SETNJE ZORANA DJINDJICA.."odavde do vecnosti"

U kući obešenog se ne priča o konopcu, kažu. Hapšenjem Tiranina Slobodana Miloševića, građani Srbije pokušavaju da zaborave strahote kroz koje su prošli za vreme njegove vladavine. I dok napaćeni građani ćutke zaceljuju rane, pred njihovim očima stvara se još opasnija banda od one koju je predvodio bračni par Milošević-Marković.

PIŠE I UREĐUJE: MILOVAN BRKIĆ



Predsednik Demokratske stranke gospodin Zoran Đinđić već 5. oktobra krenuo je u ostvarivanje svoje paklene zamisli, da preuzme sve poslove i račune zbačenog Miloševića. Osvajanjem TV Bastilje, policijskih stanica i zgrade Savezne skupštine, ustanici su Tiraninu rekli svoje. Dok je još vladalo euforično slavlje, g. Ćinđić je oko sebe okupljao predvodnike Miloševićevih eskadrona smrti, vođe lokalnih bandi i ološ koji je do tog dana bezrezervno služio Tiraninu.

Dok su građani slavili obaranje Miloševića, g. Đinđić se vozao po gradu sa Miloradom Ulemekom Lukovićem, komandantom Jedinica specijalne odbrane Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije. U jutarnjim satima 5. oktobra pukovnik Milorad Luković, javnosti i Haškom tribunalu poznatiji kao Legija, zapovednik "Crvenih beretki", bio je spreman da izvrši svako Miloševićevo naređenje, i da pobije sve one koji na bilo koji način pokušaju ugroziti Tiraninovu vlast. Kada se oko podneva, u Beogradu skupilo najmanje pola miliona ljudi, Legijin eskadron smrti pretvorio se u gomilu bednih kukavica, spreman da se odrekne svog vođe.

Opušteni, posle desetogodišnjeg ropstva pod Miloševićevom strahovladom, građani Srbije nisu uočili da se pred njihovim očima počela stvarati moćna gangsterska organizacija, kojoj u Evropi uskoro neće biti premca.

Namerno otežući da oktobarsku pobunu pretvori u potpun Miloševićev poraz, g. Đinđić, do decembarskih izbora za srpski parlament, vrlo spretno plete mrežu svoje mafijaške organizacije, na način kako je to svojevremeno radio čikaški gangster Al Kapone. Demokratska stranka i njen predsednik među građanima Srbije ne uživaju značajniji ugled. Ali, članovi Đinđićevog klana iz njegove stranke, raspoređuju se na ključna mesta. Najznačajnije funkcije dobijaju Čedomir Jovanović, koji postaje šef poslaničkog kluba DOS-a u Skupštini Srbije, Božidar Đelić preuzima resor ministra finansija, Aleksandar Vlahović resor ministarstva za privatizaciju a gospođa Aleksandra Joksimović imenovana je za zamenika ministra spoljnih poslova.



NERAZDVOJAN DRUG

Do decembra meseca g. Đinđić vrši inventarisanje zatečenih ljudi i imovine Miloševićevog režima. Njegovi ljudi zastrašuju vlasnike kompanija koje su za Miloševićevog vremena inkasirale stotine miliona dolara. Svi oni, počev od Bogoljuba Karića, pa do Ljubomira Mihajlovića, direktora Komercijalne banke, pozivaju se u kabinet predsednika Demokratske stranke, na propitivanje.

Odmah, na početku svog puta ka tronu Kuma, g. Đinđić preuzima Miloševićev represivni aparat. Vođa "Crvenih beretki", zloglasne jedinice čije zločine po Hrvatskoj, Bosni i Kosovu istražuje oko stotinu haških istražitelja, postaje Đinđićev nerazdvojan drug. Pukovnik Milorad Ulemek Luković zvani Legija za račun Miloševića likvidirao je nekoliko desetina građana Srbije. Organizovao je atentate na Vuka Draškovića, asistirao prilikom ubistva Slavka Ćuruvije, i planirao otmicu Ivana Stambolića...

Đinđićeva desna ruka, Čedomir Jovanović, ugledni beogradski narkoman, okuplja elitne Miloševićeve ubice iz policije. Pukovnik Goran Radosavljević, komandant Operativno-poterničke grupe Posebnih jedinica policije Ministarstva unutrašnjih poslova, i Zoran Simović Tutinac, nekadašnji komandant SAJ-a (Specijalne antiterorističke jedinice MUP-a) obučavaju na vežbalištima SAJ-a Jovanovića i grupu lokalnih mafijaša u rukovanju oružjem.

Pukovnik Radosavljević je, posle Legije, jedan od najkrvoločnijih Miloševićevih ubica. Haški tribunal traži ga zbog ubistva dvojice belgijskih vojnika u Skelanima, selu na desnoj obali Drine, preko puta Bajine Bašte. Pukovnik Radosavljević snajperskim hicima usmrtio je ovu dvojicu mirovnjaka.

Osim što je predvodio Operativno-poternički grupu Posebnih jedinica MUP-a Srbije, g. Radosavljević je obučavao posebne timove za specijalne akcije. Oni koji su prolazili obuku kod pukovnika Radosavljevića na Zlatiboru i drugim poligonima, slati su u Sedmi bataljon Vojske Jugoslavije. Neki su korišćeni za specijalne likvidacije.

Na Kosovu, za vreme dejstva NATO alijanse, jedinica pukovnika Radosavljevića ostavljala je iza sebe pustoš.



POLIGON ZA SAHRANE

Ovih dana, čuvana kao državna tajna, obelodanjena je afera sa hladnjačom punom punom leševa, koju su građani otkrili u aprilu 1999. godine u Dunavu, kod Kladova. Umoreni su bili žene, deca i starci, a stradali su od ruke pripadnika jedinice pukovnika Radosavljevića. Njegova jedinica u jednom selu kod Podujeva masakrirala je 102 građana albanske nacionalnosti. Na lice mesta je izašao istražni sudija vojnog suda, kapetan, koji je izvršio uviđaj, snimio leševe i sproveo istragu. Iz Beograda je, međutim, naređeno da se tragovi uklone. Hladnjače sa telima izmasakriranih krenule su prema Petrovom selu kod Kladova, gde jedinice pukovnika Radosavljevića imaju svoje poligone. Na tom mestu je sahranjeno oko 500 leševa, a nakon vađenja hladnjače posuti su negašenim krečom. "Učinak" jedinice pukovnika Radosaljevića je, međutim, beznačajan prema onom što su uradili pripadnici Jedinice specijalne odbrane, odnosno "Crvene beretke", pukovnika Legije na Kosovu.

U to ratno vreme, komandant policijskih snaga MUP-a Srbije na Kosovu je general Sreten Lukić. Ispred Resora državne bezbednosti načelnik je pukovnik Milosav Vilotić.

Načelnik Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije, general V. Đorđević, nakon konsultacije sa generalom Lukićem, koji ga informiše o masakrima nad kosovskim Albancima, odlučuje da sakrije tragove krvavih ruku pukovnika Legije i Radosavljevića.

Od 16. aprila 1999. godine, dok NATO alijansa dejstvuje nad Srbijom, desetine hladnjača dovozi leševe do Batajnice, predgrađa Zemuna. Na vežbalištu SAJ-a, u naselju "13. maj" kopaju se tri velike grobnice. Bageri rade u otežanim uslovima, jer nadleću izviđački avioni. Zbog brzine, u jednoj grobnici je ostavljen kamion hladnjača, pun leševa, i zatrpan. Na vežbalištu SAJ-a, do 29. aprila, sahranjena su 874 leša. U Dunav, nekoliko stotina metara od vežbališta SAJ-a, potopljene su četiri hladnjače sa telima masakriranih na Kosovu. Jedna hladnjača se bila zakačila za neko šiblje, pa su ronioci morali da ispod nje stave mine, i tako je potope na dno Dunava. U operaciju "uništavanja tragova" bili su uključeni pored generala Vlastimira Đorđevića i pukovnici Luković i Radosavljević. Na vežbalištu SAJ-a pokopavanje leševa je vršila grupa kojom je komandovao kapetan Zoran Đoković. On je danas na službi u Ambasadi Jugoslavije u Skoplju.

Preuzimanjem MUP-a Srbije, od Vlade Srbije, koja za ministra policije postavlja g. Dušana Mihajlovića, g. Đinđić instalira svoje ljude, preuzete od Miloševića. General Sreten Lukić ima jedan od težih dosijea kod glavnog tužioca Karle del Ponte. Poznat je i kao brat od strica Milana Lukića iz Višegrada, koga optužuju da je u ovom bosanskom gradiću lično ubio oko 2000 Muslimana. Posle "kosovskog boja" Milošević ga ukazom odlikuje i unapređuje. Kao zaslužnog, g. Đinđić ga postavlja za načelnika Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije, a pukovnik Radosavljević preuzima komandu nad Posebnim jedinicama MUP-a. Crveni Legija ostaje i dalje na čelu "Crvenih beretki".



UBICE VERNO SLUŽE

Šef obezbeđenja Demokratske stranke je izvesni Keza, bivši policajac, koji se na Kosovu "proslavio" sa Legijom. Njegovu suprugu, građevinskog inženjera Mariju Rašetu Vukosavljević, g. Đinđić promoviše u ministra saobraćaja. Ona je godinama bila pomoćnik Milutina Mrkonjića u CIP-u, a g. Mrkonjić je jedan od najpouzdanijih Tiraninovih ljudi.

Prvi telohranitelj g. Đinđića je g. Milan Verulović. On nije zaposlen u MUP-u Srbije, kako bi bio red. Razlog tome je što je protiv njega pred Okružnim sudom u Beogradu 1995. godine vođen krivični postupak zbog šverca narkotika.

Okružen tako probranim ljudima iz Miloševićevih eskadrona smrti, koji imaju krvave ruke do lakata, g. Đinđić se oseća sigurnim. Ubice verno služe, i on se okreće biznisu.

Čedomir Jovanović, zbog velikih obaveza predsednika Vlade Srbije, preuzima sektor organizovanog kriminala. Koordinira sa premijerovim prijateljima iz podzemlja, i radi na učvršćivanju poslovnih odnosa lokalnih gangova i premijera. Njegov zadatak je da se nad lokalnim bandama i njihovim poslovima ostvari puna kontrola. Najpre finansijskih tokova, a potom i da se stvori "ljudski resurs", u vidu "interventnih odreda". Za vreme Miloševićeve ere lokalne bande mogle su da se bave organizovanom krađom automobila na područjima bivše Jugoslavije i u inostranstvu, švercom duvana, nafte i narkotika, ako ti poslovi nisu po obimu ugrožavali interese Miloševićevog sina Marka.

Premijer Srbije ne krije da sa podzemljem ima jake veze. U intervjuu za Nedeljni Telegraf, u broju od 9. maja ove godine, na pitanje novinara da li je tačno da se druži sa kriminalcima, premijer Đinđić odgovara da je tačno da dolazi iz tog miljea.

"Ja nisam plave krvi, kao premijer Toni Bler, ili predsednik Buš. Takva su vremena bila, i družio sam se sa onima, koji su mi mogli sačuvati glavu..."

Planirajući da brzo postane Gospodar Srbije i stvori najjaču mafiju u Evropi, s pozicija predsednika Vlade Srbije, g. Đinđić preuzima glavne poslove, iz delokruga rada mafije. Nafta, cigare i narkotici su prioritetni poslove. Vlada prvih dana svog rada donosi Uredbu kojom država privremeno preuzima monopol u trgovini naftom i naftinim derivatima.



TAJNI KANALI

Stavljanjem pod svoju šapu posao s naftom, premijer Đinđić, posle neuspešnih pokušaja da se nagodi sa vladom Rusije oko isporuke nafte, okreće se poslu s Irakom. Miloševićev režim je Sadamov smatrao bratskim. U okviru programa Ujedinjenih nacija "Nafta za hranu", kojim se Iraku dozvoljava da za dve milijarde dolara godišnje može izvesti naftu radi kupovine hrane, srpski premijer računa na prijateljstvo sa Irakom. Jugoslovenska ambasada u Bagdadu šalje dopis Savetu revolucije Iraka da će ubuduće naftu iz odobrenog programa Ujedinjenih nacija, za račun Jugoslavije kupovati druge firme. Obe firme su vlasništvo duvanskog bosa Stanka Subotića Caneta. Izostavljene su državne firme "Jugopetrol", "Naftagas" i "Beopetrol".

Zbunjeni ovim zahtevom jugoslovenske ambasade, iz Bagdada traže od svog ambasadora u Beogradu (dr Šami Kadumi) da kod jugoslovenskih vlasti proveri o čemu se radi.

Ambasador potom traži prijem kod potpredsednika savezne vlade prof. dr Miroljuba Labusa, koji obaveštava ambasadora da o tom poslu nema nikakva saznanja. G. Labus ambasadora upućuje na ministarstvo spoljnih poslova, koje ga potom obaveštava da je dopis jugoslovenskoj ambasadi prosledila zamenica ministra Aleksandra Joksimović, a da iza posla stoji Vlada Srbije, odnosno premijer Zoran Đinđić.

Tajnim kanalima ugovorena je i realizacija posla vrednog 1,5 milijardi dolara! Iračka nafta pristiže u sirijsku luku "Banjas". Odatle jedan deo kreće prema Jugoslaviji. Ovu naftu g. Đinđić skladišti u rezervoarima "Prve petoletke" u Bariču i prodaje na crnom tržištu, bez plaćene poreze. Polovina para iz ovog programa vraća se preko Jordana u Bagdad, za budžet Sadamove vlade. Koliki je profit od ove operacije, u kojoj se koristi samo pečat srpske vlade, teško je za sada izračunati, mada agenti izraelskog Mosada i drugih obaveštajnih službi, pažljivo idu za tragom ovog unosnog posla premijera Đinđića.

Na nišanu stranih obaveštajnih službi, Jugoslavija se našla i zbog posla g. Đinđića sa iračkom vladom. Sa beogradskim Institutom za fiziku Vlada Iraka povela je pregovore oko kupovine tehnologije za održavanje radarskog sistema. Taj posao je pod strogim nadzorom vlade SAD i međunarodne zajednice. Uz ovaj posao išli su i dogovori oko nabavke razne opreme.

Premijer Srbije ovaj posao prebacio je kiparsku firmu H.T-G. onjersize, čiji je on suvlasnik. Rukovodioca Instituta za fiziku Slobodana Manolu ucenio je da mu kopira programe za zaštitu radarskih sistema, koje je potom ustupio iračkoj armiji, uz višemilionske iznose.

Od posla sa naftom, g. Đinđić kupuje sofisticirano oružje, da snabde svoju Porodičnu vojsku. Mafijašku, naravno. Predsednik SRJ g. Koštunica kazao je na kongresu svoje stranke u prošlu subotu da će njegova partija uzeti od DOS-a ono što mu je pozajmila, ako bude morala da i dalje služi kao pokriće za stvaranje paralelnih institucija. Na koga je i na šta mislio g. Koštunica, nije teško zaključiti.



IMA VREMENA

Posao sa cigaretama za samo prva četiri meseca vladanja Srbijom, doneo je premijeru Đinđiću ličnu korist od oko 200 miliona dolara. Pružajući ruku duvanskom bosu Stanku Subotiću, g. Đinđić je rešio da svoj konto oteža makar milijardom dolara, u naredne dve-tri godine. Poslovna saradnja sa Nebojšom Ikovićem i njegovim "Milšpedom", i saradnja sa "Veranomotorsom" u švercu cigaretama, kojom je na račun premijera leglo tek dvadesetak miliona dolara, simbolična je za g. Đinđića. Šaljući g. Subotića da u ime njegove vlade pregovara po belom svetu, oko prodaje tržišta Srbije za unosne poslove šverca duvanom, predsednik vlade računa na duge staze.

Duvanska afera, pokrenuta preko stranica zagrebačkog "Nacionala", dobrano je uzdrmala g. Đinđića. Očekujući ovaj napad, g. Đinđić je požurio da ukloni potpredsednika svoje vlade, g. Vuka Obradovića, koji vodi komisiju za borbu protiv organizovanog kriminala. Afera koju je podmetnuo Obradoviću je prizemna, ali ni u toj akciji premijer nije uspeo da se proslavi.

Njegov pulen, g. Čedomir Jovanović, šef je poslaničkog kluba DOS-a u srpskom parlamentu. U slobodnom vremenu on je biznismen. Mada nema ni dana radnog staža, g. Jovanović je od lokalne mafije dobio na poklon dva blindirana automobila, i dva blindirana džipa. Uz tako skup vozni park slede i stanovi. Za prva tri meseca g. Jovanović je dobio samo dva. Ali, ima vremena...

Više nije tajna da g. Jovanović duže vreme konzumira kokain. Kao stručnjak za narkotike, on u Porodici Đinđić vodi taj sektor. Velike transporte ukrajinske droge kontroliše g. Jovanović. Da srpska policija ne bi pravila probleme, za zamenika odeljenja za narkotike SUP-a Beograda postavljen je g. Dragan Rakić, inspektor koji je godinama radio kao izbacivač na brodu "Lukas," za mesečnu platu od 500 maraka. Narkodilerima je informacije prodavao od 500 do 1000 DEM, zbog čega je bio i najuren iz odeljenja za narkotike.

Gospodin Jovanović spada među najobezbeđenije građane u Srbiji. Gospodina Čedu u svako doba dana i noći čuva najmanje šest ekipa pripadnika Šeste uprave resora državne bezbednosti. Kada u Risnakoj broj 7 svrati radi seksa i zabave, broj motorizovanih pratilaca povećava se, pokatkad, i na osam.

Na pitanje dopisnice Rojtera da li je tačno da je g. Jovanović narkoman, g. Đinđić je odgovorio: "Valjda nije".

Spisak afera g. Jovanovića je impresivan. Počev od sudara, zapaljenih džipova, koškanja sa lokalnim gangsterima do intervencija lekara Urgentnog centra, kada se g. Jovanović predozira.



TO NI BEBA NE MOŽE

Iako je važan u bandi g. Đinđića, g. Jovanović nije i njegov glavni čovek. Uloga konsiljera pripala je Slobodanu Popoviću, zvanom Beba.

G. Popović je rodom iz Jagodine. U ovom gradu počeo je kao "armunikaš", po lokalnim krčmama. Prelaskom u Beograd dobija posao šefa sale na restoran-brodu "Sava". Uočavaju tu parajlije njegovu sklonost ka učtivom ponašanju, i g. Popović postaje službenik u preduzeću "Spektra", čiji je vlasnik g. Milan Beko. Gospodina Beka imenovaće kasnije za (značajnog) Miloševićevog ministra, koji će ojaditi Telekom Srbije, prodajući ga Italijanima i Grcima, za milionske iznose provizije. Pljačkao je g. Beko nemilice, sve što mu je pod ruku dolazilo. Suvlasnik u njegovom preduzeću DiBek je i gospodin Đinđić. Njih dvojicu vezuje i kumstvo. A tamo gde su poslovi, tu je i kumstvo, kao garancija. A g. Đinđić ima najmanje dvadesetak kumstava!.

G. Popović je, na mestu direktora "Spektre", na kome je zamenio g. Beka, pravio izborne kampanje JUL-a i SPS-a.

Kao čovek sa stilom šefa sale, diskretan, i od poverenja, mnogo godina će služiti kao pregovarač između g. Đinđića i g. Miloševića. Nosiće pošiljke, vredne miliona maraka, da g. Đinđić ne šteti interesima g. Miloševića.

A da posao oko postavljanja g. Popovića na mesto konsiljera ne bi bio upadljiv. g. Đinđić se malo poigrao. Prvo je u Vladi Srbije, za koordinatora za informisanje postavio novinara Miroslava Filipovića, koji je na ovo mesto došao iz Vojnog zatvora u Nišu. G. Filipović je od strane Miloševićevog suda osuđen zbog špijunaže na sedam godina robije. Cela novinarska organizacija sveta digla se na noge. Kolega Filipović dobija svetsku slavu i priznanja. Premijer Đinđić nakon odluke predsednika Koštunice o pomilovanju, poziva g. Filipovića u svoj kabinet, kao portparola. Na ovom poslu kolega Filipović je izdržao punih osam dana, koliko je bilo potrebno predsedniku vlade da ga otera svakodnevnim ponižavanjem. Onda je došao g. Popović. Uglađen, sa leptir mašnom. Agencija "Spektra" punom parom radi za g. Đinđića na stvaranju njegovog imidža jakog čoveka u Evropi, i na širenju glasina o njegovim protivnicima. Za sada su to, u srpskoj javnosti popularni predsednik SRJ g. Koštunica i jaki ljudi u Srbiji - gospoda Nebojša Čović i Velimir Ilić.

Ipak, teško je napraviti poželjan imidž za g. Đinđića. U svojim svakodnevnim istupima pred te-ve kamerama, g. Kum izgovori više laži, nego rečenica. To čak ni propaganda g. Bebe Popovića ne može popraviti.

U svojim inostranim nastupima, g. Đinđić je vrlo brzo pročitan. U sredu, 29. maja, u svojoj besedi, g. Đinđić je oštro napao spoljnu politiku predsednika Buša prema Srbiji. U Moskvi su prema njemu hladni na sibirski način. Nemci peru ruke velikom količinom deterdženta.

POHVALA ZLOČINA

G. Đinđić se ne predaje. On računa na Sretena Lukića, na Legiju, na pukovnika Radosavljevića i njegove eskadrone.

Početkom maja gospodin Legija sa svojim momcima do temelja je, šenlučeći, srušio lokal jednom ugostitelju. Diskoteka je izgorela, g. Legija je, saopšteno je potom, suspendovan s posla, pokrenuta je krivična istraga. Šteta, materijalna, procenjena je na oko milion maraka. Pukovnik Luković nije pritvoren.

Deset dana potom, po nalogu predsednika Vlade Srbije, vraćen je za komandanta "Crvenih beretki".

Uzalud advokati Srpskog pokreta obnove dokazuju da je pukovnik Luković odgovoran za organizovanje atentata na g. Vuka Draškovića, da je kriv za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, zbog otmice Ivana Stambolića... Javne prozivke izazivaju jezu, ali pukovnik Legija je tu, uz skute premijeru Đinđiću. Premijer na sva usta hvali njegove istorijske zasluge za novu vlast!

Raspoređujući minulih nedelja svoje poverljive ljude na ključna mesta u javnim i važnim preduzećima, g. Đinđić pokazuje nameru da postane Gazda Srbije. Sa toliko novca i eskadronima ubica biće teško demokratskim putem skinuti ga s vlasti i uhapsiti. Njegovi dosadašnji poslovi ne ostavljaju drugu mogućnost, osim ako ode s vlasti, da završi u zatvoru, kao i Milošević. Zbog sličnih nedela.

Rasplet se mora brzo dogoditi. Moramo se odlučiti - hoćemo li u budućnost bez premijera Đinđića, ili pod Đinđićem, kao premijerom- Kumom.

Drugog izbora nema.

Na pitanje kako komentariše izbornu volju građana, trijumf DOS-a i poraz koalicije SPS-JUL, Ristić kratko i odsečno odgovara:

“To je bio državni udar, puč! Apsolutno sam siguran, znam da ovo nije bila slobodno izražena volja građana, sve je bilo vešto orkestrirano... Sve je ovo dugo i ozbiljno pripreman državni udar. Ovo je treći pokušaj; počelo je 96/97, kada iste ove snage nisu imale ni dovoljno pomoći iz inostranstva, ni finansijskih sredstava, ni logistike, a ni uporišta u državnom aparatu. Onda je došla druga faza: bombardovanje, uz prethodno inicirane sukobe na Kosovu. Treća faza je došla sada: ideja je jednostavna, izbori nisu dovoljni, treba izvesti prevrat. Sve je bilo organizovano, to se više i ne krije... Mislili smo da ćemo to čitati za nekoliko godina, Velja Ilić već detaljno objašnjava čitav scenario 'narodnog gneva'. Napravljen je scenario u kojem je potpuno bilo svejedno koliko je ko osvojio glasova, scenario je predviđao pobunu. Verovatno nikada nećemo saznati koliko je ko zapravo dobio glasova, niti je bio važan stvarni ishod predsedničkih izbora. Međutim, da predsednik Milošević nije napravio nekoliko grešaka, on bi i ovaj put pobedio!"

Predsednik Demokratske stranke gospodin Zoran Đinđić već 5. oktobra krenuo je u ostvarivanje svoje paklene zamisli, da preuzme sve poslove i račune zbačenog Miloševića. Osvajanjem TV Bastilje, policijskih stanica i zgrade Savezne skupštine, ustanici su Tiraninu rekli svoje. Dok je još vladalo euforično slavlje, g. Ćinđić je oko sebe okupljao predvodnike Miloševićevih eskadrona smrti, vođe lokalnih bandi i ološ koji je do tog dana bezrezervno služio Tiraninu.
Dok su građani slavili obaranje Miloševića, g. Đinđić se vozao po gradu sa Miloradom Ulemekom Lukovićem, komandantom Jedinica specijalne odbrane Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije. U jutarnjim satima 5. oktobra pukovnik Milorad Luković, javnosti i Haškom tribunalu poznatiji kao Legija, zapovednik "Crvenih beretki", bio je spreman da izvrši svako Miloševićevo naređenje, i da pobije sve one koji na bilo koji način pokušaju ugroziti Tiraninovu vlast. Kada se oko podneva, u Beogradu skupilo najmanje pola miliona ljudi, Legijin eskadron smrti pretvorio se u gomilu bednih kukavica, spreman da se odrekne svog vođe.
Opušteni, posle desetogodišnjeg ropstva pod Miloševićevom strahovladom, građani Srbije nisu uočili da se pred njihovim očima počela stvarati moćna gangsterska organizacija, kojoj u Evropi uskoro neće biti premca.
Namerno otežući da oktobarsku pobunu pretvori u potpun Miloševićev poraz, g. Đinđić, do decembarskih izbora za srpski parlament, vrlo spretno plete mrežu svoje mafijaške organizacije, na način kako je to svojevremeno radio čikaški gangster Al Kapone. Demokratska stranka i njen predsednik među građanima Srbije ne uživaju značajniji ugled. Ali, članovi Đinđićevog klana iz njegove stranke, raspoređuju se na ključna mesta. Najznačajnije funkcije dobijaju Čedomir Jovanović, koji postaje šef poslaničkog kluba DOS-a u Skupštini Srbije, Božidar Đelić preuzima resor ministra finansija, Aleksandar Vlahović resor ministarstva za privatizaciju a gospođa Aleksandra Joksimović imenovana je za zamenika ministra spoljnih poslova.

Problem je, sto konkretno Srbija, nema to sto se zove "proletarijat"..nego ima "slinac preko brade"...pardon POLUTANE...sa jednom nogom u njivi, drugom u preduzecu, trecom nogom na bolovanju, a cetvrtom u sada vec "tradicionalnom kraduckanju". Trenutni, bogati "domacini" su se obogatili ne "radom,idejam,itd", nego otimacinom,prevarom, drustvene imovine i otimanjem "minulog rada"..uz pljuvanje hm,hmm.."kako su sve opljackali komunisti", a njima nije nista ostalo...Bagra je inace, sa izuzetkom "smene generacija"...Badze,Arkana,Djinsjica,Duce...itd,,,uglavnom i dalje prisutna, prva smena TV,druga kladionica, treca na nekom splavu...

ЛДП И ДС предлажу да се Ђинђић прогласи новим Титом
Агенцијске вести Павле Ћосић | Павле Ћосић | mart 15, 2013 00:56

Београд, 12. 03. 2013. године (Бе92) – После данашње шетње незапослених и оних који су пуштени с посла и из школа у част десет година после трагично преминулог првог послератног српског демократског премијера Зорана Ђинђића, представници Либерално демократске партије и Демократске странке предложили су у „Платформи о Ђинђићу“ да се преиспитају политичка позадина убиства Зорана Ђинђића која до дана данашњег није разјашњена.
У истој платформи нашао се и предлог да се за новог Тита, а по одавно скованој крилатици „И после Тита Тито“, предложи убијени Ђинђић. На ову идеју представници ових донедавно сукобљених партија дошли су посматрајући данашњу шетњу грађана по центру Београда и после закључка који је изнет на сајту Демократске странке да је у шетњи учествовало преко милион људи.
„Ако је на радни дан, усред радног времена могао да изађе толики број грађана, као и у време кад смо дочекивали Јосипа Броза, то значи да нека очигледна паралела постоји“, рекао је градоначелник Београда Драган Ђилас и додао: „Ја нисам сарађивао ни са Зораном Ђинђићем, ни са Јосипом Брозом Титом, али сам учествовао у свим Ђинђићевим протестним шетњама и као добар пионир присуствовао свим Титовим дочецима из иностранства. То је иста та енергија и ја заиста не видим зашто тај нови Тито о којем се распреда већ преко три деценије не би био управо Зоран Ђинђић“.
Ову идеју поздравили су и представници ЛДП-а који су приложили амандман на овај предлог да се Зорану Ђинђићу не додељује надимак Тито одмах да се деца не би збуњивала у школама, него да се то учини полако, кроз наставни програм и припрему која би трајала пет година. „Не само због деце него и због одраслих људи који су били живи за време Тита и десет година после његове смрти још увек били његови пионири, јер примећено је да људи брзо заборављају скорију историју, овај процес би требало полако обављати кроз наставни програм и медије како би се људи исправно едуковали. Такође, било би боље да се Ђинђићу не надене надимак Тито, него Нови Тито, а већ од следеће школске године ђаци првог разреда полагаће заклетву и добиће нове пионирске мараме“, истакао је Чедомир Јовановић и успут поздравио предлог Томислава Николића да промени Устав на захтев Хашима Тачија.

tom razaranju, prethodile su obimne pripreme i "zalivene" su sampanjcem.
..........................................................................................................
Tako se ubrzo saznalo i za ljubavnu vezu supruge doktora Milana Stojadinovića, tadašnjeg predsednika vlade, i atašea za štampu Pjetra Bisa. Uprava je saznala da se premijerova supruga kupala gola u kadi napunjenoj šampanjcem sa italijanskim špijunom, ali o tome niko nije smeo da raportiraprevarenom mužu.
Zbog svega toga, pripadnici Trećeg odseka imali su pred sobom vrlo težak zadatak, s jedne strane, bili su to predstavnici diplomatskog kora zastićeni imunitetom, ali još gore, branile su ih razne veze koje pruža neprikosnoveni i svemoćni viši krug beogradske elite.
Znalo se da italijanska obaveštajna služba radi veoma aktivno, što je na kraju i potvrđeno posle pretresa Praskinog stana u ulici
Miloša Velikog broj 1. Kada je pronađena i kompletna šifrovana lista poverenika za Beograd i celu Jugoslaviju, kao i lista neverovatnih
troškova koji su za samo godinu dana iznosili dvadeset miliona dinara. Uprava je otkrila i nekoliko velikih špijunaža učinjenih u korist
Italije. Najpre je razotkriven italijanski poverenik na službi u Operativnom odeljenju Glavnog generalštaba Novakovića, zatim pukovnik u penziji Luj Micić,i na kraju profesor Cvet, honorarni činovnik na službi u Odeljenju za šifruGlavnog generalštaba.Italijani su praktično znali sve naše vojne planove.Novaković je nesumnjivo spadao u red najaktivnijih i najvažnijih italijanskih špijuna,zahvaljujući kome je Rim iz prve ruke dobijao najpoverljivije planove i izveštaje Operativnog odeljenja Glavnog generalštaba. To je bila naša velika provala posle koje je, koliko se sećam, Novaković osuđen na smrt.