Srbija clanica Ruske Federacije u 2013

Dakle, ulaskom Srbije u Rusku Federaciju, Kosmet bi postao sastavni deo RF. U tom slučaju Rusija ima legitimno pravo da upravlja svojom teritorijom. U planu je da se napravi kompromis sa zapadnim silama.

Da na Kosmetu ostanu međunarodne snage, ali da se na Kosmet vrate organi vlasti Srbije (u tom slučaju Rusije), da Amerikanci ostanu u Bondstilu, ali da ne vrše nikakve vojne aktivnosti.

Rusija u pripravnosti ima više od 50.000 elitnih vojnika koji bi sa Vojskom Srbije kontrolisali Kosovo i Metohiju, jug Srbije. Na samom jugu Srbije u vojnim bazama bi bilo stacionarano više od 15.000 ruskih vojnika od čega bi bila većina iz SPECNAZ-a.

Pokušaj jednog manjeg broja ljudi da, postavljanjem simbolične “granične rampe” u centru Novog Sada, ukaže građanstvu na činjenicu da se na jugu zemlje krši Ustav i uspostavlja prava pravcata granica između Srbije i njene autonomne pokrajine Kosovo i Metohija – dočekan je zabranom.

To jest, kako su iz Policijske uprave požurili da objasne novinarima – “organizatori (su) obavešteni da (skup) nije blagovremeno prijavljen”.

Naravno, postoji i druga strana – sami organizatori tvrde da na šalteru gde je trebalo da prijave skup nisu hteli da im prime uplatnice na vreme, već su nailazili na prazan šalter tokom radnog vremena i pozivanje na “pauzu”, itd. Ali toj strani u “slobodnim srpskim medijima” nije obezbeđen prostor.

Dakle, u zemlji u kojoj se urušavaju red i zakon – o moralu i da ne pričamo – policijska uprava drugog po veličini grada u Srbiji svoje snage je usmerila ka ometanju građana koji se zalažu za – odbranu ustavnog i zakonskog poretka zemlje. Umesto da policija asistira takvim građanima, ona im odmaže.

Štaviše, elitni delovi policije su bili – i ostali – angažovani upravo u svrhe narušavanja ustavnog poretka i uspostavljanja “integrisanih graničnih prelaza” između AP Kosova i Metohije i ostatka Srbije.

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić boravio je 8. februara u svojoj prvoj poseti Azerbejdžanu. Kao rezultat posete, potpisan je niz sporazuma. Glavni je – Deklaracija o strateškom partnerstvu, koju dve strane smatraju osnovom za intenziviranje zajedničkih akcija Srbije i Azejrbejdžana u ključnim oblastima, gde se u ekonomskoj sferi izdvajaju energetika i investicije.

Nikolić je primetio da je “Srbija u Azerbejdžanu pronašla pravog partnera u islamskom svetu i dodao da je vreme da se prijateljstvo koje postoji, pretoči u konkretnu saradnju i projekte.[1] Da napomenemo da je potpisivanje Sporazuma o strateškom partnerstvu sa Rusijom trebalo da se dogodi još tokom leta 2011. godine, međutim, to se do dan danas nije desilo.

Bez obzira na to što je tokom poseta Predsednika RF D. Medvedeva i Premijera V. Putina tokom 2009 i 2011. godine, kao i tokom posete D. Rogozina 2012. godine, jasno izražen kurs Rusije ka sveobuhvatnoj i svestranoj saradnji sa Srbijom. Osim toga, Rusija predstavlja nepremostivi bedem u međunarodnim organizacijama, preko koga Zapad ne može da “progura” članstvo “Republike Kosovo” u te organizacije.

Takođe su potpisana još dva sporazuma Srbije sa Azerbejdžanom u oblasti informativnih tehnologija i veterine. Do tog trenutka saradnja Srbije i Azerbejdžana se ograničavala sa 19 potpisanih bilateralnih sporazuma i veoma skromnom trgovinskom razmenom (otprilike ne više od 10 miliona eura godišnje). Situacija se tokom 2012. godine promenila: Azerbejdžan je dodelio Srbiji kredit u vrednosti od 300 miliona eura za izgradnju magistrale Ljig – Preljine (na trasi takozvanog “Koridora 11”).

Srpska strana je više puta istakla “prijateljstvo” dveju zemalja, predloživši svom južno-kavkaskom partneru tri konkretna projekta za investicije – turistički centar Vrnjačka Banja, važnu geopolitičku zonu takozvanu “slobodnu zonu” između Kraljeva i Čačka na jugu Srbije, uključujući i vojno-strateški objekt – aerodrom Lađevci, kao i sirovinski i energetski objekt – rudnik i termoelektranu “Štavalj”.[2]

Srpski mediji su u ogromnoj većini, kao po komandi pozdravili spoljnopolitičku akciju Nikolića na južnokavkaskom pravcu. Da bi potkrepili značaj partnerstva Srbije sa Azerbejdžanom, oni su u javno mnjenje ubacili i takve teze da je “Azerbejdžan jedna od najnaprednijih zemalja na post-sovjetskom prostranstvu”; “da je još 1991. godine Azerbejdžan dobio status nezavisno priznate države, da je stekao status jednog od energetskih lidera srednjeazijskog regiona, da njegov BND prelazi granicu od 100 milijardi dolara, što je više od 10,5 hiljada dolara po stanovniku”.

Međutim, da bi se shvatila suština ulaska Srbije kao igrača na Kavkaskoj areni u svojstvu strateškog partnerstva sa Azerbejdžanom, ne treba obraćati pažnju na apstraktne cifre dohodka po glavi stanovnika, već na geopolitičke aspekte.

Kavkaz predstavlja svojevrstan most između Evrope, Azije i Afrike, kroz koji prolaze tokovi energetskih resursa, važne magistrale. U ovom trenutku oštro je pojačan interes za region Južnog Kavkaza (Azerbejdžan, Jermenija, Gruzija) od strane SAD i njenih saveznika. Silno se učvršćuje saradnja Azerbejdžana sa SAD i posebno sa Izraelom, po liniji politike, obaveštajnih službi, bezbednosti. Konkretno, vojno-tehnički sporazum bez presedana između Tel-Aviva i Bakua u iznosu od 1,6 milijardi dolara, sam po sebi skreće pažnju.[3]

U ovom trenutku NATO vodi pregovore sa Azerbejdžanom o korišćenju teritorije zemlje prilikom izlaska vojnika iz Avganistana. Stručnjaci imaju osnova da tvrde da se Azerbejdžan neće protiviti. Očigledno se radi o pripremi terena za udar na Iran i moguće, ne samo radi toga. Dislocirajući vojsku u Azerbejdžan, NATO dobija direktan pristup Kaspijskom regionu, što znači i ruskom Severnom Kavkazu.[4]Stručnjak Centra za izučavanje Centralne Azije i Kavkaza, Istituta za proučavanje Istoka pri Ruskoj Akademiji Nauka,

Andrej Arešev, smatra da to “veoma specifično izvlačenje vojske liči na puzeće širenje uticaja NATO – sa usputnim stvaranjem infrastrukture u kavkasko-srednjeazijskom regionu. Svaka vrsta vojne pripreme i predislokacije samo provocira trku u naoružanju, što je na polju neregulisanih sukoba, samo po sebi opasno. Politika zapadnih zemalja – da stvari nazovemo pravim imenom – dovodi do militarizacije regiona i jačanja napetosti”.[5]

Direktor Instituta političkih i socijalnih istraživanja Crnomorsko-Kaspijskog regiona Vladimir Zaharov, primetio je da je još od vremena Gajdara Alijeva, Azerbejdžan našao sebi novog pokrovitelja u vidu SAD. Njegov sin Iljman dosledno jača spoljno-politički kurs zemlje ka SAD, omogućivši joj pravo na korišćenje geostrateških i komunikacijskih prednosti. U Azerbejdžanu se odavno nalaze vojni službenici NATO pakta, obučeni u uniforme armije Azerbejdžana. Posle avgustovskih događaja 2008. godine, brojnost odgovarajućih kontigenata i u Gruziji i u Azerbejdžanu je porasla, a sa početkom planiranja rata SAD sa Islamskom Republikom Iran, njih je tamo mnogo više.

Štaviše, u slučaju rata SAD ili zapadnih snaga protiv te države, Azerbejdžan je istakao zahtev za prisvajanjem dela teritorije koja sada pripada Iranu, prilikom kasnije regionalne preraspodele. U martu 2012. godine, poslanici Mili Medžlisa Azerbejdžana predložili su da preimenuju svoju republiku u Severni Azerbejdžan, koja se nalazi u Iranu, objašnjavajući to neophodnošću da se čitavom svetu stavi do znanja da postoji i Južni Azerbejdžan koji se sada nalazi u Iranu i da ujedinjenje ta dva Azerbejdžana više nije iza mnogo gora. Znači da Baku suštinski ima teritorijalne pretenzije prema Iranu.

Ali u slučaju rata protiv Irana, Azerbejdžan mora da pruži Zapadu kolosalnu podršku i usluge.[6] Postavlja se logično pitanje: zar neće ovakvo učešće u kolektivnom “šlepanju” (sa neobičnom ekipom koju čine Ujedinjeni Arapski Emirati, Turska i sada Azerbejdžan) gurnuti u propast srpsku privredu? U skladu sa istinskim zadatkom realizovanja strategije Vašingtona na islamizaciji Balkana.

Kao drugo, na južno-kavkaskom pravcu se aktivirala Turska, kod koje se pojavila mogućnost da ostvari ekspanziju istovremeno u nekoliko pravaca. Turska teži dostizanju kako političkih ciljeva povezanih sa jačanjem sopstvenog uticaja u državama u regionu, tako i pristupanju energetskim resursima i nalazištima sirovina. Karakteristično je da ekonomske strukture Turske idu tamo gde se može dostići lagana dobit, bez posebnog rizika. Posle oni uspešno zadržavaju zauzetu sferu uticaja, ne dozvoljavajući povratak nacionalnim proizvođačima.

Za Tursku – Azerbejdžan predstavlja pristup komunikacijskim koridorima na Kavkazu.[7] Zbog toga je u konfliktu oko Nagorno-Karabaha (više o tome ćemo reći u daljem tekstu) Turska u potpunosti stala na stranu Azerbejdžana.

Sa geopolitičkog aspekta, Turska je promoter interesa SAD (iako vlada određenom samostalnošću), izuzetno visoko ocenjuje svoje ekonomske i vojno-političke veze sa Vašingtonom i nikada neće dozvoliti da njeni odnosi sa trećim državama budu makar i najmanja pretnja njenom strateškom partnerstvu sa SAD.[8] Po rečima ministra energetike Azerbejdžana Natiga Alijeva, u energetskoj sferi će u bližoj budućnosti Baku i Ankara potpisati međudržavni sporazum za prolazak Transnacionalnog gasovoda, što će biti skraćena verzija naftovoda Nabuko od Tursko-Bugarske granice, do austrijskog Baumgartena.

Vladajuća elita Azerbejdžana vrši posebnu funkciju sa dalekovidnim planovima. Sa jedne strane, njeni manevri su ograničeni asimetrijom u ekonomskom razvoju. Kako podvlači stručnjak Igor Muradjan, samo jedna funkcija se priznaje Azerbejdžanu – proizvodnja i transport nafte. Azerbejdžan je zajedno sa naftnim kompanijama i administracijama B. Klintona i DŽ. Buša aktivno učestvovao u stvaranju Kaspijsko-Kavkaskog energetskog kompleksa SAD.

Sa druge strane, dobijajući veće prihode od nafte, Azerbejdžan je, podstican od strane određenih spoljnih i unutrašnjih faktora, predložio alternativnu verziju svog “profila” u regionalnoj politici.[9] I u tom profilu, neočekivano za sve, a u prvom redu za glavne učesnike, uključuje se Srbija. Očigledno, ne svojom voljom, pošto su isuviše udaljene i geografski i polarno po suštinskim sferama interesa tih zemalja.

Pojava Srbije u redovima spoljnopolitičkog partnera Azerbejdžana, dovela je do prirodne težnje da se neofit upozna sa pravilima ponašanja i da mu se ukaže usmerenje u spoljno-političkoj akciji po važnim za Azerbejdžan pitanjima. Tako je povodom problema u Nagorno-Karabahu, predsednik Parlamenta Azerbejdžana O. Asadov izrazio nadu da će “Srbija podržati našu teritorijalnu celovitost”. U celini, Asadov je izrazio uverenje da će odnosi dveju zemalja biti podignuti na nivo strateškog partnerstva.[10]

Nagorno-Karabahski konflikt

Nagorno-Karabah je oblast u Južnom Kavkazu koja se u sovjetsko vreme nazivala Zakavkazjem. To je istorijska teritorija Jermenije koja se u sovjetsko vreme, silom političkih okolnosti našla na teritoriji Azerbejdžanske SSR. Teritorijalno-etnički spor Jermena i Azerbejdžanaca ima već viševekovni istorijat. Na prostoru današnjeg Azerbejdžana postojala su raznovrsna etnički i religiozno nekonsolidovana hanstva, koja su do 1813. godine ulazila u sastav Persije. Jermenska državnost bila je odavno isčezla, no upravo je na Karabahu, usled posebnih razloga, uspelo da se održi polunezavisno Jermensko knjaževstvo, čak i u onim periodima kada je pokrajina nominalno ulazila u sastav Persije.

Persijske vlasti su svesno preselile u dubinu Persije jermensko zanatlijsko stanovništvo. Početkom XXveka Jermeni i Azerbejdžanci su živeli izmešano na skoro celokupnoj teritoriji Zakavkazja. Tada nije bilo izraženog etnonima “Azerbejdžanaca” već se pre svega govorilo o “muslimanima” ili “Kavkaskim Tatarima”, “Kavkaskim Turcima”.

Usled formiranja nacionalnih projekata jednog i drugog naroda, u centru pažnje se našao Nagorni-Karabah. Englezi su tokom 1918-1919. godine, zbog jakog interesovanja za naftu u tom regionu, ubeđivali karabaske Jermene koji su činili ogromnu većinu stanovništva (oko 94%) Nagorno-Karabaha, da se podčine Azerbejdžanu, uđu u njegov sastav, što je za ove bilo neprihvatljivo. Za to vreme lideri muslimanskog dela Zakavkazja sa centrom u Bakuu, prihvatili su orjentaciju ka Turskoj, a Jermenija se kolebala između Rusije i Antante.



Međutim, Rusija je uspela da preodoli strašan građanski rat i došlo je do stvaranja Sovjetskog Saveza. U ranom sovjetskom periodu započelo se sa prikupljanjem kavkaskih zemalja. Boljševici, rukovodeći se optimalnim varijantama državnog ustrojstva država Zakavkazja, izabrali su za Nagorno-Karabah autonomiju u okviru Azerbejdžana, time zadovoljavajući interese dve strane.[11]

Početak vruće faze Karabahskog konflikta odnosi se na 1988. godinu, posle izraženog zahteva, od strane jermenskog stanovništva u Nagorno-Karabahu, za izlaskom iz sastava Azerbejdžana (10. deceembra 1991. godine u Nagorno-Karabahu je održan referendum, na kome se 99,89% glasača izjasnilo za potpunu nezavisnost od Azerbejdžana).

Posle raspada SSSR i Jermenija i Azerbejdžan su stekli nezavisnost. Baku je blokirao oblast, pokušavajući da vojnim putem uspostavi kontrolu nad Nagorno-Karabahom. Kao odgovor na dejstva Azerbejdžana, Jermenija se vojno umešala.

Sukob je trajao 3 godine, odnevši 80 000 ljudskih života. U rezultatu sukoba, Jermenija je oslobodila Karabah, očistivši njegovu teritoriju od vojske Azerbejdžana. Od tada je na snazi sporazum o primirju. U ovom trenutku Nagorno-Karabah je nepriznata republika koja živi u uslovima krhkog mira i stalne spremnosti da pruži otpor u slučaju pokušaja Azerbejdžana da pođe na vojnu agresiju i okupaciju oblasti…

Azerbejdžan je izuzetno netolerantan i prema najmanjem neslaganju sa njegovom generalnom linijom po pitanju Nagorno-Karabaha. Veoma indikativna je činjenica da je 7. februara 2013. godine, predsednik Azerbejdžana Iljman Alijev potpisao ukaz o oduzimanju počasne titule “Narodnog književnika Azerbejdžana” piscu Akramu Ajlisliju i lišio ga je lične penzije predsednika.

Razlog je bilo delo Akrama Ajlislija “Kameni snovi” u kome pisac govori o događajima koji su se odigravali u Azerbejdžanu prilikom raspada bivšeg SSSR-a, navodeći između ostalog i svedočenja očevidaca o zverstvima koja su počinili Turci azerbejdžanski prema Jermenima u Agulisu tokom 1919. godine, kao i u periodu 1998-1990. godine u Sumgaiti i Bakuu, takođe nagoveštavajući da je “organizator poznatih događaja u Sumgaiti mogao biti i bivši lider Azerbejdžana”.

Pisac primećuje da su mediji pod kontrolom vlasti tokom dve nedelje pokrenule moralno-terorističku kampanju protiv njega i njegovih bližnjih: “Ispred moje kuće se održavaju nedozvoljeni mitinzi, spaljivanje knjiga, vrše se pritisci na moju porodicu”[12]…

Jermenija je tradicionalni partner i saveznik Rusije u vojno-političkoj i vojno-tehnološkoj oblasti na Južnom Kavkazu- ističe A. Arešev. Faktor savezničkih odnosa Rusije i Jermenije (Jermenija je član ODKB i sa Rusijom je potpisala vojni sporazum) ima principijelno važan značaj i za Jerevan i za Moskvu, pošto Rusija teži da sačuva svoje političko, ekonomsko i vojno prisustvo – za nju je Jermenija jedan od najvažnijih elemenata bezbednosti i dragocen regionalni saveznik.[13]

Poseta Nikolića Azerbejdžanu odigrala se tačno u trenutku oštrog zaoštravanja situacije oko Nagorno-Karabaha. Krajem januara tekuće godine, zvanični Baku je nastupio sa izjavom bez presedana, da su protivvazdušne snage Azerbejdžana dobile naređenje da obaraju civilne avione koji ulaze u njegov vazdušni prostor[14]. Azerbejdžan i nebo nad Nagorno-Karabahom smatra tim prostorom. Po mišljenju ruskih stručnjaka, ovakva pozicija Bakua može dovesti do rata.

Ministar odbrane RF Sergej Šojgu posetio je 28-29. januara Jermeniju i tom prilikom posebnu pažnju posvetio je razmatranju projekta između Rusije i Jermenije o vojno-tehničkoj saradnji. Sporazum će biti potpisan u najskorije vreme. Odgovarajući redosled razvoja vojno-tehničke saradnje između Rusije i Jermenije, dao je V. V. Putin. Vojni stručnjak David Arutjunov tvrdi da redosled ruskog predsednika može da ima i geopolitički podtekst u dva smera. Kao prvo, na taj način Rusija učvršćuje svoje najefikasnije poluge uticaja na sferu bezbednosti u Jermeniji, a takođe i u regionu u celini.

Sa druge strane, na fonu razvoja vojno-tehničke saradnje Izraela i Azerbejdžana, Moskva demonstrira spremnost da izbalansira aktivno naoružavanje Bakua u regionu.[15] Ne smemo zaboraviti – dodaje Hasan Beheštipur, iranski stručnjak za pitanja Kavkaza – da radikalne grupacije u Dagestanu, Čečeniji i Severnom Kavkazu projavljuju antirusku delatnost i u nizu slučajeva oni dobijaju podršku od Azerbejdžana.[16]

Jedan od poslednjih koraka Azerbejdžana jeste i zatvaranje (do koga je došlo u decembru 2012. godine) ruske radarske stanice u Gabalinu (RLS) koja se nalazila na njegovoj teritoriji, što nema sumnje, predstavlja pogoršanje odnosa dve zemlje. Ipak, zatvaranje ruskog RLS treba posmatrati u širem geopolitičkom kontekstu. U prvom redu to je odgovor na inicijativu V. V. Putina na stvaranje Evroazijskog Saveza sa jedinstvenim carinsko-pravnim prostranstvom.

Upravo tada su se nad Gabalinskim RLC počeli nadvijati oblaci (Azerbejdžan je oštro povećao cenu arende, trudeći se da stvar predstavi kao čisto ekonomsko neslaganje). Ipak, po mišljenju poznatog politikologa Arifa Junusova, radi se o kardinalnoj promeni spoljnopolitičkog vektora Azerbejdžana. Što je i nateralo Rusiju da preduzme odgovarajuće kontra-mere - stvaranje nove političke organizacije u vidu uticajnih delatnika azerbejdžanske dijaspore u Rusiji (tačnije rečeno “klub milijardera”), koja je pokrenula kampanju na aktiviranju delatnosti niza organizacija nacionalne manjine Azerbejdžanaca, čiji aktivisti žive u Rusiji.[17]

Osim toga, po pitanju odnosa sa Rusijom, 31. januara 2013. godine, vlasti Azerbejdžana su izrazile svoju nezainteresovanost za stvaranje carinskog saveza Rusije, Beelorusije, Kazahstana, ukazavši pri tom da je “naša pozicija po tom pitanju neprikosnovena. Mi smo daleko od pristupanja Carinskoj Uniji i ne vidimo ni u budućnosti perspektivu za tako nešto”.[18] Štaviše, ideju Evroazijske i Carinske Unije Azerbejdžan ocenjuje kao pretnju nacionalnoj nezavisnosti Azerbejdžana.[19] Kao protivtežu Rusiji, Azerbejdžan je podržao Tursku po pitanju stvaranja saveta rukovodilaca carinskih službi turko-jezičkih zemalja.

Dakle, pored prisajedinjenja Srbije sankcijama EU prema Siriji (jun 2012. godine)[20], podrške dvema Rezolucijama GS OUN protiv Sirije (februar, avgust 2012. godine)[21], podrške sankcijama EU prema Iranu (novembar 2012. godine)[22], podrške osudi OEBSA prema Rusiji zbog “Pusi Riot”[23], sada u trenutku oštre eskalacije napregnutosti na Južnom Kavkazu, koja predstavlja direktnu pretnju Rusiji i drugim državama, Srbija strateškim partnerom proglašava ozbiljnog ruskog oponenta – Azerbejdžan.

U rezultatu takozvanog “pragmatičnog partnerstva”, u praksi ima najmanje praktičnog. Ono pretvara zemlju u funkcionalni dodatak tuđe “Velike igre”. Kada zemlja nema svoju poziciju, kada ona deluje u skladu sa direktivama i interesima drugih država, to je lišava međunarodnog poverenja, a zemlju dovodi do ekonomske propasti i regionalnih i geopolitičkih promašaja.