Ceca ne prosi po Panaci...?

Šta je ostalo od Arkanove garde
mirko rudić i dokumentacioni centar "vreme"

Priča o Radetu Rakonjcu ubijenom 2. aprila u Beogradu priča je o najpoznatijem srpskom paravojnom komandantu, ikoni podzemlja i njegovoj privatnoj armiji; o osvedočenim kriminalacima, ratnim profiterima i ljudima svojevremeno hipnotisanim ratnom propagandom. Priča je to krvavija i mračnija od poslednjeg obračuna kriminalnih klanova

Oko 11.30 časova 2. aprila, ispred kafića "Mariki" u Zvečanskoj ulici stao je svetli alfa romeo: muškarac – po navodima medija – u maskirnoj majici, sivoj trenerci i crnoj kapi izišao je sa suvozačkog mesta i iz heklera otvorio vatru... Ubijen je Rade Rakonjac (52), a ranjeni su Stojan Novaković Cope i Goran Ristanović – prvi je sedeo za stolom sa Rakonjcem, a drugi u samom kafiću.

Ristanović je bivši košarkaš i, po svoj prilici, slučajna žrtva u ovom zločinu. Rakonjca i Novakovića međutim spaja jedan čovek – komandant paravojne Srpske dobrovoljačke garde (sdg) Željko Ražnatović Arkan: Rakonjac mu je bio telohranitelj, a Novaković potpredsednik njegove Stranke srpskog jedinstva.

Još jedno ime takođe se našlo u centru pažnje. Reč je o Luki Bojoviću, koji u španskom zatvoru čeka izručenje u Srbiju gde je optužen da kao šef kriminalnog klana stoji iza više ubistava. Naime, on i Rakonjac su kao članovi SDG početkom devedesetih čuvali Arkanovu decu, a zajednički su optuženi i za iznudu 2005; optužnica je potom zastarela.

Inače, zločin je izvršen u nedelji kada su, bez jasnog povoda i izvora, mediji naširoko raspredali da, pored drugih naručenih likvidacija u Srbiji tokom devedesetih, bivši predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević stoji i iza ubistva Arkana 15. januara 2000. u hotelu "Interkontinental", a policijska akcija "Vihor" – kontrola najvažnijih saobraćajnih punktova u Beogradu neposredno posle ovakvih krivičnih dela – završena je pronalaskom spaljenog alfa romea na Voždovcu.

TRAGOM TIGRA: Priča o Radetu Rakonjcu i Stojanu Novakoviću priča je o Arkanu, najpoznatijem srpskom paravojnom komandantu i ikoni podzemlja; o delovanjima i sudbinama iz njegove Garde sastavljene od Zvezdinih navijača, kriminalaca, ratnih profitera, masovnih i sitnih ubica, patriota, klinaca hipnotisanih ratnom propagandom; priča je to krvavija i mračnija nego što je izgledao kafić u Zvečanskoj drugog aprilskog podneva u kome je, po svoj prilici, došlo do još jednog obračuna kriminalnih klanova.

"Neki od tih Arkanovilh ljudi vratili su se svojim porodicama, žive u tišini i niko ne zna gde su bili i šta su radili. Kako neko može da zna da mu komšija ima krvave ruke do lakata? Neki od njih su postali i ugledni biznismeni, regularni članovi društva", kaže za "Vreme" jedan bivši pripadnik paravojnih jedinica. Nije bio u Arkanovim tigrovima, ali je mnoge od njih poznavao: "Možete vi da mislite o Arkanu šta hoćete, ali manji deo jedinice su bili ti koji su vršili likvidacije, pljačkanja. Iz mog kraja, nekoliko drugara se prijavilo. Većina su bili lokalni krimosi, ali bilo je i poštenih koji su otišli iz patriotskih razloga – vole Srbiju, imaju neku rodbinu tamo itd."

Jedan od pomenutih krimosa, kako kaže naš sagovornik, skinuo se u Erdutu sa droge: "Poginuo je čist."

"Kada sam ih sretao tokom ili posle rata, niko nije imao loše mišljenje o toj priči. Oni su bili smešteni kao vojska, imali su vrhunsku opremu koja ti u ratu spasava život, nisu transportovani na front kao stoka, kao što je to JNA radila, imali su platu i, što je najvažnije, sigurnost – znali su da će, ako treba, svi da poginu za jednog. Međutim, rat je definisano stanje – ovde je prijatelj, a na onoj strani je neprijatelj. U miru ništa nije definisano..."

Arkan je pričao da je Gardu formirao 11. oktobra 1990, u manastiru Pokajnica kod Velike Plane. Da je iza svega stajala Državna bezbednost MUP-a Srbije – nije pominjao. Izvesno je samo to da će im se svima zajedno u narednih pet godina trag pratiti po ratištima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Centar Arkanove Garde bio je u bivšoj kasarni u Erdutu.

"Sećam se kada me je Arkan proveo kroz spavaonice i u jednoj od njih rekao: ‘U ovoj sobi ima, recimo, 250 godina zatvora’", rekao je u dokumentarnom serijalu Jedinica Dragan Vasiljković poznatiji kao Kapetan Dragan.

O Gardi kao sigurnoj kući od pravosuđa i policije svedoči Kristijan Golubović. Dok čeka suđenje za trgovinu narkoticima i uz podebeo kriminalni dosije iz devedesetih, Golubović je više puta pričao kako su ga Arkan i Milorad Ulemek Legija sklonili u Erdut nakon što je 1993. pobegao iz Petog opštinskog suda, skočivši kroz prozor drugog sprata.

Golubović se nije dugo zadržao u Gardi, ali jesu drugi koji su dopadali Arkanu "na čuvanje".

Nakon što je ranio Mihajla Divca, kriminalca sa Novog Beograda, Arkan je u Gardu primio Luku Bojovića, sina svog dugogodišnjeg prijatelja i direktora Beogradskog zoološkog vrta Vuka Bojovića. Bojović ubrzo stiče čin potporučnika, a Rakonjac, u emisiji "Goli život" Milomira Marića (avgust 2013), ističe ga kao najhrabrijeg gardistu i "najvećeg Srbina među gardistima".

U Erdutu, Bojović produbljuje svoje prijateljstvo sa Legijom, instruktorom i Arkanovim operativnim komandantom. Ovo poznanstvo će mu značiti kasnije: Legija će se nakon rata naći na čelu Jedinice za specijalne operacije (JSO) i postati uz Dušana Spasojevića šef Zemunskog klana. Zahvaljujući tim vezama, danas mediji o Bojoviću pišu kao nasledniku "Zemunaca". Na rođendanskoj svečanosti Garde, 1994. godine, Arkan sumirao je u govoru život i priključenija njenih članova: "Mnogi su se vratili svom civilnom životu, prethodnom životu. Garda je od 26 dobrovoljaca na početku, izrasla u moćnu sumu sa oko pet hiljada boraca. Većina tih ljudi je časno i pošteno obavljala svoj posao, ali kako u svakom žitu ima kukolja tako je i sa mojim borcima."

Izgovarajući reč "kukolj", Arkanu je sigurno kroz glavu prošao slučaj Marinka Magde, "srpskog trboseka". Ovaj bivši legionar i bivši član SDG-a, sa svojom bandom uglavnom iz Garde, početkom 1994. ubio je šestoro ljudi u Subotici, među kojima i desetogodišnjeg dečaka, četvoro u mađarskom Segedinu (među njima još dva maloletna dečaka) i troje ljudi u Kečkemetu. U Srbiji je osuđen na smrtnu kaznu, a njenim ukidanjem preinačena je u 40 godina zatvora. Doživotnu robiju služi u zatvoru u mađarskom gradiću Šatoraljaujhelj, na granici sa Ukrajinom.

U Magdinoj grupi je bio i Arkanov gardista Siniša Petrić Zenica. Osuđen na 15 godina zatvora, beži 2003. iz zatvora u Sremskoj Mitrovici da bi se u februaru 2012. ponovo našao iza rešetaka – ovaj put zajedno sa Lukom Bojovićem u Valensiji.

Motiv za zločine Magdine grupe bilo je koristoljublje. Isti motiv je pripisivan i celoj Arkanovoj Gardi: nakon njenog pojavljivanja na ratištima u Srbiju su stizali šleperi sa video-rekorderima, televizorima, frižiderima. Takođe i slavonska hrastovima, nafta i cigarete; istočna Slavonija kao deo Krajine naprosto je bila Arkanova privatna država.

Arkan je u to vreme nedodirljiv, a usta su mu puna patriotizma: između ostalog, kao primer ljubavi prema Srbiji, navodi da je na front doveo svog najstarijeg sina Mihajla. Ovaj bivši član SDG-a danas u Las Vegasu ima restoran.

Paralelno sa aktivnostima Garde, Arkan razvija političku karijeru: decembra 1992. postaje poslanik u Narodnoj skupštini ispred grupe građana "Za Kosmet". Sledeće godine osniva Stranku srpskog jedinstva (SSJ).

GODINE OBILIĆA: Nakon Erdutskog sporazuma iz novembra 1995. Arkanova Garda napušta Erdut. Formalno raspuštena, prema sopstveni izvorima imala je 383 ranjena i 51 poginulog pripadnika ratnim dejstvima.

Međutim, manji deo ove paravojne formacije zajedno sa pripadnicima "crvenih beretki" ući će 1996. u Jedinicu za specijalne operacije. Ostatak se vraća "prethodnom životu".

Nebojša Đorđević Šuca prvi je od njih koji će stradati u sačekuši: 12. oktobra 1996. ubijen je pred svojom kućom u Zemunu, dok je parkirao svoj automobil vukovarskih registracija. Više od dvadeset metaka iz automatske puške završilo je u Đorđevićevoj glavi; očevidaca nije bilo, a nepoznati napadači su do danas ostali takvi. Udovica Aleksandra postaće kasnije druga supruga Milorada Ulemeka Legije.

Kao i Rade Rakonjac, Đorđević je u SDG-u imao čin pukovnika. Međutim, neuporedivo veći značaj imalo je naručeno ubistvo Arkanovog neposrednog "poslodavca": načelnik Javne bezbednosti MUP-a Srbije i komandant srpske Teritorijalne odbrane u istočnoj Slavoniji, Radovan Stojčić Badža ubijen je u piceriji "Mamma mia" 11. aprila 1997. Ovaj zločin do danas nije razjašnjen.

Prethodnom životu su se vratili i pevači, bivši članovi SDG-a, Oliver Mandić i Toni Montano. Poslednji je, navodno, demantovao da je imao veze sa Gardom, ali u novinama iz tog perioda ima svedočenja da su se ova dvojica popularnih pevača "šepurili po čitavoj Srbiji kao manekeni i slikali se u uniformi gde god su stigli". U Gardi je bio i Dušan Prelević, poznati beogradski pevač koji je umro 29. jula 2007.

Mandić je, inače, bio portparol i intendant u SDG-u. Kako je sam pričao, upravo je on upoznao Arkana i njegovu treću ženu Cecu Veličković i to na jednoj od proslava u Erdutu. Sa pesmom "Ono što ti nisam rekao" učestvovao je u finalu izbora za srpskog predstavnika za Eurosong 2013. godine.

Zamenivši uniformu odelom, umesto crne kape Arkan na glavu stavlja gel za kosu i okreće se biznisu, pre svega FK "Obiliću". Operacija preuzimanja kluba izvedena je preko Novakovića (ranjenog 2. aprila): u julu 1994. fudbalski klub "Obilić" raskida ugovor sa kompanijom "Kopeneks", a novi vlasnik postaje Stojan Novaković Cope. Ubrzo će ga na tom mestu zameniti Arkan, a Novaković će potom postati potpredsednik SSJ-a i dever na venčanju Arkana i Svetlane Cece Ražnatović. U "Obiliću" pojedinci iz Garde dobijaju posao kad god treba, naravno kao civili.

ZBOGOM KOMANDANTE: Najveći udarac za Srpsku dobrovoljačku gardu desio se 15. januara 2000. godine. Tada je u holu hotela "Interkontinental" ubijen Željko Ražnatović. Pored njega stradali su i njegovi prijatelji Milenko Mandić Manda i Dragan Garić. Za ovaj zločin, 9. oktobra 2006. osuđeni su Dobrosav Gavrić, na 35 godina zatvora, Milan Đuričić Miki i Dragan Nikolić na 30 godina.

Na Arkanovu komemoraciju u Domu sindikata, 19. januara 2000, između ostalih došli su pisac Brana Crnčević, bivši portparol JUL-a a danas ministar u srpskoj vladi Aleksandar Vulin, vlasnik RTV Pinka Željko Mitrović, pevači Oliver Mandić, Toni Montano, Zoran Kalezić, Aca Ilić i Rade Jorović, kompletan prvi tim FK "Obilić" sa direktorom Dragoslavom Šekularcem na čelu...

Među desetinama čitulja, jednu u "Večernjim novostima" potpisuje i Rade Rakonjac: "Zbogom moj voljeni komandante". Istog dana, jednu daje i u "Politici", a pored njega potpisan je i Luka Bojović.

Nakon likvidacije u "Interkontinentalu", vođstvo SSJ-a preuzima Borislav Pelević. On je bio general SDG-a i Arkanov kum. Kasnije se SSJ utopila u Srpsku radikalnu stranku, a potom će Pelević postati i član predsedništva Srpske napredne stranke. Istupivši iz nje, na poslednje parlamentarne izbore izašao je sa grupom građana "Patriotski front dr Borislav Pelević" i osvojio 4514 glasova – manje nego što je imao pri prijavljivanju svoje izborne liste. Član SSJ-a bio je Dragan Marković Palma, gradonačelnik Jagodine i treći čovek aktuelne jake političke koalicije koju čine Socijalistička stranka S rbije, Partija ujedinjenih penzionera Srbije i Markovićeva Jedinstvena Srbija (JS). Palma je kao kandidat SSJ-a 2000. godine postao republički poslanik, da bi svoju stranku osnovao 2004. Pored svega drugog u Jagodini, i danas vodi Arkanov humanitarni fond "Treće dete".

Posle Arkanove smrti usledio je niz likvidacija ljudi koje su imali veze s njim. Tu su pripadnik Garde Nenad Pumpalović Pumpa, zatim Milan Đorđević Bombona, jedan od najbližih Arkanovih prijatelja...

Posle petooktobarskih promena 2000, nove vlasti izručuju Slobodana Miloševića Sudu u Hagu, a u središtu političkih igara između činilaca nove vlasti našao se Milorad Ulemek Legija. Ovaj Arkanov prvi saradnik u Gardi i svojevrsni naslednik biće nekoliko godina kasnije osuđen četiri puta na maksimalnu kaznu od četrdeset godina zatvora: za atentat na premijera Zorana Đinđića; za otmicu i ubistvo bivšeg predsednika Srbije Ivana Stamobolića i atentate na lidera Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića; za likvidacije Zemunskog klana...

Nakon Arkanove smrti i Legijinih optužnica, vesti od bivših članova SNG-a se proređuju. Pre tri godine, mediji pišu o sukobu Cece Ražnatović sa Vojkanom Đurkovićem Puškarom. Oni su, naime, vodili spor zbog 116.000 evra od iznajmljivanja Arkanove imovine u Bijeljini u kojoj Đurković i danas živi. Ovaj bivši vođa "Delija" i major u SDG-u 2005. godine je uhapšen zbog optužbi za etničko čišćenje u svom gradu; pušten je nakon nekoliko meseci.

GODINE ČEKANJA: Šta je sa članovima Srpske dobrovoljačke garde koji nisu bili dovoljno dobri da ih Legija uzme u JSO, koji nisu imali znanja da naprave kafanu, legalno ili kriminalno carstvo, koji nisu imali dovoljno samokontrole da počnu novi život "običnih komšija", da pobegnu pre dizanja poternica i sakriju se u nekim afričkim pustarama u kojima debelo naplaćuju svoje tigrovske veštine, šta je sa onima koji su izbegli "sačekuše"?

Jednog takvog "Vreme" je sasvim slučajno našlo u Bačkoj Palanci. Ima dečačko lice, obrijan je i kratko ošišan. Ruke i oči mu drhte, nema sve zube. "Danas sam socijalni slučaj... Nemam posao, nemam porodicu... Reći ću ti iskreno, prosim ovde po Palanci."

U razgovoru pre toga rekao je da je u dobrovoljce otišao sa 19 godina i to iz patriotskih razloga, "ne da kokošari". Svestan je da te, 1991. godine, "kad su mladima Kristijan, Knele i kompanija bili idoli", dečak kao on nije mogao da razume te "turbo godine". Međutim, kaže i ovo: "Jesam razočaran svime... Izgubio sam svoje najbolje godine, ali išao bih opet. Iako više nisam ni fizički ni psihički sposoban, išao bih opet."

Београд – Санација урушеног крова с ког се слива вода на уметничке слике и вредну библиотеку, таваница „поједена“ од влаге из које вире греде, окруњена фасада и зидови, попуцали стубови, иструлела дрвенарија, сљуштена боја, зарђале цеви… Све је то невесела слика Белог двора, који спада у културна добра непроцењиве вредности.

Откад је члан Крунског савета, архитекта Драгомир Ацовић, обелоданио ове тужне призоре, у јавности се понавља исто питање – ко је за овакво стање крив. Породица Карађорђевић сматра да је крива држава, која даје паре „на кашичицу“, и због чијих бирократских процедура реализација сваког пројекта траје три године. Зато позивају Републички завод за заштиту споменика културе да реагује.

У Влади, пак, истичу да су сваке године давали милионе из буџета, да је нешто од тога династија требало да уложи у инвестиционо одржавање, и да држава припрема пројекат адаптације главне зграде двора, али да треба прикупити паре. Засад још нико нема представу колико би то могло да кошта.

„Управа за заједничке послове републичких органа предала је 2004. године Бели двор у одличном стању породици Карађорђевић на старање“, каже директор ове Управе Зоран Трнинић.

„О томе постоји записник. Од тада Управа нема надлежност над Двором, већ породица Карађорђевић.“

Од 2001. до 2004. године, према подацима краљевске породице, из приватних извора у Двор је уложено 3,694 милиона евра. Од јуна 2004. до данас из буџета је издвојено 7,712 милиона евра. Према подацима Министарства културе, годишње се улаже око 40 милиона динара за „превентивну заштиту дворског комплекса“ и његову доступност јавности. Све укупно, за 13 година уложено је око 11,5 милиона евра.

„Овај огроман комплекс је запуштен. Криза је узела свој данак, и тешко је очекивати да, кад нема пара за социјалу, буде за адаптацију двора. Али држава не сме да дозволи да такво непроцењиво богатство пропадне“, каже Гордана Гордић, историчар уметности.

Да се то не би десило, према њеном мишљењу, престолонаследник Александар мора хитно да алармира Министарство културе, Градски и Републички завод за заштиту споменика.

У Републичком заводу за заштиту споменика објашњавају да већ годинама раде на санацији и конзервацији дворског комплекса помало, колико им буџет и мере техничке заштите које добијају од Министарства културе дозвољавају. Такође негирају да процедуре за реализације пројеката трају по три године.

„Држава није дигла руке од Белог двора. До сада смо радили санацију базена, поплочавање са регулацијом кишне канализације, санацију крова и фасаде на дворској капели Светог Андреја Првозваног, снимили смо постојеће стање… Лане је урађена и спецификација за израду главног пројекта за санацију саме дворске зграде“, каже Ивана Ранковић, заменик директора Републичког завода.

Ранковић објашњава да дворски комплекс није појединачно категорисан као добро од изузетног значаја, већ у оквиру просторне културно-историјске целине Топчидер. Као такав, он јесте под ингеренцијом овог завода, али сви „налози“ иду из Министарства културе.

„У Министарству нам је речено да ће санација Двора бити третирана из посебног фонда. За ову годину смо добили средства за прву фазу конзерваторско-рестаураторских радова на иконостасу у капели и почетак радова на зидном сликарству“, каже Ранковић.

Тражили повраћај

Породица Карађорђевић поднела је пре месец дана захтев за повраћај целокупне покретне и непокретне имовине у Србији. Међу њима је и здање Белог двора, које по постојећем закону, као добро од изузетног културно-историјског значаја, не може бити враћено у натури, већ само исплаћено.

Pohlepa; pohlepa, sujeta i ambicija, kažu oni; uobičajeni uzrok smrti u tom poslu. Svoju dugu i uspešnu karijeru u tom poslu Željko Ražnatović (1952, Brežice, Slovenija) započeo je sa dna: kao klinac je krajem šezdesetih godina otimao ženama tašne u Tašmajdanskom parku, a jurio ga je - kažu - mlađani pozornik Radovan Stojičić Badža, kome je to bio jedan od prvih sektora. Uhvaćen u povratu, mladi Željko 1969. dobija prvo tri godine, pa još šest meseci u maloletničkom zatvoru. Otac Veljko, pukovnik JNA, i majka Slavka nisu bili srećni zbog toga; još manje kada se Željko uputio u Evropu da tamo okuša lopovsku sreću. Snažan, okretan i hrabar, nadaren specifičnom pameću za taj posao, krenuo je u niz pljački banaka i draguljarskih radnji po Italiji i severnoj Evropi. U Švedskoj - koju je vazda voleo - ostao je zapamćen kao "razbojnik s ružom": ušao bi u banku sa cvetom u ruci i pištoljem u drugoj i lepo zamolio blagajnicu da mu isprazni novac u kesu; ostavio bi joj cvet i udaljio bi se. Za samo četiri meseca izvršio je osamnaest pljački u Švedskoj i digao nekih 87.000 kruna, poprilične pare u ta doba. Bio je veoma vešt sa lažnim dokumentima i koristio je desetke lažnih imena, od kojih je jedno, Arkan, sa falsifikovanog turskog pasoša, ostalo. Kad mu je u Švedskoj prigustilo, prelazi u Belgiju, gde odmah 1975. pada prilikom pokušaja pljačke i dobija deset godina zatvora. Posle četiri godine beži iz zatvora, pljačka i dalje, ali ga hapse u Holandiji, gde dobija sedam godina. Posle devet meseci beži i iz holandskog zatvora. Ponovo pada 1981. u Frankfurtu, ranjen prilikom pljačke zlatarske radnje, ali beži iz bolnice i vraća se u Jugoslaviju.

Novembra 1983. dolazi u Beogradu do incidenta koji baca sasvim drugačije svetlo na Arkanovu buduću karijeru, ali i na deo prethodne. Dva neobaveštena milicionara iz Desete stanice milicije Palilula postavljaju Arkanu zasedu kod njegove majke Slavke, u Ulici 27. marta, nije jasno zbog čega. Ražnatović ih iznenađuje, naoružan sa dva revolvera kalibra .357 magnum; jednog ranjava na licu mesta, a drugog nasred ulice gde ga je pristigao. Na njihovu sreću, revolveri su bili punjeni municijom sa sačmom, mada je jedan od milicionara trajno ostao invalid. Na Ulici 27. marta, u trenutku kad je Arkan ustrelio u noge tog milicionara, na scenu slučajno nailazi patrola dežurne službe SUP-a Beograd i interveniše. Vođa patrole tvrdio je tada da je reč o "kolegi" koji se uredno legitimisao službenom legitimacijom Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove... Dva dana kasnije Arkan je pušten iz pritvora, a nikakve prijave nisu bile podnete. Tada je više likova iz beogradskog podzemlja izjavilo da je Arkan već "godinama" radio kao saradnik Uprave za jugoslovensku neprijateljsku emigraciju Službe državne bezbednosti Saveznog SUP-a. Njihovo tumačenje bilo je da je Arkanov otac Veljko, videvši da ima sina barabu, zamolio svog prijatelja Staneta Dolanca, tada saveznog sekretara za unutrašnje poslove, da se zainteresuje za malog i zaposli ga nekako. Arkan se, izgleda, uklopio u Dolančev dosta nekonvencionalni koncept borbe protiv neprijateljske emigracije: da ih je najbolje pobiti, to jest. Kasnije će se za Arkanom vući legende o tome da je za račun Službe pobio ove ili one, ali nikakvih ozbiljnih indicija, a kamoli dokaza u tom pravcu nije bilo nikada. Neki bivši pripadnici te službe dopuštaju da je mladi Ražnatović činio kurirske, tehničke i druge usluge u podršci akcijama Službe u inostranstvu, ali da je bio daleko od najvažnijih poslova. Sam Arkan je lukavo odbijao da potvrdi ili demantuje te priče, sve tajanstveno se smešeći. Tada se on po Beogradu motao u ružičastom "kadilaku" s tamnim staklima, bio viđan gde treba i uopšte hvatao ono mesto u društvu na kome će ga snaći smrt. U to doba on stiče obožavaoce u medijima i čaršiji, koji ga se ovih dana nešto iznenada ne sećaju. Tada je on bio misteriozni heroj, neki lokalni Oems Bond, sa aurom tajnog agenta koji po belom svetu brani domovinu Jugoslaviju. Dva naredna incidenta, međutim, potvrdila su te priče. Prvo je krajem 1983. Arkan naneo težu telesnu povredu jednom građaninu s kojim se posvađao u liftu zgrade gde je radila ilegalna kockarnica, u Ulici Ive Lole Ribara: udario ga je revolverom i slomio mu ruku. Beogradska policija, već sita Arkana zbog one pucnjave, podnela je krivičnu prijavu. Na suđenju, upitan za zanimanje, Željko Ražnatović kaže "radnik Saveznog SUP-a"; javna tužba to pobija, pa sudija traži potvrdu iz SSUP-a. Odande stiže demanti, ali Arkan izvlači dokument po kome je kredit za adaptaciju svoje kuće u Ljutice Bogdana dobio upravo od Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove... Drugi incident desio se uskoro u Švedskoj: januara 1984. dva švedska policajca zaustavljaju sumnjivi "mercedes" sa četiri putnika, a posle provale u skladište jedne robne kuće kod Geteborga; jedan od putnika, identifikovan kao Željko Ražnatović, poteže pištolj i puca. Policajci su ranjeni, a ekipa ih je još i izgazila na zemlji i pobegla. Nekoliko dana kasnije nemačka policija zaustavlja po poternici iz Švedske to isto vozilo na granici sa Austrijom i hapsi Ražnatovića. On je kasnije pušten pod nepoznatim okolnostima, ali se u Beogradu smatralo da je reč bila o intervenciji Staneta Dolanca kod njegovih nemačkih kolega sa kojima je tada još imao dobre odnose i saradnju. Arkan se tada primiruje u Beogradu i vodi mirniji život, ne ističući se u javnosti kao ranije. Kažu da se tu i tamo kockao po principu ".357 je jači od četiri keca". Kada se 1989. polako javlja politički pluralizam, Arkan se upoznaje sa ministrom unutrašnjih poslova Srbije Radmilom Bogdanovićem po zvezdaškoj liniji. Zna se čiji je klub Zvezda bila i koliko je u čaršiji značilo biti blizak njenoj upravi. Pošto je Zvezdino navijačko pleme "Delije" bilo počelo da skreće po političkoj liniji u pravcu SPO-a i radikalstva, popularni čiča-Radmilo moli Arkana da tamo uvede red. On to i postiže veoma brzo, efikasnim metodama, u svom svojstvu vođe "Delija". U to vreme Arkan i Radmilo Bogdanović najbolji su prijatelji: ljube se i grle javno, na utakmicama, izlaze zajedno. Arkanova zvezda raste. Otvara poslastičarnicu u okviru svog imanja, na uglu Ljutice Bogdana i Sokobanjske, uz pomoć svojih zvezdaša. Tada se pričalo da je iza poslastičarnice bila i mala privatna kockarnica, specijalizovana za "šišanje ovaca". Prava prilika, međutim, otvara se 1990. kada Miloševićev režim donosi odluku da organizuje oružanu pobunu Srba u Hrvatskoj. Za buduće ratove ljudi kao Arkan bili su kao stvoreni. Tada nastaje i Srpska dobrovoljačka garda, formacija koju Arkan osniva u najužoj saradnji sa MUP-a Srbije i onim što će kasnije postati poznato kao "vojna linija" Miloševićevog režima. Tokom jednog izviđanja u Hrvatskoj, krajem novembra 1990, Arkana hapsi MUP Hrvatske.

U tom veoma čudnom incidentu učestvovala je zanimljiva ekipa: Željko Ražnatović Arkan, neki Dušan Bandić iz Beograda, neki Dušan Carić iz Dvora na Uni i Zoran Stevanović, lik iz beogradskog podzemlja. Ta ekipa vozila se Arkanovim terenskim vozilom iz Knina ka Beogradu, ali nekako baš preko Dvora na Uni, što nije sasvim usput. U Dvoru na Uni, kasno uveče, oni su se vozali okolo kao da su namerno hteli da budu primećeni. Konačno je naišla patrola policije MUP-a Hrvatske i zaustavila ih. U vozilu su imali više pištolja i ručnih bombi, kao i automate "Heckler und Koch" MP-5K, dakle oružje zabranjeno za civile. Navodno je jedan od saputnika krenuo da potegne oružje, ali ga je Arkan sprečio i predao se vođi patrole Gojku Galijašu bez otpora. Taj Galijaš je poznat po tome što se sredinom osamdesetih jedva izvukao od optužbe za ubistvo tokom zlostave u službi, ali je ostao u miliciji (danas je policajac negde u Bačkoj). Cela ekipa predata je nadležnom istražnom sudiji u Sisku, gde su saslušani. Tada - iz nekog razloga - Zagreb preuzima slučaj i tu nastaje jedan teško objašnjiv razvoj: Arkana i njegove - uostalom za dalju priču irelevantne - drugove tuže za pripremanje oružane pobune sa ciljem rušenja ustavnog poretka Republike Hrvatske, delo za koje je bilo jasno da se ne može dokazati, umesto da se zadrže na nošenju nedozvoljenog oružja, za šta sledi dve godine, pa da posle vide šta će. Arkan je već bio poznat po pretećim antihrvatskim izjavama i slučaj je uzeo povelike javne razmere; s druge strane, svedoci za optužbu za rušenje ustavnog poretka bili su već tada i ostali do danas nedostupni hrvatskom sudu: Mile Martić i njegovi. U zagrebačkom okružnom zatvoru Remetinec, novom i modernom, Arkan je imao televizor i sve udobnosti tokom trajanja istrage i javnog pretresa, sve do kraja aprila 1991. 11-2.jpg (4123 bytes)U međuvremenu su se Milošević i Tuđman našli dva-tri puta, bio je 9. mart, kada je čiča-Radmilo kukao što mu nema Arkana da smiri navijače, a Milošević došao do zaključka da "ako ne znamo da radimo i proizvodimo, znamo da se tučemo". Krajem aprila sud je izrekao prvostepenu presudu i pustio osuđene na slobodu do pravosnažnosti, jer su presude bile na manje od pet godina. Po Arkana je tada došao privatni avion iz Beograda i on se vratio da ga Zagreb više nikada ne vidi, dočekan kao heroj. Danas Josip Boljkovac, nekadašnji ministar unutrašnjih poslova Hrvatske, tvrdi da je Arkanovo puštanje ugovoreno između Radmila Bogdanovića i tadašnjeg njegovog hrvatskog kolege Josipa Manolića, a na osnovu dogovora Milošević-Tuđman; kaže i da je neko za Arkana platio još i milion maraka. Manolić to poriče, ali se i u Beogradu i u Zagrebu veruje da je reč bila o pogodbi. Tuđman je kasnije napadao sudiju Vladimira Vinju zato što je ukinuo pritvor Arkanu, a Vinja je kasnije isteran iz pravosuđa, kao i zamenik javnog tužioca Anto Nobilo, koji je zastupao optužbu; obojica su sada advokati. Zoran Stevanović, koji je tada za skupe pare kninskim Srbima prodavao trofejno oružje, ubijen je 1997. na stepenicama hotela "Metropol"; počinilac nije otkriven. Srpska dobrovoljačka garda pojavljuje se na istočnoslavonskom terenu, oko Tenje i u njoj, krajem jula 1991. Tu jedinicu, kao i druge slične, pogrešno nazivaju "paravojnom formacijom", jer po Zakonu o narodnoj odbrani SFRJ i po uputstvu Generalštaba iz jula 1991, svako ko uzme oružje u odbrani Jugoslavije ima se smatrati pripadnikom oružanih snaga SFRJ sa svim obavezama i pravima. Ubrzo se po Slavoniji, Baranji i Zapadnom Sremu širi zastrašujuća fama o "Arkanovim tigrovima", potpomognuta kampanjom Miloševićevih režimskih medija s ove strane. Gledano sa čisto vojne strane, Arkanove snage bile su pre svega psihološko oružje: ispred njih je išla njihova zastrašujuća i uveliko zaslužena reputacija ubica i pljačkaša; takve niko ne voli da sačeka u svom selu. Iz nedelje u nedelju polako su pristizali izveštaji o sistematskom i industrijskom pljačkanju bogatih slavonskih sela, o sortiranju robe po vrsti, o kamionima koji prate jedinicu, odmah se krcaju "ratnim plenom" i idu za Beograd. Vojni policajci koji su čuvali jedan most preko Dunava sećaju se da im je kroz kontrolnu tačku jedne noći projurio Arkanov konvoj, ne obazirući se na znak da stane; neko je pripucao na kamione, a za njima je ostao trag od belog vina po putu... Vina opljačkana tada iz bogatih slavonskih i baranjskih podruma pila su se po boljim beogradskim kafanama, a buvljaci su bili puni video rekordera, televizora, bele tehnike i ostalog; o automobilima i da ne govorimo. Miloševićevo obećanje slobodne pljačke, "ako ne umemo da radimo...", obistinilo se za neke. Arkanovo nasmešeno dečje lice zračilo je sa naslovnih strana. Danas Arkanovi prijatelji tvrde kako je kroz obuku SDG-a prošlo "deset hiljada ljudi" itd.; pre će biti da su oznake i zastave SDG-a bile pokazivane gde god je trebalo ostaviti utisak i zastrašiti civilno stanovništvo. Stručni izvori procenjuju da Arkan nikada nije imao više od par stotina ljudi pod svojom komandom, niti mu je trebalo. Što se komande i kontrole tiče, bio je na direktnoj vezi kod "vojne linije" MUP-a Srbije; dogovor je bio jednostavan: usluga za uslugu; posao na terenu plaćan je povlasticom pljačke:affraid: . Arkan je svoje ljude držao u gvozdenoj disciplini; sa takvima drugačije ne bi ni išlo, kad ih čovek pogleda...

Posle kraćeg odmora početkom 1992, Arkanovo jezgro SDG-a odlazi u martu na polazni položaj u blizini Šapca. Rat u Bosni je na vidiku. Dolazi do incidenata sa lokalnim stanovništvom, pa ih neko prijavljuje miliciji. Patroli koja je došla da interveniše pokazan je dokument sa potpisom gen. Andrije Biorčevića, komandanta Novosadskog korpusa, u kome piše da je Arkanova garda ustvari izvidnička jedinica tog korpusa. Po Bosni se Arkan nije zadržao dugo, ali je to bilo ubedljivo. Prvo Zvornik, pa Bijeljina, pa Brčko. Na svim tim mestima postupak je bio isti: zastrašivanje uverljivim primerom, proterivanje nesrpskog stanovništva, pljačka, obezbeđivanje preuzimanja vlasti lokalnom SDS-u i idemo dalje. Tokom svojih bosanskih operacija Arkanovi su ljudi posebnu pažnju posvećivali poštama, bankama, opštinama i stanicama milicije. Sistematski su skupljani formulari, lične karte, vozačke i saobraćajne dozvole, oružni listovi, pasoši, policijske legitimacije, čekovne knjižice i karte i slično - sve blanko i sa pratećim pečatima. U Bijeljini Arkan izvodi jednu od svojih omiljenih reklamnih predstava, ljubeći se sa Biljanom Plavšić, Ratkom Mladićem i Fikretom Abdićem i izigravajući velikodušnog spasioca nejači i ratnika-viteza, dok njegovi ljudi iza ugla tamane muslimansko stanovništvo. Bijeljina je uzeta praktično bez otpora. U Brčkom je bilo isto i još gore, sudeći po pričama preživelih i svedoka.

Ubrzo potom Arkan i ekipa vraćaju se u Erdut, gde su se uselili u vinariju u starom dvorcu. Tamo će ostati do 1995, u svojstvu specijalne jedinice MUP-a Republike Srpske Krajine, baveći se uvozom deficitarnih roba (uglavnom naftnih derivata) i kršenjem sankcija UN-a protiv SR Jugoslavije. Tokom januarske ofanzive Hrvatske vojske 1993, SDG se pojavljuje u severnoj Dalmaciji, ali neki izvori odande kažu da od toga nije bilo nikakve vajde: uglavnom su se bavili uvođenjem discipline i maltretiranjem lokalnih vojnika Srpske vojske Krajine. Neko od Krajišnika cinični je primetio da u Medku i Lici nema više šta da se opljačka...

U međuvremenu se Arkan bacio u srbijansku politiku. Kao nezavisni kandidat grupe građana ulazi u Skupštinu Srbije 1992, ali se tamo ponaša veoma konstruktivno, na liniji SPS-a i ne ljulja čamac. Za izbore u decembru 1993, Arkan na brzinu osniva Stranku srpskog jedinstva i kreće u spektakularnu predizbornu kampanju, sve grdeći Šešelja i radikale na sva usta. Tokom kampanje, Arkana podržavaju njegova buduća žena Ceca Veličković i impresivna ekipa turbo-folk pevača i pevačica; mitinzi se ore od tehnoćirilice, troše se milioni maraka priloženih na osnovu "ponude koja se ne odbija", ali to ne vredi ništa: Stranka srpskog jedinstva nije dobila nijedno poslaničko mesto. SSJ se pridružila gomili nepostojećih političkih stranaka i organizacija, koje režimu služe samo kad treba da objave naručena "reagovanja" u državnim medijima.

Arkan se onda okrenuo drugim stvarima. Posle Dejtonskih sporazuma raspustio je gardu i postao civil, mada se ponekad vozio okolo u terenskim vozilima sa milicijskim tablicama i plavim svetlom. Svoju kuću u Ljutice Bogdana dogradio je sa još dva sprata "Voji Šešelju za inat", kako je rekao; kuća je jedna od najružnijih i najbolje čuvanih u gradu; niko ne sme da potegne foto-aparat ni na puškomet:affraid: . Kako se Kosovo polako zagrevalo, Arkan se još 1993. infiltrirao i tamo: otvarao je pekare, njegovi ljudi napunili su hotel "Grand" i skupljali reket na lokalnim tržištima. "Komandant" je davao patriotske izjave, u predizbornoj kampanji se slikao sa Albancima i uzeo je pod svoje fudbalski klub Priština, koji je doveo odmah u prvu ligu. Kako je oružana pobuna na Kosovu eskalirala, tako je i Arkan polako povlačio svoje investicije i ljude odande. Uprkos nekim pričama i uprkos patriotskim zaklinjanjima, ni Arkan, ni njegova jedinica nisu učestvovali u ratu na Kosovu (osim pojedinaca koji su policajci u civilu, pa su ratovali u tom svojstvu). Sa Cecom Veličković oženio se spektakularno: bila je to svadba veka u Beogradu. Tokom svadbe promenio je više kostima, od kojih je najneukusniji bio uniforma srbijanskog vojvode iz Prvog svetskog rata, sa sve sabljom, njegov omiljeni reklamni trik. Pucalo se, ždralo i pilo, a došao je svako ko u Beogradu misli da je neko. Nije bilo higijenski za bilo kog novokomponovanog "bizmismena" da se ne pojavi sa dostojnim poklonom ako je bio pozvan. Arkan se tako konačno uzdigao do društvenog ugleda i statusa i etablirao se u novoj beogradskoj čaršiji skrojenoj po sistemu vrednosti "Pink civilizacije". Svoje poslovne interese u estradnoj industriji uspostavio je na vreme; tokom 1993. njegovi su ljudi po Knez-Mihailovoj uverljivo objašnjavali prodavcima piratskih kaseta da se uklone sa tržišta. Iz Slavonije je izvezao određene količine najbolje hrastovine "u deljaka" sa jednim julovskim industrijalcem; do povlačenja iz Erduta obogatio se švercom tečnih goriva, otvarajući benzinske pumpe, ali i švercom cigareta.

Uvek je imao smisla za deficitarne robe: čega je falilo, Arkan je nabavljao. Carina i policija nisu ga zanimale, a ni on njih; inflacija ga je usrećila jer je imao svoje dilere na ulici. Propast piramidalnih štednji nije ga pogodila, naprotiv: iz "Dafiment" banke podigao je 350.000 maraka. Uzgred, čovek koji je ubijen pored njega Milenko Mandić radio je u obezbeđenju te iste "Dafiment" banke i bio je jedan od onih koji su mogli da vam izvuku ulog pod određenim uslovima, razume se. Arkan je preuzeo i neke medijske pozicije: radio "Pingvin" i televiziju "Palma plus" u Jagodini, gde je i formalno središte njegove stranke SSJ. Posle nerasvetljenog atentata na Radojicu Nikčevića, zanimljivog poslovnog čoveka, Arkanov prijatelj i ortak Đovani di Stefano preuzeo je Nikčevićeve poslove (Di Stefano je sada u zatvoru u Rimu i čeka na izručenje Velikoj Britaniji). Ni nekretnina nije falilo: izvestan deo najboljeg poslovnog prostora u Čumićevom sokačetu i još neki lokali po gradu u vlasništvu su Željka Ražnatovića ili njegovih zastupnika (frontmena).

Vreme je prolazilo, sankcije su pritiskale, a tržišta su se smanjivala: mala bara, mnogo krokodila... U Beogradu se u poslednje vreme pričalo kako je Arkan počeo da se interesuje za zaokruživanje monopola na uvoz tečnih goriva; kako sitni uvoznici na granici dobijaju "ponude koje se ne mogu odbiti": dođu ozbiljni ljudi, pitaju koliko je platio cisternu, isplate ga i kažu mu da je slobodan. Problem je, kako se priča, da je Arkan na taj način zgazio u tanjir nekim drugim ozbiljnim ljudima, jer je maloprodaja švercovanog goriva posao izuzetno lukrativan. Pominju se imena koja nisu za štampu, kao i političke stranke koje se u poslednje vreme ubrzano poslovno konsoliduju, koristeći stanje.

Ni estradna bara nije bila bolja: priča se da je firma "Grand productions", u vlasništvu Lepe Brene i Bobe Živojinovića, bila pod pritiskom pa je unajmila jednog surčinskog "poslovnog čoveka", nekog Šijana, da je zaštiti od reketa, a njega ubilo pre par meseci, dok je studio firme nekako izgoreo. Po gradu se sada priča da je inače nezgodna surčinska mafija bila jako uvređena na Arkana i sumnjičila ga za ubistvo Šijana. Surčinski ugao pojavio se, uostalom, u priči oko atentata na Arkana ubrzo: navodno je jedan od atentatora ili pomagača bio ranjen u pucnjavi i leži u nesvesti u Urgentnom centru, gde su ga ortaci dovezli, i navodno je pripadnik te grupacije, čovek sa nadimkom "Limun". U Surčinu kažu da je to mogla biti slučajnost, da su se ljudi sreli u "Interkontinentalu", ali ostaje i dalje nejasno kako bi Arkan prijateljski pozdravio nekoga za koga zna da mu nije naklonjen, kao što se priča za "Limunovu" ulogu u samom događaju. U Surčinu ne veruju da je "Limun" umešan u to, jer to jednostavno nije verovatno: niko od njih ne bi se kačio sa Arkanom samo zbog neke estradne gluposti, pa makar i Lepa Brena bila u pitanju. Stvar se naknadno iskomplikovala i vest da ima još jedan ranjenik, čak u Loznici, koji bi bio umešan u tu pucnjavu, neki Dušan Gavrić, za koga kažu da je bio pripadnik Arkanove SDG.

Što se političkog konteksta tiče, američka kablovska mreža MSNBC javila je u julu mesecu da je 25. juna 1999. belgijski advokat Pjer Šome kontaktirao tužilaštvo u Briselu sa Arkanovom navodnom ponudom da se preda. Tada je već objavljeno da protiv Željka Ražnatovića postoji optužnica Haškog tribunala. Može se pretpostaviti da je Arkan igrao na belgijsku poternicu koja za njim postoji za neka manja krivična dela, pa da bi se onda pogađao sa Hagom. Do kontakta nije došlo iz razloga koji nisu dovoljno jasni: da navodno Belgijanci nisu mogli da na vreme uspostave kontakt sa Hagom, da je haška poternica bila na engleskom, pa nije važila u Belgiji, da Interpol nije Belgiji poslao svoju poternicu za Arkanom i već tako. Stvar je bila legla, ali se pročula okolo, pa valjda odatle potiču priče o Arkanovoj ponudi Hagu da pregovara o imunitetu ili lakšoj kazni u zamenu za informacije koje sud zanimaju.

Druga karakteristika političkog konteksta u kome je Arkan ubijen malo je šira: pokojnik je uspeo da izgradi jedan poslovno-paravojni disciplinovani i efikasni sistem; među svojima je imao harizmu, a među drugima strahopoštovanje; bio je politički realista i - gotovo izvesno - svojim uličnim gangsterskim njuhom shvatao da sve ovo neće dobro svršiti. Imao je više nego dobre privatne kontakte među policijom, vojskom, podzemljem, carinom, vladajućim aparatom. Oni koji - u vlasti ili inače - misle da je u Srbiji već godinama otvoren konkurs za Crnu ruku stavljali su Arkana visoko na top-listu mogućih kandidata upravo iz tih razloga. Špekulisalo se na temu je li ili nije Arkan dovoljno ojačao da izmakne kontroli, pogotovo sada kada su iz Službe uklonjeni Radovan Stojičić Baoa (ubijen), Jovica Stanišić (smenjen) i Franko Simatović (marginalizovan) i kada novo rukovodstvo počinje iznova u najosetljivijim segmentima.

Da sa atentatom na Željka Ražnatovića Arkana nije ništa jasno vidi se i iz ponašanja vlasti. Vladajuće stranke SPS, SRS i JUL odbile su da slučaj komentarišu. Živko Šoklovački iz JUL-a uhvaćen da nešto kaže, triput je ponovio da ga to "ne zanima". RTS je službouljudno preneo zvaničnu izjavu istražnog sudije i ništa više. Zato se "Politika", doduše sa malim zakašnjenjem, upustila u raznorazne špekulacije iz svojih naročitih izvora.

Svake dnevne novine imaju svoju verziju događaja; odjednom se pojavljuju nekakvi ranjeni učesnici ili svedoci događaja; policija mudro ćuti, kao i u svim dosadašnjim atentatima ove vrste. Stiče se utisak da se doziranjem i puštanjem informacija, teorija i špekulacija oko ovog atentata gradi dimna zavesa s namerom da se stvori utisak kako je reč o banalnom kriminalnom obračunu raznih čaršijskih likova. Zanimljivo je da su se uobičajene ogromne čitulje, znak poštovanja gangsterske etikecije u Beogradu, u Arkanovom slučaju pojavile sa malim zakašnjenjem; kao da se malo sačekalo da se vidi šta je sad ovo i valja li se isticati pre nego što znamo o čemu je zapravo reč. Prve stidljive čitulje javljaju se u ponedeljak (ranije nije ni moglo), da bi u utorak i sredu izašli hektari čitulja u "Politici". Komemoracija i pogreb pomereni su za 24 sata posle objavljene najave; kao da neko nije bio siguran ko će i hoće li doći. Stranka srpskog jedinstva bila je toliko iznenađena da niko nije umeo da kaže ništa novinarima koji su se javljali; kao da ta stranka i ne postoji, osim adrese u Jagodini.

Čiča-Radmilo Bogdanović, upitan za komentar, rekao je nešto zanimljivo: otprilike da u ovoj zemlji ima sud i zakon i da nije u redu da se ljudi tako ubijaju. Ostavio je utisak da mu je svega toga već dosta i treba mu verovati: on je ipak policajac stare škole, kad se razlikovalo ispravno od pogrešnog.

Režimu je trebalo četiri dana da smisli šta će reći: u sredu je Goran Matić izjavio kako nije reč o državnom terorizmu nego je "Arkana ubila crnogorska mafija koja hoće da zauzme Beograd", a da je on uostalom bio običan kriminalac i šta sad tu. Tako se JUL preko pokojnog Arkana počešao tamo gde ga najviše svrbi - po običaju: opozicija i Crna Gora. Zoran Đinđić se takođe počešao, ali u intervjuu njujorškom "Tajmsu": izjavio je kako mu je njegov prijatelj Arkan poverio kako mu je Mira Marković "nudila i novac" da bi sa svojom gardom razjurio demonstracije tokom zimskog protesta 1996-1997, a da je on, kao, odbio. Osim toga, Đinđić tvrdi da ga je pokojnik upozorio da mu rade o glavi, pa se zato i uklonio u Crnu Goru za vreme bombardovanja.

U sredu je u Domu sindikata u Beogradu Stranka srpskog jedinstva iz Jagodine održala komemoraciju za Željka Ražnatovića. Komemoracija je završena skandalom. Pri kraju govora Božidara Pelevića, predsednika SSJ i Kik boks saveza Jugoslavije i, kako je predstavljen, "đenerala Srpske dobrovoljačke garde", dok je pravio dramsku pauzu, iz dna sale se začuo muški glas: "Je l'mogu ja nešto da dodam?" Potom je ustao omanji muškarac koji se predstavio kao Zoran Radović, "brat Amfilohija Radovića i šurak Voje Koštunice". Taman je Radović započeo priču o tome kako je, valjda kao lekar i "član SSJ od 1994. godine", spasao Arkanovog rođaka Zorana Ražnatovića, kada je Svetlana Ražnatović ustala i zaputila se ka izlazu. Sa njom je skoro potrčalo zbunjeno obezbeđenje, da bi potom svi prisutni napustili salu iako je bilo najavljeno da će posle Pelevića govoriti još tri govornika, među njima i Ražnatovićev najstariji sin Mihailo.

Sala Doma sindikata bila je puna, uključujući i balkon. U gledalištu su primećeni Momir Vojvodić, savezni poslanik crnogorske Srpske narodne stranke, Vuk Bojović, direktor Beogradskog zoo vrta, pevači narodne muzike Zoran Kalezić i Aleksandar Ilić, desetak invalida od kojih su neki bili u uniformama sa oznakama SDG-a i stotinak momaka obučenih u trenerke fudbalskog kluba Obilić. Skup je zvanično počeo ulaskom Svetlane Ražnatović, obučene u dugačak crni kaput, u salu. Tada su svi prisutni ustali. Oko Cece, koja je sela u prvi red, i njenog obezbeđenja smesta se stvorio kordon od nekoliko desetina kamermana i fotoreportera. Većina njih se popela na binu i snimala udovicu, ne pokazujući želju da prestane. Razišli su se tek kada ih je spikerka pozvala da "pokažu malo poštovanja", a obezbeđenje odlučno odguralo od bine, u krajeve sale. Potom se na binu popeo Božidar Pelević, koji se pred velikom fotografijom Željka Ražnatovića tri put prekrstio i tri puta poljubio sliku u obraze. On je govorio o tri aspekta ličnosti pokojnog Ražnatovića: ratničkom ("oslobađanje" Bijeljine i Zvornika, "spasavanje" Banjaluke zajedno sa generalom Momirom Talićem...), sportskom ("Delije", FK Priština, FK Obilić, kik boks) i humanitarnom (fond "Treće dete", obezbeđivanje 36 stanova i 40 nadgrobnih spomenika za porodice 51 poginulog i 393 teško ranjena pripadnika SDG-a). Pelević je prekorio novinare koji nikada nisu pisali o činjenici da je Ražnatović diplomirao na Fakultetu za menadžment i Višoj trenerskoj školi - smer fudbal. Taman se Pelević upustio u priču o tome kako je Ražnatović bio "najnežniji otac, suprug i sin kojeg je ikada upoznao, koji je prekidao razgovore sa članovima poslaničkog kluba SSJ, jer je morao da ide kući i kupa decu", kada je bio prekinut Radovićevom upadicom.

Jedno od zanimljivijih pitanja u postarkanovom periodu odnosi se na naslednu masu, kako bi to pravnici rekli. Nasledna masa obuhvatila bi ne samo pokojnikovu imovinu već i niz njegovih udela, ugradnji, investicija, provizija i tekućih poslova. Na tom planu očekuju se razne komplikacije i zapleti koji će nastati tokom prilagođavanja spojenih posuda Arkanovog poslovnog carstva.

Na svaki način za Željkom Ražnatovićem Arkanom ostaće velika rupa u policijsko-vojno-državnom, poslovnom, kriminalnom, estradnom i sportskom establišmentu Srbije. Popunjavanje tih rupa moglo bi biti dugo, dramatično i bolno.

A na majku svih pitanja - a ko je ubio Arkana - ima za sada samo jedan pouzdan odgovor: isti takvi kao i on.

IZLOŽBA POSVEĆENA TITU: "Velika iluzija" od večeras u Muzeju 25.maj

Muzej 25. maj večeras je vrveo od posetilaca na otvaranju izložbe posvećene velikoj strasti Josipa Broza Tita prema svim vrstama pokretnih slika: filmu, žurnalima i drugim filmskim i dokumentarnim sadržajima, a pod nazivom "Velika iluzija - Tito i 24 miliona metara filmske trake".
IZLOŽBA POSVEĆENA TITU: "Velika iluzija" od večeras u Muzeju 25.maj

"Velika iluzija'' je izložba koja je posvećena Titu kao gledaocu, režiseru, kao glumcu i najmoćnijem producentu, o čoveku koji gleda 285 filmova godišnje i njegovim susretima sa najvećom filmskom elitom druge polovine 20. veka među kojima su Sinjore, Iv Montan, Sofija Loren, Elizabet Tejlor, Vivijen Li, Orson Vels, Ričard Barton i Lorens Olivije", rekla je direktorka Muzeja istorije Jugoslavije Neda Knežević.

Ona je dodala da je to priča o državniku kog filmovi odmaraju i zabavljaju, ali koji je znao da iskoristi sav potencijal koji je film kao medij imao u prošlom veku "da njime propagira, ali i da mu služi u edukativne svrhe".

''Velika iluzija'' je paralelno prati dva nivoa "realnosti" pa sa jedne strane projekat sledi impresivnu listu gledanih filmova, dok sa druge pruža uvid u snimanje dokumentarnog filma Tito - Zapisi filmskog snimatelja.


Po reakciji i komentarima posetilaca sama postavka je impresivna, jer svaki deo muzeja ima nešto specifično i na poseban način rasvetljava strast nekadašnjeg predsednika.

Tu je interpretirana muzejska i arhivska građa, kao i filmski i video materijal. Pored mnoštva inserata, dokumenata i fotografija, posetioci imaju priliku da vide i rekonstrukciju ćoška u kome se Tito iz dana u dan prepuštao omiljenoj aktivnosti.

Zbog celokupnog utiska, atmosfere i osvetljenja izložba i filmski program mogu da se pogledaju samo u večernjim satima od 17 do 22 časa.

Kompletan ambijent, kao i doba dana prikazivanja izložbe imaju za cilj da stvore utisak odlaska u bioskop, što je koncept zabave koji polako izumire i odlazi u istoriju. Na ovaj način aktuelizuje se sadašnji trenutak, a posetioci podsećaju na činjenicu da je muzej mesto gde se ta istorija čuva i interpretira.

Cvijović je podsetio da je Josip Broz bio strastveni filmofil "samo u poslednjoj trećini svog života, od 1949. do 1980. godine, prema predano vođenim evidencijama pogledao ukupno 8.801 film".

On je ocenio da je kao i u politici, Tito u odnosu na film bio nesvrstan i neopredeljen "bukvalno je gledao sve žanrove".

Vidno raspoložena publika je gromoglasnim aplauzom pozdravila glumicu Milenu Dravić koja je podsetila da je Tito do danas jedini predsednik koji je znao kompletan pozorišni repertoar, jer je, uz ljubav prema filmu, veliku strast gajio i prema različitim žanrovima u teatru.

"U godinama koje su daleko iza nas bila je jednom jedna zemlja, zvala se Jugoslavija. Tih godina je kultura bila vrhunska invensticija", rekla je poznata glumica. Ona je podsetila na veliki uspeh jugoslovenskog filma u to vreme i na brojne nagrade koje su dobijali filmski stvaraoci, ali i ispričala koliko je poštovanja Josip Broz imao prema glumcima.

Ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac je duhovito otvorio izložbu rečima "možemo poćeti" imitirajući doživotnog predsednika SFRJ.

U okviru filmskog programa, do 18. decembra, u bioskopskoj sali Muzeja istorije Jugoslavije biće emitovano 40 filmova u sedam selekcija - Filmovi koje nije voleo, Filmovi odlikovanih režisera, Na krilima avanture, Noć posle teškog dana, Ka nepoznatim svetovima, Tito i film i Evropa u plamenu, dok je odabir gosta selektora, hrvatskog reditelja Rajka Grlića, specijalna osma selekcija.

Materijal koji je korišćen u postavci izložbe pripada fondu Muzeja istorije Jugoslavije, Jugoslovenskoj kinoteci, Arhivu Jugoslavije, Filmskim novostima i Dunav filmu, a realizovana je uz podršku Ministarstva kulture i informisanja.

"Pozeleo sam sebi da bidnem precednik Sebije"..?
Za tako nesto, moz da bidne petokraka,ruza, pa i kuksti krst ako treba,,,"tata kupi mi auto,kolica i romobil, tata kupi mi Cecu i njene fanove..da glasaju. ..tu nema "ideologije" tu ima samo Ivice Dacica...i pregrst novogodisnjih zelja, kofera i kofercica..i obecanja da ce svima biti baljsoe..?? 8-)