"radna sveska Radosa Bajica i Nebojse Glogovca

Zločini nad medicinskim osobljem

Glavni članak: Bolnice u Narodnooslobodilačkom ratu

Juna 1943. godine u toku pete neprijateljske ofanzive četnici su klali partizanske ranjenike sa Sutjeske, pa su tada zaklali u selu Jelaču i Vrbnici dr Simu Miloševića i hrvatskog pesnika Ivana Gorana Kovačića.[3]

Polovinom jula 1943. godine u celu Cikoti (istočna Bosna) četnici su otkrili 80 ranjenika prve proleterske divizije, oduzeli im oružje a sutradan doveli Nemce koji su ih poubijali, a zatim spalili.[3]

Jula 1943. godine u Bišini (Birač) četnici su otkrili ranjenike prve i druge proleterske brigade i izdali ih Nemcima koji su ih poubijali.[3]

Maja 1944. godine četnici Dragutina Keserovića pronašli su na Jastrepcu partizansku bolnicu pa su streljali 24 ranjenika i 4 bolničarke.[3]

Maja 1944. godine četnici su otkrili u Semberiji partizanske bolnice i ubili oko 300 teških ranjenika.[3]

Jedan od primera uništavanja partizanskih bolnica od strane četnika je sledeći:

Lukica Popović, lokalni vođa četnika, je od svog jataka Obrada Radočaja iz sela Krčana, jugoistočno od Udbine, saznao da je u 16 kuća tog sela smješteno oko 90 teških ranjenika. Ti ranjenici su za vrijeme operacije "Morgenštern" maja 1944. bili desetak dana u jami, s petnaest bolničarki. Djevojke, mahom skojevke iz okolnih sela, su ranjenike iz podzemne bolnice na rukama prenijele u Krčanu. Grupa partizana bdjela je na Trnovoj poljani, čuvajući prilaz Krčani od Lapca preko Kuka i Visuća. Lukica Popović je na to bio upozoren, pa je četnike doveo zaobilaznim putem. Upali su u Krčanu oko 10 sati 2. juna. Zaklali su 36 ranjenih partizana. Žene i starci iz Krčane su na brzinu sakrili 56 ranjenika. U Krčani su ubijena i dva liječnika, dr Josip Kajfeš i dr Zupe. U kući četničkog špijuna Obrada Radočaja zaklan je teško ranjeni komesar 8. kordunaške divizije NOVJ Aleksa Backović.

Vojvoda Momčilo je pohvalio Lukicu Popovića, a tri mjeseca kasnije uručio mu je pismeno priznanje o odlikovanju Obilićevom zvijezdom."[4]
Zločini nad civilima osumnjičenim za vezu sa partizanima

Glavni članak/ci: Crne trojke, Pokolj u Boleču, Pokolj u Vraniću, Pokolj u Pomoravlju 1944., i Masakr u Drugovcu

Datoteka:Vida pantic.jpg
Vida Pantić, jedna od žrtava četničkog pokolja u Vraniću kod Beograda, 20. decembra 1943.

Četnici su primenjivali teror prema civilima kao kaznu za podršku partizanima ili u cilju zastrašivanja radi sprečavanja eventualne podrške partizanima. Teror je često obuhvatao i članove porodica osumnjičenih, a povremeno i decu. Ovakav terenski rad smatrali su neizostavnim delom svoje borbe protiv komunizma ne manje važnim od borbe sa vojnim jedinicama NOVJ. Naročito su smatrali važnim "čišćenje terena" nakon što bi okupatorske jedinice ponovo zauzele neku prethodno oslobođenu teritoriju. Primena terora bila je masovna i regularna.

Dva primera iz dokumenata opisuju kako je to izgledalo:
Wikicitati „Zbog toga što srpski izrodi pomažu proletarijatski ološ u pojedinim selima naredio sam uništenje celih porodica, palenje domova i celih sela, tamo, gde partizani nalaze svoja uporišta. Ovako sam naredio zato, što gubimo cvet naših nacionalista zbog izroda našeg roda.[5]“
(Depeša br. 13.007 od Georgija, (potpukovnik Milutin Radojević, delegat Mihailovića za područje Jablanice i Toplice) Br. SS 58 od 28- XII-1943.)

U drugoj polovini decembra 1943. južno od Beograda po naređenju Draže Mihailovića provedena je akcija čišćenja komunista. Koordinatori akcije bili su pukovnik Jevrem Simić - Drška, generalni inspektor četničkih odreda i Nikola Kalabić, komandant Korpusa gorske garde. Nakon što su 26. novembra 1943.potpisali sporazum sa Nemcima o primirju i saradnji na dodeljenim teritorijama, izvršili su koncentraciju jedinica i otpočeli takozvano "čišćenje terena". Na ovu akciju odnosi se sledeće Mihailovićevo naređenje komandantima.
Wikicitati „Naš avalski korpus sa srezovima Grocka, Vračar, Umka spava dubokim snom. Na svim oblastima u neposrednoj blizini Beograda, nakotili su se komunisti i njihovi simpatizeri. Naređuje se komandantima, i to: majoru Mihailu Jovanoviću, kapetanu Lazoviću, kapetanu Nikoli Kalabiću, dalje Komarčeviću i rudničkom korpusu da najenergičnije sa juga na sever... čisteći usput i sve srezove, naročito srez kosmajski, naročito je važno što pre očistiti srezove Grocka i Umka. U isto vreme čestitam čin kapetana Živojinu Lazoviću i Nikoli Kalabiću. Ukaz je izvršio 1. decembra, a biće unapređenja još za zasluge. O preduzetim akcijama izveštavati stalno i ostale.[6]“
(Depeša generala Mihailovića komandantima: Seged, Kiš (Živan Lazović, komandant Smederevskog korpusa), Ras-Ras (Nikola Kalabić), Dog-Dog i Romel.)

Tokom ove akcije pripadnici Smederevskog korpusa pod komandom Živana Lazovića tokom 20. i 21. 12. ubili su 72 civila u pokolju selu Vranić, od čega 9 dece između 5 meseci do 12 godina starosti. Nakon akcije Mihailović šalje depešu u kojoj se osvrće na ovu akciju:
Wikicitati „Strahovita neaktivnost kod starešina avalskog korpusa. Živan Lazović mora da dođe da bi pokazao šta se može da uradi.[7]“
(Mihailovićeva depeša od 18. januara 1944. pod brojem 546 do 548 za Dob-Dob i Kom-Kom.)

Brojni su primeri četničkih likvidacija civila. Januara 1943. godine, pod komandom Komarčevića, Mihailovićevi četnici su zaklali 72 simpatizera partizana u srezu posavskom.[3] Decembra 1943. godine četnički komandant Živan Lazović zaklao je u selu Selevcu 15 seljaka pristalica partizana.[3] Decembra 1943. godine zaklali su četnici Nikole Kalabića u selu Kopljarima kod Aranđelovca 21 seljaka.[3] Decembra 1943. godine streljali su četnici Vuka Kalaitovića u srezu sjeničkom 18 pristalica partizana.[3] Avgusta 1944. godine četnički odred Svete Bogićevića uhvatio je u selu Sepcima - Srbija, Sremčevića Savu, Vojinović Konstantina, Radojević Iliju i Jovanović Iliju i pošto ih je mučio da bi iznudio priznanje o saradnji sa partizanima svu četvoricu zaklao.[3]

Nakon rata je utvrđeno da su četnici su zlostavljali i batinali desetine hiljada ljudi, a u Crnoj Gori su bili uveli specijalni sistem batinjanja pomoću „roglje". Komandanti optuženog Mihailovića ostavljali su spiskove pristalica partizana okupatorima i kvislinzima na osnovu kojih su ljudi bili hapšeni i streljani. Naročito je Beogradska četnička organizacija tesno sarađivala sa specijalnom policijom na uništavanju pokreta otpora u Beogradu.[3]

Možda bi Dragomir i uspeo, već je nogom bio zakoračio preko praga, i pored toga što je, dok je trčao kroz kuhinju dobio nekoliko uboda nožem, kada ga je, na samim vratima, koljaš Borisav Joksić, udario nožem u teme, i tada je pao. Koljaši su ga, teško povređenog, uneli u kuhinju, oborili na pod, i dok su ga četvorica čvrsto držala, podnarednik mu je kleknuo na grudi i zaurlao:
-Kaži junačino, kraljevoj vojsci u otadžbini, gde kriješ partizane?
-Marš! Bando razbojnička! Zar divlje zveri koje kolju dete u kolevci, mogu sebe nazivati vojskom?
-Govori, sve ćemo vas poklati!
-Nećete uspeti, partizani su neuništivi, oni će nas osvetiti. Doćiće i vama kraj. Narod nikom ne oprašta.
U Dragomirovim očima nije bilo straha, video se samo bol i očaj što nije mogao da tu podivljalu bradatu rulju odjednom smoždi, kojoj ni srpska kolevka nije svetinja.
Suočeni sa Dragomirovim odlučnim i hrabrim držanjem, koljaši su ga kastrirali, a zatim su se nad njim toliko divljački i sadistički iživljava-li, da ga preostali deo porodice sutradan nije mogao prepoznati.

Друга ствар због чега се у овом тренутку емитује серија са оваквим садржајем су идеолошки наследници четничког покрета, који данас воде исту политику као што су водили њихови идеолошки преци. Они имају исти слугерански однос који су четници имали према нацистичким и фашистичким окупаторима…
Стога јасно поручујемо да нећемо дозволити ревизију и фалсификовање историје! Једини ослободиоци су били партизани, а на челу партизанског покрета су били комунисти! Наставићемо даљу борбу против рехабилитовања народних непријатеља, колаборациониста и окупатора. Чињенице и истина ће победити!“ – рекао је, између осталог, Александар Ђенић на протесту у Таковској улици, у Београду, испред зграде РТС, која емитује серију са претензијом да у Србији „неће остати ни камен на камену“ захваљујући некаквој „новој истини“ о Другом светском рату на нашим просторима.

Milica Grabež

Bivši novinar, bivši savetnik, a po potrebi raznih režima i cinkaroš, tribun, lažov, ministar, pisac, nevernik, vernik, komunista, antikomunista, Hrist i antihrist, šovinista i mondijalista, srpska sablja u Sandžaku, kosovski plačni Jeremija, i ko zna šta sve još u dosadašnjoj biografiji, Vuk Drašković danas "hrabro i odlučno" preporučuje obračun sa preostalim Srbima na Kosovu.

Na poslednjoj oktobarskoj sednici Glavnog odbora Liberalno demokratske partije, Draškoviće je pred svojim novim kompanjonom Čedomirom Jovanovićem doslovno rekao da je u Srbiji na sceni ponovo "1990. godina" i "plima ludila".

Onda je nastavio još žešće:

"...Ovog 9. decembra, opet će se glasati o budućnosti Srbije, ali u Briselu. Savet Evropske unije glasaće o onome što se uradilo u Srbiji do tog 9. decembra, rekao je Drašković. Mi nećemo dobiti status kandidata ako našu budućnost u decembru, kao što čine sada, trasiraju ljudi u čijim mozgovima rastu balvani...To su isti oni iz 1990. godine, isti akademici, pisci, mileševski crni anđeli, žurnalisti, mafijaši, koji su u međuvremenu dobili i podmladak...U kojoj se to šumi seku balvani na Jarinju? U istoj kao i oni u Kninu! Oni koji su govorili da se Knin brani u Tenju, sada govore da se Srbija brani na Jarinju!"

Je li to govorio onaj isti Vuk Drašković koji je u predvečerje strašnog krvoprolića potpaljivao upravo Srbe u Kninu i hrabio njihovu "balvan revoluciju"? Je li to onaj isti Vuk Drašković koji je na osnivanju nacionalističkog društva "Sava" (preteče Srpske radikalne stranke i Srpskog pokreta obnove) u Novoj Pazovi 6. januara 1990. godine pretio da će srpski Knin, srpska Kostajnica, srpska Lika, srpski Dvor na Uni, srpski Karlovac, srpski Ogulin i sve ostalo čega je mogao da se seti, postati deo "srpskih zemalja", milom ili silom?

Ko ga dobro poznaje, nije mu teško da odgovori na ta pitanja...

Ovaj bezumnik, koji je crtao "šarene mape" Bosne i Hercegovine i donosio ih rušitelju Jugoslavije Stjepanu Mesiću na "autorizaciju" (pa mu je Mesić podrugljivo rekao: "...Nacrtaću Vuče i ja tebi jednu!"), danas, 2011. godine, javno se udvara Čedomiru Jovanoviću, sve gadeći se "akademika, pisaca, mileševskih crnih anđela, žurnalista i mafijaša", kao da ih nikad nije poznavao, kao da nije svoj bestidni pohod počeo upravo sa tim istim "žurnalistima", patetičnim pesnicima, akademicima i ljubiteljima slavskih kolača i mileševskih anđela.

Ali, ima nas nekoliko iliona koji se i njega gade. To su oni "evroljubi" kojima se prikrao u poslednje vreme, uvidevši da sam na izbore ne može jer je politički mrtvac.

U knjizi "Zloupotrebljene institucije - Ko je bio ko u Srbiji 1987-2000", koju je izdao "Fond Biljana Kovčević Vučo", Drašković je "i bezbednosnih razloga" zaobiđen u širokom luku.

Sujetan do neba, kakav je inače, zavijao je po novinama da ga nigde nema:

"...Nema ni reči o decenijskoj borbi SPO i demokratske opozicije protiv režima Slobodana Miloševića. Tako se u knjizi ne spominjemo ni SPO ni ja kao organizatori 9. marta 1991, nema ni reči o mom hapšenju. Vidovdanski sabor 1992. ne spominje se, kao da nije ni postojao. Nema ni junskih demonstracija 1993. niti hapšenja i prebijanja Danice i mene, iako je na taj događaj reagovao ceo demokratski svet. Nema koalicije Zajedno i njenih tromesečnih demonstracija 1996. i 1997. Nema ni slova o zločinu na Ibarskoj magistrali 1999, kao da se nije ni dogodio. Ne pominje se ni osnivački sastanak DOS-a u Srpskom pokretu obnove. Takođe se ne spominje ni budvanski atentat na mene u junu 2000. godine ..."

Pogodilo ga je to što je u knjizi "slavnih levih autora", u političkoj karijeri bio samo dva meseca potpredsednik Savezne vlade 1999. i "ništa više". Nema čak ni "dijagnoze" da je "bolestan čovjek", koju mu je bivši prijatelj, episkop Amfilohije Radović očitao nedavno, povodom sramnih izjava o Kosovu.

Kakav može biti čovek koji se ovako i ovoliko angažovao u svakoj nesreći Srba u poslednjih četvrt veka i više?


Bivši čovek i njegova prošlost
Samo dvadesetak godina ranije, slao je Vuk Drašković svoju paravojnu formaciju, svoje tek formirane "gardiste" sastavljene od uličnih fajtera, nedokazanih sportskih šampiona i mase lumpenproletera, da izginu ako treba samo da odbrane volju za samostalnost Srba u Hrvatskoj, i njihovo pravo da svoje nove granice nacrtaju upravo "balvanima" i sličnim barikadama.

Mada je od tog suludog i strašnog vremena do danas proteklo mnogo vode bratskim rekama Savom i Drinom sa pritokama, ali i mnogo krvi, i uzvodno i nizvodno, Vuku Draškoviću nije na pamet palo da makar negde položi venac tragičnim herojima ništavila, u koje ih je on lično oterao, svojom otrovnom ideologijom.

Na takve parastose odlazi samo mitološkom linijom svakog dinaroida, od Slavije do Terazija i Trga Republike. Sve van Beograda za njega je uvreda. Danas se otvoreno stidi onih koji su ginuli za njega i zbog njega, a jednom godišnje obilazi samo spomenik Knezu Mihailu i polaže venac u znak sećanja na poginulog mladića, Branivoja Milinovića, koji je pao od revolverskih hitaca požarevačke policije 9. marta 1991. godine, ali na sasvim drugom mestu, u bivšoj ulici Maršala Tita (danas Kralja Milana).

Zašto Drašković "žali" za Milinovićem na pogrešnom mestu? Ko ga dobro poznaje, za njega je dobro mesto samo ono gde on može da napravi svoje političko pozorište, ono koje mu nudi maksimum mogućnosti za ličnu promociju, a to je u ovom slučaju Trg Republike, i spomenik Knezu Mihailu.

Tamo, preko puta, tog 9. Marta, popeo se uz odobrenje bivše direktorke Narodnog pozorišta Vide Ognjenović (koja nikad nije ušla u njegovu stranku nego je i onda bila i danas je u članstvu Demokratske stranke), a onda je, sedeći na balkonu, sa mikrofonom u jednoj ruci, cigaretom u drugoj, i nogama ležerno prekrštenim, komandovao "juriš" proleterima grada Beograda i pridošlom narodu iz unutrašnjosti.

Da, istina je, video je ovaj neoboljševik sebe kao novog Lenjina i Trockog (samo je tu ideologiju i poznavao), a narod kao jednu upotrebljivu masu ka višem cilju. I nije se mnogo ustručavao da to i saopšti. Njegova prostačka poimanja "velikih sila", njegovo razumevanje američke moći, njegova mizerna apologija svega što je zapadnjaštvo kao vojno-politička strategija donelo Srbiji u poslednjih pola veka i više, najobičnija su kafanska naklapanja polupijanih „poznavalaca materije".

Njegova „dela književna", nikad ni u jednoj književnosti ne bi bila istinski književna. Njegov politički "testament" bolje da ne ostavlja nikome, jer, tu je reč o retorici koja pripada političkoj filozofiji nepismenih seljaka iz Hercegovine sa početka XX. veka.

Ali, kao u inat svemu što se kosi sa zdravim razumom, Drašković koji je bio jedan od ključnih potpaljivača ideološke, verske i nacionalne mržnje u nekadašnjoj Jugoslaviji danas je evroatlanski tribun sa "preporukom" višestruko kompromitovanog novinara agencije Tanjug i savetnika osvedočenih komunističkih dinosaurusa, do kojih funkcija pošten čovek nije mogao doći bez debele veze ili još debljeg zalaganja drugova iz ondašnjih službi bezbednosti.

No, Drašković je u tim okolnostima bio nešto sasvim treće...
Službin pevač za javne namene

Zavrbovan još kao student (sa kodnim imenom "Prenj"), bio je dika i ponos jugoslovenske UDBE, službina kreacija od glave do pete, spreman na sve samo da nahrani svoju bolesnu sujetu, da reši svoje dinarske komplekse i pokori i leve i desne oko sebe, te da se konačno kao čovek udomi u gradu Beogradu, tom mitskom okupljalištu ambiciozne sirotinje, prevaranata bez stila i čitavih seoskih zadruga, od Crne Gore pa do Banije i Like.

Bio je dobar pisac samo za onoga ko nije pročitao ništa ozbiljnije od njega samoga. Na žalost, mnogima je sa njim književnost i počela i završila...

Nastanio se Vuk Drašković, još osamdesetih godina, u srca i duše naivne mase željne promena, gladne istine o Drugom svetskom ratu, izluđene od decenija raznih komiteta i centrala, i tu je ispustio svoju ideološku otrov, kopajući po ranama iz Drugog svetskog rata.


Drugi ginu, Vuk ratuje iz kabineta

Dragi prijatelji,
svi ste verovatno bili u situaciji da ne možete da se prijavite na Bilten ili ga jednostavno nema na netu. Ništa se specijalno ne dešava. U kontaktu smo sa ljudima koji održavaju servere gde se nalazi i naš bilten. U skorije vreme imali su problema sa nekim virusim pa nam se dešavalo to što se dešavalo.

Akcijaš zna a i setiće se stariji članovi da smo u par navrata imali isti ovakav problem, baš u ovo vreme i danima posle novih godina. Jednom prilikom smo čak išla da ih tražimo jer drugačije nismo mogli doći do njih. Kvaka je u tome što zaposleni tamo uzmu odmor u ovo vreme i ne može se do njih doći.

Eto to je to drugari, a sve drugo zavisi od nas.

Ako nekad ne možete da se prijavite ili ga "nema" - nemojte ga zaboraviti. Probajte ponovo. Naše lepo naselje je uvek tu gde je i bilo, na istoj adresi.

Srdačan pozdrav od uredničkog tima

Хвала вам,
Bilten ORA SFRJ Leksikon omladinskih radnih akcija тим.

http://bilten-ora-sfrj.com/public_html/index.php

На данашњој конференцији за новинаре Градски одбор Српске радикалне странке у Чачку упутио је апел свим одборницима Скупштине града да на сутрашњој седници не гласају за предлог да Томислав Николић добије титулу почасног грађанина града Чачка.

Радикали у Чачку сматрају да има много заслужнијих грађана Чачка који треба да понесу то ласкаво призање и који су својим радом допринели промоцији града у земљи и свету.

Конференцију за новинаре смо сазвали како би упозорили одборнике да на сутрашњој седници никако не гласају да Томислав Николић добије титулу почасног грађанина града Чачка. Николић је неколико пута боравио у Чачку али као функционер СРС-а. Још апсурдније је образложење предлагача Нове Србије, где се наводи да Николић има факултетску диплому, да је написао неке књиге, да је замрзао политичку функцију…Да, Николић је писао и величао др Војислава Шешеља, писао је да нећемо у Европску унију, да ће дати све за Косово и Метохију. А онда је издао СРС, променио мишљење, све заборавио и постао велики Европејац. Прихватањем овог предлога девалвирали би рад великог броја грађана који су учинили неупоредиво више за Чачак, рекао је Миладин Суботић, потпредседник Градског одбора СРС-а.

Председник Градског одбора СРС-а Саша Трифуновић, подсетио је да је ова странка поднела кривичну пријаву против Томислава Николића јер, како каже, имају доказе да је Николић положио два испита када је био на путу у Стразбуру са делегацијом Србије. Према његовим речима, Николић је другу годину факултета завршио за само седам дана.

Мислимо да се са оваквим образложењем Нова Србија подсмева председнику Србије јер је Томислав Николић на сумњив начин дошао до дипломе факултета. СРС је покушала да утврди када је Николић студирао јер он никада никоме није споменуо да је студирао. На основу Закона о слободном приступу информцијама, СРС је дошла до тачних датума када је Николић наводно полагао испите. Испоставило се да је Николић био одличан студент и да је читаву другу годину студија положио за седам дана. Најочигледнији доказ да Томислав Николић није полагао испите већ да је његова диплома чист фалсификат је полагање два испита 23. јуна 2010. године иако је у то време као члан делегације Републике Србије био у Стразбуру на заседању Савета Европе. Очигледно је да Томислав Николић није могао бити на два места у исто време и да би сваки частан човек на његовом месту поднео оставку, каже Трифуновић.

Трифуновић је рекао да нема говора о департизацији државе јер је на последњој седници председништва СНС-а јасно речено да ће велики број директора јавних предузећа бити смењен а који су делегирани из редова ове странке. Због тога је још једном апеловао на одборнике да никако не прихвате да се признање додели Томиславу Николићу.

Шта је учинио за град Чачак Томислав Николић? Криза у Чачку је никада већа, људи који завршавају факултете немају где да се запосле. Где нам је привреда у граду? Млади одавде одлазе. Какво његово залагање за Коридор 10, па сви знамо да се он гради већ неколико деценија. Која је заслуга Николића за Коридор 11? Где су цивилни авиони у Лађевцима? Какве су ти мисије Николића у свету, где се руковао са онима који су отели Косово и Метохију. Био је против ЕУ и земаља које су бомбардовале његов народ. То је човек који је издао свог кума који се налази у Хашком суду. Уколико Николић добије признање када дођемо на власт тражићемо да се то признање одузме јер тај човек нема морал, рекао је Трифуновић.

Pozivam Kostu Cavoskog i Smilju Avramov, da „po istom osnovu“, kao profesori, daju tumacenje, kakvo sudjenje,presudu,izvrsenje presude i kakvu su odbranu imali seljani sela Vranic.
……………………………………………………………………………………………………………………………………….
Iz ovih podataka se vidi da je u selu Vraniću, od četničke kame, zaklano ukupno devedeset građana, što je najveći četnički zločin učinjen prema stanovnicima jednog sela u Srbiji, i po broju i po strukturi žrtava i po svireposti.

Nekoliko dana je trajala sahrana. Poklane žrtve nisu imale u šta da se obuku i po narodnom običaju sahrane, jer su četnici, prilikom pokolja, opljačkali sve vredne stvari, odela, nameštaj i novac, čak su iz mnogih domaćinstava oterali i stoku, koju su kasnije klali i pekli za proslave, koje su organizovali u čast uspešno izvršenog pokolja nad nedužnim stanovnici Vranića.

Kolevke u kojima su deca zaklana, nošene su kao dokazni materijal suđenje ratnom zločincu Draži Mihailoviću, koji je tada, za izvršene rat zločine prema svom narodu, osuđen na smrt, a sada mu neki, bez stida, podižu spomenike i traže da bude rehabilitovan.,

Narod smatra da najveći zločin prema poklanim žrtvama i preživelim članovima porodica, kao i prema svom narodu, čine oni koji traže rehabilitaciju ratnih zločinaca i koji koljaše i saradnike okupatora hoće silu da proglase borcima za slobodu.

Poštovana gospodo,

Obraćamo vam se u ime Komunističke partije, njenog rukovodstva i celokupnog članstva, neprijatno iznenađeni člankomOTKRIVAMO: Komunisti sarađivali sa Pavelićem i Nemcima, ubijali srpske vojnike, objavljenog 02.12.2013 od autora M.Samardzića. Kako smo odlično upoznati sa "dostignućima" gospodina Samardzića bićemo slobodni da vam ukažemo na nekoliko, po našem mišljenju bitnih stvari koje bacaju svetlo i bolje objašnjavaju rad gore pomenutog.

Samardzić je na sajtu Pogledi.rs u svojim komentarima seriju Ravna gora nazvao neokomunističkom propagandom. Kako se slika o četnicima ne slaže sa njegovim viđenjem, on pribegava drugoj taktici. Ako ne mogu da poboljšam četnike onda ću komuniste da optužim za sve i svašta i tako stvorim privid četničke bezgrešnosti. Razumemo njegovu potrebu da pošto poto to i uradi ali mislimo da se to ne radi neistinama, zlonamernim tumačenjima i čistim falsifikatima.

- na prvoj fotografiji vidimo Nemačke i Ruske vojnike na paradi u Brest Listovsku. Data fotografija nije ništa novo, epohalno. Djacima srednje škole poznat je Sporazum o nenapadanju Molotov-Ribentrop i operacije u Poljskoj. Ne vidimo kakve to veze ima sa serijom Ravna gora a pogotovo o saradnji komunista sa ustašama

- Navodni proglas KP iz 1941 ilustruje člankom iz 1932. Veoma originalan način da se dokaže postojanje nečega što egzistira samo u bujnoj mašti autora.

- Za vlasnika slika o španskom gradjanskom ratu i dešavanjima nakon njega imenuje, gle čuda, čoveka koji je poginuo 1942. a mi treba da poverujemo da su njegovi potomci čekali da se pojavi ON pa da mu predaju slike.Inače slike ne poseduju niti jedan jedini znak i dokaz osim Samardzićeve reči gde su slike nastale i ko je na njima. A o tome da iste nemaju ama baš nikakve veze sa serijom i da ne govorimo.

- Proglas iz Proletera najbolji je primer monstruoznosti Samardzićevog rada. Citira se samo prvi deo a zaboravlja drugi u kom se osudjuju fašistički elementi Pavelić i Perčec. O kakvoj je to saradnji sa ustašama moguće govoriti? Ali izgleda da je kod Samardzića ama baš sve moguće.

- O ubistvima u Kragujevcu bih citirao samog autora. Nije dokazano da su i ovaj zločin počinili komunisti, mada drugih sumnjivih osoba u Kragujevcu nije ni bilo. Mislimo da je sasvim dovoljno da se shvati na koji način Samardzić fabrikuje dokaze.

- Pozivajući se.na kazivanje filmskog režisera, Čačanina Puriše Đorđevića, on u tom svom svedočenju kaže da je utakmicu sa Nemcima odigrao radnički klub "Borac", koji tada nije ni postojao. Ko je od čačanskih komunista igrao fudbalsku utakmicu sa Nemcima autori su izbegli da kažu. Ako su tu identifikovali Purišu Đorđevića, on tada nije bio član KPJ i niti član SKOJ-a, već je u SKOJ primljen neku godinu posle rata.Nije sporno da je u Čačku igrana utakmica sa okupatorskim vojnicima, ali tu utakmicu nisu igrali pripadnici KPJ, niti SKOJ-a. Organizovanjem te utakmice Nemce su počastile kvislinške vlasti Čačka tako što su od bivših fudbalera iz više čačanskih klubova dobrovoljno prikupili igrače. Nije istina da su ovu utakmicu igrali komunisti, pa ni radnički klub "Borac", koji tada nije ni postojao. Zbog odigravanja ove utakmice skojevska organizacija Čačka oštro je reagovala. U tom cilju član Mesnog komiteta SKOJ-a Slavko Jovančević napisao je više plakata koji su rasturenipo gradu. Na taj način je protestovano što je ova utakmica odigrana. Pored ostalog, u tim plakatama je pisalo: "Zar se bezbrižni zabavljaju, dok najbolji sinovi padaju, dok okupator trebi srpski narod" ?

- Najzad je Samardzić pronašao i sliku na kojoj se može videti nemački vojnik sa partizanima. Uraaaaaaaaaa...al i tu ima mala začkoljica. Na slici je austrijski komunista August Heler koji je napustio nemačke okupacione snage, pridružio se partizanima i zbog toga streljan. I danas počiva sa svojim drugovima na brdu Ljubić iznad Čačka. SRAM TE BILO SAMARDZIĆU!

Mislimo da smo izneli dovoljno argumenata da shvatite Vi, a i svi koji vas prate, namere pisca, jel istoričarem se ne može nazvati M.Samardzić. Takodje se nadamo da će te i našem demantiju posvetiti istu pažnju kao i dotičnom radu.


rukovodstvo i članstvo Komunističke partije

http://www.znaci.net/00001/22_2.htm

           

BR. 1DIREKTIVA DRAŽE MIHAILOVIĆA OD 2. JANUARA 1943.KOMANDANTIMA KORPUSA ZA BORBU PROTIV JEDINI-CA NOV I POJ NA SLOBODNOJ TERITORIJI ZAPADNEBOSNE, LIKE I KORDUNA
1
Vrhovna komandaJugoslovenske vojske
2
Str. pov. O. Br. 12 januara 1943 g.Položaj Vojvodi Đujiću
3
DIREKTIVA Br. 1Karta potrebne sekcije 1 :100.000 prostorije Mostar—Ba-nja Luka—Otočac—Split.
1
Fotokopija originala (pisanog na mašini, latinicom) u ArhivuVojnoistorijskog instituta, fond Četnička arhiva (dalje: Arhiv VII, Ca),k. 2, reg. br. 1/1 (VK-V-42/1). Redakcija će u zagradi pisati raniju sig-naturu dokumenata tamo gde ona postoji. Uz ovaj dokumenat, kao pri-log nalazi se i deo Instrukcije uz Direktivu br. 1, ali je redakcija neobjavljuje zbog slične sadržine kao i Direktive br. 1.
2
U četničkim dokumentacijama iz 1941. i 1942. Draža Mihailović se pojavljuje kao »Komandant četničkih odreda jugoslovenske vojske«,»Komandant jugoslovenskih trupa u otadžbini« i »Komandant svih gor-skih štabova«. Vidi knj. 1, ovog toma, dok. br. 1.Ukazom kralja Petra II Karađorđevića od 10. juna 1942. dotadašnjaVrhovna komanda preimenovana je u Komandu jugoslovenskih trupa, aStab Draže Mihailovića u Komandu jugoslovenske vojske. Istoga danaDraža je postavljen za načelnika štaba te komande uz napomenu da sepotpisuje »po zapovesti vrhovnog komandanta«. Više o tome vidi knj.1, prilog I, dok. br. 6.
3
Momčilo (pseudonim Bernardo), vojvoda i sveštenik u rangu majora, organizator četničkog pokreta u Dalmaciji. Komandant Dinarskečetničke divizije (formirane januara 1942) i Dinarske vojnočetničke ob-lasti (formirane u jesen 1942). Sa delovima četnika iz ove oblastii delovima četnika iz Crne Gore, Đujić se aprila 1945. pred jedinicamaNOV i POJ povukao (hm,hmmm pobegao pacovskim CIA kanalima )u Italiju.       

Odmah nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije travnja 1941. godine Srbija je došla pod njemačku vojnu upravu. Visoka crkvena hijerarhija Srpske pravoslavne crkve izjavljivala je kako se protivi bilo kakvoj suradnji Kraljevine Jugoslavije sa nacističkom Njemačkom no čim su nastupile druge okolnosti, odmah su se episkopi SPC pošli dodvoravati nacistima da bi ispunili njihova očekivanja i želje. Okupacijske su se vlasti redovito susretale sa najvišim strukturama svetosavske crkve. SPC je izrazila spremnost da u suradnji sa nacistima rade na očuvanju reda i mira. Priopčenje Sv. Arhijerejskog Sinoda SPC iz srpnja 1941.:"Sveti Arhijerejski Sinod će lojalno izvršavati zakone i naredbe okupatorskih i zemaljskih vlasti, i uticaće preko svojih organa na potpuno održavanje reda, mira i pokornosti." Nacisti su ih nagradili za tu odanost, davši SPC-u povlastice. Od devet središta eparhija na području njemačko-talijanske okupacije, sve one su sačuvale crkvenu organizaciju.[1]

Odmah po preuzimanju vlasti započelo je brzo i nesmiljeno provođenje rasističke politike protiv Židova i Roma. U vrlo kratkom su roku preuzeti rasistički zakoni (Nürnberški zakoni) i postupci iz nacističke Njemačke. Okupacijska je vlast u suradnji sa vladom Milana Nedića, donijela brojne antižidovske zakone. Tadašnje hijerarhija SPC nije nijednom prosvjedovala protiv tih zakona, niti da to spriječi ili barem ublaži provedbu. Jedna od prvih diskriminacijskih odredaba bilo je obilježavanje Židova žutom trakom, gdje je pisalo Jevrejin – Jude. Na snagu je stupila 19. travnja 1941., više od mjesec dana prije nego u NDH, gdje je stupila na snagu tek 21. svibnja, popraćena kritikom crkvenih struktura u Hrvata, poglavito kardinala Stepinca.[2]

Većina je likvidirana u Koncentracijskim logoru Sajmište, Crveni Krst u Nišu ili prebačena u druge koncentracijske i radne logore koje su Nijemci držali pod svojom kontrolom u okupiranoj Europi.

U suradnji s Nijemcima četnički vojvoda Kosta Pećanac Milan Nedić (koji je sebe zvao "srpski Pétain") je gotovo sve djelove postojećeg srpskog državnog aparata stavio na raspolaganje nacistima. Pogotovo srpska policija je pomagala nacistima primjerice pri uhićenjima Židova.

Več u kolovozu 1942. general Alexander Löhr Srbiju je proglasio "Judenfrei" (nacistički izraz za područje očišćeno od Židova).[3][4][5][6]

Draza Mihailović 7. maja 1944. naređuje svojim potčinjenima da ne napadaju Nemce, jer time pomažu partizane(!?): "Potrebno je da se prema Nemcima prekine svaka akcija. Ovo je potrebno ovako: jer kad bi napali na Nemce, direktno bi pomagali komuniste, a time bi otežavali samo akciju naših snaga. Stoga ima da se prekine, do mog daljeg naređenja, svaka oružana akcija prema okupatorskim snagama"

POVRATAK PARTIZANA U SRBIJU

Četnički teror je kulminirao proleća 1944. godine, kada su partizani započeli proboj nazad u Srbiju. Tokom marta 1944. dve proleterske divizije su započele proboj ka Toplici i Jablanici, najjačem partizanskom uporištu u Srbiji. Protiv njih, nemački komandant Srbije je angažovao Bugare, ljotićevce, ruske kvislinge i četnike Draže Mihailovića. Osovinske snage su zaposele levu obalu Ibra bunkerima, artiljerijom i tenkovima.

21. marta 1944. godine četnički kapetan Mitić iz Ivanjice javlja generalu Mihailoviću kako ih Nemci hrane i naoružavaju:

"Cvetiću sam dodelio 10.500 kgr. kukuruza, Markoviću 5.000, Kalaitoviću 10.000. U rezervi imam 15.000. Ovo je dobijeno od Nemaca. Obećano još 3 vagona, ali ja računam samo sa onim što imam u rukama. 40.000 razne municije podeljeno Cvetiću, Markoviću i Kalabiću..."

UJEDINJENJE SRPSKIH KVISLINGA

Blizina partizana momentalno je ujedinila razne kvislinške frakcije u Srbiji. 24. marta 1944. godine Božidar Nedić, brat generala Milana Nedića, u režimskom listu Novo vreme proglašava nacionalno ujedinjenje srpskih kvislinga:

“Kažite svakom ko vam kaže da ima još nedićevaca, dražinovaca, ljotićevaca da je to laž, jer od danas ima samo Srba, s jedne, i komunista, s druge strane.”