KOMUNISTICKA PARTIJA SRBIJE JOSIP BROZ

ŠPANIJA - Marinaleda je malen gradić u Andaluziji na jugu Španije koji na površini od 25 kilometara kvadratnih broji oko 2 700 stanovnika.

U smislu političke akcije, stanovnici Marinalede su verojatno daleko ispred ostatka Europe. Ovo je razlog zbog koga mnogi razočarani Španci žele da se dosele u ovaj grad i razlog zašto privlači brojne turiste iz svih krajeva sveta. Ne zovu je bez razloga njeni mještani 'Mekom za socijaliste' ili 'komunističkom oazom u kapitalističkoj pustinji'.

Stanovnici Marinalede ne boje se da izraze svoja politička uverenja. Umesto blještavih reklama i brendova – ulična umetnost u obliku grafita i murala sa porukama podrške i solidarnosti sa zemljama poput Kube i Venecuele. Ulice nose nazive slavnih boraca za radnička prava - Federiko Garsija Lorka i Pablo Neruda samo su neka od tih imena.

Dok se ostatak Španije bori sa domaćom oligarhijom i stranim bankama koje su preuzele zemlju, odluke u ovom gradiću donose se direktno demokratskim putem na nedeljnim sastancima koje obično posećuje oko 300-400 ljudi. Dok je nezaposlenost u Španiji dosegla stopu od 27 odsto u Marinaledi je ostvarena gotovo puna zaposlenost.

Navala za useljenjem je tolika da je uvedena lista čekanja za useljenje – a čeka se i po dve godine. Do sada je izgrađeno oko 350 kuća, a u iduće dve godine trebalo bi da se izgradi oko još 250. Prosečna mesečna plata za zaposlene iznosi 1.200 evra mesečno. Možda vam se ne čini puno, ali kad se pogleda cena stanovanja koja kod njih iznosi 15 evra mesečno, jasno je da se sa takvom platom može sasvim pristojno živeti.

Grad takođe osigurava pristup besplatnom Internetu. Fascinantan je i sportski sadržaj u ovom gradu sa jedva 2.000 stanovnika – dva fudbalska terena, košarkaški teren, teren za tenis, skvoš i odbojku, bazen. Svi su oni besplatno na raspolaganju stanovnicima (osim bazena za koji se plaća godišnja naknada). Marinaleda ima i svoju crkvu, ali je učestvovanje u crkvenim aktivnostima je veoma slabo.

U ovom gradu ljudi sami sebi grade kuće, a jedan od njih je i David Gonzalez Molina. Nakon što je najmanje dve godine proveo kao registrovani građanin Marinalede, od lokalnih vlasti dobja materijal potreban za izgradnju kuće, a tek nakon što je izgradi počće da plaća 15 evra mesečno toj istoj vladi kako bi se refundirali troškovi korišćenog materijala.

Naravno, budući da ne znaju svi da grade kuću, vlasti u pomoć šalju profesionalne građevinare i arhitekte koji pomažu u izgradnji. Kuće se ne mogu prodati, čime se sprečava mogućnost profitiranja. Jednom mjesečno u gradu se obeležava tzv. Crvena nedjelja kada neko na plenumu iznese ideju o tome kako bi grad mogao postati još bolji ili lepši. Ukoliko ideja bude prihvaćena, volonteri obave taj posao. Nekad se radi o čišćenju ulica ili popravkama na kućama.

Grad ima i svoju vlastitu televiziju i radio kanale, a nedavno je gošća u studiju bila i sama Čegevarina kćer. Policija ovde ne postoji.

Titov projekat Hrvatskoj donosi milione
Supertajni projekat "Neptun", sagrađen za upravljanje raketnim sistemom bivše JNA, Vlada Hrvatske će iskoristiti za biznis. U sklopu plana objedinjavanja mreže u javnim preduzećima iskoristiće se zaboravljeni vojni projekat, čija se mreža proteže od Briona do Prevlake
Josip Broz Tito
Titov supertajni projekat “Neptun”, sagrađen za upravljanje raketnim sistemom bivše JNA, iskoristiće hrvatska vlada za biznis, prenosi portal Jutarnji.hr. Vlada Hrvatske će u sklopu plana objedinjavanja mreže u javnim preduzećima iskoristiti zaboravljeni vojni projekat, čija se mreža proteže od Briona do Prevlake.
Tako bi se omogućila široka primena širokopojasnog interneta u državi. Infrastruktura optičke mreže tako više ne bi bila samo u vlasništvu telekomunikacionih kompanija, nego i države.
U gradnji mreže koristilo bi se oko 3.000 kilometara postojeće mreže koja je u vlasništvu JANAF-a (Jadranski naftovod), HAC-a (Hrvatske autoceste), Hrvatskih železnica, Plinacroa, a sagrađena je uz trase auto-puta, naftovoda, gasovoda, železničkih pruga… Tako bi se potpuno pokrio kopneni deo Hrvatske.
Za povezivanje obale i ostrvskog dela Hrvatske iskoristili bi se kablovi, koje je od 1974. do 1990. godine ispod nivoa mora ostavila bivša JNA.
Kako piše “Jutarnji list”, reč je o supertajnom projektu “Neptun”, koji je pokrenut za upravljanje raketnim sistemima i centralizaciju komunikacija. Cevi su položene od Briona preko Prevlake, pa sve do Boke Kotorske i u njima je bakarna žica.
O samom projektu se malo zna jer je veliki deo dokumentacije uništen. Međutim, smatra se da su instalacije u dosta dobrom stanju.
Projektom “Neptun” povezani su vojni objekti od Briona do Prevlake, a od Zadra do Šibenika cev prolazi kopnom. Od Splita cevi ponovo ulaze u more, prolaze kroz brački kanal i idu preko Hvara, Korčule, Visa, Lastova, Pelješca do Cavtata i Prevlake .
- Podmorska infrastruktura idealna je za povezivanje jadranskih ostrva i dovođenje širokopojasnog interneta na ta područja, jer bez toga niko ne bi dovodio optički kabl, na primer, Vis ili Lastovo. To je jednostavno preskupo – tvrdi Darko Parić, pomoćnik ministra uprave i šef uprave za e-Hrvatsku .
Prema njegovim rečima, iz cevi treba izvući bakarne žice i staviti optički kabl, što danas nije teško izvodljivo.
Za tu infrastrukturu saznalo se pre mesec dana, kada je ministar odbrane Ante Kotromanović s tom informacijom došao u Vladu, i rekao da MORH to ustupa državi na korišćenje. Ministru je na to pažnju skrenula grupa inženjera.
Takva infrastruktura trebalo bi da posluži za povezivanje institucija državne uprave i javnih preduzeća, kao i za prenos podataka i telefoniji, pa bi Hrvatska umesto da plaća operaterima godišnje uštedela oko tri miliona evra.
Za te potrebe iskoristilo bi se samo oko 10 odsto kapaciteta mreže, a ostatak bi mogao da se iznajmljuje .
Darko Parić tvrdi da bi ovo mogla biti jedna od najvećih javnih investicija, i napominje da se po značenju taj proces može uporediti sa procesom elektrifikacije, koja se realizovala u prošlom veku.

Bravar je bio bolji !!    

http://www.pravda.rs/2012/04/19/drug-pop-zasenio-titovog-unuka/

      

BEOGRAD - Predsednik Vlada Srbije Ivica Dačić je povodom smrti legendarnog vijetnamskog komandanta generala Vo Ngujen Đapa uputio telegram saučešća premijeru Vijetnama Nguen Tan Dungu.

"General Đap je bio jedan od najvećih vojnih stratega u istoriji i simbol borbe za slobodu. Molim Vas da primite izraze dubokog saučešća i prenesete ih vijetnamskom narodu", naveo je Dačić u telegramu, saopšteno je danas iz Vlade.

Legendarni vijetnamski general Vo Ngujen Đap koji je najzaslužniji za oslobađanje Vijetnama od francuske kolonizacije, preminuo je u petak u 102. godini, saopštili su zvaničnici i njegova porodica.

Odlazak crvenog Napoleona

General Vo Ngujen Đap, bio je poslednji iz stare garde revolucionara, briljantan i nemilosrdan komandant koji je slabo naoružane Vijetnamce poveo u pobede, prvo protiv Francuza a zatim i protiv Amerikanaca.

Đap, je jedan od najvećih vojnih stratega 20. veka, bio je najcenjenija ličnost u Vijetnamu odmah posle predsednika Ho Ši Mina, a po rečima neimenovanog služenika vlade i osobe bliske Đapu, preminuo je u vojnoj bolnici u Hanoju.

Poznat kao "Crveni Napoleon", Đap je 1954. godine komandovao gerilskim odredima koji su nosili sandale napravljene od automobilskih guma i vukli artiljeriju deo po deo preko planina kako bi okružili i uništili francusku vojsku u mestu Dien Bien Fhu. Pobeda, koja je bila malo verovatna, a koja se i dalje izučava u vojnim školama, dovela je do nezavisnosti Vijetnama i ubrzala slom kolonijalizma u Indokini i šire.

Đap je potom 1975. godine porazio južnovijetnamsku vladu koju su podržavale SAD, ujedinivši tako zemlju koja je do tada bila podeljena na jednu komunističku i drugu nekomunističku zemlju. Ostaće upamćen i po tome što je redovno prihvatao teške gubitke u borbi kako bi ostvario svoje ciljeve.

"Nijedan drugi rat za oslobođenje nije bio tako žestok niti je izazvao toliko žrtava kao ovaj rat", rekao je Đap 2005. godine za AP, u jednom od njegovih poslednjih intervjua za strane medije povodom 30 godišnjice pada bivšeg južnovijetnamskog glavnog grada, Sajgona.

"Ali mi smo se i dalje borili jer za Vijetnam ništa nije bilo dragocenije od nezavisnosti i slobode", rekao je on tada, ponavljajući čuveni citat Ho Ši Mina. Đap je bio bistroga uma i upućen u aktuelna dešavanja sve dok nije smešten u bolnicu. U svojim devedesetim godinama on je primao svetske lidere u svojoj kući u Hanoju.

Uprkos tome što je u Vijetnamu bio široko poštovan, Đapa nisu voleli milioni juznovijetnamaca koji su se borili na strani američkih trupa i napustili svoju zemlju nakon rata, uključujući mnoge izbegle antikomuniste koji su se naselili u SAD-u.

Đap je bio poznat po svom vatrenom temperamentu i nemilosrdnoj strategiji, ali i po tome što je bio kicoš, navodi AP i podseća na fotografije na kojima smotru svojih trupa on obavlja u belom odelu i kravati, za razliku od Ho Ši Mina koji je bio u šorcu i sandalama.

Istoričar Stenli Karnou, koji je intervjuisao Đapa u Hanoju 1990. godine, citirao je Đapa:

"Mi nismo bili dovoljno jaki da isteramo pola miliona američkih trupa, ali to nije bio naš cilj. Naša namera bila je da slomimo volju američke vlade da nastavi rat". Đap je bio u toku sa svetskim dešavanjima i 2004. godine uputio je savet američkim trupama u Iraku poručivši: "Bilo koja sila koja pokušava da nametne svoju volju drugim nacijama sigurno će se suočiti sa neuspehom".

Kasnije je podržavao otopljavanje odnosa između Vijetnama i SAD, koji su obnovili saradnju 1995. godine postavši bliski trgovinski partneri.

"Prošlost možemo ostaviti iza sebe, ali ne možemo je potpuno zaboraviti", rekao je Đap 2000. godine.

Udovica nekadašnjeg predsednika SFRJ Josipa Broza Tita Jovanka Broz kaže da su nekadašnji slovenaki političar Stane Dolanc i general JNA Nikola Ljubičić hteli “da je se reše”, te da su njenom suprugu čak pretili pištoljem.
Oni su Titu pod vrat prislanjali pištolj i tražili da se razvede od mene, ali on nije pristao po cenu života. Bila sam smetnja, pre svega, Dolancu, a dobrim delom i Ljubičiću u nameri da preuzmu svu vlast u Jugoslaviji skrivajući se iza Tita. Govorili su: ‘Lako bismo mi sa Starim, ali s Jovankom ne možemo da izađemo na kraj’. Dolanc je hteo da me se reši pošto-poto jer sam znala da je bio član Hitlerjugenda i da je radio za nemačku tajnu službu – kaže Jovanka za “Večernje novosti”.

Po najnovijem, važećem zakonu o autorskim pravima iz decembra 2009. godine Josip Broz Tito je svrstan u red sa svim ostalim autorima kojima su dela zaštićena za života, odnosno 70 godina posle smrti. To vreme naravno nije isteklo, a u zakonu iz 1984. godine o imovini, njegovim naslednicima se smatra njegova porodica, osim u slučaju da svoju imovinu i autorska dela nije zaveštao nekoj instituciji ili nekom posebnom članu porodice. Ukoliko to nije urađeno autorska prava pripadaju porodici i u tom slučaju naslednici se moraju pitati za korišćenje.

Neko može da kaže da, na primer, fotografije od kojih je napravljena izložba nisu umetničko delo?

Ženevska konvencija kaže da je autorsko delo originalna duhovna tvorevina autora izražena u nekoj formi, bez obzira na njen umetnički značaj. Osnovni kriterijum da se neko delo smatra autorskim jeste da je zabeleženo na nekom materijalnom nosaču, u ovom slučaju fotoaparatu, zatim doza originalnosti, dakle, izbor objekta ili osobe koja će se slikati, svetlo, doba dana, ugao fotografisanja.

https://static.loopia.se/responsive/images/extra_pages/stopskylt.png

           

http://www.bilten-ora-sfrj.com/public_html/       

Ideja nesvrstanosti je postala jedna od najdragocjenijih tekovina poslijeratnog vremena.

Predsednik Tito je rekao o tome sledeće:

Pitanje nezavisnosti malih i srednjih zemalja je krupna stvar. I nesvrstanost tu igra značajnu ulogu. Ta velika uloga u prvom redu dolazi do izražaja kroz Ujedinjene nacije. Jer, vidite, sad u njima dominiraju nesvrstani. Tamo su, na primjer, neke odluke, donesene i prihvaćene, koje, recimo, SAD teško progutaju. Ne bi htio više da ponavljam, ali nesvrstane zemlje mnogo su učinile svojom principijelnom politikom, politikom nezavisnosti, nemiješanja, politikom koegzistencije.

Što znači koegzistencija? Ona ne podrazumijeva neku učmalost, da tako kažem, životarenje države sa državom, nego aktivnu suradnju. Neki veliki nisu bas jako oduševljeni sa nesvrstanošću, ali iako bi htjeli nesvrstane zemlje ignorirati, ne mogu ih spriječiti u aktivnosti. One mogu još da igraju još veću ulogu.

NISTIČKA PARTIJA JE ODLUČILA DA OVE GODINE OTKAŽE PROSLAVU DANA MLADOSTI, TJ. DA GA SKROMNIJE OBELEŽI POLAGANJEM VENACA U KUĆI CVEĆA, NA SPOMEN OBELEŽJA DRUGU TITU I DRUGARICI JOVANKI. OKUPLJANJE ČLANSTVA I SIMPATIZERA KOMUNISTIČKE PARTIJE JE NA PLATOU ISPRED MUZEJA 25 MAJ OD 10H, A POLAGANJE VENACA JE U 11H.

TAKOĐE POZIVAMO SVO NAŠE ČLANSTVO I SVE NAŠE SIMPATIZERE DA SE PRIKLJUČE ŠTABOVIMA ZA PRUŽANJE POMOĆI UGROŽENOM STANOVNIŠTVU I PRUŽE POMOĆ U PRIKUPLJANJU HRANE, ODEĆE I OSTALIH SREDSTAVA NEOPHODNIH U OVOM MOMENTU.

KOMUNISTIČKA PARTIJA

Политичари, тајкуни и синдикалци, сви они дувају у исту тикву! Њима није криза! Имају и хлеба и погаче, и преко погаче! И велике плате, и дневнице, и скупе аутомобиле, имају и станове, и виле, и викендице, имају и за летовања и за зимовања, и за бање, и да школују своју децу у иностранству, и да путују по белом свету! На државне јасле су удомили своје рођаке, пријатеље, комшије, партијске активисте и љубавнице, решили су своје економске проблеме, а за ову државу и овај народ њих није брига!
И све то имају преко наше грбаче, све су то стекли преко ноћи, пљачкашком приватизацијом имовине која је некад припадала свима нама, крађом од државе, узимањем кредита које ћемо ми и наша деца, на крају, морати да вратимо! Све су то "зарадили" отимањем од наше заједничке, народне муке и закидањем од наших уста, а нама су оставили прост избор: или да месецима радимо без плате и будемо срећни ако примимо "минималац", или да се придружимо "армији незапослених" која чека на бироу, и на улици.
Ми смо криви! Ми смо то дозволили!

Konjuh planinom,vjetar šumi, bruji.
Lišće pjeva žalovite pjesme.
Javori i jele, borovi i breze
Svijaju se jedno do drugoga.

Noć je crno svu zemlju zavila.
Konjuh stenje, ruši se kamenje.
Mrtvoga drugara, husinjskog rudara
Sahranjuje četa proletera.

Kiše jesenje po grobu su lile.
Bure snježne kosti mu raznjele.
Iz krvi rumene husinjskog rudara,
Crvena je šuma izlistala.

Konjuh planinom vjetar šumi, bruji.
Lišće pjeva žalovite pjesme.
A na vrh planine zastava se vije,
Crvena od krvi proletera.

       

Komunističkoj partiji ruku saradnje uputio je pravni naslednik nekadašnjeg Saveza komunista Srbije.
“Mislim da smo mi potpuno otvoreni za tu saradnju. Mislim da su male šanse da te stranke same ostvare neke značajnije rezultate, a mi jednostavno baštinimo sve te tradicije”, kaže Ivica Dačić, predsednik Socijalističke partije Srbije.
Drug Ivica
“Oni jesu naslednici imovine komunizma, ali su ideale ostavili komunistima. Mi delimo komuniste i komunjare”, kaže Broz.
Sa posebnim nestrpljenjem komunisti očekuju samit nesvrstanih koji će biti održan u Beogradu. Očekuju poziv jer smatraju da je upravo nesvrstavanje njihova politika.

Kavaja je ogorčen zbog Joškinog intervjua Kuriru u kome je rekao da je " Kavaja bio neozbiljan atentator, jer je sam sebe anonimno prijavio američkoj policiji da će doći u hotel, tako i tako obučen, i da hoće da ubije Tita!"! U ispovesti Kuriru on se priseća gotovo svakog detalja iz vremena kad mu je "Tito bio na nišanu"
........................................................................
Hm,hmm..Kavaja, po svemu sudeci nije imao para da se vrati u YU, pa je koristio stari "pecalbarski stos",nesto malo ustedjevine,zasijes u porub odece, ciglom razbijes neki izlog i ameri te proteraju i plate ti put.Ale zeznuo se, ameri ga prokljuvili i uzaptili.       

Dolores Ibarruri Pasionaria
DOVIĐENJA, BRAĆO*

Održati oproštajni govor herojima internacionalnih brigada vrlo je teško kad znamo ko su oni i šta oni predstavljaju.
Osjećaj tuge i beskrajnog bola steže nam grlo... Tuge za onima koji odlaze, za vojnicima najvećeg ideala ljudskog spašenja, za izgnanima iz svojih zemalja, za onima koje tirani progone. Bol je golem za onima koji ostaju zauvjek na našem tlu. Oni će živjeti duboko u našim srcima okruženi oreolom naše vječne zahvalnosti.
Pripadnici svih zemalja i svih rasa došli ste nam kao braća, kao sinovi besmrtne Španije, došli ste u najtežim danima našeg rata. Kada je glavni grad španske Republike bio ugrožen, vi ste, hrabri drugovi iz internacionalnih brigada, vašim borbenim oduševljenjem, vašim herojstvom, vašim požrtvovanjem doprinijeli da se on spase.
I Harama, i Gvadalahara, i Brunete, i Belcite, i Levante, i Ebro opjevaju besmrtnim stihovima hrabrost, samoprijegor, junaštvo i disciplinu svih boraca internacionalnih brigada.
Prvi put u istoriji borbe naroda zabilježeno je veličanstveno djelo stvaranja internacionalnih brigada da bi se spasila sloboda i nezavisnost jedne ugrožene zemlje, naše Španije.
Komunisti, socijalisti, anarhisti, republikanci, ljudi različitih boja i ideologija, različitih religija, ljudi koji iskreno vole slobodu i pravdu, nesebično su nam prišli.
Dali su nam sve: svoju mladost i svoju zrelost, svoje znanje i svoje iskustvo, svoju krv i svoj život, svoje nade i svoje čežnje... I ništa nam nisu tražili. Ili, bolje rečeno, tražili su, tražili su mjesto u borbi, željeli su da im pripadne čast da umru za našu stvar.
Zastave Španije! Pozdrav svim herojima! Poklonite se pred tolikim žrtvama!
Majke, žene..kada godine prohuje, kad ratne rane zacijele, kada sjećanja na krvave dane bola izblijede u slobodi, miru i blagostanju, kad mržnja počne da se gasi i kad se slobodom budu ponosili svi Španci, pripovijedajte našoj djeci, pričajte im o ljudima iz internacionalnih brigada.
Pričajte im kako su preko mora i planina, kako su preko granica zagradenim oštrim bajonetima, granica koje su čuvali bijesni psi spremni da svoje zube zariju u njihova tijela, došli u našu domovinu kao borci za slobodu, da se bore i umru za slobodu, da se bore za nezavisnost Španije, koju ugrožava njemački i italijanski fašizam.
Sve su napustili: ljubav, domovinu, ognjište, imanje, majku, žene, braću, djecu. Došli su da nam kažu:
Tu smo! Vaša stvar, stvar Španije, i naša je stvar, stvar čitavog ugroženog i progresivnog čovječanstva.
Danas nam odlazite. Mnogi, na hiljade njih, ostaju. Ostaju oni kojima je pokrov španska zemlja i uspomena prodeta dubokim osjećanjima svih Španaca.
Drugovi iz internacionalnih brigada! Politički i državni razlozi, dobrobit ove iste stvari za koju ste vi velikodušno ponudili svoju krv, vraćaju jedne svojim domovima, a druge gone u emigraciju. Odlazite ponosni! Vi ste istorija! Vi ste legenda! Vi ste herojski primjer solidarnosti i univerzalnosti demokratije, nasuprot nečasnom i konformističkom duhu onih koji demokratske principe objašnjavaju sa pogledom uperenim prema punim kasama ili prema akcijama industrijskih preduzeća koja hoće da sačuvaju od rizika. Nećemo vas zaboraviti! I kada procvale grančice mira budu upletene u vijenac pobjede Španske Republike, vratite nam se! Vratite se medu nas. Tu ćete naći domovinu svi vi koji je nemate, naći ćete prijatelje svi vi
koji koji ste lišeni prijateljstva - svi, svi vi naći ćete ljubav i zahvalnost čitavog španskog naroda koji će i danas i sutra sa oduševljenjem klicati:

živjeli heroji internacionalnih brigada!

ТИТО ПОСЛЕ 30 ГОДИНА
Неговао је свој култ личности, али је његова личност била јача од његовог култа

На недавно одржаном привредном форуму у Мостару неслужбено је изнета идеја о тројним састанцима влада Србије, БиХ и Хрватске, све у циљу бољег економског повезивања. Код неких, то је одмах дочекано са ужасом и алузијама о повампирењу неке нове Југославије. Други кажу да недостаје још само конкурс за улогу новог Тита. И све то у време када пада 30 година од смрти маршала велике Југославије. Заиста, шта би данас урадио Тито? Колико једна таква личност недостаје овим просторима? И да ли уопште недостаје? Је ли Тито надживео култ личности?
По природи сам пристрасан и увек навијам за оне државнике који када иду у посету САД прво слете авионом своје државе у ваздухопловну базу Ендрјус крај Вашингтона, па онда хеликоптером америчког председника стигну на травњак Беле куће. Уз почасне плотуне топова док високи гост излази из хеликоптера, па свечани строј свих видова америчких оружаних снага. У протеклих 20 година ниједан државник са простора бивше СФРЈ није имао такав дочек у САД. Наравно, била су друга времена. Наравно, били су и други државници…
Када је Тито бродом „Галеб“ ишао у прву послератну посету Великој Британији, кроз Средоземље су уз „Галеб” у почасној пратњи пловиле две британске крстарице и један носач авиона. На гату Темзе у Лондону маршала Југославије дочекали су британска краљица Елизабета и премијер Винстон Черчил. Неко би рекао, била су то друга времена, то је историја, сплет срећних околности за Тита. Наравно, али у школи су нас учили да колико историја прави велике људе, толико и велики људи праве историју.
Економска криза у Србији све више буди сећања на оно што је Тито говорио: „фабрике радницима, оне су ваше, радничке”. Сада би на то рекли како нема више самоуправљања и демагогије. Па и нема, али има радника који леже на пругама, блокирају путеве, штрајкују глађу, преврћу контејнере у потрази за остацима хране. Да се разумемо, моја породица и са очеве и са мајчине стране је у Краљевини Југославији била доста богата. После доласка Тита на власт све су нам узели. До данас нам ништа нису вратили. Ни они социјалисти-комунисти пре, ни ове демократе сада. Па, опет, када неког свечано прате крстарице и носач авиона тај увек има моје поштовање.
Винстон Черчил је подржавао Тита не зато што је волео комунисте, већ зато што су Енглези утврдили да је допринос Титових партизана у борби против нациста много већи него припадника ЈКВ Драже Михаиловића. Јер, Тито је формирао војску коју нису имали ни француски, ни грчки, ни пољски покрет отпора. Титов сукоб са Стаљином није био из доктринарних или идеолошких разлика, већ је Стаљин у Титу видео најопаснијег конкурента у светском комунистичком покрету.
Наравно, Тито је имао и доста грешака. Злоупотребљавао је стечени углед да би што дуже остао на власти. Сурово је кажњавао оне који су били за Совјетски Савез и резолуцију Информбироа, на Голом отоку је био стаљинистички гулаг. Неки кажу гулаг за стаљинисте. Гушећи национализме Титов режим је несумњиво кршио и нека људска права. Државу није на време реформисао, дозволио је негативну селекцију кадрова у партији да би могао све то боље да контролише. Устав из 1974. године био је велика Титова грешка, многи кажу посебно у односу на аутономне покрајине.
Тито је волео живот и знао је да ужива у њему. Није присвојио ниједан динар и ниједан од многобројних поклона које је добијао од иностраних шефова држава. Све што је имао остало је бившим југорепубликама. Неговао је свој култ личности, али је његова личност била јача од његовог култа. Југословенско друштво, ипак, није постало тоталитарно.
Начин како је Тито одржао неутралну позицију Југославије између НАТО-а и Варшавског уговора, одбијање да прихвати совјетски модел комунизма донео му је симпатије средње класе у Југославији и подршку Запада. У покрету несврстаних Југославија је била лидер, успела је да спречи многе државе трећег света да приступе совјетском блоку, чиме су оне сачувале своју неутралност. Захваљујући Титовим способностима Југославија је неколико деценија живела у миру и релативном благостању, што није било лако и поред кредита који су стизали са Запада. Као што видимо, кредити и даље стижу, а благостања још нема…
Један од старих српских завереника из „младе Босне” покојни Васа Чубриловић имао је обичај да каже да ниједна личност у српској историји, била она краљ била принц, никада није постигла онолико колико је урадио Тито. Српски војни пилоти још лете на авионима које је направила Титова Југославија, истина треба нам годину дана да набавимо гуме за те авионе.
А можда је главна Титова мана била што није био крштен у православној цркви…
Мирослав Лазански
................................................................................................................................................................................................................................
Vratite nam jagnjeće brigade
Izgradnja tri najskuplja vojna objekta u Jugoslaviji, luke Lora u Splitu, Titovog atomskog skloništa u planini Prednja kod Konjica i čuvenog bihaćkog podzemnog aerodroma, koštala je bivšu državu skoro 18 milijardi dolara!
Ta prokužena SFRJ je prema procenama nekih istraživača potrošila neverovatnih 90 milijardi dolara na četrdesetak objekata strateške namene! Hoćete brojevima – 90.000.000.000 dolara. Nekih 80 puta više nego što je Srbiji ponuđeno za 51 odsto „Telekoma“.Sad verovatno mislite da ću ostatak teksta da optužujem vođstvo nekadašnje države za rasipništvo. Ne, hvaliću ih za neverovatno dobro organizovan ekonomski sistem koji je uspeo da napravi tolike pare. A kako odmah ne bi skočili netalentovani kritičari društvene i državne svojine i plaćeni pobornici liberalnog kapitalizma, valja podsetiti da je SFRJ svoj životni vek završila sa spoljnim dugom od oko 20 milijardi dolara, što će reći da je ogroman deo svega što je napravljeno finansirano sopstvenim parama! A pomenuli smo samo strateške vojne objekte, šta je sa kompletnom industrijom, tolikim putevima, prugama, mostovima, hotelima duž Jadrana
Zaključak nije teško izvesti. U poređenju sa današnjom jadnom srpskom privredom, efikasnost ondašnje ekonomije bila je kolosalna! Sve još više dobija na težini ako se zna da je ostvareno u komunističkom režimu, koji svojim građanima nije garantovao neke osnovne slobode, pa se s pravom postavlja pitanje – kako je moguće da su ljudi u ovoj zemlji pre tridesetak godina bili toliko organizovaniji i pametniji od nas danas?
A stvar je relativno prosta – ondašnja država napravila je bar po jednu fabriku za sve proizvode koji su građanima bili potrebni i strogo kontrolisala uvoz. I to je sve. Rezultat su bili ogromna proizvodnja i izbalansiran spoljnotrgovinski bilans. Nije, doduše, u prodavnicama bilo popularne zapadne uvozne robe, ali je standard građana bio neuporediv.
Danas bi naravno bilo potpuno deplasirano zabranjivati uvoz bilo čega, ali bi skoro isti posao napravile pametna carinska i poreska politika, uz bilateralne sporazume o uvozno-izvoznim kvotama. Jer, insistiranje Zapada, koje mi bespogovorno potpisujemo, da Srbija potpuno otvori svoje granice za svu njihovu robu, a sve u uslovima njihove apsolutne tehnološke superiornosti, ima svoje pravo ime – ekonomsko porobljavanje.
...................................................................................................................
LordNikola
22. јул 2014. at 13:45

Srpstvo i pravoslavlje ne brani se propagiranjem slovenske mitologije, i kritikovanjem tita nego iskrenim poboznim zivotom.
Moje misljenje je da ne moze, ali ne mogu nikom da osporim pravo da zivi i veruje u sta hoce. O Titu je ispircano toliko prica, napisano toliko knjiga , sve te price i knjige se razlikuju sem u jednom da je Tito bio spijun poslat da unisti srpstvo i pravoslavlje i ja se u tome slazem. Ne mogu samo da prihvatim to da su svi oni koji o tome sada pisu tek sad smogli snage da Tita cinkare, a za vreme Titovog zivota krili su se u misju rupu, pravi junaci su zavrsili na Golom Otoku.

Ne, ne, ne! Ideja o Velikoj Srbiji nije nastala u Srbiji, ideja o Velikoj Srbiji nastala je iz austrijske carske propagande. U nauci je poznata stvar da je Austrijska carska propaganda pre Prvog svetskog rata plasirala ideju o Velikoj Srbiji. Kao što se zna da je ideja o Jugoslaviji nastala u Hrvatskoj, iz potrebe hrvatskog naroda i srpskog naroda u Hrvatskoj da izađe iz austrijskog kazamata, kako se tada govorilo. Nikada ne bi došlo do realizacije jugoslovenske ideje da je nije podržala Srbija, kao narod, kao kultura, kao vojska, kao dinastija, kao politika – kao kompleks svih nacionalnih faktora, i da to nije dobilo verifikaciju od strane velikih sila, predvođenih jednom velikom silom koja je time zadobila odlučujuću ulogu – SAD-om. U trenutku kada SAD ulaze u Prvi svetski rat, a na kraju u Versaju odlučujuće utiču na stvaranje države Južnih Slovena – postaju zapravo evropska sila i postaju učesnica svetskih zbivanja, izlazeći iz svoje izolacije. Suprotno onome što se obično kod nas misli, Velika Srbija bila je austrijska ideja. Tu ideju možda bi podržala Francuska, Engleska nikada (ona se uvek bavila samo Grčkom i Mediteranom, kao uslovima svog vođstva). I ne bi je podržala Nemačka. Rusija je svojim izlaskom iz Prvog svetskog rata, tokom revolucije, zauvek napustila ideju podrške Srbiji i tretirala je tu novu tvorevinu ’’tamnicom naroda’’. Komunistička Rusija uvek je bila protiv postojanja Jugoslavije, jer je to remetilo ruske državne interese, koji su uvek mnogo stariji od ideologije. Jugoslavija je bila stvorena da zaustavi nemački i ruski prodor na jug i na istok, i zbog toga je rekonstruisana posle Drugog svetskog rata. Sa istim ciljem. I razbijena devedesetih, da bi se rahabilitovali ti stari ciljevi, i nemački i ruski.

Treba napomenuti, da se radi o "ispravki istorijske greske"..i etiketiranja "ekstremna levica"..na kraju Drugog svetskog rata Amerika i Engleska (uskoro zemlja proleterska), goneci svoje "kolege" nemacke fasiste, pobili su preko 100.000 grckih partizana,patriota,Komunista..mnogo vise nego nemaca protiv kojih su navodno ratovali...tvrdi Noam Comski..ja mu verujem, isto to su uradili i u Italiji, u isto vreme.

Bilo je to mimo bilo kakvog dogovora. Mitropolit je znao, da je unapred rekao šta mu je namera, niko od Jovankine familije ne bi pristao. Jer, on je već pitao da drži opelo na njenoj sahrani, pa su sestre odbile
Kuća cveća, Tito, Amfilohije, foto Marina Lopičić

BEOGRAD - Porodice nekadašnjeg predsedničkog bračnog para Broz, Tita i Jovanke, ljuta je na mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, zato što ih je, kako kažu, "obmanuo zbog sopstvene promocije".

- Vladika Amfilohije je, pre dve nedelje, pozvao Jovankinu sestru Nadu i pitao da li bi neko od porodice pošao sa njim u Kuću cveća, da se pokloni njenim senima - priča ogorčeno Titov unuk Joška Broz.

- Pošli su Nada i Goran, sin Jovankine treće sestre, Zore, koja je bolesna.
Foto: AP Foto: AP

Kad su se približili Titovom i Jovankinom grobu, Nada Budisavljević i Goran Aleksić ostali su zatečeni: vladika Amfilohije odjednom je počeo da služi opelo! Tu se stvorio i neki fotograf, pa su krenuli da sevaju blicevi, prenose Večernje novosti.

- Bilo je to mimo bilo kakvog dogovora. Mitropolit je znao, da je unapred rekao šta mu je namera, niko od Jovankine familije ne bi pristao. Jer, on je već pitao da drži opelo na njenoj sahrani, pa su sestre odbile.

Mitropolit Amfilohije Radović izjavio je, zaista, posle Jovankine smrti, u oktobru 2013, da ona zaslužuje opelo. Rekao je još da je bio u kontaktu sa njom godinu ili dve pre toga, i da je hteo da je poseti kad je dovezena u Urgentni centar KCS. Do toga, ipak, nije došlo jer su mu lekari objasnili da njeno zdravstveno stanje to ne dozvoljava.
Foto: Marina Lopičić Foto: Marina Lopičić

Tada je izjavio i da je Jovanka bila verujuća, i da se iz knjige o njoj vidi da je njena porodica dala 70 sveštenika i mnogo oficira.

Joška Broz ovo oštro demantuje:

- I Tito i Jovanka bili su komunisti do poslednjeg dana i izjašavali su se kao Jugosloveni. Nisu bili vernici i nikada ne bi pristali da im popovi drže službu nad odrom.

Joški nisu jasne namere mitropolita crnogorsko-primorskog, a ne bi ga, kako kaže, čudilo da je to još jedan atak države na Brozove, kao što je ostavinska rasprava posle smrti nekadašnjeg doživotnog predsednika Jugoslavije. Maratonska podela imovine ušla je, s januarom, u 33. godinu, bez ikakve nade da će se uskoro nazreti pomak.

- Oni čekaju da svi mi pomremo, prvo da ništa ne bismo dobili, a drugo da se sakrije ko je sve i šta pokrao sa spiska stvari koje su ostale iza dede i Jovanke. Ili možda čekaju da pomru ti koji su krali. Trebalo je odavno da podele ono za šta se nesporno zna gde je, pa onda nek tragaju za ostalim - kaže Joška.

Левицом по олигархији

Нема више од револуције, капитализам се вратио на старе обрасце рада, ради се све дуже и напорније за све мање новца, док се капиталисти незајажљиво богате, нарочито на периферији светског капиталистичког система

Људи су током историје били неједнаки у моћи, богатству и друштвеном угледу. Ова неједнакост је неретко била и правно утемељена (нпр. сталешко друштво), а од Француске револуције се, упркос успостављању правне једнакости, друштвена неједнакост није ни најмање смањила. Штавише, како нас документовано обавештава Тома Пикети, капитализам је крајем дугог 19. века (1789–1914) увећао не само апсолутно богатство, него такође и доходовне и имовинске неједнакости. Тиме су идеали Француске револуције били издани, јер где влада огромна неједнакост – не може бити ни истинске слободе појединца ни братства и солидарности међу људима.

Тада није било спора међу онима који су се сматрали левичарима да је капитализам дубоко нечовечан систем, јер израбљује радну снагу, минимално је награђујући за дуготрајан и напоран рад у очајним условима, а гомила богатство у рукама малог броја крупних капиталиста. Стога је социјална демократија, радикалније левичаре попут комуниста и анархиста који су се залагали за револуционарно превазилажење капитализма да не помињемо, начелно била антикапиталистичка, па иако је према револуцији имала резерве. Требало је систематски реформисати капитализам посредством државне интервенције како би се кумулативним ефектом дошло до друштвеног развоја којим би капитализам био превазиђен човечнијим, напреднијим и праведнијим друштвеним системом, тј. социјализмом.

Током кратког двадесетог века (1914–1989) левица је представљала озбиљну политичку снагу, а ужасно искуство два светска рата, који су последица капиталистичке нечовечности и империјалистичке грамзивости, националистичке ускогрудости, фашистичког расизма и империјализма, комунистичког изазова капитализму и капиталистичког страха од овог изазова који је породио фашизам као највеће зло у историји човечанства, довело је, ипак, како Пикети показује, до смањивања друштвених неједнакости. Средство смањења неједнакости била је политичка воља која је створила државу социјалног старања. Ова држава је нарочито побољшала положај средњих слојева.

Са тзв. неолибералном револуцијом Маргарет Тачер и Роналда Регана дошло је, међутим, до реакционарног обрта, а са пропашћу европског реалног социјализма и до потпуног разобручења капитализма. Наиме, више није било страха од револуције, па се капитализам вратио на деветнаестовековне обрасце рада. Ради се све дуже и напорније за све мање новца, док се капиталисти незајажљиво богате, што нарочито важи на периферији светског капиталистичког система. Развејана је нада у „капитализам с људским ликом“, а социјална демократија, напустивши идеал превазилажења капитализма још почетком седамдесетих година прошлог века, како нас документовано обавештава Адам Пржеворски, потпуно се под ударом Тачерове и Регана идеолошки изгубила, постајући с временом нешто разблажена верзија неолибералног реакционарног покрета.

На истоку Европе је, с изузетком Чешке, левица врло слаба, још слабија но на западу, услед некрофобичног антикомунизма. Белодано је да је, како услед глобализације тако због недостатка јаке левице, (полу)периферни хиперолигархијски капитализам са својим деветнаестовековним узором завладао овим просторима. Потребно је стога отелотворити алтернативу, а да би се то урадило неопходно је оградити се од ауторитарности једностраначког социјализма и промовисати слободарску левицу.

Демократизам левице је критички усмерен нарочито против постојећег олигархијског система, јер капитализам, историја учи, увек изнова ствара олигархију. Левица 21. века, према томе, мора бити: 1) антикапиталистичка, јер нечовечност олигархијског капитализма треба прво јасно препознати како би уследила што ефикаснија борба против њега; 2) интернационалистичка и антиимперијалистичка, јер једино се међународном солидарношћу потлачених може одговорити на изазове глобализације и нападе НАТО-а; 3) доследно секуларна, јер црквене идеологије својом догматичношћу затварају умове за критичко мишљење; 4) демократска, јер тек се у истинској демократији могу остварити сви потенцијали људског бића без чега нема човечнијег, напреднијег и праведнијег друштва.

У друштвеним условима данашње Србије, смештене на периферији капиталистичког система, антикапитализам мора бити у овој фази начелног карактера, јер се не сме ући у отворену борбу са много јачим непријатељима. Треба радити на јаснијем обликовању и снажењу, те међусобном мирењу левичарских снага, како у Србији тако у суседним државама и ЕУ, јер само се трпељивошћу и међународном сарадњом може одржати борба која води победи над капитализмом и империјализмом – и остварењу просвећене демократије.

Доцент на Филозофском факултету у Београду
Јово Бакић

Stampa,najavljuje, obelezavanje 20 oktobra,sa skromnijom parado, ocekuje se, dragi gost Medvedev.."nemoze da skodi, ako ne skodi, moze da koristi"..ali, kakav ce da "bidne" docek..mozda kao docek Putinu.."gemist vojska"..u publici "narodni heoji"..pred tribinom, nesto nalik JVuO...i, defile "sadanje vojske"..." za svaciji ukus"..kraljevinu Srbiju,carku Rusiju,..sve to na plecima, borbi i pobedi.. Crvene Armije i Partizana u YU..ko tu, koga hebe ????

Hm,hmm...kucaj: Najveci sin, naroda svog bio nam majka, otc i bog

SAVEZ PROLETERA / LUNE KOMENTARI

Se pojavio u Politika,Informer,Kurir....pa,nije moguce objavljivanja komentara. Za ocekivati je da se uvede cenzura ko sme da objavljuje,umrlice I pomene

Http://espreso.rs/joska-broz-o-momcima-koji-su-tortom-gadjali-levija