Dragoljub Micunovic i *crveni univerzitet 1968*

Obznana je bila uperena prvenstveno protiv Komunističke partije Jugoslavije (Do lipnja 1920. nosila je ime Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista) koja je u to doba, na valu revolucionarnog raspoloženja potaknutog patnjama tijekom rata (kada je nastao zeleni kadar), poslijeratnim izrabljivanjem, terorom i korupcijom u novostvorenoj državi, te nadama koje je pobudila Oktobarska revolucija, postigla velike uspjehe na općinskim izborima u proljeće 1920. i na izborima za Ustavotvornu skupštinu rujna te godine, kada sa 58 osvojenih mandata postaje treća stranka po snazi.

Groznica revolucionarnog raspoloženja, začeta za vrijeme rata (zeleni kadar) bila je još uvijek snažna među seljacima, radnicima, često i među vojnicima. Pobune u kojima su proglašene "sovjetske republike" izbile su 1918-1919. u Labinu (Labinska republika), Ptuju i u jugoistočnom Banatu (Kusićka sovjetska republika). Ove su pobune skršene, ali nemiri se nastavljalju. Ujesen 1920. izbio je u središnjoj Hrvatskoj (osobito u Moslavini, Posavini i Zagorju) seljački ustanak "protiv kralja" i "protiv gospode", potaknut žigosanjem stoke i rekviriranjem konja za vojnu vježbu. Vojska je skršila pobunu, a još 1921. bilo je grupa naoružanih seljaka u šumama. Iako su na čelu tog ustanka stajali pretežno lokalni vođe Radićeve Hrvatske republikanske seljačke stranke, takve kaotične, spontane seljačke pobune nisu bile za vlast opasne.

Donošenju Obznane prethodili su i veliki štrajkovi u Sloveniji i Bosni, naročito u rudnicima, koji su natjerali Vladu da u rudnicima uvede vojnu upravu. Vlast je u KPJ, koja je na svojem Drugom kongresu, lipnja 1920. u Vukovaru, proklamiralo orijentaciju na stvaranje "narodne i crvene vojske" sa ciljem rušenja kapitalizma, uspostave diktature proletarijata i vlasti sovjeta, vidjela opasnog neprijatelja. Komunisti su prijetili ujediniti nezadovoljne seljake i radnike dajući im zanosnu ideologiju, čvrstu organizaciju i oslonac na prvi pobjedonosnu "proletersku revoluciju". Tijekom 1920. u novoformiranom Sovjetskom savezu boljševici su postigli pobjedu protiv "bijelih" kontrarevolucionara i strane intervencije i time osigurali svoju vlast, što je izazvalo val oduševljenja kao i straha u čitavoj Europi.
U Obznani vlada Kraljevine SHS obznanjuje svoju odluku »Da se do rešenja Ustava zabrani svaka komunistička i druga rastrojna propaganda, obustave njihove organizacije, zatvore njihova zborišta, zabrane njihove novine i svi drugi spisi koji bi mutili mir i spokojstvo Države, propovedali, pravdali ili hvalili diktaturu, revoluciju ili ma kakvo nasilje. Odmah se imadu uzaptiti svi pozivi na generalni štrajk i do mesec dana zatvoriti svi koji ih čine usmeno ili pismeno (…) Zabraniće se sve štampane stvari kojima se umanjuje značaj ovih mera naređenih za održavanje slobode, reda i svojine (…) Da se u svakom slučaju nereda sa razornim karakterom, prvo preduzimaju oštre mere protiv vođa i moralnih podbadača (…) Da se iz državne službe otpuste svi činovnici viši i niži, koji bi produžili propagandu boljševiznma u našoj zemlji (…)«
Komunistička je partija stavljena van zakona, njihovim je parlamentarnim zastupnicima onemogućen rad (kasnije su njihovi mandati poništeni), svaka komunistička propaganda biva zabranjena. Zaplijenjena je sva imovina partije i zatvoreni svi partijski i sindikalni domovi. Svako zalaganje za radnička prava kroz sindikate, štrajkove isl. moglo je biti proglašeno za "komunističku propagandu", a mjere policijskog terora široko su primjenjivane protiv protivnika režima, u interesu samog kralja i istaknutih pojedinaca. Svatko tko bi protiv državnog nasilja prosvjedovao mogao je i sam biti uhićen kao onaj koji ugrožava »mir i spokojstvo Države«. Ukupno je bilo uhićeno oko 10.000 ljudi.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Retko je ko među Srbima, u drugoj polovini 20. veka, bio takav privrženik demokratskih ideja kao pisac Borislav Pekić. Moglo bi se reći da je Pekić bio vernik demokratije, i to čitavog života. Dakle, od ranog detinjstva, kao đak, potom mladić, pa kasni- je, kao zreo čovek i intelektualac. I zbog svojih demokratskih ideja, boreći se protiv represije, ro- bijao u komunističkim kazamatima.
Dosledan svojim mladalačkim, demokratskim idejama, u kojima nije bilo kolebanja kad je reč o otporu totalitarizmu, Pekić je, kako izgleda, sa olakšanjem dočekao obnovu pluralizma. Snabdeven delimično i iskustvima emigranta, a već uveliko priznat kao jedan od vodećih srpskih pisaca, pohitao je da bude među onima koji će obnoviti Demokratsku stranku. I biti jedan od utemeljivača prve, građanske političke partije u Srbiji posle pada Berlinskog zida.
Pekićev život i rad, njegovo delo i knjige, njegov politički angažman, ubedljivo potvrđuju da je bio jedan od titana demokratije u Srbiji.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
*Titani* demokratije, smestaju Srbiju u feudalno doba, srozavaju je u kolonijalan polozaj, Srbija je (SFRJ) pod *omrazenim komunistima* dosegla nivo srednje razvijenih zemalja..i pored *rovarenja* *titana demokratije i monarhije*...o cemu se izjasnio i Desimir Tosic, na tv..*neznaju gradjani srbije ko su karadjordjevici, uvek su se vracali u krvi*... Dusan Pekic *en company*...nisu ni omirisali *kazamate*...bar ne onakve kakve su doziveli i preziveli komunisti.,..uz *oblandu*..*mogli su da prevode Marksov kapital*...

https://www.youtube.com/watch?v=WcN1CiCO9oA

Љубица Арсић
Коцкари
Поред огромне понуде, машина за коцкање, агресивног рекламирања лутрије и томболе, пораст коцкања у нашим редовима условљен је и фатализмом типичним за српски народ

Слике некадашњих вашара личе ми на кадрове неореализма на наш начин. Неки играју колце, четворица разуларених снагатора зубима држе сто с певаљком, деда у шајкачи мерка на послужавницима печене батаке и трпа их у џеп. Испод храста, древног сорабског дрвета, „шибицари“ намамљују снашу да, пошто су је пустили да двапут погоди испод које се кутије налази куглица, проћерда сав новац који је понела. Почеци наше женске еманципације нису били нимало лаки.

Што се коцкања тиче, мушкарци зависници за сад воде три према један, али ми жене то можемо да надокнадимо, само ако се потрудимо. Статистика каже да је просечан коцкар мушкарац између четрдесет и педесет година, да мушкарци почињу у пубертету, добу свакојаког мужјачења док се жене препуштају овом пороку у средњем добу. Оне се јављају на лечење после две-три године за разлику од мушкараца који се обраћају за помоћ тек после неколико деценија. Свима њима иду наруку коцкарнице које ничу на сваком ћошку. Њихов број обрнуто је сразмеран старинским кафанама са карираним столњацима, које неповратно нестају уступајући место овим инферналним местима првог реда.

Црни непрозиран излог са сликом фараона или тајанственог Астека који будаком показује да је баш ту закопао своје благо, осим што гарантује потпуну дискрецију, одваја овај свет пун муке и труда од оног унутра у којем слот машине производе срећу и чаролију.

Коцкари су нарциси са грандиозним фантазијама које их терају да верују како могу да контролишу догађаје и предвиде њихов исход користећи одређене „системе“ и „комбинације“. Хране се илузијом да могу да повећају вероватноћу добитка, емоционално су незрели, мисле да ће баш они добити гомилу новца без великог напора, подсвесно не желе да одрасту и прихвате одговорност па се, услед несигурности, селе у свет у којем су чуда могућа и где се на кратко осећају добро због варке да њима могу да управљају.

Поред огромне понуде, озакоњења коцке, машина за коцкање доступних у свакој улици, агресивног и свакодневног рекламирања лутрије и томболе чак и преко мобилних телефона, пораст коцкања у нашим редовима условљен је и фатализмом типичним за српски народ.

Наше опсесивно веровање у судбину сигурно је последица неизвесности и ратова којих је српска историја препуна, а који осујећују веру у рад и труд. На сталним згариштима и у паљевинама, при честим сеобама, тешко је видљив смисао самопрегора и поверења у сопствене снаге јер се уместо континуитета који улива сигурност, уместо хармоничне повезаности прошлости и будућности, види само хаос и јад. Синови никако не успевају да поберу плодове својих очева. О дедовима да и не говоримо. Овде свака генерација почиње од себе, трошећи енергију, не да унапреди оно што је у прошлости било добро, већ да целу прошлост оповргне и уништи, ако може заборави. А тренутно стање нације показује како у њој нема много вере да рад може да обезбеди нова кола, стан или одлазак на неко занимљиво путовање. Коцкање, поред узбуђења и изазова, пружа варљиву трунку наде – до следећег извлачења.

Љубица Арсић

Otpor kao studentski pokret inicirala je u oktobru 1998. godine grupa studenata Beogradskog univerziteta nezadovoljna radom postojećih akademskih organizacija i neuspešnim protestom protiv represivnog Zakona o univerzitetu u Srbiji. Pokret je stekao pristalice i na drugim univerzitetima u Srbiji i njihovi aktvisti počeli su javno da demonstriraju zahteve za demokratskim promenama: “slobodni i fer izbori, slobodan, depolitizovan univerzitet i slobodni i nezavisni mediji.” Pokret se brzo proširio na mnoge gradove i mesta u Srbiji. Od malih grupa studenata Otpor je prerastao u masovni pokret političkih protivnika vlasti. Stilizovana pesnica, zaštitni znak Otpora, prihvaćena je među građanima kao simbol lične hrabrosti i odlučnosti za uspostavljanje demokratskih vrednosti u Srbiji. Vlasti u Srbiji odgovorile su, najpre, medijskom kampanjom protiv Otpora kao neprijateljske organizacije, da bi u maju 2000. godine preduzele veliku policijsku akciju protiv njegovih aktivista. Izborna kampanja u Srbiji odvijala se u uslovima svakodnevnog hapšenja aktivista Otpora.

Policija je od početka maja do polovine septembra 2000. godine privela više od 2000 aktivista Otpora, oko 400 članova opozicionih političkih partija i 100 aktivista nevladinih organizacija. Istraživanje Fonda za humanitarno pravo (FHP), intervjuisanjem žrtava policijskog nezakonitog ponašanja i prikupljanjem pismenih dokaza, pokazuje da je Ministarstvo unutrašnjih poslova početkom maja počelo da sprovodi opsežnu akciju protiv mladih u Srbiji, prvenstveno protiv aktivista Otpora. Najviše privedenih građana bilo je do 25 godina starosti, među njima i oko 200 maloletnika od 16 do 18 godina. Oko 300 aktivista Otpora privođeno je pet i više puta. U nekoliko odvojenih prilika policija je zajedno sa aktivistima Otpora privela i 30 majki učesnica akcija. Analiza postupaka policije ukazuje na to da je bila posredi organizovana i sinhronizova akcija sa jasnim naredbama, uputstvima i ciljevima. Akcija se sprovodila na celoj teritorije Srbije, s tim što je upadljivo bila usredsređena na Vojvodinu. Jednoobrazno postupanje u svim slučajevima kazuje da su pripadnici policije delovali po naredbi, svesno grubo kršeći zakone i Ustav. Upornost u kršenju zakona upućuje na to da su pripadnici policije postupali uvereni da protiv njih neće biti vođeni ni disciplinski ni krivični postupci predviđeni za takva postupanja.

Odbijanje registracije Otpora

Protivno ustavnim načelima i garancijama za uživanje osnovnih ljudskih prava i sloboda, da bi se mladi onemogućili da se uključe u politički život Srbije, Savezno ministarstvo pravde donelo je 9. juna rešenje kojim se odbija upis udruženja Otpor u registar udruženja, društvenih organizacija i političkih organizacija.
Upis je odbijen na osnovu ovlašćenja Saveznog ministarstva pravde da ne izvrši upis u registar ako “utvrdi da su programski i statutarni ciljevi organizacije i način njihovog ostvarivanja usmereni na: nasilno rušenje Ustavom utvrđenog uređenja; ugrožavanje teritorijalne celokupnosti i nezavisnosti zemlje; kršenje Ustavom SFRJ zajamčenih sloboda i prava čoveka i građanina; raspirivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti”.
U obrazloženju rešenja navodi se da je opštepoznata činjenica da “pripadnici podnosioca zahteva već duže vreme ilegalno deluju protivno našim propisima, između ostalog i organizovanjem javnih skupova na kojima pozivaju građane na ustanak radi nasilnog rušenja ustavnog poretka, koji poziv je upućen i na nedavno organizovanom skupu na Ravnoj Gori kada je upućena poruka da učesnici toga skupa ’prekinu paljbu i štede municiju – trebaće nam’, a sve to uz upotrebu vatrenog oružja kojim se ugrožava bezbednost građana, vrši njihovo uznemiravanje i narušava javni red i mir. Na javnom skupu održanom nedavno na Trgu Republike u Beogradu upućene su najozbiljnije pretnje građanima SRJ da će ’biti i vešanja na banderama’ onih koji ne misle kao što misle podnosioci zahteva”.

Izvesno je da je Savezno ministarstvo pravde donelo rešenje na osnovu političkih instrukcija i da nije razmatralo Statut Otpora, što je bilo obavezno po Zakonu. Član 2 Statuta Otpora glasi: “Ciljevi Otpora su zalaganje za demokratiju društva, poboljšanje kvaliteta života građana; propagiranje antifašističkih i antiekstremističkih ideja i ukazivanje na opasnost od širenja terorizma i nasilja u društvu; stvaranje uslova za iskazivanje kreativnosti svojih članova; zalaganje za autonomiju univerziteta i poboljšanje kvaliteta studija i položaja studenata u društvu i zaštita životne sredine.”

“Opšte poznate činjenice”, prema navodima Ministarstva pravde, činjenično se ne odnose na Otpor. Podnosioci zahteva za registraciju su osnivači udruženja građana Otpor i nemaju pripadnike. Osnivači nisu delovali ilegalno, već su podneli zahtev 24. maja da svoj status legalizuju u skladu sa Zakonom, upisom u registar udruženja. Podnosioci zahteva nikada nisu organizovali skup na kome su pozivali građane na ustanak radi nasilnog rušenja ustavnog poretka. Skup na Ravnoj Gori (13. maj) nisu organizovali podnosioci zahteva, nisu bili učesnici tog skupa niti imaju bilo kakve veze sa parolama iznošenim na tom skupu. Na javnom skupu na Trgu Republike u Beogradu,14. maja, podnosioci zahteva nisu govorili da će “biti i vešanja na banderama” onih koji ne misle kao što misle podnosioci zahteva.

Činjenica je da je skup na Ravnoj Gori organizovala politička stranka Srpski pokret obnove (SPO), koja je upisana u registar već deset godina. U javnosti je poznato da je o “vešanju na banderama” govorio Nenad Čanak, lider Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV), na mitingu opozicije u Beogradu, 14. maja .

Time što je podnosiocima zahteva pripisalo tuđe aktivnosti, govore i parole, Savezno ministarstvo pravde je na osnovu netačno i zlonamerno utvrdjenog činjeničnog stanja donelo nezakonito rešenje koje je trebalo da posluži da se iz društvenog i političkog života isključi čitava generacija mladih ljudi.

Navodno u cilju zaštite države od terorizma, Jugoslovenska udružena levica (JUL), koju vodi Mira Marković, sredinom maja predložila je donošenje zakona o borbi protiv terorizma po hitnom postupku, što je podržala Socijalistička partija Srbija (SPS), zalažući se za "beskompromisni obračun sa terorizmom" i “političko jedinstvo svih državnih organa u toj borbi”. Uoči zasedanja savezne skupštine 30. juna, Predlog zakona je dospeo u javnost, izazivajući oštro reagovanje pravničke zajednice zbog odredaba koje su u potpunoj suprotnosti sa postojećim krivičnim zakonodavstvom u Srbiji, Crnoj Gori i SR Jugoslaviji. Na sednici savezne skupštine 30. juna donošenje pomenutog zakona je odloženo.

Donošenjem rešenja o odbijanju upisa Otpora u registar udruženja i objavljivanjem Predloga zakona o borbi protiv terorizma najviši državni organi su kreirali uslove u kojima su organi unutrašnjih poslova mogli da postupaju prema aktivistima Otpora kao licima koja se bave kriminalnim radnjama protiv bezbednosti države.

Formalni povod za masovnu policijsku akciju

Kao formalni povod za pokretanje masovne policijske akciije protiv Otpora poslužio je incident u Požarevcu 2. maja, kada je policija uhapsila trojicu aktivista Otpora zbog navodnog pokušaja ubistva člana JUL-a. Ubistvo predsednika Izvršnog veća Vojvodine i visokog funkcionera SPS-a Boška Peroševića 13. maja 2000. godine u Novom Sadu, sasvim je neosnovano i zlonamerno korišćeno kao povod za masovno privođenje i pretresanje stanova aktivista Otpora i članova opozicionih partija. Ivan Marković, savezni ministar za telekomunikacije i visoki funkcioner JUL-a, direktno je optužio Otpor i opozicione stranke da su organizovali ubistvo, te da su oni “nosioci terorizma obaveštajnih službi stranih zemalja i plaćenici koji se nalaze u rukovodstvu SPO i DS, kao i u drugim opozicionim strankama i u terorističkim falangama Otpora “.

Istraživanje FHP pokazuje da je policija prema aktivistima Otpora i drugim političkim nesitomišljenicima primenjivala sledeće operativne kriminalističke radnje: privođenje odnosno zadržavanje, obavljanje informativnog razgovora, fotografisanje i uzimanje otisaka, pretresanje stana i oduzimanje predmeta. Te radnje policija je primenjivala prema osobama koje su lepile plakate, delile letke, bedževe, šibice i drugi propagandni materijal Otpora, izvodili akcije ili nosili majice sa znakom pesnice. Nakon raspisivanja izbora u Srbiji, policija je pojačala pritisak na aktiviste Otpora da bi sprečila njihovu izbornu kampanju sa nazivom “Gotov je”.

Istraživanje FHP pokazuje da je policija postupala sasvim proizvoljno, neosnovano i protivzakonito, jer osobe prema kojima je sprovodila pomenute radnje nisu bile optužene ni za kakvo krivično delo, niti je bilo sumnje da su krivična dela izvršile ili bile u vezi sa izvršenjem krivičnog dela.

Prema Zakonu o krivičnom postupku (ZKP), pomenute operativno–kriminalističke radnje koje je preduzimala policija pripadaju pretkrivičnom postupku i, po pravilu, bliže su regulisane drugim zakonima i podzakonskim aktima, posebno Zakonom o unutrašnjim poslovima (ZUP) i Pravilnikom o načinu vršenja poslova Službe javne bezbednosti. ZKP propisuje da se lišenje slobode, informativni razgovor, fotografisanje lica i uzimanje otisaka, pretresanje stana i oduzimanje predmeta mogu sprovoditi samo ako postoje osnovi sumnje da je učinjeno neko krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, da bi se obezbedilo otkrivanje učinioca krivičnog dela, ili prikupljanje ili obezbeđenje dokaza i predmeta vezanih za počinjeno krivično delo. To je osnovni i zajednički uslov da bi policija mogla da preduzima pomenute radnje u pretkrivičnom postupku.

Približavanjem predsedničkih i republičkih izbora 24. septembra upadljivo su učestali napadi privatnih lica na aktiviste Otpora i građane koji su neposredno bili angažovani u izbornim kampanjama “Gotov je” i “Vreme je”. U nekoliko slučajeva FHP je utvrdio da su napadači članovi koalicije vladajućih partija SPS-JUL. U jednom slučaju maloletnog otporaša u Nišu maltretirali su članovi SUBNOR-a.

Najbolja prodaja Miroslava Miškovića

Miroslav MiškovićI baš kao što nije platio ni dinar poreza na kapitalnu dobit kada je „Delta banku“ prodao italijanskoj „Intezi“, Miroslav Mišković ni u ovom slučaju neće platiti ni dinar ovog nameta, prosto, jer se osnivač „Delte“ nalazi na Kipru. Tačnije, to je firma „Hemslejd“ koja stoji iza celokupnog “Delta holdinga”, a po važećim propisima kada nerezident prodaje kapital nerezidentu, ne plaća 10 odsto poreza na kapitalnu dobi
Poznati srpski biznismen Miroslav Mišković, koji stoji iza imperije „Delta holding“, u završnim je pregovorima o prodaji dela „Delta maksija“ – saznaje „Akter“ iz dobro obaveštenih izvora. Belgijski Louis DELHAIZE GROUP na korak je od većinskog paketa akcija, odnosno 51 odsto, a nova Miškovićeva strategija biće nova ulaganja i razvoj prvenstveno „Delta agrara“ koji će svoje potencijale da usmeri ka tržištu Rusije. Naši izvori potvrđuju da je za najveći trgovinski maloprodajni lanac u Srbiji, „Maksi“, bio zainteresovan austrijski INTERSPAR i francuski CARREFOUR ,ali da je najbolja ponuda ispregovarana sa belgijskom grupom koja u vlasništvu drži i poznati lanac hipermarketa CORA i lanac supermarketa MATCH.
Osnivanje ofšor kompanija pruža njihovim pravim vlasnicima nekoliko pogodnosti. Pre svega, to je legalno izbegavanje plaćanja raznih vrsta poreza, ali i izbegavanje kontrole finansijskog poslovanja
I baš kao što nije platio ni dinar poreza na kapitalnu dobit kada je „Delta banku“ prodao italijanskoj “Intezi“, Miroslav Mišković ni u ovom slučaju neće platiti ni dinar ovog nameta, jer prosto osnivač „Delte“ je na Kipru. Tačnije, to je firma „Hemslejd“ koja stoji iza celokupnog “Delta holdinga” a po važećim propisima kada nerezident prodaje kapital nerezidentu, ne plaća 10 odsto poreza na kapitalnu dobit. Do skora je taj porez iznosio 20 odsto.
I to je samo jedna od prednosti „poreskih rajeva“ gde najveći srpski biznismeni osnivaju svoje firme, ne čineći pri tom ništa nelegalno.
PREDNOSTI OFŠOR DESTINACIJA
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------



Zoran DrakulićTo ne znači da ne koriste sve prednosti ofšor destinacija kako bi izvukli novac iz Srbije i izbegli plaćanje ne samo poreza na dobit, već i dohodak i dividendu. A među 1.500 firmi registrovanih u „poreskim rajevima“ su i oni privrednici koji su se nedavno nudili državi kako bi joj menadžerskim umećem pomogli da spase propala srpska preduzeća. Tu su Miroslav Mišković, Milan Beko (čije je ime nemoguće naći u Agenciji za privredne registre), Toplica Spasojević, Miodrag Kostić i Zoran Drakulić. Osnivači “Delte”, “MK grupe”, “ITM grupe”, “Ist pointa” zvanično potiču iz „poreskih rajeva“.

Istraživali smo mehanizme rada ofšor firmi i njihovih pravih vlasnika, čija je imena teško često i nemoguće otkriti zbog regulative koja važi u „poreskim rajevima“. Inače, stručnjaci nerado govore o tome, jer oni koji se u tu materiju razumeju, poput konsultanata, zapravo savetuju ove firme da se stacioniraju na nekoj od ovih destinacija. „Akter“ je došao u posed internih državnih materijala u kojima je veza tamošnje i ovdašnje kompanije detaljno objašnjena.

„Suština ofšor kompanija je da se otkloni plaćanje raznih vrsta poreza, da se izbegne kontrola finansijskog poslovanja, ali i devizna, carinska spoljnotrgovinska kontrola i da se preko ’iznajmljenih’ vlasnika i direktora prikrije identitet i imovina stvarnih vlasnika“, piše u dokumentima.

Ofšor kompanijom po pravilu ne upravlja se sa teritorije gde je osnovana već iz inostranstva, a jedna od ključnih prednosti je fleksibilno raspolaganje sredstvima, uključujući i gotovinu
KAKO SE SMANJUJE PROFIT FIRMI U SRBIJI

Toplica SpasojevićA šta se i kako radi kako bi se smanjio profit firme u Srbiji? Ofšor kompanija fakturiše usluge firmi ovde, na primer za istraživanje tržišta, propagandu, konsalting, softver, organizaciju i slično. Faktura može biti 50.000 ali i 500.000 evra i više. Za firmu u Srbiji, to je trošak koji automatski znači manju dobit i manji porez. Biznismeni koji neće glavobolje sa papirima jednostavno pozajme novac od svoje ofšor firme. Ona navodno da kredit firmi u Srbiji i to po kamati mnogo većoj od tržišne. Jasno je da firma sama sebi plaća kamatu, ali joj se to svakako broji u troškove i smanjuje dobit. Konačni rezultat je isti, dobiti ili nema ili je na papiru mnogo manja nego stvarno.

Pri tom, porez na dobit u Srbiji od 10 odsto tretira se kao prilično nizak, tim pre što je efektivna stopa, odnosno ona koja se u proseku plaća, tek pet odsto.

„Osnivanje ofšor kompanija pruža njihovim pravim vlasnicima nekoliko pogodnosti. Pre svega, to je legalno izbegavanje plaćanja raznih vrsta poreza ali i izbegavanje kontrole finansijskog poslovanja. Skoro da je pravilo da se knjigovodstvo ofšor kompanije ne kontroliše od strane nadležnih državnih organa ofšor područja na kome su registrovane“, piše u dokumentima.

Kako se novac prebacuje u „poreski raj“, možda je pravo pitanje. Naime, radi se o smanjivanju osnovice poreza na dobit u Srbiji i povećanja profita u ofšoru gde se plaća minimalan porez.

Ofšor firma fakturiše ovdašnjoj kompaniji razne robe i usluge po cenama koje su mnogo veće od tržišnih. Radi se o transfernim cenama koje su karakteristične za povezana lica. Na primer, softver koji košta 100 hiljada evra, ofšor firma fakturiše na 120 hiljada evra, čime se ne plaća porez na razliku od 20.000, nego se taj novac prebaci na neki od računa vlasnika ofšor kompanije. Ako je jaka poreska administracija, sve preko 100 hiljada evra ne priznaje se u trošak nego se za tu sumu uveća dobit kompanije, i na to se plati porez. Međutim, poreska uprava u Srbiji nema softverski program “Amadeus” koji bi mogao da otkrije “naduvavanje cena” . A da nema ove mudrolije, vlasnik (iliti srpski biznismen) mogao bi uzeti novac sa računa samo ako sebi isplati dividendu i plati porez ili kroz zaradu i opet plati porez od 12 odsto i plus sve doprinose.

PRANJE NOVCA PREKO OFŠORA
U nedostatku prirodnog bogatstva, „poreski rajevi“ uveli su posebne propise za osnivanje ofšor firmi i tako rešile probleme siromaštva i nezaposlenosti. Pravila koja važe za osnivače ofšor kompanija daleko su od onih koja tretiraju tamošnje kompanije koje uredno plaćaju sve poreze i pod kontrolom su države. Procenjuje se da se godišnje u svim ofšor područjima registruje do 200.000 novih ofšor kompanija.
Prema procenama Međunarodnog monetarnog fonda, i to od pre tri godineu, u svetu se svake godine u ofšor centrima opere između 590 milijardi i 1,5 biliona dolara. To je između dva i pet odsto ukupnog svetskog društvenog proizvoda.
LIBERALNA PRAVILA

Milan BekoPitanje koliko država štetuje zbog toga, prirodno se nameće, ali je istinsku štetu teško proceniti budući da nije reč samo o izbegavanju poreza.

Ipak, ni više od dve milijarde dinara, koliko su domaći privrednici zaobišli da uplate po osnovu poreza na dobit u poslednje tri godine, nije zanemarljiva brojka pogovoto za srpski budžet. Naime, prema podacima Narodne banke Srbije, koja statistički prati odliv novca iz Srbije po osnovu plaćanja roba i usluga, vidi se da je zemljama, „poreskim rajevima“, po osnovu plaćanja usluga uplaćeno 252,5 miliona evra. Interesantno je da je mimo očekivanja prošle godine u vreme najveće krize izneto više nego prethodne dve godine. Ako se zna da je reč o verovatno fiktivnim fakturama za usluge koje nisu izvršene, reč je o potencijalnom gubitku države od 25 miliona evra ili 2,3 milijarde dinara.

„Zaštita identiteta i privatnosti pravih vlasnika koja se obezbeđuje iznajmljivanjem direktora je magnet ofšor područja. Tu je i jednostavno upravljanje ovom kompanijom i netransparentan prenos vlasništva nad ofšor kompanijom. U većini ofšor područja dozvoljeno je izdavanje akcija na donosioca, pa se prenos vlasništva nad kompanijom vrši prenosom akcija iz ruke u ruku, o čemu ne ostaje nikakav pisani trag“, navodi se između ostalog u dokumentima.

Na primer, na Kipru, gde je najviše ofšor firmi iza kojih stoje državljani Srbije, porez na dobit iznosi 4,25 odsto i nekoliko je puta manji nego za tamošnje firme. Međutim, to je samo deo “prednosti” koje ta zemlja pruža ofšor kompanijama, odnosno njihovim pravim vlasnicima. Vlasnik nerezident ofšor kiparske firme uopšte nema obavezu plaćanja poreza na dividendu koja mu je isplaćena. Postoji obaveza sastavljanja finansijskih izveštaja, ali ne postoji devizna kontrola, niti obaveza otkrivanja identiteta pravih vlasnika, ali ako se otvori poslovni račun ofšor kompanije u banci na Kipru, identitet pravog vlasnika se mora otkriti. Međutim, banka je dužna da čuva identitet kao bankarsku tajnu. Dozvoljeno je da strane banke po posebnim uslovima otvaraju svoje ofšor bankarske poslovne jedinice.

Miodrag KostićNa Sejšelima važe još liberalnija pravila. Za osnivanje ofšor firme potreban je ulog od jednog američkog dolara. Ne plaća se porez na profit nego godišnja fiksna taksa bez obzira na dobit. Kompanije nisu dužne da sastavljaju finansijske izveštaje, devizna kontrola ne postoji, niti obaveza otkrivanja identiteta pravih vlasnika ofšor kompanija državnim organima. Nije dozvoljena registracija ofšor banaka.

Ofšor kompanijom po pravilu ne upravlja se sa teritorije gde je osnovana već iz inostranstva, a jedna od ključnih prednosti je fleksibilno raspolaganje sredstvima, uključujući i gotovinu.

I konačno, osnovati ofšor firmu ima i prednosti o kojima se malo zna. To je sticanje formalnog statusa pravnog lica ne samo u „poreskim rajevima“, već i u poslovno resprektabilnim sistemima poput SAD i Velike Britanije, kojima pripadaju neka od egzotičnih ostrva. Na primer, Britanska devičanska ostrva su britanski dominion, odnosno pod njenom jurisdikcijom. A tamo je, prema podacima agencije koja se bavi registracijom ofšor kompanija, pre dve godine bilo registrovano više od 600.000 ovakvih firmi. Srpski državljani tamo imaju 163 firme. Svi zajedno, bez obzira na vrstu delatnosti i visinu profita, plaćaju samo godišnju državnu taksu od 350 do 1.350 dolara.

PORESKE UTAJE
Prema proceni Martina Bridžisa, sudskog veštaka revizorske kuće „Dilojit i Tuš“, samo Velika Britanija u proseku gubi oko 85 milijardi funti sterlinga kroz poreske utaje. Kako je i koliko ofšor unosan biznis na svetskom nivou, svedoče i podaci da se više od 60 odsto prometa na Njujorškoj berzi vrši preko ovih kompanija. Zatim, oko 70 odsto svetskog prometa obavlja se preko ofšor tržišta, a 300 najbogatijih Amerikanaca novac drži na računima svojih ofšor firmi.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Lako je prodati tudje, a u ovakvoj drzavi prodati *pride* trziste, koje u stvari predstavlja jedinu vrednost, kao proizvod monopola nekolicina *uspesnih gradjana srbije*...umesto, da *sredstva u drustvenom vlasnistvu*...*profit* ulazu, usmeravaju u nekakav koridor 10, mostove, i razne druge *projekte*, Micunovicev *univerzitet*, segedinsko i kiparsko odelenje, izmesta *profit*, tacnije izmuzen sa trzista i neadekvatno isplacnog rada,neplacenih poreza, ukinutih carina kako bi se taj deo *vrednosti* umesto u drzavnu kasu slio u dzep pojedinca, daje utisak da Drzava Srbija, nema pametnijeg posla nego da *masnim guskama maze...xe, xe*.. Nacinalizacija je neminovna, i mora da bude sveobuhvatna....

*17. Maj 1999 Zoran Djindjic: ”Ako se zivotna situacija naroda u Srbiji pogorsa i ako se unisti energetski sistem države, Milosevic ce morati da potpise sve sto zahtevate. (Izrealski list „Haaretz”)

20. Maj 1999 Zoran Djindjic: „Jugoslavija se mora bombardovati” (Der Spiegel)

I taj covek je bio premijer Jugoslavije. I takvog coveka da slavim i da mu ljubim sliku. Neka fala. A da ne pominjem šta su govorili njegovi saborci npr. onaj deka Micun...

Posle pada Slobiše i pocetka rasprodaje zemlje bud-zašto i otimanja ovih na vlasti na celu sa Zokijem.
Naravno zna se ko je najviše uzeo, i da ne zaboravim da priupitam
Cijim je avionom Zozika putovao po Evropi i svetu, nije državnim. Putovao je privatnim avionom Stanka Subotica ‚‚Caneta" vodom duvanske mafije.

*edukuje*, *siroke narodne mase i postenu inteligenciju*, sa novom *doktorskom tezom*, (dok Dinkic ceka *Nobelovu nagradu za ekonomiju*..*akcije sad ih vidis sad nevidis*,)..*kolonijalnu politicku ekonomiju*..sa efektom *poslednji udar*, zavrsni udarac....MMF, strane banke, EURO ili EVRO, kako mu je lakse, nestanak nacionalne valute DINARA, poslednjeg obelezja drzavnosti, suvereniteta..uticaja na sopstvene tokove, sa promenama koje iziskuju nove kadrove, naime da GUVERNER, promeni *opis radnog mesta* i postane GUVERNANTA stranih ekonomskih, finansijskih interesa, shodno *prvom esalonu*, Rimskog kluba, *porte* velikog brata...Malteskih vitezova, koji su i sopstvenu Maltu ojadili, pa je i dan danas kod dece na Malti, ostala prica i secanje, kako im je Jugoslavija, Josip Broz uputio veliku posilkju zeceva da se prehrane, pa i dan danas postoje recepti i specijaliteti od zecetine po restoranima, u kojima ruckaju Malteski i SrBski viteovi...skodi im ladovina ispod Takovskog grma, pa ispod masline..*grancice mira*, koja se presusila od vazdusnih talasa, bimbardovanja SRJ, kasnije i trezora NB Srbije...

Odlikovanja Josipa Broza Tita - Josipu Brozu Titu je dodeljeno ukupno 106 odlikovanja. Kako za dela učinjena u ratu tako i u miru. Tito je ta odlikovanja dobio iz ruku zemalja sa svih kontinenata iz ruku predsednika, premijera, careva, kraljeva i prinčeva. Josip Broz Tito je i nosilac svih jugoslovenskih odlikovanja, od Ordena jugoslovenske velike zvezde do Ordena narodnog heroja kojim je odlikovan tri puta: 1944, 1972. i 1977. godine.

Arhiv Josipa Broza Tita - sa bibliotekom sadrži arhivsku građu koja je od izuzetnog političkog i naučnog istraživačkog značaja. Osnovni fondovi pisane arhivske građe su: Fond Kancelarije maršala Jugoslavije (od 1943. do 1953), Fond Kabineta predsednika Republike (od 1953. do 1980), Fond Vrhovnog komandanta oružanih snaga Jugoslavije (od 1945. do 1980), kao i Lični fond Josipa Broza Tita.

Zbirka primenjene umetnosti - broji oko 4.000 raznovrsnih predmeta različite umetničke vrednosti koji su, prema materijalu, razvrstani u grupe predmeta od plemenitih i neplemenitih materijala, na predmete od slonovače, porcelana, majolike, stakla i tekstila. Zbirci takođe pripada nameštaj i oprema, a kao posebna celina izdvaja se oružje zanatske proizvodnje. Posebno se u zbirci, po svojoj vrednosti ističu flandrijske tapiserije sa početka XVII veka, sa alegorijskim i mitskim sadržajima. Tepisi iz druge polovine XX veka, kaminski satovi, zlatne i srebrne posude, najraznovrsniji nakit, predmeti od porcelana i stakla starog i savremenog dizajna, izuzetni komadi od slonovače, samo čine deo ove impresivne zbirke predmeta koje su Josipu Brozu Titu poklanjale istaknute ličnosti iz celog sveta tokom druge polovine XX veka.

Zbirka štafeta - ima više od 20.000 štafetnih palica izrađenih od najraznovrsnijeg materijala, originalnih oblika i posebno značajnih pisanih poruka iz svih krajeva Jugoslavije, koje su kao jedan od prvih simbola slobode tokom 35 godina, počev od maja 1945, omladinci i pioniri Jugoslavije uručivali Titu povodom njegovog rođedana, 25. maja. Taj dan će se, na Titovu inicijativu, od 1957. godine proslavljati kao Dan mladosti, dan sporta i dan mlade generacije, na stadionu JNA. Pored značajnih jugoslovenskih umetnika, autori štafetnih palica su i pioniri, radnici, seljaci i dr.

Lokacija: Banja Luka
Tragom tog teksta sam pronašao i ovo:
Evo jedan srpski CV kao prilog borbi protiv EU:
Potpuno nespreman za rad pod pritiskom, kao i prekovremeni rad, osim
ako nije debelo plaćen. Iskreno me zabole za ciljeve Vaše kompanije ako
platom ne mogu pokriti sve tekuće troškove, plus, da mi ostane za
malo garderobe, knjiga, putovanja, izlaske, sport i provod.

Funkcionisem po principu, koliko para toliko muzike. Takođe me savršeno
ne zanima što ste u problemima i očekujem da sve vaše zakonom
predviđene obaveze, izvršite na vreme, kao i da poštujete sve praznike i
godišnji odmor. Sva je prilika da ću vas napustiti čim nađem nešto malo
bolje.
Komunikativan s pristojnim i ljubaznim svetom, za drkadžije imam
kratak fitilj.
Psujem na nekoliko svjetskih jezika, al ozbiljnu prepisku i razgovor
vodim samo na srpskom i engleskom, i ne proseravajte se s multinacionalnim
korporativnim tripom, jer vam je i to previše.
Studirao sam 100 godina, ali smatram da je uspeh što sam uopse
završio bilo šta u ovoj zemlji, ovakvoj kakva je. Usavršavam se stalno i bez
vas, jer sam radoznao i mislim da život ima smisla i bez umiranja na
poslu.
Reagujem samo na pozitivnu stimulaciju. Ne gušite me testiranjima i
timbilding budalaštinama. Ako se već preseravate s tim zapadnjačkim forama,
onda ponudite i zapadnjačku platu i uslove rada. To što ste pohađali dva,
tri seminara, ne čini vas obrazovanom osobom.
Što ne znam, naučiću, nisam debil.
I da, postoje stvari koje bih u životu radio iz čistog entuzijazma,
ali žalim što vas moram obavijestiti, da to nije posao koji Vi nudite.
Zamislite Mahmut pašu skadarskog koji plaća debelo pojedine crnogorce unutar plemena da rade za razdor plemena, samim time protiv sebe i svojih obitelji, bi li onda ikoji crnogorac to učinio i bi li mogao biti u plemenu slobodno činiti? Predlažem svaki prekid komunikacije na internetu i razgovor oči u oči s ljudima. Vidjeh pre par m jeseci na TVu kaže Rumunj'' Dok je Čaušesku bio, nije bilo čokolade, ali je bilo novca, a sada čokolade i te kako ima, koliko hoćeš, ali nemamo novca da je kupimo''.

_________________

jos malo pa nestalo...,

Dobrica Ćosić je rođen 29. decembra 1921. godine u selu Velika Drenova kod Trstenika. Školovao se u srednjoj Poljoprivrednoj školi u Bukovu, kod Negotina, ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata i kasnije završio Višu političku školu "Đuro Đaković". U toku Narodnooslobodilačke borbe bio je politički komesar u Resavskom partizanskom odredu, urednik lista "Mladi borac" i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Posle oslobođenja je bio član AGITROP-a Centralnog komiteta KP Srbije, a republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića.

Prvi Ćosićevi prozni radovi nisu skrenuli naročitu pažnju književne kritike. U domaću i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom „Daleko je sunce“. Ohrabren početnim književnim uspehom, Ćosić počinje uporno i istrajno da radi na upoznavanju moderne domaće i evropske proze i filozofske i sociološke naučne misli, što mu je omogućilo da svojim budućim delima dospe u vrh srpske književnosti i da značajno pregraniči nacionalne međe. Tako od 1951. godine Dobrica Ćosić postaje slobodan umetnik, književnik koji je napisao kultne romane: „Korene“, „Deobe“, „Vreme smrti“, „Vreme zla“, „Vreme vlasti“, ali i mnoge druge. Godine 1968. otvara pitanje Kosova čime izaziva pozornost članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Dobrica Ćosić godine 1977. postaje član SANU, i tada je izjavio da je "srpski narod dobijao u ratu, a gubio u miru". Sredinom osamdesetih osnovao je Odbor za odbranu slobode misli i govora koji je ustajao u zaštitu raznih protivnika socijalističke Jugoslavije. Podržao je predsednika Srbije, Slobodana Miloševića, i njegov politički program 1988. godine. Tokom 1989. i 1990. godine osnovao je srpske nacionalne stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prvi predsednik SRJ odlukom Savezne skupštine postaje u junu 1992. godine. Smenjen je godinu dana kasnije (31. maj 1993) tajnim glasanjem oba veća Saveznog parlamenta posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem.


Period od 1992. na dalje

Ćosić je svoju borbu protiv komunizma nastavio i posle smenjivanja sa mesta Predsednika SRJ. Bio je jedan od retkih akademika koji su se osmelili da govore na protestnim skupovima 1996-1997 na poziv Zorana Đinđića.

Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodni pokret Otpor, ali je kasnije je izjavio da to ne bi učinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva.

Dobrica Ćosić je bio prvi srpski intelektualac koji je otvoreno predložio podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina. Ćosić se u svojoj knjizi "Kosovo" (2004) bavi ovom temom. Ovaj predlog je podržao i Noam Čomski u maju 2006. godine

Povodom Ćosićevog 80-og rođendana čestitke su mu uputili tadašnji premijer Srbije Zoran Đinđić (nazvavši ga pritom "Srpskim Tomasom Manom") i tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica. Predsednik Srbije Boris Tadić je decembra 2005. izjavio da se često konsultuje sa Dobricom.


Ćosićev književni rad
Slika
Dobrica Ćosić je započeo svoj književni rad romanom „Daleko je sunce“ 1951. godine, u kome evocira svoje ratničko iskustvo iz narodnooslobodilačke borbe i slika moralnu i psihološku krizu ličnosti u uslovima rata. Dok je ovaj roman za sadržinu imao najsvežije događaje nacionalne istorije, drugi roman „Koreni“ koji je objavljen 1954. godine uzima građu iz stvarnosti Srbije s kraja 19. veka. To je slika raskola u jednoj patrijarhalnoj porodici, ali i raskola u narodu. Ovde je Ćosić pažljivom psihološkom analizom razotkrio mentalitet srbijanskog sela, uočio začetke i uzroke političkih previranja, predočio nekoliko upečatljivih karaktera. Nakon kultnog romana „Koreni“ sledi delo „Sedam dana u Budimpešti“ (1956. godine), potom roman „Deobe“ (1961. godine), u kome se Ćosić ponovo vraća Drugom svetskom ratu. Središnja tema ovog romana je deoba u narodu, deoba na partizane i četnike i posledice ove podele. Sa književno-umetničkog stanovišta, ovaj roman donosi niz novina, osobenu kompoziciju, dominaciju unutrašnjeg monologa, otkrivanje umetničkog funkcionisanja poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao književnog junaka, unošenje dokumentarnog materijala, stilsku raznovrsnost i izuzetno slojevitu leksiku.

Godine 1964. Ćosić piše eseje „Akcija“ i 1966. eseje „Odgovornosti“. Te iste godine Ćosić objavljuje tzv. roman parabola koji nosi naziv „Bajka“, a potom ponovo eseje pod nazivom „Moć i strepnje“ (1971. godine). U periodu od 1972. do 1979. godine Ćosić se vraća epskoj temi i piše istorijski roman „Vreme smrti“ u četiri knjige. To je roman o Prvom svetskom ratu, široka freska vremena, događaja i ljudskih sudbina. Tako, nastavljajući priču o pojedincima iz porodice Katića iz sela Prerova, započetu u romanu „Koreni“, Ćosić ispisuje sagu ne samo o porodici Katić nego i o Srbiji koja je doživela golgotu. Godine 1982. objavljuje još eseja pod nazivom „Stvarno i moguće“, a potom trilogiju „Vreme zla“ ( „Vernik“ 1984. godine, „Grešnik“ 1985. i „Otpadnik“ 1986. godine), koja se može odrediti kao politički roman, u kojem Ćosić nastavlja priču o pojedincima iz iste porodice, ali i o ličnostima koje su započele svoj romaneksni život u „Vremenu smrti“. Tako je „Vremenom smrti“ i „Vremenom zla“ popunjena praznina između romana „Koreni“ i romana „Deobe“ i ostvarena kontinuirana povest o Srbiji, Prerovu i dvema prerovskim porodicama. Kao kruna svega, 1996. godine dolazi delo „Vreme vlasti“, u kojem se nastavlja povest započeta romanom „Koreni“.

U periodu od 2001. godine do 2002. godine, Dobrica Ćosić u četiri knjige piše „Piščeve zapise“. Oni nisu ni istorija, ni memoari u klasičnom smislu, već dozvoljeni fragmenti i jednog i drugog. Prva knjiga obuhvata period 1951-1968. godine i njena kompozicija je problemsko jedinjenje oko ključnih događaja i ličnosti, sa asocijacijama koje pružaju kontekst pretpostavki i posledica. Jezik je i književno-literarni i filozofsko-istorijski sa analizama kolektivno-psihološkim. Druga knjiga obuhvata period 1969-1980. godine, a treća od 1981. do 1991. godine. Četvrta knjiga „Piščevih zapisa“ , za razliku od prethodne tri koje obuhvataju period više od četiri decenije, ova se ograničava na period od samo dve godine (1992-1993), u kojima su zbivanja bila veoma burna i dramatična. Ova knjiga je uzbudljiv prikaz faktičkog perioda čosičevog državničkog života i njegovih ideja i predstavlja upečatljiv primer istorijske ekspozicije u velikoj drami kraja minulog veka.

2002. godine izlazi Ćosićevo delo „Pisci moga veka“, a od 2002. do 2003. godine piše i objavljuje u dve knjige „Srpsko pitanje“. Godine 2004. izlazi knjiga „Kosovo“, 2005. godine „Prijatelji“, zatim 2007. „Vreme vlasti 2“ , koji nadograđuje priču o porodicama Katić i Dačić, obuhvatajući vreme vladavine Josipa Broza Tita, koji se inače u romanu pojavljuje kao literarno uobličen junak, a završava 1998. godine, kada su, kako je Ćosić jednom prilikom to rekao, Vokerovi verifikatori okupirali Kosovo. Poslednji Ćosićev roman izašao 2009. godine i nosi naziv „Vreme zmija“. U ovom romanu reč je o dnevničkim beleškama koje su nastale u vreme NATO bombardovanja od 21. marta 1999. do 1. januara2000. godine. Pisan britko, ovaj roman predstavlja surov i bolno istinit dokument o najstrašnijim vremenima koja je Srbija proživela krajem proteklog veka.

NISMO ĆUTALI

“Svako začaurivanje u čistu srpsku kulturu smatram štetnim i besperspektivnim za same Srbe.”

General-pukovnik Dr Gojko Nikoliš

TRI UPOZORENJA KOČE POPOVIĆA (1989)

Sprečiti dalji sunovrat*)

*) Pismo Koče Popovića “Borbi” 1989.

Poštovani direktore i uredništvo,

Molim vas da u vašem listu objavite ovaj moj kratki komentar. Povod neodržani “miting istine” u Ljubljani.

l. Neću se baviti ovde ko je i koliko odgovoran za nesrećni tok događaja (iako imam svoje mišljenje).

2. Potpuno je besmisleno koristiti jedan lažan razlog, kakav je “miting istine” za ovoliku furtutmu. Razlozi su daleko dublji.

3. Nečija jednonacionalna “istina”, samim tim što je takva, ne može biti istina. Ona suzbija razboritost slobodnih građana.

4. U stvorenoj situaciji jedino što preostaje jeste: da se kompetentni predstavnici dveju strana sastanu i pokušaju pronaći kakav-takav zajednički jezik, i tako spreče zajednički dalji sunovrat.

1. decembra 1989.
Koča Popović

Koča Popović govori za “NIN”**)

**) “Nin”, 21. juna 1991.

Pred pripremani miting antibirokratske revolucije u Ljubljani 1989. Koča Popović je javno govorio “o sunovratu”. Dvije godine kasnije, ljetujući posljednji put (u svojoj 83. godini) u voljenom Dubrovniku, Koča opet govori, ovog puta šire, ne isključuje “krv do koljena” u Hrvatskoj i u Bosni i na Kosovu, koje “može biti silom smireno samo privremeno”. Šta je u ovoj fazi jugoslovenske krize izjavio Koča Popović? Mnogi su otišli “a tek Marko (Nikezić) - praznina za koju nema zamene”. Po Koči, Nikezić je bio racionalniji od njega, a Koča “staloženiji” i nastavlja: “Politika koja nas je bacila u nacionalistička razračunavanja nije uvezeno zlo, već je ona naše ogledalo i naša najrazornija žica”, jer smo u masi toliko “necivilizovani da manipulisanje pali”.

O najuticajnijim nacionalnim liderima Koča kaže: “Prepoznaju se po tome što veruju u silu i propagandu, a neistomišljenike teško podnose.” Koča pronalazi sličnosti između Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana. On ostaje uvjeren da je nacionalizam negacija demokratije. Na pitanje idemo li u građanski rat, odgovara: “Mogućno je, ali to ne bi bio klasičan građanski rat u kome bi se obračunavali delovi i iste nacije. Oružani sukob naših nacionalizama bio bi građanski rat u okviru Jugoslavije, a ne u republikama.”

Govoreći o liderima na srpskoj i hrvatskoj strani, Koča tvrdi: “Ne verujem da su lideri toliko čisti, pre bih rekao da su mešanci, jedna polovina glave im radi više ili manje uspešno, a druga, što iziskuje mudrost, državničku pronicljivost u odnosu na budućnost - tako reći je na nuli.” Na pitanje da li u srpsko-hrvatskom čvoru, koji opako steže nacionalističko samouništavanje, vidi ljude kadre da nađu političko rješenje, Koča odgovara: “U ovom trenutku ne vidim ni jedan uverljiv razlog da verujem u miran rasplet. Hrvatski i srpski nacionalistički lideri mogu, istina, pokušati da dođu do kompromisa, ali, uglavnom, na račun trećih.” I konkretnije, “ne isključujem mogućnost da Bosna plati ceh”.

Na pitanje da li isključuje mogućnost sporazuma o autonomiji Srba u Hrvatskoj, Koča Popović je gotovo kategoričan: “Ne smatram ga izglednim.” Na pitanje šta će napraviti JNA, Koča razmišlja: “Ne znam šta će vojska napraviti u međuvremenu. Pričaju da ostaje svuda. Ali šta protiv tako žilavih jednoumlja da uradi bilo koja vojska? Neće li njeni uspesi biti vrlo privremeni, sa toliko negativnih posledica za budućnost, da to nije nikakvo rešenje. Neće li se i vojska sama izložiti opasnosti raspadanja? Kosovo se, možda, može okupirati, ali Hrvatska (i Bosna) sasvim sigurno ne može.”

Govoreći o “aktivnoj pasivnosti” u sprečavanju rata “svesnim uzdržavanjem”, Koča daje pozitivnu ocjenu vojsci, ali zaključuje: “Ne verujem da vojska sama može nešto da postigne, prosto zato što sila, kao takva, ništa ne rešava.” Koča nastavlja: “Ishod zavisi od političkih odnosa snaga, jer glavni centri moći ostaju u glavnim republikama na osnovama i pod kontrolom nacionalističkih pokreta i programa, a oni sve više zavise od jurišnika nacio-šovinističkog divljanja, rastućih i uveliko naoružanih proustaških i pročetničkih, na sve spremnih agresivaca, čije je usmerenje u biti fašističko.”

Koča Popović govori za “Nedelju”

U intervjuu “Nedelji” (23. juna 1991), Koča Popović je još oštriji i konkretniji: “Ja sam protiv svakog nacionalizma, jer je nacionalizam najniži oblik društvene svesti.” Koča je ljut što, eto, “Bosnu pokušavaju da raščereče, raščupaju”, vjerujući i dalje da je Bosna “veoma važna tačka za budućnost Jugoslavije”. Koča je gnjevan na Dobricu Ćosića i kaže: “Ma, kakav Ćosić. Ćosić je Srbenda. A ja nisam Srbenda. Ja sam Srbin po rođenju, inače sam Jugosloven.” Najinteresantnije je mišljenje ovog kosmopolite o nacionalnim strankama, gdje kaže: “Nacionalne stranke nisu moj izbor. Ne mislim da se neće, na nesreću, održati na vlasti, ali za sebe pouzdano znam da svoju ideologiju neću graditi ni na opanku ni na šajkači”, i nastavlja: “HDZ je pobedio dobrim delom zahvaljujući Miloševiću. On je glavni zaslužnik ili krivac za tu pobedu, jer je tako bezvezno vodio srpsku politiku da je morao da potakne i natera ove da utočište traže u nacionalizmu”. Govoreći o budućnosti Srbije, Koča kaže: “Ma kakva budućnost. Budućnost Srbije je daleka. Srpsko-hrvatski spor je tako dubok da će mu trebati 20 do 50 godina da se zaborave jame... i njihovo obnavljanje.”

Ovo su samo tri reakcije poštovanog i cjenjenog partizanskog komandanta, prvog do Tita, intelektualca međunarodnog nivoa, načelnika Generalštaba JNA, ministra inostranih poslova, potpredsjednika SFRJ. Dakle, Koča Popović je kao na skeneru predviđao situaciju. Zar se ne treba složiti sa ovim ocjenama i predviđanjima i zar ih uopšte treba komentarisati?

da prodamo*.. (Micunovic po pruzimanju nekretnina, pardon vlasti...)

http://paradoksija.blogspot.com/2010/04/slucaj-zvonacka-banja-nemir-hotela-mir.html

KPGT od aprila ne plaća komunalije

U halama Stare šećerane, poslednjih desetak godina nalaze se brojni zakupci, od kojih je najpoznatije alternativno pozorište KPGT koje je osnovao pozorišni reditelj Ljubiša Ristić.
- Pozorište u Šećerani još radi, a bićemo tu dok možemo. Iz Agencije nam šalju ogromne račune za zakupninu i na taj način žele da nas isteraju. Nije njih briga ni za šta - rekao je, u kratkoj izjavi za „Blic“, Ljubiša Ristić.
U Agenciji za privatizaciju ističu da će zakup KPGT-u biti otkazan onog trenutka kad fabrika bude prodata, a ukoliko se ponovi nekoliko neuspešnih tendera, možda i pre prodaje.
- Od aprila ne plaćaju komunalije. Dug se gomila - kažu u Agenciji i napominju da će eventualna potraživanja KPGT za do sada uložena sredstva u renoviranje hala Šećerane koje koriste biti predmet rada Trgovinskog suda.

SUVLASNIK EVROAKSIS BANKE I BRAT GUVERNERA JELAŠIĆA
Evroaksis banka je danas u vlasništvu tajkuna iz Srbije, ali delimično i u svojini firme brata guvernera NBS Radovana Jelašića, Branka Jelašića, i njegove firme iz Mađarske.
Uticajni ljudi iz okruženja Vojina Lazarevića poslednjih dana uporno tvrde da on više nije suvlasnik Evroaksis banke. Svih prethodnih meseci je i Vuk Hamović uveravao svoje sagovornike da je on svoj udeo u toj banci prodao još pre najmanje tri godine.
S obzirom na to da su i Lazarević i Hamović blisko povezani s Mlađanom Dinkićem, kao i Jelašić, klupko formalnih i prikrivenih vlasničkih odnosa u Evroaksis banci moglo bi biti raspetljano jedino ozbiljnom istragom.

pijanaca...briznika..?

Naravno, dok su oni u Beogradu,
u Skadarliji, glumili *predratnu* Beogracku gospodu, klatarili od TRI SESIRSA do DVA JELENA, ..* dete..10.s,lukom.*..dosao je dugo ocekivani *odsudni momenat*, iz pecine Draze Mihailovica...posle ravno 50 godina, junacke borbe za opstanak SrBskog naroda,...hrabrim jurisom, konacno je skinuta tabla..*TITOVA KORENICA*..i.okacena tabla *FRANJINA KORNICA*..*bes te noge, posra vas guzica*, pravac na Ravnu goru, svadbarski kupus, prasetina, rakija, prasici, jagnjici, i prodaja suvenira, raznih djindjuva,...a, u pomenutoj *kultnoj* kafani, skorojevica, u kafani SKADARLIJA..vecita je pesma..*IMA DANA KADA NEZNAM STA DA RADIM*.., pa posto mi je dosadno skocim po vino u Erdut, na cist vazduh na Plitvice, opalim metak iz trnja,..pa na *svadbarski kupus*...pa eto tako...da ne obrukamo *slavne pretke*, jer srbin kada obeca nesto, to je pitanje *casti*, a obecano je Anti Pavelicu *da RSK mora pasti*.., Nedica, Drazu, Stojadinovica, i brata po materi Antu Pavelica, vecitog *partnera*..briznog..*patera*, cak je slao Drazi i lekove protiv tifusa...kako svedoci Antina cerka, human i pazljiv covek prema *saborcu*..

Neki, su morali da promene *arenu*, srusena je bila *manje kultna* kafana DOBOJ,...pa su *pevali po europi*, prema kazivanju *Boze derikoze*..(ima globalno potomstvo)..*pevali smo partizanske pesme*..barmen kaze da nisu pevali samo *partizanske pesme*, u *separeu su tvrdi pevali * AKCIJASKE PESME*..onako, imtimno *na uvce*...a u *selendri*..tranzicija, uka buka, utihnula pesma *ima dana kada neznam sta da radim*..pesma, tranzitirala u * donesi vina krcmarice (erdutsko)..*..dijalekticki materijalizam i kod pesama, levica je to, ona muderna europska..nema sale * donesi vina pekarice*..*donesi vina pevacice*..*donesi vina fudbalerice*..*zatvorenice*..*kraljice*...fudbalska lopta..*okrugla pa na cose*.. Da je znao, Gavrilo Princip bi osigurao, zastitio. svoje ime kod Loyda,...zbog valutnih i kursnih potresa, naime, kao i svi *europski gradovi*..Beograd dobija berzu, u ulici Gavrila Principa...menjacnicu, preko puta, u parku, *trziste rada*..pa, ko voli nek izvori..crvena, marka, moze da trkne u menjacnicu da usitni novac, zameni crvenu za marke, marke za crvenu,pozajmice.. zavisi kako funkcionise *berza rada i deviza*..*, trziste talasa, uz budno oko, susedne malo vece zgrade, u kojoj buduci *nobelovac*...proucava inflaciju, tada ga jos *boli curac za cipar*...a, kod doma JNA..u Francuskoj ulici,..*krece se ladja francuska*..devize, devize...malo slabije, preselio se biznis u *legalne, institucije sistema *, Agencije za poslovnu pratnju, Agencije za zastitu imovine i lica...a ma sve agent do agenta , Srbija nema sta brine, o njoj brinu *njeni tici Obilici*..., Iva, otisao u zasluzenu penziju, pesnici i pisci se razisli..kud koji mili moji..po strankama..parohijama...tiraz veliki, samo nema ko da kupi, i kada finansira, pardon kupi, smuva u magacin firme..plati...obicno ni nevide *stand*..*knjizaru*..Geca Kon s prevce u grobu...razmisla da li da otvori kladionicu ili pekaru..*klot burek*..340 dinara kilo, nije sala, sa dobri *marketingom*...*holandsko pecivo* ima da ide ko alva...

obnavljaju epopeju...* IGMANSKI MARS*...nije u pitanju *obznana*, ali imaju problem nekog Jurisica u apsani,pa malo sporije napreduju i ako nema snega...
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Igmanski mars

Decembra 1941. godine, dok nemacke trupe nadiru ka Moskvi i Lenjingradu, u malom mestu Rudo, u Bosni, formirana je Prva proleterska brigada, prva regularna jedinica NOV. Jedno od njenih prvih velikih iskusenja je Igmanski mars. Krajem Januara 1942. brigada se na Romaniji nasla u okruzenju jakih nemackih snaga. Stab brigade donosi odluku da se izvrsi rizican, ali jedino moguc pokret. Proci pokraj samog Sarajeva, pa preko planine Igman, prema oslobodjenom gradu Foci, gde se probio vrhovni stab sa Titom. Mars je izveden nocu izmedju 27. i 28. Januara 1942. po dubokom snegu i hladnoci od -40. Igmanski mars je usao u legendu, zato sto su borci izdrzali tu strasnu hladnocu od koje je i drvece pucalo. 40 tesko promrzlih boraca prebaceno je na lecenje u Focu. Tu borci junacki podnose nadljudske bolove u operacijama bez narkoze. To je drugi deo legende o Igmanskom marsu...

PIŠU: Veljko Lalić i Uglješa Blašić
MILAN Stojadinović prekinuo je saradnju s Udbom i potpisao sporazum s Pavelićem po naređenju Italijana, kaže se u izveštajima tajne policije, koje “Novosti” pronalaze u dosijeu Milana Stojadinovića.
U arhivu Udbe nalazi se i materijal Gespoa i tajne policije predratne Jugoslavije, gde se, takođe, na dosta mesta vide izuzetni odnosi bivšeg predsednika vlade i zvaničnog Rima.
Stojadinović, na kraju, to sam kaže u svojim memoarima, obrazlažući zbližavanje s Italijom, kao svoj najveći politički uspeh: “jer je od stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Italija je postala smrtni neprijatelj Beograda”.
- Francuska nije htela ni da čuje da se italijanska vlada okrivi za atentat u Marselju i Pariz mi je poručio da se izmirimo s Italijom - otkriva Stojadinović u svojim memoarima.
Sporazum koji je s grofom Gaetanom Ćanom potpisao 25. marta 1937. godine Stojadinović je ocenio kao “najznačajniji”.
- Jugoslavija je uklonila jednog opasnog neprijatelja sa zapadne granice. Italijanske pretenzije na Dalmaciju definitivno su otklonjene. Obustavljena je svaka ustaška delatnost na italijanskoj teritoriji... - objasnio je Stojadinović.
Jedna stvar za njega lično ovde je bila još važnija - stvoreno je prijateljstvo između njega i grofa Ćana.
- Mi obojica uživamo glas da volimo žene - rekao je Ćano Stojadinoviću prilikom prvog susreta u Beogradu, gledajući u dve lepe i duboko dekoltovane žene.
- Izgleda da je tako - odgovorio je Stojadinović.
GROF Ćano u svom “Dnevniku” 5. decembra 1937. godine zapisuje:
"Pripreme za Stojadinovićevu posetu su završene. Izaći ću na stanicu s Dučeom. Želim da se ovom čoveku, koji se pokazao kao iskren prijatelj, ukaže izuzetan doček. Na prvom mestu jer smatram da je Beogradski pakt jedan od temelja naše politike. Zatim zbog lične simpatije prema Stojadinoviću. Snažan, srčan, s gromkim osmehom i čvrtsim stiskom ruke, to je čovek koji uliva poverenje. Od političara koje sam dosad sreo na svojim evropskim putovanjima, on me najviše interesuje. Francuzi i Englezi gutaju gorke pilule zbog ove posete. Na osnovu jednog uhvaćenog telefonskog razgovora, ispostavilo se da britanska ambasada pušta vesti kako se spremamo da iskoristimo Stojadinovićevu slabost prema lepim ženama. Ovo je delimično tačno. Duče se smejao kada sam mu rekao da sam pored zvaničnih prijema, spremio i nekoliko balova s najlepšim ženama rimskog drutva..."
Grof Ćano je zato bio veoma razočaran padom Milana Stojadinovića. U svom "Dnevniku" otvoreno piše da je “Berlin od tog trenutka tražio od Italije da ima varijantu za okupaciju Hrvatske”. Svoje odnose sa Stojadinovićem Ćano, ipak, nije prekidao: prvo su komunicirali preko Stojadinovićevog brata Dragomira, a kasnije i supruge Avguste.
Posle okupacije Jugoslavije, gde je veliku ulogu odigrao “rezervni plan okupacije Hrvatske”, u dokumentima Gestapoa pojavljuje se dokument: “Ćano namerava da vrati Stojadinovića s Mauricijusa i postavi ga za predsednika vlade”.
Ovu informaciju nemačkoj policiji prosledio je Dimitrije LJotić 25. jula 1942. godine, zabrinut za svog prijatelja Milana Nedića. Gestapo prima ne desetine izveštaja s ovog ****, da bi kanačno nakon njegov povratak u Beograd od agenta “139”, inače bliskog prijatelja porodice Stojadinović tražio da sazna sve pojedinosti s njenog putovanja.
“Gospođa Avgusta, supruga bivšeg predsednika vlade Milana Stojadinovića otputovala je 16. jula 1942. godine u pratnji svojih obeju kćerki u Italiju”, piše Gestapou Avgustin “prijatelj od poverenja”:
"Najpre se zadržala u Venciji, a potom je preko Lago Mađore otputovala za Rim, gde se zadržala ukupno tri dana. U Rimu se nije videla sa grofom Ćanom niti s nekom od vodećih ličnosti italijanske politike, ali je nailazila na neobično srdačnu predusretljivost kod svih italijanskih kako zvaničnih, tako i privatnih ličnosti."
TAKO je s najvećim oduševljenjem pričala o ljubaznosti koju su joj Italijani ukazivali kao supruzi dr Milana Stojadinovića, govoreći joj da je dr Stojadinović najveći političar Jugoslavije.
Iz daljeg izlaganja gđe Stojadinović vidi se da u Italiji uopšte ne znaju za Srbe kao nacionalni i geografski pojam već da sve posmatraju kao nerazbijene delove čije se aveti još plaše. Tvrdi da svi italijanski krugovi nepodeljeno mrze Nemce, da je anglosaksonska struja veoma jaka, da se Engleza plaše, da je gro kapitala u Italiji investirala Amerika, da je niz banaka u glavnim ulicama Rima s američkim kapitalom, i da u italijanskom privrednom životu oseća silan zastoj zbog prestanka trgovačkih odnosa sa Sjedinjenim Državama.
S druge strane, gospođa Stojadinović potvrđuje da od revolucije u Italiji ili nekih bližih znakova nema ništa, da su to samo produkti anglosaksonske propagande i pustih fantazija.
Istovremeno kaže da narod u Italiji vrlo trezveno i objektivno misli, da svi neograničeno veruju Musoliniju, jer je zemlja pod njim dobila nečuveni privredni prosperitet i socijalnu pravdu.
Italijani su joj rekli da su oni spremni na sve u pogledu ishoda rata. Ako osovina pobedi, u šta sve manje veruju, za njih će biti rđava situacija utoliko što ništa neće dobiti naročito.
U slučaju pobede Anglosaksonaca Italijani misle da bi samo bio smenjen Musolini i vrhovni fašistički forum, a da bi ceo italijanski narod bio pošteđen represalija jer bi se u tom slučaju našao na čelu kralj Vitore Emanuele, a naročito prestolonaslednik Umberto koji je poznat kao veliki i konstantan protivnik Muslinija. Ovo su uverenja svih prosečnih Italijana, pa i mnogih vodećih ličnosti.
Gospođa Stojadinović kaže da je uspela da se vidi s nemačkim poslanikom u Rimu, ali ne kaže s kojim. Moj je utisak da su Milan Aćimović i Dragi Stojadinović odredili Augustu da treba da održava veze s italijanskim diplomatsko-političkim krugovima na koje oni računaju...

VELIKI POTEZ
GROF Ćano veoma se interesovao zašto je smenjen Milan Stojadinović. Pavle mu je jednom rekao zbog “velikih pronevera”, ali grof Ćano u to nije poverovao, i u svom “Dnevniku” 20. novembra 1940. zapisuje: “Ponovni razgovor s Hitlerom. Namerava da pozove namesnika Pavla u Berlin i da mu predloži `veliki potez`. Voljan je da pomogne Pavlu pri dolasku na presto, čija je supruga ambiciozna. Ovo mi se čini teško: Pavle je suviše malo Srbin.”
Svevlad is offline Reply With Quote

Posto bi se okrepili, pevali, *pesma ih je odrzala njozi hvala*..usput, uz dezert i kafu, medjusobom razmenili *ugovore o delu*, neko bi im verovatno rekao, tamo negde *oko fajronta*..* A sad, svi na radne zadatke..!*. Naredjenje izvrsenje,neko aspirin, neko sodu bikarbonu, neko prst u usta..*pa na teren*..kod MORNARA, ZORU, PROLECE...oni, hrabriji..a neki i kod RADNICKOG..siroko je polje aktivnosti.., oni, sitniji, manje hrabri, bez garantnog pisma,..PRESERNOVA KLET, oni na izdisaju, preko puta OPATIJA., MANDARINA...odatle se ide, zavisno od psihofizickih sposobnosti, u Guberevac, Padinjak, Kovin...jednostavno, nije bilo kao posle *dogovorene petooktobarske revolucije*, zdravstvenu knjizicu, ako bas nije overena nema veze, svi imaju pravo na socijalisticku, pardon socijalnu zastitu, pregled i *smestaj* besplatan...milina. Oni sa *manje veza*, kes varijanta naplate, mala privreda, zanatlije, skloni *drustvenom sektoru*..poput legende Bate Obradovica pa kod PEVAC..moze stojecki uz sank, a kada je lepo vreme u basti, sumarak, pravi raj, sa problemima, stalno u strahu, stalno cimaju neku zicu, svako drvo je imalo zicu vezanu za granu od drveta, iz bezbednosnih razloga, jer su sumarice, pardon sumarak u basti naselili vrapci, nisu bili cicije, nekom u casu, nekom u tanjir..pa samo dignes zicu, cimnes par puta da ih rasteras...ne zbog *pticjeg gripa*, to je moderna bolest, nego niko nije naviknut na neku Japansku, Malajsku kuhinju. A neki, opsednuti,svesni da to nesto *znaju i vrapci na grani*, nakon napornog rada, umesto belih miseva videli su vrapce kao pripadnike OZNE,UDBE,,pa ih teraju pomenutom zicom. Neki, bas nisu voleli da javno prikazuju, pomenute radne, psihicke i fizicke sposobnosti, nisu volli da sede *u izlogu*, pa su isli u CENTRAL..suteren, podrumce..*god Gigu u supu*...specijalitet cedjene kolenice, kod PAPUKA, jagnjetina, nije *na udarnom mestu*..a nije daleko...redovniji, i *na crtu*..pa, ako naidje *jaci prijatelj*..naravno mereno garantnim psismom..njegove crte se *pridruze pomenutom pismu*..jos je bio na snazi *zakon o udruzenom radu*..necu vis, uzecu posao Grobarovu, a on je prijatelj mog bivseg direktora...*pazi vrapci snimaju*

Dotle Tijanic nastavlja sa svojim seksualnim fantazijama;

Tigar je, kroz citavu karijeru, predstavljao neku vrstu emotivnog omnijeba: prvi put su mu se svi davali iz ljubavi, drugi put iz solidarnosti, zatim iz navike, pa racuna i, konacno, straha. Zato je na Vojni savet i prizvao Njegosa, ne kao priznanje izborne volje Brdjana, vec da se izbliza uveri - je li moguce da Milo vise ne sudeluje u njegovoj beskonacnoj ljubavi prema samome sebi.

Ponekad se zapitam da li on koristi olovku i glavu ili samo svoj malecki kada pise svoju kolumnu. Tema je navodna kooperacija Slobe i Mila. U tako nesto niko ne veruje pa cak ni Tijanic:

Ne kazem da nije nemoguce, ali zato tvrdim da nije moguce.

Sve se svelo na jos jedno uzimanje honorara od DT.

I na kraju, ljevičarski vođa studentskog pokreta u Europi iz 1968. godine i današnji zastupnik u Europskom parlamentu u Strasbourgu, Daniel Cohn-Bendit je 16.listopada 2001. na francusko-njemačkom Tv-kanalu “Arte” izjavio: “Komunizam predstavlja veće zlo od njemačkog fašizma”.