KAPITALIZAM POKAZUJE I POTVRDJUJE SVOJE LICE

Kapitalizam kao drustveno-ekonomski i politicki sistem je neprihvatljiv za vecinu stanovnistva bez obzira na bilo koji socioloski kriterijum ga grupisali, jer uvek ce biti u vecini oni koji su brojniji od bogate manjine i uvek ce ta vecina biti, kao sto biva danas, pod vlascu, upravom vlasnika svega, prinudjena da se ponasa po njihovim pravilima i njihovom sistemu vrednosti. Samim tim, siromasnija vecina uvek TRPI STETU zbog koristi i dobiti bogate MANJINE! Svakodnevni zivot to POTVRDJUJE, tako da samo "slepi, gluvi i glupi" u to ne veruju, ne vide i ne cuju i mogu tvrditi suprotno!
Primera tj cinjenica da je tako mozemo pronaci svakodnevno u svim medijima kako stampanim tako i elektronskim; kako od onih tzv zutih do ozbiljnih. Svakodnevni zivot i ono sto ocekuje vecinu jos, kao i s cime se VECINA vec suocava, demantuje politicare i stranke na vlasti i u tzv opoziciji (i jedni i drugi imaju isti cilj: VLADAVINU VECINOM I KAPITALISTICKI SISTEM!) da se zalazu za drustvo sa vise SOCIJALNE PRAVDE I SOCIJALNE ODGOVORNOSTI, a sam kapitalizam to ne moze biti nikad!
Najnovija informacija da ce 90 000 radnika ostati bez zdravstvenog osiguranja, a u radnom odnosu su, je alarmantna cinjenica i SIGNAL ZA UZBUNU, ne samo njih, vec i DRUGIH zaposlenih kao i onih koji se nadaju polsu u bilo koje vreme pocev od zavrsnih razreda srednjih skola preko studenata do onih koji su na spisku biroa za zaposljavanje. Ko je kriv za to?! Prvo drzava koja je to dozvolila i dopusta nepostovanje ZAKONA i na taj nacin stiti kapitaliste, a s druge strane kapitalisti sa njihovom megalomanskom pohlepom. I jedni i drugi se PONASAJU socijalno neodgovorno i bahato prema radnicima i njihovim porodicama. Ta cifra je mnogo veca po pitanju samih radnika, a kad se pomnozi sa TRI samo dobijamo blizu 300 000 zdravstveno neosiguranih lica, lica koja ce morati placati zdravstvene usluge od najmanje do najkrupnije!!! S druge strane postavlja se pitanje da li im se uplacuje i socijalno-penziono osiguranje, u sta ozbiljno sumnjam, ili su to sutra sigurni SOCIJALNI SLUCAJEVI ( a i danas su to!), siromasni i bedni, istroseni i odbaceni kao djubre na smetliste periferije-margine drustva kakvih danas vec imamo stotine hiljada?! To PROIZVODI drzava tj njeni predstavnici i kapitalisti!!!
Da se kapitalizam i njegovi zastupnici "zalazu" za NEPRIKOSNOVENOST zastite privatne svojine kao jednog od ESENCIJALNIH ljudskih prava koje oni proklamuju pored prava na slobodu i zivot, demantuje ih cinjenica da vlasnike sitnog kapitala-privatne svojine (akcije u preduzecima!) protiv njihove volje lisavaju istog putem isplate po ceni koju oni odrede i na taj nacin ih ostavljaju bez privatne njihove svojine, a sve po ZAKONU!? Ovaj primer potvrdjuje dve cinjenice:
1. Zagarantovana je samo privatna svojina monopolista tj krupnih kapitalista, dok siromasnim vlasnicima NIKO ne garantuje njihovu privatnu svojinu!!! Vlasnici sitne privatne svojine se pretvaraju u bezvlasnike sto ce biti i sa manjim vlasnicima zemljista, lokala i sl! METOD je isti kao i kod "isplate" radnika za njihova preduzeca "ako hoces uzmi sto ti dajem, ako neces i ne moras. Ja ti uzimam preduzece!"
2. Zakoni se donose po MERI kapitalista-monopolista i SAMO u njihovom interesu i cilju licnog bogacenja. Sve postojece parlamentarne stranke i partije to podrzavaju!?
IMA LI OPRAVDANJA ZA OVAKVE POSTUPKE KAKO DRZAVE TAKO I KAPITALISTA?!
DA LI SE TAKO PONASA SOCIJALNO ODGOVRNA DRZAVA (VLAST!) I SOCIJALNO ODGOVORNI POJEDINAC (VLASNIK PREDUZECA)?!
Partija KS zna za ove podvale, prevare, a ako znas i TI, onda je to dovoljan razlog da budes njen clan i da se zajedno borimo protiv toga i PROTIV kapitalizma! Jos ako si MLAD, odlucan, mali vlasnik malog kapitala i neces da rizikujes svoju BUDUCNOST za kapitalizam i u njemu izgubis i to malo sto imas, onda tvoja buducnost vec pocinje ulaskom u KS BORBOM za socijalnu pravdu i socijalno odgovornu vlast, drzavu i pojedinca u njoj krceci put PRAVDI!

UJEDINIMO SE U NEPRAVDI!!!

Danko

Ако је и било неке дилеме и упитности о томе ко су стварни владари и стварна власт у Србији, онда нам је већ традиционални годишњи пријем пословног клуба Привредник разбио последње илузије да у овој земљи постоји влада која је израз изборне народне воље. На Дедињу се у башти виле Привредника, иначе седишта овог јединственог лобистичког политичко–економског клуба, окупила наша привредна и политичка елита, представници медија, дипломатског кора, културе и спорта. Посебно је у свим извештајима наглашено да су присуствовали Данко Ђунић, Мирослав Мишковић, Миодраг Бабић и Топлица Спасојевић. >>>

* da im je DS ideoloski najbliza zato sto je clanica internacionale...*`u strahu, panici zdruzene *internacionalne brigade*, sastavljene od kapitalista, placenih batinasa i policije nasrnuli na radnike, uglavnom zene....ocigledno da us trahu *dupe zvace gace* gube kontrolu nad svojim *druzenjem i ponasanjem*...drugovi i drugarice izdrzite...*nicija ne gori do zore*... !!!

Australija se izvinila za britansku brutalnost

Australija se juče zvanično izvinila za nepravdu koju je Velika Britanija nanela hiljadama siromašne dece u periodu od 1930. do 1970. godine.

Surovo... Decu u Australiji prisiljavali da rade na farmama
Britanci su tada u svoje kolonije, uglavnom u Australiju, Kanadu i Novi Zeland, slali mališane pod izgovorom da će tamo bolje živeti. Umesto toga, deca su bila zlostavljana, ostavljana po sirotištima i prisiljavana da rade na farmama.
Najmanje 150.000 dece, starosti od tri do 14 godina, bilo je poslato u sklopu programa „Deca imigranti" u zemlje Komonvelta. Obećano im je će živeti bolje, deca su se tome nadala, ali su, većinom, mukotrpno odrastala u institucijama koje su vodile država ili crkve. Deca su brutalno zlostavljana, često i seksualno. Mnogima je rečeno da su im roditelji mrtvi, iako to nije bilo tačno.
Australijski premijer Kevin Rad juče je uputio javno izvinjenje na skupu ispred zgrade parlamenta u Kanberi.
- Žao nam je, oprostite. Žalimo zbog tragedije, apsolutne tragedije izgubljenog detinjstva - rekao je Rad pred okupljenim žrtvama pogubne britanske politike.
Skupu u Kanberi prisustvovalo je više od 1.000 nekadašnje dece, prisilnih emigranata u Australiju. Njih danas u Australiji ima još oko 7.000 i skoro niko ne zna svoje prave korene.
Okupljeni su plakali dok se premijer javno izvinjavao, držali su se za ruke, kao što su se nekada čvrsto stezali tek pristigli u nepoznatu zemlju.
- Vama, kojima smo govorili da nemate roditelje, koji ste dovedeni u ovu zemlju bez njihovog znanja ili pristanka, priznajemo da smo vas lagali, da smo lagali vaše majke i očeve i priznajemo da smo vam naneli beskrajnu bol, do kraja života - rekao je australijski premijer.
2
Preduhitrio britance... Kevin Rad
- S dubokom sramotom gledamo unazad. Mnogi od vas su bili ostavljani na hladnoći, gladni, preplašeni, bez skloništa, bez ikoga, apsolutno bez ikoga, da mu potrčite u naručje - rekao je Rad.
I vlada Velike Britanije najavila je da će se javno izviniti što je poslala na hiljade siromašne dece u svoje kolonije. Međutim, javno izvinjenje u Australiji bilo je brže, što komentatori ocenjuju kao sramotu za britanskog premijera Gordona Brauna, koji takav čin planira za iduću godinu.
Komentatori ističu da se javno izvinjenje australijskog premijera odnosi i na oko pola miliona australijske domorodačke dece, poznate kao „ukradene generacije", koja su isto bila izložena zlostavljanju i zanemarivanju, u skladu sa starom politikom asimilacije koja je trajala od 19. veka do kasnih 60-ih godina.
(AG.)

Verovatno da se najveci broj ljudi, secajuci se svoje mladosti, nje seca kao lepog i ruzicastog perioda. To vazi, kako za sasvim licni zivot, tako isto i za drustveno okruzenje u kojem su ziveli.
Ja sam kao mlad postao clan SKJ. U to vreme mislio sam da je to najprogresivnija ideja na drustvenoj sceni (i bila je), kojoj i ja treba da dam svoj, ma koliko mali, doprinos. Uostalom, jos je Churchill, inace veliki desnicar, prokomentarisao kako su ljudi u mladosti levicari, a u starosti okrecu se desnici.
Tokom godina koje su proticale, ja sam sve jasnije uocavao brojne mane, nelogicnosti i nepravde tog sistema, da bih ga na kraju i potpuno napustio. Medjutim, taj je sistem u meni duboko usadio ideje o potrebi socijalne pravde i drustvene solidarnosti.
Kontradiktornosti tog sistema vrlo su se rano pokazale: jos u vrlo ranim godinama nakon Oktobarske revolucije i tokom Lenjinovog zivota doslo je do prve pobune mornara u Kronstatu, koji su uvideli da su prevareni. Uzasi kasnijih godina Staljinove vlasti razgolitili su zlocinacku prirodu sistema. Medjutim, jos je uvek jako mnogo ljudi verovalo u progresivne ideje Oktobra “zemlja seljacima, fabrike radnicima, vlast sovjetima”. Ta ideja, zajedno sa idejom ruskog, ali i sovjetskog patriotizma, omogucija je da SSSR prezivi godine II svetskog rata i porazi fasizam.
Ideja komunizma se tokom XX veka duboko zapatila i u Evropi u celini, a posebno u Italiji, Francuskoj, pa i Spaniji, gde su komunisti bili na korak od vlasti, sto je vrlo ozbiljno zabrinjavalo Amerikance. Intelektualna elita Evrope XX veka bila je ili prokomunisticki orjentisana, ili su bili clanovi razlicitih KP.
Za razliku od istocnoevropskih zemalja, nas, jugoslovenski komunizam, nije uvezen na sovjetskim tenkovima. On je bio autohton. Jos davne 1920. komunisti su ostvarili vrlo velike rezultate na izborima. Pred tom se idejom sistem branio uvodjenjem kraljeve diktature. Verovatno da u tome i znacajnu ulogu igra sam kralj Aleksandar Karadjordjevic, nekadasnji pitomac Pazevskog korpusa u Petrogradu i covek povezan i rodbinskim vezama sa Romanovima.
Izmedju dva svetska rata komunizam je bio najprogresivnija ideja na politickoj sceni Kraljevine Jugoslavije. Beogradski Univerzitet bio je zapravo “crveni Univerzitet”.
Komunizam je u Jugoslaviji posle II svetskog rata vrlo brzo pustio jake i duboke korene. Ispravljao je najvece nepravde, kojima je kraljevina obilovala, ali je istovremeno imao i sasvim jasnu, patriotsku karakteristiku (narocito posle 1948.), tako da je lako komunicirao sa najvecim delom stanovnistva. Nemilosrdan obracun sa ustastvom, cetnistvom, kolaboracionizmom i svakim oblikom nacionalizma i sovinizma, nakon vrlo krvavog gradjanskog rata, pribavio mu je neosporni uspeh u brzoj homogenizaciji jugoslovenskih naroda. U Jugoslaviji nikada nije postojao organizovan antikomunisticki pokret i on je uvek uvozen iz inostranstva – neuspesno. To odlicno ilustruje katastrofalni poraz ustaske ekspedicije sedamdesetih, kada su, namesto ocekivane dobrodoslice, naisli na frontalni otpor celokupnog stanovnistva, ukljucujuci, naravno, tu i hrvatsku populaciju.
Jogoslavija je vec od pedesetih bila zemlja siroko otvorena kulturnim i civilizacijskim uticajima sa Zapada. Beograd je, posebno od sedamdesetih, bio svetski grad u kulturnom i civilizacijskom pogledu.
Medjutim, vec sedamdesete pokazuju krupne pukotine u sistemu nesposobnom da se prilagodjava vremenu. Mozda u tome izvesnu ulogu igra i cinjenica da je Tito bio sve stariji i mentalno rigidniji, a imao je apsolutnu diktatorsku vlast nalik Breznjevu u SSSR. To se posebno drasticno ogleda u surovom obracunu prvo sa MASPOK-om u Hrvatskoj, a vrlo brzo potom i sa liberalima u Srbiji. Kao politicki, tako i nekada vrlo uspesan ekonomski sistem pocinje da se urusava.

Titova smrt otvorila je prostor za ponovno budjenje retrogradnih snaga, prvo i prvenstveno u Srbiji. Nacionalisticka carsija pocinje da dize glavu i da falsifikuje ne samo istoriju, nego i realnost. U pocetku, to je imalo privlacnost novine. U isto vreme, levica se povlaci, kao da se stidi svih svojih progresivnih ideja. Pritom ne mislim na kvazilevicu olicenu u SKS (kasnije SPS), nego na onaj intelektualni sloj, koji je imao odgovornost, kao elita, za pravac daljeg razvoja drustva.
SKS (SPS) se vrlo brzo stapa sa najgorrim nacionalistickim i sovinistickim talogom i uvodi zemlju u niz ratova, koji su razorili Jugoslaviju. U tome Srbija ima vodecu ulogu. Jedino je Srbija mogla i da sacuva i da srusi Jugoslaviju – srpska politika odabrala je ovo drugo, verujuci da ce iz osvajackih i sovinistickih ratova izaci kao pobednik. Pritom, mora biti jasno da je nacionalizam imao gotovo plebiscitarnu podrsku vecine Srba. Rezultat danas imamo.
U Srbiji na javnoj sceni danas caruje primitivna antikomunisticka i sovinisticka desnica, a prave levice zapravo gotovo i da nema. Ona se sklonila u izvestan broj NVO, vrlo nepopularnih u Srbiji i medju manjim brojem intelektualaca.
Srpska primitivna i antikomunisticka desnica kvalifikuje svaku levu ideju kao pokusaj revitalizacije komunizma u onom obliku u kojem je on zauvek porazen na istorijskoj sceni. Pritom, ta se desnica iscrpljuje u jeftinom verbalnom antikomunizmu, sovinizmu, ali pritom ne nudi nikakvu svoju viziju savremenog drustva. Ovo u najvecoj meri i zbog toga sto je ni nema. Istorijski falsifikati stekli su puno pravo gradjanstva, pri cemu su srpske progresivne i antifasisticke ideje oterane na drustvenu marginu.
Sto je najtuznije u ovome, mlade generacije, koje i ne znaju za drugo, prihvataju ideje cetnistva i nacionalizma, jer im je tokom celog njihovog zivota to jedino i ponudjeno.
Ovo moze da ima katastrofalne posledice za buducnost Srbije.
Sa takvom dominantnom idejom Srbija nece moci da se uklopi u savremenu Evropu.
Evropa nije komunisticka, ali jako dobro ceni ideje socijalne pravde i solidarnosti i drustvene jednakosti, koje u Srbiji, na javnoj politickoj sceni nemaju puno pravo gradjanstva. Evropa je antifasisticka, a Srbija se svog antifasizma stidi, namesto da je na njega ponosna.
Takva Srbija, u kandzama nacionalista, je uz Bosnu najveci gubitnik ratova devedesetih.

Nazalost, bar ja ne vidim znacajne promene tog trenda.

Робин Худ” насрће на самопослуге
Сукоби у Атини и Солуну: У јучерашњим протестима у Атини и Солуну учестовало је више десетина хиљада људи

Нана Мускури се одрекла плате коју прима у Европском парламенту, богати Грци из света нуде помоћ, али траже гаранције да њихове паре неће отићи у приватне џепове...

Од нашег дописника
Атина, 11.марта – Тешко је рећи ко 11.марта у Грчкој уопште ради.У новом генералном штрајку су: радници у јавном транспорту, министарства,болнице,хитна помоћ, школе, осигуравајућа друштва, локална администрација, пореске службе, цариници...

Другом генералном штрајку у две недеље одазвало се много више радника,а протестима против владине рестриктивне економске политике придружили су се и адвокати, судије,банкарски службеници, индустријски радници,грађевинари,докери,електродистрибуција, телефонија,водовод... Наравно, и сви новинари. Штрајкују и контролори летења, што значи да су авиони приземљени, да је Грчка данас у транспортној и информативној изолацији, окренута сама себи и својим проблемима, затворена у сопствене границе...

Тако два највећа синдиката, који обухватају преко два милиона радника, виде начин за решавање кризе – притиском на владу премијера Папандреуа, јер сматрају да терет рестриктивних мера, нових пореза и поскупљења није поштено подељен.Синдикати поручују да радници нису против напора да се изађе из кризе већ да стезање каиша не може да се односи само на сиромашнији слој становништва, да влада мора да буде фер и подели терет и са онима који– имају! Најављују нови талас протеста и нове штрајкове већ за идућу недељу, без обзира на чињеницу да већ 16. марта влада ЕУ полаже рачуне, и без обзира на чињеницу да су очи целе Европе и света у њих биле упрте током тек завршене дипломатске турнеје Папандреуа.

Премијер се враћа у земљу охрабрен подршком Вашингтона на који Атина,како је речено, може да рачуна као на пријатеља.Важан поен за Папандреуа јесте чињеница да су Грцима коначно укинуте визе за САД. Међутим,премијер не може да буде задовољан климом у европским метрополама, Берлину и Паризу, где нема сигурну подршку.Зато поново потеже питање евентуалних услуга ММФ-а.

Међутим, ситуација која га чека није нимало једноставна. Опозиција не мирује, социјални немири прете да ескалирају, нема довољно унутарпартијске и националне слоге да се спроведу започете мере и оне друге, које су тек у најави,а које неће бити мање болне од већ замрзнутих пензија, смањених плата, скресаних бонуса, повећања ПДВ-а за два посто, нових пореза на алкохол и цигарете, бензин и – луксуз.

Новине пишу да се Робин Худ вратио на атинске улице. Током прошле недеље групе од двадесетак људи упадале су у самопослуге, товариле колица основним намирницама и затим их окупљеном народу бесплатно делиле.Нико од запослених није ни покушавао да их заустави јер се у први мах није знало да ли се ради о класичној пљачки или– „добром делу”!

Као сензација одјекнула је вест да се чувена певачица Нана Мускури одрекла своје плате коју као представник Грчке прима у Европском парламенту.

„Сматрам својим дугом да на овај начин помогнем земљи у тешком тренутку. Ви сте ме изабрали да у Европи представљам Грчку и ја се зато одричем свих примања која ми следују на тој функцији. Мислим да ако свако од нас помогне колико буде могао и на свој начин, Грчка може да се извуче из кризе”, поручила је чувена певачица.

„Волим Грчку, подржаћу Грчку”, слоган је којим се домовина обраћа својим имућним кћерима и синовима у иностранству који би својим донацијама, искључиво за исплату дуга, могли да помогну. Енглески лист „Гардијан” прави листу познатих Грка у свету који ће можда бити донатори: глумица Џенифер Анистон, певач Џорџ Мајкл, тенисер Пит Сампрас, власник Морган Џи-Пи банке Џими Дим, власник филмске компаније Алки Давид,оснивач јевтине авиокомпаније „Изи џет” Стелиос Хаји-Јоану,чланови бродовласничке породице Нијархос,Атина Оназис...

Нада се, како пише лист, полаже у око седам милиона емиграната из Грчке који живе у САД,Аустралији и који свакодневно нуде своју помоћ, скромну или велику, макаква она била.Али који желе да помогну домовини уз један једини услов: да новац заврши у фонду којим ће руководити председник Грчке Каролас Папуљас и који ће бити употребљен искључиво за отплату националног дуга.

Зли језици кажу да Грци који деценијама живе и раде у белом свету мало коме верују.Зато и траже гаранције!

Јасмина Павловић-Стаменић

Kina: Istočni ekspres

Piše Zoran Milošević

Prema rečima britanskog ministra inostranih poslova Dejvida Milibanda, „godine 1989, kapitalizam je spasio Kinu, a 2009. godine ova zemlja spasila je kapitalizam“

Do svetske ekonomske krize u SAD-u i Evropskoj uniji vladao je stereotip da je Zapad i duhovno nadmoćan nad Istokom. Međutim, razorna snaga ekonomske krize doprinela je da moć i prestiž neoliberalne „teologije“ propadne, dok se reputacija „vašingtonskog konsenzusa“ urušila preko noći.
Sa druge strane stajala je Kina, koju kriza tek da je očešala. Zbog toga su analitičari počeli da istražuju duhovne vrednosti Kineza. Svoju savremenu (duhovnu i ekonomsku) nadmoć Kinezi su iskazali ne samo u činjenici da je njihova kultura jedna od najstarijih (traje preko pet hiljada godina), već i u količini deviznih rezervi (2,4 triliona dolara), a koje se sada mesečno u proseku uvećavaju za 30 milijardi dolara. Prošle godine (2009) Kina je postala veće tržište automobila od SAD-a, a istovremeno je pretekla Nemačku po izvozu robe i postala jedan od najvećih svetskih izvoznika. Ne samo da Kinezi zarađuju izvozom roba, oni i štede. Dok prosečni Kinez 40 odsto svoje plate ostavlja u banku na štednju, dotle isti takav Amerikanac u banku ulaže maksimalno tri odsto svoje plate.
Osim toga, prema rečima ministra inostranih poslova Velike Britanije, Dejvida Milibanda, „godine 1989, kapitalizam je spasio Kinu, a 2009. godine Kina je spasila kapitalizam“. Spas je došao pomalo neočekivano. Naime, zbog nerazvijenog vlastitog bankarskog sistema i tržišta kapitala, Kina je viškove novca ulagala u zapadni finansijski sistem i tako pomogla da se on spasi od još veće štete.

UČITI OD KINEZA
Danas Amerikanci troše novac koji su pozajmili od Kine. Na primer, od svakog dolara koji će Amerikanci potrošiti u 2010. godini 30 centi je kinesko. To navodi neke autore da zaključe: došlo je vreme da učimo od Kineza!
Trebalo je, dakle, imati znanja i sposobnosti za ovakav uzlet. Sve je počelo ekonomskim reformama 1989. godine, koje je inicirao bivši predsednik Narodne Republike Kine, Den Sjaoping. „Siromaštvo nije socijalizam. Biti bogat – to je put ka veličini“, pamte se njegove proročke reči. Reforme su poboljšale proizvodnju u poljoprivredi, industriji, uvećale dohodak stanovništva, dozvolile radnoj snazi da emigrira iz sela u grad…
Razmatrajući pitanje postojećeg zapadnog kapitalističkog obrasca Anatol Kalecki (The Times) postavlja važno pitanje: kako će izgledati kapitalizam posle svetske ekonomske krize? Da li će Zapad uspeti da osmisli svoju reformu kapitalizma ili će prihvatiti kineski model kapitalizma? U tom smislu, on smatra da bi bilo bolje (za Zapad) da njegovi naučnici iz oblasti društvenih nauka krenu u stvaranje četvrtog modela zapadnog kapitalizma. To bi, smatra ovaj autor, pokazalo duhovnu superiornost Zapada. Sadašnji politički sistem Zapada treba reformisati jer je postao trom i neefikasan, odnosno doneo je svekoliku paralizu institucija. Novi sistem treba da popravi sve to i omogući brže postizanje konsenzusa i važnih odluka. Na ekonomskom planu mora se razmišljati o tome da li nam je potrebna ekonomija u kojoj bi država igrala veću ulogu u finansijskom, energetskom, i ekološkom sektoru, a takođe i u investiranju u stratešku infrastrukturu. Međutim, to je proces i zahteva vreme. U tom duhu razmišlja i Poljakinja Kristina Bobinska, autorka knjige zanimljivog naslova „Od nekontrolisanog globalizma ka institucionalizovanoj svetskoj ekonomiji“.
Ne treba mnogo spominjati da rešenje vidi i kineskom ekonomskom obrascu. Ovome treba dodati i mišljenje Gabora Štajngarta koji smatra da postoji premoć kineskog ekonomskog i političkog obrasca samo zato jer Kinezi imaju plan, a Amerikanci nemaju. Da će centralizovana i planska ekonomija biti bolja od tržišne, to nijedan od udžbenika zapadne ekonomije nije predvideo.
Sa druge strane Kina, ističe Kalecki, sve upornije i samouverenije odbacuje zapadnu demokratiju i politički sistem. Sve više je uverena da je njen politički sistem kvalitetniji i da ne treba ona da preuzima već propali zapadni sistem, nego to treba da radi Zapad.

Da će centralizovana i planska ekonomija biti bolja od tržišne, a juan ravnopravan dolaru – to nijedan od udžbenika zapadne ekonomije nije predvideo

VREDNOSTI KINESKOG SISTEMA
Ovu tezu podržava i bračni par Džon i Doris Najsbit, autori veoma popularne knjige „Megatrends“. Naime, bračni par Najsbit je izneo tezu da je Kina demokratičnija od zapadnih država. Oni ističu da u Kini poslovanje ne počiva na ugovorima, već poverenju i dogovorima (overavaju se rukovanjem), a politički sistem je jedinstven i takav ne postoji na Zapadu.
Naime, na Zapadu se partije takmiče, a vlada dokazuje da je u pravu time što je izabrana od većeg ili manjeg broja birača (u zavisnosti od stope izlaznosti). Kod Kineza toga nema. Oni pribegavaju stručnosti. Na funkcije biraju mudre ljude odličnih stručnih kvalifikacija. Oni da bi doneli odluku pribegavaju konsultacijama. Zatim se formuliše cilj, a potom stvaraju infrastrukturu da bi se dogovoreno ostvarilo. Ako vlada nije uverena da će određeno rešenje funkcionisati, onda ona to primeni u jednoj od oblasti Kine (znači, eksperiment). Ako funkcioniše, preuzima se i primenjuje u celoj državi. Ako ne funkcioniše – to odbacuju i na oblasnom i na državnom nivou.
Ima mnogo primera da inicijativa dolazi od dole i biva prihvaćena od rukovodstva i proširena na celu državu. To je zaista stvarna demokratija. Uzmimo, na primer, sporove oko zdravstvene zaštite u SAD-u. U Kini bi jednostavno isprobali novi sistem u nekoj oblasti. To u zapadnim demokratijama nije moguće. To znači da vlada na Zapadu dokazuje da je u pravu pobedom na izborima – u Kini ne! Dokazuje se postignutim rezultatima.
Demokratija – to je, prema definiciji, vlast naroda. U Kini vlada ispunjava želje naroda. Za ne poverovati je, ali to su rezultati istraživanja zapadnih naučnika iz „Pew Reseaech Center“, da kinesku vladu podržava 89 odsto stanovništva. Takođe, Kina ne ograničava, kako se često misli, slobodu stvaralaštva, posebno ne slobodu umetnika.
Tipična zabluda zapadnog sveta je da u Kini kao i ranije postoji Komunistička partija. Tačno je da je sačuvala ime, ali to nisu nekadašnji komunisti. Oni nemaju ideologiju. Nema ni komunizma ni kapitalizma. Njih vodi ideja stvaranja novog progresivnog i bogatog kineskog društva.

SVET ETIČKIH PATULJAKA
Kinezi su velike patriote i pobornici moralnih normi. To su dva ključna elementa koja su doprinela usponu Kine. Naime, Čžan Desjuan smatra da je poslednjih 200 godina Zapad nosio štafetu napretka. Zapad je pokrenuo industrijalizaciju i proširio je diljem sveta. Zapad je uz pomoć vojne sile stvorio kolonije, te uz pomoć jeftine a kvalitetne industrijske robe razorio lokalne ekonomije i stvorio svetsko tržište. Ovaj proces se poklapa sa rasprostiranjem zapadne kulture i religije uz pomoć misionara. Danas, piše Desjuan, u svemu što jedemo, oblačimo, koristimo, slušamo, gledamo – svuda je moguće pronaći niti zapadne kulture. Ne možemo, dakle, poreći da je blagostanje i progres svetu donela kapitalistička civilizacija. Međutim, to je jedna strana medalje. Ne smemo zaboraviti drugu stranu koju je ovaj sistem doneo: krv, suze i poniženje ljudi.
Zbog toga su se na Zapadu javljali ljudi koji su tražili reformu kapitalizma, pre svega njegovo obogaćivanje kompasom morala. Tako se citiraju reči poznatog američkog generala Omara Nelsona Bredlija, koji je na jednom skupu veterana u Bostonu, rekao: „Kod nas je mnogo ljudi koji su od nauke, a malo ljudi od Boga. Mi smo ovladali tajnom atoma, ali smo se odrekli Hrista. [...] Naš svet – to je svet nuklearnih giganata i etičkih patuljaka“!
Ključna američka vrednost je uspeh! Ako ste uspešni – sve je oprošteno. Zbog toga američka kultura ispoljava veliku manu – to je kultura bez morala.
Na drugoj strani je Kina. Kako se spasila? Kako je izdržala? Čžan Desjuan smatra da je izdržala samo zahvaljujući kineskoj kulturi koji uzdiže patriotizam i Otadžbinu kao glavnu vrednost u društvu. „Pokoljenje je smenjivalo pokoljenje, a jedne patriote drugi. Patriote su stalno želeli da pomognu otadžbini! Sve zbog toga što kineska kultura uvek teži da državu stavi iznad porodice, a porodicu ispred pojedinca“. Od davnina Kinezi su govorili: „Usavršavaj sebe, ako to učiniš možeš uvesti red u porodicu. Ako uvedeš red u porodici možeš upravljati državom, ako upravljaš državom, možeš umiriti ceo svet. Iz ovoga sledi da je cilj ličnog samousavršavanja – služenje Otadžbini!“
Tags: dejvid miliband, dolar, Ekonomija, juan, kapitalizam, kina, komunizam

ЛОНДОН - Чланови Националног синдиката новинара (НУЈ) почели су данас 48- часовни штрајк у медијској кући Би-Би-Си због предложеног плана о реформи пензија.

Овај синдикат, који има 4.100 чланова у Би-Би-Сију, гласао је против „коначне понуде” те медијске куће када је реч о пензијама.

Емисија „Тудеј” на радио станици „Би-Би-Си Радио 4” није емитована, а синдикат очекује да ће штрајк утицати на већину информативних емисија.

Синдикат је најавио да се многи познати водитељи неће појавити на послу, а исто се односи и на извештаче и продуценте, известио је Би-Би-Си.

Спор проистиче из плана те куће да смањи пензиони дефицит од 1,5 милијарди фунти (1,7 милијарди евра) смањењем издвајања за пензије за један одсто од априла следеће године.

Генерални секретар синдиката Џереми Дир је изјавио да су чланови НУЈ у Би-Би-Сију у више наврата истицали да се ради о „крађи пензија” и да им та медијска кућа сада „није оставила никакав избор већ да предузму акцију и одбране своје пензије”.

Синдикат је наредни дводневни штрајк најавио за 15. новембар.


https://www.youtube.com/watch?v=YAOTCtW9v0M

Podaci potrebni Obami

Novinar Njujork tajmsa Nikolas Kristof navodi podatke nedavno objavljene u Američkom magazinu za opšte zdravlje (The American Journal of Public Health). Zbog nemanja zdravstvenog osiguranja u SAD godišnje umre oko 45.000 građana ili jedna osoba na svakih 12 minuta. Odnosno, svake tri nedelje onoliko koliko je ubijeno u terorističkom napadu 11. septembra.
Ukoliko se reforma ne usvoji i čeka se novih 16 godina (prethodni pokušaj bio je 1993), to će značiti novih 700.000 nepotrebnih smrti – više nego što je izgubljeno u Prvom i Drugom svetskom ratu, Vijetnamu i Iraku zajedno.
Predsedniku Obami bi bilo dovoljno da svakodnevno iznosi samo ove podatke kao ubedljive razloge za reformu. Izgleda kao da protiv Amerike najveći rat vodi ona sama.

Na meti ste autonomaša, koji vam ne opraštaju borbu protiv njihove politike.

Režim je naložio ministru Milanu Markoviću da nam pogazi osnovno ustavno i zakonsko pravo na političko organizovanje zbog internacionalizacije krivične prijave protiv Bojana Pajtića, Egerešija i poslanika koji su digli dva prsta za usvajanje nezakonito donetog i protivustavnog predloga Statuta APV i zločinačkog udruživanja radi rušenja Ustavom utvrđenog društvenog poretka i teritorijalnog integriteta Republike Srbije, koju smo podneli kako bi sprečili odvajanje Vojvodine od matice Srbije. Da je to nekom nesrećom usvojeno, NATO zločinci bi već sutradan bili na Savi i Dunavu obezbeđujući granice nove države, osnovane voljom Narodne skupštine Republike Srbije u vidu Odluke o prihvatanju navedenog predloga Statuta APV, koju niko na svetu ne bi mogao osporiti.

VESTINET – Finansijska kriza u Grčkoj učinila je neke porodice tako očajnim, da su počeli odustajati i od onog najdragocenijeg, svoje dece.

Jednog jutra, nekoliko nedelja pred Božić, vaspitačica u Atini je našla poruku, koja se odnosila na jedno od njenih četvorogodišnjih učenika.

„Neću doći da pokupim Anu danas, jer ne mogu da priuštim da se brinem o njoj“, pisalo je.. „Molimo vas, da dobro brinete o njoj. Žao mi je… Njena majka.“

U poslednja dva meseca, otac Antonije, mladi pravoslavni sveštenik, koji vodi omladinski centar za siromašne, pronašao je četvoro dece na svom kućnom pragu, uključujući i bebe, samo nekoliko dana stare.

Drugog dobrotvora je pronašao par, čije su se bebe blizanci lečili u bolnici, od neuhranjenosti, jer je i sama majka bila neuhranjena i nije mogla da doji.



Slučajevi kao što je ovaj, su šokantni za zemlju gde su porodične veze izuzetno jake, a neuspeh u staranju o deci, društveno neprihvatljiv.

„Tokom prošle godine, imali smo na stotine slučajeva, roditelja koji žele da ostave svoju decu kod nas“, kaže osoblje iz prihvatilačkog centra „Otac Antonije“, i dodaju „Roditelji dolaze ovde sa opravdanjem da nemaju novca, krov nad glavom ili dovoljno hrane za svoju decu, nadajući se, da bi im mi mogli obezbediti, ono što im je potrebno.

Zahtevi ove vrste nisu bili nepoznati pre krize, ali nikada do sada nismo nailazili na decu koja su jednostavno napuštena.“

Jedna samohrana majka, koja je izgubila posao i bila nezaposlena više od godine, morala je zbog siromaštva, da da svoje dete na usvajanje.

„Svake noći, sedim sama kući i plačem. Šta da radim? Boli me srce, ali ja nemam izbora“, kaže ona.



Ona je provodila dane u potrazi za poslom, a ponekad i večeri. To je često iziskivalo da njena osmogodišnja ćerka, ostane sama kod kuće. Njih dvoje su živeli od milostinje koje im udeli crkva.

Smršala je 25 kg., i na kraju odlučila da dete ostavi jednoj dobrotvornoj organizaciji.

Stefanos Alevizos, glavni psiholog dobrotvorne organizacije „Osmeh deteta“, kaže, da kada roditelj ostavlja svoje dete u zaštitu nekim drugim ljudima, da takvo dete oseća kao da su mu svi temelji njegovog postanka poljuljani. „Oni ovo iskustvo odvajanja, doživljaju kao akt nasilja, jer ne mogu da razumeju razloge za to“, dodaje on.

Kriza u Grčkoj, je izazvala više potresa i siromaštva, nego što je sistem u stanju da se nosi, tako da dobrotvorne organizacije, pokušavaju da popune praznine.

Međutim, ove organizacije koje su nekad bile izuzete iz poreskog sistema, danas moraju da ga plaćaju.

„Dobrotvorna udruženja, kao što je naše, čine 50% posla u Grčkoj državi, i umesto da nam se zahvale oni nas kažnjavaju“, kaže Džordž Protopapas, direktor humanitarnog sela za decu „SOS“.

Amerika jednostavno proždire najveći deo proizvedene nafte, dok naftne korporacije ostvaruju ogroman profit. Vodeći naftni karteli su pod nadzorom porodice Rokfeler, Rotšild i holandske kraljevske porodice. Količina dolara koja se u ovom prometu obrće (petrodolari) nema nikakvo uporište u američkoj ekonomiji, pa je dan kada će se to Amerikancima morati „objasniti“ sve bliži. Jer, prodavci nafte sve više žele drugu valutu u naftnoj trgovini – npr. evro. A sa čim da Amerikanci kupe evre, kad im je proizvodnja daleko ispod potrošnje. Američki nacionalni bruto proizvod je oko 13 triliona dolara, a nacionalni dug već 9 triliona.

Kada u SAD-u nastupi finansijski slom u vidu strahovite inflacije, i kada Amerikanci više neće imati čime da plate naftu, najbolje je tada im reći – da nafte nema i da je sada deset puta skuplja jer prirodni resurs presušuje. Tako naivni građani neće imati razlog da krenu i linčuju bankare sa Vol Strita koji su ih enormno punili bezvrednim dolarskim priznanicama bez ikakvog pokrića, gurajući ih da troše ono što nisu zaradili i enormno ih zadužujući. Vezivanjem vrednosti američkog dolara za resurs koji SAD nemaju, čitava američka ekonomija je praktično postavljena na nepostojeće noge.

Nameru Sadama Huseina da im počne naftu prodavati za evre, sprečili su znamo kako.