Dragoslav Bokan u crnom

BOKAN, Dragoslav (Beograd, 15. 02. 1961), srpski nacionalista, jasenovački unuk, paroljub, duhovno čedo Dragoša Kalajića, nekada vođa paravojne formacije Beli orlovi, danas samo Bokan, neimar nacionalne države. Jedan je od najizrazitijih predstavnika snažnog desničarskog talasa koji je iznedrio beogradski FDU. Već osamdesetih godina, Bokan tumara između mesijanskih i nacionalističkih ideja. Na Filozofskom fakultetu prijavljuje magistarsku tezu Uticaj neosrednjovekovnih intuicija i pokreta na savremenu evropsku kulturu. Družbenik je Isidore Bjelice koja će mu potom posvetiti roman Verenica ratnog zločinca (1994). Bokan potom odlazi u Ameriku, odakle se na patriotski zov vraća 1990, kada počinje da sprovodi svoje militarističkie ideje u praksu. Ubrzo postaje urednik posebnih izdanja u ozloglašenom BIGZU (specijalizovanom za prekodrinsku literaturu i Godine raspleta). Pristupa partiji SNO Mirka Jovića i uz njegovu pomoć formira paravojnu falangu pod nazivom „Beli orlovi“. Bokan se pritom brine o dizajnu i ideološkom supstratu ove formacije. Njegovi Orlovi najpre nastupaju razigrano kada bejzbol palicama demoliraju kancelarije televizije Yutel. Sledeća akcija je upad u Direkciju za raspolaganje diplomatskim stanovima, sa čije je terase, u stilu a la Musolini, Bokan animirao prolaznike za srpsku stvar puštajući im rodoljubive pesme. Beli orlovi 1992. odlaze preko Drine, gde učestvuju u operacijama čišćenja muslimanskog življa na teritoriji opštine Zvornik. Prisutni su takođe i u operacijama oko Sarajeva, Bijeljine, Bratunca, Brčkog, Prijedora i Višegrada. Početkom 1993, Bokan skida uniformu i posvećuje se savetničkom i propagandnom radu u Bosni. U to vreme održava intenzivne kontakte sa Karadžićem, Mladićem, Biljanom Plavšić. Sa Sonjom Karadžić pokreće 1993. luksuzno opremljeni časopis Naše ideje, u kom preko tema mesijanstva, viteštva, rasizma, slovenskog imperijalizma pokušava da obnovi srpsku „gralsku i kosovsku“ tradiciju. Zanimljivo je da od savremene srpske književnosti ovaj časopis izdvaja pesnika D. J. Danilova. Na naslovnoj strani prvog broja pojavljuje se Madona Oriflamma (1932), a na drugom fotografija odlučne devojke u uniformi Srpskog otadžbinskog saveza. Sam Bokan piše tekstove u kojima veliča viteštvo (proba katane nad zapaljenim Sarajevom) ili se obračunava sa izdajnicima (Pismo srpskom emigrantu). Iz tog perioda je ostala zabeležena Bokanova izjava o njegovom psu Tigru, koji je obučen za otkrivanje izdajnika. Sredinom devedesetih Bokan u Beogradu otvara kafić „Legsington“ i biva hapšen zbog pljačke vlasnika kompanije „Yuco“, u selu Bukovcu kod Novog Sada, pod optužbom da je sa grupom „saradnika“ oteo oko 240.000 DEM.
Nakon 2000, Bokan se opredeljuje za rad na kulturnoj politici, pa se pridružuje kontroverznom biznismenu Predragu Lj. Ćeraniću u pokretanju Inicijative za lepšu Srbiju. Postaje urednik časopisa Lepa Srbija, predizajniranoj verziji Naših ideja. Koju godinu kasnije, Bokan se pojavljuje u javnosti kao šef marketinškog tima u predsedničkoj kampanji princeze Jelisavete Karađorđević. Tokom 2004. često gostuje u TV emisijama kao što su Klopka ili Dok anđeli spavaju, pa čak i Go play. U emisiji Ključ, Bokan se pojavljuje u društvu Milke Forcan.
Danas Dragoslav Bokan predaje predmet kulturna baština Srbije u Školi za devojke od stila. Kreativni je direktor u marketinškoj agenciji „Arts & Krafts“. Obožava Beogradski sindikat12

http://www.novinar.de/2011/02/28/mirkovi-cetnici.html

Слободан Вуксановић је био пријатељ Драгана Малешевића Тапија. 1999. године, он и Драган Копчалић примљени су у масонску ложу “Побратим”, са задатком да преузму Демократску странку. Проценили су да је својим понашањем током рата Зоран Ђинђић компромитован. “Масонска ложа” приступила је припремама да се преузме положај председника и Слободан Вуксановић је припреман за то. У “масонској” ложи, постао је први надзорник, што је трећа функција, одмах после глумца Микија Манојловића, који је шеф једне од ложа у систему Драгана Малешевића Тапија. Једну од секретарских функција обављао је Душан Забуновић који је 5. октобра заузео Савезну управу царина, а затим подметуно експлозив у посластичарницу код железничке станице, чији власник није хтео да му је прода. “Масони” и Олег Голубовић уложили су у акцију довођења Слободана Вуксновића на чело ДС пола милиона долара. Успели су да придобију већину у руководству странке, али су занемарили Горана Весића, који је бројао гласачке листиће. Ђинђић је остао председник, и акција је пропала. Функцију “грани командера” ложе тренутно обавља Милан Лајхнер. На сахрани је носио Тапијеве беле рукавице и мачеве, и неку ленту. Вуксановић је добио заштитни статус, у смислу објављивања података, од Драгутина Загорца, кума Радета Булатовића, који има функцију чувара мача ложе и који је на сахрани носио Тапијеву слику. Председник је Уније послодаваца, и бивши шеф Градског одбора Нове демократије, који је најурен зато што је везан за масонску ложу Тапија, конкурентску Михајловићевој. Загорац је, у одмазду, организовао бацање бомбе и паљење Општинског одбора Нове демократије. Загорац је био веома близак са Јовицом Станишићем, поготово кад се Станишићев син забављао с његовом ћерком. Син Станишића био је пилот код Станка Суботића Цанета. Када Цане је продао авион, Станишићев син запослио се код Петра Матића, и вози његов авион. Цане је Жељку Максимовићу Маки организовао превоз из Црне Горе Матићевим авионом, да би се Мака склонио на сигурно. Слободана Вуксановића у масонској ложи видели су певач Владимир Савчић Чоби, глумац Драган Николић, глумац Драган Бјелогрлић, Вук Бојовић, директор зоолоског врта, новинар Милован Бркић... Тапи је противно масонским правилима приликом иницијације, Вуксановићу доделио трећи степен, а после месец дана, тридесет други степен, што је код правих масона немогуће. Како до јесени 2000. године нису били у стању да склоне Ђинђица, Драган Малешевић Тапи, Коле Костовски и Вукашин Мараш из Црне Горе одлучили су да Слободан Вуксановић иде код Момчила Перишића, са задатком да после извесног времена преузме ту страну. Својевремено Перишић је био веома близак Коштуници, а променио је табор када је осетио да му се љуља положај, а и због неких других разлога, јер му је из Хрватске било обећано ако испослује да му се предају бензинске пумпе “Беопетрол”, које су некада носиле Инину фирму, да ће га ослободити оптужбе за ратне злочине. После су прављене друге комбинације па је Перићић извисио. На крају су Душан Забуновић, Мики Манојловић, Драган Малешевић, Коле Костовски и Жељко Максимовић приступили формирању нове странке чији је председник Слободан Вуксановић. Циљ је био да се криминалним и “масонским” подземљем уведе нови елемент у већ постојећи обрачун између Зорана Ђинђића и Војислава Коштунице. Политички простор налазе у Коштуничином политичком кругу, где се ангажују новинари за медијску подршку, попут Милована Бркића и Милорада Црњанина, Александра Тијанића и још неких. Жељко Максимовић Мака био је у контакту са криминалцем из Српског Сарајева, Шкрбом, који кад је у Београду одлази у ФМП, фирму Небојше Човића. Мака је наручио да Шкрба изврши два убиства у Републици Српској. У дневном је контакту са Бајом Живанићем, званим Плави, са Чукарице, криминалцем и везом покојног Аркана, који је пословни партнер Небојше Човића. Баја Плави побегао је после Аркановог убиства у у Атину и у полицијским круговима котирао је као један од осумњичених за заверу против Аркана. Од аркановаца се чуло да су Баја Плави и Андрија Драшковић организатори Арканове ликвидације, и да имају спрегу са људима из Државне безбедности. Поред Андрије Драшковића, Баја Плави је једини преживели из афере Аркановог убиства који је на слободи, а Човићев је најбољи пријатељ. Пред 5. октобар Баја Плави је послао Маку да чува Човића, поготово после отмице Милија Бабовића. Тада је дошло до разлаза између њих, и тада је Баји припао Вераномоторс. Плави и Бабовић данас су непријатељи. Ту лежи кључ отмице Милија Бабовића, о којој Бабовић ћути. Баја Плави сада је везан за Човића, а Милија Бабовић покушава да нађе друге полуге моћи, као Млађана Динкића и Жарка Зечевића. Радомир Живанић, нови власник Верано Моторс, за Марфин фонд (Лаики банка, у којој су завршиле српске паре на Кипру) купио је РК Београд.

http://www.balkanforum.info/f16/general-svk-m-sekulic-knin-je-pao-u-beogradu-6284/

Четнички покрет је обновљен пред сам крај 2011. године. Потребе Српског народа да се организује и одбрани на простору Косова и Метохије захтевале су и обнављање ове организације и њене четничке акције с почетка 20. века.
Данашња четничка организација се формира полако и пажљиво. Разликује се од свих познатих организација. И из нас стоји наш рад, присуство на терену, хуманитарна делатност и повезивање православних националиста за одлучујућу борбу која предстоји.

За нас Косовски бој није завршен 1389. године, он траје сво ово време и ускоро следи коначни обрачун. У том коначном обрачуну морају учествовати сви праволсавни народи, јер ово је борба против ислама, муџахедина, и свих њихових помагача, ма који они били.

Четнички покрет је апсолутно подчињен Војводи Славку Алексићу и њега сматра јединим ауторитетом поред Престолонаследника Александра који може да утиче на укрупњавање националних монархистичких снага на свим просторима на којима живе Срби..
Братислав Живковић

Братислав Живковић

Четнички покрет покрива све Српске земље и четником може постати свако ко прође услове за чланство без обзира где живи на овој земаљској кугли. Свако може да да свој допринос идејама и циљевима Четничког покрета. Данас су четници потребни и за компјутером и као обавештајци, као ратници али и ако хуманитарци. Свако може наћи своје поље деловања.

Вођа Четничког покрета је Братислав Живковић, добровољац у Српским Отаџбинским ратовима од 1992. године. На простору Косова и Метохије (Кошаре) је учествовао као припадник најелитније Српске јединице 63. Падобранске бригаде. Сада своје искуство преноси Четничком покрету.

Још 2005. године, у својој књизи Ко то прича о Европи, писала сам о томе да је Србија већ од 2000. године, уз наменску и фалсификовану причу о Европи, кренула не европским, него вулгарно-америчким путем с краја деветнаестог века (где је главна слика света била како другога преварити и украсти му имовину), дајући за то, у својој књизи, конкретне доказе и примере. Морално право да овако нешто пишем прибавио ми је сам живот од скоро три деценије у тој истој Европи коју често критикујем, али никада не заборавим да поменем оно што је у њој добро.
Укратко, наша отаџбина Србија узела је из овог дела света углавном све оно што не ваља, систематски избегавајући оно што је било прихватљиво и што је једино и чинило разлику сређених држава наспрам суровог транзиционог колонијалног неолибералног хаоса.
Зато ћу овде, без теорије и великог увода, само скраћено навести неке најкарикатуралније и најконкретније од тих примера.
Будући да се власти у Србији већ двадесет година позивају на „Јевропу“, хајде да, укратко, видимо на чему се ово заснива и како изгледа живот у аутентичној Европи, која не зависи од бриселских директива. Затим, да видимо како све то изгледа у тзв. „европској Србији“ која недопустиво жртвује део своје територије, али притом не усваја ништа европско.

Идемо редом:
1. Упркос ретким банкарима идеалистима, банке су свуда, биле и остале, највећи индиректни пљачкаши и лопови по дефиницији, готово од 18.века. У Србији оне у тој дрскости, чак ни руке не крију у рукавицама, него држе рекорд у џепарењу Игоових Јадника. Али, за то је крив сам домаћин, који је уместо пружања храброг отпора, угостио монетарног бескрупулозног окупатора. Најочигледнији пример за ово јесте чињеница да у Србији годишња банкарска камата износи од 17 до 20 посто, док је она у Европи 2 посто.
2. У Србији радни спор између радника и послодавца траје, у просеку, од 4 до 10 година, или се, најчешће, никада не заврши, за разлику од живота оштећеног радника који има свој тужан крај. У Француској овакав радни спор траје од недељу до две дана и увек се пресуђује у корист радника, чак и онда када он није у праву (под условом да је радио), просто зато јер он увек представља слабију страну.
Ако просветни радник добије отказ у току, а не крајем школске године, њега европски просветни закон штити и послодавац, мора да га врати на посао до краја године, или да му исплати рад за све те месеце. У Србији и поред донетог закона у том правцу, велики део, од тајкуна зависних судија, пресуђује у корист богатог и корумираног послодавца (насупрот самом закону) и притом, не сноси никакве последице. Аутор овог текста зна много таквих примера, односно доказа.
3. У Србији човек који није власник ни стана, а ни земљишта, плаћа држави „порез на грађевинско земљиште“ које није његово, у згради у којој се налази стан који није његов. За људе који ничега нису власници, ни некретнине, нити земљишта, овако нешто у Европи, потпуно је незамисливо.
4. У Србији је, због монопола који држе партијски миљеници, храна најмање три пута скупља него у европским земљама (ово важи за готово све намирнице, а поготово за оне најосновније), уз плате које су до десет пута мање.
5. У Србији приватни лекар не може да наплати лечење за сиромашног пацијента из социјалног осигурања, а у Европи он то може. На тај начин сиромашни пацијент може да оде и код приватника ако сматра да га овај боље лечи од неког наметнутог лекара из државне службе. Зато сиромашни људи у Србији немају никакав избор.
6. У Србији на намирницама које се продају не пише колико вештачких материја, емулгатора и конзерванса исте садрже (Е …и сл.), а у Француској је то обавезно навести на сваком производу који овa супстанцa поседује и поред тога залепити црвену путачу као знак упозорења. У противном се иде у затвор.
7. У Србији су антене мобилне телефоније постављене директно над главама људи (пример главне поште поред Скупштине), док у Француској ове антене уопште не смеју да буду близу људског насеља.
8. У Србији су амерички производи на бази ГМО увезени и посађени одмах после 2000. године (бивша министарка је то недавно јавно признала). У Француској су ГМО производи и семе најстроже забрањени, а одговорни за овако нешто , добијају више година робије.
9. У Србији се људима нуде вакцине против грипа (неколико америчких политичара су власници акција у овом капиталу ). У Француској су већина самих лекара одбили да вакцинишу људе против птичјег грипа овим вакцинама, док је држава за то време бесплатно делила хомеопатске лекове, типа „осцилококсинум“.
10. Лекови из групе бензодијазепина (бенседин и сл.) у Србији се купују без ограничења и без рецепта, док су у Француској већ више од 15 година забрањени због јаких секундарних негативних ефеката пражњења, или дозвољени искључиво уз строгу пратњу и надзор лекара, највише до недељу дана употребе.
11. Србија је једина земља у Европи у којој возачи аутобуса у току ноћне вожње пуше не отварајући прозор, упркос законској забрани, и нико их због тога не санкционише. Нико се, такође, није сетио да им набави слушалице за слушање музике, како уморне путнике ноћу не би тиранисали својим избором гласног турбо ритма. Ретки су они који су у том смислу пажљивији.
12. Србија је једина земља где саобраћајна полиција или паркинг сервис не кажњавају татине синове у добрим и скупим џиповима, али свима другима, сиромашнијима, наплаћују казне.
13. Србија је једина земља где телевизија, као што је тзв. „РТС“ мора да се плаћа два пута, тј. дупло (преко кабловске наплате и преко тзв. претплате) и поред тога што је у питању канал којим народ углавном није задовољан и не сматра га уопште јавним сервисом, нити од општег значаја.
14. Србија је једина земља у Европи где извесни приватни факултети (као, рецимо, „Мегатренд“) деле „почасне докторате“ политичарима и људима који нису универзитетска лица , или универзитетски заслужна лица. У Европи се то кажњава са неколико година затвора, јер кодекс Академије овакве радње не дозвољава. Могуће је да нека изузетна личност добије „почасни докторат“ на неком другом факултету, или у некој другој земљи, али само под условом да је ово већ била универзитетска личност и да је већ поседовала научни докторат.
15. Србија је једина земља у Европи у којој министар просвете може да бира где ће да прима плату, да ли у државном апарату, или на неком приватном факултету. Министар је свуда у Европи државни службеник и он нема никакав избор, јер мора да дели судбину државе за коју ради и којој служи. То значи да ако је неки министар нестимулисан малом државном платом, он може да буде плаћен код приватника, али онда мора да напусти министарско државно место.
16. Србија, као некадашња социјалистичка перјаница, данас је једина земља у Европи у којој пензиони фонд човеку без обе ноге укида пензиону помоћ (случај који се недавно догодио, вести од 25. фебруара).
17. У Србији је народ натеран да плаћа бесмислени и скупи БУС ПЛУС за потребе приватне зараде неколицине политичких афериста. Када би ово барем било повезано са бољим радом саобраћаја, још би се то и могло правдати. Али, уместо да иду на свака три минута како је то случај у европским земљама, или барем на сваких десет, у Србији се на аутобусе и трамваје, чека некада и по сат времена. Србија је једина земља у Европи у којој возач трамваја, када га мрзи да вози, стави таблицу „у квару“, а затим поред вас протутњи као змај. У Европи се за овако нешто одмах губи посао и на то место се прима особа без посла, која хоће да ради.
18. Србија је једина земља у Европи у којој јавно предузеће као што је „ИНФОСТАН“ може грађанима да наплаћује камату на камату, као да је у питању банка. Таква бесрамна пљачка од стране јавних служби у Европи је недозвољена. Напоменимо да је ово до недавно практиковала и српска електродистрибуција.
19. Србија је једина земља у Европи у којој од увођења постоктобарске демократије ниједан значајнији политичар, нити партијски човек никада ни за шта није одговарао , чак ни када би сишао са власти. Однос према таквим људима који су свесно бивали параван за лопове јесте: „о покојнику све најбоље“, „нађимо јединство без освете“ и сл., тако да се стално намеће вештачко „јединство“ политичких јавних лопова и њихових жртава. У Француској је бивши председник Саркози у бекству (због крађа и расипања пара) пред полицијским органима који су му закуцали на врата чим је престао да га покрива председнички имунитет.
Најзад, ово је можда крај, а можда и почетак набрајања свих тих конкретних доказа, односно списка политичких лажи и нашег општег народног ропства, које чак ни не зависи од развијености привреде, него искључиво од организације и добре воље, односно од савести и свести људи.
Зато молим све оне који се сете још неког оваквог „европског“ лика Страдије, да додају свој прилог и животно сведочење овом тексту опомене.
Нека то учине што пре, пре него што гора озелени, и пре него што процветају нови пупољци „српског пролећа“.