setnja Mladjana Dinkica po bankama

Невероватно, али истинито. И данас ти без стида остарћено се обарају на
оно што су сами уводили, као што је ПДВ или бесмислено мале буџете за
аграр, па чак се острвили и на пртиско запошљавање, јер изгледа да више
нема никог кога би још могли да запосле.
А чинили су невероватне ствари. Ево неких сведочења, ма колико изгледала одиста чудна.
Немогуће је, наравно, писати о данима рушења банака и темеља
Србије а заобићи Борку Вучић, легенду међу југословенским банкарима.
Жена која је очувала свој банкарски и људски интегритет. За њу је везана
и једна антологијска анегдота како се после „Октобарских промена“
поступало са банкама.
Потребно је знати да се у том периоду улазило у многе
институције и предузећа са ”цедуљицама револуционарног штаба”.
Једноставно – неко од осамнаест лидера ДОС- на парчету хартије би
написао да тај и тај се од тог тренутка поставља за ”главног човека” у
тој фирми. Тако су промењени челни људи и у медијима.
Један такав”револуционарни штаб” је преко ноћи упао у палату
”Албанија” на Теразијама, у којој се налазила Београдска банка. Борка
Вучић, легална председница Банке је у поноћ обавештена од обезбеђења да
неко ”вршља по банци”. Храбра жена је узела ташну и дошла у своју банку.
Обезбеђење ју је обавестило да је ”Банка већ преузета”. Вучићка се није
предавала. Изашла је у Кнез Михаилову улицу и обратила се првом
милиционеру – позорнику. Замолила га је да јој помогне да легитимише
неке људе који су у Банци. И млади полицајац је, видевши исправе Борке
Вучић, једноставно обавио своју дужност – затражио валидан документ од
”револуционара” да могу да преузму Банку и – показао им где су излазна
врата.
Још једном је Вучићка одиграла успешну игру са легализмом.
Опаметивши се да цедуљицама не могу да узимају банке, као што су чинили
са новинама на пример, ”октобарски револуционари” су се досетили да у
тим временима није тешко ангажовати легалне органе управљања. Вратили су
се на систем одржавања управних одбора, скупштина акционара, јер је
фактички дошло и до промена у фирмама које су држале акције, па самим
тим мењали су се и делегати у органе управљања банкама.
За време седнице Управног одбора Београдске банке, опет се
анегдотски продужила судбина Борке Вучић. Управо у тренутку најжешћег
надгласавања око њеног смењивања, секретарица је ушла и саопштила да је
тражи др Војислав Коштуница. Био је то невин позив првог човека
Октобарске револуције, као одговор на једно раније јављање Борке Вучић.
Када се вратила на седницу, Вучићка је затекла мирну атмосферу.
Нико више није спомињао смењивање. Нико није знао зашто се Коштуница
јављао.
Продужавање агоније
Српско банкарство је и оваквим бизарностима продужавало своју
агонију. Зар су то потези озбиљних креатора? И да ли се тако решава
судбина оног што је кичма сваког финансијског система нормалне државе!
Уосталом, једна бунда је тада одлучивала о судбини српског банкарства.
Банкари су данима одолевали намерама ”експерата из Г 17 плус”
да их обманом извуку из забарикадираних зграда или уклоне са улица, при
чему је највише сметало када су радници Беобанке затварали Бранкову
улицу.
Пљуштала су обећања. И лажи.
Прича о бунди је врхунац цинизма, али и моралног пада српског новинарства.
У тренутку када се већина људи у држави и свету радовала Новој
години, НИН ”даје подршку” истеривању на улицу преко 8.500 врсних
банкарских стручњака тиме што у свом чланку као ”круцијалну ствар
спомиње бунду председнице синдиката Беобанке”.