FORUM - Web magazin KOMUNISTI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Mirko Tepavac

Ići dole

Mirko Tepavac Empty Mirko Tepavac

Počalji  Milan taj Pon Sep 01, 2014 3:02 pm

Рођен је 13. августа 1922. године у Земуну. Гимназију је учио у Земуну, Сремској Митровици и Белој Цркви.

Учесник је Народноослободилачке борбе од 1941, а члан Комунистичке партијае Југославије од 1942. године. У току рата био је на дужностима политичког комесара одреда, бригаде, дивизије.

После рата се налази на функцијама члана Главног одбора Савеза социјалистичког радног народа Србије, члана Централног комитета Комунистичке партије Србије, секретара Окружног комитета КПЈ у Зрењанину и Панчеву, члана Покрајинског комитета КПЈ за Војводину, секретара Савета за просвету и културу НР Србије.

Био је директор Радио Београда у периоду од 1955. до 1959. године. Амбасадор ФНРЈ у НР Мађарској и помоћник државног секретара за инистране послове, од 1959. до 1969. године. Директор и главни уредник листа „Политике“ и члан ЦК СК Србије, од 1965. до 1967. године. Председник Покрајинског комитета Савеза комуниста Војводине, од 1965. до 1967. године и Савезни секретар за иностране послове од 25. априла 1969. до 1. новембра 1972. године, када је смењен због оптужбе за либерализам.

Муж је глумице Ренате Улмански. Умро је 28. августа 2014. у Београду.
Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Mirko Tepavac Empty Re: Mirko Tepavac

Počalji  Milan taj Uto Sep 02, 2014 2:03 pm

Kosmet je i srpski i albanski. Ako to Albanci ne shvataju nije na nama da ih silom na to teramo, pogotovu ne danas i ne u ovakvim uslovima. To treba da bude posao medjunarodne zajednice

Kriza na Kosovu i Metohiji poprimila je katastroficne razmere.

Svi politicki akteri nisu jos u stanju da postignu politicko resenje. Sukobi izmedju OVK i policije svakim danom samo uvecavaju broj zrtava.

U takvoj politickoj konstelaciji Srpski pokret obnove je zatrazio da se proglasi vanredno stanje na onom delu drzavne teritorije koju su zaposeli teroristi.

U saopstenju SPO-a se, pored ostalog, kaze: "Mere koje proisticu iz vanrednog stanja moraju se precizno i strogo ograniciti u teritorijalnom pogledu, tako da se na Kosovu i Metohiji, izvan podrucja koja su zaposeli teroristi, nesmetano odvijaju privredni, politicki i javni zivot."

Nije vazno, smatra dr Zorica Radovic, visi naucni saradnik Instituta za evropske studije, "da li je inicijativa SPO-a autonomni potez ove stranke ili probni balon rezima, vec paznju zasluzuje sama ideja o uvodjenju vanrednog stanja".

Kada se danas govori o vanrednom stanju na Kosovu i Metohiji treba reci da je na tom delu Srbije vec duze vreme odredjena vrsta vanrednog stanja. Naime, tamo vec godinama nije bilo pokrajinskih izbora i Kosmetom vladaju detasirani organi, odnosno organi koje imenuje vlada Srbije.

S druge strane, kako ukazuje dr Zorica Radovic, osnovano se moze pretpostaviti da "ovaj rezim na Kosovu primenjuje mere koje se podrazumevaju u slucaju postojanja vanrednog stanja".

Zavodjenje vanrednog stanja i de iure pokrece tri krucijalna pitanja kosmetskog problema.

Prvo, od 1945. godine naovamo represivnim merama problem se nije mogao istinski resiti vec se samo zataskavao, da bi ubrzo opet iskrsavao u jos traumaticnijim oblicima.

Drugo, vanredno stanje bi, gotovo je izvesno, pogorsalo odnose sa Crnom Gorom i jos vise destabilizovalo iovako rovitu Federaciju.

Trece, vanredno stanje podrazumeva zavodjenje antidemokratskih mera koje svet ne bi tolerisao i u situaciji u kojoj se nalazimo to bi samo otezalo nasu ponovnu integraciju u svetske organizacije i institucije.

Uz sve ovo potrebno je reci da je oslobodjenje od romanticarsko-epskih modela i retorike kao i trezveno sagledavanje situacije via facti nuzan preduslov pristupa kosmetskom problemu.

Kada su se krajem novembra 1944. godine poslednje nemacke jedinice iz grupacije generala Lera povukle sa Kosova i Metohije, albanske formacije nastavile su borbu.

Nemacki Operativni stab iz Kosovske Mitrovice obavestava nadredjenu komandu 12. novembra 1944. godine: "Nacionalno albansko vodjstvo obecalo je da ce nastaviti borbu po odlasku nemackih snaga."

Pocetkom sledece godine, tacnije 8. februara 1945. Josip Broz Tito uveo je Vojnu upravu na Kosovu i Metohiji. Komandant je bio pukovnik, kasnije i general, Savo Drljevic.

U intervjuu koji je dao potpisniku ovih redova 1986. godine, na pitanje sta su bili albanski ciljevi i sta je znacila vojna uprava te kako je Tito obrazlozio njeno zavodjenje, general Drljevic je rekao:

"Glavni cilj vojne pobune bio je da se ostvari program Druge prizrenske lige tj. da se onemoguci stvaranje socijalistickog poretka na Kosmetu i da se Kosovo i Metohija prikljuce buducoj tzv. Velikoj Albaniji.

Zavodjenje Vojne uprave znacilo je da nova Jugoslavija nije priznala komadanje Jugoslavije kao drzave... i da ce ona svim sredstvima, ukljucujuci i vojna, braniti svoj teritorijalni integritet."

Sustina Titove ocene dogadjaja na Kosmetu 1945. godine, svedocio je general Drljevic, pored ostalog, bila je: "da ima preko 20 000 pobunjenika; da je cilj pobune izdvajanje Kosmeta iz okvira Jugoslavije i stvaranje tzv. Velike Albanije..."

Na slamanju ove albanske vojne pobune bilo je angazovano preko 40 000 partizana, odnosno cetiri, skoro pet divizija.

U bojevima do 21. februara kada je likvidirano jezgro pobune (Saban Poluza, Mehmed Gradica) partizanske jedinice su imale 700 poginulih i vise od 1 300 ranjenih. Gubici Albanaca koji su bili neuporedivo veci, nisu zabelezeni.

Krajem juna 1945. Vojna uprava je prestala da postoji.

Tako je Tito na prijemu Sveslovenskog komiteta u Moskvi 1946. mogao da kaze: "Velika staljinska epoha jeste epoha pravilnog rjesavanja nacionalnog pitanja."

Medjutim, staljinistickim metodama nije bilo moguce resiti nista, a narocito ne nacionalno pitanje. Vojna uprava nije imala nameru niti je mogla da pronikne u sustinu albanskog problema na Kosmetu i da iznadje dugorocno resenje ovog balkanskog Gordijevog cvora.

Ozbiljni problemi na Kosovu i Metohiji eskalirace ponovo 1968. godine. Maja te godine na 14. sednici CK SKS istupio je Dobrica Cosic konstatujuci da su "osecanje povredjenog nacionalnog dostojanstva i nekakav sveopsti gnev, obuzeli siroke slojeve srpskog naroda". Cosic je tada upozorio: "Ne mozemo vise da znamo koliko se u Srbiji rasirilo uverenje o zaostravanju odnosa izmedju Siptara i Srba, o osecanju ugrozenosti kod Srba i Crnogoraca, o pritiscima za iseljavanje, o sistematskom potiskivanju sa rukovodecih mesta Srba i Crnogoraca..."

Taj govor odjeknuo je kao bomba u tisini partijskog monolita. Dobrica Cosic je ekskomuniciran.

Trideset godina kasnije, osvrcuci se na taj period, Mirko Tepavac, tadasnji visoki funkcioner SKJ, u intervjuu Aleksandru Nenadovicu ce reci:

"U nevolji je, i tada, kao i kasnije, vise bio albanski nego srpski narod na Kosovu. I tada i kasnije bilo je neuporedivo teze biti Albanac u Srbiji, nego Srbin na Kosovu...

Oni koji vole da odu u proslost po svoje argumente, lako zaborave sta je bilo juce. Svi smo vec zaboravili - sem Albanaca, razume se - nasilnu mobilizaciju za Sremski front 1944; masovno streljanje i gusenje u zatvorskoj barutani nekoliko stotina albanskih mladica zbog pobune nekolicine njih; raciju za oduzimanje oruzja (samo od Albanaca); zabranu nosenja zara i feredze..."

Treba podsetiti ovom prilikom i na vrlo ilustrativan deo govora Aleksandra Rankovica na osnivackom kongresu KP Srbije pocetkom maja 1945. godine.

Rankovic je tada, pored ostalog, rekao:

"Prilikom sprovodjenja jednog broja Siptara za formiranje jedinica IV Armije... jedan Siptar se naljutio na jednog sprovodnika, skinuo pusku i ubio ga... Ali nasi drugovi hteli su da primene represalije, hteli su da streljaju 40 Siptara za jednog ubijenog borca. Izbile su bune. Neki Siptari su poceli da bacaju bombe. To je bilo, mozda, nekoliko bombi. A nasi rukovodioci otvorili su vatru i ubili 300 Siptara... Drugi slucaj, koji je opet posledica birokratizma i zlocinacke besvesnosti, jeste da su neki Siptari iz tog transporta, smesteni u prostorijama gde je ranije bio neki magacin, neka barutana. Tu je uguseno 130 ljudi..."

Prividni mir na Kosmetu kontrolisan mocnim drzavnim aparatom i strahom od represija u uslovima partijskog monizma bio je samo vrh ledenog brega koji je u dubinama krio strahovite tenzije i probleme. No, drzava koja je "resila nacionalno pitanje" drzala je to pod tepihom.

Ubrzo posle Titove smrti izbili su nemiri na Kosovu i Metohiji. SFRJ je od 2. do 8. aprila 1981. zavela na Kosmetu vanredno stanje.

Dnasnja situacija transparentno pokazuje da se takvim merama nista nije postiglo. Naprotiv, situacija je gora.

Pre nego sto ce doci do ovogodisnjih nemira Mirko Tepavac ce mudro upozoriti:

"Danasnji prividni mir na Kosovu zaklanja cinjenicu da je do bezizlaza doveden ovaj najurgentniji srpski nacionalni i drzavni problem... Resavace se, ocigledno, pod sve tezim uslovima, sa sve manjim izgledima za podnosljivu soluciju, kako za Albance tako i za Srbe, i to ne samo na Kosovu. Inercija vodi u dramaticniji sukob. Produzena inercija - u oruzani. Nece li ovog puta redosled biti fatalan - prvo sukob, pa onda bilo kakvo resenje? Kosovo se ne moze oduzeti Albancima. Sada je samo jos moguce da bude nepovratno oduzeto Srbima."

Upravo u iscekivanju "bilo kakvog resenja" SPO je zatrazio uvodjenje vanrednog stanja na Kosovu i Metohiji iako ono, kako smo videli, nije donosilo nikakve dugorocne rezultate, niti je bilo pravo resenje za ovaj komplikovani i viseslojni problem, opterecen vekovnim naslagama istorijske, kulturoloske, nacionalne, mitske, religiozne i svakovrsne raznolikosti dvaju naroda na Kosmetu.

Drugi, ne manje bitan segment losih posledica uvodjenja vanrednog stanja na Kosovu i Metohiji jeste pogorsanje ionako losih odnosa na relaciji Podgorica - Beograd.

Visoki funkcioner Demorkatske partije socijalista Crne Gore Miodrag Vukovic je rekao da je inicijativa SPO-a porazna jer govori o tome da "Srbija nema demokratskih kapaciteta da, umjesto radikalnih i militantnih varijanti, ponudi demokratsko rjesenje za Kosovo", dodajuci vrlo eksplicitno da "Crna Gora nije bila, niti je sada za uvodjenje vanrednog stanja na Kosovu."

Vukovic je vrlo precizno definisao problem sa uvodjenjem vanrednog stanja:

"Ako bi se time bavila Skupstina SRJ, postavilo bi se pitanje: koji sastav te Skupstine? Ukoliko bi to bio stari sastav, sa privatnim licima, takozvana savezna vlada, sa takozvanim predsednikom, dakle clanovi SNP, oni bi brzo izglasali uvodjenje vanrednog stanja, ali bi to bio i kraj Jugoslavije, jer bi to uradili bez Crne Gore."

S druge strane, napominje Vukovic: "Ako bi, pak, pozvali novu crnogorsku delegaciju u Vecu republika, onda bi se po zvanicnu vlast otvorio jedan dosta rizican front, jer bi crnogorska delegacija prvo propitala razloge za takvu inicijativu i trazila odgovornost svih implementiranih u kosovsku krizu."

Kada se ovome doda da je Vukasin Maras, ministar unutrasnjih poslova Crne Gore odbio zahtev Milosevica, kako je izvesti BBC, da pripadnici MUP-a Crne Gore budu upuceni na Kosovo i Metohiju, slika unutrasnjih politickih odnosa postaje komplikovanija ali jasnija.

Dakle, stice se utisak da bi uvodjenje vanrednog stanja samo pogorsalo dramaticno zaostrene unutrasnje tenzije u Jugoslaviji.

Treci, mozda kljucni element price o uvodjenju vanrdnog stanja jeste pitanje: sta de facto znaci vanredno stanje?

Kada se uvede vanredno stanje to znaci da drzava na teritoriji gde ga uvodi moze suspendovati odredjena jemstva ljudske sigurnosti i sloboda.

Po saveznom Ustavu uvodjenjem vanrednog stanja policija moze stavljati u pritvor ljude bez odobrenja suda (clan 24), moze ograniciti slobodu kretanja (clan 30), suspendovati pravo na nepovredivost stana (clan 31), ukinuti tajnost pisama i prisluskivati telefone (clan 32), ukinuti zastitu podataka o licnosti i privatnosti (clan 33), moze uvesti cenzuru i zabranjivati novine bez sudske odluke (clan 36), ukinuti pravo na ispravku (odgovor) u novinama (clan 37), slobodu javnog istupanja (clan 39), slobodu zbora i mirnog okupljanja (clan 40) kao i slobodu politickog i sindikalnog udruzivanja, odnosno politicke partije (clan 41)...

Iako se ove zabrane u uslovima vanrednog stanja mogu selektivno primenjivati, ne treba biti posebno upucen u nasu situaciju da bi se moglo zamisliti kako bi svet reagovao na bilo koju od navedenih suspenzija. Bilo bi to pogubno.

Svakako, svemu ovome treba dodati i rezultate istrazivanja novosadske agencije SCAN.

Ova agencija je izvrsila terensko istrazivanje 2 200 stanovnika Jugoslavije bez Kosova i Metohije u 90 mesta iz 52 opstine. Po rezutlatima samo jedna trecina anketiranih se zalagala za represivne metode.

Treba podsetiti pesnike i slicne zagovornike represivnih resenja da to podrazumeva, pre svega, njihov odlazak na Kosovo i Metohiju i njihov ostanak u rovovima, kako je to nekada ucinio konzul Milan Rakic kada je napustio diplomatsku sluzbu i stao u stroj Vojvode Vuka.

Mladen St. Djuricic je zabelezio Rakiceve reci:

"Nisam primetio otkud izadje mlad oficir sa isukanom sabljom. Stade pred komandanta, pozdravi, raportira nesto, pa se okrete stroju. Dize sablju i poce gromko: Na Gazi-Mestanu, od Milana Rakica... Vise osetih, no sto videh, kad se neko odvoji iz moje jdinice i, u trku, stize pred komandanta: Gospodine pukovnice, taj koji je ispevao ovu pesmu ovde je sa nama... Evo ga pozadi, s bombama... u odredu Vojvode Vuka! I odmah odjeknu komandantov glas: - Dobrovoljac Rakic napred!"

Bilo je to oktobra 1912. godine.

Bogdan Popovic ce napisati:

"Takav je to bio covek... kod koga su posle reci dolazila dela, posle pesme Na Gazi-Mestanu odlazak u dobrovoljce."

To da danas na Kosmetu ginu golobradi i neobuceni mladici, dok zagovornici odbrane Kosmeta iz Knez-Mihailove i sa stranackih televizija sire "patriotizam", jeste jeftina stranacka demagogija koja je ovih godina u ovoj zemlji dozivela definitivan krah.

Danas se silom nista ne moze postici.

Na to nas je podsetio i zamenik ministra inostranih poslova Rusije Nikolaj Afanasijevski kada je nedavno posle razgovora sa Rugovom rekao da je neophodan momentalni prekid neprijateljstava te da "nije moguce vojno resenje problema Kosova i da je jedini nacin momentalno obnavljanje pregovora o politickom mirnom resenju problema Kosova."

Saopstenje predsednika Zapadnoevropske unije Marija de Puiga da ce silom naterati i jedne i druge na politicko resavanje problema vise je nego alarmantno za ljude zdravog razuma, politicare pre svega.

Krajnje je, dakle, vreme da se sa Albancima sedne za pregovaracki sto, rasprave svi problemi i pronadju modusi zajednickog zivota, ma koliko to trajalo.

Kosmet je i srpski i albanski. Ako to Albanci ne shvataju nije na nama da ih silom na to teramo, pogotovu ne danas i ne u ovakvim uslovima. To treba da bude posao medjunarodne zajednice.

LUKA MICETA


Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Mirko Tepavac Empty Re: Mirko Tepavac

Počalji  Milan taj Uto Sep 02, 2014 8:30 pm

Komunista od rane mladosti (sa 16 godina policija ga je tukla zbog njegovih uverenja), robijaš ustaških zatvora u kojima je preživljavao golgotu, neustrašivi partizanski borac i na kraju visoki funkcioner koji nije pristao na kompromis i na poniženje.
A priredili su mu ga upravo partijski drugovi u nameri da ga diskvalifikuju kada je početkom 50-ih progovorio o represivnoj politici Udbe u Vojvodini. Partijska mašinerija je pokušala da od heroja, koga su ustaše dva puta izvodili na streljanje a on odbijao da oda drugove, napravi izdajnika.
Blistava karijera
Mirko Tepavac je rođen 1922. u Zemunu, pre odlaska u partizane hapsile su ga ustaše, posle rata bio je član Glavnog odbora SSRN Srbije, člana CK KP Srbije, direktor Radio Beograda, ambasador FNRJ u NR Mađarskoj, direktor i glavni urednik „Politike“ i član CK SK Srbije, predsednik Pokrajinskog komiteta SK Vojvodine i ministar inostranih poslova Jugoslavije od 1969. do 1972.
“Vezuju mi ruke lisicama. Vezuju i noge. Onda između vezanih ruku i nogu proture gvozdenu šipku, pa na metar jedan od drugog približe dva pisaća stola, tako da nepokretno telo visi između njih. Kad me Francetić umori od udaranja po prstima i tabanima, onda, za promenu, ponovi vešanje sa licem i stomakom nadole... Tabani i prsti su u tom položaju nepomični, i kad se u prekidima ohlade, izbezumljujuće su bolni na ponovne udarce. Tako do besvesti”, ostaviće svedočanstvo o tim ustaškim mučenjima u knjizi autobiografskih zapisa “Moj Drugi svetski rat i mir”, ali će ga pokušaj difamacije od svojih - koji su pokušali dovesti u pitanje njegovo držanje u ustaškom zatvoru - zaboleti žešće od ustaških batina:
“Kad čovek čudom ostane živ, nekada zažali što nije na vreme umro. A tada nisam – kao deset godina ranije pred neprijateljskim islednicima – mogao da kažem: ‘Neću da odgovaram na vaša pitanja’, jer preda mnom ovog puta nisu bili moji krvnici, nego moji ratni drugovi.”
O hrabrom držanju Mirka Tepavca u ustaškom kazamatu svedočila je i službenica ustaškog prekog suda Zdenka Vagnes kada su je 1952. saslušavali agenti UDB-e. "Čula sam da se Tepavac Mirko na istragama držao odlučno i da je bio drzak prema referentima koji su ga saslušavali... Francetić Nikola takođe mi je pričao jednom zgodom da mu je Tepavac Mirko prilikom saslušanja pljunuo u lice i da se sa ljudima koji su ga fizički zlostavljali prilikom saslušanja upuštao u borbu i vraćao im udarce...Pričao mi je Juratović, da je Tepavac bio dva puta vođen na strijeljanje, samo da bi od njega iznudili priznanje, ali da je on uporno šutio“, navedeno je u svedočenju Zdenke Vagnes.
Svejedno, “Beli”, kako mu je bilo konspirativno ime, prošao je i partijskog toplog zeca, neukaljan i uspravan, a takav će ostati kad je došlo do pada srpskih “liberala” - svojevoljno će napustiti mesto državnog sekretara za spoljne poslove, pošto je dva puta Titu podnosio ostavku i biće isključen iz partije.
Bio je lojalan Titu, “ali za razliku od drugih, nije se ustručavao da mu u lice kaže ne samo da drugačije misli, nego i da ne pristaje da mu pokorno služi kako bi ostao u službi”, zapisaće novinar Aleksandar Nenadović u knjizi o Mirku Tepavcu.
Ostao je na vetrometini sa svrgnutom strujom srpskih liberala, pod paskom tajne policije i na političkom nišanu, ali uverenja nije dao pa će sredinom devedesetih dve godine biti predsednik Evropskog pokreta u Srbiji kao dosledni protivnik nacionalističkog bestijanja koje je u formi vulgarnog antikomunizma rasturilo zemlju za koju je krvario po bosanskim planinama sa puškomitraljezom na leđima.

Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Mirko Tepavac Empty Re: Mirko Tepavac

Počalji  Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu