Sedi kec Dobrice !!

http://glassrbije.webs.com/udruzenjestarosedelaca.htm       

            

Reči koje izgovaraju pesnici i pisci sežu do dubljeg sloja semantičkog i pretvaraju se u metafore – to je pravilo u nauci o književnosti.

U najnovijoj knjizi poznatog pisca D. Ćosića – „Kosovo 1966-2013“ – upravo je to ono što nas je zbunilo, a za početak ponudićemo jedno opravdanje za pisca Ćosića. Knjiga nije književno delo već pripada publicističkom žanru – metaforama tu nije možda ni mesto. Razmišlja Ćosić o Kosovu, odnosno sabire svoje članke, i sve to – reklo bi se, znamo – ali mesto kojim ćemo se baviti tipičan je iskaz iz publicistike ovog pisca u članu SANU. „Kosovsko pitanje Briselskim sporazumom nije konačno rešeno“, trajaće ti sporazumi i nesporazumi godinama, pa i vekovima, a da bi se to učinilo, treba sabrati „celokupan potencijal umnih, radnih i moralnih snaga naroda“. Nama koji čitamo Ćosića sve ovo je poznato i svakom prepoznatljivo, ali zaključak koji nudi Ćosić je nov: „Biti poražen ne znači biti i pobeđen“.

Tu smo zastali. Jedan naš sagovornik nam je kazao da mu je to ono De Golovo „oui, une bataille est perdue mais pas la guerre“, odnosno – izgubljena je jedna bitka, ali nije i rat. Jeste to De Gol kazao onog 18. juna, godine znamo koje, ali to nije ovo, jer je General bio krenuo u bitku zajedno sa antifašistima da povrati čast Francuske koju je Hitler bio pogazio i kome je neki F. Peten u tome pomogao. Niti liči, niti je isto ovo Ćosićevo i ono De Golovo. Nismo bili zadovoljni našim sagovornikom, ali on je strpljivo saslušao nas. Nije EU fašistička sila već obrnuto – ona se temelji na principima antifašizma i demokratije.

Tolerantni sagovornik nije ostao zbunjen, ali smo zbunjeni ostali mi koji godinama čitamo Ćosića – i koji mnoge njegove knjige cenimo – i sada.

Kod Ćosića smo i ranije izučavali njegove sintagme i nismo daleko odmakli u razumevanju. Onaj čuveni Ćosićev izraz „razistorija“ jednostavno ništa ne znači, jer ovako spojen prefiks ne nudi ništa što bi se moglo naći na nekom jeziku, niti znači nešto kada se pokuša prevesti na bilo koji jezik. Istorija je bila maćeha i Francuzima i Nemcima na Rajni, ali su se njihovi pisci sporazumeli kao i političari. Ovaj Ćosićev iskaz je bukvalno non-sens, odnosno besmislica. Pisao je Ćosić da je M. Crnjanski pisac „bez misaone dubine“ i – nećemo više, jer ako neko nema sluha zaludu mu je da celog dana peva Internacionalu. A pisci često nemaju sluha za istoriosofiju, a Ćosić se tom disciplinom godinama bavi. On se bavi sudbinom naroda i njihovim mestom u istoriji, a nije ni O. Spengler, ni Danilevski.

Vraćamo se onoj zagonetnoj sintagmi o tome da je neko poražen ali nije pobeđen – u nekom nastojanju da joj nađemo smisao.

Daleke 1389. mi smo na Kosovu poraženi i pobeđeni od strane sultana Murata II – a junački je pao i knez Lazar – i Napoleon je na polju nedaleko od Brisela Vaterlou poražen i pobeđen. To samo Ćosiću ne ide u glavu i o tome ćemo koju reč. Nije naravno „kosovski pitanje“ rešeno u sporazumu potpisanom u Briselu, na putu je da se nađe neko razumno rešenje, no i to je daleko. Ovo što pisac najavljuje je neki novi sukob, neki rat i – ko će pobediti, videće se. U izgledu je da ni jedna strana, ni Srbi ni Albanci, ne budu ni poraženi ni pobeđeni, već da nađu neko održivo rešenje za život koji mora biti zajednički, budući da ni Srbi ne mogu svi u Rusiju, a ni Albanci nemaju mogućnosti da se svi isele nekuda, ne zna se gde. To su zakoni istorije. Ovo Ćosićevo je ideologija do „istrage“ naše ili vaše koja nikom dobra donela nije, niti će. To su i drugi pre činili, a zašto bismo mi i Albanci bili zlokobni izuzetak – niko ne zna. Ovo što Ćosić kao istoriozof govori jeste Šešeljeva ideologija, jer se čak i jedan Koštunica ne upušta u ovako nešto. Još niko nije napisao – izučavajući delo Ćosićevo – magistarski ili doktorski rad o tome kako je skojevac i antifašista iz vremena poslednjeg svetskog rata stigao ovde gde sada stoji, kako je pisac koji je pisao himne Titu mogao ovako da porekne sve, i da spali ikone kojima se klanjao. A to je posao koji čeka ozbiljnog književnog istoričara i istoričara uopšte. To je redak obrt, i to se dogodilo i F.M. Dostojevskom koji je u progonstvo otišao kao revolucionar – pristalica Š. Furijea – a vratio se čovek koji piše panegirike caru i slavi despotiju i rusku kontinentalnu hegemoniju. U svetu ima studija o tome s takvim „obrtima“, a kod nas nema.

Da je Ćosić sam, ni po jada ne bi bilo, ali mi imamo „elitu“ koja pati od ovakvih obrta koji nas jesu u više navrata u zlo uvaljivali.

(Autonomija)

To je bilo juna i jula 1990, a 1992. Nikoliš je otišao u Francusku i tamo je umro, 300 km daleko od Pariza, bez generalske penzije koja mu je oduzeta, i na jednom malom mjesnom groblju sahranjen 1995, skrhan, pored bolesti i starosti, i predviđanim besmislenim ratom u Jugoslaviji.


Hoce li, kolege iz SANU oformiti odbor za prenos posmrtnih ostataka Gojka Nikolisa…?   

http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_izmedju_1_i_2_svj_rata/okupacija_cg_nakon_pg_skupstine.htm      

* Mislite na krivnju Miloševića i njegova režima?
A ne, ne. Milošević je jedna beznačajna budala. On će da odleti kao što je i doletio. Pitanje je, međutim, kako je Milošević jedino u Srbiji moguć, jer svuda na svijetu ima miloševića. Ne bi jedna takva ništarija mogla da dođe na vlast da dugo nije pripremana mentalna klima da jedan takav dođe.
* Srpski nacionalni intelektualci, kao što je Dobrica Ćosić, pisali su za Miloševića da je najveći Srbin dvadesetoga stoljeća. Takve stavove prihvatala je u početku, uz nekoliko iznimaka, gdje spadate i Vi, cjelokupna srpska inteligencija?
Milošević je za njih bio anđeo božji, oni su ga čekali. Scenarij je opet bio mitološki: pojavi se beznačajna ličnost i oni ga proglase mesijom. Lažni car Šćepan Mali. A tu kašu je zapravo i skuvala srpska inteligencija. Bez srpske inteligencije ne bi bilo Miloševića. Uostalom, sam taj pojam "inteligencija" u zemljama zapadne Evrope je nepoznat, to je ruski pojam, jer Rusi jesu imali inteligenciju, mističnu, revolucionarnu ili reakcionarnu. U srpskoj varijanti to je smiješno i groteskno. Kakva jadna inteligencija! Kakav je inteligent, naprimjer, spomenuti Ćosić, koji ne umije na srpskome dvije suvisle rečenice da sastavi? Slušao sam nedavno ovdje, u Beču, jednog mladog Albanca koji se bori za svoju kožu i svoj albanski svijet, koji je strog u onome što traži, slušao sam ga kako sjajno na srpskom artikuliše te svoje zahtjeve. Shvatio sam, zapravo, da taj mladi Albanac govori srpski jezik pravilnije i bolje nego Dobrica Ćosić. A Ćosić je danas signum srpske inteligencije. Akademik, književnik, srpski Tolstoj, kako sam sebe naziva, nije savladao akcente, a i sa padežima se teško hrve. U tome se krije katastrofa i pad Srbije. Srbija više nema svoj jezik.              

To je bilo juna i jula 1990, a 1992. Nikoliš je otišao u Francusku i tamo je umro, 300 km daleko od Pariza, bez generalske penzije koja mu je oduzeta, i na jednom malom mjesnom groblju sahranjen 1995, skrhan, pored bolesti i starosti, i predviđanim besmislenim ratom u Jugoslaviji.

Hoce li, kolege iz SANU oformiti odbor za prenos posmrtnih ostataka Gojka Nikolisa…?

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/mob/index.php?id=06&br=230&cl=27         

Mrkalj je pokazao što može svojom odličnom knjižicom: "Salo debeloga jera libo azbukopretres" (Budim, 1810). Obećao je i druga opširnija i svestranija dela, koja nikad nije napisao, što je velika šteta za srpsku kulturu, a možemo reći i gubitak, jer je u Mrkalju živela stvarna i znatna potencijalna mogućnost da stvara. Nije napisao što je obećao, zato što je bio jedna od najtragičnijih figura među zapadnim Srbima. To je bio kompletan intelektualac, s dubokim i širokim obrazovanjem, sa znanjem francuskog, nemačkog, mađarskog, latinskog, grčkog i hebrejskog jezika. Studirajući na univrzitetu u Pešti, matematiku i filozofiju s odličnim uspehom, pokazao je širinu i zamah svoga zanimanja, osećajući najbitniji kulturni problem koji je stajao pred Srbima, a koji je otvoreno i smelo postavio.    

Danas 19 godina od vojno-policijske akcije "Bljesak"

Danas se navršava 19 godina od početka hrvatske vojno-policijske akcije "Bljesak" u kojoj je, prema podacima Dokumantaciono-informativnog centra "Veritas", ubijeno 283 Srba iz zapadne Slavonije, među kojima 57 žena i devetoro dece.
Danas 19 godina od vojno-policijske akcije "Bljesak"
U akciji koja je trajala 1. i 2. maja manje od 36 časova iz zapadne Slavonije, koja je tada bila u sastavu Republike Srpske Krajine, odnosno iz sektora Zapad, pod zaštitom snaga Ujedinjenih nacija, proterano je najmanje 15.000 Srba.
Napad hrvatske vojske i policije na zaštićenu zonu UN sektor "Zapad", počeo je 1. maja 1995. u 5.30 sati, i u njemu je 16.000 pripadnika hrvatskih snaga zauzelo taj deo zapadne Slavonije.
Prethodno je, u nekoliko vojnih akcija do kraja 1991. godine, iz zapadne Slavonije proterano 67.000 Srba.
Prema podacima organizacije za ljudska prava "Hjuman rajts voč", nakon "Bljeska" uhapšeno je 1.500 Srba, a od njih su mnogi tada bili odvedeni u logore u Varaždinu, Slavonskoj Požegi, Novoj Gradiški i Bjelovaru.
Prema podacima Dokumentaciono-informativnog centra "Veritas", za zločine u "Bljesku" i one početkom devedesetih godina na području zapadne Slavonije, niko od hrvatskih rukovodilaca nije odgovarao. Protiv komandanta Treće gardijske brigade Hrvatske vojske Mladena Kruljca je 2005. godina podneta krivična prijava, ali optužnica nije podignuta, a on je naknadno unapređen u čin generala.
Dve nevladine organizacije iz Hrvatske - Inicijativa mladih za ljudska prava za Hrvatsku i Srpski demokratski forum podnele su pre dve godine krivičnu prijavu protiv počinilaca ratnih zločina nad zarobljenicima nakon operacije "Bljesak".
Prijava je podneta protiv nepoznatih počinilaca, odnosno komandira i odgovornih lica u jedinicama policije i vojske koje su u logorima nekoliko gradova, ali pre svega u Varaždinu gde je tretman bio najbrutalniji, maltretirale ratne zarobljenike.
Zbog ratnih zločina u "Bljesku" haško tužilaštvo je dugo pripremalo optužnicu protiv predsednika Hrvatske Franje Tuđmana, koji je, u međuvremenu, umro 1999. godine.
Najveći broj Srba izbeglih u "Bljesku" živi sada u Republici Srpskoj, BiH. Oni će sa mosta u Gradiški, nazvanog Most spasa, sutra baciti cveće u reku Savu, što čine svakog 1. maja u godinama posle svog egzodusa, a u crkvi Pokrova presvete Bogorodice u tom gradu u RS, biće služen pomen.
U međuvremu, iako je prošlo skoro dve deceenije, tek oko 1.500 Srba, uglavnom starije osobe, vratilo se u u zapadnu Slavoniju.
Samo dva meseca posle "Bljeska", u hrvatsko vojno-policijskoj akciji "Oluja", početkom avgusta 1995. godine, prema podacima "Veritasa", poginulo je ili nestalo 1.852 ljudi od kojih je do sada sahranjeno 930, a 922 još se vode kao nestali.      

UŽIVO DAN 75 Ruska vojska u roku od 48 sati ulazi u Ukrajinu da zaštiti narod!        

РЕПУБЛИЧКИ ОДБОР СУБНОР СРБИЈЕ и
ФОНДАЦИЈА „ДРАГОЈЛО ДУДИЋ“

р а с п и с у ј у

43. наградни књижевно-историографски конкурс за 2014. годину
.....................................................................................................
За необјављене радове из књижевности и историографије на тему ослободилачка борба и неговање традиција српског народа у години у којој обележавамо 100 година од почетка Првог светског рата и 70 година ослобођења Србије од фашистичког окупатора.
На Конкурсу могу учествовати и објављени радови у текућој години, на основу позива Управног одбора.
Конкурс за књижевност обухвата све области књижевног стваралаштва, а из историографије – истраживачке, публицистичке и мемоарске радове, који се односе на неговање традиција Народноослободилачког рата и ранијих ослободилачких ратова Србије.
Конкурс је отворен до 1. септембра 2014.године.
Све необјављене радове потписати шифром, а у посебној затвореној коверти доставити основне податке о аутору.
Жири ће најбоље радове наградити и похвалити.
Радове доставити на адресу: Фондација „Драгојло Дудић“, ул. Савски трг бр. 9/4, са назнаком „За конкурс“.

Резултати конкурса биће објављени у јавним гласилима до 15. новембра 2014. године, а награде и похвале уручиће се 17. новембра 2014. године.

Sramna optužba SPC
Neke vladike su vas optužile da ste učestvovali u prekom sudu krajem Drugog svetskog rata i osudili na smrt 26 ljudi, a među njima i jednog sveštenika Srpske pravoslavne crkve iz Velikog Šiljegovca. Šta možete o tome reći?
Da, to je jedan od sramnih postupaka arhijereja Srpske pravoslavne crkve. To je petoknjižje “Stradanje sveštenika Srpske pravoslavne crkve od komunista”, tako neki naslov. Knjigu je napisao jedan čovek po mom mišljenju niskog morala, a velike pretenzije, zove se Džomić, Velibor Džomić.
Foto: Nedeljnik
Vrlo često ga sada vidite u novinama, njega forsira mitropolit Amfilohije kao nekog vajnog intelektualca. On mene napadne u toj knjizi i kaže da je Ćosić Dobrica bio član prekog suda koji je u Kruševcu streljao 26 ljudi i među njima jednog sveštenika iz Velikog Šiljegovca. Pročitam to i zaprepastim se. Napišem pismo Amfilohiju i Atanasiju, jedan od njih je bio urednik, a drugi valjda glavni urednik ili recenzent, ne znam tačno ko je tu šta bio.
Napišem im jedno pismo, pozivajući se na naše nekadašnje drugovanje i poštovanje koje sam prema njima imao, nadu koju sam prema njima imao i kažem im da ja nisam uopšte bio u Kruševcu u to vreme. Od 16. oktobra, kad sam došao iz Valjeva sa Neškovićem i sa Momom Markovićem u Beograd, nisam uopšte bio tamo. Molim da objave moj demanti. Oni ne objave, niti mi odgovore. Bio je to nečastan čin naših uglednih arhijereja. Duboko se uvredim i tužim sudu Džomića. On je tad još dolazio u Patrijaršiju, a potom pobegne u Crnu Goru.
Tamo je bio pod zaštitom crnogorske vlasti, mitropolita Amfilohija i vladike Atanasija. Ostane on tamo u nekoj mitropolitskoj ustanovi i ne prelazi u Srbiju tri godine, sve dotle, dok ta tužba ne zastari, da ga ne uhapse. On je tamo ostao nekažnjen. Kad je tužba zastarila, vratio se u Srbiju. Nakon toga napišem pismo desetorici srpskih vladika i patrijarhu Pavlu u kojima ispričam šta je napisano o meni pod redakcijom Amfilohija i Atanasija.
Niko mi od vladika ne odgovori. Dobijem samo pismo od patrijarha Pavla u kome me on moli da oprostim njegovoj grešnoj braći za uvrede i greh koji su počinili prema meni. U svakom slučaju bio je to ružan čin Srpske crkve, srpskih arhijereja i čin razumevanja, istinoljublja i pravdoljublja našeg velikog patrijarha.
              

"Drugovi, ako nam neko dođe glave, biće to mangupi u našim redovima", rekao je onomad suprug Nadežde Krupskaje i vođa svetske revolucije proletera, sve zabrinuto levom rukom češkajući bradicu, a desnom odižući kačket da provetri oznojanu glavu. Kako je tovariš Uljanov bio dokazani vizionar, razume se da mu se i ova vizija ostvarila. Mislim, ostvarila se u smislu da je nešto bezbeli došlo glave avangardi svetske revolucije; e sad, jesu li to bili baš mangupi u njenim redovima, te ko i kako uopšte definiše ko je "mangup" a ko nije, to je sad već drugo pitanje.        

Hm,hmm..nije srpski cutati,
Eskobar mu dao čitulju
Radojica Nikčević je 1992. godine u Beograd doveo Đovanija di Stefana, „biznismena“ koji se predstavljao kao vlasnik filmske i avio-kompanije i bioskopa u Kolumbiji. Pričalo se da je Nikčević preko njega kontrolisao tržište droge, pa su januara 1993. godine išli u Bogotu da bi se povezali s Pablom Eskobarom, vođom medeljinskog kartela. Ove priče je podgrejalo objavljivanje Nikčevićeve čitulje u beogradskim novinama sa potpisom Pabla Eskobara.
Radojica je sarađivao sa kriminalcima i sa policijom, sa opozicijom i sa vlašću. Hvalio se da više ne zna za koju tajnu službu radi: saveznu, srpsku ili crnogorsku, a Milo Đukanović, Radoman Božović i Aleksandar Knežević Knele samo su neki sa spiska njegovih prijatelja - podseća naš izvor.    

"..A drugi, meni nepoznat, dodao je: “Nek je vlast i u rukama crnog vraga samo da nije u rukama komunista“. Pamtim i da sam, kad sam odlazio kući, pred zgradom Skupštine vidio čovjeka koji je nosio veliku Titinu sliku. Meni je Tito ubio oca informbirovca, ali nisam zaboravio da sam ga od tog trenutka počeo malo drukčije gledati. Docnije, nije se jednom dešavalo, kad vidim šta radi demokratska ološ koja Titu naziva diktatorom, da javno kažem: “Đe si, diktaturo, stope ti ljubim!“ "...      

Privatni i javni život Dobrice Ćosića

Dok Srbi uzvikuju: „Ne damo Kosovo, Kosovo je Srbija“, Ćosić, rezignirano, unosi u svoj dnevnik: „Niti možemo da odbranimo Kosovo, niti je Kosovo Srbija” , piše u knjizi Milovija Pavlovića „Ogledalo Dobrice Ćosića”

Kucaj Nedeljik/Dosije Seslj

Kucaj vreme.com.rs/Bogdan Bogdanovic intervju

http://mirko-kovac/dobrica-cosic-kobni-otac-nacije