Izvod iz "RADNICKE CITAONICE"

Mislim, drugovi, da sada ne treba dozvoliti da se napada na nasu drzavnu bezbjednost kao organizaciju, koju treba da imamo, jer ona je jos uvijek i bice jos dugo, instrument borbe protiv djelatnosti klasnog i svih drugih neprijatelja nase zemlje. Kao takva, ona je trebalo da djeluje i do sada, da bude okrenuta prema klasnom neprijatelju, i prema onome izvana i prema onome unutar zemlje, ako se pojavi, a ne prema svojim drugovima, komunistima, rukovodiocima. To izrodjavanje njene funkcije i pretvaranje svega toga u sistem, mislim da je za sve vas najteza stvar. U uvodnoj rijeci ja sam vec rekao da smatram da smo i mi tu krivi, da snosimo dio krivice sto, ipak, nismo ranije vidjeli o cemu se tu, zapravo, radi, bez obzira sto smo u te drugove imali povjerenje. Trebalo je dosta dugo da nas to kao maljem udari po glavi, i da sagledamo gdje su izvori toga.

Ja sam uvjeren da ce od sada ti izvori morati da nestanu i da cemo tu organizaciju postaviti onako kako i treba. Moracemo da ocistimo iz njenih redova one koji su se potpuno deformisali, pa ma o kome se tu radilo, i da toj sluzbi damo zdrave kadrove. Razumije se, moracemo toj sluzbi obezbijediti i potrebne strucnjake, koji ce moci da odgovore danasnjim potrebama. Jednom rjecju: ona zbilja mora biti organizovana na novim temeljima kako to i zahtjeva jedna revolucija, to jest, na temeljima borbe protiv djelatnosti klasnog neprijatelja. Moramo se biriti da narod ponovo zavoli tu svoju organizaciju, jer on ju je volio u toku rata i dugo vremena poslije rata. U toku posljednjih nekoliko godina ona je prilicno izgubila ugled. A nije pravilno da se ta organizacija u cjelini okrivljuje, jer radi se o pojedincima, grupi ljudi. U toj organizaciji ima prekrasnih ljudi, komunista, koji se nisu slagali sa metodama njenog rada. Meni je to poznato. Ljudi koji se nisu slagali sa tim metodama izlazili su iz te organizacije ili su ih izbacivali. O tome danas ovdje nije bilo rijeci, ali to stoji u dokumentima. Komisija koja je pripremala izvjestaj, kao i ova tehnicka komisija, koja te stvari ispituje, vidjele su da tamo ima veliki broj postenih ljudi.
Evo, to sam, drugovi, htio da kazem. Sada je pred nama jos jedna vazna stvar: prilazeci reorganizaciji nasih rukovodstava – i Centralnog komiteta SKJ i republickih Centralnih komiteta, mi moramo uzimati u obzir i provjerenost kadrova. U tom pogledu do sada nismo mnogo ucinili. Ali ja vam kazem da cemo mi, ako iz nasih redova ne odstranimo razne ljude koji su se iz karijeristickih razloga uvukli unutra, imati mnogo teskoca pri sprovodjenju nasih odluka. Nasu Partiju moramo ocistiti. Ne mislim na neko kampanjsko ciscenje, vec da treba budno pratiti kako ljudi izvrsavaju odluke koje su donesene i koje mi donosimo na sjednicama centralnih komiteta. Provjeravanje kadrova je potrebna stvar u jednoj revolucionarnoj organizaciji kao sto je Savez komunista Jugoslavije.

   

"Potrebno je da proletarijat otme od vladajuće klase, buržoazije, političku vlast i da pomoću nje izvrši prijenos sredstava za proizvodnju iz privatnih ruku u društvenu svojinu i da izvrši organizaciju novog društva. A za izvojevanje ove velike istorijske pobjede, preko koje se ulazi u socijalističko društvo i na koju su upravljene sve sadašnje težnje socijalne demokratije, sve forme organizacije i svi oblici borbe proletarijata imaju svoje mjesto i svoj pravac nastupanja: sindikati grupišu mase u organizovane cjeline i podižu njihovu sposobnost za borbu popravkom uslova rada, parlamentarna akcija rastresa sve sire mase potištenog naroda i sjedinjuje njihove težnje pretresanjem pitanja, od opšteg interesa i značaja, prosvjetni i književni rad širi saznanje itd. I kad god se sve ove vrste proleterske akcije vode s obzirom na krajnji cilj socijalne demokratije, one postaju razne forme jedne opšte revolucionarne borbe, a kad god se svaka za sebe smatra dovoljna, one odvode na stranputice ili padaju u oportunističke i anarhističke zablude".

ТУЦОВИЋ И ПИТАЊЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Велики број салонских социјалиста којих данас нажалост у Србији има и превише манинипулишу именима Марковића и Туцовића. Иду толико далеко тврдећи да је Туцовић за свог живота признавао Косово и Метохију као самосталну државу Албанаца и да је гајио велике симпатије према албанском народу. Чињеница је следећа, да није мрзео албански народ, и да је као заговорник уједињења свих малих балканских народа у један балкански савез видео логично и Албанију као чланицу тог савеза. Нема ни говора о некаквом нуђењу Косова Албанцима кад је он лично назвао “нападе наоружаних Арнаута на разоружане становнике српских села у старој Србији варварским”, док узрок исељавања Срба са Косова налази у “продирању” Арбанаса на исток, у стару Србију и Македонију! О наводној Туцовићевој наклоности према Албанцима треба размишљати након читања његових текстова на ту тему. Јасно у тим текстовима истиче њихову суровост, примитивизам и склоност ка пљачки, одбацујући сваку могућност поређења ослободилачке борбе српског народа са борбом побуњених албанских племена против Турака. Разлог албанске побуне првенствено налази у следећим њиховим навикама: непослушност свакој државној власти, избегавање пореза, даџбина, као и војне обавезе и сталном изналажењу модуса за превласт над хришћанским становништвом. Ни један једини пут Туцовић не употребљава израз “албанска нација”, већ “племе” или “народ”.

Велики број салонских социјалиста којих данас нажалост у Србији има и превише манинипулишу именима Марковића и Туцовића. Иду толико далеко тврдећи да је Туцовић за свог живота признавао Косово и Метохију као самосталну државу Албанаца и да је гајио велике симпатије према албанском народу. Чињеница је следећа, да није мрзео албански народ, и да је као заговорник уједињења свих малих балканских народа у један балкански савез видео логично и Албанију као чланицу тог савеза. Нема ни говора о некаквом нуђењу Косова Албанцима кад је он лично назвао “нападе наоружаних Арнаута на разоружане становнике српских села у старој Србији варварским”, док узрок исељавања Срба са Косова налази у “продирању” Арбанаса на исток, у стару Србију и Македонију! На слици: Димитрије Туоцвић, капетан српске војске.

Мислим да горе наведене чињенице, јасно показују “великодушност” Димитрија Туцовића према Албанцима у нуђењу Косова и Метохије.

ТУЦОВИЋ И СОЦИЈАЛИСТИЧКА ИНТЕРНАЦИОНАЛА

На Туцовићеву идеју очувања националног индетитета и патриотизма су битно утицала два момента: прво, вишемесечни боравак у Немачкој на теоријском усавршавању крајем 1907.године, и друго анексија Босне и Херцеговине 1908.године.

Најоштрије је осудио анексију назвавши је окупацијом БиХ и од чланица Социјалистичке интернационале захтева да “најодлучније устане против овог варварског акта”, док је национални идеал у потпуној супротности тадашњем духу западноевропске социјалдемократије, он га је издигао у најузвишеније. Социјалдемократски покрет, мада није националан, по Туцовићу није ни анационалан и да социјалистичка борба не стоји у супротности са здравим и оправданим националним тежњама једног народа. Идеју националног уједињења које не иде на штету других народа, везује за класну борбу и сврстава у најважније циљеве социјалдемократије, која не сме никад да ради на штету, већ у корист националних права, која ће омогућити “културно и срећно развијање свију нација”. Димитрије Туцовић је један од творца и потписника Меморандума о Босни и Херцеговини, који је упућен Интернационалном бироу и социјалдемократским партијама Аустрије, Угарске, Чешке и Хрватске.

Као што је познато аустругарски социјалисти су подржали поступак своје владе у случају Босне и Херцеговине, хрватске социјалдемократе су вешто ибегавале да потпишу Меморандум, уз чврста обећања да ће то урадити, и тим поступцима су мотивисали Туцовића да развије тезу о партијама великих и малих држава и њиховом неравноправном односу: “Партије великих држава гледају на свет кроз национално-државне наочари, па од њих треба очекивати да подрже и сва друга зла својих држава против других народа и држава, уколико процене да је то у њиховом националном интересу”.

Димитрије Туцовић прву директну критику упућује на адресу социјалдемократа завојевачких држава, њиховом опортуном држању нагласивши “те партије заступају право завојевања културних народа некултуринијим народима и да зато не могу бити хуманисти и истински социјалисти”. Ту јасно указује да неке партије Социјалистичке интернационале занемарују принципе интернационализма.

Туцовићева борба против неправде и непринципијалности међународних институција, и двоструких критеријума, при оцењивању поступака великих и малих, актуелна је и у данашњим данима, а нарочито је актуелан његов ангажман против парадокса да се угрожени мали народи, у случају отпора, проглашавају “рушиоцима светског мира”.

Скоро до краја свог живота Туцовић је активно водио дебату, путем конгреса, новина и личних преписки са разним “аустро-марксистима”. Важно је истаћи да је усред тих полемика међународни углед Димитрија Туцовића био у сталном успону у социјалистичким круговима Европе.

Туцовићева борба против неправде и непринципијалности међународних институција, и двоструких критеријума, при оцењивању поступака великих и малих, актуелна је и у данашњим данима, а нарочито је актуелан његов ангажман против парадокса да се угрожени мали народи, у случају отпора, проглашавају “рушиоцима светског мира”.

Током бруталне НАТО агресије на СР Југославију 1999.године, директни учесници у том злочиначком подухвату су биле државе чије су владе водили “социјалдемократи” пуноправни чланови Социјалистичке интернационале.

У данашњим временима суморно и тужно је то да се неке наше партије жуто-плаве боје крију иза лика и дела великог Димитрија Туцовића, и раде буквално све против чега се он за живота борио. Наши аустро-марксисти су успели толико далеко да оду да ни највећи ум не би успео то да предвиди.

Ustavom SFRJ iz 1963. godine samoupravljanje je proglašeno za neotuđivo ustavno pravo radnih ljudi. Sindikat je prvi put definisan kao dobrovoljna organizacija. U to vreme, težište aktivnosti sindikata Srbije bilo je na razvijanju neposrednog samoupravljanja u radnim organizacijama i formiranju ekonomskih jedinica kao oblika neposrednog učešća radnika u upravljanju. Posle donošenja Ustava počelo je uvođenje 42-časovne radne nedelje, za šta se sindikat uporno zalagao. Najpre je uvedeno u jednom broju preduzeća, a od 1964. godine u svim radnim kolektivima.
Početkom 1963. godine, u sindikatu je došlo do značajnih organizacionih promena. Dvadesetak granskih sindikata svedeno je na šest: Sindikat radnika industrije i rudarstva, Sindikat radnika poljoprivrede, prehrambene i duvanske industrije, Sindikat radnika građevinarstva i industrije građevisnkog materijala, Sindikat radnika saobraćaja i veza, Sindikat radnika uslužnih delatnosti, Sindikat radnika društvenih delatnosti.
Sredinom 1965. godine počelo je radikalnije reformisanje privrede: izvršena je devalvacija dinara, uveden nov dinar, zavedena restrikcija u kreditno-monetarnoj sferi, ograničena javna potrošnja, a rast ličnih dohodaka uslovljen porastom produktivnosti rada. Organizacije i organi sindikata Srbije aktivno su se uključili u propagiranje privredne reforme u radnim kolektivima u čemu su posebno bile angažovane sindikalne podružnice. U sprovođenju privredne reforme sindikat Srbije se naročito angažovao na povećanju proizvodnje i produktivnosti, pronalaženju unutrašnjih rezervi, poboljšanju standarda radnika. To je i vreme velikih integracija u privredi, izrade novih statuta i drugih normativnih akata u čemu je sindikat aktivno učestvovao. Afirmisane su radne jedinice kao mesto gde radni ljudi rešavaju pitanja dohotka, raspodele i sl. Međutim, reforma je imala i svoje naličje: mnoga preduzeća su beležila pad proizvodnje, porast zaliha, pad standarda radnika... Zato se sve češće javljaju obustave rada o čemu je počelo i javno da se raspravlja na sindikalnim i drugim forumima. Priznato je pravo radnika da se protiv birokratizma i drugih deformacija bore i obustavama rada. U 1964/65. godini, u Srbiji je organizovan 31 štrajk sa 2.157 učesnika.
Četvrti kongres Saveza sindikata Srbije održan je u Beogradu od 24. do 26. maja 1968. godine. Zanimljivo je da je između ovog i prethodnog kongresa prošlo 14 godina. U međuvremenu su držani plenumi i godišnje skupštine Republičkog veća SSS. Posle Dragog Stamenkovića, predsednici sindikata Srbije bili su Dušan Puđa (1962-1965), Simeon Zatezalo (1965-1966) i Dušan Bogdanov Senko (od 1996.) koji je i na Četvrtom kongresu izabran za predsednika Republičkog veća.
Početkom 70-ih godina, uvedeno je samoupravno sporazumevanje i društveno dogovaranje kao način regulisanja odnosa u raznim oblastima društvenog života. U donošenju samoupravnih sporazuma i društvenih dogovora, posebno onih koji su se odnosili na sticanje i raspoređivanje dohotka i ličnih dohodaka, sindikat je imao značajnu ulogu. Značajna aktivnost sindikata u 1972. godini bila je usmerena na formiranje i rad radničke kontrole, komisija za opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu u preduzećima i ustanovama. Sistem samoupravnog regulisanja odnosa dograđen je 1974. godine uvođenjem samoupravnih interesnih zajednica (SIZ) kao oblika slobodne razmene rada i usaglašavanja interesa radnih ljudi i građana, proizvođača i potrošača, davalaca i korisnika usluga. U formiranju i radu samoupravnih interesnih zajednica sindikat je imao značajnu ulogu.

"Radnički ustav", ZUR i kriza
samoupravnog socijalizma 1974 - 1990.

Promene navedene u prethodnom poglavlju su toliko duboko zadirale u društveno-ekonomske i druge odnose da je bilo neophodno donošenje novog Ustava. Ustavi SFRJ i SR Srbije doneti su 1974. godine. Osnovni cilj je bio da se pored promena državnog ustrojstva, uspostave i razviju društveni odnosi u kojima će biti obezbeđena dominacija udruženog rada. Donošenjem Zakona o udruženom radu 1976. godine zaokružena je samoupravna organizacija preduzeća i ustanova. Sindikat Srbije bio je veoma angažovan u konstituisanju osnovnih, radnih i složenih organizacija udruženog rada, izboru samoupravnih organa i donošenju normativnih akata. Zakon je kodifikovao organizaciju preduzeća na načelima dogovorne ekonomije, neposrednog samoupravljanja, samoupravnog sporazume-vanja i društvenog dogovaranja.
U ovom periodu održana su dva kongresa Saveza sindikata Srbije. Na petom kongresu (1974) raspravljalo se o aktuelnim zadacima sindikata Srbije u borbi za jačanje socijalističkih samoupravnih odnosa, brži materijalni i društveni preobražaj. Za predsednika Veća izabran je Krsta Avramović, a za sekretara Borisav Veljković. Na Šestom kongresu (1978) za predsednika Veća izabran je Ilijaz Kurteši, a za sekretara Milun Tadić.
Ustav iz 1974. i Zakon o udruženom radu (1976) kodifikovali su organizaciju preduzeća i privrede na principima dogovorne ekonomije, neposrednog samoupravljanja, samoupravnog sporazumevanja i društvenog dogovaranja. Međutim, početkom 1980. godine javljaju se ozbiljni znaci ekonomske i društvene krize kao posledice neefikasne ekonomije i preterane atomizacije odlučivanja i upravljanja u državi i društvu. Prvo je nastala tzv. kriza spoljnog duga jer je od 1974. godine svako mogao da se po svom nahođenju zadužuje u svetu. Počeli su da se javljaju sve veći gubici u privredi, opadala je produktivnost rada, cene su sve brže rasle a zarade zaostajale za troškovima života. Sindikat i radnici su sve češće reagovali organizovanjem štrajkova tako da ih je u prvih devet meseci 1985. u Srbiji bilo 116.
Sve ozbiljnija ekonomska kriza podstakla je tokom 1987. godine rasprave o izmenama Zakona o udruženom radu. Dogovorna ekonomija bila je na izdisaju, a spas je viđen u tržišnoj privredi. Krajem 1988. godine donet je Zakon o preduzećima koji je ozakonio tržište kao osnovni regulator privrede, proklamovana je dobit kao osnovni cilj preduzeća, što je bila velika promena u odnosu na preduzeće kao samoupravnu organizaciju.
Privredna i društvena kriza i mere ekonomske stabilizacije bile su tema i dva kongresa Saveza sindikata Srbije koji su održani tokom 80-ih godina. Na Sedmom kongresu (1982) za predsednika Veća SSS izabran je Radisav Jovanović, a za sekretara Dobrosav Petrović, dok je na Osmom kongresu (1986) za predsednika izabran Novica Filipović, a za sekretara Dragoljub Dragošan.

Krajem 1988. godine donet je Zakon o preduzećima koji je ozakonio tržište kao osnovni regulator privrede, proklamovana je dobit kao osnovni cilj preduzeća, što je bila velika promena u odnosu na preduzeće kao samoupravnu organizaciju.

A, onda su "mangupi iz nasih redova", uveli privatizaciju u preduzecima tako da je "proklamovana i zakonom obecana dobit", pala u ruke vlasnika. poput Karica,Miskovica,Radulovica, Beka i drugih, uredno zasticenih begunaca od pravde, naravno ne od "revolucionarne pravde", za nju je jos relativno rano...hm,hmm.