Bratislav Zivkovic

Cetnicka stoka provocira sukobe i trazi priliku da se "dokaze",

ЧЕТНИЦИ РАЗБИЛИ КОМУНИСТЕ У СОМБОРУ
Данас 1. фебруара на Тргу Светог Тројства у Сомбору група од десет момака декларисаних као комунисти су са својим заставама и штандом прикупљали потписе подршке грађана Сомбора за трибину на којој би као предавач требала да говори амбасадорка Кубе.
Припадници Четничког покрета предвођени Гораном Вучинићем, њих 5 су дошли на штанд, одузели комунистичке симболе и две заставе које су бацили у контејнер, растурили штанд док су се “храбри партизани” спашавали бежањем у само њима познатим правцима!

Kada su nacisti došli po komuniste,
ja sam ćutao;
jer nisam bio komunista.

Kada su zatvorili socijaldemokrate,
ja sam ćutao;
jer nisam bio socijaldemokrata.

Kada su došli po sindikalce,
ja se nisam pobunio;
jer nisam bio sindikalac.

Kada su došli po mene,
nije preostao niko da se pobuni.

Василије Крестић је указао на чињеницу присуства хрватских усташа за време окупације у Београду. Чини нам се да је врло важно знати како су они дејствовали против Србије и Срба, будући да је забринути академик напоменуо:„Тога има и данас. И док ми у Хрватској немамо ништа, у њиховим рукама је најјача обавештајна служба која делује у Србији“. Какве су то усташе биле у Београду за време Другог светског рата?
Биле су, биле, и то у самом центру. Имали су и свој дипломатски ауто, а на згради у којој су обитавали стајао је хрватски грб са усташким знаком. Званично, усташка испостава се звала Konzularno predstavničtvo Nezavisne Države Hrvatske. Милан Борковић у књизи о Недићу о томе каже:„У Београду је већ од првих дана окупације био успостављен конзулат НДХ, који је практично био обавештајни биро Владе НДХ. Више се бавио прикупљањем података о снази НОП-а и четничког покрета у Србији, него што је заступао интересе хрватског становништва у Србији“. (Цитате из усташких докумената писаних у Београду дајемо оригинално, „кориенским“ правописом НДХ).
Иначе, академик Крестић је потпуно у праву. Усташки конзулат је имао разгранату обавештајну службу у Београду и Србији. Пратили су све. Знали су чак и податке о епископу Николају Велимировићу, који је, 1942, кад усташки конзул Никшић шаље извештај Загребу, био конфиниран од стране Немаца у Љубостињи. Шпијун из манастира у срцу Србије, код Трстеника, доставља усташком конзулу, а Никшић јавља у Загреб, да „епископу Николају залазе представници свих србијанских политичких струја, па се приписује највише утјецају истога владике, да је дошло до примирја у Србији (…) Планина Гоч испод које лежи манастир Љубостиња јест сабиралиште свих четничких и других легалних и илегалних србијанских борбених одреда (…) Он је енглески ђак, а познат је као пријатељ Енглезке (…) Ради својих љевичарских проповиједи био је омиљен и цијењен код србског народа (…)“ Да је усташки шпијун код владике Николаја био Србин, и да је знао шта и где би требало гледати, види се и по томе што је био пуштен у манастирску капелу, о чему Никшић јавља:„Приликом посјета манастиру Љубостињ упало је у очи да је у одјелу за молитву покрај неколико малих слика светаца објешена и слика Петра Другог уоквирена заједно са прогласом 27. ожујка 1941“.

"..press blog samardzic, puko ko zvecka ..."
Српски Погледац [neregistrovani] (19. 05. 2012, 12:05:32)
ЗАБРАЊЕН СИ МИЛОСЛАВЕ
Ево Милославе ви пишете на овај блог.Људе стижу намерно да блатуту.Ваша Књиге су забрањених у свим библиотекама широм Србији и Републичке Српске.Нити бибилиотеке жељу да купе твоје књиге да народ може да њи чита.Од којом Демократије се прича кад се прича од Србима и Срба?
....................................................................................................................................
Demokratija, ne podrazumeva publikovanje, stampanje lazi i slicnih subverzivnih stvari..pripremanje "9 martovske" oruzane pobune,za rusenje vlasti, puca, i permanentno stampanje "napetosti",otudjovanja Kosmeta, Vojvodine, sada su izbori, shodno rezultatima, Cedomir Jovanovic je izabranik SPO i kojekakvih Samardzica, Beckovica itd, itd..pa ce da "dozvoli stampanje"...

Jedni bi da ukinu AP Vojvodinu i to načisto da nam – kažu tako – jednom svane. Ima tu akademika i pesnika, te popova i kaluđera. Jedni nam nude bezmalo nekakve komisije koje bi stručno proveravale konfesionalnu pripadnost, ulazeći čak i u spoljne znake kakvi su obrezivanje određenog dela tela. Njima nije jasno da to nije neki poseban problem. I Gospod Isus iz Nazareta je bio obrezan i deo se čuva u crkvenim muzejima kao sveti Prešucijum. Gluposti i ludosti ovde nema kraja i skoro ga biti neće. Ovo danas u Srbiji je uistinu zlatno doba takvih nezavisnih mislilaca i teoretičara. Došlo je njihovo vreme, kažu neki analitičari, kao da je to vreme uopšte i prošlo. Ne vraćamo se mi u neke tamo devedesete – to je koješta – mi se vraćamo punom parom u srednji vek. Ako je u Briselu droga, ovi se upinju iz petnih žila da sačuvaju Srblje od tog zla.

Vikao je siromah Dositej, vodeći malu družinu slobodnih ljudi uglavnom crkvenih disidenata – knjige, knjige braćo moja, a ne zvona i praporce – i nije mu se dalo. I za njega kažu da je Srblje odnarodio i drogirao i ostali su jadni kao nekakva tikva bez korena. Više nećemo, držimo se i mi onoga iz jevanđelja, one reči mudre: “Dosta je danu svakome zla svojega”.

Lično se nikada nisam potpisao kao nezavisni analitičar niti kao sociolog ili – bože me prosti – ginekolog.

Iz samog epicentra srpske nauke i umetnosti (Balkanološki Institut – SANU) i srpske pravoslavne duhovnosti (SPC i njeni sateliti, juče SNP “Svetozar Miletić”, a danas “Dveri srpske”, SNP “Naši”, “Obraz”…) stiže predlog: “Vojvodinu ukinuti!“ Uraditi ono što je moguće (Ustavom iz 2006.), ono što su, ostavljeni na ledini bivše SFRJ, usnili, svaki na svoj način, Koštunica, Nikolić i Tadić. Jer, prema tom totalitarističkom ključu: nema Vojvodine – nema problema! Jednostavno. Kao 1920, kada su uspeli da ukinu slavnu i bogatu Karlovačku mitropoliju, te da srozaju nivo Bogoslovije u Sremskim Karlovcima na srednju školu i nepovratno oštete imovinsku kartu srpskog naroda u Srednjoj Evropi. Onda kada se to moglo u još neotrežnjenoj nacionalnoj euforiji od “prisajedinjenja” zaslepljujućeg sjaja žezla Karađorđevića. Danas, isti recept, a drugi egzekutori.

Međutim, današnja Vojvodina nije pitanje samo srpskog naroda, ili (ne daj Bože!) Srpske pravoslavne crkve, a još manje Karađorđevića i njihovog Krunskog saveta, jer Vojvodina u svom imenu nosi primat građanskog vođstva, obećanog veoma davno, što je kroz potonje vreme postalo garancija građanske ravnopravnosti, slobodnog ispovedanja vere, slobodnog školovanja i medija na svim jezicima Vojvodine, zajedničkog oranja crnice i zajedničke odbrane od požara, kriminala, bezobrazluka svake i svačije vrste.

Čak i da je samo “srpsko-srpsko” pitanje, nije moguće poništiti činjenicu da je Vojvodina, kao politička ideja srpskog naroda bila ona koja je taj narod održala, politički emancipovala, stvorila prvu građansku političku partiju u drugoj državi, a svojom federalističkom, manjinskom, nacionalno odgovornom i moralnom politikom uvrstila srpski narod u porodicu evropskih naroda i omogućila mu modernu srpsku kulturu.

Dakle, ne samo da je dvadeseti vek potvrdio ovu političku ideju nego je Vojvodina u okviru Srbije i Jugoslavije formirala specifičnu političku zajednicu od 26 etničkih grupa, koja je, kada je imala svoju stvarnu “autonomiju”, postala jedno od najprosperitetnijih područja na prostorima Jugozapadnog Balkana.

Vojvodina je prihvaćena kao politička zajednica i van i unutar Srbije, kao i od strane etničkih grupacija koje u njoj žive: vojvođanski Mađari, vojvođanski Slovaci, vojvođanski Rusini, vojvođanski Rumuni itd. Ali, Vojvodina je bila i ostala utočište svih koji su u nju došli svojom i protiv svoje volje, pa danas imamo i čitav niz subnacionalnih (regionalnih) srpskih udruženja u Vojvodini: Krajišnici, Ličani, Hercegovci, Vranjanci i mnogi drugi. Ipak, njihova deca govore najčistijim “laloškim” naglaskom, jer je Vojvodina veliki asimilacioni evropski lonac. Zato, zbog negovanja policentričnog srpskog bića u Vojvodini, “Tiski cvet” i Matica Srpska izdaju već desetak godina čuvenu ediciju: “Rečnih srpskih govora Vojvodine”.

Ukratko, pitanje Vojvodine nije srpsko, nije nacionalno, niti se ono postavlja kao pitanje izgradnje neke frankeštajnovske “vojvođanske nacije”, što žele da prikažu “patriotski” forumi, nego je pitanje Vojvodine – pitanje etničke i subnacionalne, (i srpske) slobode i negovanje sopstvenog identiteta u toleranciji, interkulturalizmu i građanskoj zaštiti te različitosti.

Nema ukidanja Vojvodine, bez pokušaja etničkog čišćenja. A Vojvodina se ne može etnički očistiti. Nema pokušaja etničkog čišćenja u Vojvodini bez ozbiljnog kriminala. Nema ozbiljnog kriminala u Vojvodini – bez rata. Vojvodina i njeno građansko i evropsko biće neće ni da krade, ni da ratuje. “Jer, za pametnog čoveka – svaki rat je unapred izgubljen”, što reče novosadski i vojvođanski pesnik Đorđe Balašević.

Zato, Vojvodina čeka. Da otprati “ukidače”.