IZDAJA REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE

Prije par dana sam kod Duće Marijanovića u Inđiji gledao snimak proslave «4.jula» Dana borca u mojoj Krstinji 1990.godine, koja je održana pod geslom «Srpski narodni univerzitet u Krstinji». Među govornicima je bio i istoričar iz Beograda profesor Rastko Petrović, beogradska glumica Ljiljana Lašić..  ., koji su svojim vatrenim govorima podsjećali Kordunaše na ustaške zločine 1941.-1945.godine, na Lazarevu (za)kletvu i na mnogo šta drugog, što je budilo emocije masovno okupljenog naroda. Veliki skup, nema šta, nadahnuta Ljiljana Lašić izazvala je rijeku suza iz očiju kordunaških majki, ali... Da li nam je baš tada bila potrebna Ljiljana Lašić i njezini nadahnuti i duboko emotivni govori, otkud ona u Krstinji, ko ju je doveo, poslao  ? Nije mi namjera da njezin govor i govor profesora Petrovića okarakterišem kao huškaški, ali poslije njih su stizali drugi govornici iz Beograda, sa Kosova i opet podsjećali Kordunaše na ustaške zločine, mahali uzdignutim prstom i obećavali «...neće se ponoviti...», a onda ... Tog 5.avgusta 1995.godine niđe traga od tih i drugih govornika, ništa od tih obećanja  , a majke kordunaške opet liju rijeke suza i podvezuju crne marame. Kordunaši su raširenih ruku prihvatali braću sa strane, koji su im kao maloj djeci držali lekcije, kao da oni ništa nisu naučili u drugoj polovini dvadesetog vijeka, kao da nisu svjesni opasnosti koja im prijeti, kao da nisu nikada čuli za Lazarevu (za)kletvu. Poslušali su svakoga samo ne sebe. U četiri ratne godine 1991.-1995. kao da su bili u nekakvom polusnu, a onda se prenuli i krenuli. Krenuli su tamo đe nisu htjeli da idu ni 1941. ni 1945. ni gladnih godina 1950.-1952, kada im je na Kordunu bilo mnogo teže nego te 1995.godine. Nisu krenuli zbog toga što su se uplašili bajonete i kame, jer na to su navikli, krenuli su zbog toga što su centri moći, gospodari rata tako htjeli. Jedna latinska izreka oslikava takav život «Misserium est arbitrio alterius vivere», odnosno «Najbijednije je živjeti po volji drugoga».

Zamislite sta bi se desilo 1914. godine da je neko u Srpskoj narodnoj skupstini izisao za govornicu i rekao - mi ovaj rat ne mozemo dobiti. Bio bi streljan - kaze Seselj - i nudi podatak kako je, navodno, vojvoda Misic streljao sto (okruglo!) dezertera, posto je konsolidovao front na Kolubari.  

Na kraju je usledilo upozorenje: "Gospodo, ako nas napadnu i ako se proglasi ratno stanje, onda nema milosti prema dezerterima, nema milosti prema onima koji seju paniku, dezorijentaciju, koji sire lazne vesti, glasine, koji na bilo koji nacin smanjuju odbrambenu moc zemlje i to treba jasno svima staviti do znanja. Tu uzmicanja nema. Ako neko misli da filozofira nakon sto prve bombe padnu da li se treba braniti ili ne, kako se treba braniti, onda se grdno vara, pa bio vrhunski politicar, bio obican gradjanin."  

Ozbiljne su to pretnje i ozbiljni ce ih ljudi ozbiljno i shvatiti.

Verovatno su Seseljeve zaoke bile uperene na Ivana Kovacevica, poslanika i portparola Srpskog pokreta obnove, koji je rekao da se Kosovo i Metohija nikako ne smeju izgubiti. A to znaci da budu branjeni samo na onaj nacin na koji se mogu i odbraniti.   

Vlasti Srbije, ali i mirovnjaci Ujedinenih nacija bili su upoznati i saglasni sa hrvatskom akcijom „Bljesak“, sprovedenom u maju 1995. godinine u kojoj je za samo tri dana iz zapadne Slavonije proterano nekoliko destina hiljada Srba, a na stotine ih je ubijeno tokom obračuna i u izbegličkoj koloni.

Optužen da je odgovoran za pogrom Srba: Slobodan Milošević

Da je tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević aminovao ovu akciju kojom je rukovodio lično predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, svedoči izveštaj tadašnjeg episkopa slavonskog Lukijana, koji je on podneo Svetom arhijerejskom saboru SPC. Naime, episkop Lukijan, uz detaljan opis stradanja naroda na prostoru zapadne Slavonije, navodi da je pošto su kolone izbeglica krenule ka Srbiji lično išao kod Miloševića da traži pomoć, ali da mu je ovaj odgovorio da ne brine jer „sve teče po planu“!
- Napad je izveden sa svih strana, uz učešće tri puta jačih snaga (15.000 „zengi“) uz sadejstvo tenkova, artiljerije, pa čak i avijacije. Naši su imali dva tenka i četiri topa. Iznenađenje je bilo tim veće, jer su snage RH preuzele punktove UN i odatle napale. Osim toga, vlada RSK je ispoštovala sve odluke UN, onako kako je naredio predsednik Srbije Slobodan Milošević, koji je stajao iza svih tih odluka... Od vrha RSK je poručeno da u slučaju ratnih sukoba naše jedinice prime prvi nalet, a da će zatim kroz dva časa doći kompletna tehnika i pomoć u ljudstvu. Časovi su prolazili, ali niko nije došao. Naši su se lavovski borili, jer su očevi branili svoju dečicu, a odrasli sinovi svoje ostarele roditelje. Negde oko 10 časova otišao sam da vidim kako se drži Pakrac. Naši su vratili Hrvate na polazne položaje i čak ušli i oslobodili veći deo grada. Vodile su se ulične borbe. Hrvati su se povlačili. Naši su očekivali pomoć u artiljeriji. Zaista, u povratku iz Pakraca sreo sam dva topa, ali nažalost oni nisu stigli do cilja, jer je već bio prosečan put Okučani-Pakrac sa 11 sela, a 7.000 ljudi, žena i dece ostalo je u obruču. Isto se desilo i sa selom Paklenica kod Novske. Naši su dugo odolevali, ali pomoć nije stizala ni iz ostalih delova RSK, ni iz RS, ni iz Jugoslavije. Branioci su ginuli nežaleći svoje živote za svoje najmilije. Ali uzalud.
Oko 17 časova, videlo se da od pomoći nema ništa, te je počela evakuacija žena i dece, prema Bosni (RS), jer je linija odbrane počela popuštati. Ja sam trčao do radija, da ohrabrim branitelje i sprečim paniku, do komande da vidim hoće li doći pomoć, u Dom zdravlja, gde je stizalo mnogo ranjenika, u podrume-skloništa da umirim majke i decu. Za to vreme su moji sveštenici spasavali civilno stanovništvo, a pre svega decu i žene iz svojih parohija.
Prilikom evakuacije, jedini put je bio kroz šumu Prašnik putem koji su Hrvati držali pod svojom vatrom. Sveštenik iz Okučana je na tom mestu za dlaku izbegao smrt zadobivši šest rana. Selo za selom je padalo, a narod se povlačio prema Okučanima, pa prema Bosni. Pomoć, videli smo, neće doći. Ustaše su ulazile u Okučane. Negde oko 22 rekao nam je komandant poslednje odbrane da ja i osoblje Doma zdravlja potvrdilo da možemo poći za Bosnu jer više neće biti ranjenika. To je značilo da će oni držati odstupnicu boreći se dok ne izginu. Krenuli smo. Čim smo izašli iz Okučana opazili smo po putu mnoštvo isprevrtanih traktora koje su vozili žene ili dečaci. Tela izmasakriranih žena i dece ležala su svud okolo, na stotine. Po nama je otvorena besomučna paljba. Smrt i pakao. Stigosmo do mosta na Savi. Smestili smo se kod tamošnjeg sveštenika u Gradišku. Svu noć su se čule detonacije iz pravca Okučana, da bi tek sutradan zamuknule. Znalo se šta to znači. Naši su se borili do poslednjeg. Hrvati su još uvek tukli izbeglice prema mostu čak i avionima. Još samo po neki retki srećnik je do 14, 2. maja, prešao most, a onda su se pojavili hrvatski tenkovi i most zatvorili. Putem od Gradiške do Banjaluke zbegovi.
Narod očajan. Oko 8.000 izbeglih, uglavnom žena i dece, 7.000 ostalo u Pakracu odakle se još čuju detonacije jer se naši ne predaju, nego se još nadaju da će stići pomoć. Oko 6.000 ljudi nema. Još 10 dana iza toga čule su se borbe sa Psunja - opisuje episkop Lukijan i dodaje:
- Ja sam sa Njegovom Svetošću i Episkopom bačkim otišao još jedino gde sam mogao - kod Miloševića, želeći da on pomogne da se zapadna Slavonija proglasi zaštićenom zonom UN. Odgovor je bio da je to dugačka procedura i da nema potrebe za brigom, jer je, reče, „autoput otvoren i narod se evakuiše uz pratnju snaga UN“ i „sve teče po planu“.
- Dok je zapadna Slavonija nestajala u krvi svoje dece, Beograd se zabavljao prvomajskim programom i sportskim utakmicama. „Sve ide po planu“, kako reče predsednik, Srbije povodom masakra i pogroma u zapadnoj Slavoniji, gde živi zavide mrtvima, a zavidim im i ja - zaključio je episkop u izveštaju Saboru. Ovaj izveštaj, podnet još 1995. godine, nedavno je objavio Saborni Hram Svete Trojice u Pakracu.

Zoran Krasic,
Данас сам случајно срео једног човека који се каје што је пре неколико година постао члан СНС. Каже да је изашао из СНС. На питање зашто се учланио није могао да понуди ниједан рационални одговор. Јадник је избеглица па ми је било чудно да ли је уопште свестан да као избеглица није препознао да је СНС настала и да је направљена да би се помогло Хашком трибуналу да убије Војислава Шешеља. Оћутао је, али ми се чини да је схватио ко је и шта је СНС. Бесан је на СНС. Пошто није могао да нађе ниједан одговор, а био је потиштен, онда је прорадио српски ИНАТ. Рекао ми је ако ви нисте увидели да су Вучић и Николић овакви и штеточине, како је могао да види народ који је за њих гласао. Мада му је јасно да су издали кума и да их је Српска радикална странка истерала, он је морао за себе да нађе неки одговор, да он није највећи грешник, већ саучесник.
Србијом влада својеврсно бгатство изговора. Нико није спреман да се суочи са истином.
Слали смо добровољце да спашавају те наше људе. Примали их и делили им локације за изградњу кућа. Мучили се да им обезбедимо држављанство, да их запослимо, а Влади у изгнанству помагали и давали простор и на крају доживели да Војислав Шешељ не може на изборима да добије иједан глас у изгеличћким насељима, Бусије и друга. Помагао и кажњавају те баш они којима си помого, а онда без и трунке савести ти исти дођу да ти се жале како су погрешили. Није то само прича избеглих Срба. Тако је и са другима. Пре неколико месеци ти исти су по налогу СНС цепали налепнице на којима је писало И КОСОВО И РУСИЈА. Све су урадили против српских радикала и данас их није срамота да се обрате српском радикалу за помоћ и разумевање.
За разлику од других, ја то не толеришем. У лице кажем и баш ме брига шта мисле о мени. Курвање и та врста политичке проституције су Србију и довели у ову ситуацију да се ништа не зна и да је све могуће. Сигуран сам да се мора тако, јер Србија више нема времена за ексеприменте, популарност, медијску прихватљивост, осмишљене кампање и друге споредне и пропратне појаве.

Ante Pavelic licno
inspiriše savez
sa cetnicima
Piše: Vladan Dinic

Sporazumi sklopljeni izmedu ustaških "dužnostnika" i cetnickih "vojvoda" stvarno su obostrana volja i delo Draže Mihailovica i Ante Pavelica, jer su obojica podjednako bili ugroženi od narodno-oslobodilackog pokreta . Kao što je Draža "vojvodama" naredivao saradnju sa ustašama, Pavelic je s druge strane licno preko svog Glavnog Stana i svojih poverenika inspirisao i diktirao tekstove zapisnika sa cetnicima. Državna komisija do danas nažalost nije u posedu okružnice ustaškog ministarstva unutrašnjih poslova "od 30 lipnja 1942 V. T. broj 442 -1912 (Gsp. broj 1033—1942 Glavnog Stana Poglavnika)", ali dokumenat koji se niže reprodukuje pruža pun dokaz o tome, da je Ante Pavelic raširenih ruku prihvatio "val želje cetnika za pregovorima", zapravo želju Draže Mihailovica da objedini cetnicke snage sa ustaškim "pod obcom zapovijedi zapovijednika ove (citaj: ustaške) oružane snage" a u interesu okupatora da se na teritoriji Jugoslavije u krvi uguši narodni ustanak.
Uporedivanjem tekstova „smjernice" Glavnog Stana Poglavnika i zapisnika konstatuje se, da je iste diktirao Pavelic, a da su ih "vojvode" jednostavno potpisivali. To je uistini nova kapitulacija, još poraznija i sramnija od one iz aprila 1941 godine, jer se ovoga puta „Jugoslovenska vojska u otadžbini" obavezuje na aktivnu borbu nrotiv rodenog naroda u neposrednoj službi odvratnog izdajnika i krvnika Ante Pavelica.
Dokument
br. 115a
P.S: Na kraju procitati

Nezavisna država Hrvatska Ministarstvo unutrašnjih poslova Tajnictvo ministra
V. T. Broj 444-1-A-1942.
U Zagrebu, dne 25 srpnja 1942 g.
Predmst: Bitne tocke sporazuma sa cetnicima
postupak kod ponude cetnika za pregovore.
Vedikim županima svima

Maljevic [neregistrovani]
[31.08. 2014., 16:29]
rov
a jednom vec treba i postaviti te rovove u srpskom narodu pa da se razvrstamo . Srbin je Srbin ma iz kog kraja bio, ali bosanski Srbi sa svojom prekom naravi, kurcenjem da izvinete na izrazu, tom kulturom i uverenjem da njima sve pripada da popuju, odlucuju, kabadahijski,..njima treba stati na put. Nisu oni 1918 oslobodili Srbiju nego gedza . Muka mi je vise, i na ovdasnjim svadbama u americi, pevaju se njihove semberijske, romanijske, krajiske pesme......a de da se zapeva neka sumadijska, a kamoli vovodjanska, vec oni tu gundjaju i komentarisu. I ovaj Vladika bosandzeros (Filaret).. nasao da ne priznaje SPC sa sedistem u Beogradu,..mars na Pale pa tamo Karadzicaj, i Mladicaj i gradi tvoju fiks ideju Crkvu......

mile b. [neregistrovani] (19. 09. 2014, 20:00:20)
i da nam daju drzavu

Ko ce raniti ovoliku ,,sirotinju,,ko je u stanju da zapsli ovoliko nezaposlenih.Srbija nas nece ,a CG davno nas ke od.ebala .Kako vratiti ovolike nagomilane kredite itd.Opet Rusija daleko,a ni ona nam ne poklanja vec kreditira .Ko ce da stisne petlju da rusi i ravna muslimanska groblja .U ratu je moj drug bagerista odbio,jer neceg se bojao kao i drugi.Ko ce napraviti tolike vijadukte da se ne mjesamo sa njima ,kada idem iz Gacka preko Mostara Bugojna za Banja luku.Daj boze ceri da te tajkun uzme ,ali narkici se oko kuce motaju .

Рецензент књиге „Српски народ мора да ослободи Републику Српску Крајину“, професор Уставног права на Правном факултету у Новом Саду, Слободан Орловић истакао је: „Хашки суд не можемо назвати судом, јер суд примењује право, правду и правичнност, а у Хагу има свега сем тога. Тај трибунал није суд јер није основан законом него одлуком Савета безбедности. Ове две књиге су трајни научни и емотивни доказ света у коме живимо. Већег отпора према Хашком трибуналу није било од овог који пружа Војислав Шешељ и убеђен сам да ће победити и ускоро бити слободан“.

На промоцији је говорио и син др Војислава Шешеља, студент треће године Правног факултета и председник српских радикала у Земуну, нагласио је „да је српски народ у Републици Српској Крајини, поред тешке и крваве историје успео да сачува своје име, обичаје и идентитет, који се морају неговати у свести српског народа“.

„Слобода говора не сме зависити од садржаја говора. Шешељ је Прометеј слободе говора, уздизања народа, Прометеј борбе против глобализма“ – рекао је мр Павел Домоњи, истакути интелектуалац, непомирљиви антиглобалиста и велики поштовалац херојске борбе коју Војислав Шешељ води у Хашком трибуналу.

Trećeg, ipak, ima

Tako je, dakle, govorio (pisao) patrijarh Pavle u jesen 1991. godine. Međutim. uskoro se pokazalo da sve što je Njegova svetost u svom pismu rekao da "treba" - nije trebalo, što je rekao da "ne može" - moglo je, a što je rekao da "mora" - nije moralo. Sedam i po godina nakon slanja pisma lordu Karingtonu, 15. marta 1999, u okviru svoje posete Eparhiji zagrebačko-ljubljanskoj a na poziv mitropolita Jovana, patri­jarh Pavle je došao u dvodnevnu posetu Zagrebu da i zvanično prizna da "trećeg, ipak, ima".

Tokom svoje posete patrijarh Pavle je svratio i do Franje Tuđmana kojeg više nije nazivao "predstavnikom" nego predsednikom Republike Hrvatske. U razgovoru, predsednik Tuđman se posebno interesovao za stavove SPC o situaciji na Kosovu i Metohiji i o autonomiji tamošnjih Albanaca (patrijarh je posetio Hrvatsku nedelju dana pred početak NATO agresije na Jugoslaviju), na šta je patrijarh Pavle odgovorio da svi ti problemi "treba da se reše mirnim putem i da se nađu najbolja rešenja za sve. Kako to treba konkretno da bude nije stvar Crkve, jer ona u tome nema nadležnosti, već je to stvar političara.

Problemi, videli smo, niti su rešeni mirnim putem, niti su nađena najbolja rešenja za sve. U svakom slučaju, da li zato što mu sagovornik nije odgovarao ili iz nekih drugih razloga, patrijarh nije bio voljan da govori o konkretnim načinima rešavanja kosovskog problema. Tako je Franjo Tuđman bio uskraćen za ono čime je patrijarh 1991. počastvovao lorda Karingtona: za vrlo konkretna objašnjenja o rešavanju jednog političkog problema. Tokom 90-ih, političke "konkretnosti" bile su stvar i Crkve, a ne samo političara. Crkva je određivala i granice nove srpske države, i sa kojim narodima Srbi više ne mogu zajedno da žive niti da im veruju, objašnjavala da i oružje treba koristiti u ostvarivanju svojih interesa, pa čak i to da Srbija treba da se umeša u rešavanje svih tih problema van svojih granica.


Ko s kim ne može da živi

Tvrdeći 1991. godine da sa Hrvatima više nema zajedničkog života i da im se ne može verovati, patrijarh Pavle se nije ograničio samo na Tuđmanovu hadezeovsku Hrvatsku. Tvrdnje Njegove svetosti imale su opšti značaj i važile "za bilo kakvu nezavisnu Hrvatsku", i za sva vremena "pre ili posle". A onda u martu 1999, takođe od patrijarha Pavla, saznali smo da "žrtve" ipak mogu da žive sa "vinovnicima", pa čak i da im veruju. Prilikom svoje posete Zagrebu patrijarh je Srbe savetovao da se vraćaju u Hrvatsku i da iz nje ne odlaze. Nagovarao ih je na ono na šta ih je Josip Broz, po njegovim rečima, "prisilio" posle Drugog svetskog rata. I ne samo to, Njegova svetost je Srbima (pre)poručio i ovo: "Časno ispunjavajte svoje građanske dužnosti i postupajte savesno po državnim zakonima Republike Hrvatske.". Dakle, one države koju je sam nekada nazivao "novom Nezavisnom Državom Hrvatskom".

Šta je patrijarh Pavle imao na umu pokušavajući 1991. godine da ubedi i nas i lorda Karingtona u nemogućnost zajedničkog života "žrtava" i "vinovnika"? Koga je Njegova svetost podrazumevao pod pojmom "žrtve"? Da li one Srbe koji su u NDH stradali od ustaškog režima? Ako je tako, kako onda ti nesretnici, koji su u trenutku objavljivanja patrijarhovog pisma bili već pedeset godina mrtvi, "ne mogu više živeti" sa nekim? Ili je možda ova patrijarhova poruka bila upućena i Srbima rođenim posle Drugog svetskog rata koje je trebalo ubediti da su i sami "žrtve"? Da li se tu radilo o prenosu krivice i žrtve sa oca na sina, ili je to samo bio književni jezik, stilske figure kojima su, možda, mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije Jevtić, ugledni članovi Udruženja književnika Srbije, "obogatili" patrijarhovo pismo?*

Ideja o nemogućnosti zajedničkog života čitavih naroda nije bila nikakva novost i otkriće pojedinih srpskih prvaka s kraja XX veka. Istog su mišljenja bili Adolf Hitler i njegovi nacisti koji su tvrdili da Nemci ne mogu da žive zajedno sa Jevrejima, Slovenima, Ciganima itd., * * kao i Ante Pavelić i njegove ustaše, koji su govorili da Hrvati ne mogu da žive zajedno sa Srbima. Kroz istoriju su ovakve ideje bile praćene i odgovarajućim delima - pripadnici naroda čije su vođe zastupale takve ideje nanosi li su velike gubitke drugim narodima. I pored žilavosti, ideja je uvek završavala na smetlištu istorije, a njeni pobornici su se suočavali sa neminovnim porazom i osećanjem stida, ako su za njega uopšte bili sposobni. U ovoj našoj balkanskoj, južnoslovenskoj priči poražavajuće je delovala činjenica da su jednu takvu ideju, kakvu su zastupali neki od najvećih krvnika i zločinaca u istariji ljudske civilizacije, prihvatili mnogi ugledni i umni Srbi, pa čak i prvi čovek Srpske pravoslavne crkve, Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle.

* Vladika Atanasije Jevtić kaže: "Najviše je Ličana bilo bezbožnika". (Nin, 6. avgust 1993. ) hm,hmm..DA !?

* Stil pisma navodi na pomisao da su u njegovom sastavljanju velikog udela uzeli mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije Jevtić, a da ga je patrijarh Pavle samo potpisao.

*' U "Majn Kampfu" Hitler je ovako objasnio razloge svog odlaska iz Beča u Nemačku 1913. godine: "Gadila mi se ta mešavina Čeha, Poljaka, Mađara, Rusina, Srba i Hrvata, i svuda Jevreji".

Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству РЕЗОЛУЦИЈА О ШТЕТНОСТИ ПОВЛАЧЕЊА ТУЖБЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ПРОТИВ РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ У КРИВИЧНО-ПРАВНОМ ПОСТУПКУ ПРЕД МЕЂУНАРОДНИМ СУДОМ ПРАВДЕ У ХАГУ
I Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству овом Резолуцијом осуђује све активности државних органа Републике Србије којима се стварају предуслови за повлачење тужбе против Републике Хрватске за учињене злочине геноцида над Српским народом у РСК. Злочин геноцида је најстравичније и најгнусније дело против једног народа и свако ко прикрива то дело или на други начин помаже починиоцу постаје саучесник.
II Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству о том геноциду овом Резолуцијом обавештава ОУН, друге субјекте међународног права, и међународну јавност, и захтева да се казне сви његови починиоци и не дозволи њихово прикривање, јер се ради о кривичном делу које не застарева.
III Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству упозорава српску јавност на погубне последице које ће уследити услед повлачења тужбе против Републике Хрватске, те је позивамо да сталним и непрекидним притиском спречи државне органе Републике Србије у намери извршења тог штетног чина.

ПРЕДСЕДНИК СКУПШТИНЕ Рајко Лежајић

"Prvi su napadnuti Srbi. Napadnuta je Jugoslavija, a ne Hrvatska!. Šušak, Glavaš i Vice Vukojević napali su Borovo Selo kako bi isprovocirali rat„.
Dalje nastavlja kako je rat zapravo bio posledica dogovora između Miloševića i Tuđmana o podeli BiH i razmeni stanovništva kroz etničko čišćenje.
"Tuđman je Miloševiću prepustio Bosansku Posavinu, a Milošević njemu pomogao da se reši Srba u Krajini.Imam materijalne dokaze da je bivši general JNA i kasnije general hrvatske vojske Milivoj Petković organizivao povlačenje Hrvata iz Bosanske Posavine", tvrdio je Boljkovac.

Svašta sam mu govorio. Računam da sam dosta doprineo da on izvrši samoubistvo. Ipak, kada je Babić izvršio samoubistvo imam određenog poštovanja prema njemu jer drugi izdajnici nisu ni pomislili da učine takav korak.

STVARANJE MITA: Kapetan Dragan bio je – kao brend – najuspešniji marketinški potez Miloševićevog režima. Plaćenik? Taman posla! Srpski patriota koji je potegao čak iz belog sveta i ostavio jahte, avione, peščane plaže južne hemisfere i ucveljene lepotice da spasava svoj narod; o sopstvenom trošku pritom, kao što nije propuštao da istakne svaki put kad je mogao. Politički je bio korektan do bola: glasa za SPO, ali Slobodana Miloševića poštuje; višepartijski demokrata u najboljoj anglosaksonskoj tradiciji, ali tužan nad srpskom razjedinjenošću i strančarenjem; humanista, ali savršeno efikasan u "neutralisanju" neprijatelja (stalno je isticao da je protiv ubijanja; on "neutrališe"; vojnički gledano – razumna tvrdnja). Kao protivnik "stranačkih vojski" mrzeo je Šešelja, prekorevao Arkana i uveravao Vuka Draškovića, održavajući s njima neophodne odnose. Stalno je isticao važnost JNA, ali je njene oficire prezirao kao zatucane dogmatike i budale – sa dobrim razlozima, uostalom. Sve u svemu – ličnost idealna u datom trenutku: oličenje patriotizma, junaštva, skromnosti i požrtvovanja, harizmatičan, šarmantan, topao, muževan i – beskrajno talentovan za marketing. U neverovatno kratkom vremenu od mesec-dva postao je od tamo nekog belosvetskog plaćenika legenda koja hoda, strah i trepet dušmana naših, nada i uzdanica srpske nejači vaskolike. Žarko Trebješanin pisao je u tadašnjoj "Borbi" Staše Marinkovića učene eseje o stvaranju modernog mita, a Srbobran Branković polemisao je s njim, pokušavajući da mu objasni kako mitovi ipak nastaju malo duže od mesec-dva, a da je "mit o kapetanu Draganu" veštački stvoren. Pravile su se majice, objavljivali stripovi, ispredale legende i mrčile gusle, a kapetan je kroz sve to plovio samouvereno, elegantno i nadasve otmeno, sve dok vrlo uskoro nije stradao – ironijom sudbine ne od dušmanske ruke, nego sa vlastite pameti: mislio je da ima posla sa racionalnim ljudima i političarima.

Током Другог светског рата усташе су извршиле покољ над Вучићима, више од 20 чланова фамилије убијено је у Јасеновцу. Ту трагичну причу Алек понавља две деценије. Међутим, Љубиша Петковић, бивши потпредседник Српске радикалне странке и дугогодишњи посланик, у књизи „Хашке муке“ пише:

„Нико из породице Вучић није страдао у Јасеновцу . Поседујем документ од 19. рујна (септембар) 1941. из кога се види да су се Вучићи изјашњавали као римокатоличка обитељ (породица). Породице Кадијевић, Лукић, Праљак и Вучић прешле су из православне у римокатоличку веру септембра 1941. Глава породице је био Анђелко Вучић, Александров деда. О Анђелковој супрузи немам много података, будући да је у релативно кратком року након приступања римокатоличкој вери, напустила Бугојно и преселила се у Војводину, у Кикинду, где се и родио отац Александра Вучића, Анђелко Вучић. Анђелко старији имао је четворо деце.“

Најстарији син Антоније имао је надимак Брацо, други по старости био је Којо, а најмлађи Анђелко. Уз три сина имао је и ћерку чије име нисам успео да сазнам. Стари Анђелко је био једина жртва Вучића у Другом светском рату, али ни он није страдао од усташа. Наиме, деда Александра Вучића преминуо је од задобијених повреда после једне кафанске туче у Бања Луци. Он се бавио трговином, односно шверцом.

Пошто је био у сталним дуговима, основано се сумња да је у питању освета за ненаплаћена потраживања. По њему је дато име његовом најмлађем сину, односно оцу Александра Вучића. Антоније-Брацо Вучић умро је у Београду 1991. године од последица чира. Други Александров стриц, Којо, умро је у Бугојну од последица алкохолизма. Александрова тетка је такође преминула крајем осамдесетих година природном смрћу. Зато на спомен-плочи у Јасеновцу нема ниједног Вучића. Наравно да их нема када се добро зна да је породица Вучић променила веру за вечеру и да су сви преживели Други светски рат. А како и не би када је породица Вучић била тесно повезана са усташком организацијом.

Александров стриц Брацо био је ожењен ћерком из познате усташке породице Томас. Љубо Томас је један од најозлоглашенијих усташа, истицао се незапамћеним зверствима над српским народом.

Србија данас Током Другог светског рата усташе су извршиле покољ над Вучићима, више од 20 чланова фамилије убијено је у Јасеновцу. Ту трагичну причу Алек понавља две деценије. Међутим, Љубиша Петковић, бивши потпредседник Српске радикалне странке и дугогодишњи посланик, у књизи „Хашке муке“ пише:

„Нико из породице Вучић није страдао у Јасеновцу. Поседујем документ од 19. рујна (септембар) 1941. из кога се види да су се Вучићи изјашњавали као римокатоличка обитељ (породица). Породице Кадијевић, Лукић, Праљак и Вучић прешле су из православне у римокатоличку веру септембра 1941. Глава породице је био Анђелко Вучић, Александров деда. О Анђелковој супрузи немам много података, будући да је у релативно кратком року након приступања римокатоличкој вери, напустила Бугојно и преселила се у Војводину, у Кикинду, где се и родио отац Александра Вучића, Анђелко Вучић. Анђелко старији имао је четворо деце.“

Најстарији син Антоније имао је надимак Брацо, други по старости био је Којо, а најмлађи Анђелко. Уз три сина имао је и ћерку чије име нисам успео да сазнам. Стари Анђелко је био једина жртва Вучића у Другом светском рату, али ни он није страдао од усташа. Наиме, деда Александра Вучића преминуо је од задобијених повреда после једне кафанске туче у Бања Луци. Он се бавио трговином, односно шверцом.

Пошто је био у сталним дуговима, основано се сумња да је у питању освета за ненаплаћена потраживања. По њему је дато име његовом најмлађем сину, односно оцу Александра Вучића. Антоније-Брацо Вучић умро је у Београду 1991. године од последица чира. Други Александров стриц, Којо, умро је у Бугојну од последица алкохолизма. Александрова тетка је такође преминула крајем осамдесетих година природном смрћу. Зато на спомен-плочи у Јасеновцу нема ниједног Вучића. Наравно да их нема када се добро зна да је породица Вучић променила веру за вечеру и да су сви преживели Други светски рат. А како и не би када је породица Вучић била тесно повезана са усташком организацијом.

Александров стриц Брацо био је ожењен ћерком из познате усташке породице Томас. Љубо Томас је један од најозлоглашенијих усташа, истицао се незапамћеним зверствима над српским народом.

Србија данас

http://www.pressonline.rs/info/politika/348037/nepoznati-detalji-miloseviceve-politike-sta-je-zapravo-hteo-slobodan.html

PODGORICA - Bivši savezni sekretar za narodnu odbranu Jugoslavije, admiral Branko Mamula izrazio je uverenje da je Jugoslovenska narodna armija u vreme i nakon smrti Josipa Broza Tita trebalo "na određeno vreme" da preuzme rukovođenje zemljom.

Mamula je u intervjuu na programu podgoričke televizije Atlas objasnio da je tadašnjoj JNA bilo jasno da u Jugoslaviji postoje problemi koji vode nestabilnosti zemlje. On je naveo tadašnju ekonomsku krizu i veoma narušene međunacionalne odnose.

Prema rečima Mamule, vojno preuzimanje upravljanja državom možda ne bi bilo "državni udar", ali federalne institucije nisu uspešno vladale zemljom pa je uloga armije bila potrebna. Mamula je rekao da u slučaju "vojnog udara" u Jugoslaviji ne bi bilo ratova i krvoprolića u razmerama do kojih je došlo.

"Možda bi nekih sukoba i krvoprolića bilo, ali ne ovako kako se to dogodilo", rekao je Mamula.
Mamula je naveo da je kod Tita, u vreme dok je bio u Kliničkom centru u Ljubljani, kada mu je amputirana noga, bila "crna tašna u kojoj je bio i pištolj", i da se on od nje nije hteo odvojiti. Prema rečima Mamule, može se samo slutiti zašto Tito to nije želeo.

Organizator i inspirator ovog monstruoznog zlocina je mracni um i jaca
polovina crnogorskog bracnog para Draskovic- Danica!
Ovaj crnogorski zlcinacki par, organizovao je i sproveo u delo,
svirepo ubistvo neduzne srpske dece , u kaficu ” Panda” u Peci,
decembra 1998. godine , uz pomoc svojih bliskih rodjaka iz Crne Gore,
koji trguju narkoticima za Siptare iz Jablanicke grupe, kojom
komanduje Ramus Haradinaj. Koristeci ove “poslovne” veze sa Siptarima
,bracni par Draskovic stupa u kontakt sa teroristom Haradinajem.
Najblizi rodjaci Danice Draskovic iz Crne Gore stupili su u kontakt sa
svojim bliskim “poslovnim” saradnikom Ramusom Haradinajem krajem 1998.
godine i preneli mu ideju Vuka i Danice da se organizuje ubistvo
srbske dece, a sa ciljem da se tadasnji drzavni vrh SRJ i predsednik
Slobodan Milosevic optuze za taj stravican zlocin i na taj nacin
diskredituju u medjunarodnim krugovima. Kako je Siptarima odgovarala
ovakva ideja , vrlo brzo su se dogovorili, a Haradinaj je za direktne
izvrsioce odredioAgrona Kolcakua , Gazmenda Bajramija , Verdjedja
Vlaznimija i jos trideset Siptara, koji ce pomagati u izvrsenju
zlocina. Ovo je Draskoviceve kostalo 500.000 nemackih maraka, koji su
Danini rodjaci licno predali Haradinaju 2. decembra 1998 . godine , u
selu Glodjane – tvrdi nas izvor iz jedne od obavestajnih sluzbi Srbije
i navodi dalje- “Uopste ne cudi sto je uprvo Draskovic bio
najglasniji u laznim optuzbama da je to ucinio DB i JSO. jer on se
vodi logikom da je napad najbolja odbrana.”
Da zlo bude vece , to nije jedina srpska krv na njihovim rukama, Vuk
je svestan da mu iznad glave visi Hag, zbog organizovanog ubistva
srpskih civila u Gospicu, koje je pocinila njegova teroristicka
paravojna formacija takozvana “Srpska Garda”. Draskovic je na ratiste
poslao svoje kriminalce da ubijaju srpsko civilno stanovnistvo i unose
pometnju medju Krajiske Srbe. Ucenjen Hagom on bespogovorno izvrsava
naloge iz Brisela i Vasingtona i spreman je da uradi apsolutno sve na
stetu Srbije, samo da bi izbegao robiju u Hagu. Sa druge strane morao
bi da objasni porodici i prijateljima Djordja Bozovica Giske zbog cega
je narucio njegovo , jer je cinjenica da je Giska ubijen s ledja od
strane svojih”- dodaje nas izvor. Sledi izjava jednog od pripadnika
bivsih “Munja” iz Peci , koji je ucestvovao u hapsenju siptarskih
terorista, koji su izvrsili ubistvo dece u kaficu “Panda”
“Decake u “Pandi” su toga dana 14. decembra 1998.godine u 20 sati i
15 minuta u kafe baru “Panda” , kod Gimnazije u Peci ,, ubili
siptarski teroristi Jablanicke operativne zone Ramusa Haradinaja . U
kafic su usla dva maskirana terorista dok je treci cekao u vozilu
ispred. Sa vrata su otvorili rafalnu paljbu i na licu mesta ubili
Radevica, Trifovica, Obradovica i Gvozdenovica . U bolnici su od
zadobijenih povreda preminuli i Stanojevic i Ristic. Njih dvojica su
prvo prebaceni u Pecku bolnicu, a odmah potom i u Klinicki centar u
Pristinu ,ali im nije bilo pomoci ,podlegli su povredama. U kaficu se
nalazilo jos ljudi i neki su bili ranjeni sto lakse, sto teze . Ranjen
je bio gazda kafica Sabovic Mirsad i Vladica Loncarevic.
Odmah posle napada je blokirano naselje Kapisnica , svi prilazi Peckoj
bolnici i svi ulazi i ulazi iz grada. Posle sahrane te dece koja je
odrzana 16. decembra , su pripadnici Sekretarijatza unutrasnjih
poslova Pec , 17 . decembra izvrsili raciju u naselju Kapisnica i
uhapsili Agrona Kolcakua , rodjenog 1972. godine, u Peci. Rezultat te
akcije je, uz navedenog , jos deset uhapsenih lica , svi Albanske
nacionalnosti. Kolacakuku je pri skrivanju pomagala jos jedna osoba ,
koja je uhapsena. Pre toga su pripadnici policije uhapsili jos tri
teroriste Ramusa Haradinaja. To su : Gazmend Bajrami i Verdjedja
Vlaznimi , svi iz Peci koji su kao suizvrsioci ucestvovali u napadu
na kafic “Panda”: uJUTRU 17. decembra je izvrsena akcija u selu
Glodjane (inace rodnom selu Ramusa Haradinaja)i pri tom likvidirala
dve osobe obucene u maskirne uniforme OVK na rukavu, naoruzane
automatskim oruzjem i minobacacima kalibra 60 mm . Otkriven je stab
terorista u kome je u kome je pronadjena veca kolicina oruzja
,uniformi i dokumentacije , a isto tako je pronadjeno veci deo vozila
, koja su bila oduzeta i ukradena Srbima iz Peci, Decana i okoline. U
popodnevnim satima 17. decembra je policija u Peci i samoj opstini
Pec ,uhapsila jos 23 osobe , povezane sa zlocinom u “Pandi” i drugim
zlodelima.
Bilnans ove akcije je bio 34 uhapsena lica i svi teroristi neposredno
odgovorni za ubistvo decaka. Nacin izvrsenja ovog zlocina je je
identican napadu na Srpsku kafanu “Cakor” u Decanima i jasno
pokazuje da je delo jedne te iste grupacije siptarskih terorista. ”
Sve ovo je dokumentovano, za sve postoje dokazi,policijski zapisnici
sa mesta zlocina, preziveli svedoci…ali srpsko pravosudje izgleda
jos uvek nije imuno na krvave siptarske dolare i sponzore bracnog para
Draskovic.
Nas izvor jos kaze -” Nemocni smo da bilo sta uradimo po tom pitanju .
Draskovica stiti zapad, on je ucenjen i dokle god izvrsava njihova
naredjenja bice nedodirljiv za srpsko pravosudje , a nasim
bezbednosnim sluzbama komanduju nizerazredni sluzbenici iz Brisela.”
Da li je moguce i da li je normalno da posle svega , ovaj umno
poremeceni par decoubica i zlocinaca, danas nalazi na izbornoj listi
vladajuce partije SNS i javno nastupa sa njima na predizbornim
mitinzima sirom Srbije? Postavlja se logicno pitanje:Ko iz vlasti
stiti ovo dvoje crnogorskih kriminalaca na cijim rukama je krv nevine
srpske dece ? Kako je moguce da godinama izmicu pravdi i prolaze
nekaznjeno za najgnusnije zlocine koje su pocinili u poslednjih 20
godina ?
Apsurdno je to sto se bas ti Danini kriminalni rodjaci iz Crne Gore
danas nalaze na rukovodecim polozajima drzavnih institucija u Srbiji ,
zive u najluksuznijim stanovima, voze preskupe automobile , slobodno
se setaju Beogradom i zive na racun gradjana Srbije , troseci nase
pare.
Ovaj jalovi bracni par crnogorskih krvnika, nema svoju decu, ali je
radi svojih licnih i materijalnih interesa spreman da ubiju tudju !

Pise: Slavica Jovanovic

Da je tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević aminovao ovu akciju kojom je rukovodio lično predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, svedoči izveštaj tadašnjeg episkopa slavonskog Lukijana, koji je on podneo Svetom arhijerejskom saboru SPC. Naime, episkop Lukijan, uz detaljan opis stradanja naroda na prostoru zapadne Slavonije, navodi da je pošto su kolone izbeglica krenule ka Srbiji lično išao kod Miloševića da traži pomoć, ali da mu je ovaj odgovorio da ne brine jer „sve teče po planu“!
- Napad je izveden sa svih strana, uz učešće tri puta jačih snaga (15.000 „zengi“) uz sadejstvo tenkova, artiljerije, pa čak i avijacije. Naši su imali dva tenka i četiri topa. Iznenađenje je bilo tim veće, jer su snage RH preuzele punktove UN i odatle napale. Osim toga, vlada RSK je ispoštovala sve odluke UN, onako kako je naredio predsednik Srbije Slobodan Milošević, koji je stajao iza svih tih odluka... Od vrha RSK je poručeno da u slučaju ratnih sukoba naše jedinice prime prvi nalet, a da će zatim kroz dva časa doći kompletna tehnika i pomoć u ljudstvu. Časovi su prolazili, ali niko nije došao. Naši su se lavovski borili, jer su očevi branili svoju dečicu, a odrasli sinovi svoje ostarele roditelje. Negde oko 10 časova otišao sam da vidim kako se drži Pakrac. Naši su vratili Hrvate na polazne položaje i čak ušli i oslobodili veći deo grada. Vodile su se ulične borbe. Hrvati su se povlačili. Naši su očekivali pomoć u artiljeriji. Zaista, u povratku iz Pakraca sreo sam dva topa, ali nažalost oni nisu stigli do cilja, jer je već bio prosečan put Okučani-Pakrac sa 11 sela, a 7.000 ljudi, žena i dece ostalo je u obruču. Isto se desilo i sa selom Paklenica kod Novske. Naši su dugo odolevali, ali pomoć nije stizala ni iz ostalih delova RSK, ni iz RS, ni iz Jugoslavije. Branioci su ginuli nežaleći svoje živote za svoje najmilije. Ali uzalud.

http://www.krajinaforce.com/forum/index.php?/topic/1609-re-vlasniku-krajinaforsa-u-vezi-vlade-rsk/

Predrag Popović

Za 22 godine politikantske karijere, Vučić je iza sebe ostavio bezbrojne žrtve laži i zabluda. Prvu deceniju i po, kao velikosrpski ratni huškač, profitirao je šireći nacističke teorije krvi i tla, parolama o srpskim granicama od Bregalnice do Virovitice, o kosovskoj kolevci srpstva koja mora biti odbranjena po svaku cenu. Vatrenim govorima stimulisao je Srbe da uzmu pušku, odu na ratište i ubijaju i ginu. U toj avanturi više od dva miliona ljudi proterano je iz svojih kuća, stotinak hiljada je završilo u grobovima, a ne mogu da se prebroje proteze za noge i prazni rukavi. Za uspomenu na to junačko vreme, Vučić je zadržao nekoliko stanova koje je oslobodio u Beogradu, na frontu od Ju biznis centra do Jajinaca.

Kad su iscrpljene mogućnosti da profitira na toj vrsti tuđe nesreće, nonšalantno je promenio priču, ali ne i cilj - da zgrne što više para. Odrekao se Velike Srbije, priznao je da mu se gade Srbi koji su u Srebrenici realizovali njegov predlog da se ubije sto muslimana za jednog Srbina, prešao je na stranu „američkih nacista" i „evropskih vucibatina čije cipele su umrljane krvlju srpske dece", kako je ranije opisivao svoje sadašnje gazde.

Lešinarsku prirodu i prevarantski karakter nije sprovodio samo na nivou ideja. Dosledno je varao sve oko sebe - ženu, prijatelje, kumove, saradnike, saveznike... Impozantan je spisak cicibana koje je uzeo, iskoristio i odbacio, počev od Vojislava Šešelja i finansijera Srpske radikalne stranke, pa do Tomislava Nikolića i aktuelnih sponzora. Vođen isključivo željom da ispuni lične interese, na isti način, širokim obećanjima, korumpirao je sve oko sebe. Lažima je kupovao i one koji mu ne trebaju, koji ne vrede više od jednog glasačkog listića. Što da ne, jeftini su, prodaju se za prazne reči.

Београд – Током Другог светског рата усташе су извршиле покољ над Вучићима, више од 20 чланова фамилије убијено је у Јасеновцу. Ту трагичну причу Алек понавља две деценије. Међутим, Љубиша Петковић, бивши потпредседник Српске радикалне странке и дугогодишњи посланик, у књизи „Хашке муке“ пише:

„Нико из породице Вучић није страдао у Јасеновцу. Поседујем документ од 19. рујна (септембар) 1941. из кога се види да су се Вучићи изјашњавали као римокатоличка обитељ (породица). Породице Кадијевић, Лукић, Праљак и Вучић прешле су из православне у римокатоличку веру септембра 1941. Глава породице је био Анђелко Вучић, Александров деда. О Анђелковој супрузи немам много података, будући да је у релативно кратком року након приступања римокатоличкој вери, напустила Бугојно и преселила се у Војводину, у Кикинду, где се и родио отац Александра Вучића, Анђелко Вучић. Анђелко старији имао је четворо деце.“

Најстарији син Антоније имао је надимак Брацо, други по старости био је Којо, а најмлађи Анђелко. Уз три сина имао је и ћерку чије име нисам успео да сазнам. Стари Анђелко је био једина жртва Вучића у Другом светском рату, али ни он није страдао од усташа. Наиме, деда Александра Вучића преминуо је од задобијених повреда после једне кафанске туче у Бања Луци. Он се бавио трговином, односно шверцом.

Пошто је био у сталним дуговима, основано се сумња да је у питању освета за ненаплаћена потраживања. По њему је дато име његовом најмлађем сину, односно оцу Александра Вучића. Антоније-Брацо Вучић умро је у Београду 1991. године од последица чира. Други Александров стриц, Којо, умро је у Бугојну од последица алкохолизма. Александрова тетка је такође преминула крајем осамдесетих година природном смрћу. Зато на спомен-плочи у Јасеновцу нема ниједног Вучића. Наравно да их нема када се добро зна да је породица Вучић променила веру за вечеру и да су сви преживели Други светски рат. А како и не би када је породица Вучић била тесно повезана са усташком организацијом.

Александров стриц Брацо био је ожењен ћерком из познате усташке породице Томас. Љубо Томас је један од најозлоглашенијих усташа, истицао се незапамћеним зверствима над српским народом.

HIT Dačić citirao Tita: S ovakvom opozicijom, vlast nema razloga za brigu

S ovakvom opozicijom, vlast nema razloga za brigu - rekao je lider socijalista na Kongresu SPS-a, citirajući Josipa Broza Tita.
Ivica Dačić
Socijalistička partija Srbije održala je juče 9. kongres stranke pod nazivom „Odgovorno za budućnost”. Za predsednika Socijalističke partije Srbije (SPS) jednoglasno je, ponovo izabran Ivica Dačić.
Zahvaljujući na poverenju, on je napomenuo da "počinje nova epoha te stranke".
"Ne možemo dalje gledajući u retrovizor. Ovo je nova etapa. Šta je za muzej, treba da ide u muzej", rekao je Dačić i pozvao članove stranke da, ako se nešto dogovore, to ispunjavaju kao jedan, jer "zajedno smo jači".
"Biću na čelu SPS sve dok budete imali političku korist od mene, dok ne budem oličenje prošlosti, ili nečeg lošeg", poručio je Dačić
Lider SPS-a se prvo obratio prisutnima sa rečima da je najveća greška SPS-a podrška Slobodana Miloševića Vojislavu Šešelju.
Lider socijalista je, zatim, citirao Josipa Broza Tita.
- Moram da citiram nama socijalistima omiljenog druga Tita, koji je rekao “s ovakvom opozicijom, vlast nema razloga za brigu” – rekao je lider socijalista.

Дуче!
Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да у нечему одступим од строгог војничког протокола. Зато журим да Вам опишем један догађај којем сам, уназад три седмице, лично присуствовао.
Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) – сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, предходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, када се то прочује околни, Срби поново да се узнемире.
Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао.
У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и њених 120 ученика. Ниједно дете није било старије од 12 године. Злочин је неумесна и невина реч – то је превазилазило свако лудило. Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечије кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.
Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре!
На вечну срамоту наше, Римске Цркве – и један Божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасли, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће закланог!
Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истог дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети, њих је у неку руку и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација.
Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!“

Vučićeva skandalozna izjava da će pokrenuti inicijativu za brisanje Kosova iz Ustava Srbije zarad evropskih integracije izgleda da nije posebno interesantna domaćim medijima – namerno ili slučajno, prosudite sami.

U tekstu se navodi da premijer Srbije, Aleksandar Vučić, “pokazuje znake” da će predložiti izmene Ustava kojima će se izbaciti odredba o Kosovu kao srpskoj pokrajini zarad sticanja članstva u Evropskoj uniji.

“Wall Street Journal” (WSJ) napominje da se Vučićeva vlada protivi priznavanju nezavisnosti Kosova, ali dodaje da bi ovaj potez olakšao proces priznavanja Kosova nekoj budućoj srpskoj administraciji.

Vučić je u intervjuu za WSJ još dodao da ne isključuje mogućnost izmene preambule Ustava u kojoj piše da je “Kosovo sastavni deo teritorije Srbije”.

Током Другог светског рата усташе су извршиле покољ над Вучићима, више од 20 чланова фамилије убијено је у Јасеновцу. Ту трагичну причу Алек понавља две деценије. Међутим, Љубиша Петковић, бивши потпредседник Српске радикалне странке и дугогодишњи посланик, у књизи „Хашке муке“ пише:

– Нико из породице Вучић није страдао у Јасеновцу. Поседујем документ од 19. рујна (септембар) 1941. из кога се види да су се Вучићи изјашњавали као римокатоличка обитељ (породица). Породице Кадијевић, Лукић, Праљак и Вучић прешле су из православне у римокатоличку веру септембра 1941. Глава породице је био Анђелко Вучић, Александров деда. О Анђелковој супрузи немам много података, будући да је у релативно кратком року након приступања римокатоличкој вери, напустила Бугојно и преселила се у Војводину, у Кикинду, где се и родио отац Александра Вучића, Анђелко Вучић. Анђелко старији имао је четворо деце.

Најстарији син Антоније имао је надимак Брацо, други по старости био је Којо, а најмлађи Анђелко. Уз три сина имао је и ћерку чије име нисам успео да сазнам. Стари Анђелко је био једина жртва Вучића у Другом светском рату, али ни он није страдао од усташа. Наиме, деда Александра Вучића преминуо је од задобијених повреда после једне кафанске туче у Бања Луци. Он се бавио трговином, односно шверцом.

Пошто је био у сталним дуговима, основано се сумња да је у питању освета за ненаплаћена потраживања. По њему је дато име његовом најмлађем сину, односно оцу Александра Вучића. Антоније-Брацо Вучић умро је у Београду 1991. године од последица чира. Други Александров стриц, Којо, умро је у Бугојну од последица алкохолизма. Александрова тетка је такође преминула крајем осамдесетих година природном смрћу. Зато на спомен-плочи у Јасеновцу нема ниједног Вучића. Наравно да их нема када се добро зна да је породица Вучић променила веру за вечеру и да су сви преживели Други светски рат. А како и не би када је породица Вучић била тесно повезана са усташком организацијом.

Александров стриц Брацо био је ожењен ћерком из познате усташке породице Томас. Љубо Томас је један од најозлоглашенијих усташа, истицао се незапамћеним зверствима над српским народом.