Fasizam ante portas, u "vostaloj Serbije"..

Cergari, sibicari,fukara, su dezertirali,kukavicki pobegli, ostavili narod drzavu i imovinu,.rat,haos...koju su pojeli „troskovi idrzavanja“. Aleksandar je, unapredio i ucvrstio ustaski vlast i kadar, NDH,bestidni potomci, sibicari, su se pojavili.Tron se ugasio, prema protokolu same monarhije, lazno se predstavljaju jajare i njihove paravojske SPO,Sbske grade, koje su prolili Srpsku krv i teritoriju.Karadjordjevici su se uvek vracali u krvbi !!          
…………………………………………………………...........................................................................................................................................................
Kvaternik, nosilac ordena belog orla, dobijenog od kralja Aleksandra За време НДХ, као члан Павелићеве владе, наређивао је масовне покоље Срба и Јевреја, као и свих слободољубивих Хрвата. Организовао усташке-домобранске казнене експедиције, које су вршиле покоље, интернације, пљачке, палеже и мучења грађанских лица. Организвао је тзв. добровољачке пукове и легије, које је слао на Источни фронт у борбу против Совјета. 16. јула 1941. лично је испратио „добровољце“ на источно бојиште из Вараждина и држао им ватрени говор Након завршетка Другог светског рата, осуђен је на смрт од стране нових југословенских власти. Стрељан је 13. јуна 1947

Димитрије Т. Марковић
Како бивши нацисти и домаћи каријеристи данас „уређују“ нашу стварност, уз то и историјске чињенице и сећања

Питање повраћаја имовине Подунавским Швабама већ више од десет година постављају потомци оних који су са првим данима Титове Југославије морали да напусте своје домове. Међутим, како то и приличи представницима некада поражене, а данас вољом победника силе у порасту, ово питање што, истини за вољу, никада до краја није решено, временом је постајало све више политичко, а све мање је у фокусу имало „невине“ страдале од руку партизана, док су главни протагонисти његовог решавања безмало постали бивши припадници оружаних формација Трећег рајха: од обичних редова, преко добровољаца у СС до истакнутих злочинаца и обавештајаца.

Да ће рад ових немачких удружења на територији Србије бити знатно другачији од рада на територији околних земаља, показало се већ 2001. године, када се кренуло са уређењем гробаља и напуштених цркава (што, наравно, у читавој причи није и никада не би смело да буде спорно) али и са подизањем споменика „невино пострадалим“ и често се није водило довољно рачуна да ли међу онима којима је хладан мермер посвећен има и припадника Вермахта односно СС јединица. Уосталом, немогућност добронамерних Подунавских Шваба да се ослободе нациста у својим редовима показала се када је ратни злочинац Петер Егнер посетио Нови Сад. Он је током само две ратне године организовао и наредио убиства преко 17.000 Срба, Рома, Јевреја и комуниста у Београду. Оваква пракса наставила се до данас, како у Бачкој и Банату, тако и у Срему, о чему ће бити речи нешто касније.

ОРДЕЊЕ ЗА „ПОМИРЕЊЕ“ Везе фолксдојчера са српском државом, разним удружењима и појединцима у Србији све су јаче и оне, како смо рекли, немају много заједничког са повраћајем имовине, за шта је у Агенцију за реституцију стигло свега осамдесетак формалних захтева. Захваљујући овим контактима, у Србији се појавила велика квазиисторијска литература, чији аутори нису били вођени „глађу за истином“, него потребом да у српској кризи идентитета, свесно или не, докажу геноцидност сопственог народа. И мада таква литература најчешће не завређује посебну пажњу, треба истаћи књигу „Геноцид над немачком мањином у Југославији 1944 – 1948“ коју је 2004. године објавила Радна група за документацију а издало Друштво за српско-немачку сарадњу. Ту се на тенденциозан начин, вешто избегавају „замке“ историјске истине о улози Подунавских Шваба у Другом светском рату и непрекидно се говори о геноцидној намери Титових комуниста и „невиним“ Швабама које је најпре „искористио“ Трећи рајх, а касније побио српски део КПЈ.

Kako piše portal Radio Siti - popularne niške radio-stanice, radnica Javnog komunalnog preduzeća "Medijana" Lidija Uskoković ušla je u banku u prošli četvrtak kako bi se raspitala o kreditu. Kako je to uradila tokom pauze na poslu, u ekspozituru je ušla u radnom odelu, u narandžastoj uniformi gradske čistoće.

Međutim, nakon nekoliko minuta sedenja i čekanja na red, prišao joj je službenik banke i rekao joj da izađe napolje pošto u toj uniformi ne može da obavi posao zbog koga je došla, dodajući da dođe sutradan, adekvatnije obučena. Da stvar bude bizarnija, ispred nje je bio njen kolega, takođe u uniformi, koji je tada potpisivao ugovor.

"Ja sam samo ušla da pitam za kredit u Unikredit banci i želela sam da pređem kod njih kao klijent. Ja inače čistim tu, ispred njihovih vrata, tu mi je radno mesto. Za vreme pauze mogu da uđem, ili mogu da pitam poslovođu za 15 minuta, pola sata slobodnih, koje kasnije odradim. Sedela sam dvadesetak minuta u banci, čekala sam da me prozovu. Šefica ekspoziture me je sve vreme upadljivo posmatrala i rekla je konačno službeniku da dođe do mene. On mi je nakon toga prišao i rekao mi: Gospođo Lidija, znate šta, vi u toj uniformi ne možete ovde da sedite. Dođite sutra, adekvatno, pristojno obučeni, pa da onda vidimo šta želite", kaže Lidija Uskoković.

Kako kaže, prvo je mislila da je u pitanju šala. "Podigla sam čak ruke uvis i rekla: Moje odelo je čisto, pogledajte! A eto, i moj kolega je ispred mene, isto u radnom odelu, otišao da potpiše ugovor. Službenik mi je rekao da je uredba banke takva, a da šefica ekspoziture kaže da niko više u radnoj odeći ne sme da uđe. Nekome je čista, nekom je više prljava, ali to nije bitno. U uniformi, znači, nikako", priča dalje ona.

Lidija je napustila banku povređena. Tako nešto joj se, kaže, otkako radi nije dogodilo. U uniformi ulazi i u poštu i u sve ostale institucije u gradu. U njoj je nedavno primila nagradu i kao najbolji radnik Javno-komunalnog preduzeća u kom radi.

Prema njenim rečima, sutradan je otišla do banke kako bi dobila objašnjenje zašto je udaljena zbog radnog odela i zašto, ako je to pravilo, ništa ne piše na vratima ili na nekom drugom mestu. "Službenik mi je objasnio da bi to bilo isto kao kad bi hirurg direktno iz operacione sale došao u banku da podigne platu, što po meni nije dobro poređenje. Jer hirurg svakako neće usred operacije da ide u banku, a ja, kojoj je posao bukvalno ispred njihovih vrata, samo u pauzi mogu da uđem", kaže Lidija.

Priča o radnici gradske čistoće koju su zbog uniforme izbacili iz banke izazvala je veliku pažnju na društvenim mrežama, pre svega zahvaljujući objavi na stranici na Fejsbuku njene koleginice iz JKP "Medijana", koja je javnost obavestila o celom slučaju. Mnogi su se zapitali kako bankarskim službenicima ne zasmeta unifoma, na primer, policajaca.
Banka: Kad utvrdimo šta se desilo adekvatne mere

Danas se oglasila i Unikredit banka, iz koje je saopšteno da je odmah započeto sa utvrđivanjem činjenica u vezi sa slučajem radnice Gradske čistoće. Iz te banke takođe navode da su sigurni da su zaposleni iz ekspoziture u Nišu sa radnicom gradske čistožće razgovarali profesionalno i da je nisu zamolili da napusti ekspozituru.

"Unikredit banka je prisutna na srpskom tržištu već više od 13 godina. Misija Unikredit Banke definiše neophodnost poštovanja principa različitosti i rodne ravnopravnosti. Ponosni smo što možemo da kažemo da nikada nismo pravili razliku između različitih nacionalnosti, boje kože, kao ni posla kojim se neko bavi. U skladu sa našim vrednostima, kojih je neophodno da se pridržavaju svi naši zaposleni, sve građane tretiramo s jednakim poštovanjem", navode iz Unikredit banke.

"Unikredit banka je, istog trenutka kada je obaveštena o situaciji u Nišu, započela intenzivno da radi na utvrđivanju činjenica u vezi sa navodnim neprijatnim događajem u ekspozituri u ovom gradu. Ono što za sada možemo sa sigurnošću da potvrdimo je da su se zaposleni Unikredit banci, kao što im kodeks ponašanja i lični integritet nalažu, prema klijentkinji poneli sa poštovanjem i da je ni u jednom trenutku nisu zamolili da napusti ekspozituru", takođe navode iz banke.

U saopštenju se dodaje da ta banka sarađuje upravo sa JKP "Mediana" više od deset godina, kao i da je više od polovine zaposlenih u tom preduzeću ima račune u Unikredit banci.

"Nakon što utvrdimo šta se zapravo desilo, preduzećemo adekvatne mere", zaključuju iz Unikredit banke.  

Komunisti su navodno proglasili kneza Pavla Karađorđevića izdajnikom, ali to sa komunistima nikakve veze nema – komuniste to nije ni zanimalo. Bila je to godina 1941. u noći nakon 27. marta. Kralj Petar II Karađorđević. On je preuzeo vlast i knez Pavle je uhapšen, jer se tajno sastao sa Hitlerom i zemlju uveo u Trojni pakt. Vraćen je sa otvorene pruge kod Zaprešića na Savi i doveden u Beograd. Prva odluka koja je data bila je da se knez izdajnik strelja i to na licu mesta. Život mu je spasao patrijarh srpski Gavrilo Dožić, koji je bio prisutan u Generalštabu u momentu kada je knez priveden.
– Ne, ljudi, nemojmo tako! Hajde da izdajniku stavimo lisice na ruke i da ga proteramo iz zemlje bez prava povratka – knez je proteran i umro je u emigraciji. Patrijarh Gavrilo je bio ubeđeni antifašista i tri puta je iste noći pozvao svoju ”decu svetosavsku” preko radio Beograda da se ”odupru Hitlerovoj nemani”. Zemlja se digla na ustanak, Hitler je bombardovao Beograd i patrijarha bacio u tamnicu. Rat je proveo u tamnici i umro je pod Titom u svojoj zemlji. Mi sada nećemo da citiramo sve, sve je poznato, i tu su i Memoari patrijarha Gavrila u izdanju kuće “Sfairos” (Beograd 1990). Patrijarh SPC Gavrilo bio je ne samo krunski svedok 27. marta 1914. godine, već i arhitekta tog puča hrabrih oficira koji su se oduprli Hitleru i to je poznato svima, no bilo im je naugodno da to kažu. Istorija je o tome sve rekla. Na Oplencu je bilo tužno. Nije uopšte kriva gospođa Jelisaveta, krivi su zvaničnici Republike na čelu sa Tomom N. A činodejstvovao je i vladika vranjski Pahomije. A “Memoare” patrijarha Gavrila treba pročitati – neće       

Oni koji poznaju Aleksandra Vučića kažu da u svom mobilnom telefonu drži preko nekoliko hiljada brojeva direktnih telefona svojih partijskih aktivista širom Srbije, nekad „radikala“, danas „naprednjaka“. Sa njima, po potrebi, komunicira direktno i u svakom momentu kad treba. Ustrojstvo na kojem je počivao nekad uspešni izborni i organizacioni model „radikala“, dok je Vučić bio „generalni sekretar“, a danas počiva uspeh Srpske napredne stranke – jeste partijska „falanga“. Ovaj model nije nepoznat u političkoj teoriji. Njime su se najčešće služile partije militantne desnice, najčešće nacionalne, ili fašističke.

U Srpskoj radikalnoj stranci Vučić nije bio ideolog. Zna se ko je bio (a i danas je) zadužen za ideologiju „srpskog nacionalizma“. Međutim, na mestu organizatora, koji je svoju političku karijeru kalio na stadionu Crvene zvezde među „delijama“, Aleksandru Vučiću bilo je od početka jasno kako treba da se stvara partijska „mašina“ i koji su njeni dometi. Za razliku od Arkana, koji je sličnu metodologiju upotrebio za najozloglašeniju paravojnu formaciju devedesetih, kada je za Srbiju “moralo” oružje da govori, Aleksandar Vučić je, po nalogu Šešelja – pravio „partiju“, odnosno njenu „mašineriju“ za neko umiveno vreme posle Bijeljine, Sarajeva, Dubrovnika, kada će se nacionalistička borba preseliti sa fronta u mladopolitičke tranzicione parlamente. Bez takve, polu-vojničke, a partijske „mašine“, četnikoliki likovi koje smo viđali na početku Knez Mihailove ulice početkom devedesetih, ostali bi samo „ikebana“ jugo-tranzicije. Čak i istorijski poraženu „četničku“ ideologiju, organizacioni oblik partijske falange pretvorio je jednu malu ekstremističku partiju u razornu bombu svih višepartijskih parlamenata Srbije, koju nije moglo da spreči ni iznošenje iz sale njenih prvaka, polivanje vodom predsednika Skupštine, ili kidanje mikrofona.

Poznavao sam osobu koja je godinama bila deo partijske „mašinerije“ Aleksandra Vučića. Prilikom telefonskog poziva, ta osoba je bila zadužena da odmah aktivira deset građana, koji joj odgovaraju poslušnošću. Po potrebi ih vodi u sud, ili u autobus, ili izlaze na ulicu, ili bilo šta drugo. Tako su se sakupljale desetine hiljada sudski overenih potpisa za jedan dan, onda kada je trebalo voditi (i platiti) ljude u sudove, tako su se izvodili (i platili) građani za „mitinge“. Trenirana je tipična vojnička hijerarhija subordinacije, a njen rezultat bila je – efikasnost. Aleksandru Vučiću bilo je potrebno petnaestak godina da ovaj sistem usavrši do najvišeg organizacionog nivoa. Pa ipak, pitanje svih pitanja jeste: kako je moguće napraviti danas, u krilu Srpske napredne stranke takav politički uspeh, bez „ideologije“ koja je je Vučića kao političara i vođu stvorila?

Dominacija efikasne organizacione forme upravljanja strankom nad „ideologijom“, postala je vidljiva u momentu kada je Srpska napredna stranka nastala na razvalinama Srpske radikalne stranke. Izlazak (četničkog vojvode) Tomislava Nikolića, praćen kletvama Vjerice Radete i ostalih radikalskih narikača, verovatno dogovoren sa „stranim silama“, ni izbliza nije imao tako dramatičan tok kao dvonedeljno kolebanje Aleksandra Vučića. Značaj Vučićeve odluke nije bio beznačajan jer, znalo se to, Vučić je sa sobom (u svom mobilnom telefonu) već nosio formiranu, savršenu partijsku „mašinu“, kojom se dobija politička borba. Hoće li mladi radikalski lav preći u SNS ili ne? U stvari bilo je pitanje: hoće li odvući mladi generalni sekretar partijsku mašineriju sa sobom i ostaviti Srpsku radikalnu stranku bez organizacione pesnice. Hoće. Hoće li time staviti krst na Srpsku radikalnu stranku, bar na njenu mitingašku „silu“? Hoće. Hoće li odmah potom dovesti (radi provere efikasnosti) na miting protiv DS-a u Beograd dovoljan broj ljudi? Hoće. Hoće li, napokon, moći da za 180 stepeni okrene smer partijskog ideološkog nišana (sa „Kosova je Srbija“ ka evropskoj Briselskoj agendi i Ketrin Ešton)? Hoće.

Ni Šešelj iz Haške sudnice nije mogao ideološki da potuče organizacionu partijsku „mašinu“ Aleksandra Vučiča. Sevao je najčistiju ideologiju, govorio istinu o svojim bivšim potčinjenima (ili nije, svejedno je), ali nije ništa mogao „mašini“ koju je stvorio, sa Aleksandrom Vučićem na čelu. Time se pokazalo da ideologija danas u Srbiji jeste jedno veliko – ništa. Ideologija je u Srbiji pretvorena u pogonsko gorivo falangistički ustrojenih masa koje reaguju samo na organizacioni impuls. Ideologija se menja, umire, ili nastaje nova. Dugačak je to proces. Ali, falanga je aktuelna, zanosna, večna.

Naravno da su Evropa i NATO znali za ovu Vučićevu moć. Već se 2008. u dobro obaveštenim krugovima pričalo da je Aleksandar Vučić najperspektivniji političar u Srbiji. Sa nekoliko mitinga i poteza, Vučić je pokazao mlakoj i neodlučnoj evropskoj diplomatiji da poseduje efikasnu partijsku „mašinu“. Ovoga puta za ideologiju bila je zadužena Evropa. Tako smo dobili današnju vlast. Nema iznenađenja. Društvo u raspadu, partijska država u kojoj pojedinci, pa čak i čitavi odbori i cele partije ulaze u partijsku „mašinu“ Aleksandra Vučića, odbacivanje razmišljanja „svojom glavom“, demokratska suspenzija jalovih partijskih nadgornjavanja, tek uspeh Vučićeve neideološke partijske „mašine“ otvorio je novo poglavlje i novu dimenziju propasti jednog političkog sistema.

U uspehu Vučićeve neideološke partijske „mašine“ krije se i njegova glavna slabost. Neće još dugo moći da se igra stara spoljnopolitička igra Srbije: I Rusija i Evropa (NATO). Putinov govor i Krimski referendum, kao i dolazak šefa EU misije u Srbiji Devenporta u Skupštinu AP Vojvodine, a naročito rok od devet meseci koji je dobio Vučić od Svetske banke teraju na akciju. Može li „mašina“ izdržati i dokle?

Ostaje pitanje: kako se suprotstaviti partiji bez ideologije? Isto takvom partijom? Ili krenuti od „zelene trave“?

Moguće, ako i nje bude.

http://cetnicki-pokret.com/wp-content/uploads/2012/01/cpokret-1024x348.jpg