SAVEZ KOMUNISTA SRBIJE

Savez komunista Srbije (SKS) partija je za ljude koji veruju da se zajedničkom energijom, znanjem i radom može ostvariti slobodniji i kvalitetniji život za sve. Besplatno obrazovanje, zdravstvena, pravna i socijalna zaštita moraju biti dostupni svima. Zatim pravo na rad i rezultete svoga rada, su jedni su od osnovnih ciljeva naše borbe.

Verujemo da Srbija, koja je danas na ivici bede i siromaštva, koja ima vise od 1.500.000 nezaposlenih, čija je industrija prodata i uništena, čije su obrazovanje i zdravstvena zaštita postali previlegija bogatih, gde većina ljudi živi od danas do sutra, IMA NADE ZA PROGRES i brzi oporavak. Srbiji danas nije potrebna promena jedne političke partije ili pojedinca na vlasti. Srbiji je potrebna promena celokupnog društveno–političkog sistema i sistema vrednosti. Ubeđeni smo da većini građana naše zemlje ovakvo stanje u Srbiji ne odgovara i da žele korenite promene, koje samo komunisti mogu da im donesu. Ako su naši ciljevi borbe, ujedno i vaši ciljevi, onda nema čekanja, nema oklevanja, nema povlačenja pred teškoćama. Predstoji nam teška i odlučna borba iz koje ćemo izaći kao pobednici. Narod će pobediti samo ako složno i organizovano krene u borbu za interese kojima teži. Savez komunista Srbije biće samo snaga koja će usmeravati tu energiju pravilnim tokom, koja će biti tu na čelu kolone i predvoditi sveopšte promene u društveno-političkom pogledu. Ako su naši ciljevi, ujedno i vaši, nema čekanja, nego nam se što pre PRIKLJUČITE da bismo što pre i krenuli u izvršenje zadataka koji stoje pred nama.

Naši ciljevi kojima težimo i za koje se zalažemo:

- socijalnu pravdu i jednakost

- zaštitu slobode i prava građana

- besplatno obrazovanje

- besplatno lečenje

- nacionalizaciju svih privatizovanih firmi

- radničko samoupravljanje

- donošenje zakona o ispitivanju porekla imovine

- vojnu neutralnost Srbije

- protiv ulaska Srbije u Evropsku uniju

- pristupanje Srbije Pokretu nesvrstanih

- očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije

- aktivnu bornu protiv svakog oblika nacizma, fašizma, šovinizma i rasizma.

- nezavisnost medija

- slobodno i nezavisno sudstvo

- ukidanje svih privatnih fakulteta, škola, privatnih zdravstvenih ambulanti

- očuvanje tradicije i kulturnog identiteta Srpskog naroda

- Saradnja sa svetom na ravnopravnim osnovama

- stvaranje jugoslovenske unije

- borba protiv bele kuge

- BORBA ZA BOLJU, LEPŠU I PRAVEDNIJU SRBIJU,

PROTIV GLADI, BEDE , NEPROSVEĆENOSTI I SIROMAŠTVA

Ali, šta je ideologija zapadne socijaldemokratije organizovane oko Socijalističke internacionale? U Deklaraciji usvojenoj na njenom osnivačkom kongresu vodeća ideja je „demokratski socijalizam“. Tu je, dakle, još uvek reč o nekakvom socijalizmu. Međutim, naglasak je na izrazu „demokratski“ - „demokratija“ je noseći pojam ove Deklaracije. Ovo upućuje na suprotstavljanje socijaldemokrata njihovom, tada već skoro pola veka starom neprijatelju, komunizmu i komunistima, koji su takođe pretendovali na socijalistički projekat. Po socijaldemokratama, oni su to činili na „nedemokratski“ način, posredstvom „diktature jedne partije“. Teške optužbe upućene „međunarodnom komunizmu“ nastalom „boljševičkom revolucijom u Rusiji“, koje su u Deklaraciji mnogo oštrije i konkretnije nego one upućene samom kapitalizmu, potvrđuju jednu istinu o zapadnoj socijaldemokratiji - za nju je, od samog početka, glavni protivnik bio komunizam, a ne kapitalizam. Idejna i politička borba protiv komunizma u istoriji socijaldemokratije gotovo sasvim je potisnula borbu protiv kapitalizma. Zato je i njen socijalizam bio toliko apstraktan; zato i ne čudi što se u njenom daljem razvoju od njega u potpunosti odustaje. Regresija socijalističke demokratije prvo na „demokratski socijalizam“, a zatim na „socijaldemokratiju“, pokazuje tupljenje idejne oštrice, razvodnjavanje pojma socijalizma, koji na kraju sasvim nestaje iz socijaldemokratske imaginacije.

OSTANAK UNUTAR KAPITALIZMA
Ova imaginacija se kreće isključivo u horizontu kapitalističkog društva, i usvaja njegove osnovne principe i vrednosti, predstavničku (parlamentarnu) demokratiju i privatnu svojinu. Za nju je socijalizam oduvek bio samo popravljanje kapitalizma, a ne njegovo radikalno menjanje, naročito ne „nasilnim“, revolucionarnim putem. O radničkoj klasi, klasnoj borbi i revoluciji uopšte nema reči u Deklaraciji, štaviše, sama reč „radnička“ izbačena je iz dotadašnjeg naziva ove Internacionale (zato i socijaldemokratske partije sebe doživljavaju kao „narodne“, a ne klasne). Kada kritikuje „diktaturu jedne partije“, ona ne ide dalje od fetišizacije postojeće višepartijske „demokratije“; politička demokratija se tako za socijaldemokrate svodi na ono što već postoji u kapitalizmu (prihvatanje višepartijskog sistema je čak bio uslov za prijem u Socijalističku internacionalu). A kada govori o „javnoj svojini“, ona ne propušta da kaže, kako stoji u spomenutoj Deklaraciji, da „socijalističko planiranje ne podrazumeva javnu svojinu nad svim sredstvima za proizvodnju“ i da je ono „kompatibilno sa postojanjem privatne svojine u značajnim oblastima“ - „struktura date zemlje odlučuje o obimu javne svojine i oblicima planiranja“. Dakle, društvena svojina je samo jedan od oblika svojine; ekonomska demokratija se na taj način takođe svodi na ono što je sam kapitalizam dostigao u svom razvoju. Čitava „radikalnost“ socijaldemokrata u odnosu na pravoverne liberale je u tome da se privatnoj svojini i tržištu ne prepuste baš sva sredstva za proizvodnju; potrebno je nešto ostaviti i za samu zajednicu. Tako je krajnji doseg socijaldemokratskog projekta tzv. mešovita, socijalno-tržišna privreda; socijalizam je za njih samo jedan sastojak u koktelu državnog kapitalizma koji ovome treba da poboljša ukus, kako bi postao prihvatljiviji idealima apstraktno zamišljene „slobode“ i „socijalne pravde“, na koje se socijaldemokrati tako često pozivaju. Radikalnijih socijalističkih mera u ekonomiji oni se prisete samo u trenutku kada pretrpe poraz na izborima, upravo zbog nedovoljnog socijalnog uspeha koji prati svaki projekat usmeren isključivo na „reformu“ postojećeg kapitalističkog sistema, a ne na njegovo radikalno menjanje

Levi i desni centar osvojili su po 30 odsto, dok je centar dosadašnjeg premijera osvojio oko 10 odsto glasova.

Međutim, lista Pokreta pet zvezdica komičara Đuzepea Grila osvojila je četvrtinu glasova. Ona se postavila kao protivnica cele političke klase.

Moguće je da će doći do kupovine ili uvlačenja dela Grilove liste u neku novu vladajuću koaliciju, ali je rezultat levog i desnog centra takav da se slobodno može reći da je demokratski proces u Italiji u krizi.

Ova kriza ima neposredan povod – a to je kriza evrozone. Od početka krize, na sve zemlje je stavljen pritisak da smanje potrošnju i balansiraju svoje budžete. Prvo je vlast desnog centra, pod Silvijom Berluskonijem, uvela štednju, za koju je Nemačka smatrala da je nedovoljno agresivna. Onda je, bez održavanja demokratskih izbora i pod spoljnim pritiskom, na čelo Italije postavljen bivši bankar Marijo Monti, koji je seču produbio.

Realna plata u Italiji danas je za dva odsto niža u poređenju sa 2004. godinom, dok je nezaposlenost mladih skočila na 37 odsto. Bilo je za očekivati da će narod na izborima kazniti političare.

Zašto onda levi centar nije odneo ubedljivu pobedu? Upravo zato što je od samog početka prihvatio da sprovodi seču i diktat Evropske unije. Levi centar je podržavao Montijevu vladu, a nakon njenog pada pokušavao da mu se udvara kao budućem koalicionom partneru.

Osim toga, upravo je levi centar bio taj koji je krajem devedesetih godina sečom budžeta, privatizacijom i liberalizacijom Italiju „spremio" za evro. Kad je došlo do pucanja regionalne banke u Sijeni, gde je držao vlast, levi centar je pretrpeo i krah legitimiteta. Sada se šire glasine da su lokalni političari Demokratske partije krali na desetine miliona evra.

To ne samo što je partiju dovelo u vezu s omraženim finansijskim kapitalom, već joj je oduzelo i legitimitet nakon više od deset godina borbe protiv korupcije dugogodišnjeg premijera Berluskonija.

Možda je poslednji u seriji skandala i najprimećeniji van Italije: Berluskoni je pod optužbom da je za vreme svoje vladavine plaćao maloletnu devojku za seks i da je organizovao „bunga bunga" žurke na koje je dovodio na desetine mladih devojaka da zabavljaju njega i njegove službene i neslužbene goste.

Ne čudi zato da je izlaznost u Italiji opala ili da su ljudi glasali za Pokret pet zvezdica, koji je beskompromisno kritikovao celu političku klasu i sada postao najveća partija u parlamentu

Pod opsadom vladajućih medija, koje većim delom kontroliše Berluskoni, Grilov Pokret je koristio internet kao alternativni izvor organizovanja, finansiranja i propagiranja svojih ideja protiv establišmenta.

Pokret pet zvezdica je, doduše, šizofren. Ima dodirne tačke i sa levicom i sa desnicom. S jedne strane, želi da produbi demokratiju i odbije budžetsku seču – pokret traži i referendum o italijanskom članstvu u evru. S druge strane, Grilo je govorio i protiv imigranata i u prilog ukidanju sindikata, zbog njihove navodne korupcije.

Zato je veoma upitno kako će se Grilov pokret postaviti u parlamentu i da li će evoluirati u istinsku alternativu koja će demokratiju i čoveka staviti iznad vlasti i profita. Ne treba se slepo nadati tome.

No, sasvim je izgledno da će u Italiji nova vlast biti nestabilna i konstantno na ivici novih izbora. To nije ono čemu se vladajuća garnitura Evropske unije nadala.

Istorijski krah levice: parlament bez komunista

Šteta je što u ovakvoj situaciji levica nije uspela da se profiliše kao što je to uspeo Grilo. Italija je decenijama bila zemlja sa najvećom Komunističkom partijom u Zapadnom svetu tokom Hladnog rata.

Međutim, KP Italije je patila od iskonskog greha: vezanosti za Staljina i otuda politiku narodnog fronta, tj. klasnih kompromisa. Iako je vodila veliku partizansku borbu protiv fašizma, ona zbog takve politike nakon Drugog svetskog rata nije sprovela revoluciju. Moskvi nije odgovarala nestabilnost u međunarodnim odnosima u trenutku u kom se Sovjetski Savez oporavljao od rata protiv Hitlera.

Iako se kasnije odrekla Moskve, KP Italije je zadržala politiku klasnog kompromisa. Njen dugogodišnji vođa Palmiro Toljati pogrešno je tumačio svog prethodnika, slavnog italijanskog marksistu Antonija Gramšija, kao teoretičara koji je navodno tvrdio da je klasni kompromis odgovor na pretnju fašizma.

Italijanska levica je početkom dvadesetih, naravno, bila podeljena, što je dozvolilo Benitu Musoliniju da preuzme vlast i razbuca levicu za čitavu generaciju. Dok je Gramši u borbi protiv neprijatelja tražio jedinstvo radničke klase, Toljati je tražio klasni kompromis između radničke klase i buržoazije.

Sedamdesetih godina, KP Italije je otišla i korak dalje u tom tumačenju. Namerila se da putem klasnog kompromisa preuzme vlast i i to u koaliciji s levim krilom dominantne partije desnog centra, Demohrišćana.

To je značilo da je obuzdavala u tom trenutku najjači radniči pokret u čitavoj Evropi nakon istorijske šezdesetosme, kako ne bi poplašila potencijalne koalicione partnere. Tako je pripomogla gazdama da uguše radnički bunt tokom osamdesetih.

Obnova levice od 1991. do danas: dosta s klasnim kompromisima!

Krajem Hladnog rata, KP Italije se pretvorila u partiju levog centra, da bi se na kraju stopila s raznim liberalnim i kapitalističkim partijama u današnju Demokratsku partiju. To se pravdalo potrebom da se na italijanskoj političkoj sceni spreči dominacija Berluskonijeve desnice, kao nove pretnje demokratiji.

Krilo partije koje se usprotivilo toj liniji prekomponovalo se u Rifondacione komunista. Ta partija je odigrala veliku ulogu u obaranju vlasti koja je praktično uvela Italiju u evro, a posle je igrala i veliku ulogu u antikapitalističkom i antiratnom pokretu tokom dvehiljaditih.

Nažalost, iako je pokušala da obnovi svoju politiku, Rifondacione je ostala vezana za koncept klasnog kompromisa. Umesto da je svoje prisustvo u parlamentu koristila kao način da jača vanparlamentarnu borbu, ona je koristila vanparlamentarnu borbu da bi jačala svoju snagu u parlamentu.

Bez revolucije, doduše, država uvek ostaje jača od vanparlamentarnih pokreta. Zato je Rifondacione postepeno skretala udesno i 2006. godine završila u koaliciji s levim centrom, što je takođe pravdala potrebom da se zaustavi Berluskoni.

Neposredno posle toga glasala je za ostanak italijanskih trupa u Avganistanu i tako narušila svoj ugled u antiratnom pokretu koji je godinama gradila. Na narednim izborima 2008. je krahirala i od tada, po prvi put od Drugog svetskog rata, u italijanskom parlamentu nema komunista.

Ove godine je desno krilo, koje je napustilo Rifondacione, u koaliciji s Bersanijem dobilo nešto jače od tri odsto glasova, dok je sama Rifondacione, u koaliciji s manjim buržoaskim partijama, osvojila nešto više od dva odsto. Komunistička levica praktično više ne postoji.

Obnova komunističke levice mora da podrazumeva raskid s politikom klasnog kompromisa i parlamentarizma. Kriza italijanske politike će se nastaviti, što će dodatno produbiti krizu evrozone, budući da je italijanski dug veći i od grčkog i od španskog. Italija je istovremeno prevelika zemlja da bi mogla biti spašena ako uđe u krizu, ali i prevelika da ne bi bila – jer sa njom pada i evro.

Italijanska levica će se uskoro naći u prilici da igra novu ulogu u borbama koje predstoje. Narod je očigledno spreman, jer je glasao protiv političke klase i Evropske unije. Da li će italijanska levica uspeti da se uzdigne na nivo naroda ili će nastaviti, rascepkana, da kaska za buržoazijom?

Posle 5. oktobra 2000. godine premijer srpske vlade Zoran Đinđić postavio je pitanje dalje budžetske egzistencije Akademije, i okrenuo je protiv sebe kompletan orkestar salonskih nacionalista, što je bilo dovoljno da postane arhineprijatelj jedne uspavane ustanove koja više nije bila potrebna političkim elitama. SANU je na izvestan način rehabilitovana pod vladom Vojislava Koštunice, ali njena dalja perspektiva nije izvesna.
Prodajnu mrežu otrgnuli su od “Politika novine i magazini” a da nisu pitali “Politiku” a.d. kao suvlasnika i UO Akcionarskog društva koji je predstavlja, a koji je na Skupštini od 30. jula 2005. izabran u novom sastavu na čelu sa predsednikom Emirom Kusturicom i članovima Matijom Bećkovićem, Aleksandrom Simićem, Predragom Mihajlovićem i drugima. Da bi uspeli u pljački teškoj više miliona evra, o kojoj su akcionari obavestili nadležne organe gonjenja i sve važne političke faktore, akteri sumnjive rabote bezobzirno su kršili normativna akta i zakone. Celu ovu mutljavinu transparentnom je učinio Marko Hinić, analitičar koji je, za potrebe menadžmenta razotkrio hronološku genezu ove protivpravne otimačine. Iz njegovog Pregleda transakcije prodaje “Politika Prodaja” d.o.o. jasno se vidi da je u strukturi prihoda u 2004. prodaja duvanskih proizvoda imala učešće od 34,2%, dok su izdanja PNM-a (15,7%) i ostala izdanja (28,4 %) u prihodu zajedno imala 44,1%. Hinić je naveo da je beogradska firma “Appraisal Associates” 30. juna 2005, na dan kada je Udruženje akcionara izabralo novu upravu, poslala izveštaj o “fer proceni” vrednosti osnivačkog kapitala PNM-a u “Politika Prodaji”. Taj kapital procenjen je na 2,5 miliona evra, a imovina koja se prenosi iz PNM-a na “Politika Prodaju” vredela je 8,6 miliona evra. Kako je dug “Politike”a.d. VAC-u, navodno, iznosio tri miliona evra (za uzeti kredit), ispalo je da su Nemci toliko platili “Politika Prodaju” (a stvarno je taj dug “prelomljen”). Gde je onda “nestala” razlika od 5,6 miliona evra (do prenesene vrednosti od 8,6 miliona evra), i kakva je u svemu ovome uloga Branka Pavlovića, koga su za isplaćenih 1,5 milion dinara angažovali da akcije malih akcionara realizuje prodajom na Berzi, a on ugovornu obavezu nije ispunio. Šta je i sa zahtevom za raskid kuporodajnog ugovora između “Politike” i VAC-a, koji je baš Branko Pavlović podneo Trgovinskom sudu u Beogradu? “Oni u koje smo se najviše pouzdavali stvarni su grobari “Politike”. Počev od Emira Kusturice kao predsednika UO, do Matije Bećkovića koji je tu da bi pokrivao sumnjive radnje svog zeta Srđana Janićijevića, Aleksandra Simića koji je eksponent interesa aktuelne vlasti, suprotnih interesima 6.366 akcionara koji su nekada imali više od trećine, a sada svega 24 odsto akcija na papiru, i Predraga Mihajlovića koji zastupa interese Komercijalne banke, negdašnjeg poverioca “Politike”. Svi oni, zajedno sa direktorom “Politike” a.d. zubarom Zoranom Vacićem, koji osim zuba vadi i “vilice” i sa Brankom Pavlovićem, koji je prelaskom u njihov tabor došao u otvoren sukob interesa i gladnim penzionerima mora da vrati uplaćene članarine od po 1.000 dinara zbog neispunjavanja ugovornih obaveza, moraju da odu. Ako ne drugačije, prisilićemo ih na taj čin štrajkom glađu”, tvrdio je predsednik Skupštine akcionara.
Kad se u političko, duhovno, estradno- medijsko zamešateljstvo uključe i porodični odnosi, dobijamo spektakl koji najbolje opisuje izjava jednog od najvećih srpskih narodnjaka: „Na Marijinoj i Draganovoj svadbi, Boris i ja smo pevali u duetu” (Miroslav Ilić o ćerki Mariji, zetu Draganu Šutanovcu i Borisu Tadiću). Zgodan primer je porodica Bećković. Akademik Matija Bećković je srpskoj javnosti odavno poznat kao podržavalac politike premijera Vojislava Koštunice. Njegovu kćer, Olju Bećković, autorku emisije „Utisak nedelje” na TV B92 i političari i javnost Srbije obično svrstavaju u tabor DS, dakle tadićevaca, iako se sama nikada nije izjasnila. Zet Matije Bećkovića (suprug druge akademikove kćeri), generalni je direktor Politike, novine i magazini d.o.o, a akademik Bećković član je UO Politika a.d. U javnosti Bećkovići su, za razliku od Ilića, poznati po tome što nikad ne govore jedni o drugima. Ove godine, DSS podržava Velju Ilića, bar u prvom izbornom krugu, tako da nećemo imati priliku da gledamo marketinške pomake, po mišljenju mnogih, konzervativnog DSS-a. Posebno ako se ima na umu Koštuničino slikanje sa Zdravkom Čolićem, pa koncert Cece Ražnatović koji je izazvao buru i u samom DSS, i završna konvencija na kojoj su se pojavili Emir Kusturica i Dejan Bodiroga.