glasilo "SLOBODE" CIKAGO,...tvrdi

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/Dnevni_magazin/story/209461/%22Ravna+gora%22+-+ISTINA+o+II+svetskom+ratu.html

Do ovih informacija se došlo nakon otvaranja tajne arhive bugarske komunističke Državne bezbednosti. Tada je javnosti postalo dostupno više tona izveštaja koje je mitropolit Simeon slao dok je delovao u SAD, u periodu od 1966. do 1980. godine.
Mitropolit Simeon je tako 1974. godine iz Njujorka javio da će SAD organizovati „podrivačku delatnost" u SFRJ, za šta u američkoj državi Nju Džersi pripremaju „mlade Srbe, Hrvate, Slovence, a možda i Bugare". Kako je naveo, te dobro istrenirane kadrove planirali su da infiltriraju u Jugoslaviju preko Grčke.
Takođe, u jednom izveštaju je mitropolit Simeon izneo mišljenje da će se SFRJ raspasti posle pada takozvane gvozdene zavese, a pisao je i o delovanju „Hrvatske oslobodilačke vojske" i njenoj saradnji sa organizacijom „Slobodna Poljska".
Bugarska tajna služba je, kako se navodi, izveštaje prosleđivala u SSSR, gde su bili oduševljeni sposobnošću agenta.

Zadaci:

borba protiv odmetničkih grupa:
četničkih,
ustaških,
balističkih,
belogardejskih i drugih ostataka kvislinških formacija na terenu cele zemlje;
akcija čišćenja oslobodene teritorije od:
špijuna,
petokolonaša,
diverzanata i hvatanja dezertera;
obezbedenje centralnih organa vlasti i drugih ustanova NOP-a:
Nacionalnog komiteta oslobodenja Jugoslavije,
Vrhovnog štaba NOV i POJ,
zemaljskih antifašističkih veća,
glavnih Štabova,
organa OZN-e i drugih;
obezbeđenje:
obala,
luka,
državne granice,
odredenih objekata na železničkim prugama,
zavoda i fabrika koje proizvode za potrebe narodne odbrane;
izvršenje primljenih zadataka od OZN-e, učešće u raznim akcijama:
poterama,
zasedama,
pretresi stanova i legitimisanje,
sprovodenje uhapšenika i dr.

Odlukom Vrhovnog komandanta oružanih snaga u januaru 1953. K. je ukinut. Njegove zadatke na granicama preuzele su Granične jedinice JNA (v.), a na unutrašnjem sektoru bezbednosti Narodna milicija. KNOJ je dao veliki doprinos u pobedi nad ostacima oružanog dela kontrarevolucije i zaštiti najvažnijih industrijskih objekata u našoj zemlji.

da su "oni" udarili slozno, pao bi SSSR a ne pisljiva RSK
............................................................................
Именовани пре и током југословенских ратова

Војислав Шешељ - именовао Момчило Ђујић 28. јуна 1989[1], а 1998. године је Момчило Ђујић ову одлуку повукао.
Томислав Николић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993. на Романији[2].
Раде Чубрило - именовао Момчило Ђујић 1993.[3]
Славко Алексић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.; именовао Момчило Ђујић 27. јануара 1999. године [4]
Мирко Благојевић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.[5]
Бранислав Гавриловић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Бранислав Вакић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.[5]
Василије Видовић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Недељко Видаковић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Мирослав Челе Вуковић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Бранислав Гавриловић Брне - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Милика Дачевић Чеко - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Зоран Дражиловић Чича - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Тодор Лазић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Милан Ланчужанин Камени - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Митар Максимовић Манда - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Јово Остојић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Љубиша Петковић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Срећко Радовановић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Драган Цветиновић - именовао Војислав Шешељ 13. маја 1993.
Василије Видовић Васке - именовао Војислав Шешељ 20. маја 1994.
Радован Раде Радовић - именовао Војислав Шешељ 20. маја 1994.
Никола Поплашен - именовао Војислав Шешељ 20. маја 1994.
Миодраг Трипковић - именовао Војислав Шешељ 20. маја 1994.
Оливер Денис Барет - именовао Војислав Шешељ 20. маја 1994.[6]
Раде Чубрило - именовао Војислав Шешељ 20. маја 1994.

[уреди] Именовани после југословенских ратова

Српски четнички војвода Милика Дачевић Чеко, именовао је 24.02.2007. године у Храму Светог Трифуна у Београду (видети у црквеним књигама) следеће Српске четничке војводе:

Из Србије:

Гојко А. Рабреновић
Милисав М. Аћимовић
Мило Ракочевић, упокојио се 3.априла 2007. године, а именовао је 12. маја 2007. године на основу својих сазнања [7]:

Из Србије:

Мирчета Иванчевић
Бранислав Јевтић
Миодраг Миловановић
Гојко Даничић

Из Црне Горе:

Миодраг Божовић
Милан Добрашиновић
Андрија Мандић
Милета Павићевић
Вуко Влаховић

Из Републике Српске:

Јован Тинтор
Драшко Стојисављевић

Из Дијаспоре:

Чедомир Ашанин
Божидар Вешовић
Томислав Томовић

Из Словеније:

Урош Шуштерић

Na inicijativu predsednika Salima Salima, kao i delegacija sa svih kontinenata, na plenarnoj sednici svetske organizacije odata najviša pošta predsedniku Titu. – Sirenama sa brodova u njujorškoj luci i spuštanjem zastava na pola koplja, dokeri i mornari odali poslednju počast ”radničkom lideru Titu”. – Milioni Amerikanaca pratili direktan prenos sa pogreba
(Njujork, 8.maja) – Gotovo istovremeno dok su se u glavnom gradu Jugoslavije Beogradu, još odvijale pogrebne svečanosti poslednjeg ispraćaja predsednika Tita, čije su sekvence bile direktno prenošene preko svih najvećih američkih televizijskih stanica, u Palati nacija u Njujorku sastala se Generalna skupština UN na vanrednoj sednici da bi odala poslednju poštu jugoslovenskom Predsedniku i svetskom lideru Josipu Brozu Titu.
Na inicijativu predsednika Salima Salima iz Tanzanije, kao i mnogih delegacija sa svih kontinenata došlo je do ovog jedinstvenog vanrednog okupljanja plenuma svetske organizacije, za koju hroničari kažu da je gotovo bez presedana, da bi se pod ovim svodom, još jednom, ovog puta na najvišem nivou međunarodnog organizovanja svih država u svetu govorilo o Titu kao velikom vođi ne samo Jugoslavije već i kao jednom od najvećih državnika sveta ovog veka, koji je bio najaktivnije prisutan u svim najvažnijim događajima koji su se dešavali u svetskoj zajednici u poslednjih trideset i više godina, od samog osnivanja UN, i na koje je Titovo državništvo tako impresivno uticalo u mnogim prilikama.
Predsednik Tito je dva puta, 1960. i 1963. lično učestvovao u radu Generalne skupštine UN kada se svojim govorima obratio plenumu svetske organizacije.
Juče su lučki radnici Njujorka na svoju inicijativu učinili jedan redak gest pažnje prema jednoj ličnosti, gotovo nezampaćen u moderno vreme. Radnici jedne od najvećih luka na svetu za kratko su obustavili rad, a zatim su se na brodovima vezanim u lučkim dokovima i na zgradama začule sirene dok su američke i druge zastave bile spuštene na pola koplja. Vođstvo sindikata kao i radništvo na taj način je odalo poslednju poštu, kako su to oni sami rekli ”radničkom lideru predsedniku Titu”.
Hiljade jugoslovenskih iseljenika kao i drugi Amerikanci već dva dana se upisuju u knjige žalosti ustanovljene u jugoslovenskim diplomatskim i konzularnim predstavništvima kao što su održali, ili još održavaju mnoge komemorativne skupove posvećene premilnulom predsedniku drugu Titu. Umesto venaca i cveća široko je prihvaćena inicijativa da se sakupljaju prilozi za ”Titov fond” iz kojeg se stipendiraju mladi radnici. Ovih dana osnovani su i novi klubovi iseljenika iz Jugoslavije.
Tako je pre nekoliko dana osnovano Društvo Albanaca iz Struge u državi Konektikat, koja već okuplja oko sto članova koji su poreklom iz okoline Struge u Makedoniji. Iz ovog društva samo za jedan dan 67 članova je dalo priloge za ”Titov fond”, a jedna delegacija na čelu sa predsednikom i sekretarom društva otputovala je o svom ličnom trošku u Beograd na sahranu Tita. Takođe je na sahranu u Beograd otišla i jedna delegacija koordinacionog odbora iseljeničkog društva iz Njujorka.
Sve američke televizijske kompanije od najvećeg značaja prenosile su od ranih jutarnjih časova po istočnoameričkom vremenu pogrebne svečanosti u Beogradu i taj je prenos gledalo više miliona Amerikanaca.

B. Dečermić

Пише Јаша Алмули
Поводом разговора са др Србољубом Живановићем, објављеног под насловом „Геноцид је злочин Хрвата, не само усташа” у 260. броју
„Печата“Да одмах кажем, лажна је тврдња да је Моша Пијаде, дугогодишњи робијаш и члан Врховног штаба НОВ са усташким прваком Милетом Будаком 1937. године у казниони у Сремској Митровици потписао споразум у којем је стајало да се „Балканско полуострво тако дуго неће моћи комунизирати док се Српству и Православној цркви не сломи кичма“.На тај фалсификат је насео мој пријатељ др Србољуб Живановић у интервјуу који је дао у „Печату“ бр. 260, од 22. марта о.г. Тај фалсификат је лакомислено објавио Зоран Љ. Николић у својој књизи „Масонски симболи у Београду“ прештампавши чланове 2 и 3 наводног споразума. На моје тражење др Живановић ми је послао копију страница из те књиге у којој је нашао
неистину о споразуму, и када сам то видео све је било јасно. Николић се као на извор позвао на „реферат који је 1943. године поднео Милан Банић и који је сачуван у грађи Милана Недића“. Упитао сам свога колегу старијег сарадника „Политике“ Слободана Кљакића, који врло много зна, ко је био Милан Банић. Рекао ми је да је после 1945. установљено да је Банић под тајним именом „Вебер“ за време окупације радио за немачку обавештајну службу и такође у културном одељењу испоставе немачког Министарства спољних послова у Београду. Банић је имао важну улогу у организовању Антимасонске изложбе у Београду.Он је у том свом реферату којим се послужио Николић и којем је насео Живановић, написао оно што је Немцима било потребно: да један Јеврејин, које они затиру, и при томе комуниста, против којих се боре, жели сламање кичме српству и СПЦ. Нажалост ово није било прво повампирење окупационе лажи преко Николића и Живановића. Кљакић ми каже да је то учињено и пре око 20 година преко „Политике“ и да је тада ту лаж резобличио Слободан Нешовић, предратни сарадник листа и биограф Моше Пијаде.Али нажалост ово није једина ствар коју би требало исправити у интервјуу др Живановића. Он је изнео тврдњу да је „опште познато“ да се Тито током Другог светског рата више пута састајао са усташким поглавиком Антом Павелићем. Упитао сам га откуд му то, навео је као извор професорку Смиљу Аврамов, члана САНУ. Назвао сам Смиљу, рекла ми је да то није објавила ни у једној од својих књига. Споменула је да је то рекла у једном интервјуу. Зашто? То ми је рекао Славко Одић, високи припадник обавештајне службе. Нисам одмах замерио Смиљи што се ослонила на само један једини извор о тако важној и деликатној ствари, мада врло дубоко сумњам у истинитост те приче. Да је игде дошло до директних сусрета Тито-Павелић, на усташкој, партизанској или ничијој земљи, то би изискивало изванредне безбедносне припреме уз учешће више људи, а то је наводно тврдио само поменути Славко.О тој ствари Слободан Кљакић је написао:
„О бесмислености тврдње да су се Тито и Павелић састајали током рата мислим да не би требало трошити речи. Сигуран сам да професорки Аврамов то није могао да саопшти Славко Одић, човек који је одиста био врхунски обавештајац. Он је у Загребу 1945. и потом ислеђивао такве усташке шарже
какве су били Будак и остали чланови Павелићеве владе (Одић је аутор књиге ‚Досије без имена‘, објављене 1961. године, у којој је на основу
обавештајних сазнања анализирао пропагандне игре током Другог светског рата у којима је тражен одговор на питање: ‚Ко је Тито‘?; описао је и како су усташе Тита тражиле у Београду, шта је радила овдашња Специјална полиција, шта Гестапо, какве је податке имао немачки Абвер, како су вештачене Титове фотографије, како је немачки СД трагао за Титовим правим именом, итд).“Морам да споменем и недоказану Живановићеву изјаву да је једна мала
партизанска јединица у Карловцу у Хрватској 14. новембра 1942. објавила билтен у којем је изношено страдање Срба у Јасеновцу, и да су људи који су то објавили по наређењу ЦК КП Хрватске изеведени пред преки суд и стрељани. И поред национализма и сепаратизма Андрије Хебранга који је био на челу ЦК КП Хрватске, овај приказ не одговара начину на који су комунисти поступали. Извођење пред преки суд је захтевало оптужбу, а то се није могло пред много српских бораца у Горском Котару. И у овом случају притекао ми је у помоћ свезнајући Слободан Кљакић који је некада био секретар заседања Раселовог суда којим је руководио Владимир Дедијер, писац партизанског „Дневника“ и блиски сарадник Милована Ђиласа. Кљакић је рекао да није био у питању Карловац већ село Дринићи, близу Бихаћа, у којем је Дедијер, у издању редакције ,,Борбе“, на основу исказа заточеника који су побегли из Јасеновца објавио брошуру о злоделима усташа. Неколико хиљада примерака те брошуре послати су Централном комитету КП Хрваске, где је Хебранг зауставио њихову даљу дистирбуцију. Никаквих суђења и стрељања ту није било.„Печат“ је у броју од 22. марта дао изванредан публицитет интервјуу др Живановића, који је између осталог описао једно истраживање масовних гробница у Јасеновцу и проширио одговорност усташа на шире слојеве Хрвата. Он међутим није једини кривац за изношење непроверених ствари. Ауторка интервјуа Невенка Стојчевић је све наведене неосноване тврдње оставила у тексту, не тражећи од Живановића доказе и изворе. Тако се не ради. Она није била непристрасни посредник између интервјуисаног и читалачке публике. У уводу једног питања она каже: „Југословенски комунисти су, уместо да спрече, чак подржавали геноцид против Срба,
Јевреја и Рома у НДХ.“ Не браним комунисте, али буним се против таквог фалсификовања криваца за наше истребљењe.
Из Дедијеровог ,,Дневника“, уторак, 8. децембар:,,Дринићи – Радимо брошуру о Јсеновцу, један од најстрашнијих докумената данашњице. Неколико другова Јевреја побегло је из логора, пошто су прво убили стражара… Никица Павлић је средио њихове утиске… Свратио сам у штампарију и причам како ће та брошура имати великог одјека у народу.“Примедба Слободана Кљакића: О Јасеновцу су сведочили Мориц Данон, Мориц Романо и Соломон Катан, који су приступили партизанским редовима. Соломон Катан је погинуо после Пете офанзиве, а Данон и Романо су до краја рата били у партизанима. Документе о геноциду је од 1942. почео да прикупља Моша Пијаде, члан Врховног штаба, на основу јединствених формулара. Из тог рада
израсла је после 1945. године Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, којој су предати и документи прикупљени током рата.