Buvlja pijaca "vizionara" Zorana Djindjica

Govor dr Zorana Đinđića u skupštini Srbije
Datum:
21.06.2001
Period:
Premijer 2001–2003.

Predlozi zakona o privatizaciji,agencija za privatizaciju i akcijskom fondu
(zajednički načelni pretres)

Uvaženi narodni poslanici, donošenje Zakona o privatizaciji predstavlja istorijski čin za svaki parlament, pa i ovaj naš. Dodouše,mi smo već nekoliko puta u toku proteklih deset godina pokušavali da okončamo ovaj postupak. Nadam se da će ovo biti poslednji zakon o privatizaciji i da ćemo time definitivno okončati tragove ideološkog društva u kome smo dugo živeli i gde se kao prioritet nije postavljao princip efikasnosti, nego se postavljao princip prava koja proističu iz upravljanja, a koja su imala više veze sa raspodelom moći, uticaja i privilegija, nego sa pitanjem efikasnosti.

Pitanje privatizacije i pitanje vlasništva za današnju Srbiju nije ideološko pitanje i oko toga postoji koncenzus među svim stankama i mislim da je to jedan veliki napredak koji je postignut i prilično je neprimetno postignut tokom proteklih godina, da više danas u Srbiji što se tiče merodavnih političkih organizacija niko nije protiv privatne svojine kao dominantnog vida svojine.

Naravno, pitanje prava koja proističu iz radnog procesa je jedan drugi paket, a ja bih zamolio naše građane koji su zainteresovani za ovaj postupak privatizacije i koji vide svoju sudbinu u njemu, da oni u svojoj svesti izdvoje ta dva kriterijuma, ta dva prioriteta. Jedan je efikasnost ekonomije, a drugi su radna, socijalna prava, prava na dobit, prava koja proističu iz postupka proizvodnje, iz postupka ekonomije, a koja nisu vezana sa principom svojine.Desilo se tako,zbog ljudske prirode i zbog razvoja ljudskog roda, da je privatna svojina efikasniji vid svojine nego neki drugi vidovi svojine. Desilo se tako da su ljudi motivisani i zainteresovani, da se trude, ili da su najviše zainteresovani kada se radi o njima samima, o njihovom novcu. Zbog toga je privatna svojina efikasniji vid. Mi ne možemo da ispravljamo ljudsku prirodu, kako su pokušali neki naši predhodnici, mi možemo da prihvatimo tu činjenicu i da kažemo,bićemo ili zemlja efikasne prirode, ili ćemo biti zemlja neefikasne prirode. Mi smo se opredelili da budemo efikasne prirode.

Meni se dopalo obrazloženje koje je Margaret Tačer dala pre 15-tak godina, kada je obrazlagala zašto treba privatizovati jedan deo državne svojine, tada u Engleskoj, gde su sindikati bili veoma jaki, gde je to bilo jedno vrlo škakljivo pitanje. Ona je rekla-za mene kako premijera tadašnje vlade, najbitnije je, ne toliko to da privatni vlasnik ostvaruje neki profit, najbitnije je, ne toliko to da privatni vlasnik ostvaruje neki profit, za mene je najbitnije da on može da bankrotira. Ako donese pogrešnu odluku, a ne našim parama,onda ja mogu mirno da spavam, jer on onda neće mirno spavati.

Mislim da onaj ko se bavi biznisom treba da ima nemiran san, a ovi drugi ljudi koji samo dobijaju svoju platu, koji ne mogu da učestvuju u zaradi, da imaju miran san. Mislim da je to dobar argument i za našu zemlju. Dosta su u ovoj zemlji mirno spavali samo oni koji su raspolagali društvenim parama. Nikada nisu mogli da bankrotiraju, uvek su samo tuđe pare trošili . Oni koji su radili, koji su ustajali u 5 sati ujutro i koji su imali svoju platu, oni nisu mirno spavali, jer je poslovanje njihovih preduzeća bilo uvek na ivici.

Danas mi imamo podatak da je 600 hiljada ljudi u Srbiji zaposleno u preduzećima koja su zapravo u postupku stečaja. Isto tako, da je danas u Srbiji koja ima mešovitu svojinu, toliko jasno kao i u svim drugim zemljama, da je onaj deo privrede koji je privatan-efikasan, ma koliko da je on delimično, izbegavao pravo pokazivanje svog stanja, a da je društveni deo privrede potpuno neefikasan. Znači, to je najvažniji razlog da mi danas kažemo-donosimo definitivnu odluku da ćemo postati društvo efikasne privrede, a da ćemo druga pitanja koja su životna i suštinska, a to su status rada, to su pitanja prava, rešavati na drugom koleseku, ovakvom jednom raspravom i Zakonom o radnom odnosu, o radnim pravima, o sindikatima pravima i o svemu onome što se tiče tog drugog kompleksa tema.

Zamolio bih da odvojimo ta dva pitanja jer ona su jako stopljena bila u Srbiji i danas su stopljena,i u skoro svakoj raspravi koju imate javno, postavlja se pitanje prava, umesto pitanja efikasnosti i time se zamagljuje čpitav kompleks. Jedna važna posledica koja ima ideološki element koji sledi iz privatizacije privrede, jeste mnogo manji uticaj administrativnih organa na poslove. To je bilo nešto što je omogućavalo neformalnu moć u našem društvu, ako je privreda društvena, a ako je privreda državna, onda onaj ko ima vlast utiče na privredu, na zaposlene i uvek ima iza sebe, potencijalno, jednu armiju podrške svih zaposlenih u tim preduzećima koja zavise od fondova, od toga da li će telefonskim pozivom iz neke banke biti prebačen novac za plate. To će prestati i time će Srbija postati jedna zemlja punoletnih i nezavisnih ljudi gde će svako proveravati svoj rad, svoje znanje, svoje sposobnosti, a glasati za onoga čiji mu se program najviše sviđa. Ne zato što je zavisan od njega, već zato što veruje u ideje koje su u tom programu sadržane.

Toliko načelno, i želim samo da kažem nešto o nekoliko stvari za tri ili četiri teme koje su bile predmet rasprave u našem društvu u poslednjih mesec ili dva dana, ili koje sam ja susretao u raspravama na ovu temu i koje su postavljane kao pitanja.

Prva pitanje je koncept privatizacije, drugo pitanje je o prioritetima pri privatizaciji, što će biti najvažnije u jednom postupku privatizacije, treće pitanje šta će biti sa novcem koji se iz toga dobija, a četvrto pitanje je šta je sa socijalnim programom, zašto Vlada nije prvo izašla sa jednim jasnim konzistentnim zaokruženim socijalnim programima, pa tek onda ponudila program privatizacije.To ću pokušati najkraće da izložim i da kažem da ovo stanje informacija kojim smo mi kao Vlada raspolagali, opredeljujući se za ovaj koncent, ne isključujući mogućnost da ima i nekih boljih rešenja ili da ova rešenja ne mogu da budu tokom primene promenjena ako se ispostavi da nisu najbolja.

Prvo i centralno pitanje je pitanje koncepcije. Da li privatizacija putem vaučera, to znači podela deonica besplatno, bilo svim građanima, bilo zaposlenim građanima,bilo samo nekim građanima ili privatizacija putem prodaje.

Mi smo se, ako se sećate, ili oni koji se sećaju, zalagali za vaučersku privatizaciju pre 10-tak godina. Opozicija,ili veći deo opozicije,uglavnom se zalagala za to(Demokratska stranka takođe,kao i neke druge i neki eksperimenti u našoj zemlji)da bi najbolje bilo i najpravednije privatizaciju sprovesti tako što bi se svim privatnim građanima ili uz određene kriterijume podelile deonice ukupne društvene svojine, a to zanči društvenog kapitala, a onda bi bile na neki način kotirane na berzi i jedan postupak koji je tada izgledalo logičan, za koji smo se mi zalagali.

Sada smo promenili koncepciju očigledno, ne svi, neki ljudi,pogotovu iz nekih sindikata, smatraju da bi danas trebalo sprovesti postupak privatizacije na takav način.Zašto smo se opredelili za ovaj drugi koncept? Zbog toga što je međuvremenu,praktično, naša privreda propala. U međuvremenu je zaista postalo pitanje koji je taj društveni kapital koji se deli, da li je to jedina velika iluzija kojom će ljudi da pomisle da su postali vlasnici realnih vrednosti, da bi onda posle izvesnog vremena ustanovili da su samo vlasnici prava da plate dugove. Većina preduzeća, ako gledamo nacionalnu ekonomiju u celini, više je zadužena nego što trenutno realno vredi. To znači da bi se tom besplatnom podelom deonica samo raspodelilo ne nešto što je realno, što smo mi pre 10 godina verovali da naša ekonomija ima, nego bi se zapravo podelilo nešto što je fiktivno, a to je neki kapital i neka vrednost.

Prošao bi izvestan period vremena dok bi se od tih nekoliko miliona deonica struktuiralo neko upravljanje tim preduzećima, koje bi nas opet dovelo u fazu prodaje tih deonica nekom ko bi želeo da postane vlasnik tih privatnih objekata.Tim bismo izgubili jedan određeni period vremena, a jedini dobitak iz toga bi bio da taj novac koji će biti dobijen prodajom, umesto da ide u neke državne fondove kojim se može voditi neka ekonomska politika, on bi bio raspoređen na veći broj građana, ali ne toliko da bi oni mogli da reše svoje probleme time, ali taman toliko da ne bi bilo tog novca na jednom mestu kojim se može neka pametna ekonomska politika voditi.
To je osnovni razlog zbog čega mi mislimo da danas,i za tih 70% društvenog kapitala prodati direktno,imati jedan fond koji je pod kontrolom i parlamenta i društva, i međunarodne poslovne javnosti,i onda voditi određenu ekonomsku politiku na osnovu to malo novca koliko će se prikupiti.

Drugi razlog je u tome što mi mislimo da danas kada govorimo o prodaji u Srbiji, ne mislimo prvenstveno na prodaju preduzeća,na prodaju tehnologije koja je u tim preduzećima, na prodaju objekata, jer ako bismo to prodavali, teško da bismo našli nekog kupca. Ono što mi prodajemo jeste verovanje da će poslovanje u Srbiji doneti profit.

Znači, mi prodajemo buduće tržište, odnosno Srbiju kao buduće tržište i onoj ko ulazi plaća pravo da ima svoju firmu tu, da smatra da ima radnu snagu koja je na evropskom nivou, ili koja može da bude podignuta na evropski nivo, da ima tržište od 10-tak miliona potrošača, potencijalno mnogo veće tržište.To je ono što mi danas nudimo.Ako bismo nudili mašine, zgrade, jako malo bismo dobilil. Ako pogledamo zaduženja koje imamo i prema inostranstvu, i unutar zemlje, onda ne samo da ne bismo dobili, već bismo morali još i da doplatimo.

To znači da mi nudimo očekivanje i mji na svetsko tržište iznosimo očekivanje da će naša zemlja postati deo svetskog tržišta i da će biznis u Srbiji donositi profit. Da bi to očekivanje bilo nagrađeno odgovarajućom ponudom. Moramo da se ponašamo na odgovarajući način i kao politički faktori i kao ekonomski faktori, i sindikatim i menandžment,i lokalna zajednica, i Vlada Srbije i druge političke partije. Očekivanje je da će Srbija postati deo svetskog tržišta, jer mi sada nudimo tržište. U njega ulazi stabilnost političkog sistema, u njega ulazi integracija u finansijske institucije, kreditne, svetske, u njega ulazi normalan politički život na relaciji lokalna zajednica, regionalni odnosi, centralna vlast, stabilnost političkog sistema u smislu vlast, stabilnost političkog sistema u smislu odnosa između partije,odnosi u parlamentu,sve to je naša ponuda.Ako dođe do sporova,ako dođe do štrajkova,ako vlasnik treba prvo da plati,pa onda dođe i zatekene 1.000 ljudi na kapiji,koji će da mu kažu-nećeš ti da našu teško i krvavo stečenu imovinu nosiš u svoju zemlju ili ne znam gde,sve se to ruši kao kula od karata.

Zato molimo i vas kao poslanike i građane da shvatite da ovo nije smo čisto prodaja, da mi imamo izvor nafte ili rudnik dijamanata.Ima nekoliko slučajeva koji su takvi, gde se radi o sirovinama i gde nije problem obaviti privatizaciju,ali ogroma većina slučajeva nije takva.

Znači,ne radi se o čistoj kupoprodaji,radi se o tome da se naše tržište, naša ekonomija i perspektive naše zemlje ovde pojavljuvju kao jedan interesantan objekat za ulaganje nečijeg kapitala. Mi moramo da podignemo tu cenu svojim mudrim ponašanjem, dogovorima, time da ne podmeću noge jedni drugima,da ne budu korumpirani mali ljudi iz malih fabrika, pa kada dođe jedan strateški partner, ovaj drugi koji bi hteo da kupi jeftinije fabriku, da nekoliko hiljada maraka ovima da se pobune, da oteraju tog velikog, da bi onda taj mali jeftinije kupio. Već postoji to u Srbiji.

Tržište, privatizacija i sve što ima veze sa novcem je surovo tržište, tako da će svega toga biti u Srbiji, ali nama je važno da uvek imamo u vidu interes nacionalne ekonomije. Ne može jedna fabrika da bude važnija od cele nacionalne ekonomije. Kredibilitet nacionalne ekonomije je ta karta, sa kojom možemo da idemo na svetsko tržište. Pet-šest dobrostojećih firmi, njih da prodamo i da posle sve ostalo ostane u zapećku, mi to nemamo kao nacionalnu ekonomiju. Moramo celu nacionalnu ekonomiju da podignemo kroz ovaj proces privatizacije, da ona bude pokrenut taj proces.

Druga tema su prioriteti. Postoje tri teme o kojima tamo gde smo u prilici, znači tamo gde postoji zainteresovan partner, razgovaramo. Prva tema je cena. Ona nije najbitnija. Druga tema je šta će se desiti sa zaposlenima i treća tema je koliko će biti investicija u tehnološku obnovu. Sve te tri teme su isto važne. Znači, onaj ko nudi najveću cenu, a nije spreman da da bankovne garancije da će moderniztovati preduzeće, nije interesantan, jer se može desiti da on kupi to preduzeće, da bi ga zatvorio, da bi smanjio konkurenciju za svoju robu, koju će da dovozi iz neke druge zemlje. Takođe, on mora da ima socijalni program za tu pojedinačnu firmu. Znači, ako ta firma nešto vredi, onda sasvim sigurno mora da se nađe rešenje za sve one koji su u njoj zaposleni i da oni znaju šta će u narednih pet godina da se dešava sa njima.

To su prioriteti. Moram da upozorim da nećemo svuda biti u prilici da postavljamo takve uslove. Ali, u jednom periodu, pre svega u prvoj godini privatizacije, bićemo u prilici, jer će se tu raditi o preduzećima koja su interesantna za strateške partnere. Oni su spremni da uđu na naše tržište i da plate mnogo više nego što ta preduzeća fizički vrede.

Druga kontroverzna tema je bila šta će se desiti sa tim novcem, zar ne bi bilo najbolje da svaka lokalna zajednica ili pokrajina to obavlja i onda taj svoj novac, koji dobije (jer je to navodno i pravljeno na takav način, da je svaka lokalna zajednica pravila svoju lokalnu fabriku), upotrebi kako misli da je najpotrebnije. Mislimo da to nije dobro rešenje.

Mislimo da tim novcem iz prodaje, iz privatizacije svojine u Srbiji treba da bude rešen problem nacionalne ekonomije. A problem nacionalne ekonomije ima nekoliko dimenzija. Jedan je već pomenuti dug. Moramo kao zemlja da platimo jedan deo duga, koji smo napravili pre svega do 1990. godine, jer smo uzimali stranu tehnologiju na kredit. Krediti nisu otplaćivani i mi kao normalana zemlja, članica UN moramo da platimo svoje dugove. Nadamo se da će oni vrlo umanjeni, ali će postojati i kao umanjeni.

Imamo dug prema građanima, deviznim štedišama. Taj novac je išao u privredu. Ako neko pokuša da sada postavi pitanje svojih prava na neko preduzeće, to vodi pitanju deobnog bilansa, to vodi raspadu države.

Znači, postupak privatizacije mora du bude centralni, ne može da bude nikakva opština, ne može pokrajina, ne može niko drugi da preuzme ingerencije države, jer to vodi deobnom balansu, to vodi pitanju koliko je iz centralne kase odlazilo u to preduzeće, koliko je iz tog preduzeća išlo u centralnu kasu, to znači - razgraničavamo se. To ne može u Srbiji.

Dakle, zbog toga nije moguće decentralizovati privatizaciju na takav način. Ali, naravno, taj novac mora da bude uložen u regionalnu privredu. Naravno da iz tog regiona, gde je privatizacija obavljena, najveći deo novca mora da bude uložen u taj region. To je politički proces, on je fleksibilan, dnevni, on ne može biti definisan zakonom. Ne može da se kaže sada, na primer, u zakonu da od tih 70% dobijenog novca 45% će da bude uloženo u privredu te opštine, 25% u nešto drugo, ali to je naša politička odluka. Naša politička odluka je da jedan znatan deo novca, koji je dobijen privatizacijom u jednom regionu, bude uložen u privredu tog regiona, da jedan drugi deo bude mali fond solidarnosti, kojim će se pomoći onim regionima gde privatizacija nije uspela ili koji nemaju sreću da imaju neka preduzeća koja su dobro prodata. Jedan deo će ići u socijalni program, znači program dokvalifikacije radne snage, program pripreme radne snage za novu ekonomiju.

Ne možemo mi da rešimo problem viška zaposlenosti tako što ćemo pokušati da spasemo samo staru ekonomiju u strare sisteme. Ljudi koji su tehnološki višak ili ljudi koji su bez posla moraju da shvate da ne mogu, verovatno, da se zaposle više na onim radnim mestima, gde su nekada radili, jer ta radna mesta više možda neće postojati. Oni moraju da se spreme, takođe da se i oni menjaju, da steknu nove kvalifikacije. Dražava sa ovim fondom ima sredstva da im pomogne u tome. Ali, oni moraju psihološki da prelome u sebi i da kažu - jedna faza naše ekonomije je završena, dolazi nova, dinamična faza, gde će kvalifikacija, znanje, fleksibilnost biti glavni aduti.

Naši ljudi, koji se sada plaše privatizacije, da će ostati bez posla, nisu u pravu. Oni su, ako su bez posla, već bez posla. Neće ih privatizacija ostaviti bez posla, oni su već sada bez posla. Bolje im je da se stanje bolesti naše privrede jasno pokaže, da imamo terapiju i da počne lečenje, a ne da to prećutkujemo i da se uljuljkujemo time da ima, na primer, 2.000 dinara u fabrici, u kojoj ne radi i da onda ima još 200 maraka na ulici, gde prodaje benzin ili cigarete. Nema u tome budućnosti, nema u tome razvoja. Zakon o privatizaciji uspostavlja čiste odnose, na kojima je onda moguće graditi budućnost.

Još dve-tri rečenice o socijalnom programu. To jeste jedna lepa reč, ali i jedna opasna reč. Ako imate 40% nezaposlenih, koliko mi imamo, što je znatno više čak i od regionalnog proseka, koji je oko 25-27%, onda nema tog socijalnog programa, koji može da pokrije te probleme. Ako na jednog zaposlenog imate jedno lice, koje ima prihode a ne radi, što je trenutno u Srbiji, ne možete da imate socijalni program. Čitava nacionalna ekonomija i nacionalna politika je danas socijalni program, a to znači program da se napravi jedna ekonomija, koja će moći dovoljno da proizvodi da pokriva troškove drugih delova delova društva, uključujući i trošak servisiranja onih slojeva stanovništva, koji nisu našli svoje mesto u proizvodnom procesu.

Očekivanje da bi neka vlada mogla da izađe sa socijalnim programom može da ima dva elementa: ili da ta vlada bude neozbiljna i da obeća nešto što ne može da ispuni ili da ima nekoliko milijardi maraka u nekom fondu, iz koga će da finansira taj socijalni program. Ono što mi kažemo, bez iluzija, jeste da će kroz privatizaciju nastati određeni problemi, ali će nastati i određena sredstva za rešavanje tih problema.

Zajednički ćemo analizirati situaciju i videti koji su to problemi, koji su to prioriteti i oko toga će se voditi politička borba u Srbiji. Konačno ćemo imati političku borbu koja će se voditi oko pitanja: šta su prioriteti u ekonomiji? Da li da se investira na ovu ili onu stranu, to će biti prava politička utakmica u Srbiji.

Poslednja rečenica - ni jedan zakon o privatizaciji nije idealan, svaki ima svoje protivnike i u svakoj zemlji je bilo mnogo protivnika svih zakona o privatizaciji. To je jedno polje za koje su svi zainteresovani i za koje su svi eksperti. Mislim da ni ovaj zakon, naravno, nije najbolji, ni najperfektniji. Mnogo toga na njemu može da se popravi, ali, mislim da je važna odluka da se u taj postupak krene. Mislim da je važno da svi shvatimo da sedimo u jednom čamcu, da je to nacionalno pitanje, znači, nacionalna ekonomija, interes države, da tu nema nekih koji bi želeli da prate svoj pojedinačni interes. Radi se o koncepciji društvenog i političkog uređenja naše zemlje.

Odluka da idemo sa ovim zakonom je ispravna odluka. Kako će on biti tokom primene procenjen, to ćemo videti. Može da se koriguje. U svakom slučaju, važno je da dobijemo ekonomiju koja se zasniva na efikasnosti i koja je u stanju da pruži radna mesta i dostojan život svima onima u Srbiji koji žele da rade. Mislim da to ovaj zakon obezbeđuje i zato vam predlažem da za njega glasate.