Novi Beograd naziv ulice...?

Upravo tece postupak da se na Novom Beogradu, Bezanijska kosa, skine naziv ulici Dr Ivan Ribar, i umesto tog naziva stavi ime junaka naseg doba Srdjana Gavrilovica. Nista nije sporno da Srdjan gavrilovic zasluzeno dobije svoju ulicu, sporno je to, sto bi bilo prikladnije, argumentovano prikladnije, da se ukine naziv ulici „Avalski korpus“ i preimenuje u ulica Srdjana Gavrilovic.
……………………………………………………………………………………………………………………………………………………......................................................
Dana 21. januara 1993. godine, grupa pripadnika Vojske Republike Srpske je legitimisala osobe na trebinjskoj pijaci. Nakon što su ustanovili da je jedna od legitimisanih osoba Alen Glavović, Bošnjak, počeli su ga maltretirati i tući. Tada je Srđan priskočio u pomoć Alenu, „čija jedina krivica je bila sadržana u njegovom imenu“. Tada su četvorica vojnika naočigled prolaznika i policajaca, umesto Alena, kundacima pušaka krvnički pretukli Srđana. Sve se dešavalo blizu pijace i policijske stanice u Trebinju. Od zadobijenih batina Srđan je pao u komu, i preminuo je 27. januara 1993. godine. Srđan Aleksić je imao 26 godina kada je ubijen. Srđanov otac je u čitulji napisao: „Umro je vršeći svoju ljudsku dužnost.“
Jedan od napadača na Srđana je poginuo tokom rata, dok su ostali osuđeni na 28 meseci zatvora. Alen Glavović danas živi u Švedskoj, oženjen je i ima dvoje dece. Svake godine posećuje Trebinje, Srđanov grob i njegovog oca.

Ekskluzivna ispovest - Dragoslav Bokan: Služba i ja
U danima kada svedočenje Dragana Paravinje o ubistvu Dade Vujasinović ponovo aktuelizuje priču o zločinima Udbe, Dragoslav Bokan, komandant „Belih orlova", prvi put otvoreno piše o tome kako nas je Služba sve držala u šaci i kako je od njegovog života napravila pakao
Moj život ima dva sasvim različita dela. U prvom sam delu živeo nešto što je ličilo na svaki normalan život, a onda je došao rat i počelo je drugo poluvreme moje sudbine. I što je najneobičnije, prave opasnosti nisu bile na onoj neprijateljskoj, očekivanoj strani.
Lice zla se preda mnom pokazalo u svom užasnom obliku baš ovde - u mom Beogradu, tamo gde ga nikako nisam očekivao. Imao sam ekskluzivnu priliku da na svojoj koži osetim kako je krhka naša sloboda i koliko smo u stvari svi nemoćni pred onim što bi trebalo da bude „država".
A kada vas niko drugi nego država (ili „država", svejedno) stavi na optuženičku klupu, kada neočekivano odbijete predloge i ucene njenih službenika i egzekutora, kada vas državni mediji zatim stave na svoj projektovani „stub srama", kada odjednom svi u vašoj okolini počnu da vam sude zbog stvari o kojima ništa ne znaju (osim onog što su pročitali u novinama ili gledali na televiziji) i kada definitivno postanete „kontroverzna ličnost" sa nekakvom svima sumnjivom biografijom i vešto isprojektovanim aferama i „grehovima", kada beogradski novinari postanu krvožedniji i neuporedivo gori prema vama od čuvenih haških istražitelja, e onda shvatite koliko ste u stvari nemoćni.
I nije najstrašnije to kada vas prebijaju preko pancirnog prsluka (da ne ostanu tragovi) ili vas drže cele noći golog vezanog za radijator i usput vašu ženu nazivaju kurvom, a vas degenerikom i idiotom koga „treba po kratkom postupku", nije najgore ni to kada vas drže bez mogućnosti ma kakve odbrane u već unapred presuđenom procesu ili kada mesecima trunete u pritvoru a da vam ne daju ni da se zagrlite sa svojom dvogodišnjom kćerkom koja vam je došla u posetu.
Najstrašnije je apsolutno osećanje NEMOĆI pred tom razornom silom pred kojom nema odbrane. Pred istim onim anonimnim službenicima nečije pogrešne procene ili samovolje, koji su me bezbroj puta pre mog kafkijanskog procesa praktično otimali u sred dana (neko bi samo iskočio iz kola, pokazao svoju legitimaciju i odveo me na „informativni razgovor", naravno bez svedoka). Pred dobro organizovanom hordom mračnih likova iz Službe, sa državnom dozvolom da ti urade šta god im padne na pamet, koji od svakog mogu da naprave „zločinca" i „sumnjivo lice" i da vam tako u trenutku unište šansu za normalan život.
I što je najgore, ti isti mračni likovi sa 'čudotvornom' legitimacijom i pištoljem ispod jakne u potpunosti su krivi za naš veliki državni i istorijski poraz.
Njihova arogantna nesposobnost i poslovična bahatost upropastili su sve što je rađeno u ime Srbije i „za Srbiju". Oni su držali u svojim šakama čitav naš javni život devedesetih: od privrede i sudstva, kroz medije i stvaranje većine „opozicionih" stranaka, pa sve do univerziteta i na brzinu sklepanih vlada SAO Krajine.
Bez obzira na sve izgovorene patriotske tirade i zaklinjanja, rezultat delovanja ove ekipe je nula. Naravno, ako pritom ne računamo sve splavove, stanove, kuće, jahte, kola i tendere koje su na vreme osvojili, zauzeli i oslobodili.
Umesto njih i zbog njih - izgubila je Srbija. I svi mi zajedno sa njom.
Arhitekta
Kao i uvek, sve što nam na prvi pogled izgleda veoma komplikovano i skoro neobjašnjivo, na kraju se ipak pokaže kao nešto podjednako banalno i prosto, logično i očekivano. I svi mi koji mislimo da znamo ponešto o tome „šta se zaista dešavalo" u Jugoslaviji devedesetih, često - zbog vrtloga najrazličitijih događanja - gubimo iz vida osnovnu postavku stvari čitave te epohe.
A ona je nepobitno bila ovakva: na nebu Bog, a na zemlji On: ledeni i svemoćni gospodar svih naših sudbina.
Da, jedan čovek je svih tih godina imao gotovo neograničena ovlašćenja i sve potrebne ingerencije da, samostalno i samovoljno, kreira čitav jedan virtuelni svet koji danas poznajemo pod (sasvim pogrešnim) nazivom: „Miloševićeva Srbija". Mnogo više od Slobodana Miloševića i Mirjane Marković, od svih naših generala i ministara, direktora i tajkuna, Srbijom je, u stvari, svih „onih godina" vladao samo jedan jedini čovek, okrutan i nemilosrdan, ambiciozan i nezajažljivo gladan apsolutne moći.
Njega nisu zanimale žene ni skupi automobili, novac ni sva ona primitivna hedonistička uživanja za kojima su drugi onako bedno i vidljivo čeznuli. Ne, on je živeo samo za to da postane potpuni i neograničeni vlasnik naše (ne) slobode, sadistički upravljač naših života i istinski poznavalac naših najskrivenijih tajni i slabosti.
I u te svrhe je ovaj svemoćni suveren po svojoj volji i bez ikakve kontrole formirao ceo jedan njemu podređeni svet, čitav paradržavni aparat koji je danonoćno istinu pretvarao u laž, poniznost u najveću vrlinu, a otpor njegovoj vlasti u navodnu izdaju „nacionalnih interesa". On je oblikovao srpsko i jugoslovensko javno mnenje, sa svojim đavolskim šegrtima vešto i uverljivo fabrikovao je naše želje i potrebe, naša očekivanja, oduševljenja i gnev. Ovaj lokalni veliki inkvizitor je uspeo da takozvanu Službu državne bezbednosti pretvori u antidržavnu i antisrpsku, samo njegovu i isključivo režimsku tajnu policiju. U njegovo vreme organizovana je čitava serija javnosti poznatih i nepoznatih ubistava i atentata (koji, naravno, nikada neće biti razrešeni); u njegovom nevidljivom aranžmanu je stvarana sva ona užasna i primitivna, kratkovrata i niskočelna „elita" ovdašnje nove realnosti; u njegovoj jezivoj „kući strave" je uništavana svaka iskrena i kreativna vizija o nekoj drugačijoj, boljoj i plemenitijoj, zaista slobodnoj i stvarno ponosnoj Srbiji.
Tada su u našoj zemlji organizovani privatni zatvori za neposlušne (o čemu se do skoro nije smelo govoriti). U to vreme su čitave bande najobičnijih uličnih kriminalaca dobijale policijske značke i službene legitimacije (sve uz obavezni pejdžer, dozvolu za nošenje pištolja i veliki crni džip). U ovoj eri je sve ono normalno i iskreno pretvarano u nenormalno i lažno.
I dok su neki opozicionari imali blagonaklon stav režima i sve televizijsko vreme ovog sveta na raspolaganju, drugi (samo naizgled slični njima) bili su praćeni, prisluškivani, ucenjivani, privođeni i mučeni. Formirane su čitave medijske specijalne jedinice spremne da bespogovorno napišu i objave ono što im je prethodno pripremljeno i servirano „odozgo", u svemoćnim kuloarima i kuhinjama tajne policije. I dok su nečije biografije prekrajane, uglancavane i šminkane, neke druge su bile odgovarajuće punjene iskonstruisanim optužbama i aferama, pravim i lažnim grehovima (podrazumeva se, sve to pred očima „oduševljene i fascinirane" ili „užasnute i razočarane" javnosti, po potrebi Službe).
Ipak, bili su srećni oni kojima su cepane samo njihove biografije, a ne i njihovi mali, realni (i, pokazalo se, bespomoćni) životi. Gotovo da nije bilo policijske stanice bez okrvavljene bejzbol palice, celofanskih kesa za gušenje, specijalnih džakčića od peska za udaranje bez vidljivih tragova i pancirnih prsluka za nekažnjeno prebijanje osumnjičenih. Sve to bez neželjenih svedoka i prisustva advokata u ona 72 sata dozvoljenog mučenja privedenih neposlušnika.
A osumnjičena je bila čitava Srbija, svi mi koji, eto, nismo pristajali da budemo obični pijuni na šahovskoj tabli ko-zna-čijih interesa, priručno prerušenih u tajne operacije pomenute Službe.
Tadašnja Jugoslavija je, dakle, imala svog „Boga na zemlji" - i to u doslovnom smislu. Ovaj svemoćni gospodar iz senke je, uz dopuštenje svog formalnog šefa (koji će se kasnije duboko pokajati zbog toga), radio šta je i kako hteo, sa svima nama.
Realni otpor je bio gotovo nemoguć, a posledice ovakve Srbije će nas još dugo pratiti. Jer, šta nam vredi što smo toliko puta možda zaista bili „u pravu", šta nam vredi sve ono što smo uložili u odbranu svoje zemlje i države - kada je sve, očas posla, a u režiji svemoćnog Arhitekte, odmah pretvarano u svoju suprotnost. Ovakva travestirana i degradirana istina naše borbe vremenom je postala ona nakazna „srpska realnost", pravljena u laboratorijama ovdašnjeg DB-a, tačno po meri potreba naših neprijatelja. Svaka naša pobeda, svaka herojska akcija, urlik tuge i iskreni jauk pred narodnom nesrećom odmah i neumitno pretvaran je u bezvezni komadić banalnog i neuverljivog propagandnog mozaika.
U nekom trenutku je naš dedinjski doktor Frankenštajn konačno shvatio kakvog je monstruma stvorio i u šta se već pretvorila zemlja kojoj je još samo formalno bio na čelu, ali je tada već sve bilo kasno. Ne šteta, već prava nacionalna i državna katastrofa bila je krajnji rezultat ovog izneverenog poverenja jednog komično nesposobnog diktatora u svog najvažnijeg službenika, do srži ogrezlog u larpurlartizmu neograničene i nekontrolisane moći.
Naravno, ukoliko nisu tačne glasine po kojima on i nije baš radio samo za svoj groš (dolar). I one, još mračnije, koje kažu kako je pomenuti Arhitekta blagovremeno formirao i odgovarajući podmladak svih iole značajnijih srpskih partija, da bi tako živeo još dugo posle svog pada i svoje političke smrti.
Svašta ljudi pričaju.
Pozovi DB radi ubistva
Veljko Miladinović - Milan Dudvarski  
Angažovanje kriminalaca od strane službi državne bezbednosti  - ma kako se ona zvala - neslavna je srpska „tradicija" još od početka sedamdesetih godina, a većina nerešenih ubistava, među kojima je bez sumnje i ono Dade Vujasinović, imala je pečat značke i potpis ljudi koji su iz senke vladali Jugoslavijom i Srbijom.

Više volim da je čovek prema meni vuk nego udbaš, govorio je Dragiša Kašiković, jedan od najznačajnijih ljudi srpske emigracije u Americi posle Drugog svetskog rata. Parafrazirajući misao Tomasa Hobsa, koja je odslikala stvarnost koja pratila stvaranje civilizacije u kojoj danas živimo, Kašiković je odslikao stvarnost u kojoj se formirala jugoslovenska komunistička država i njeni recidivi koje smo (pre)živeli. Doduše, ne baš svi...
Izbezumljen lik Dragana Paravinje, trenutno najpoznatijeg balkanskog silovatelja, koji zauzima centralne pozicije u medijima širom bivše Jugoslavije, i postepena otkrića o njegovoj umešanosti sa nerešenim ubistvima sa vrelog političkog asfalta devedesetih godina u Srbiji, kao što je slučaj novinarke Dade Vujasinović - za koje niko više ne sumnja da su učinjena po rukopisu tadašnjih službi bezbednosti - ponovo otvara pitanje mehanizama kojima su „mračne sile" službi, koristeći se jednako mračnim silama podzemlja, decenijama kontrolisale državu i život Srba van države. Te sile su svakodnevno zagorčavale život političkim emigrantima u vreme dok je gorelo Titovih šest buktinja, kao i svim političkim neistomišljenicima u vreme Miloševićeve dve buktinje, ali i uspostavile sistem u kom su plivali likovi kao što je Dragan Paravinja.
Kada su se hrvatski mediji bavili slučajem ubistva Antonije Bilić, za šta se tereti Dragan Paravinja, u nekoliko rečenica otvorio se krug koji je Paravinju uvezao sa ličnostima „mraka i zločina" koje su obeležile period raspada bivše SFRJ.
- Postoji mogućnost da je Paravinja čak i lagao kada je rekao da je ubio Antoniju samo zato da bi bio izručen Hrvatskoj a ne Srbiji, zemlji u koju se boji da se vrati. Srpski istražitelji uvereni su da bi njegova povezanost s ubistvom novinarke Dade Vujasinović mogla otvoriti rešavanje čitavog niza drugih slučajeva ubistava na području Srbije. No, slučaj „Vujasinović" otvara i mnoga druga pitanja. Nedavno uhapšeni ratni zločinac Ratko Mladić vodio je dnevnik u kojem je napisao da su Dadu Vujasinović ubili Mićo Stanišić, Dušan Malović i Goran Vuković Majmun. Majmun je do vlastite smrti bio vođa „voždovačkog klana", a Paravinja se na još jedan način veže uz srpske mafijaše. Reč je o Zemuncu Sretku Kaliniću Zveri, koji je poreklom iz Bilišana Donjih, otkuda su i Paravinje - pisale su hrvatske novine. I tako Paravinju, naizgled „običnog" poremećenog zločinca, ubacile u vrtlog zločina zapečaćen zloglasnim pečatom „DB".
Klupko se dalje razmotava: Zemunac Zver Kalinić je član klana koji je recidiv bezbednosnih službi devedesetih; Goran Vuković Majmun, koji u svojoj biografiji drži ubistvo kralja asfalta Ljubomira Magaša - Ljube Zemunca, koji je za Službu odrađivao prljave poslove u inostranstvu. Zapravo, sve aktere - osim što su se našli u istoj priči sa Paravinjom (pa imao on zaista veze sa Dadinim ubistvom ili ne) - vezuje to što su bili instrument tih bezbednosnih sila mraka.
Devedesete godine, koje su od vrelog beogradskog asfalta napravile krvavi asfalt, afirmisale su urbane legende o herojima asfalta osamdesetih i proizvele nove legende o novim herojima. Vreme je pokazalo da su gotovo sve mafijaške legende bile u tom začaranom sistemu DB-a, za čiji račun su odrađivale poslove, što nije uticalo na njihovu slavu čvrstih momaka i heroja bezakonja.
- Sama priča sa Paravinjom i njegovim saznanjima je kao gumena koska bačena u ralje javnosti. On meni lično deluje kao lažov. Pričao je o Ovčari, pa se ispostavilo da nije bio ni blizu. Naravno, on se vadi kako zna i ume, budući da je optužen za mnoga dela u nekoliko zemalja. Pitanje je šta će sve tu da ispliva do kraja. Ali, angažovanje kriminalaca od strane DB-a za mutne državne poslove poznato je još od početka sedamdesetih godina - kaže za Pressmagazin novinar „Vremena" Miloš Vasić.
Da je sve mafijaške face Beograda osamdesetih vrbovala Udba, u ekskluzivnoj ispovesti za Pressmagazin potvrdio je i Živorad Jelesijević, višestruki jugoslovenski bokserski šampion, čovek koji je odrastao na beogradskoj kaldrmi rame uz rame sa najžešćim momcima.
- Nesreća s Ljubom (Zemuncem) i čitavom ekipom bila je ta što je njih zavrbovala Udba. Državna bezbednost je birala te delinkvente, videla je da ne idu u školu, da su prestupnici, a nemaju baš para. Obećavali su im razne stvari, nudili im lokale, ali da obave neki prljav posao za njih u inostranstvu. Udba je regrutovala u svoje redove te mlade delinkvente, ali i oficirsku i policijsku decu koja su krenula stranputicom, kao što su Arkan i Goran Vuković, koji će i ubiti Ljubu Zemunca u Nemačkoj. Šta bi bio Arkan bez DB-a. Običan kriminalac. Ne bi on mogao takvu karijeru da napravi bez Udbe, pa u to vreme se za ukradeni novčanik išlo dve godine u zatvor. I Ljuba Zemunac je na kraju zbog Udbe izgubio glavu jer je puno znao, a dug život svedoka i učesnika u DB akcijama nikada nije bio poželjan - pričao je Jelesijević.
Pored čuvenog Ljube Zemunca, najpoznatiji među kriminalcima „sa službenom knjižicom" je Željko Arkan Ražnatović. Njegova delatnost kao radnika SDB SSUP-a nije bila mnogo poznata, ali se iz spiskova sa suđenja za njegove rane radove može videti da je još 1986. uz arsenal oružja imao i oružane listove izdate u SUP-u Cetinje, a sam je na suđenju 1986. otvoreno saopštio da je „radnik SSUP-a", a da je oružne listove SUP-a Cetinje „dobijao povodom 13. maja, Dana bezbednosti".
Vremenom je etiketa saradnika Udbe prilepljena za sve glavne aktere „Vidimo se u čitulji" i one koji im prirodno pripadaju. Sreten Jocić, poznatiji kao Joca Amsterdam, koji je osuđen na 15 godina zbog podstrekivanja na ubistvo Gorana Marjanovića, zvanog Goksi Bombaš, u svojoj odbrani je rekao da mu je neko iz vrha države pružao zaštitu do 2001. i da je zbog „patriotskih poslova" dobijao uputstva iz Vlade, DB i KOS-a tokom devedesetih.
Smatra se da je tokom osamdesetih godina savezni sekretar unutrašnjih poslova Stane Dolanc na velika vrata u službu uveo velikane podzemlja, ali je manje poznato da je Arkana, koga će kasnije vlast poslati među „Delije" da kontroliše navijače - i umesto protiv vlasti da ih usmerava na ratište - u posao službe direktno uveo jedan general JNA koji je inače svake nedelje fudbalske utakmice gledao iz lože stadiona JNA.
Ulični okršaji i život Beograda iz „Vidimo se u čitulji" označili su i prestanak pravila da kriminalci za Službu rade isključivo u inostranstvu, dok su im okršaji u zemlji zabranjeni. Taj „kodeks" je prekršen početkom 1990, kad je u beogradskom klubu „Nana" Veselin Vukotić ubio Andriju Lakonića.
Beogradski kriminalci redom su skidali glave jedni drugima i gotovo svako ubistvo bi ostalo nerazjašnjeno i ocenjeno kao mafijaški obračun. Ovaj obrazac se gotovo neverovatno podudara sa istom matricom koju je Služba koristila za obračun sa političkom emigracijom u Americi i zapadnoj Evropi, što negde dokazuje da je Služba uvek ista ko god da joj se nađe na meti.
Pozornost Službe prema emigraciji posebno je porasla kada je Josip Broz sredinom šezdesetih godina otvorio granice ka zapadnim kapitalističkim zemljama i kada su Srbi (i ostali Jugosloveni) počeli da se transformišu u „gastarbajterski narod". U vrhu komunističkih vlasti je počelo da se vodi računa da aktivna politička emigracija, iliti četnici i ustaše, ne utiču na novopridošle radnike i zadoje ih mržnjom prema samoupravljanju i Josipu Brozu.
Nekadašnji šef Centra za organizaciju jugoslovenske obaveštajne službe u svetu Anton Duhaček među prvima je otvorio dušu:
- Imali smo svoje agente u svim organizacijama ekstremne emigracije, u svim zemljama Zapada i na svim kontinentima. To je svetski ološ koji je radio za sve obaveštajne službe sveta. Bili su spremni da ubiju i rođenu majku za sitne pare - navodi Anton Duhaček.
Ubistvo Dragiše Kašikovića, čoveka s početka teksta, u Čikagu 1977. godine, sigurno je najupečatljivije političko ubistvo Udbe van države. Njegovo telo je bilo izbodeno 64 puta, čelo i jedan obraz bili su mu potpuno smrskani, a sa njim su ubili i njegovu devetogodišnju pastorku Ivanku Milošević, koja je zadobila 54 uboda.
Čikaška policija nikada se nije suočila sa takvim zločinom, a gotovo svi američki komentatori su to oceni kao političko ubistvo u koje je upletena jugoslovenska tajna policija. Domaća štampa po šablonu je pisala „o još jednom krvavom obračunu unutar ekstremne antijugoslovenske emigracije".
U Americi je 17. avgusta 1977. u Geriju (Indijana) ubijen Bogdan Mamula. Godinu dana kasnije, 27. decembra 1978, u blizini grada Bafalo Borislav Vasiljević je pronađen mrtav u svom automobilu.
Svetski pelcer - Tri vrste aranžmana
Božidar Spasić, bivši funkcioner Službe državne bezbednosti, kaže da službe bezbednosti u celom svetu sarađuju sa kriminalcima.
- Kriminalističke službe sarađuju sa kriminalcima kada treba da budu cinkaroši i odaju im podatke, recimo, o transportu droge. Takva saradnja može biti stalna i za to dobijaju novac. Ukoliko je saradnja povremena, policija im se revanšira nekom uslugom, kao na primer opraštanjem nekog krivičnog dela ili dogovorom sa tužilaštvom da im ublaži optužnicu i stavi na tereti blaže krivično delo od onoga koje su počinili - kaže Spasić.
Bivši funkcioner SDB navodi da službe državne bezbednosti koje se bave tajnim poslovima ugovaraju sa kriminalcima tri vrste aranžmana - stalnu, povremenu i ad hoc saradnju.
- Stalna saradnja se praktikuje kada kriminalac treba da se ubaci u pojedine kriminalne grupe i otkrije pojedinosti njihovog rada. Tako je počinjala i naša tajna policija. Kriminalce je angažovala da bi se suprotstavila ustaškim i šiptarskim ekstremistima. Oni su imali zadatak ili da eliminišu nekog od pripadnika ekstremističkih grupa ili da unište jezgra ekstremista. Za to su dobijali određene beneficije, kao na primer omogićavanje da neko od njihove rodbine izađe iz zatvora ili da povoljno kupe plac za izgradnju kuće - kaže Spasić.
Ubijen je i Andra Lončarić, vođa srpske organizacije SOPO, kojoj su pripadali čuveni Nikola Kavaja i Boško Radonjić. Lončarić je ubijen sekirom, a glava mu je bila presečena na dva dela. U Minhenu je tako 1969. ubijen Ratko Obradović, koji je uređivao jedan antikomunistički list, a krajem iste godine u Švedskoj je ubijen Sava Čubrilović, koji je radio je za list „Srpska borba".
Ni zapadne policije, ni ove u otadžbini nikada nisu zvanično utvrdile razloge smrti istaknutih emigranata, a redom su po istom obrascu „padali" jedan po jedan. Jedini Udbin ubica za kog se saznalo jeste izvesni Zdravko Trbić, koji je izvršio atentat na Boru Blagojevića, predratnog kapetana i pripadnika četnika Draže Mihailovića.
- Jugoslovenska tajna policija izabrala je Trbića da ubije Blagojevića - ističe Radovan Kalabić, autor knjige „Srpska emigracija". - Blagojević je preko svojih kanala u Beču doznao da je Trbić pre dolaska u Pariz odsedao po luksuznim bečkim hotelima, što se nije uklapalo u priču o siromašnom beguncu iz Brozovog „raja". Blagojević je organizovao ugledne pripadnike srpske emigracije da ispitaju Trbića. U „isledničkom" postupku Trbić je priznao da ga je Udba vrbovala i kako je trebalo da likvidira Boru Blagojevića. Pokazuje i pištolj bez oznaka s prigušivačem, koji je dobio od tajne policije. Otkrio je i veze, adrese i brojeve telefona na koje je trebalo da se javi posle obavljenog zadatka.
Bora Blagojević kasnije je, ipak, likvidiran. Baš kao i svi koji su se našli na meti neke službe ili njenog ogranka, bilo da su se zvali Udba, DB ili DB-ovo nedonošče JSO.
Sve je to deo najmračnije epizode srpske istorije, crni mulj u kojem zločinci plivaju i ne zna se koliko i koje sve žrtve ostavljaju za sobom. I negde iz te istorije uvek mogu da isplivaju.

Награда Драгиша Кашиковић

Награда „Драгиша Кашиковић" установљена је у пролеће 1994. године, на иницијативу директорке Издавачке куће „Српска реч“ Данице Драшковић и сатиричара Александра Чотрића. Даница Драшковић предложила је да „Српска реч“ оснује награду, а Чотрић је да се зове по Драгиши Кашиковићу.
Одлучено је тада да се награда додељује за за врхунски уметнички домет и ширење слободе стваралаштва у областима стваралаштва којима се бавио Драгиша Кашиковић – новинарство, драма, афористика и публицистика, да о добитницима одлучује стручни жири састављен од познавалаца области за које се уручује признање, као и да уручење буде на годишњицу Кашиковићевог убиства.
Намера оснивача награде била је да се сачува успомена на истакнутог ствараоца у емиграцији који је због свог књижевног, публицистичког, новинарског и политичког рада убијен у Чикагу 17. јуна 1977. године, од, како се сумња, југословенских комунистичких агената. Драгиша Кашиковић, чије име је понела награда „Српске речи“, био је публициста, сатиричар и драмски писац, цењена фигура српске емиграције у САД.
Добитници награде
1994. Први лауреати награде „Драгиша Кашиковић“ били су мр Радован Калабић за књигу „Српска емиграција“ у области публицистике, Петар Луковић, новинар листа „Време“ за колумну „Ћорава кутија“ у којој је објављивао ТВ-критике, Вељко Радовић за комедију „Мотел за људине“. Радомир Јовановић и др Слободан Симић равноправно су поделили награде у области афористике. Дади Вујасиновић, новинарки листа „Дуга“ награда је додељена постхумно.
1995. Године 1995. признања „Драгиша Кашиковић“ припала су Љиљани Шоп за серију есеја „О наивности и невиности“ (публицистика), Николи Бурзану за текстове објављене у листу „Наша Борба“ (новинарство), Игору Бојовићу за драму „Дивче“ (драма) и Александру Чотрићу за афоризме објављене у домаћој штампи (афористика) . 1996.
1996. Године 1996. лауреати су постали: књижевник Растко Закић и новинар Филип Младеновић (за сатиру - одбио да прими награду), Милица Кубуровић и Бојана Лекић (за новинарство), Миливоје Глишић (специјална новинарска награда), новинар Ненад Стефановић (за књигу „Снег у јулу") и антрополог др Јовица Стојановић (за књигу есеја „Старост") и Душан Ковачевић за драму „Лари Томпсон, трагедија једне младости“.
1997. Добитници за 1997. годину су постали: Бранко Глоговац за књигу „Безгробна војска Васојевића“ (публицистика), Петар Игња, новинар листа НИН (новинарство), Биљана Србљановић за „Београдску трилогију“ (драма) и Дејан Милојевић за књигу „Грешити је патриотски“ (афористика).
1998. Године 1998. награда су добили Славко Маслар за књигу „Записи из грађанског рата 1945-1951..." (публицистика), др Драшко Ређеп, колумниста новосадског листа „Свет“ (новинарство), Мирко Стојковић за драму „М 70, Слободни пад у шест слика“ (драма), Ива Мажуранић (односно Миодраг Милојевић) за књигу афоризама „Теслино тајно оружје“ (афористика).
1999. Награду су 1999. примили: Др Милан Васовић, др Коста Николић и мр Бојан Димитријевић за књигу „Рат и мир Ђенерала - изабрани списи Драгољуба М. Михаиловића“ (публицистика), информативна редакција ТВ Студио Б и главни уредник Драган Којадиновић (новинарство), Горан Марковић за драму „Говорна мана“, Миленко Вучетић за књигу „Светиљке и сенке“ (књижевност), Зоран Т. Поповић за књигу афоризама „Периодични обрачун“ (афористика).
2000. Године 2000. признање су понели: др Коста Николић за „Историју Равногорског покрета“ (публицистика), Жељко Копања из Бањалуке и Богољуб Пејчић из Београда (новинарство), Стеван Копривица за „Бокељски д-мол“ (драмски текст), Драган Рајичић за књигу „Свој на своме“ (афористика) и Михајло Бабин, матурант новосадске гимназије „Светозар Марковић“ (посебна награда за најбољи матурски рад на тему „Дража Михаиловић и избегличка југословенска влада у Лондону").
2001. Ово признање 2001. године припало је: философу др Милану Брдару за књигу „Праксис одисеја“, новинару „Данаса“ Вуку Цвијићу за новинарско стваралаштво, Владимиру Јовићевићу Јову за афоризме и Милени Марковић за драмски текст „Павиљони“.
2002. и 2003. За 2002. и 2003. годину награда није додељена.
2004. Признање су за 2004. годину понели: драмски писац и редитељ Синиша Ковачевић за текст „Велика драма“, за (драмско стваралаштво), публициста Угљеша Рајчевић за књигу „Затирано и затрто” о уништеним српским споменицима (публицистика), књижевник и професор универзитета др Славомир Гвозденовић из Румуније за књигу „Чикаго, Америка и Видовдан“, (за публицистику), Војислав Туфегџић, новинар Радио-телевизије Б-92 (за новинарство) и сатиричар Момчило Михајловић (за афористику).
2005. Признања су 2005. године добили „Глас цркве“ и протођакон Љубомир Ранковић из Ваљева (за издаваштво), књижевница Исидора Бјелица и новинарка Милена Поповић (за новинарство), сатиричар Весна Денчић (за афористику), историчари Горан Давидовић и Милош Тимотијевић за трилогију „Затамњена прошлост“ и писац Радослав Коминац (за публицистику).
2006. Признање „Драгиша Кашиковић“ уручено је 2006. колумнисти недељника „Време“ Љубомиру Живкову за новинарство, коментатору листа „Политика“ Љубодрагу Стојадиновићу за књигу „Ратко Младић између мита и Хага“, за публицистику, сатиричару Драгутину Минићу Карлу за афористику и драмском писцу Милени Марковић за драму.
2007. У 2007. години добитници су: Милован Витезовић, књижевник, за сценарио филма „Где цвета лимун жут“ (за драмски текст), Новица Стевановић, пуковник и историчар за књигу „Последњи српски ђенерал“ (за публицистику), Мирослав Јовановић, главни и одговорни уредник „Светлости“ из Крагујевца (за новинарство), Витомир Теофиловић (за афористику), за књигу „Срби и остатак света“.
2008. Добитници 2008. године су: Александар Југовић за роман „Српски у сто лекција“, Предраг Остојић за публицистику, за књигу „Чичина прича или страдање српско“, Миодраг Мића Јакшић из Београда за новинарство за серију текстова о Драгиши Кашиковићу објављених у домаћој штампи, Александар Баљак за књигу „Рат је први почео“ за афористику, Васил Толевски из Скопља у Македонији за антологичарски рад, за „Антологију балканског афоризма“.
2009. Године 2009. награда „Драгиша Кашиковић“је уручена: новинару „Вечерњих новости“ Предрагу Васиљевићу за новинарство, за серију текстова о послератним злочинима комунистичких власти, сатиричару Милану Бештићу за афористику и историчару Немањи Девићу за публицистику, за књигу “Истина под кључем – Доња Јасеница у Другом светском рату”.
2010. У 2010. години добитник награде за новинарство постао је новинар Студија Б Предраг Сарапа, за уређивање и вођење гледане емисије „Проблем“. Признање за публицистику добио је новинар, уредник и публициста Стево Батић за уреднички рад на делу „Девети март – документи“, а лауреат за афористику је Јово Николић. Специјалну плакету добила је продуценткиња документарног филма „У спомен на Драгишу и Иванку“ Миленија Перишић.
2011. У овој години награда за новинарство уручена је коментатору „Блица“ Миленку Васовићу; за публицистику социологу културе проф. др Ратку Божовићу; за историографију Бранку М. Јевтићу за дело „Југословенска војска у отаџбини у Шумадији“; за сатиру писцу Душану Пуачи, а Посебну плакету добио је румунски књижевник Валериу Бутулеску за књигу афоризама „Пешчане оазе“.

FAŠIZAM I ANTIFAŠIZAM DANAS - RAT I ANTIRAT

Postoji nerazumijevanje fašizma kao društvene pojave. Ima mišljenja, da je fašizam moguće uništiti jednom zauvijek. Neki borci NOAR-a kritikuju što nisu radikalno uništeni fašisti poslije Drugog svjetskog rata.

Agresija je svojstvo samog života pa i čovjeka. Pojava humanističkog morala i prava do savremenog međunarodnog prava utemeljenog u Povelji Ujedinjenih nacija i u Univerzalnoj deklaraciji o pravima čovjeka, kao rezultat pobjede antifašizma u II. svjetskom ratu, primarno je sredstvo za civilizovanje agresivnosti, za osiguravanje mira i ljudskih prava.

Savremeni fašizam javlja se u mnoštvu oblika:

1. Generalno, svi oblici gaženja pomenutog savremenog humanističkog prava djelo su fašizma, erupcije varvarstva, necivilizovane agresivnosti. Tragedija naroda u Bosni i Hercegovini, u SFRJ i slične širom svijeta nisu se mogle, i ne mogu, dogoditi bez gaženja tog prava.

2. Novi svjetski poredak i savremena varvarska globalizacija, gdje je vladajući interes sticanje profita i finansijskog kapitala, po cijenu gaženja humanističkog prava i morala, produbljivanja i širenja ekonomskih i socijalnih razlika među državama i unutar njih, do ugrožavanja egzistencije i samog života milijardi ljudskih bića (ratovanjima i uništavanjima svim sredstvima do genocida) – ima svojstva savremenog fašizma.

3. Fašizam se danas javlja i skriva pod raznim znamenjima:nacionalističkim, demokratskim (najčešće), liberalnim, radikalnim, vjerskim itd. Poznaje se po gaženju ljudskih prava i po zločinima. Hitler je svoj fašizam skrivao pod nazivom nacionalsocijalizam, kao što sada postaje popularno biti antifašista i demokrata na riječima, a djelovati fašistički. Ima ih koji ne kriju da su fašisti i fašistička organizacija.

Tu su ciljevi antifašizma, društvenih odnosa u duhu bratstva i jedinstva, aktivne miroljubive koegzistencije i humanizma za koje se zalagao Tito.

Ratovi i zločini su sredstva fašizma. Antifašizam je antirat – ljudsko življenje u miru, međusobnom poštovanju, saradnji i prijateljstvu, toleranciji različitosti kultura življenja kao bogatstva. Sukobi su neizbježni, ali je moguće dogovorno rješavanje i najtežih ako se poštuje i koristi ljudski razum i iskustva istorije kao učiteljice života, ali i smrti.

Uvjerenje da su ratovi neizbježni nije tačno. Neizbježni su dok vladaju sadašnji trendovi »razvoja«, razarajuća vladavina profita i finansijskog kapitala i necivilizovanje agresivnosti političkih kriminalaca.

Moguća je reforma i kapitalističkog sistema bez ratovanja i uništavanja, da se spriječi katastrofalno propadanje ljudske vrste i života na Zemlji. To je složen i dugoročan proces za djelovanje reformisanih, sada birokratizovanih, Ujedinjenih nacija i svih humanističkih snaga cijelog čovječanstva, u prvom redu naučnika i stručnjaka antifašista i humanista za sagledavanje i ostvarivanje budućnosti za život vrijedan življenja.