Hm,hmm..kome vi to.."i svastiku iz novog sada"..?

Особа коју критикује је др Андреј Фајгељ, професор француског језика и књижевности у Крагујевцу. Оно што смета г. Протићу јесте »назадњаштво« тема којима се Фајгељ бави: гусле, соколи, кукавице, гује и јакрепи. Ја бих јако волела да се испостави како г. Протић у овој прилици није заступао своју странку него себе лично јер би ми заиста било жао да демократи падну тако недопустиво ниско на сваком плану. Успут, књиге у којима су објављени поменути Фајгељеви радови издали су Балканолошки институт САНУ (Гује и јакрепи: књижевност, култура, Београд 2012; уредници др Лидија Делић и др Мирјана Детелић) и Центар за научна истраживања САНУ и Универзитета у Крагујевцу (Птице: књижевност, култура, Крагујевац 2011; уредници др Драган Бошковић и др Мирјана Детелић).

Немам намеру овде да браним г. Фајгеља од његових политичких противника – он то уме боље од мене и ја му за то нисам потребна. Онима који га не познају довољно напомињем да је он један од ретких млађих научника који – осим општег образовања у које спада владање европским језицима – са лакоћом савлада албански, старогрчки и санскрит када се то покаже потребним за рад на научном пројекту. Дан када је одлучио да се бави политиком био је за мене, као фолклористу и професора усмене књижевности, тужан дан.

Господину одборнику Протићу би требало објаснити да теме које је он побројао ругајући им се не застаревају. Оне су део српског националног идентитета, и то онај (бољи) његов део који нас – као мали народ у запећку историје – равноправно повезује са свима, са оним што се зове светска породица народа. Једино тиме ми можемо да се меримо са светским величинама – тиме, и уметношћу.

Наша примењена наука не може да хвата корак са светским трендовима зато што иза озбиљних природноматематичких и техничких истраживања мора стајати озбиљна држава, држава са озбиљним финансијским плановима и озбиљним материјалним средствима. Наша привредна политика, економија, правосуђе и здравство могу служити само за подсмех у озбиљним срединама – судећи по ономе што говоре компетентни стручњаци и што сви грађани ове земље свакодневно осећају на сопственој кожи. Спорт у којем држимо прво место је тенис, индивидуална вештина у коју улог државе, нације, љубитеља спорта, навијача и свих осталих којих се то тиче износи – нула. Од свега је, ипак, највећа катастрофа наша свакодневна, унутрашња и спољна политика, она која нас је свакад доводила у животну опасност без потребе и коју су демократи исто тако лепо спроводили као и напредњаци који то и данас вешто чине. У тој ситуацији нико, па ни одборник г. Протић, нема права да буде тако беспризорно необавештен. Ипак он није ни Дачић, ни Коштуница.

Уосталом, да потпуно занемаримо Андреја Фајгеља, полуобразовање, напабирчене и непроверене информације проблематичног порекла и дилетантизам тамо где само професионализам може да опстане – то је права слика оног што се видело на кратком филму са јутјуба. Гусле и гусларска поезија се данас изучавају (не само али највише) на Харварду у Америци (претпостављам да сви знају колико је то престижан универзитет), а кривица је искључиво наше државе и става као што је Протићев што се то не дешава код нас, у Београду – на пример. Десетине докторских теза је урађено на ту тему, литература о гусларској епици је дебела као телефонски именик, нека од најцењенијих научних имена (Роман Јакобсон, Милман Пери, Алберт Лорд, Џон Мајлс Фоли, Георгиј Маљцев и др.) везана су за ову област у којој ми имамо једнако добре стручњаке али их не ценимо ни најмање. Није ни чудо, јер г. Протић није сам крив за оно што говори: из њега проговара необавештена и некултивисана маса која већ врло дуго кроји културну и научну политику у нашој земљи.

Веровали или не, фолклор је једини извозни производ којим Србија данас располаже као неискоришћеним научним ресурсом. Ако мени не верујете, распитајте се около. А пошто већина под термином фолклор подразумева куд-ове и ђускање у народним ношњама, овде званично објављујем да у фолклористичка изучавања спадају следеће научне дисциплине: жанровске поетике (теорија усмених књижевних врста), етнолонгвистика, етнологија, антропологија, социолингвистика, упоредна теорија религије и историја уметности онда кад се баве материјалним и нематеријалним добрима традицијске културе. Звучи познато?