Sedi kec Dobrice !!

Dramska spisateljica Biljana Srbljanović najgrublje je izvređala akademika Dobricu Ćosića nazvavši ga zlim, pritupim i alavim starcem i krvopijom, i poručila da mu treba zabraniti da govori, piše dnevna novina San!

Srbljanovićka je uputila niz uvreda Ćosiću na Tviteru, besna zbog njegovog pisma mladima koji studiraju u inostranstvu da se vrate u Srbiju i bore za svoju zemlju.

Ćosić je u pismu, dugačkom kao januar, izneo analizu stanja u Srbiji od titoizma do danas i poručio studentima da se vrate kući.

"Sto pametnih i hrabrih, obrazovanih i poštenih Srba, ako se organizuju i žrtvuju za opšte dobro, mogu da preporode i spasu Srbiju. Vratite se u otadžbinu da se borite za preporod i spas Srbije!", poručio je Ćosić na kraju svog pisanija. On se pismom obratio na zahtev

Organizacije srpskih studenata u inostranstvu (OSSI).Odmah je reagovala Srbljanovićeva, nakrcavši zluradim komentarima svoj Tviter profil koji vodi pod nikom Leya Keller. Ona je najpre citirala rečenicu iz pisma: "Kao čovek takvih uverenja i patriotskog etosa, osećam intelektualnu i moralnu odgovornost za sudbinu Srbije i njenog mladog naroda, pa se odavno mučim za razumnu nadu u vašu spokojnu budućnost", a zatim otpočela serijal uvreda:

"Sram ga, bre, bilo, priučenog, zlog, dokonog, nezajažljivog, alavog, neobrazovanog, pritupog i koristoljubivog starca. Sram."

Ona pita da li Ćosić intelektualnu odgovornost nosi "iz komesarskih dana u partizanima" ili iz "kalemarske škole" i konstatuje da su ga kao "predsednika ratne države vodali po pregovorima kao gosta iz galaksije, s onim slušalicama" jer, kako je rekla, nije znao da kaže ni "haj" (zdravo na engleskom). Potom poentira: "Nema od ove države ništa dok i poslednji zli starac, odgovoran za moralni i materijalni sunovrat nerođenih generacija, bude i dalje govorio."

Srbljanovićeva je oštricu napada potom preusmerila na studente, napisavši: "Da je meni neko dovukao ovog krvopiju da mi se obrati, ja bih vala digla revoluciju. Bedni studenti, to ste i zaslužili." Studentima je napisala i da vrate vize i stipendije, "pa mami kući da dovedu nobelovca", aludirajući time na lažnu vest koja je prostrujala 2011. godine da je Ćosić dobio Nobelovu nagradu za književnost. Zapretila je i da će lično da pošalje davaocima stipendija "pismo po pismo" kako bi ih vratili kući, da žive "daleko od stipendija i boravišnih viza EU".

Istina je da je Ćosić u pismu iskoristio priliku da "reklamira" svoje knjige, uputivši studente posebno na "Piščeve zapise" i da ostaje utisak da je Srbiju predstavio kao deponiju na koju se treba vratiti i izboriti za svoje parče đubreta. Međutim, to ne opravdava prostačke uvrede na njegov račun i pozive da mu se zabrani sloboda govora. To je njegovo pravo i način na koji vidi stvari, a Ćosić i sam priznaje u pismu da je "skeptik i borbeni pesimist".

On period Titove vladavine u pismu pominje kao "poredak neslobode, laži i hipokrizije", koji je mogao "samo silom i diktaturom da se održava". "Čim je umro vlasnik te sile, njegova država je ušla u agoničnu krizu i vreme propadanja."

Period vladavine Slobodana Miloševića i Mire Marković naziva "autarhičnim supružničkim režimom" koji je "prožet korupcijom i kriminalom". Zatim je usledio, kako kaže, "prevrat" izveden "narodnim gnevom" i ustanovljen poredak "koji se samoproglasio 'novom demokratskom vlašću'".

"Taj poredak nije ispunio očekivanja i nade izmučenog i osiromašenog naroda Srbije", kaže Ćosić, i dodaje da je nastupila "sloboda za nepoštenje, korupciju, pljačku društvene i državne imovine".

"Srbija je brzo siromašila, primitizovala se, nezaustavljivo padala u ponor biološkog, ekonomskog, kulturnog i moralnog propadanja. Društvom su zavladali nezaposlenost, korupcija, nerad i bekstvo u svet za posao, normalan, radan, stvaralački i kvalitetan život", konstatuje pisac, i dodaje da je "odlivanje pameti, znanja i mašte... možda najveći poraz u poslednjim decenijama Srbije".

Na tvoju zalost, detalj o "Titi" nije istinit, upokojeni je iza sebe ostavio "ono za sta je borio i polozio zakletvu", a koje kakve Voje,Tome,Vukovi., Franje, sranje..su uz potpise akademika SANU , podrsku akademika SANU , izasli sa "Titine"...robije i .zakleli su se "bokcu i popovima" da ce se strogo, pa jos i malo vise od toga boriti za sprovodjenje dogovora u Argentini izmedju Milana Stojadinovica i Ante Pavelica...1954.godine..."dosta nam je prevara i lazi"..!!!"bravar je bio bolji"..!!!

Šeli Klajn se u svojim izmišljotinama jedino poziva na trockiste Isaka Dojčera i Simona-Debaga. A to je isto kao kada bi neko kao "nepristrasne" svedoke o Aušvicu i Jasenovcu pozvao Himlera i Pavelića. Navedena knjiga je tipičan politički šund iz golemog antikomunističkog arsenala i ne zasniva se ni na jednom verifikovanom istorijskom izvoru i argumentu. Nemam prostora, a kada bih ga dobio mogao bih da navedem na stotine primera iz ove knjige koji pokazuju koliko njen autor ne zna ili izmišlja "podatke" i "događaje".
Recimo, Š. Klajn tvrdi da je Staljinov otac bio stolar. A on je bio obućar. On kaže da je Staljin 18.4.1902.g. uhapšen i poslat u "radni logor" u Sibir. Medjutim, Staljin je prvi put poslat u jesen 1903.g. u Istočni Sibir u progonstvo, a "radnih logora" tada nije bilo u carskoj Rusiji. Klajn piše da se Staljin oženio 1904.g. "mladom seljančicom Jekaterinom Švanidže". Netačni su i godina i profesija J.Švanidže. Ona i njena sestra Aleksandra imale su u Tbilisiju (koji je tada imao oko 200 hiljada žitelja) najveći modni krojački salon.
Razni buržoaski i antikomunistički autori tvrde da je u SSSR-u streljano 10, 20, 30 ili čak 70 miliona ljudi, zavisno od toga ko je naručilac i koja ih obaveštajna služba finansira. Međutim, do sada nijedan od njih se nije pozvao na bilo kakav relevantan dokaz. Ja sam u napisu od 12. januara citirao dokumente ruskog Parlamenta, zvaničnih ruskih institucija i komisija, i to ne iz vremena socijalizma. Oni govore da je počev od 1920 - 1953.g. u SSSR po svim osnovama – kriminal, izdaja, špijunaža, učešće u Vlasovljevim jedinicama, za vreme kolektivizacije i partijskih čistki streljano 642 hiljade ljudi. Razume se, ako bih dobio prostora ja bih ove podatke detaljnije mogao da prezentiram.
Potpuno je proizvoljna tvrdnja da je 1937.g. u SSSR-u bilo "ozakonjeno pogubljenje maloletnika i mučenje zatvorenika". Ova tvrdnja koju preuzima Simić, iz političkog šunda, predstavlja izmišljotinu sličnu onom Rimljaninu koji se hvalio da je prstom dotakao Sunce.
P. Simić kaže kako ja o oceni Staljina "navodim davna mišljenja (uglavnom ličnosti koje nisu znale za Staljinova nedela ili su morale da ga veličaju, kao njegovi maršali)…"
Ličnosti koje sam naveo: Čerčil, Ruzvelt, De Gol, Mao Cetung, Ajnštajn, Žukov, Rokosovski, Vasiljevski… su bili Staljinovi savremenici i skoro sve su ga nadživele jednu, dve ili više decenija. I one su smatrale da je Staljin najveća ili jedna od najvećih ličnosti u istoriji. Maršali koje sam pomenuo pisali su o Staljinu dvadesetak godina posle njegove smrti i niko ih tada nije mogao prisiliti da ga veličaju. Sve ove i druge ranije pomenute ličnosti valjda su mnogo kompetentnije od Petra Simića, koji je opsednut patološkim antikomunizmom, zasnovanim na neznanju.
Simić indirektno sugeriše čitaocima da ja nisam iz Srbije, što inače karakteriše njegovo služenje proizvoljnostima. Ja sam rođen u Srbiji, kao i moj otac i drugi preci.
"Humani" autori iz čijih knjiga se napaja antikomunizam P. Simić nigde ne uvršćuju u zlotvore one čelnike SAD koji su zločinačkom agresivnom politikom krivi za milione ubijenih u Koreji, Vijetnamu, Avganistanu, Kambodži, Iraku, Jugoslaviji… Od 326 ratova i većih oružanih sukoba posle II svetskog rata SAD su direktno učestvovale ili su podstakle i podržavale 311. A ovi "milosrdni anđeli" i agresije u cilju sprečavanja humanitarnih katastrofa" odneli su preko 30 miliona ljudskih žrtava.

Da li tom "humanom horu" pripada i Petar Simić, čiji glas ipak ne znači mnogo, jer je on epigon falsifikatora.

http://www.pressonline.rs/info/politika/267988/gardijan-gde-se-sve-ratko-mladic-sakrivao-14-godina.html

Nesposobnost suočavanja dovela je do svojevrsne "racionalizacije": od negiranja zločina i postojanja srpskog nacionalnog projekta, do prebacivanja celokupne odgovornosti na komunistički režim. Režim Slobodana Miloševića se tretira kao nastavak komunističkog režima a ignoriše se činjenica da je on svojevremeno za izvođenje srpskog nacionalnog programa dobio plebiscitarnu podršku, u kojoj su antikomunisti bili zajedno sa komunistima.
U odsustvu moderne vizije Srbije, revitalizovano je četništvo i srpska konzervativna misao, što ima dve osnovne karakteristike: neodustjanje od teritorija na koje polaže pravo srpski nacionalni projekat i promovisanje vrednosnog sistema čija je osnova antizapdanjaštvo. Kroz rehabilitovanje četništva istovremeno se negira antifašistička tradicija partizana na kojoj su vlast osvojili komunisti i, u tom smilsu, sve odluke AVNOJ-a, posebno republičke granice. To je praćeno obilnom produkcijom odgovarajuće literature i širokom medijskom kampanjom. Televizijska serija "Ravnogorska čitanka", koju je snimila RTS, promovisala je ravnogorski pokret (četnički) sa idejom da ga prezentira kao antifašistički pokret (ne uzimajući u obzir činjenicu da je antifašizam po prirodi stvari antinacionalistički). Novi srednjoškolski udžbinci istorije takođe pokušavaju da marginalizuju i obezvrede značaj partizanskog pokreta, a da istovremeno razviju simpatije za četnički pokret, uvek sa razumevanjem za njegove propuste. Suština takvog pristupa je u objašnjenju da su ratovi 1991-1999 nastavak Drugog svetskog rata, odnosno da se "nezavršeni rat nastavio tačno posle 50 godina".
Srpski nacionalizam je kroz konfuziju i duboku frustraciju dobio samo novu formu i okrenuo se novim ideološkim izvorima, a na prvom mestu organskoj, odnosno konzervativnoj misli - Nikolaju Velimiroviću, Justinu Popoviću, Dimitriju Ljotiću, kao i kvislinškom režimu Milana Nedića, koji je pomenutu ideologiju usvojio kao sopstveni sistem vrednosti.
Često se naglašava da je organska misao "naša nacionalna misao" i da je shodno tome ona najvrednija u nacionalnoj baštini. Organicistički obrasci
za tumačenje društva su sasvim jednostavni i njihova je snaga upravo u toj jednostavnosti. Oni u principu odbacuju racionalističku i analitičku tradiciju veka Prosvećenosti i vraćaju se društvu kao organizmu. Ideje stare i nove slovenofilske intelektualne elite postale su matrica nacionalističkog mita. Jedna od njihovih ključnih teza je neminovna "propast" Zapada i zapadne civilizacije. Kod ruskih organicista takva su razmišljanja neka vrsta opšteg mesta o narodu "koji u svojoj gigantskoj, kontinentalnoj duši" čuva najveću i poslednju istinu. Ovi obrazci su posebno privlačni za mlađe generacije, koje, u nedostatku bilo kakve ponude, lako prihvataju sva pojednostavljena rešenja.
Aktuelizacija i politička funkcionalizacija stereotipa i klišea organicističke misli u populističko-nacionalističkom "ključu" na srpskoj društvenoj sceni počela je osamdesetih godina, a u poslednje vreme dobija sve veći zamah. Dobrica Ćosić govori kako su poremećaji u savremenom društvu posledica haosa koji je stvorila francuska revolucija rođena iz duha Prosvećenosti, što je varijacija klasične organicističke misli, ali je podstaknuta ideološko-političkim motivima. Kada Čosić kaže da treba "ujediniti crkvu i državu u brizi za srpski narod", radi se o starom obrascu Nikolaja Velimirovića o odnosu crkve i države. U knjizi Srpsko pitanje iz 1992, Ćosić smatra da treba "optimalno iskoristiti preimućstva zaostalosti" jer su "ona naš početni intelektualni kapital". On smatra da treba "uvideti i imenovati preimućstva civilizacijske zaostalosti, a ona postoje, osobito u sferi ekonomije i urbanizacije. Naša današnja razvojna politika nije ih uvažavala". Ovakva funkcionalizacija organske misli u atmosferi zatvorene zajednice, kada je neophodno da pluralizam ima svoju osnovu u pluralizmu duhovnog otvaranja, ima pogubne posledice na modernizaciju i tranziciju društva.
Mitropolit Amfilohije Radović nudi još jedan obrazac: "Srbi su od pamtiveka sve rešavali na saborima... i zato bi bilo dobro da se i danas obnovi saborna svest naroda. Stranke su nešto novijeg datuma i uvezene su među Srbe sa Zapada, što može da bude opasno za nas koji svemu pristupamo s metafizičkih pozicija. Treba donositi odluke iz glave celoga naroda - to su jedine odluke koje su dalekovide i dalekosežne". Ovakva sabornost je ideološko pokriće za moderni kolektivizam, svejedno da li je levičarski ili desničarski - organicistički.

16. 12. 2006. - Izvor: FoNet
U JANUARU NATO TRUPE U SRBIJI
Prvi tranzit NATO trupa kroz Srbiju očekuje se za mesec dana, a do kraja godine, eventualno nakon novogodišnjih praznika, očekujemo da tehnički aranžmani koji prate sporazum o tranzitu NATO budu potpisani, čime će taj sporazum postati operativan, izjavio je pomoćnik ministra inostranih poslova i direktor Generalne direkcije za NATO, „Partnerstvo za mir“ i kontrolu naoružanja Bratislav Đorđević.
Đorđević je u razgovoru za Blic naveo da će 18. decembra biti otvorena Kancelarija NATO za vezu, sa sedištem u zgradi Ministarstva odbrane. Kancelarija će se baviti pre svega sprovođenjem sporazuma o tranzitu, ali će pomagati i reforme sistema odbrane.
Kako Đorđević pojašnjava, reč je o tranzitu za potrebe snabdevanja trupa u operaciji NATO na Kosovu i Bosni.
Tehnički aranžmani, koji će, prema njegovim rečima, biti potpisani do kraja godine, određuju detalje kao što su tačne rute i način na koji će se njihovi konvoji kretati.
Za sada neće biti sletanja NATO aviona na beogradskom aerodromu, ali će biti preleta kroz naš vazdušni prostor.
Precizirano je da se NATO kroz Srbiju kreće dvema rutama.
Jedna vodi od graničnog prelaza sa Hrvatskom, a druga od Bosne ka Kosovu. Ovim aranžmanom predviđeno je da se konvoj kreće bez pratnje policije, ali ukoliko im je ona potrebna, NATO će tu uslugu platiti. Predviđeno je da se NATO ustupi korišćenje železnice u slučaju da je teret većeg gabarita, rekao je Đorđević.

http://www.yutimes.de/dobrica-cosic-balkanska-provincija-ili-civilizacija/

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=846829

Nekoliko stotina građana ispratilo je iz Berana štafetu Bratstva i jedinstva koja će po obilasku Crne Gore, Makedonije i Srbije završiti u Kući cveća u Beogradu.

Uz koreografiju, simbole bivše SFRJ, zvuke pesme „Ivo Lola, Ivo Lola“, folklorni ansambl obučen u nošnje naroda sa prostora bivše Jugoslavije, građani Berana svih generacija ispratili su štafetu, simbol zajedništva na jugoslovenskim prostorima, prenosi portal Vijesti.

„Naše zajedništvo nema alternativu i može biti realizovano samo ako budemo sledilli Titove ideje i ako budemo u stanju da ih razumemo“, poruka je svim „narodima i narodnostima“ koju je u ime Lige antifašista jugoistočne Evrope pročitala Anđela Popović, prvi nosilac štafete „Batstva i jedinstva“.

U isto vreme štafete su krenule iz Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine ka Titovom rodnom mestu Kumrovec, saopštili su organizatori.

Štafeta koja je krenula iz Berana izlivena je u Zenici, a njeno odredište je Kuća cveća u Beogradu.

Predsednik Hrvatske Ivo Josipović i državni tužilac Mladen Bajić primili su u Zagrebu predstavnike Udruženja građana “Vojvodina”, koje okuplja građane koji zahtevaju vraćanje imovine u Hrvatskoj, saopštilo je danas to udruženje.
Reč je o građanima koji zahtevaju vraćanje svoje imovine u mestu Pirovac kod Šibenika, a Mladen Bajić je na jučerašnjem sastanku predložio preduzimanje određenih pravnih radnji, koje je delegacija udruženja sa zahvalnošću prihvatila, piše u saopštenju za javnost.
U periodu od 1986. do 1990. godine u Pirovcu je veliki broj građana Vojvodine investirao u gradnju oko 650 apartmana za odmor, koji su se do početka rata nesmetano koristili, da bi na početku rata u veoma kratkom roku svi apartmani bili opljačkani i delimično devastirani.
Nakon završetka rata, 1995. i 1996. godine, došlo je do masovne preprodaje tih apartmana, i to od strane onih koji su ih uzurpirali, a bez znanja stvarnih vlasnika. Apartmani su prodati za simbolične sume ratnim dobrovoljcima, policajcima, građanima iz dijaspore, navodi se u saopštenju za javnost.

DESANKA MAKSIMOVIĆ
(Rabrovica, 16.05.1898 — Beograd, 11.02.1993)

Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. godine u selu Rabrovici kao najstarije od osmoro dece Draginje, poreklom iz poznate svešteničke porodice Petrović i Mihaila Maksimovića, učitelja. Ali Desankine uspomene na detinjstvo, toliko prisutne u njenoj poeziji, odnose se upravo na Brankovinu u koju je otac premešten nakon njenog rođenja, i gde je završila prva tri razreda osnovne škole. Očeva promena službe odvela je porodicu u Valjevo 1908. godine gde će buduća pesnikinja završiti i osnovnu školu i gimnaziju. Književnost joj je predavao Sima Pandurović, koji je primetio njen talenat i podržao afirmaciju, ali su gimnazijski dani ubrzo prekinuti Prvim svetskim ratom. Posle položene mature Desanka je na Filozofskom fakultetu u Beogradu upisala studije uporedne književnosti, istorije i istorije umetnosti. Prve stihove objavila je u časopisu "Misao" 1920. godine, a najbolje je primljena pesma "Strepnja" da bi kasnije postala saradnik i drugih književnih časopisa. Pri kraju studija radila je u obrenovačkoj privatnoj gimnaziji, a nakon diplomiranja 1923. godine bila postavljena za suplenta Treće ženske beogradske gimnazije. Sledeće godine publikovanja je njena prva zbirka jednostavnog naziva "Pesme". Kako je tokom studija ispoljila interesovanje za književnost drugih zemalja, u prvom redu Francuske, kao stipendista francuske vlade boravila je u Parizu. Nakon ovog iskustva postavljena je za suplenta Učiteljske škole u Dubrovniku gde je bila zapažena i cenjena, te će ovaj grad zauvek imati njenu naklonost. Posle dolaska u Beograd 1926. godine radila je u ženskoj gimnaziji sve do početka Drugog svetskog rata. U međuvremenu pojavile su se zbirke pesama i pripovedaka: "Vrt detinjstva", "Zeleni vitez", "Ludilo srca", "Srce lutke spavaljke", "Kako oni žive", "Nove pesme", "Raspevane price"... Stradanje srpskog naroda opevala je u čuvenim rodoljubivim pesmama "Srbija se budi" i "Spomen na ustanak" i najsnažnijoj svojoj pesmi te vrste nadahnutoj kragujevačkom oktobarskom tragedijom "Krvavoj bajci".1

U posleratnom periodu izdvajaju se knjige: "Pesnik i zavičaj", "Miris zemlje", "Govori tiho", "Tražim pomilovanje", "Nemam više vremena", "Pisma iz Norveške", "Letopis Perunovih potomaka", "Ozon zavičaja", "Slovo ljubavi"... Pesničkim vrhuncem Desanke Maksimović smatra se zbirka poezije "Tražim pomilovanje" gde u lirskoj rasparavi sa Dušanovim zakonikom pesnikinja zastupa sve kategorije ljudi, između mnogih i svoje brankovačke zemljake.

Za stvaralački rad dobijala je najviša državna priznanja i nagrade i postala redovni član SANU. Desanka Maksimović je umrla 11. februara 1993. godine u Beogradu, a sahranjena je u Brankovini.

Bogato, duboko emotivno i misaono delo, jednostavnog pesničkog izraza, uvrstilo je Desanku Maksimović u red naših najomiljenijih pisaca. Brankovina kao stalno nadahnuće zauzima visoko mesto u njenoj poeziji i odslikana je najlepšim bojama — bojama zavičaja.

Dragana Lazarević Ilić

nekada dvojac, danas cetverac...? sa potonulom galijom u kanalu Jojkica...?
........................................................................................................................
Premijer Ivica Dačić uradio je fantastičnu stvar, suočio se sa realnim okolnostima na Kosovu, prihvatio činjenice, i krenuo da iz stvarnosti takve kakva jeste izvuče najviše što može za Srbe i Srbiju, ocenio je u autorskom tekstu za Danas bivši premijer Jugoslavije Milan Panić, koji se založio za međunarodnu konferenciju o Kosovu i Plan "2E" za Srbiju.
Milan Panić "Zaboravite istoriju, govorio sam kad sam pre dvadeset godina stao na čelo vlade Jugoslavije. Uglavnom nisam bio dobro shvaćen, moji kritičari pripisivali su mi da sam izgubio nacionalni osećaj i ponos. Ne kažem da je Dačić ignorisao istoriju, ali da je više mislio o budućnosti nego o
staroj srpskoj slavi", naglasio je Panić.Prema njegovoj oceni, Srbi su u Briselu pokazali da znaju da racionalno procene dobitke i gubitke iz dijaloga sa Kosovom, i sledili su tu procenu.
Briselski sporazum ocenjujem kao dokument koji ima mnogo šire značenje, nego što je samo ono njegovo literalno...

U trenutku kada je Cosic mislio da ulazi u vjecnost, Milosevic je znao da je to kraj legende
Vratimo se sada krvnoj i duhovnoj vezi Cosica i Milosevica. Eto, znamo da ih je pokojna Klara spojila; otada je vlast u Srbiji u rukama Milosevica, premda se o sudbini Srba odlucuje u domu Cosicevih, tako barem Eckermann veli. On ce reci kako pluralizam buja, “nicu heterogene partije suprotstavljenih programa, sa ljudima malo poznatim sirokoj javnosti”, a pravi tipovi Gedza i Ðido suzdrzani su i nezainteresirani. Medutim, Eckermann laze. Sam D. C. veli u svojim zapisima (Vecernje novosti, 15. travnja 2002.) da je imao srecu da s Jovanom Raskovicem osnuje SDS i napise program stranke, da s Karadzicem danonocno radi na utemeljenju SDS-a u Bosni i Hercegovini, da pise peticije Srbima s Kosova itd. Ovako se hvali: “Moje ilegalno ime za Srbe na Kosovu bilo je ‘Deda'. Cak su me i moji vrsnjaci i starci zvali Deda.” Ako nista drugo, Deda je ilegalno sudjelovao u “pluralizmu koji buja”. Uz to, njegova supruga Bozica jednom je rekla da su sve partije nastale u njihovoj kuci, ne samo one doma nego i izvan Srbijice. Gospoda Bozica to je izjavila tek da se zna da je bez njezina utjecajnog supruga nezamisliv politicki zivot Srbije i ostalih “srpskih zemalja”, kako je tada bilo pozeljno govoriti. Onda, u vili Cosicevih na Dedinju sve zapocinje, kako marksizam i antititoizam, tako i pluralizam. I doista, vec s pocetka devedesetih, kroz tu su kucu prosle sve “slavne” srpske povijesne licnosti i vojskovode, od Raskovica, Karadzica, Koljevica, vojvode Vucurovica, Martica, do Djenerala Mladica, Plavsicke i najutjecajnijeg Srbina Ekmecica, koji je zastupao stajaliste da za ideju Velike Srbije nije preskupo planirati oko milijun mrtvih Srba.

http://www.pressonline.rs/zabava/kultura/272067/ziveo-zivot---izlozba-lepog-zivota-od-1950-tih-do-1990-tih-.html

Ta prokužena SFRJ je prema procenama nekih istraživača potrošila neverovatnih 90 milijardi dolara na četrdesetak objekata strateške namene! Hoćete brojevima - 90.000.000.000 dolara. Nekih 80 puta više nego što je Srbiji ponuđeno za 51 odsto „Telekoma".

Sad verovatno mislite da ću ostatak teksta da optužujem vođstvo nekadašnje države za rasipništvo. Ne, hvaliću ih za neverovatno dobro organizovan ekonomski sistem koji je uspeo da napravi tolike pare. A kako odmah ne bi skočili netalentovani kritičari društvene i državne svojine i plaćeni pobornici liberalnog kapitalizma, valja podsetiti da je SFRJ svoj životni vek završila sa spoljnim dugom od oko 20 milijardi dolara, što će reći da je ogroman deo svega što je napravljeno finansirano sopstvenim parama! A pomenuli smo samo strateške vojne objekte, šta je sa kompletnom industrijom, tolikim putevima, prugama, mostovima, hotelima duž Jadrana...

Zaključak nije teško izvesti. U poređenju sa današnjom jadnom srpskom privredom, efikasnost ondašnje ekonomije bila je kolosalna! Sve još više dobija na težini ako se zna da je ostvareno u komunističkom režimu, koji svojim građanima nije garantovao neke osnovne slobode, pa se s pravom postavlja pitanje - kako je moguće da su ljudi u ovoj zemlji pre tridesetak godina bili toliko organizovaniji i pametniji od nas danas?

A stvar je relativno prosta - ondašnja država napravila je bar po jednu fabriku za sve proizvode koji su građanima bili potrebni i strogo kontrolisala uvoz. I to je sve. Rezultat su bili ogromna proizvodnja i izbalansiran spoljnotrgovinski bilans. Nije, doduše, u prodavnicama bilo popularne zapadne uvozne robe, ali je standard građana bio neuporediv.

Danas bi naravno bilo potpuno deplasirano zabranjivati uvoz bilo čega, ali bi skoro isti posao napravile pametna carinska i poreska politika, uz bilateralne sporazume o uvozno-izvoznim kvotama. Jer, insistiranje Zapada, koje mi bespogovorno potpisujemo, da Srbija potpuno otvori svoje granice za svu njihovu robu, a sve u uslovima njihove apsolutne tehnološke superiornosti, ima svoje pravo ime - ekonomsko porobljavanje.

Autor: MILAN GRUJIĆ

Naši davni dani.
A zvali su ga Trg kod kneževeog spomenika, a kasnije jednostavno Kod konja. Od prosvećenog kneza ostao je samo konj i oko njega magarci. Tempora mutantur kažu stari Latini. Da, vremena se menjaju, ali mi nikako. Sećamo se kada je pokojni daroviti Brana Petrović tu čitao svoju čuvenu poemu – bilo je to pod Titom – pod naslovom dirljivim – “Jovan Zlatousti čita Manifest komunističke partije na Trgu republike”. Brana je imao dara i rano nas je napustio. A kasnije ko sve nije bio oko spomenika, i kuso i repato i republikanci i monarhisti i novokomponovani pravoslavci. Bio je jednom viđen na cokli spomenika i akademik Dobrica Ćosić, pa su ga pobunjeni studenti oborili sa cokle. Ulice trga pamte naše nade i naše zablude – i prve ljubavi naše. Odosmo mi ovako starački baš sentimentalno daleko.

Na redovnoj godišnjoj skupštini Srpske akademije nauka (SANU) akademik i pisac Dragoslav Mihailović rekao je da Srbi rođeni preko Drine i Save, koji danas žive u Srbiji, "u koječemu prosto vuku Srbiju unazad i u propadanje".
- Pripadnici našeg naroda rođeni preko Drine i Save nadgornjavaju se sa Srbijancima kao sa najgorim neprijateljima - rekao je on, navodeći da ti Srbi vode računa jedino o foteljama u koje su uskočili, često prezaštićeni, i na nedoličan način, a nikako o poslovima koje na tim mestima moraju da obavljaju.
On je, u govoru, koji je naslovio kao "Rat Srpske akademije protiv Srbije" na skupštini SANU, optužio akademike Matiju Bećkovića, Predraga Palavestru, Milku Ivić i Nikšu Stipčevića da vode "tajni rat protiv Srbije".
Mihailović je rekao da Bećković i Palavestra, kao pripadnici Krunskog saveta dinastije Karađorđević ne mogu da odustanu od svog jugoslovenstva, zbog koga se danas Srbi mogu pohvaliti da su narod istrošen u nerazumnim ratovima i sklon skorom nestanku.
On je upitao zašto je u SANU nedostupno razmišljanje o srpskoj nauci o jeziku, dodajući da je to možda zato što tri četvrtine članova SANU ne potiče iz Srbije.
Marković navodi da se nikako ne sme zaboraviti da su u 20. veku u najveće nesreće Srbiju naterivali, uz Hrvata Josipa Broza, i kriptocrnogorci Aleksandar Karađorđević i Slobodan Milošević.
S druge strane, akademik Matija Bećković ocenio je za "Vesti" da je Mihailovićeva izjava jedna od onih koje su same sebi dovoljan komentar.
- Takve izjave najviše govore o onome ko ih je izrekao - zaključio je Bećković.
Akademik Predrag Palavestra, ovim povodom, kratko je izjavio da je njemu iskreno žao kada vidi da jedan darovit pisac nema pametnija posla nego da se spušta ispod svog dostojanstva.
Protivnik Vuka Karadžića
Mihailović je u akademskim krugovima poznat kao veliki protivnik Vuka Karadžića i ijekavaca uopšte. To mu je već prešlo u opsesiju i postalo fiks ideja. Zato ne treba doživljavati ozbiljno ništa od onoga što je on prekjuče izgovorio, pošto mu nije prvi put da napravi takav ili sličan ispad - izjavila je za "Vesti" akademik Milka Ivić.
affraid affraid affraid affraid affraid Shocked Shocked Shocked Shocked Shocked Cool

http://www.pressonline.rs/info/drustvo/275012/hrvatski-avanturisti-stigli-u-zajecarsku-pivaru.html

HAG – Predsednici SR Jugoslavije Dobrica Ćosić i Hrvatske Franjo Tuđman složili su se u jesen 1992. da Bosnu i Hercegovinu valja podeliti, uz preseljenje stanovništva, piše u zapisima komandanta Vojske RS Ratka Mladića, objavljenim u petak u Hagu.
U beleškama sa sastanka održanog 21. oktobra 1992. u Beogradu, Mladić navodi da je Ćosić obavestio sagovornike – među kojima su bili predsednik RS Radovan Karadžić i Momčilo Krajišnik – o „nedavnim razgovorima s Tuđmanom“, koji je „veoma neprijateljski nastrojen“.
- Tuđman je za to da Bosna bude podeljena na tri dela. On se plaši islamizacije Hrvata i poziva na okončanje rata. Ja sam postavio sledeći uslov: On ne bi trebalo da dovede svoje trupe i ugrozi istočnu Hercegovinu – rekao je navodno Ćosić, po engleskom prevodu Mladićevih beležaka.
Mladić u svojim beleškama citira reči tadašnjeg predsednika SRJ:
- Tuđman i ja složili smo se o podeli, a Vens i Oven su to odbacili.
U zapisu sa sastanka političkog i vojnog vrha SRJ, RS i Republike Srpske Krajine u Beogradu, 8. januara 1993, Mladić navodi i Ćosićeve reči da se „u principu slaže“ s Tuđmanom da bi stanovništvo spornih teritorija trebalo preseliti.
Ćosić: – Tuđman prezire Muslimane u Bosni… On Srbima u Bosni nudi celu Posavinu i da siđu iz Bihaća do Livna… U principu, ja se slažem s Franjom Tuđmanom o preseljenju stanovništva – piše u Mladićevim ratnim dnevnicima.
STARA ZAPLENA
Tribunal je ranije saopštio da je oko 3.500 stranica Mladićevih beležaka iz 18 radnih beležnica, vođenih između 1991. i 1996, zaplenjeno prilikom pretresa stana njegove supruge Bosiljke u Beogradu, krajem februara.
Objavljeni izvodi iz Mladićevih beleški deo su zahteva tužilaštva Haškog tribunala da ih uvede u dokaze protiv šestorice političkih i vojnih lidera bosanskih Hrvata, predvođenih Jadrankom Prlićem i Slobodanom Praljkom.
Oni su optuženi za zločine nad Muslimanima u srednjoj Bosni i zapadnoj Hercegovini 1993-94. Stvaranjem tzv. Hrvatske Republike Herceg-Bosne, Prlić i saoptuženi radili su, po optužnici, na formiranju Velike Hrvatske, što je bila i namera predsednika Hrvatske Franje Tuđmana.
Mladićeve beleške, po haškom tužilaštvu, pokazuju da su vojna i politička vođstva bosanskih Srba i Hrvata, kao i vlasti u Beogradu i Zagrebu, sarađivali da bi Muslimane prisilili na podelu BiH. U podnesku se citiraju i već objavljeni Mladićevi zapisi sa sastanaka s predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem i tajnih susreta s vođama bosanskih Hrvata i predstavnicima Hrvatske, uključujući Praljka i Prlića.
U beleškama sa sastanka s Miloševićem, 8. jula 1993. u Beogradu, Mladić citira predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića: – Pomoći Hrvatima da bi se prisilili Muslimani za podelu Bosne.
U istom zapisu, Mladić navodi i Miloševićeve reči:
- Muslimanima nuditi prihvatljive opcije… a na ratištu im ruinirati pozicije. Ne bih ja išao na presecanje Muslimana na dve autonomije. Mi smo ih sve nudili Hrvatima, a Tuđman je rekao: „Uzmite ih vi“.
Na sastanku, kojem je prisustvovao i šef SDB Srbije Jovica Stanišić, razgovaralo se i o prebacivanju fabrika oružja i municije iz BiH u SR Jugoslaviju, snabdevanju VRS i plaćanju njenih starešina iz SRJ i „proizvođenju novih oficira“ u vojnim školama u SRJ.
U tek objavljenim Mladićevim zapisima opisuju se i pregovori vojnih i političkih lidera bosanskih Muslimana i Hrvata na štetu Muslimana, koji su vođeni u Pečuju u Mađarskoj i Njivicama u Crnoj Gori 1992-94.
Na sastanku u Pečuju, 5. oktora 1992, sa „delegacijom Hrvatske“, Mladić zapisuje reči Slobodana Praljka koga naziva „zamenikom ministra odbrane Hrvatske“, da je hrvatski cilj „Banovina iz 1939, ako ne – nastavljamo rat“.
- Treba razmeniti stanovništvo, iseliti Hrvate iz Vojvodine – rekao je Praljak tokom razgovora u kojem je postignut dogovor o primirju između Hrvata i Srba u BiH.
Tri nedelje kasnije, isti sagovornici sastali su se u Njivicama, a Praljak ocenjuje:
- Na dobrom smo putu da prisilimo Aliju da deli Bosnu. Nateraćemo Aliju da sedne za sto s Bobanom i Karadžićem.
Mladić u beleškama opisuje i isporuke oružja i municije HVO u BiH 1993, kao i davanje vatrene podrške za velike sume novca, o čemu je razgovarao na Jahorini 1993. s komandantom HVO Milivojem Petkovićem.
General Petković je među saoptuženim na procesu Prliću u kojem tužilaštvo namerava da upotrebi Mladićeve beleške.

A tvoj lik Sunta zlatiborac se zali.."zgazio mi Dobrica trubu, pa nemogu da sviram juris..", zali se i major Gavrilovic.." sto nam ne rece ranije, a ne da ginemo ko budale, jos me strpali u vagon za krave i otpravili u svabin logor"..izbeglice sa Kosova i RSK takodje "tute pa tute", okajavaju tvoje "grehove".." pokajanje"..iz "obavezne lektire"..i pevaju.."tata kupi mi ficu, kolica i rombil, kupi mi medu i zeku iz uvoza"...Hm,hmm..?

Ako si ti bio "nas otac", onda su ovo tvoji unucu,

Omladina Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) pozvala je pisca i bivšeg predsednika SR Jugoslavije Dobricu Ćosića da se drži obećanja datog početkom maja, kada je rekao da se povlači iz javnosti i da više neće davati izjave, niti komentarisati zbivanja na političkoj sceni Srbije.

U reagovanju na Ćosićevu sinoćnu izjavu da je sporazum Beograda i prištine zapravo „poraz državne i nacionalne politike“, Omladina LSV je poručila da je Ćosić rekao šta je imao i da je poznato sve što bi on imao da kaže.

„Našu mladost i živote naših roditelja taj isti Ćosić je upropastio svojim porukama. Ćosić je u svojim izjavama pre nekoliko godina otišao dotle da je Albance nazvao moralnim talogom, pa je sada normalno da bude razočaran idejom o normalizaciji odnosa“, ocenila je Omladina LSV u saopštenju za javnost.

Podmladak LSV oštro je kritikovao i mitropolita Srpske pravoslavne crkve Amfilohija Radovića i poručio mu da prestane sa komentarima političkih zbivanja, jer je i on rekao sve stso je imao da kaže.

„Logično je i da Amfilohije, koji je pre mesec dana na mitingu služio liturgiju za upokojenje vlade, sada kaže da Evropa ‘atakuje na dostojanstvo srpskog naroda’ i da to što je EU, upravo na Vidovdan, odlučila o otvaranju pregovora sa Srbijom, predstavlja ‘nastavak svega što se s nama događalo posle 1389. godine’, odnosno ‘nastavak robovanja’“, navodi se u saopštenju.

Ocenjuje se da je logično da ljudi poput Ćosića i Radovića sada budu razočarani svime što Srbiju udaljava od ksenofobije, ratova i podela, i što ne tera mlade na front ili u emigraciju.

„Zato apelujemo na obojicu da nas više sve ostave na miru sa svojim porukama“, poručila e Omladina LSV.

Rekao da se povlaci iz javnosti, kad ono taaap, javni skup, zakup za salu naravno neplaca..hm,hmmm...

http://static.politika.co.rs/images_new/sarena/sarena11.gif

  

http://www.pressonline.rs/info/politika/268291/dobrica-cosic-vec-sam-rekao-sve-o-kosovu-i-metohiji.html

   

http://www.autonomija.info/mirko-dordevic-orlovi-lete-visoko-i-odlaze-kasno.html/comment-page-1#comment-46423

  

"....Obrušio sam se na predsednika Momira Bulatovića. Pitao sam ga zar mu nije asno da mu je neprijatelj onaj ko ubija njegov (srbski) narod.Skrenuo sam mu pažnju na trenutna nedela hrvatske i muslimanske vojske u Hercegovini i drugim srbskim krajevima. Na kraju sam mu objasnio:'Vaši neprijatelji su muslimanska i hrvatska vojska. U njih uperite puške. I znajte, to su prvi ešaloni NATO-a, ali ako pobedite te prve ešalone, neće Zapadnoevropljani i Amerikanci slati protiv Vas decu iz utroba svojih žena''.Svi prisutni su bili iznenađeni. Mora da sam govorio i glasno. Nastao je mali tajac, a Momir Bulatović, suprotno svojoj navici da ne dozvoli da ga iko nadgovori,nije zatražio reč da polemiše sa mnom. Pognuo je glavu i ćutao. Nije se snašao ni predsedavajući Ćosić. Uzeo sam ponovo reč. Obratio sam se predsedniku Ćosiću: ''Gospodine Predsedniče, Vi ste dužni da pošaljete armiju u Hercegovinu i da tamo slomite hrvatsku ofanzivu. Posle toga, Hrvatska se više neće usuđivati da napada Republiku Srpsku i Republiku Srpsku Krajinu. Onda će se sporovi moći rešavati pregovorima''.
Ćosić se vidno zbunio. Čak mu je i brada malo zadrhtala. Izgovorio je, samo:
''Vi mene pozivate u rat!?'' Da! Pozivam Vas u rat!'' - odgovorio sam. Želeo sam da nastavim dijalog sa njim, ali je to onemogućio dr Radovan
Karadžić. Do tada smo svi govorili sedeći, a on je sad, naglo, ustao.Da bi me sprečio da još nešto izgovorim, brzo je dobacio predsedniku Ćosiću: ''Mi Vas ne zovemo u rat, gospodine Predsedniče! Nama takva pomoć od Jugoslavije nije potrebna. Jedino što tražimo od Vas, gospodine Predsedniče, je da nas Jugoslavija prizna u granicama koje imamo...''Predsednik Republike Srpske je još govorio i otvorio neke nevažne teme,
kojih se više i ne sećam. Posle njega je zatražio reč Momir Bulatović, ali nije polemisao sa mnom. Nije se osvrtao ni na svoju malopređašnju zbunjenost - da ne zna ko mu je neprijatelj i da ne zna u koga pušku da okrene. Opet je govorio tiho, podvlačeći da Crna Gora nema nikakve posebne interese, nego da će delovati onako kako to budu činile i druge: Srbija, Republika Srbska i Republika Srbska Krajina. Time je sastanak završen.Dokument Predsednika Ćosića o obavezama Jugoslavije Jednom prilikom sam, koju godinu kasnije, video u Saveznom komitetu za saradnju sa UNPROFOR-om dokument iz kabineta predsednika Dobrice Ćosića, od 12.januara 1993. Verovali ili ne, bila je to zabeleška o sastanku Predsedništva Jugoslavije od 8. januara 1993. godine - samo dan ranije od ovog
srbskog samita. I što je najzagonetnije - u njemu je ubeležen zaključak da će Vojska Jugoslavije intervenisati protiv muslimana i Hrvata ako ugroze srbski narod u Republici Srbskoj Krajini i Republici Srbskoj. Eto, 24 časa posle takvog zaključka, predsednik Dobrica Ćosić se iznenadio kad sam mu predložio da pošalje vojsku, tih dana, protiv Hrvata u Hercegovini. A da mu nikad nije ni bila namera da se drži odredbe iz ovog svog dokumenta o obaveznoj odbrani srbskog naroda, pokazaće i događaji od 22. januara 1993. godine. Toga dana je predsednik Ćosić doputovao u Beograd iz
Ženeve, a Hrvati su izvršili agesiju na Republiku Srpsku Krajinu - u Ravnim kotarima, u okolini Masleničkog mosta i na područje hidroelektrane Peruće.
Po nalogu Vlade u Kninu, trebalo je da stupim u vezu sa rukovodiocima Srbije i Jugoslavije, radi zahteva za hitnu vojnu pomoć. Odlučio sam se da potražim
predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Bilo je jasno da je najuticajniji državnik u Srbiji i Jugoslaviji. Ali, niko nije želeo da kaže gde se
nalazi i na koji telefonski broj mogu da ga pozovem. Nekoliko puta sam zvao njegovu sekretaricu.Bezuspešno. Posle mi se javio predsednik Vlade Republike Srbije Radoman Božović. izrazio je zabrinutost za narod u Krajini i promrmljao - da on nema nikakvu nadležnost oko slanja jugoslovenske armije u pomoć Krajišnicima. Uveravao me je da ne može da stupi u telefonsku vezu sa Miloševićem, jer je ovaj napustio Beograd i nije obavestio kuda je otišao. Dodao je da je za vojsku nadležan njen Vrhovni komandant - Dobrica Ćosić.Bio sam ministar u Vladi RSK tek treći mesec i do ovog momenta nisam verovao da bi državnici u Beogradu mogli ovako da postupaju. Ali, eto,uverio sam se.Svi će pokazati isti nivo neozbiljnosti, poput Radomana Božovića - koji se igraonadležnostima, kao da je u pitanju omladinski slet, a ne prolivanje krvi sopstvenog naroda. Od sastanka Vrhovnog saveta odbrane (što se očekivalo), vidim, nema ni
pomena.Telefonirao sam predsedniku Ćosiću. Odazvao se. Tek je došao iz Ženeve, gde e imao susret s funkcionerima Ujedinjenih nacija. Počeli smo razgovor
s razmenom pozdrava i ljubazno. Obavestio sam ga dokle je hrvatska vojska napredovala na teritoriji RSK, da ruši naselja i ubija civilno stanovništvo. Zatim sam izneo mišljenje da Vojska Jugoslavije treba da pritekne u pomoć krajiškoj i zamolio sam ga da izda, istog dana, naređenje u tom smislu. Posebno, za dejstva ratnog vazduhoplovstva. Preklinjao sam da to bude odmah, aludirajući svojom molbom na ijalog oko neprilika na frontu srbskih oficira iz Prvog svetskog
rata, u jednom od njegovih romana. Od tog momenta razgovor je postao drukčiji. Dodao sam da prepusti generalima vreme i mesto napada na hrvatske oružane snage. Predsednik Ćosić se iznenadio predlogu, istovetno kao i 9. januara. Možda se i prenerazio, kad sam izgovorio da generali donesu operativnu odluku. Počeo je da objašnjava da to ne može da učini, da je u pitanju veliki rizik i da će Međunarodna zajednica osuditi Hrvatsku i ova će biti primorana da povuče vojsku iz Krajine. Rekao sam mu da su operacije hrvatske vojske u toku i da postoji opasnost da uklešte Knin sa dve strane. Upozorio sam da će Hrvati napraviti, u tom slučaju, masovni pomor Srba, a da od njih osvojene teritorije nikad nećemo vratiti. Ako ih ne pobedimo na bojnom polju. Nije se obazirao na mogućnost ovako tragičnog ishoda. Počeo je da govori na takav način da sam mogao zaključiti da se pokajao što je pristao na razgovor sa mnom.
Na kraju je rekao da vojsku neće slati u pomoć Krajini. To mu nisam oćutao, dobacio sam mu:'Tako nešto, Vi ne biste napisali u svojim romanima''.Tad je izgubio kontrolu nad sobom. Viknuo je u slušalicu:

''Mislite li Vi da ste veći patriota od mene?!'' Razmenili smo još nekoliko rečenica, ali one više nisu imale nikakav značaj za ugrožene Srbe u Krajini. Predsednik Ćosić je zaboravio zbog čega sam ga zvao i govorio je kao da je u pitanju rasprava o nijansama naših karaktera, a ne o krvoproliću na delu nacionalne teritorije.
(Dok sam razgovarao s predsednikom Ćosićem, u mojoj kancelariji je bio novinar Zoran Bogavac. Video sam da beleži moje reči ovog razgovora. Rekao je:
''Neka ovo ostane za istoriju''. Kao i svaki novinar, nije održao reč. Za nekoliko dana je objavio ovaj telefonski razgovor u časopisu ''Duga''. Naravno, nije doslovno, jer mu nisam preneo šta je govorio predsednik Ćosić. Zbog članka me je zvao savetnik Predsednika Ćosića Svetozar Stojanović i ozbiljno mi zamerio što sam razgovor ustupio novinaru. Rekao je da je skoro doslovno prenesen - znači da ga je Bogavac prilično uspešno rekonstruisao, ili ga je dobio od Državne bezbednosti Srbije. Ne znam. Uglavnom,odgovorio sam Stojanoviću da nisam znao da je neko moj i Predsednikov razgovor snimao i ustupio novinaru. Uveravao sam dr Stojanovića da nisam učestvovao u obelodanjivanju razgovora s Predsednikom Ćosićem).Zvao sam, telefonom, generala Životu Panića, ali mi u Generalštabu nisu davali vezu. Uzeo je slušalicu general Domazetović. Iznenadio se da ministar Krajine nešto pretražuje po Generalštabu Jugoslavije. Ipak je pristao na razgovor i bio je prilično korektan - rekao mi je da su krenuli na ratište kamioni ''dobro natovareni''. Ali, dodao je nešto u smislu da svako treba da se bavi svojim poslom, a to su vojna lica, u to vreme, često ponavljala - kada bismo mi iz Vlade tražili neko objašnjenje, ili izražavali sumnju u spremnost naše vojske da odbrani zemlju. Za razliku od državnika i generala, građani Srbije i Crne Gore su drukčije reagovali na hrvatsku agresiju od 22. januara 1993. Sami su išli na ratište, a oko 25.000 ih je otišlo preko našeg vojnog predstavnika u Beogradu. Svoje dobrovoljce su poslale: Srbska radikalna stranka, Stranka srbskog jedinstva, Srbski pokret obnove, stranke Milana Paraškog i Mirka Jovića, i još neke. Preko našeg punkta, otišao je na front i Kapetan Dragan - samo sa dvojicom saradnika. Nažalost, Generalštab Srpske vojske Krajine ih nije iskoristio u okršajima. Posle dve tri nedelje, skoro svi su vraćeni kućama, a najveću netrpeljivost oficiri u Krajini su pokazali prema Željku Ražnatoviću Arkanu i njegovim momcima.....i ostalima..."