Komunisti Srbije

http://www.pressonline.rs/sr/blog/VIPblog.html

Nedeljnik na prvom prigodnom izdanju u 2010.

Prvo ovogodišnje izdanje prigodnih poštanskih maraka posvećeno je jubileju jednog od naših najznačajnijih nedeljnika – NIN-a (Nedeljne informativne novine).

Ove godine navršava se 75 godina od izlaska prvog broja. Pridružujući se obeležavanju značajnog jubileja, Pošta Srbije će danas pustiti u opticaj prigodnu poštansku marku nominale 22 dinara.

NIN je pokrenula grupa beogradskih novinara i intelektualaca posle ukidanja šestojanuarske diktature, a na predlog Komunističke partije Jugoslavije. Prvi broj je izašao 26. januara 1935. godine i policija ga je odmah zaplenila. NIN je 7. septembra trajno zabranjen. Ostao je zapamćen po analitičkim pregledima, revijalnom uređivanju i kritici stanja u državi.

Posle Drugog svetskog rata NIN su ponovo pokrenuli talentovani beogradski novinari koji su bili uglavnom bivši urednici „Mladog borca”. Prvi broj se pojavio 7. januara 1951. godine. Časopis je sadržavao niz novih ali isto tako i obnovljenih rubrika. Osnovna karakteristika bio je smeliji tretman aktuelnih problema i prijemčiviji način opisa događaja, čime je odudarao od sivila i uštogljenosti tadašnje štampe i ubrzo je uspeo da osvoji obrazovaniju publiku. Na čelu osnivačke ekipe bio je glavni urednik Najdan Pašić, a tu su još bili Stevan Majstorović, Đorđe Radenković, Dragoslav – Zira Adamović i Dragan Stojiljković.

Početni tiraž posleratnog NIN-a bio je 50.000 primeraka. Tiraž se stalno povećavao da bi, posle izvesnih kriza, 1964. godine dostigao rekordan, prosečan, tiraž od 150.000 primeraka. Posebna karakteristika lista bila je da se skoro polovina tiraža prodavala van Srbije tako da je s pravom nosio predznak „jugoslovenski”. Godine 1954. pokrenuta je tradicionalna NIN-ova nagrada za roman godine, što je doprinelo ugledu lista.

U novom „odelu” NIN se pojavio 4. aprila 1970. godine sa znatno proširenom redakcijom i glavnim urednikom Franom Barbijerijem. Kako žele da naglase iz redakcije NIN-a, ovaj list ima prepoznatljiv stav, drži se trajnih vrednosti iako je masovni medij i više mu je stalo da prati dalekosežne potrebe društva pre nego da opslužuje dnevnu politiku. Drži do pravca kretanja kulture i razvoja fenomena a ne do izolovanih događaja i skandala. Od 27. marta 2003. godine NIN izlazi u boji.

Svečana promocija marke održaće se danas u galeriji „New Moment Ideas Gallery”.

Motiv na marki su naslovne stranice nekoliko brojeva NIN-a. Pored naziva države i nominalne vrednosti na marki je odštampano „NIN – 75 godina”, kao i godine „1935–2010”. Likovnu obradu marke uradila je mr Marina Kalezić, akademski slikar iz Beograda, a stručnu pomoć pružila je redakcija NIN-a.

Marka je štampana u novosadskoj štampariji „Forum” tehnikom višebojnog ofseta u šalterskim tabacima od po 25 komada maraka i u tiražu od 38.000 komada. Na dan emitovanja marke Pošta Srbije pustila je u opticaj i prigodan koverat prvog dana sa prigodnim žigom pošte 11101 Beograd.
Bora Stanković
objavljeno: 26/01/2010

hm, hmm neuspeli *sarkazam*

nosilac bloga, odredjuje vreme i teme..vrni malo u rikverc po blogu, gde ih pozivam, da *ovlas* predjemo 1990-1995. godinu, godinu *rusenja* ne Berlinskog nago naseg zida, i zidanje *novog svetskog poretka*.kako bi dosli do *danas*, sa losijim i boljim iskustvima..kazu da je istorija uciteljica zivota,pa ne treba cucati, uporno u *sancu Ivanjice*...taj *ivanjicki zid* je srusen pre Berlinskog, necemo valjda *jovo nanovo*...??
pošalji odgovor

Lune [neregistrovani] (18. 09. 2010, 14:03:29)
hm, hmm

na zalost, za gorusicu moramo da zamolimo *uvoznicki lobi*..nema sode bikarbone..nude nekakve tablete, a la..*Milan Panic*.A, budi siguran procitao sam dosta, razgovarao dosta..sa ucenicima *starog zaveta 1941-1945*, kao i sa ucesnicima *novog zaveta 1990-1995--tece*,..
a nema sta da se prezalogaji, popije, procita..hm, hmm uglavnom ubudjalo.....?
pošalji odgovor
odgovori na komentar:
hm, hmm 1990-1995 tece..

Lune [neregistrovani] (18. 09. 2010, 16:42:00)
hm, hmm 1990-1995 tece..

i sluti na nekakvu, zovu je neki *druga srbija*..koja, po necemu aludira na nekada *staru srbiju*..
po *nato kisobranom i zdruzenim snagama*..
---------------------------------
*1 ) 19.novembra 1914. godine.. *Oko podne je usla glavnina. Prvo je
naisla madjarska konjica na dobro uhranjenim konjima. Oni su nastupali
lagano do kafane *Mostar* ulicom Kneza Milosa ka kafani *London*. Za
njima je nstupala pesadija. Vojnici su isli veselo, smejuci se i
dobacujuci reci koje nerazumemo. Za njima su nastupali Austrijanci,
tj. vojnici svih narodnosti Austro-Ugarske monarhije...zaprepastili
smo se kad smo na nasim ulicama ugledali beogradske Madjarice i Nemice
sa ponudama za nase neprijatelje. Korpe i plehovi puni kolaca i pita,
boca vina i rakije, sve su to one iznele u izobilju. Marsirale su
uporedo s vojnicima kao da su one osvojile Beograd*
2) 26. maja 1916. godine...*Danas je neprijateljska policija poskidala
sve stare firme i naredila da se ispisu nove, latinicom. Popodne su midva madharska policajca da zamenim cirilicom ispisanu moju lekarsk tablu*
-----------------------------------
Napad armade Hitlerovog "Trećeg Rajha" počeo je bez objave rata, uprkos tome što je vlada nekoliko dana ranije Beograd proglasila "otvorenim (nebranjenim) gradom".

Prve bombe pale su na Beograd tog nedeljnog jutra, 6. aprila 1941. godine, u 6:30 sati, dok je ogromna većina stanovnika srpske prestonice još spavala.

Nemački bombarderi su istog dana u četiri navrata razornim i zapaljivim bombama zasuli grad, a oko 16 časova iz pravca Rumunije doletelo je tridesetak zloglasnih bombardera "štuka" iz kojih se pucalo po kolonama izbeglica, dok su panično napuštale razoreni grad.

Avioni su poletali sa aerodroma iz Beča, Graca i Arada, a Beograd su 6. i 7. aprila tepihom bombi zasula 484 aviona "Luftvafe".

Tadašnja prestonica Kraljevine Jugoslavije ponovo je napadnuta 11. i 12. aprila, napadi su trajali i noću, a na nju je izručeno 440 tona smrtnog tovara.

Tačan broj žrtava nikada nije precizno utvrđen.

Na spisku stradalih u srpskoj prestonici, koja je tada imala 370.000 stanovnika, vodi se 2.274 poginulih, ali se procenjuje da je stradalo oko 4.000 građana.

Grad je pretrpeo neprocenjivu materijalnu štetu - potpuno je razoreno 714, a teže oštećeno 1.888 zgrada, dok je delimično oštećeno 6.829, među njima i zgrada Starog dvora, čija je kupola srušena.

Gađane su gusto naseljene četvrti, bolnice, Učiteljski dom, Kalenić pijaca, Železnicka stanica, Glavna pošta, zemunski aerodrom.

U porti Vaznesenjske crkve, prvog dana agresije, pobijeno je i ranjeno nekoliko stotina civila, a više stotina građana je stradalo kada je direktno pogođeno gradsko sklonište u Karađorđevom parku.

Potpuno je uništeno zdanje Narodne biblioteke Srbije na Kosančićevom vencu, podignuto 1832. godine.

Bila je to jedina nacionalna biblioteka koja je namerno napadnuta i uništena tokom Drugog svetskog rata, a u požaru, izazvanom zapaljivim bombama, nestao je ceo fond od oko 350.000 knjiga, uključujući i srednjovekovne spise neprocenjive vrednosti.

Biblioteka je imala i zbirke turskih rukopisa, više od 200 starih štampanih knjiga od 15. do 17. veka, starih karata, gravira, umetničkih slika i novina, kao i sve knjige štampane u Srbiji i susednim zemljama od 1832. godine.

Sudbina Kraljevine Jugoslavije bila je odlučena pučem i demonstracijama 27. marta 1941. godine u Beogradu protiv Trojnog pakta koji je dva dana ranije sklopila tadašnja vlada Cveković-Maček.

To je razjarilo nacistickog vođu Adolfa Hitlera, jer je poremetilo nemačke planove na Sovjetski Savez, pa je istog dana na osnovu njegove naredbe u operativnom štabu Nemačke armije doneta odluka (Direktiva 25) da se, pored Grčke, i Kraljevina Jugoslavija uništi kao država.

Komanda nemačke četvrte vazdušne flote razradila je plan napada pod nazivom "Kaznena odmazda", kojim je predviđeno i bombardovanje Beograda, a operacijom je komandovao general-pukovnik Aleksandar Ler.

Na aerodromima u susednim zemljama koncentrisano je 2.236 aviona različitih tipova, među kojima 885 lovaca i 1.062 bombardera.

Prestonicu Kraljevine Jugoslavije branile su jedinice PVO vazdušne zone Beograd i elitni 6. lovački puk naoružan najsavremenijim lovačkim avionima "mesersmit Me-109E" i, ponosom jugoslovenske vazduhoplovne industrije, nažalost malobrojnim, lovcima IK-3.

Braneći slobodno nebo Beograda, poginulo je 11 pilota 6. lovačkog puka kojima se grad odužio sa velikim zakašnjenjem, tek 1997. godine otkrivanjem spomenika na Zemunskom keju kod hotela "Jugoslavija".

I Kraljevo je napadnuto 6. aprila, a u napadu na Niš 8. aprila poginulo oko 600 ljudi.

Do 17. aprila 1941. godine, kada je kapitulirala vojska Kraljevine Jugoslavije bombardovani su i Leskovac, Kragujevac, Novi Sad, kao i više gradova u delovima bivše Kraljevine u kojima su, uglavnom, gađani strateški objekti, uništavani infrastruktura i aerodromi.

Pobeda sila osovine bila je brza i Jugoslavija je kapitulirala za samo 11 dana uprkos nastojanjima kraljevske vojske da zaštiti granice zemlje, a kralj i vlada su tri dana ranije napustili zemlju.

U skladu s generalnim planom "Trećeg Rajha" o njenom uništenju i Hitlerovoj direktivi od 12. aprila, Jugoslavija je raskomadana i podeljena između Nemačke, Mađarske i Bugarske s tim što su Srbiju okupirale Hitlerove snage.

Hrvatska sa ustaškim liderom Antom Pavelićem na čelu, uz podršku Musolinijeve Italije, proglasila je sedam dana pre nego što je okončana invazija, tzv. Nezavisnu državu Hrvatsku, kojoj su pripojene BiH i Srem.

Ova nacistička tvorevina priključila se u Drugom svetskom ratu Silama osovine i stvorila sistem logora smrti u kojima je likvidirano više od 600.000 pravoslavnih Srba 80.000 Roma i 48.000 Jevreja.

Crnoj Gori je obećano ponovno uspostavljanje dinastije Petrović, a u Srbiji je Hitler nametnuo kvislinšku vladu generala Milana Nedića.

Prema jednom od najboljih poznavalaca istorije Jugoslavije, u šestoaprilskom ratu je bilo oko 20.000 stradalih, ali je to bio samo početak četvorogodišnje borbe za oslobođenje tokom koje će na prostorima bivše Jugoslavije život izgubiti više od 1,5 miliona ljudi.
-----------------------------------
NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (kodno ime Operacija Saveznička sila (engl. Operation Allied Force) ili u SAD Operacija Plemeniti nakovanj (engl. Operation Noble Anvil))[2], u Srbiji poznato kao Milosrdni anđeo ili NATO agresija, je bila završna faza Rata na Kosovu i Metohiji, koje je trajalo je od 24. marta do 10. juna 1999. godine. To je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO-a nakon bombardovanja bosanskih Srba u operacija „Namerna sila“ 1995. i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata.

Intervencija NATO pakta je izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti zbog optužbi da srpske snage bezbednosti vrše etničko čišćenje kosovskih Albanaca. Neposredan povod za akciju bio je incident u Račku i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše sporazum iz Rambujea.

NATO je 24. marta 1999. godine oko 20 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ da bi se kasnije udari proširili i na privredne i civilne objekte. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Ekonomski eksperti iz Grupe-17 procenili su štetu na oko 30 milijardi dolara. Konačan broj žrtava zvanično nije saopšten, a srpske procene se kreću između 1.200 i 2.500 poginulih i oko 5.000 ranjenih. Tokom rata sa Kosova je izbeglo nekoliko stotina hiljada Albanaca. Napadi su suspendovani 10. juna, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije. Istog dana u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244 po kojoj Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom Unmika i Kfora. Sa vojskom i policijom u Srbiju je izbeglo više od 200.000 kosmetskih Srba i drugih ne-Albanaca.

Kosovski Albanci su 17. februara 2008. jednostrano proglasilo nezavisnost Kosova od Srbije, što Srbija ne priznaje.
Tokom agresije oborena su dva NATO aviona (F-117 i F-16), 30 bespilotnih letelica, 238 krstarećih raketa.
-----------------------------------
U navedenim primerima na vlasti nisu bili *omrazeni komunisti*, bili su neki drugi,sa prizvukom *monarhije*..i *pratecih sadrzaja*.
tako da taj *patriotski greh, ne prisustvovanja stranih efektiva.na nebu i na zemlji,1945---1990,u ostatcima istih do 1998.godine, pada na teret *komunista*,a, od kojih *stafetnu palicu* iznose komunjare, uz bujne i burne ovacije i podrsku naroda.delova policije, delova vojske...koja polako *pusta bradu* u zalu za prikazanom prosloscu, iz koje je *prinudno iseljena*, navodno.

RADAN GRUJIČIĆ KAO MARKO JANKOVIĆ

Srpski zločinac – američko-kanadski patriota

Punih četrdeset godina SFRJ je tražila od Kanade da izruči Beogradu ratnog zločinca, agenta IV. odeljenja za borbu protiv komunista Specijalne policije Radoslava Radana Grujičića radi sudjenja zbog izvršenih deset ubistava 25. maja 1943. godine. Osmog decembra 1992. Radan Grujičić je uhapšen u Vindozru i optužen za "zaveru sa nemačkim okupatorima i srpskom kvislinškom vlašću". Bio je to rezultat upornosti i komunisticke vlasti i tajne policije SFRJ, koji su želeli živog Radana Grujičića, jer je za mnoge žive i mrtve članove KPJ ovaj osamdesetdvogodišnji emigrant bio neugodan svedok izdaje u njihovim redovima.

Kanada je, na sugestiju SAD, više godina odugovlačila hapšenje, jer navodno nije imala dovoljno dokaza u Grujičićevoj krivici, pa je čak i specijalna delegacija suda iz Vindzora dolazila u Beograd da se uveri da je njihov sugradjanin ratni zločinac. Posle samo nekoliko dana, medjutim, sudjenje Radanu Grujičiću u Vindozu je obustavljeno. Kako je Ministarstvo pravde SRJ obavešteno proces je obustvaljen zbog starosti i teške bolesti Radana Grujičića. Njemu je već zbog šećerne bolesti i gangrene amputirana jedna noga, preživeo je moždani udar, a pronadjen mu je i rak, pa je za Kanadjane bilo besmisleno da se sudi polumrtvom čoveku. Kada je dve godine kasnije Radoslav Grujičić preminuo u staračkom domu, mnogi komunisti u Srbiji su odahnuli. Za njih je Radan Grujičić, posle vojvode Momčila Djujića, bio najopasniji Srbin u emigraciji.

Radan Grujičić je rodjen 1910. u Pljevljima. Gimnaziju je završio u Užicu, a prava u Beogradu 1938. godine. Bio je tada blizak komunistima, sve dok nije iz ilegalnog kružooka KPJ, preko Zadružnog saveza našao zaposlenje u policijskoj upravi grada Beograda. U početku je bio samo običan agent IV. odelenja za borbu protiv komunista, ali je zbog svoje upornosti i efikasnosti ubrzo unapredjen u zamenika zloglasnog Boška Bećarevića, načelnika u Specijalnoj policiji. Tokom rata kroz istragu i saslušanja kod Grujičića i Bećirevica prošli su mnogi poznati komunisti : Petar Stambolić, Draža Marković, Olga Dedijer, Vladimir Ribnikar, Miloš Minić, Mitra Mitrović, Vera Miletić, Ivo Andrić, Milutin Doroslavac, Koča Popović, Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Boško Šiljegović, Svetozar Vukmanovic Tempo. Kada je prebegao u Ameriku inspektor Radan Grujičić je poneo sva dosijea, u kojima je crno na belom pisalo kako se ko od komunista držao u Specijalnoj policiji. Tačnije, ko je izdao svoje drugove, a ko nije. Tu arhivu i sve što je i sam znao i video Grujičić je docnije ustupio CIA. Za uzvrat je dobio lažni identitet i obećanje da neće biti izručen Jugoslaviji i komunistima koje je isledjivao. O tome sam Grujičić je jednom prilikom rekao :

- Pred kraj rata uspeo sam da prebegnem u Italiju, a odatle u Austriju, pravo kod Amerikanaca. Američki oficiri tajne policije su mene i Jovana Kodema odveli u opštinu varoši Ensu na Dunavu. Bilo je to 1948. godine. Odatle su nas priveli u Štab za Mediteran, kod generala Leja u Livornu. Tamo je bio pukovnik Grener iz Njujorka, Irac poreklom, i on nas je uzeo u svoj obaveštajni servis. Radili smo samo defanzivnu obaveštajnu službu. Ako im se neki Srbin ili Jugosloven obrati za neku molbu ili slicno, oni su prvo pitali nas šta eventualno o njemu znamo. Njih je interesovao rad komunista u vojsci i slično - i mi smo im to i davali. Još u leto 1947. meni, Kodemu i Žutajkoviću koji su radili u Upravi grada Beograda i dobro govorili francuski i italijanski jezik, Amerikanci su dali jednog arheologa. Bio je to Huk Dejvis iz Kentakija. Njegov posao je bio da nas ispituje i da nas drži na vezi. Bili smo u Pizi, a posle smo prebačeni u jednu vilu u Livornu, gde je stanovao i direktor lista "Il Telegrafo" i lični prijatelj grofa Ćana. U toj vili smo se mi stanovali i hranili se.

Kada je počeo komunistički ustanak u Grčkoj, pukovnik Grener, šef obaveštajne službe SAD za Mediteran, tražio je od viših vlasti da nas povede u Atinu i da nas ubaci iza linije fronta da bi sakupljali važne informacije za njih. Kodemo je tada išao sa mnom. Kasnije je Kodemo nastradao. Ubio ga je neki Sekulić, šef Ozne stacioniran u Lincu. Ja sam to prijavio Amerikancima. Oni su me prebacili u SAD, a zatim u Kanadu. Onda su mi redovnim putem u opštini promenili ime. Ja sam uzeo ime Marko Janković.

U Kanadi sam dobio državljanstvo i pasoš. Bio sam dva puta u Engleskoj, Belgiji, Austriji, Nemačkoj i Francuskoj. Putovao sam po celoj Americi i prodavao srpske i jugoslovenske knjige kao Marko Janković. Čak sam saradjivao i sa izdavačkom kućom "Komunist" iz Beograda kao Marko Janković. Trideset godina sam živeo od knjiga koje su štampane u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu. A mene je Udba tražila po Americi i Kanadi da me ubije. Tražila me je po imenu Radan Grujičić. Ni na kakvoj listi ratnih zločinaca ja nisam bio. Nikoga rukom nisam ubio, to je najvaznije da se zna, govorio je Radan.

Komunisti su me optuživali da sam kriv za smrt najmanje 50. 000 komunista u Jugoslaviji. Zasto? Zato što sam jedini iz Specijalne policije grada Beograda ostao živ. Dragog Jovanovica su ubili na putu iz Toronta u Bari, gde je trebalo da bude izručen komunistima. Nadjen je obešen u vozu. Sličnu sudbinu doživeli su Bećarević, Vujković i Gubarev. Meni je glavu spasla Bećarevićeva i moja arhiva.

Jedan deo policijske dokumentacije, ja sam 1945. godine poneo sa sobom. To su bili dosijei, zapisnici sa saslušanja i dokumenti o beogradskim komunistima koje sam ja lično obradjivao. Drugi deo je bio Boška Bećarevića, koji je ovu dokumentacoju držao neprikidno uz sebe kada se videlo da Nemci gube rat. Pre nego što je Boško Bećarevic uhvaćen on je tu čitavu dokumentaciju o komunistima predao našem kolegi Milašinu Čupiću koji je emigrirao u Australiju. Dok je bio u logoru Sent Cezaro, četnici su Englezima prijavili Čupića zbog te arhive. Da ne bi dokumentacija Specijalne policije pala u ruke Englezima, kolega Čupić je predao takodje emigrantu Dušanu Hajdukveljkoviću. On je bio domaćin seljak iz Smederevske Palanke u koga Englezi nisu posumnjali.

Hajdukveljković je potom emigrirao u Ameriku. Oboleo je pedesetih godina od raka i kad je video da će umreti, predao mi je čitavu arhivu. Tu su bila i dokumenta iz Pokrajinskog komiteta KP za Srbiju. Ja sam je stavio u kofer, koji je bio uvek kraj mene. Srbi iz Engleske, onaj Tošić mi je tražio arhivu da delove iz nje objavio u "Našoj reči" u Londonu. Nije mi padalo na pamet da se odvajam od ovog „ blaga“ . Meni je neko iz Beograda u ime profesora Jovana Djordjevića nudio 25 000 dolara da mu predam orginale dokumenata iz njegovog dosijea. Pre desetak godina neko mi je upalio kuću. Pretila je opasnost da mi kofer sa arhivom izgori, ali mi je profesor Nikola Štulić, odavde iz Vindzora spasao dokumentaciju i biblioteku sa pedeset hiljada knjiga. Ja sam arhivu čuvao koliko sam mogao, sve dok 15. juna 1990. iz Beograda nisu došli neki Udbaši da me ubiju. Tada sam je dao CIA. Najuverljvija verzija je da je Miloševićeva žena Mirjana Marković dala 30 000 dolara i obećala još 70 000 ako me ubiju. Razlog je što ja imam svedočenje njene majke Vere Miletić, koja je izdala 346 članova KP - govorio je Radoslav Radan Grujičić.

Iva Ćora ili Slepi bili su nadimci Mome Markovića, brata Draže Markovića. Početkom 1943. kada sam ja otišao u Veliko Gradište da vodim istragu protiv jedne grupe komunista, sreo sam medju njima i Veru Miletić. Trebalo je da bude meni dovedena, ali je tada već bila u drugom stanju sa Momom Markovićem, kažu. Uspela je nekako da se skloni i da se izvuče. Uhapsena je medjutim Slobodanka Stefanović, studentkinja agronomije i komunista na Beogradskom univerzitetu inače najbolja drugarica Vere Miletić. Sve što je znala, kazala nam je na dvadeset strana. Pošto je Vera Miletić rodila devojčicu i dala je roditeljima u Požarevac, Moma Marković da bi se rešio obaveze poslao je "Mihailu" u Beograd. Tu smo je uhapsili u jednoj zasedi, a saslušavao je samo Bećarevic i od svakoga je krio. Olivera Živković iz Kragujevca je pisala zapisnik sa saslušanja. I ja imam taj zapisnik, odnosno samo fotografisan, jer je original sakriven na sigurno mesto. Vera Miletić nam je odala 346 članova partije i partizana, i dala je sve podatke o njima. To je bila jedna medju najvećim provalama medju komunistima. Ona je provalila i samog Janka Jankovića. Bećarević je mislio da sakrije svog kuma Janka i da pusti Veru. Ali, Nemci su naredili da svi koji su bili uhvaćeni u toj provali moraju biti odvedeni na Banjicu i Vera.

Komunisti su bili opaki ljudi. Imali su strahovitu organizaciju. Sada mogu da priznam da su bili bolje organizovani od nas u policiji. Moje je duboko uverenje da se Titova Jugoslavija raspala zato što na kraju nije bilo više pravih komunista ili ih je ostalo jako malo. Zadnjih dvadesetak godina na vlast su dolazili pohlepni ljudi i otvoreni hrvatski i slovenački nacionalisti... izjavio je Radan Grujičić alijas Marko Janković u jesen 1993. godine.

Posle njegove smrti 1996. članovi porodice su u koferu sa arhivom Specijalne policije našli mnoga pisma koja govore o saradnji Radana Grujičića ne samo sa CIA-om već i sa ljudima iz britanske i sovjetske tajne službe. Očigledno je da je Marko Janković umeo dobro da trguje svojim kapitalom - dokumentacijom koju je sakupljao dok je bio agent IV. antikomunistickog odeljenja kao Radoslav Radan Grujičić.

NOVO VRBOVANJE

Dok su se emigranti posle rata rado zapošljavali kao agenti, špijuni i diverzanti kod američkih tajnoh službi, novoj generaciji to baš nije bilo privlačno.

Novi politički sukobi u Jugoslaviji, odnosno Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni, naterao je FBI još 1989. godine da u SAD posveti mnogo više pažnje zbivanjima u Ambasadi SFRJ u Vašingtonu i Misiji SFRJ pri OUN u Njujorku. Po posebnom naredjenju Ronalda Regana, a potom i Bila Klintona naloženo je intenzivno prisluškivanje jugoslovenskih diplomatskih i privrednih predstavništava i kontrola jugoslovenskih poštanskih pošiljki. Tako se dogodilo, na primer, da je jedan američki školarac, dvanaesetogodišnji Jan Gleson, uputio pismo Ambasadi SFRJ sa molbom da mu dostavi najsvežije informacije o našoj zemlji, kako bi napisao domaći zadatak. Pismo je, medjutim, završilo u arhivi FBI, odakle je otišlo javnom tuziocu, pa je maloletni Gleson iz Indijane osumnjičen za špijunazu u korist SFRJ. Kada se čitav slučaj našao na stranicama američke štampe kao primer policijske farse, Ambasada SFRJ je zvanično ovom učeniku poslala tražene podatke i nekoliko dinarskih novčanica za njegovu kolekciju stranog novca.

FBI je počeo od 1991. intenzivnije da pazi i na vidjenije srpske iseljenike i njihove političke lidere poreklom iz nekadašnje SFRJ. Naime, pretila je opasnost da, posle raspada SFRJ i rata u Hrvatskoj i Bosni i u Americi dodje do etničkih sukoba izmedju Hrvata, Muslimana, Srba i Slovenaca, kojih je po nekim procenama bilo više od dva miliona.

Medjutim FBI nije ništa učinio na pronalaženju terorista u Americi, koji su u više navrata slali preteća pisma srpskim iseljenicima da će izvršiti atentate na Radovana Karadžića i Slobodana Miloševića, kada budu posećivali SAD. Takva pisma poslata su poslednji put u oktobru mesecu 1995. pred najavljeni dolazak predsednika Srbije u Dejton, a i u Vašington. Većina od tih pisama bila je anonimna, ali su neka bila potpisana sa imenima ustaških organizacija, a neka sa imenima izmišljenih srpskih ilegalnih grupa "Crna ruka Amerike" i "Crni panteri Krajine".

Nekako u to vreme CIA je u SAD raspisala specijalni konkurs medju srpskim iseljenicima za angažovanje mladih Srba, za špijunske poslove u otadžbini Srbiji i Crnoj Gori. U tom oglasu, puštenom i na Internet i američku mrežu Onlajn, koji je potpisao Sivon Mets, stariji referent za osoblje CIA, pisalo je :

" Mi smo u proceu regrutovanja novih mladih operativaca za teritorije bivših jugoslovenskih republika Srbije i Crne Gore i ostalih regiona, koje još uvek naseljavaju Srbi. Vi treba da imate najmanje 18 godina, da tečno govorite i pišete srpsko-hrvatski, posebno srpski dijalekat i da budete zaista dobro upoznati sa običajima starosedelaca. Da bi ste se kvalifikovali neophodno je da prethodno živite u SAD. Ako budete odabrani primaćete stipendiju tokom rigorozne šestomesečne obuke u našim objektima u Meklinu i učestvovaćete u dodatnoj dvomesečnoj strogo kontrolisanoj vežbi na terenu. Oni koji sa uspehom završe obuku, treba da očekuju upućivanje u inostranstvo na više od dve godine. Za to nudimo izdašnu nadoknadu. Pošaljite svoju kratku biografiju i pregled primanja, uz strogu diskreciju, direktno na - P.O.Box 7491, Meklin, VA 22101 ".

Kako sam saznao od američkih Srba, mojih prijatelja, i pored toga što je srpskim mladićima ponudjena plata od 2. 500 dolara mesečno, niko se od naše dece iz SAD nije javio na ovaj oglas CIA za špijune u Srbiji i Crnoj Gori, piše na kraju nepotpisanog feljtona.

Epilog :

Kako stoji na početku ovoga feljtona ovaj materijal je stigao e- majlom iz SAD sa adrese ( Eagle –Orao) koja je potom ugašena, jer su se naši e-majlovi sa nekoliko pitanja vraćala.

Šta treba i da li uopšte treba nešto reći i prokomentarisati na kraju.

Činjenica je da su mnogi Srbi i Jugosloveni napustili zemlju posle završetka Drugog svetskog rata. Ne može se reći da su svi oni bili patriote i rodoljubi, pogotovo ne oni koji su se zapošljavali u američkim tajnim službama. Bez obzira na mnoge ljudske priče koje su utkane u istorijat srpske emigracije, koja je pomagala ili radila sa američkim, engleskim, kanadskim, nemačkim i drugim tajnim službama protiv Jugoslavije, jednostavno se može reći, da su ti ljudi decenijama potkopavali „Brozovu“, ali svakako i našu ili vašu Jugoslaviju i Srbiju. Ubacivanje sa stranim plaćenicima preko granice sa namerom da se vrše terorističke akcije, posle rata – ne samo da su bile sulude ideje, već i zločin. Ko je trebao biti žrtva – opet narod, jer se do Broza i ostalih moćnika svakako nije moglo prići, pa ni avionom. Konačno, i deo o tajnim agentima Kralja Petra II. koji su ubacivani u Srbiju i Jugoslaviju kao špijuni i teroristi. A neko predlaže da ga mom i tvom trošku vrate i sahrane u Srbiji ili da Trta sedne na neki presto ! Alo, o čemu pričamo ?

Dakle, nema sumnje, ova lepo upakovana priča, koja govori o visokim dostignućima i visokim činovima Srba u američkim tajnim službama, možda je naš „izdavački promašaj“, mada je naslov obećavao mnogo.

Ali jedno je istina, američke tajne službe ne mrze te, starije Srbe iz vremena posleratne politike emigracije, već one mladje o kojima se govori na kraju ovoga feljtona. Mrze one koji nose dresove Srbije, Zvezde i Partizana na teniskim i drugim takmičenjima po svetu, a posebno u Americi, mrze Srpski grb sa dvoglavim orlom, mrze nas i zbog prozaičnih stvari naprimer, što ih pobedimo usred Amerike u tenisu, na svetskom prvenstvu u plivanju, košarci - Mi Srbi, šest, sedam miliona, protiv 300 miliona – Velike Amerike !

Ipak ima mnogo ozbiljnijih razloga koje danas ova vlast ne sme ni da pomene, da se ne bi zamerili svojim američkim mentorima :

- Dok smo im za vreme Drugog svetskog rata bili „simpatični“ od 1943. godine kada su prestali da podržavaju Generala Mihajlovića i „prigrlili“ Tita, to smo prestali biti već 1945. kada su Amerikanci zabranili da menjamo granicu sa Italijom. Medjutim, ne samo da je jugoslovenska vojska ignorisala ovo upozorenje – zabranu Amerikanaca već je na njihovo zaprepašćenje „oduvala“ anglo – američku graničnu vojnu misiju sa granice u tenkovima ušla u Trst, bez namere da se odatle povlači. Natezanje je potrajalo nedelju dana i tek na ubedjivanje Staljina Tito je popustio, partizani su se povukli iz Trsta, ali ne dalje od Gorice, Rijeke i iz drugih gradova i mesta. Ovaj tenkovski proboj u Italiju 50 kilometara do Trsta, ravan je neverovatnom nemačkom tenkovskom proboju kroz Ardene, godinu dana ranije. Ne treba zaboraviti da je jugoslovenska armija tada brojala više od 800 hiljada boraca, sa gomilom zaplenjenih tenkova i oklopnih vozila , artiljerijom, mornaricom sa tridesetak brodova, pa čak i ratnim vazduhoplovstvom sa skromnih pedesetak borbenih aviona. Samo u reonu zapadne Hrvatske i Slovenije bilo je pola miliona vojnika, koliko anglo saveznici nisu imali do Minhena. Ovo poniženje da su partizani prošli iza ledja jedne američke i jedne britanske armije, i da su morali moliti Staljina za intervenciju, nikada nam nisu i neće zaboraviti.

- Otada se Jugoslavija počela gledati sa rešpektom i nepoverenjem i kada je nastao razlaz sa Staljinom, Amerikanci su pomislili da će sada Jugoslavija „spustiti nos“ bez svoga moćnog saveznika. Počele su provokacije, ali je svoju nadmoć Amerika pokazivala preletanjem svojih borbenih i transportnih aviona is Austrije preko jugoslovenske teritorije. I pored svih upozorenja amerikaci su nastavili sa ignorisdanjem a sve češće i Englezi. A onda šok , u rano jutro maja 1952 godine, dva američka vojna aviona oborena su iznad Slovenije gde su se srišuli, šest članova posade je poginulo, a deset zarobljeno. Amerika u šoku, jugoslovenska armija sa pola miliona vojnika u najvišem stepenu borbene gotovosti, tenkovi na granicama, avioni sada njih već par stotina na aerodromima. Dva miliona rezervista spremno za mobilizaciju . Amerika prvo demantuje da su to njeni avioni, konačno priznaje da su njeni i da su zalutali iznad Jugoslavije: „Greške se dogadjaju“, rekao je komandant američkih snaga u Napulju. Jugoslavija pred javnost iznosi podatke o nedozvoljenim dnevnim i noćnim preletima američkih i britanskih aviona u poslednjih godinu dana, reč je o nekoliko stotina, sa tačnim vremenom ulaska i izlaska u naš vazdušni prostor i desetinama upozorenja američkim i britanskim vlastima. Opet šok, odakle jugoslovenskoj armiji takvi radari i sredstva da tako precizno prati šta se dogadja na nebu ? Epilog bez komentara, bilo koje strane.

- Onda Jugoslavija postaje odjednom američki i engleski miljenik , dobija dve eskadrile najnovijih mlaznih aviona „spidfajera“ , mnogo druge vojne opreme, što smanjuje na žalost, velika istraživanja i domašaje u oblasti optičkih instrumenata za avione, radare i optičke artiljerijske uredjaje fabrike „Zrak“ u Zagrebu , kao i proizvodnju prvog jugoslovenskog mlaznog aviona u Pančevu. Onda slede „Trumanova jaja“ – američka humanitarna pomoć, pa krediti, dolari, itd.

Trebalo je da svim ovim Jugoslavija postane konačno ponovo „američki saveznik“ . Ali opet promašaj : Jugoslavija prikazuje svetu svoj tenk proizveden u domaćim fabrikama za koji niko nije sumnjao da se radja, snabdeva armiju sa jugoslovenskom puškom M-48 koja je proglašena za najbolju pušku 1954. godine, a danas se sa dometom od 1,9 km smatra najboljom i najpreciznijom puškom te vrste, i gle paradoksa, apsolutni hit je još danas medju lovcima u SAD. To nije sve, Jugoslavija predstavlja teške minobacače, mitraljez, kamione „TAM“ konačno i prvu seriju školskih aviona. Zašto Jugoslavija troši novac i vreme na proizvodnju sopstvenog naoružanja, kada sve može da dobije od Amerike, ljute se Ameri i Englezi. Odgovor je jednostavan, jer još kada je trebao da se par godina ranije izvrši prvi servis dobijenih aviona, počinju nevolje, namerne teškoće, pogrešni rezervni delovi, jasna opstrukcija da se borbena moć Jugoslavije oslabi i armija postane zavisna od američke volje i pomoći.

Neko je izvukao logičan zaključak , „uzdaj se use i u svoje kljuse“, kako kaže narodna poslovica. Ipak to nije najveći greh „jugovića“ prema „dobronamernoj“ Americi, koja videli smo iz gornjeg feljtona, jednom rukom daje pomoć , a drugom pomaže da politički i vojno što više naškodi Jugoslaviji uz pomoć emigranata Srba i emigranata ostalih naroda.

Svima je poznato da je krajem rata zarobljeno oko dve stotine hiljada Nemaca u uniformi od kojih su neki pušteni, a neki zloćinci streljani , a nekima se gubi trag. Otuda i neslaganja koliko je zaista Nemaca nastradalo tokom rata u Jugoslaviji. Tek kada su se oko 1955. godine počeli vraćati u Nemačku ratni zarobljenici iz Jugoslavije, isplivala je jedna od najčuvanijih jugoslovenskih tajni u vezi sa Drugim svetskim ratom ! Dvadesetak hiljada Nemaca nisu bili mrtvi ! Jugoslovenske vlasti su uradile isto ono što su odmah posle rata činili Amerikanci, Rusi, Englezi, Francuzi itd. Medju zarobljenim Nemcima izvršili su detaljna proveravanja i sve one koji su posedovali stručna znanja, a na koje se u slavlju uspešnih bitaka zaboravlja : tehničare koji održavaju borbena vozila, inženjere, stručnjake za avione, borbena sredstva, pešadijsko naoružanje, sve do minobacača, tenknova i kamiona, jednostavno smestili u zatvorene vojne objekte gde su nastavili da rade ono što su radili za vreme rata. Izbor nije bio velik ili deset godina prisilnog rada, sa pristojnim smeštajem, dobrom hranom i nevelikom platom ili ..... I tako se počela razvijati i napredovati jugoslovenska vojna industrija, koja je dovela do toga da je od šezdesetih do osamdesetih godina, jugoslovenska armija bila svrstavana medju pet najelitnijih i najspremijih armija na svetu. Na jugoslovenskom bojištu je ostalo stotinak hiljada komada vojnih vozila i orudja, a ličnom naoružanju broja se ne zna. I onda je kopirano sve, apsolutno sve ono što je bila okosnica svake armije. Razvijana su nova tehnička rešenja, pravljeni nacrti, mašine, alati. Za nagradu posle nekoliko godina kada su postignuti prvi rezultati dozvoljeno je svima da napišu jednobrazna kratka pisma da su živi i dobro svojim najbližima, koja su tajnim putevima prosledjena u Austriju, a potom na adrese rodbine u Austriji i Nemačkoj. Tek kada su zvanično otvorene prve fabrike vojne industrije po Jugoslaviji i kada su naši majstori i stručnjaci osposobljeni za samostalni rad, Sve Nemci osim malobrojnih koji su rešili da ostanu pušteni su da otputuju kući. To je bila i ostala tajna, ali je to bio još jedan šamar Amerikancima i Englezima, čije tajne službe nisu mogle ni predpostaviti da postoje i šta se dešava u fabrikama skrivenim u brdima, ispod zemlje i drugim tajnim mestima gde strani špijuni ni njihovi domaći pomagači nisu mogli ni primirisati.

Ali to nije cela tajna, uhvaćeni nemački špijuni, obaveštajci, oficira Gestapoa, Abvera, SS i drugi bili su zaposleni na drugom poslu, na istom onom koji su u Americi radili njihovi nemački drugovi za potrebe Amerikanaca. Iz njihovog rada Nastala je zbirka od 12. tomova ( u proseku sa po 1000 – 1300 strana) organizacije svih nemačkih obaveštajnih službi na teritoriji okupirane Jugoslavije, sa nazivom "Nemačka obaveštajna služba", koja je postala službena literatura Državnog sekretarijata za unutrašnje poslove – Uprave državne bezbednosti III. Odeljenja sa oznakom Državna tajna – i utisnutom numeracijom u tiražu od 500 komada. To je bio osnov za izradu doktrine svih naših obaveštajnih i kontra obaveštajnih službi za koje se i danas govori da su bile neuhvatljive i nepredvidljive, sa najelitnijim obaveštajcima, ali i surovim egzekutorima, koji su putovali širom sveta.

I kada su Amerikanci shvatli da sa Jugovićima zaista ne mogu izaći na kraj uobičajenim metodama, koje su primenjivali sa drugim državama i narodima, Jugosloveni – čitaj Srbi postali su najveći neprijatelji američkih tajnih službi, odmah posle KGB-a i SSSR-a.

NAJZAD SLOBODA
..............
Oni koji sada predlažu nacionalno pomirenje, treba da znaju da srpski narod nikad nije isticao podele na partizane i četnike, ali ne dozvoljava ni da ih neko izjednačava, jer u istoriji mora da bude mesta i za borce za slobodu i za izdajnike, a što se naroda tiče, on je uvek bio na pravoj strani i on se izmirio još 1945. godine. Primera za to ima bezbroj, a jedan to nedvosmisleno potvrđuje: posle rata, primani su u Partiju sinovi i kćeri četnika, jer se i tada smatralo da deca ne treba da snose nikakve posledice zbog zločina svojih roditelja.

Međutim, ako neko misli da mogu da se izmire zločinci i njihove žrtve, grdno se vara, jer to se nikad neće dogoditi.

Posle svega što se za vreme rata događalo u Srbiji, zdrav razum ne može da shvati i prihvati povampirenje četništva i njihovih simbola, jer bi to značilo povratak fašizma u Srbiju i nova krvoprolića

U cilju istinitog informisanja o zbivanjima u Srbiji za vreme drugog svetskog rata, pozivamo sve dobronamerne ljude, pisce, novinare i naučnike, učesnike rata, kao i one koji rat ne pamte, da dođu u Vranić i da se na licu mesta, na osnovu dokumenata, uvere ko su žrtve, a ko zločinci.

Svi dobronamerni koji dođu u Vranić, biće nam dragi gosti.

Да ли су тачне тврдње да се у периоду постојања великих грађевинских предузећа, попут краљевачког „Каблара”, градило квалитетније?

Тачно је. У време „Каблара”, „Рада”, „Комграпа” и других гиганата српско грађевинарство је било водеће не само у Европи него и у свету. „Енергопројект” је тада био међу неколико првих светских компанија, раме уз раме са „Бехтелом”, „Страбагом”... То је било златно доба нашег грађевинарства, које је старој Југославији доносило две милијарде долара девизног прилива. Поређења ради, тада је туризам са обалом од Порторожа до Улциња доносио 1,5 милијарди долара.

Тада се и квалитетније и сигурније градило. Фирме су саме финансирале изградњу станова за тржиште. Тога данас нажалост више нема, а нема више ни многих великих грађевинских фирми.

Partija Komunisti Srbije i dalje čvrsto stoji na stanovištu da je ujedinjenje svih komunističkih snaga u Srbiji imperativ vremena u kome živimo!

To se može i mora ostvariti na jasnim marksističko – lenjinističkim pozicijama, na aktuelnim političkim, ekonomskim i socijalnim zadacima vremena sadašnjeg, na realnoj i osmišljenoj klasnoj borbi, na čvrstoj antiimperijalističkoj orijentaciji, protiv ulaska u evropsku uniju čiji temelji su liberalni kapitalizam i naročito protiv ulaska u NATO pakt koji predstavlja udarnu pesnicu svtskog imperijalizma i vlasnika mega kapitala.

Mi verujemo da je neophodno u što skorije vreme obezbediti permanentnu koordinaciju komunističkih i radničkih partija na jugoslovenskom prostoru, što se može postići formiranjem Koordinacionog tela, koje bi bilo u permanentnom radu. Takođe se podrazumeva čvrsta saradnja na balkanskom, evropskom i svetskom nivou komunističkih i radničkih partija i pristupanja formiranju PETE KOMUNISTIČKE INTERNACIONALE.

Na kraju želimo istaći da svi nesporazumi pa i neki neprijatni incidenti u našim odnosima nebi smeli da nas spreče u ostvarivanju strateškog komunističkog cilja, a to je ujedinjenje svih komunista u Srbiji i na jugoslovenskim prostorima. Zato ističemo da je Radna grupa CK KS spremna za razgovore sa predstavnicima Komunističke partije u osnivanju.

U očekivanju vašeg poziva za razgovore, drugarski vas pozdravljamo!

Beograd, 14. O8. 2010. God. Predsednik Radne grupe za razgovore CK KS

Svetozar Markanović

INICIJATIVNOM ODBORU ZA OSNIVANJE KOMUNISTIČKE PARTIJE



Poštovani drugovi,



Nakon razbijanja SKJ na 14. Kongresu uticaj komunista na društvene tokove, na čitavom jugoslovenskom prostoru, je gotovo potpuno isčezao. Naravno, do takvog razvoja događaja došlo je na talasima antikomunizma kako na globalnom svetskom i naročito evropskom nivou tako i delovanjem unutrašnjih neprijatelja za koje smo mislili da smo ih porazili u NOB ali, nažalost i delovanjem „mangupa iz naših redova“ - što bi rekao drug Lenjin.

U januaru 1991. Godine na zalaganje jednog broja komunista iz svih republika SFRJ koji su shvatili da neće biti moguće zaustaviti kontrarevoluciju ako se pravi jugoslovenski opredeljeni komunisti ne ujedine i ako ne okupe sve patriotski jugoslovenski opredeljene snage u borbi protiv već tada započetog bratoubilačkog građanskog rata. U tom cilju formiran je Savez komunista pokret za Jugoslaviju (SK-PJ). Taj sjajni pokušaj komunista nije uspeo iz dva razloga: 1. Zato što su već tada separatističke i nacionalističke snage, kao nosioci kontrarevolucije, bile toliko ojačale da su već u gotovo svim našim republikama preuzele vlast; 2. Komunisti koji su želeli sprečiti razbijanje Jugoslavije, umesto da svim snagama pristupe opštoj mobilizaciji patriotskog jugoslovenski opredeljenog bloka, među njima su otpočeli nesporazumi podele i izdaje. Nesporazumi su bili uglavnom vezani za pitanje: Na koji način treba braniti Jugoslaviju? Rezultat nesporazuma bilo je stvaranje velikog broja patuljastih komunističkih i radničkih partija na prostorima Jugoslavije. Ova negativna pojava je naročito došla do izražaja u Srbiji gde je za proteklih dvadesetak godina stvoreno najviše takvih partija ( Jugoslovenski komunisti; Savez komunista Jugoslavije u Srbiji; Savez komunista Jugoslavije; Savez komunista Jugoslavije –Komunistička partija Srbije, Nova Komunistička partija Jugoslavije; Partija rada; Komunistička parija Jugoslavije; Nova komunistička partija Srbije; Komunistička partija Srbije – Veroljub Nedeljković, a da i ne govorimo o mnoštvu malih partija i grupa građana koje sebe nazivaju levim snagama ili modernom levicom a koje se u svom praktičnom političkom delovanju zalažu za „humani“ kapitalizam, za ulazak u evropsku uniju pa čak otvoreno ili prikriveno i za ulazak u NATO pakt. Sve te takozvane leve snage su manje ili više na antikomunističkim pozicijama. Zanimljivo je da je značajan broj takozvanih pseudolevičarskih partija (Korać, Čanak i sl.) uspeo da se preregistruje a ni jedna od komunističkih partija to nije uspela. Želimo podsetiti da je jedan broj KP koje su nastale iz SK-PJ (JK, SKJ u Srbiji, SKJ, SKJ-KPS i dve grupe mladih komunista iz Kruševca i Kragujevca) održao Kongres ujedinjenja 19. Aprila 2008. Godine i formirao ujedinjenu komunističku partiju pod nazivom: „Komunisti Srbije“. Nažalost, iako smo verovali da će Kongres ujedinjenja označiti početak kraja nesporazuma i podela među komunistima u Srbiji, do toga nije došlo zbog delovanja uticajnih pojedinaca u redovima partija koje su se ujedinile kao i onih koji nisu pristupili ujedinjenju.

Negde sredinom perioda preregistracije (u novembru 2009. Godine na inicijativu drugova Joške Broza i Nenada Kulića) dolazi do formiranja inicijativnog odbora za prikupljanje potpisa u cilju registovanja Komunističke partije. Na pomenuti sastanak nisu pozvani Komunisti Srbije, a koliko nam je poznato, i nijedna druga KP u Srbiji. Nakon održanog tog osnivačkog skupa u više navrata oglasio se Joška Broz preko štampanih i elektronski medija i obavestio javnost o namerama novosadskog skupa pri čemu je sve druge KP nazvao „ultra levim komunističkim sektama“ i dao još nekoliko izjava koje po našem mišljenju nisu bile politički korektne. Nakon toga Predsedništvo CK Komunista Srbije u proširenom sastavu održalo je sednicu na kojoj je analiziralo stanje u vezi prikupljanja potpisa za preregistraciju Partije i kojom priliko je napravljen osvrt na pomenuti politički događaj iz Novog Sada. Tada je Predsedništvo CK KS u vezi toga istaklo tri politička stava:

1. Pristupanje osnivanju još jedne (desete) komunističke partije u Srbiji bio je pogrešan politički potez za akciju preregistracije komunističkih partija u Srbiji u sredini tog procesa;

2. Čudno je da partija Komunisti Srbije koja je na Kongresu 19. Aprila 2008. Godine ideju ujedinjenja komunista podigla na nivo „svetog“ načela nije pozvana na novosadski skup;

3. Pored svega toga doneta je odluka da se, u cilju otklanjanja nesporazuma, ostvarivanja konstruktivne saradnje i otvaranja puta ka ujedinjenju između Komunista Srbije i komunista učesnika na novosadskom skupu održi zajednički sastanak u Titovoj spomen radionici u Smederevskoj Palanci. Ovaj predlog je prihvatio drug Joška Broz u telefonskom razgovoru. Nakon toga, na naše iznenađenje, drug Joška Broz je pustio u javnost preko interneta netačnu i čudnu informaciju da je CK KS doneo odluku da partija Komunisti Srbije pristupa Komunističkoj partiji Josipa Joške Broza i da će se Kongres ujedinjenja održati u Smederevskoj Palanci?! Nakon ove čudne informacije sastanak u Smederevskoj Palanci je izgubio svaki smisao.

Pošto nijedna od komunističkih partija u Srbiji nije uspela da se preregistruje, CK KS je, verujući da su sada rukovodstva svih KP u Srbiji konačno shvatila da bez ujedinjenja komunisti ne mogu jačati svoj društveni uticaj i osvojiti za početak makar poziciju korektivnog faktora u društvu, formirao radnu grupu za razgovore sa drugim KP a pre svega sa NKPJ i Komunističkom partijom u osnivanju. Razgovori sa NKPJ su obavljeni u dva navrata pri čemu su Komunisti Srbije ponudili nacrt platforme za ujedinjenje svih komunističkih partija na marksističko-lenjinističkim osnovama, na aktuelnim ekonomskim, socijalnim i političkim zadacima vremena sadašnjeg i čvrstoj jugoslovenskoj orijentaciji. Drugovi iz NKPJ su u predlogu svoje političke platforme težište i dalje zadržali na pitanjima vezanim za prošlost uz isticanje razlika između NKPJ i Komunista Srbije i ocenili da još nisu sazreli uslovi za ujedinjenje.

Kada je Predsednik radne grupe za razgovore sa drugim KP pozvao telefonom druga Jošku Broza u cilju zakazivanja razgovora o ujedinjenju Komunista Srbije i Komunističke partije u osnivanju, usledio je odgovor: „Nemamo mi sa vama šta da razgovaramo jer vi više ne postojite“?!

Međutim u to vreme partija Komunisti Srbije je i formalno pravno još uvek postojala jer smo rešenje o brisanju iz registra dobili tek 23. Aprila 2010. Godine, a koliko je nama poznato Komunistička partija u osnivanju još uvek nije registrovana.

Nakon svega gore rečenog najodgovorniji predstavnici Komunističke partije u osnivanju umesto da prihvate predlog za razgovore sa radnom grupom Komunista Srbije opredelili su se za „bajpasiranje“ legitimnih predstavnika Komunista Srbije tako što su pristupili pokušaju vrbovanja rukovodstava i pojedinaca po opštinskim organizacijama Komunista Srbije (Ruma, Subotica, Šabac itd.).

Predsedništvo CK Komunista Srbije je na sednici održanoj 14. Avgusta 2010. Godine opširno razmatralo stanje u društvu u svim oblastima života, a posebno u ekonomskoj, socijalnoj i političkoj sferi, o odnosima među komunističkim partijama u Srbiji kao i o stanju u pariji Komunisti Srbije. Jedna od najznačajnijih političkih ocena sa tog sastanka glasi:

Partija Komunisti Srbije i dalje čvrsto stoji na stanovištu da je ujedinjenje svih komunističkih snaga u Srbiji imperativ vremena u kome živimo!

To se može i mora ostvariti na jasnim marksističko – lenjinističkim pozicijama, na aktuelnim političkim, ekonomskim i socijalnim zadacima vremena sadašnjeg, na realnoj i osmišljenoj klasnoj borbi, na čvrstoj antiimperijalističkoj orijentaciji, protiv ulaska u evropsku uniju čiji temelji su liberalni kapitalizam i naročito protiv ulaska u NATO pakt koji predstavlja udarnu pesnicu svtskog imperijalizma i vlasnika mega kapitala.

Mi verujemo da je neophodno u što skorije vreme obezbediti permanentnu koordinaciju komunističkih i radničkih partija na jugoslovenskom prostoru, što se može postići formiranjem Koordinacionog tela, koje bi bilo u permanentnom radu. Takođe se podrazumeva čvrsta saradnja na balkanskom, evropskom i svetskom nivou komunističkih i radničkih partija i pristupanja formiranju PETE KOMUNISTIČKE INTERNACIONALE.

Na kraju želimo istaći da svi nesporazumi pa i neki neprijatni incidenti u našim odnosima nebi smeli da nas spreče u ostvarivanju strateškog komunističkog cilja, a to je ujedinjenje svih komunista u Srbiji i na jugoslovenskim prostorima. Zato ističemo da je Radna grupa CK KS spremna za razgovore sa predstavnicima Komunističke partije u osnivanju.

U očekivanju vašeg poziva za razgovore, drugarski vas pozdravljamo!

Beograd, 14. O8. 2010. God. Predsednik Radne grupe za razgovore CK KS

Necemo da se vredjamo. Objektivnost nije na odmet. Samo oni koji lazu i sebe i svoju decu mogu da pljuju na Titov socijalizam. Samo oni nesposobni i lenji nisu mogli da ostvare sebi i svojoj deci dostojanstven zivot i buducnost. Vidis CM moja mama je u Titovo vtrmr radila i obezbedila nam je veliki stan i vikendicu, zavrsila sam kvalitetan besplatan fakultet, obisla sam evropu7 na putnikov kredit sa veoma cenjenim JU pasosem , isla sam svake godine na more i svake zime na planinu, i sve to bilo je omoguceno porodicama svih zaposlenih. Vidis CM ovako je zivela Srbija, Jugoslavija onih koji rade. A oni koji nisu sebe obrazovali i koji nisu radili ispricali su svojim pokolenjima o "nepravednom komunizmu u kome su im sve uzeli u kome su bili progonjeni" i sva ostala sranja.

Sa pozivom na pisanje Noama Comskog, moze se reci da se *dostignucem*, smatra konacno *iskrcavanje saveznika na tle Jugoslavije*, konkretno u Srbiji. Saveznici, Amerikanci i Englezi su, krajem Drugog scetskog rata *nastupali u dva pravca*, jedan su vodili Englezi preko Grcke, a drugi su vodili Amerikanci preko Italije. Ocekivalo se da je u pitanju eliminisanje Nemacke vojske i konacno slamanje fasizma. Pomenuti pravcin neosporno su bili bremeniti borbom protiv Hitlerove vojske, *saradnjom* sa oslobodilackim pokretima Grcke i Italije. Finale ovih *oslobodilackih nastupanja*, karakterise i uspuna borba protiv *komunisticke opasnosti*..tako da su u Grckoj i Italiji, iza sebe ostavili po sto i vise hiljada ubijenih pripadnika pokreta otpora, patriota, partizana i komunista. Comski tvrdi, da su Amerikanci, sa sobom doveli Cikasku mafiju, kriminalce italijanskog porekla, koji su imali zadata da *humanitarno pomazu*, i da su iduci za linijom fronta, osvajali sve punktove za snabdevanje stanovnistva od zelene pijace pa na dalje. Italija i dan danas vodi bitku sa *hidrom* koju su montirali Americki politicari. Sa juoslavijom, je stvar bila drugacija, na najavu *saveznika* da ce da se iskrcaju, Partizanska komanda je odgovorila..* ako se to dogodi sateracemo vas u more*...
Raspadom Jugoslavije, koordiniranim kontaktima i radnjama, sa nekadasnjim gubitnicima i sadasnjim pacovskim kanalima odnegovanim kriminalcima, sa docnjom od 50. godina, *saveznici su ostvarili svoj san*. Sto se tice Srbije i 5. oktobra, novi saveznik , nekada protivnik Nemacka i Italija, ostvaruju svoje strateske ciljeve, ometene u periodu 1941-1945. godine. U tim Ciljevima, nalazi se odavno projekt Musolinija o velikoj Albaniji, kao i prolaz Nemacke preko Srbije na putu prema regiona nafte, tragovima Ervina Romela. Naravno, medju njima, ne ide sve glatko, isprecio se Bondstil..na tom putu, zajednickih interesa. Kontra revolucionari Srbije, nisu ostali gluvi ni na potrebe Habzburgovca i miklosa Hortija, pa revnosno rade na Vojvodini, i svodjenje Drzave Srbije na selo Karadjordja Petrovica, sa blagim prisustvom u Beogradu...uglavnom na zelenoj pijaci.

Nam je *objasnila* naravno pomocu *uvoznih materijala*, zivotni pu Ce Gevare, ukljucujuci i nezatamnjene snimke ubijenog Ce Gevare, iako to nalaze *pravilnik* da se deca ne poplase od takvih scena. Zakljucak je, da je Ce Gevara ostao * ikona 1960*, a da je njegovo delo prpopalo. Stvari, ipak stoje nekako *abarotnoe*..bar sto se tice *njihovog dela* u Venecueli, pa i mnogo, mnogo sire, ukljucujuci i *terorizam* u zemljama, koje bi po *njihovom delu* trebale da budu pocetne pozicije *projekta NABUKO*, sto sve manje ima sanse. Ceova deca, su izgleda osvojila i nuklearnu tehnologiju u *mirnodopske svrhe* sa kojom ce sve manje zavisiti od volje i *dela* sve jedno, velikog brata ili brace... cuvena INTERNACIONALA je samo pozajmljena od strane *sotone* ali nije utihnula...ona je samo presla iz jedne pozicije u drugu, bez lazne levice i kvazi , prozrenih socijalista u kapitalistickom krilu...Vidljivo je da je *impeijalizam velikog brata u problemima*...?

http://4.bp.blogspot.com/_35h7SzgrM7c/S2C3WVjM6OI/AAAAAAAAAE0/RRKdZVsubzQ/s320/-putin.jpg

Šokantno istraživanje Cesida: Srbi misle da državu vodi mafija

Poverenje u institucije sistema ponovo pada, građani bi najradije da se vrate u Titovo vreme socijalizma, Albanci najnepopularniji narod
b1
b1

Građani Srbije misle da se najbolje živelo u Titovo vreme, a imaju i najviše poverenja u njegove institucije, pokazalo je najnovije istraživanje CESID-a „Kako građani Srbije vide tranziciju od socijalizma u kapitalizam".

Najporazniji rezultat, ipak, prema rečima koordinatora istraživanja Srećka Mihailovića, jeste podatak da 23 odsto ispitanika misli da Srbijom vladaju kriminalci, dok samo 18 odsto njih ocenjuje da državom vladaju predsednik, Vlada i Skupština.

- Kada je reč o poverenju građana u institucije, poslednjih godina zabeležen je njegov pad, mada bi sada moglo da se kaže da smo na neki način zaustavili taj negativni trend smanjenja poverenja - dodao je Mihailović.

Čudi ih da nije još gore

Istraživanje je pokazalo da je u vreme režima Josipa Broza Tita 45 odsto građana imalo poverenja u društvene institucije, dok je taj broj bio samo 10 odsto kod Miloševića. Posle 5. oktobra građani imaju najviše poverenja u Đinđićeve institucije - njih 23 odsto, Tadićeve 19, a Koštuničine samo devet odsto.

Ekonomistu Miodraga Zeca ne iznenađuju ovakvi rezultati.

- Činjenica je da se u vreme Tita živelo bolje, narod je od svoje plate mogao normalno da živi, odlazi na godišnje odmore, nije kao danas strepeo za posao. S druge strane, kada običan građanin čuje za tajkune i ministre koji imaju svoje firme, prvo što pomisli je kriminal - kaže Zec.
b2
b2

Politički analitičar Cvjetin Milivojević veruje da „i više od 23 odsto građana misli da zemljom vladaju kriminalci".

- Ovo su realni pokazatelji. Dobro pamtim deo vladavine Tita. Tada smo mogli da putujemo, da od plata gradimo kuće, kupujemo stanove, da živimo ekonomski opuštenije. Za razliku od tog vremena, danas u državi živi 95 odsto siromašnih i pet odsto bogatih - priča Milivojević.

Neverovatna studija!

Član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije Zoran Stojiljković kaže da se iz ovog istraživanja prvenstveno vidi da su građani očekivali brže promene posle 5. oktobra.

- Ova studija je neverovatna! Ona predstavlja dubinu prekida veza između građana i političke elite, ali istovremeno i to da građani od te iste elite traže da ih izvuče iz korupcije i krize. Očekivano je da ogroman broj ispitanika kaže da se bolje živelo za vreme vladavine Broza, ali su zanimljivi rezultati posle 2000. godine koji se mogu formulisati kao „probuđene nade - iznevereno očekivanje" - objašnjava Stojiljković.

S. Vojinović

Pre ce biti da su od 2.000. godine, *privatizovani mediji i istrazivaci, analiticari*, preuzeli *narodnu mjisao*, tumacenje sta narod misli i slicno...da bi ga usdaljili od *Tite i partije*, kako bi prestali da pisu grafite..*bravar je bio bolji*...

Postavlja se logično pitanje šta je uzrok tog dominantnog osećaja kod Srba, da smo tako davno živeli toliko bolje.
hm, hmm...pa, da si ti najureni radnik ZMAJ Zemun, *uskliknuo bi s ljubavlju, *...imao sam lep osecaj dok smo izvozili 40.000 kombajna i primali platu..zaradjenu. Nista drugo nebi culi ni u Kragijevcu...*zasto ste toliko voleli ficu*..*sistematskom obradom podataka* dobili bi oko 2.000.000 istih ili slicnih odgovora..

*...1975.poceo sam da radim na zeleznici kao otpravnik vozova i sve do 2002.kada odlazim u ameriku da "bolje zivim".dok se tito vozio plavim vozom zeleznicar je mogao od svoje plate za godinu dana da kupi kravu,traktor,zida stalu,zida kucu,skoluje decu.napravljene su mnoge pruge,nabavljene dizel i elektro lokomotive.sve nam to verno i danas sluzi.a danas pa nemoze da se zavrsi zeleznicka stanica prokop.treba puno para za skupe automobile i avionske karte.stali ce nam ovo vreme ostaviti za uspomenu?...*

Документарни филм “Пакао Кошара” разоткрива једну од највећих заблуда и лажи о догађајима на Космету 1999. године да није било копнене агресије током интервенције НАТО. Наиме 9.априла 1999. године на подручју наше карауле Кошаре почела је изузетно жестока копнена агресија здружених снага терориста, албанске армије и НАТО из Албаније.
О крвавом боју на Кошарама јавност мало зна. За копнену агресију у Албанији су биле припремљене јаке снаге. За извођење операције на Космету организовано је 15000 терориста, од тога 2000 из земаља западне Европе. Тим снагама помоћ су пружале јединице војске и МУП-а Републике Албаније, које су груписане према нашој граници где је распоређено између 6000 и 8000 војника и полицајаца. Те јединице регуларне албанске армије, уз авио подршку НАТО авијације, садејствовале су шиптарским терористима приликом покушаја пробоја коридора из Албаније на Космет код карауле Кошаре и Горожуп. Истовремено НАТО је у Албанији стационирао преко 12000 војника, од чега 5000 америчких са 30 тенкова, 26 борбених и 26 транспортних хеликоптера.
Насупрот тим агресорским снагама била је 125. бригада Приштиншког корпуса коју је агресија НАТО затекла у јеку извођења борбених дејстава са шиптарским терористичким снагама на пет различитих праваца.

LENJIN PLJAČKA BANKU
(Po Nikoli Miloševiću)

Ko Ale Kapone, vičan revolveru,
Lenjin ispred Banke, na puškinskom skveru.

Obaška ideal, i Marks, i još dublje –
Za poslove revolucije trebaju i rublje.

Spreman na sve, na smrt i na borbu –
Lenjin zapoveda: Napunite torbu.

Bankari šta će, vide čovek-kobra
Lenjin briše s novcem kroz pustoš Oktobra!

U gluvu ponoć, ispod carskog mosta,
Staljin broji pare …Kaže: biće dosta.

http://www.pressonline.rs/upload/boxImageData/2011/0/25/129178/NOVAC-2.jpg

Milica Ivanović | 29. 01. 2011. - 00:02h | Komentara: 11

LESKOVAC - Članovi leskovačkog SUBNOR-a napisali su žalbu patrijarhu Irineju tvrdeći da je spomenik palim borcima NOR-a u manastiru Svete Trojice u ataru sela Jašunja oskrnavljen i da im mati Lidija, starešina manastira, ne dozvoljava da ga obnove i polažu vence. Patrijarh je odgovorio da nema uticaj na monahinju, a mati Lidija kaže da taj „bogohulni spomenik“ nije ni trebalo postavljati u božjem domu.

- Mati Lidija ima ignorantski odnos prema našoj organizaciji, a želimo da podsetimo da je upravo ona sa svojim obezbeđenjem 20. septembra 2009. godine zabranila delegacijama SUBNOR-a iz Leskovca i Vlasotinca da polože cveće na spomen-obeležje, koje je u jadnom stanju, srušeno i oskrnavljeno i služi za deponovanje starih stvari i đubreta koje se tu spaljuje - navodi se u pismu boraca patrijarhu.


U odgovoru patrijarha Irineja leskovačkim borcima navodi se da ponašanje mati Lidije nema njegovu podršku i da se ona slično ponaša i prema mnogim predstavnicima SPC.

Patrijarh posetio

obnovljeni manastir
Na drugi dan Trojica, patrijarh Irinej, koji je i episkop niški, posetio je manastir Sveta Trojica i bio je, kaže mati Lidija, oduševljen njegovim novim izgledom.
- Ništa mi nije rekao o negodovanju boraca, mada je ranije znao često da me izgrdi kada je dolazio kao episkop, a ja sam samo ćutala - priča mati Lidija.

- Ona ima neki svoj tipik koji malo ko razume. Njoj je skretana pažnja na mnoga njena ponašanja, no ona tera po svome. Sa naše strane imate odobrenje da činite ono što ste i ranije činili, naravno, uz puno poštovanje svetinje i prirode mesta, u šta ne sumnjamo - stoji u odgovoru patrijarha Irineja borcima.
Mati Lidiju, koja je isključivo novcem donatora uspela da obnovi crkvu u okviru manastirskog kompleksa, sazidanu pre više od pet vekova na temeljima vizantijske bazilike iz 6. veka, i sagradi novi manastirski konak, ne uzbuđuju teške reči boraca i starešine Srpske pravoslavne crkve.

- Da sam se ja pitala, taj spomenik nije trebalo tu da se nađe. To je bezumlje, bogohulni spomenik, a venci su satanizam. Ovo je svetinja, dom Majke Božije, a ne cirkus i zato ih molim da nas ostave na miru. S druge strane, ja se u patrijarhove poslove ne mešam. Primenjujemo isključivo osvećeni tipik iz Svete zemlje, tipik Svetog Save, koji je napisao kanon. Ko god hoće pobožno da se vlada u manastiru, neka izvoli u svako doba - odgovara mati Lidija.

Mati Lidija

Ovaj manastir, koji vernici zovu i ženski manastir, nalazi se nedaleko od muškog manastira Sveti Jovan i to su jedina dva manastira u Jablaničkom okrugu. Mati Lidija je u ženski manastir došla 1993. godine i zatekla, kaže, veliku ruinu.

- Seljani nisu hteli da mi daju ni koricu hleba, sekli su manastirsku šumu, zatvarali mi vodu i krčmili njegovu imovinu. Taj Hranislav Rakić je onda bio direktor Narodnog muzeja i ništa nije hteo da učini za manastir. Napredovanje manastira je svima bolo oči, pa, izgleda, i leskovačkom sveštenstvu koje zabranilo krštavanje u ovoj svetinji - priča mati Lidija.
Hranislav Rakić

Za vreme i posle Drugog svetskog rata, u manastiru je bilo tridesetak ruskih monahinja. Mati Lidija je zatekla samo jednu od njih.
- Pričala je da su partizani imali ovde štab i da su ih proganjali. Oduzeli su im svu hranu, a jednom su ih izveli u šumu i hteli da ih streljaju. Samo ih je Bog spasao - priseća se monahinja, dok Rakić demantuje te optužbe.

- To su neistine. Monahinje smo poštovali i posle rata im uveli struju i obnovili manastir, a mati Lidija nije nadležna da ocenjuje da li je spomenik trebalo tu da se postavi - ogorčen je Rakić.

Sam sporan spomenik, podignut početkom sedamdesetih godina, nije oskrnavljen i oko njega nema deponije smeća, ali ima ostataka nestale betonske ograde. U manastiru kažu da ne znaju kada je i ko je polomio tu ogradu, čiji se obrisi samo naziru.

SPS na ivici provalije
U proces definitivnog zaokruživanja „proevropske“ vlasti u Srbiji , nakon NATO-a, EU, ambasada zapadnih sila, uključila se i Socijalistička internacionala (SI). Interes koji SI ima u pogledu naše države, po rečima samog njenog predsednika, jeste da se ovde obrazuje vlast koja „veruje u evropske integracije“. Pošto, po svojoj prilici, takva vlast ne može biti formirana bez SPS-a, nedavno je od strane SI potekla inicijativa za prijem SPS-a u njeno članstvo. Međutim, da bi se uopšte govorilo o „izgledima“ da SPS postane deo SI, SPS mora prethodno izvršiti „određene reforme“.

Predsednik SI nije konkretnije navodio o kakvim je „reformama“ reč, ali vrlo lako možemo da pretpostavimo. „Reformisani“ SPS je onaj koji se potpuno prilagođava dominantnom toku, ne remeteći idilu „evropskih integracija“. On treba sasvim da liči na zapadne socijaldemokratske partije koje su članice organizacije čija politička praksa sasvim odudara od njenog imena. Jer, niti je internacionalistička, a još manje socijalistička. Internacionalizam podrazumeva poštovanje drugih nacija i istinsku saradnju među njima. A upravo to je negirano u dosadašnjoj praksi „evropskih integracija“ u kojoj članice SI imaju značajnu ulogu. Prema manjim državama i narodima, što je naročito vidljivo u našem slučaju, ove integracije se sprovode sa otvoreno imperijalističkih pozicija. Članice SI, posredstvom država čije vlade predvode, predstavljaju deo transnacionalnih struktura koje brutalno gaze nacionalnu slobodu onih koji pružaju otpor njihovoj dominaciji. Ne sme se zaboraviti da su upravo vlade socijaldemokratskih partija predvodile agresiju NATO-a na Jugoslaviju. S druge strane, ove integracije nemaju nikakve veze sa socijalizmom; one su deo dominantnog procesa globalizacije kapitalizma. Sa proširenjem EU, krupni kapital osvaja nova tržišta i dolazi do jeftinije radne snage. Iza floskula o evropskom miru i prosperitetu krije se surova stvarnost eksploatacije namenjena onima na „periferiji“ evropskog prostora. Ulaskom naše države u EU, definitivno će se završiti već odmakao proces socijalnog raslojavanja. Siromašni će postati još siromašniji, ovog puta sa još manjom perspektivom da promene svoj očajnički položaj. Naročito kada uz sebe nemaju ozbiljnu političku snagu koja će se boriti za njihove interese. „Reformisani“ SPS, koji sasvim odustaje od otpora transnacionalnim kapitalističkim strukturama, i čak pomaže njihovoj vladavini, sasvim sigurno nije ta snaga. O tome treba da razmišlja njegovo rukovodstvo u trenutku kada „evropske integracije“ postavlja na najviše mesto svojih političkih prioriteta.

Nažalost, SPS već više godina zaista sprovodi ovakve reforme. On je preuzeo gotovo sva opšta mesta nove vladajuće ideologije, dovodeći sebe u potpuno defanzivnu poziciju. Za njega kao da više nema nikakvih principijelnih sporova u pogledu privatizacije, „saradnje sa Haškim tribunalom“, ili evropskih integracija. Oštrica njegovog opozicionog delovanja je vremenom sve više slabila, da bi na kraju ostala samo isprazna retorika koja svedoči o nedostatku političke imaginacije. Kontinuirano gubljenje identiteta, kao posledica raznih oportunih političkih koalicija i ad hoc poteza kojima nedostaje svako strateško osmišljavanje, dovelo je do njegovog odumiranja na političkoj sceni. U životu se održavao samo zahvaljujući savezima, skrpljenim zarad političkog preživljavanja određenih stranaka, bez ikakve ozbiljnije inicijative koja bi trebalo da karakteriše jednu levičarsku opozicionu partiju u uslovima divljačke restauracije kapitalizma. Zato se ovo reformističko (s)kretanje za SPS ispostavlja jedino kao stranputica.

Danas se on nalazi na kraju te stranputice, imajući pred sobom provaliju. Težina njegovog položaja samo prividno je olakšana pukim slučajem da od njega zavisi formiranje vlade, i biće najgore ako njegovo rukovodstvo u tome vidi neku veliku političku šansu. Radi se o kriznim trenucima njegove borbe za život, a ne o mogućnosti da vodi neku ozbiljnu, autentičnu politiku, naročito levu. O tome se može govoriti tek ako preživi, i ako preduzme značajne korake u izoštravanju svog levičarskog identiteta, koji je mnogo više od pukih floskula o „socijalnoj pravdi“. A sve to je u ovom trenutku stvar daleke budućnosti. Sada ga moćne snage guraju u provaliju, nalazeći u njegovom (samo)uništenju šansu za svoju potpunu dominaciju u našem društvu. I perfidno podmećući taj sunovrat kao ništa drugo do njegovo spasenje, čak ubrzano snaženje. Stiče se utisak da rukovodstvo SPS-a nije dovoljno svesno ove zavodljive manipulacije.
Mario Kalik,

1947.
U SAD je usvojen Taft-Hartlijev zakon, kojim je
ograničeno pravo radnika da organizuju štrajkove i primoran
sindikat da isključi prokomunističke rukovodioce. Šefu države
je dato pravo da na 80 dana suspenduje svaku štrajkačku akciju
koju oceni opasnom za nacionalnu bezbednost.

JEDAN OD ČETVORICE OČAJNIH ČAČANA ZA PRESS
Zapaliću se ako mi prodaju stan zbog duga za grejanje!

Ljubodrag Tadić (60) jedan je od četvorice Čačana koji će uskoro ostati bez stanova zbog duga za grejanje. Njih je tužilo JKP za grejanje „Čačak" jer više godina nisu plaćali račune
s
Očajni Ljubodrag Tadić
STRADA SAMO MOJA PORODICA... Očajni Ljubodrag Tadić

Tadić za Press kaže da njemu još nije stiglo nikakvo rešenje od suda, niti ga je neko nekada zvao da pita da li ima da plati račune za grejanje za stan u ulici Radiše Poštića. On živi sa nezaposlenim sinom, dva unuka i snahom i tvrdi da njemu država za neisplaćene zarade duguje mnogo više po sudskoj presudi od pre tri godine i da će, ako on naplati ta svoja potraživanja, platiti i dug za grejanje.

Nekad nema ni za hleb

- U stanu imamo grejanje, nije nam isključeno... A nisam plaćao račune od 1999. godine, kada sam ostao bez posla u preduzeću „Šumadija magnohrom". Nakon što sam tužio firmu, vraćen sam 2005. godine na posao, a sud je 2008. godine doneo izvršnu presudu za neisplaćene zarade u tom periodu. „Magnohrom" je u međuvremenu prodat i ja od tada ni dinara nisam naplatio, a ostali su mi dužni i 18 plata po vraćanju na posao... I sada u tom lancu treba da strada samo moja porodica. Već godinama živimo od snahine plate od oko 20.000 dinara, ja sam tek odnedavno u penziji. Ponekad nemamo ni hleb da kupimo. Ukoliko prodaju moj stan, poliću se benzinom i zapaliti na gradskom trgu - rekao nam je Tadić, koji ne zna ni koliko uopšte duguje za grejanje.

Prodaja stanova sprovodi se po rešenjima Osnovnog suda u Čačku, donetim krajem januara. U JKP za grejanje kažu da su ovim Čačanima slane mnogobrojne opomene, da svi imaju od sedam do deset izvršnih presuda. Direktor Petar Domanović navodi da je sudu podneto još osam predloga za prodaju stanova korisnika sa najvećim dugom, koji pojedinačno u proseku iznose oko pola miliona dinara.
a
400 korisnika od ukupno 8.000 u Čačku napravilo dug za grejanje od
103 miliona dinara
103 Čačanina ukupno duguju oko 42 miliona dinara
16.000 opomena pošalje JKP za grejanje „Čačak" svake godine

- Ovi dužnici daju negativan primer, pa nam sve češće dolaze redovne platiše i bune se. Nijedan od tih 12 Čačana, za koliko smo sudu podneli predloge za prodaju stanova, nije nikada pokazao ni najmanju volju da se problem reši. A prema našim saznanjima, to su ljudi boljeg ili istog materijalnog stanja kao i drugi koji redovno plaćaju račune. Pokušali smo naplatu preko plata, penzija, drugih primanja, plenidbe pokretne imovine, ali ništa nije dalo rezultat. Većina tih velikih dužnika zvanično je nezaposlena, neki imaju firme, ali se one vode na sina, snahu, voze i skupe automobile, koji se opet vode na nekog drugog - objašnjava Domanović.

Sad sve zavisi od suda

Direktor Domanović dodaje da su u JKP još uvek spremni na dogovor sa ovim neplatišama, ali da im se do sada niko nije obratio.

- Kada će stanovi biti ponuđeni na prodaju, to zavisi od suda - zaključuje direktor.

Re: Komunistička partija Joške Broza

Postby Proleter » Pet Feb 25, 2011 5:41 am
Uprkos skeptizizmu pojedinaca. KP Joske Broza je ipak sakupila preko 10.000 overenih izjava osnivaca i svu potrebnu dokumentaciju za registrovanje su predali 6. decembra 2010. godine. 20. januar 2011. doneto je i resenje o registraciji KP, koje im je 7. februara dostavljeno. KP je upisana u novi registar politickih stranaka pod rednim brojem 76.
Da li Komunisti Srbije uopste rade na prikupljanju izjava za ponovno registrovanje partije?

Korisnikov avatar
Proleter

Par cinjenica o zivotu u Libiji pod Gadafijem:

beskamatni krediti
u toku studija prima se prosecna plata za to zanimanje
ako ne nadjes posao nakon zavrsenog fakulteta, drzava placa kao da radis u struci
po stupanju u bracnu zajednicu,drzava poklanja stan ili kucu
...kupovina vozila po fabrickoj ceni
nikome ne duguju ni centa
besplatno zdravstvo i obrazovanje
25% ljudi visoko obrazovano
40 hlebova kosta 0.15$