novine PRESS o saradnji komunista i ustasa..

KRVAVA SARADNJA ČETNIKA SA USTAŠAMA

Četnici i njihovi simpatizeri se do dana današnjeg ubiše osporavajući
da su četnici i ustaše sarađivali tokom NOB. Kolaboraciju sa
Talijanima i ne opovrgavaju, jer to bi bilo uzaludno, kada i oni znaju
da su četnici i opstajali u Crnoj Gori, Hercegovini i jugoistočnoj
Bosni samo zahvaljujući talijanskoj pomoći. Sa Nijemcima tako-tako, sa
Nedićem i ostalim kvislinzima još nekako, ali sa ustašama, tim
najvećim zlotvorima srpskog naroda ? Ma dajte molim vas! Na njihovu
žalost, mnoštvo dokumenata dokazuje tu kolaboraciju.
Svakako da su četnici i ustaše bili protivnici u ideološkom smislu i
masa četničkog ljudstva regrutovana je iz srpskog življa koje je
preživjelo ustaške pokolje. Ali već početkom 1942. pojavio se za
četnike novi i uskoro jedini pravi neprijatelj - partizani. Da bi ih
uništili četnici su tražili saveznike u svima protiv kojih su se
partizani borili. U talijanskom dijelu NDH četnici i nisu bili ništa
drugo do pomoćna talijanska vojska ( MVAC ) tako da su do bitke na
Neretvi sa svojim gospodarima kontrolisali to područje.
Međutim, u njemačkoj zoni NDH četnici su morali naći drugog saveznika,
a najbliže su im bile vlasti NDH, dakle ustaše. Tako su u proljeće
1942. gotovo svi četnički odredi u dijelu Bosne pod njemačkom
kontrolom potpisali sporazume o saradnji sa vlastima NDH. Komandanti
tih odreda bili su, kao što ćemo vidjeti, neki od najistaknutijih vođa
bosanskih četnika, u koje se četnici i danas kunu.
Prvi sporazum sa ustašama sklopio je Uroš Drenović, komandant
četničkog odreda "Kočić" ( inače prijeratni seoski učitelj ) u
Mrkonjić Gradu 27. aprila 1942. Ustaše će Drenovića do kraja smatrati
lojalnim. Iste lokalne vlasti NDH sklopile su sporazum o saradnji i sa
Lazarom Tešanovićem, komandantom odreda "Mrkonjić", 23. maja 1942.
Nekoliko dana kasnije, 28. maja 1942., sa ustašama je sklopio sporazum
i Ozrenski i Trebavski četnički odred popa Save Božića.
Rade Radić, komandant odreda "Borja" bio je toliko ažuran da je sa
vlastima NDH potpisao čak dva sporazuma: jedan 9. juna 1942. u Banjoj
Luci i drugi pet dana kasnije u Prnjavoru. Rade Radić, seoski trgovac
i špekulant, "proslavio" se ubistvom teško ranjenog narodnog heroja dr
Mladena Stojanovića 1. aprila 1942. u svojoj rodnoj Jošavci. Radić će
imati i tu "čast" da mu poslije rata bude suđeno zajedno sa njegovim
vrhovnim komandantom Dražom Mihailovićem i da zajedno stanu pred
streljački stroj.
"Vojvoda" Borivoje Kerović, komandant Majevičkog četničkog odreda,
stavio je u Loparama 15. juna 1942. svoj paraf na ugovor sa ustašama,
a isto je 16. januara 1943. u Kovanju kod Rogatice učinio i Radivoje
Kosorić, zloglasni "koljač sa Romanije" koga je po zlu zapamtilo
muslimansko stanovništvo goraždanskog, fočanskog i rogatičkog kraja.
Suština svih ovih sporazuma bila je ista: četnici su izražavali svoju
lojalnost ustaškoj državi, obavezali se da će obustaviti sva
neprijateljstva protiv snaga NDH i da će se zajedno boriti protiv
partizana. Vlasti NDH su se sa svoje strane obavezale da neće
progoniti četnike, da će ih za borbu protiv partizana opskrbiti
municijom, da će ranjenim četnicima omogućiti liječenje u bolnicama
NDH ( imam uvid i u ustaške otpusnice iz bolnica ranjenih četnika gdje
se navodi kako im je vraćeno donje rublje ), i da će porodice
poginulih četnika primati odgovarajuću pomoć.
Sam vrh NDH bio je obaviješten o ovim pregovorima i podržavao ih je,
pa je tako Ravnateljstvo za javni red i sigurnost Ministarstva
unutrašnjih poslova NDH izdalo 9. oktobra 1942. direktivu u kojoj kaže
da nijedan ustaški organ ne smije stupiti u formalne ni u neformalne
pregovore sa četnicima bez odobrenja X odjela tog ravnateljstva.
Dakle, X odjel je bio ustaški organ za koordinaciju saradnje sa
četnicima.
Pored ovih formalnih sporazuma, bilo je bezbroj primjera neformalne
kolaboracije četnika sa ustašama. Ta kolaboracija je svoju kulminaciju
doživjela tokom bitke na Neretvi. Tako su, na primjer, prilikom
partizanskog napada na Konjic krajem februara 1943., Nijemcima i
ustašama u pomoć priskočili četnici iz Sandžaka predvođeni majorom
Vojislavom Lukačevićem, koji su nepune dvije sedmice ranije
učestvovale u stravičnim pokoljima muslimanskog življa po Sandžaku i
jugoistočnoj Bosni ( to su oni zločini o kojima je Pavle Đurišić
izvijestio Dražu Mihailovića, kada se hvalio sa 8000 poklane djece,
žena i staraca ). Zahvaljujući Lukačevićevoj pomoći partizani nisu
zauzeli Konjic.
Na kraju, i sam Draža Mihailović je uoči svog sloma pokušao doći do
nekog dogovora sa vrhom NDH. Tako je, dok se sa ostacima svojih snaga
pobjeglih iz Srbije nalazio na planini Vučjak u sjevernoj Bosni, u
aprilu 1945. poslao u Zagreb svoje emisare: advokata dr Ranka Brašića,
generala Svetomira Đukića i majora Žiku Andrića. Dr Brašić je nosio sa
sobom Mihailovićeva pisma upućena Paveliću i nadbiskupu Stepincu.
Četnička delegacija se dva puta sastala sa Pavelićem u Zagrebu, 17. i
22. aprila i načelno dogovorila neke stvari, ali su brzi slom NDH
dvije sedmice kasnije i zlosretni pokret četnika prema Srbiji završen
u paklu na Zelengori, učinili bespredmetnim sve ustaško - četničke
kombinacije.
* VISE SRECE U SUTRASNJEM PRESSU !*

Други доказ о преговорима комуниста и усташа је инструкцији Ј. Б. Тита
својим преговарачима са домобранима, писана 2. јула 1943, с тим што су
они, како се наводи у зборнику докумената, преговарали и са усташама.
Реч је о "фингираним нападима" комуниста на домобранске и усташке
гарнизоне. Комунисти и представници хрватских формација договорили би
се о симулирању борбе, јер су Хрвати морали да подносе извештаје
Немцима за изгубљене гарнизоне. У ово доба, у договореним "фингираним
нападима" комунисти су заузели од домобрана Хан-Пијесак, Власеницу,
Олово, Шековиће и Кладањ. Вишедневни преговори комуниста са усташама у
Зворнику нису уродили плодом, па је ово место заузето правом борбом
(да је борба била права, може се закључити по великим губицима
комуниста).
Ј. Б. Тито се користио својим старим споразумима са хрватским
формацијама, а очигледно и неким начелним договором. У поменутој
инструкцији од 2. јула 1943, тј. директиви "за преговоре са
представницима Хрватске домобранске војске у Источној Босни", каже се
да треба успоставити "што тешњи контакт са свима нама наклоњеним
представницима војних и цивилних власти" хрватске нацистичке државе,
наводно ради њене "дезорганизације и разбијања". Преговоре, који су
већ заказани, треба искористити за постизање што бољих резултата,
"како би то послужило као пример и осталим старешинама хрватске
војске". Титови представници имали су да свим домобранима, официрима,
подофицирима и војницима, "гарантују безбедност живота и личне
приватне имовине". Свима који пређу у партизане признају се чинови и
омогућава даље напредовање, пише Ј. Б. Тито и наставља:
''Сваки онај војник који изрази жељу да из било којих разлога не
приступи Народноослободилачкој војсци или да буде прекомандован у свој
крај, код тамошњих наших јединица, изаћи ће му се у сусрет. У овом
последњем случају биће упућен са својом потпуном ратном спремом.
У току преговора тражити од представника Хрватске домобранске војске
да предаду у исправном стању сву убојну спрему - ратни материјал,
храну, возила, магацине и остало.
У крајњем случају, тј. ако представници Хрватске домобранске војске не
пристају на јавну предају, пристати и на фингирани напад на њихов
гарнизон, где ће бити тачно уговорен и предвиђен начин предаје.''16
Усташе се не помињу, али се упутство односило и на њих, што доказују
преговори са Црном легијом у Зворнику. Као и према домобранима и
усташама, комунисти задржавају исти однос и према четницима: "Све
похватане четничке групице одмах стрељати на лицу места", наређивао је
помоћник начелника Врховног штаба, Велимир Терзић, 1. јула 7.
дивизији.17
У другом наређењу 7. дивизији, послатом истог дана, Терзић наређује да
7. бригада не напада четнике, јер су њене снаге "недовољне и слабе".
Врховни штаб ће, пише даље Терзић, упутити "за разбијање четничких
банди другу јединицу и јаче снаге".18
Упућена је једна бригада из 2. дивизије, и то не на обичан задатак,
већ "као казнена експедиција", како се изразио Терзић у писму Павлу
Ивићу од 3. јула.19
"Чишћење Звијезде планине од четничких банди" подразумевало је и
конфискацију хране у српским селима, као што је то и раније чињено.
Према томе, ратна сарадња комуниста са усташама дошла је исто онако
природно као и њихова борба против четника. И у једном и у другом
случају реч је о наставку предратне комунистичке политике, како
"класне", тако и "националне". Обе те политике систематски су неговале
антисрпство, за рачун наводно угњетаваних Хрвата.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Kontakti su postojali, *saradnja* nije postojala sa ustasama, ali
saradnja cetnika i ustasa nikada nije prekidana ni u *pacovskim
kanalima*..ovekovecena 1954 u Argentini sporazumom
Stojadinovic-Pavelic, sa CIA realizovana 1990-1995..te !

1945....1990... ?????

* VISE SRECE *U* SUTRASNJEM PRE*SS*-*U*