" Embahador Donjecka u vostaloj serbije"

Dragoslav Bokan u crnom

BOKAN, Dragoslav (Beograd, 15. 02. 1961), srpski nacionalista, jasenovački unuk, paroljub, duhovno čedo Dragoša Kalajića, nekada vođa paravojne formacije Beli orlovi, danas samo Bokan, neimar nacionalne države. Jedan je od najizrazitijih predstavnika snažnog desničarskog talasa koji je iznedrio beogradski FDU. Već osamdesetih godina, Bokan tumara između mesijanskih i nacionalističkih ideja. Na Filozofskom fakultetu prijavljuje magistarsku tezu Uticaj neosrednjovekovnih intuicija i pokreta na savremenu evropsku kulturu. Družbenik je Isidore Bjelice koja će mu potom posvetiti roman Verenica ratnog zločinca (1994). Bokan potom odlazi u Ameriku, odakle se na patriotski zov vraća 1990, kada počinje da sprovodi svoje militarističkie ideje u praksu. Ubrzo postaje urednik posebnih izdanja u ozloglašenom BIGZU (specijalizovanom za prekodrinsku literaturu i Godine raspleta). Pristupa partiji SNO Mirka Jovića i uz njegovu pomoć formira paravojnu falangu pod nazivom „Beli orlovi“. Bokan se pritom brine o dizajnu i ideološkom supstratu ove formacije. Njegovi Orlovi najpre nastupaju razigrano kada bejzbol palicama demoliraju kancelarije televizije Yutel. Sledeća akcija je upad u Direkciju za raspolaganje diplomatskim stanovima, sa čije je terase, u stilu a la Musolini, Bokan animirao prolaznike za srpsku stvar puštajući im rodoljubive pesme. Beli orlovi 1992. odlaze preko Drine, gde učestvuju u operacijama čišćenja muslimanskog življa na teritoriji opštine Zvornik. Prisutni su takođe i u operacijama oko Sarajeva, Bijeljine, Bratunca, Brčkog, Prijedora i Višegrada. Početkom 1993, Bokan skida uniformu i posvećuje se savetničkom i propagandnom radu u Bosni. U to vreme održava intenzivne kontakte sa Karadžićem, Mladićem, Biljanom Plavšić. Sa Sonjom Karadžić pokreće 1993. luksuzno opremljeni časopis Naše ideje, u kom preko tema mesijanstva, viteštva, rasizma, slovenskog imperijalizma pokušava da obnovi srpsku „gralsku i kosovsku“ tradiciju. Zanimljivo je da od savremene srpske književnosti ovaj časopis izdvaja pesnika D. J. Danilova. Na naslovnoj strani prvog broja pojavljuje se Madona Oriflamma (1932), a na drugom fotografija odlučne devojke u uniformi Srpskog otadžbinskog saveza. Sam Bokan piše tekstove u kojima veliča viteštvo (proba katane nad zapaljenim Sarajevom) ili se obračunava sa izdajnicima (Pismo srpskom emigrantu). Iz tog perioda je ostala zabeležena Bokanova izjava o njegovom psu Tigru, koji je obučen za otkrivanje izdajnika. Sredinom devedesetih Bokan u Beogradu otvara kafić „Legsington“ i biva hapšen zbog pljačke vlasnika kompanije „Yuco“, u selu Bukovcu kod Novog Sada, pod optužbom da je sa grupom „saradnika“ oteo oko 240.000 DEM.
Nakon 2000, Bokan se opredeljuje za rad na kulturnoj politici, pa se pridružuje kontroverznom biznismenu Predragu Lj. Ćeraniću u pokretanju Inicijative za lepšu Srbiju. Postaje urednik časopisa Lepa Srbija, predizajniranoj verziji Naših ideja. Koju godinu kasnije, Bokan se pojavljuje u javnosti kao šef marketinškog tima u predsedničkoj kampanji princeze Jelisavete Karađorđević. Tokom 2004. često gostuje u TV emisijama kao što su Klopka ili Dok anđeli spavaju, pa čak i Go play. U emisiji Ključ, Bokan se pojavljuje u društvu Milke Forcan.
Danas Dragoslav Bokan predaje predmet kulturna baština Srbije u Školi za devojke od stila. Kreativni je direktor u marketinškoj agenciji „Arts & Krafts“. Obožava Beogradski sindikat12

http://www.pressonline.rs/info/drustvo/323022/srpske-dobrovoljce-i-placenike-koji-ucestvuju-na-stranim-ratistima-ceka-robija-.html

      

Očigledno, radilo se o smišljenom planu i jedino šta smo tada mogli da uradimo bilo je da nekako ostvarimo da makar Srbija iz tri dela ponovo bude cela. U upečatljivoj ispovesti Ivković prvi put otkriva kako je Arkan dolazio u Sremsku Mitrovicu, da vadi svog kuma Mileta Jerkovića i kako se odupro zahtevima tajnih službi, da postroje sve zatvorenike i ubice i pošalju ih na front da postanu narodni heroji. - I pred Haškim tribunalom sam uspeo da dokažem da sam lično to sprečio -- nastavlja Ivković. -- Pokušavali su da me       

VAŠINGTON: Brigit Hes živi povučeno u Severnoj Virdžiniji. Sada je u penziji, a radila je u jednom modnom salonu u Vašingtonu više od 30 godina. Od kada joj je dijagnostikovan rak vreme provodi obilazeći lekare u potrazi za lekom. Svako ko je vidi na putu do bolnice, pomislio bi da je reč o najobičnijoj baki na svetu.

Ipak, Brigit ima jednu tajnu - ona je ćerka Rudolfa Hesa, komandanta Aušvica, koja je dobar deo svog detinjstva provela upravo u ovom nacističkom logoru smrti.
Osamdesetogodišnja Brigit živi skromno u svojoj kući u Americi. Svake večeri, ona i dalje spava pod budnim okom svog voljenog oca - fotografija Rudolfa Hesa visi iznad njenog kreveta.
- On je bio najfiniji čovek na svetu. Bio je veoma nežan i dobar prema nama - seća se Brigit.

Hes sa porodicom Hes sa porodicom

Taj „najfiniji čovek na svetu” izgradio je Aušvic, usavršio gasne komore i pretvorio stare vojne barake u Poljskoj u mašinu za ubijanje sposobnu da izbriše živote 2.000 ljudi po satu. Do kraja Drugog svetskog rata, ovde je ubijeno 1,1 miliona Jevreja, oko 20.000 Roma i desetine hiljada poljskih i ruskih političkih zatvorenika. Kao takav, Brigitin otac je jedan od najvećih masovnih ubica u istoriji!

- On je morao to da uradi! Pretili su mu! A on je bio samo jedan u nizu SS-ovaca. Bilo je drugih koji bi to uradili da je on odbio - ubeđena je Brigit koja se oca seća po zajedničkim ručkovima, čitanju „Ivice i Marice” i kako se sa njom i njenom braćom i sestrama igra u bašti.

Brigit toga tada možda nije bila svesna, ali ipak danas zna - njihova igra i druženje dešavali su se u sred Aušvica gde je porodica Hes od 1940. do 1944. godine živela.

Sa gornjeg sprata, mogli su da vide barake u kojima su živeli zarobljenici i krematorijum. Ono što je Brigitina majka opisala kao „raj” bio je pakao za milione ljudi.

Ipak, ne za porodicu Hes - imali su kuvare, dadilje, baštovane, sobarice ... svi ovi ljudi, bili su zatvorenici režima kome je služio Brigitin otac. Kuća je bila nameštena i dekorisana stvarima oduzetim od onih koji su svakodnevno upućivani u gasnu komoru. U bašti, Brigita se igrala na toboganu i u velikoj replici aviona koju su izgradili zatvorenici.

Bio je to život u luksuzu na svega nekoliko koraka od najvećeg horora ikada viđenog u istoriji čovečanstva.
Kako se kraj rata bližio, Rudolf Hes je sa porodicom pobegao na sever. Brigita je ostala sa majkom, dok joj je otac promenio identitet i sakrio se na jednoj farmi nedaleko od danske granice.

Njihov plan da u pravom trenutku pobegnu u južnu Ameriku poremećen je kada je njihovo sklonište otkriveno 1946. godine. Hes je bio prva osoba iz nacističkog vrha koja je priznala postojanje genocida u Aušvicu. Svedočio je u Ninberškom procesu, a onda je obešen pored krematorijuma u Aušvicu.