hladno izjavljuje da je bolje dvije godine pregovarati nego i dvije minute ratovati, a u ljetu 2004. hladno je ustvrdio: "S tom bandom nemam ništa".





Šta bi rekao Giška



"U vrhovima američkih vlasti nisam naišao na stajališta da je njima odvratna ideja srpskih zemalja od Knina do Đevđelije", tešio se 1994., pre Oluje izjavljivao je da je Srbija ekonomski, biološki i kulturno superiornija od Hrvatske, a potom da Srbija i Hrvatska moraju naći zajednički jezik saradnje. Na Ravnoj Gori 1997. je uzvikivao "Zalepršaće srpska zastava na bedemima Knina i nećemo dugo čekati to", nudeći sebe na predvodničkom tenku za Hrvatsku. A onda: "Ceo svet zna da sam bio simbol otpora Miloševićevoj ratnoj politici". Što bi mu na to danas rekao Đorđe Božović Giška?

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/Dnevni_magazin/story/233067/Glogovac%3A+Dra%C5%BEa+je+bio+drag%2C+setan+i+tu%C5%BEan+%C4%8Dovek.html

- Nijedan Ravnogorac nije pravio greške iz osvete ili korstoljublja, greška je do Dragiše Vasića koji je sve više grešio, padao iz jedne krvi u drugu jer im se ne da prilika da se poprave, a treba im dati i tu mogućnost kao vašem majoru Miloju Milojeviću da se popravi i krenu putem sreće i napretka – objašnjava Kalabić, a zatim pod stavkom „moj predlog” navodi:
- Pružite ruku bratstvu mira, praštanje svega što je bilo, bez obzira ma kakvi bili ti grehovi: veliki – bezgranično praštanje. Rezultat bi bio za Vas zaprepašćujući i to brz.
Nikola Kalabić dalje navodi da garantuje svojom čašću, svom svojom porodicom i celim svojim bićem da će praštanjem biti prekinute borbe, ubijanja „D. M. ljudi” (p.a. Kalabić kadgod piše o Draži Mihailoviću navodi samo njegove inicijale), hapšenja…

http://www.nsprogram.org/forum/forumdisplay.php?89-%C3%90%E2%80%9A-%C3%90%CB%9C%C3%90%C2%B2%C3%90%C2%BA%C3%90%C2%BE%C3%90%C2%B2%C3%90%C2%B8%C3%91%E2%80%BA

Jedan od glavnih zadataka Nedićeve „vlade narodnog spasa" tokom
1943. godine bio je otkup žitarica i drugih proizvoda za nemačke oku-
patore. Mada smo u delu pod naslovom „Rad kvislinga u Srbiji na ob-
navljanju privrede i njeno eksploatisanje od nemačkog okupatora"
uzgredno dodirnuli i ovo pitanje, ipak ćemo ga šire analizirati s obzi-
rom na njegov značaj. Neophodno je u vezi s ovim pitanjem sagledati
sadržinu rada Nedićeve vlade i njenih organa da bi se videlo koliko je
ona „služila" narodu, a koliko se zalagala za interese nemačke okupa-
cione politike u Srbiji. Naročito su na ovom planu bili angažovani
ministarstva privrede, poljoprivrede, unutrašnjih poslova i lično Milan
Nedić, ministar-predsednik, kao najodgovorniji pred komandujućim ge-
neralom i zapovednikom Srbije, odnosno pred Nojhauzenom, general-
nim opunomoćenikom za privredu. Da bi prikupila razrezane količine
raznih proizvoda, Nedićeva vlada je angažovala svoje oružane snage,
pa kada nije uspela, tražila je pomoć od Nemaca.
Kako su sarađivali na ovom planu okupatori i srpski kvislinzi re-
ljefno se opisuje u izveštaju štaba Rasinskog partizanskog odreda od
8. februara 1943. koji je upućen Glavnom štabu za Srbiju: „Aktivnost
okupatora i njegovih slugu u pogledu sakupljanja rekvizicije i pojavom
u onim mestima gde partizani izvode akcije je pojačana. Prate parti-
zane, po tragu i pojavljuju se zajedno u većem broju u jednom selu.
Većinom se ne zadržavaju mnogo na terenu, 1—2 dana i vraćaju se
u grad. Srpska državna straža i dražinovci zajednički učestvuju u bor-
bama protivu partizana i imaju među sobom čvrste veze. Okupator i
njegove sluge nemilice tuku narod i oduzimaju mu žito. Siluju žene
(Lomnica) i terorišu ljude, terajući ih odmah u logor. Naše bez milosti
streljaju kad uhvate u borbi ranjene, a ovako koga uhvate, vode u beo-
gradsku Glavnjaču i na kraju streljaju. Postreljani su gotovo svi rodi-
telji drugova, partizana, naročito onih iz grada." 1

Nemacka ceka da se okonca "obecana rehabilitacija'...Pocoreka,Hitlera,Draze,..Nedica..Urosa Misica,.pa ce bidne "izvolte u kolima brez kosmeta i Vojvodine"...hm,hmm

Без традиције нема историје, она је кључ за разумевање цивилизације. А нема успешне државе без слободе и традиције.

О овим постулатима као прилогу историјском спознавању НОП-а у Србији и напорима СУБНОР-а да још успешније баштини традицију народноослободилачког, антифашистичког и револуционарног рата код нас у времену од 1941. до 1945, биће ускоро речи на скупу у организацији Комисије Председништва СУБНОР-а за неговање традиција.

Поводом седам деценија значајних историјских збивања у Србији, чије тековине баштини СУБНОР Србије, очекује се учешће око 20 истраживача историје Другог светског рата, а резултати ће бити објављени у одвојеној књизи.

СУБНОР је већ одржао скупове на којима се расправљало о устанку у Србији 1941. године и посебно о злочинима четничког покрета у Србији 1941-1945.године и објавио њихове резултате у истоименим зборницима.

Нови округли сто о теми „НОП у Србији 1942-1943“ има задатак да сумира досадашње историографске резултате и пунуди нова истраживачка сазнања.

НОП у Србији је био део европског антифашистичког покрета и као такав у саставу светске слободарске баштине, јер се у тешким условима Другог светског рата супротстављао окупацији, поробљавању, издаји, квислиншту, колаборацији, борио се за освајање слободе, а потом и бранио опстанак свог народа кроз власт која је постала део његове историје.

Организатори скупа сматрају, што су и објаснили у позивном писму, да приликом обраде назначене теме треба ставити у средиште анализу политичке, друштвене, војне процесе, догађаје и актере, а посебно политичке организације и покрете као што су КПЈ, СКОЈ, Југословенска војска у отаџбини, Влада генерала Недића, Збор Љотића, затим режим окупације под немачком, бугарском, мађарском влашћу, а посебно ваља обухватити – препоручују организатори – положај српског народа под окупацијом, страдања од војних формација квислинга и колаборације.

Историографија ће се НОП-ом у Србији још дуго бавити, па Председништво СУБНОР-а жели и овим новим скупом у октобру (који је већ сада увелико у припреми) да подржи ново сакупљање историјских чињеница и онемогући у последње време присутну појаву оспоравања револуционарног и антифашистичког фронта који је и у светским условима уписао нашу земљу златним словима као изузетан допринос разбијању фашистичке хитлеровске солидатеске у Другом светском рату.

проф.др Миодраг Зечевић„Седмог јула 1941. године – рекао је Зечевић – слободарски народ Србије, трећи пут за последњих 137 година у својој историји, дигао је устанак против окупатора и домаћег удвориштва. Жртве у тој борби биле су велике, освета окупатора и домаћихсарадника жестока, немерљива у суровости према народу и устаницима. Они који су издали себе, своје огњиште, свој народ и Србију, надметали су се у нељудству са фашистичким окупаторима.
Онима који су се оглушили о историјску поруку и позив предака остало је једино да оптужујући устанике, њихову борбу и часно дело, чекају време у коме ће своје недело претворити у антифашистичко национално дело, а онима крупним словима уписаним у победу славе над фашистичком немани оспорити националну и људску вредност, и тако фашистички сурогат српске издаје прогласити за историјско дело. Животна им је потреба да борбу народа Србије под руководством КПЈ, устанак и победу, оспоре и упрљау, фашистичког окупатора изопште, а борбу српских родољуба против окупатора, српског квислинштва и колаборације прогласе за братоубилачки рат.
Није 7. јула у Белој Цркви брат пуцао на брата, можда су они били и крвно повезани, али тог дана је српски родољуб и борац за слободу пуцао на фашистичког окупатора, кога је верно, свесно, добровољно и са свим овлашћењима заступао и представљао српски квислинг, спреман и на суровији обрачун у власти коју бранио. Представљао је власт и опстајање фашистичког окупатора, јер себе и своју није имао.
КОМЕ СМЕТА ОВАЈ ПРАЗНИК

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/Dnevni_magazin/story/209461/%22Ravna+gora%22+-+ISTINA+o+II+svetskom+ratu.html

Те, 1439, године у Фиренци унију са Ватиканом су потписали сви православни верски поглавари. Сви, осим српског. Сазнавши да се Србија супроставила моћном Ватикану, руски Велики Кнез је погубио свог патријарха, због срамоте коју је нанео Русији. Када се и у Цариграду сазнало да Срби нису потписали унију, настали су нереди. На захтев народа, Васељенски патријарх морао је да се повуче. Ватикан то Србима никад није опростио. Вековима је католицима у срце усађивао мржњу према Србима.

Piše: Budimir Milutinović
Sve analize o ulozi NATO alijanse potvrdile su da je jedan od najbitnijih rezultata pripremanja svakog kandidata za NATO koji automatski "olakšava dijalog sa alijansom", uključujući aktivnosti u okviru Partnerstva za mir, slabljenje Vojske koja na kraju nije u stanju da brani i odbrani svoju teritoriju. Jedan od jasnih primera za ovu tezu možemo naći u nekoliko država, a prvo bismo se osvrnuli na Bugarsku, čija je odbrambena strategija potpuno podređena strategiji NATO.
Bugarska je ukinula Komandu operativnih snaga, Komandu za specijalne operacije, Istočnu i Zapadnu komandu kopnenih snaga, Taktičku avijacijsku komandu, Komandu vazdušne odbrane, umanjila je broj pripadnika oružanih snaga, iako je želela da ga sačuva na nivou 45.000 vojnika. Sve u svemu, svoju državnu teritoriju Bugari planiraju i jedino mogu, da brane samo sa istočne strane.
Turska kao "večiti" osvajač bugarskih teritorija mogla bi to da učini bez problema, kao i mnogo puta ranije. Osim toga Bugarska često kupuje vojnu tehniku i opremu od već preporučenih proizvođača, što je obaveza na koju se obavezala posle ulaska u NATO. Ovakva pozicija pojačava bugarsku zavisnost od vodeće članice bloka - SAD.
Upoređujući Bugarsku i Srbiju koje imaju približno isti broj stanovnika i isti vojni budžet ali Srbija i pored zabrinjavajućeg stanja u oružanim snagama i okruženju ima dvostruko manje vojnika od Bugarske. Situacija u Crnoj Gori može poslužiti kao pravi primer urušavanja svoje odbrambene moći.

* Kako vidite današnje odnose u Evropi? Šta nas očekuje na kontinentu?
- EU je bila dobra ideja, ali je potpuno skrenula s puta i izgubila polaznu vrednost. Nema legitimno izabranu centralnu vlast. Zajednička moneta joj ne donosi korist. Evropa više nije rešenje, nego problem.
* Kako vidite ulogu Nemačke u aktuelnoj ekonomskoj krizi, evropskom uređenju, problemima na Balkanu?
- Nemačka ima izuzetno egoističnu ekonomsku koncepciju. Istovremeno, nikada nisu zaboravili Prvi i Drugi svetski rat. I dalje im kao kost u grlu stoji to što je Hitler u dolini Neretve izgubio celu pancir-diviziju. Uvek ću ustajati protiv toga što je NATO bio prvi koji je bombardovao Beograd posle nacista. Kada se raspadala Jugoslavija, Nemci su prvi priznali hrvatski separatizam i držali stranu Hrvatima. I, ostali su na njihovoj strani.

" pola piju,vise od pola sarcu daju"

http://www.pravda.rs/wp-content/uploads/2012/10/sever-kim-mapa-468-405x487.jpg

http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/kukanje-je-u-srbiji-jedina-radna-navika-video/16736

Članovi i profesori univerziteta
Verski analitičar Draško Đenović kaže da postoje registri Srpske pravoslavne crkve i Ministarstva unutrašnjih poslova koji potvrđuju da ordo templi orijentis postoji kod nas. Prisutni su još iz vremena SRJ, kad su se vodili kao udruženje građana „Sveti gral“.
- Imali su zakupljen panel za reklamiranje kod nekadašnjeg bioskopa Kozara. U pitanju je orijentalni kult, čiji su članovi uticajni i nalaze se na visokim položajima - kaže Đenović i dodaje da su među njima čak i pojedini profesori Beogradskog univerziteta.

Kako javlja Washington Times, komunistička partija SAD-a (CPUSA) planira ovaj utorak javno objaviti svoj program djelovanja u sklopu Occupy Wall Street i širih prosvjeda u SAD-u.
Da će se prezentacija u obliku telekonferencije održati, potvrđeno je i na službenoj stranici komunističke partije (http://www.cpusa.org/).
Komunistička partija CPUSA i njezin ogranak - mlada komunistička liga (YCL), aktivno sudjeluju na prosvjedima u sklopu Occupy Los Angeles inicijative od samih početaka.Cilj im je proširiti svoj utjecaj i na ostale djelove SAD-a.
Prema riječima ključnih ljudi u partiji, cilj komunista je proširiti prosvjede i uvesti napredne programe i ideje u sam pokret. Prioriteti su im potpuna nacionalizacija banaka i uvođenje socijalizma.
Komunistička stranka planira postati ključan segment prosvjeda koji će oko sebe okupljati radništvo i sve ostale progresivne snage.
Communist Party USA (CPUSA) je osnovana 1919. Odigrala je važnu ulogu u organizaciji masovnih prosvjeda 20-ih i 40-ih godina. Partija je također zaslužna za stvaranje prvih industrijskih sindikata u SAD-u. Ideološki partija je naklonjena marksizmu. Sjedište partije nalazi se u New Yorku.

Podsetimo, PIK „Takovo“ je još 2003. kupila kompanija „Svislajon“, čiji je gazda poznati biznismen Rodoljub Drašković. U godinama posle privatizacije, „Takovo“ - do tada gigant sa oko 4.000 radnika - razdeljen je na nekoliko organizacionih delova, u kojima je sveukupno ostalo oko 700 zaposlenih.

- Tu privatizaciju sprovela je Demokratska stranka, odnosno njeni visoki funkcioneri Mirko Cvetković, Aleksandar Vlahović i Božidar Đelić, uz pripomoć Milutina Prodanovića (DSS), tada predsednika Skupštine opštine Gornji Milanovac i predsednika tenderske komisije za prodaju „Takova“. Đelić je odmah potom postao predsednik Upravnog odbora „Takova“, a Velimir Ilić, lider Nove Srbije, kraće vreme bio je član tog tela. Zato mali akcionari i mi sindikalci zahtevamo da se preispita svačija odgovornost za ovako lošu privatizaciju, tim pre što su i sam Velimir Ilić, koji je sada ponovo ministar u Vladi Srbije, i novi premijer Ivica Dačić, najavili da će sve sporne privatizacije preduzeća u Srbiji biti preispitane - izjavio je Maksimović na vanrednoj konferenciji za medije.

Precizirajući da su Samostalni sindikat i mali akcionari „Takova“ - osim Vladi i nadležnim ministarstvima - istovetan zahtev uputili i Glavnom inspektoratu rada Srbije, istaknuto je i da ovako loša privatizacija „Takova“ predstavlja jedan od najtežih udaraca milanovačkoj i srpskoj privredi...

- Bivši radnici dovedeni su u egzistencijalni bezizlaz, a oni koji su ostali u radnom odnosu žive sa neviđenim strahom od otkaza, posebno ako se nekome požale.

Inače, od prodaje PIK, akcionarima su dividende podeljene samo dvaput, što je neprihvatljivo za jednog krupnog proizvođača hrane - zaključio je Rade Maksimović.


UVERTIRA za KRAJ

OKO 60 radnika firme „Svislajon“ d.o.o., ogranka u Gornjem Milanovcu, nastale iz bivšeg PIK „Takovo“, stavljeno je pred svršen čin, odnosno primorani su da potpišu ugovore o skraćenju radnog vremena na četiri sata, uz platu od 10.500 dinara mesečno. Mi ovo smatramo uvodom u nove postepene otkaze - upozorava Maksimović.