SPC otvorila sahovski klub

http://www.vestinet.rs/wp-content/uploads/2013/04/kraljica-marija02-500x332.jpg

"Crtu" je poceo da podvlaci, po nalogu popa Momcila Djujica, uz socinjenija nekakvih Filareta,Nikanora,.Longina...ima ih jos..ne u Ercegovini nego u sred Beograda Vuk Draskovic..izvrsavajuci naredjenje "svog vrhovnog komandanta Mose Djujica ", da oruzanim putem 9 marta,srusi vlast u Beogradu"...izjava Seselja na sudjenju u Hagu..sto je Seselj odbio i prestao da komunicira sa "njima". Ima tu i drugih detalja, danas grb SRS nema "krunu" iznad orlova..jer "to je davno proslo vreme". Sto se vise "cacka", naravno bez "kleveta i lazi" Tito i dalje ostaje "miliji i drazi" kod psihicki normalnih ljudi, koji nisu zedni..znoja,krvi,novca , droge,pljacke..do besvesti.

Група од двадесетпет батинаша Српске напредне странке предвођени Дејаном Матићем, бившим Вучићевим возачем, данас помоћником председника општине Земун, физички су насрнули на три функционера Српске радикалне странке, претукли их и нанели им тешке телесне због којих су Александар Дражић и Божа Поповић возилом хитне помоћи пребачени у Ургентни центар.
Сукоб је избио око 13 часова када је група од 10 напредњака стигла испред просторија општинског одбора Српске радикалне странке Земун на Карађорђевом тру бр. 1, и почели да цепају плакате са ликом Војислава Шешеља. Председник општинског одбора СРС Мирослав Божић пришао им је и рекао да не цепају плакате јер нико од радикала није цепао њихове плакате, да је прелепљивање плаката нормално али да је цепање плаката испред просторија Српске радикалне странке чиста провокација и безобразлук.
У том тренутку, из неколико аутомобила који су стајали паркирани двадесетак метара даље изашло је петнаестак крупних момака који су се залетели и најпре напали на члана председничког колегијума СРС и Божу Поповића. Мирослав Божић покушао је да одбрани своје страначке колеге али је и њега напало 6-7 Вучићевих батинаша, гурнуло га на аутомобил и ударало по глави и телу.

- Znate,sa akademicima, slikarima i poznatim književnicima oko sebe, ne može da se uradi praktično ništa uspešno - ističe Maričić. - Svaki takav skup predstavlja jednu gužvu i utrkivanje tih ljudi ko će od njih biti bliži princu prilikom slikanja ne bi li time istakao svoju važnost. U ovoj
zemlji su glavnu reč više od pola veka vodili teorija i teoretičari, dok praktičari nisu mogli da dođu do izražaja. Dakle, sve je deklarativno,
svečano i - bezuspešno. Još nešto je veoma bitno. Princ Aleksandar Drugi Karađorđević se nikad nije izjasnio da li je pretendent na
jugoslovenski ili srpski presto. Imajući u vidu današnje političke prilike teško je poverovati da bi princ Nikola Petrović, naslednik
crnogorske dinastije, i članovi crnogorske loze pristali da im princ Aleksandar bude kralj.

http://www2.pressonline.rs/sr/vesti/PresMagazin/story/59178/DA+L%27+JE+DRA%C5%BDA,+DA+L%27+JE+TITO....html

Hm,hmm.. "necemo kralja, hocemo Tita narod se pita"

http://static.politika.co.rs/uploads/rubrike/257323/i/1/aleksandra--Karadjordjevich-Foto-A--VASILJEVICH.jpg

Quo vadis, Jugoslavijo

Ima jedna politička zagonetka koja glasi: „Šta je to što ima tri boga, šest naroda i osam država, a samo jedno ime?“ Odgovor je – Jugoslavija. „Šta je to“, glasi druga politička pitalica, „što nešto znači, a ime mu ne znači ništa?“ To je opet Jugoslavija. I, najzad, kruži i treća politička enigma: „Koja je to najsavršenija zemlja na svetu, koja nikako da se iz tog savršenstva izvuče i stane na svoje noge?“
I po treći put je to Jugoslavija. Jugoslavija je rođena 1918. godine ujedinjenjem Kraljevine Srbije i Južnih Slovena živućih na bivšoj teritoriji pobeđene i demontirane Austrougarske carevine. Nekada smo učili i sve, doskora, mislili da je ta Jugoslavija izraz solidarne želje udruženih naroda i pobedničke Evrope. Ovih dana doznajemo, čini se prilično ravnodušno, da smo drsko bili obmanuti.
Jugoslaviju apsolutno niko nije hteo, pa se, budući da je, uprkos tome, ipak stvorena, može smatrati – pravim čudom. Što ona, ako ćemo po duši – i jeste. Pravo pravcato istorijsko čudo, a tek potom, možda, i sve ostalo. Čudo koje ćemo ovim kratkim i malo morbidnim ogledom pokušati, neupućenima, da objasnimo. figurewithmeat
Doznajemo da nju nisu hteli Srbi, pobednici u Prvom svetskom ratu, jer su, umesto nje, hteli Veliku Srbiju. Nju nisu hteli ni Hrvati, poraženi u tom ratu, jer su hteli svoju Nezavisnu Državu Hrvatsku. Nisu je hteli ni Slovenci, jer nisu znali šta hoće. Nju nisu hteli Crnogorci, jer su s njom izgubili državu. Nisu je hteli Makedonci, jer je njome nisu stekli. Niti Muslimani, jer onda nisu ni postojali.
Nju nisu hteli ni Saveznici, naročito Englezi, koji su hteli da sačuvaju Austrougarsku. A da je Austrougari nisu hteli i da samo zbog njenog stvaranja rat nisu izgubili, dosta je jasno. Nisu je hteli Rusi, jer su držali da im novi drugoverni narodi u Jugoslaviji neće biti verni kao stari jednoverni Srbi u Srbiji. Nisu je, naravno, hteli ni naši susedi, jer je svako od njih hteo po jedan njen deo.

Posmrtni ostaci kraljevića Andreja Karađorđevića, najmlađeg sina kralja Aleksandra I i mlađeg brata poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića sutra iz Čikaga stižu u Srbiju, kako bi bili sahranjeni na Oplencu. Međutim, tome se protivi njegov sin, princ Vladimir, koji tvrdi da se "njemu iza leđa kuju planovi o tome da se posmrtni ostaci kraljevića Andreja prenesu u Srbiju".

Princ Vladimir Karađorđević na svom profilu na društvenoj mreži Fejsbuk napisao je kako ga je danas prijatelj iz Austrije obavestio da mu se iza leđa kuju planovi o tome da će posmrtni ostaci njegovog pokojnog oca, kraljevića Andreja preneti u Srbiju, kako bi bili sahranjeni na Oplencu, 26. maja.

"Iako sam kao starešina doma Andreja Karađorđevica sasvim jasno izneo zahtev da posmrtni ostaci mog oca ostanu u SAD sve dok ja kao njegov najstariji sin koji je uz njega bio neposredno pred samu njegovu smrt, ne odlučim da je vreme da se prenesu na Oplenac, svi moji zahtevi i želje su zanemareni i učinjeno je sve da se postupi u suprotnosti sa istima", napisao je princ Vladimir.

On je još napisao da je za njega ovo jedan tužan dan kada shvata da su njega kao najstarijeg i zakonitog naslednika svog oca, starešinu njegovog doma, izdali oni članovi porodice koje sam voleo i kojima sam decenijama služio.

"Ja ostajem pri svom stavu i odluci koju sam saopštio pre nekoliko meseci i sa žaljenjem konstatujem da su ostali članovi porodice izabrali da deluju u suprotnosti sa mojim željama. Kao sto sam već izjavio, uprkos mojim osećanjima vezanim za sva ova dešavanja, ja ću ipak po svojoj dužnosti prisustvovati ceremoniji sahrane 26. maja kako bih odao poštu svom stricu, pokojnom kralju Petru II i njegovoj supruzi, svojoj baki, pokojnoj kraljici Mariji, a sada i svom ocu, pokojnom kraljeviću Andreju", napisao je princ Vladimir Karađorđević.

Princ Dimitirije, Princeza Lavinija i Princeza Tatjana Marija od Srbije naglasili su: „Ovo je poseban, istinski emotivan i značajan događaj, ne samo za nas, decu kraljevića Andreja i kraljevsku porodicu već i za srpsku naciju i Srbe u rasejanju.

"Povratkom našeg oca ispraviće se istorijska nepravda. Našem voljenom ocu nije bilo dozvoljeno da se vrati za života u domovinu za kojom je čeznuo. Konačno je došlo vreme da se u večnom miru pridruži svojoj porodici i precima 26. maja u Kraljevskom mauzoleju na Oplencu.”

Sahrana princa Andreja nije ranije najavljena jer je zbog administrativnih problema bio neizvestan prenos njegovih posmrtnih ostataka iz Amerike u Srbiju. Međutim, problemi su prevaziđeni, tako da će i brat kralja Petra II počivati uz članove kraljevske porodice, potvrdio je Branko Terzić, član krunskog saveta i lični izaslanik prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića u SAD.

"kako su radili tako im bogec nije pomogao"..

У таквом стању почетак Другог светског рата у Југославији је дочекало око 50.000 руских избеглица. Пакт између СССР и Немачке од 23. 8. 1939. године једним делом отежао је напоре већ добро организованог комунистичког покрета у Југославији за супротстављање фашизму, уједно давши адуте кнезу Павлу да у покушају очувања неутралности наше земље, веже спољнополитичке активности за СССР. Тако доспевамо у, на први поглед противуречну ситуацију да истовремено са постојањем концентрационих логора за комунисте, Краљевина Југославија и СССР 11. 5.1940. године успостављају трговачке, а већ 24. 6. 1940. и дипломатске
односе. После државног удара 27. марта 1941, нова влада Цветковић-Мачек на захтев Комунистичке партије Југославије укинула је концентрационе логоре, изузев у Хрватској, где су банске власти то спречиле, и
ослободила политичке затворенике. Са таквим изразима добре воље, министар војни, генерал Илић, тражи закључење са СССР-ом војнополитичког савеза „под било којим условима“, не искључујући опцију социјалних
промена у Југославији које су већ остварене у СССР-у .
............................................................................................................
Naravno, Karadjordjevici nisu intervenisali u Jasenovcu tada jos "svojoj kraljevini" , nego, hm,hmm .."dzakce sljive i 13 juli lozovacu pod misku i ...hm,hmm.."bezte noge.. posra vas kraljevska guzica" !!!

Истина о Јосифу Стаљину и даље се крије, а он сам је био жртва Хрушчов-перестројске пропаганде. O томе у мајском броју православног листа „Рус державнаја“ (Суверена Русија), пише православни свештеник Руске Православне Цркве и писац Николај Булгаков.
„O Стаљиновом периоду у нашој историји никада није јавно казана сва истина! И то не само код нас, већ и у иностранству, у емигрантској литератури“ – износи изводе из чланка водећи портал „Интерфакс-религија“.
Николај Булгаков сматра, да су архиве посвећене Стаљиновом периоду, затворенe, јер не постоје чињеницe које доприносе „потпуној и коначној“ дестаљинизацији, јер да није тако, ове би чињенице већ одавно биле објављене, закључује аутор“. Лако је закључити, тамо постоје документи који изобличавају Хрушчов-перестројску историјску верзију“.
Свештеник каже да је Господ предвидео у Стаљину „креативни таленат – и дао му је власт, која је, како je познато – од Бога“.
„Када погледате његовe политичкe противнике, како један за другим, и поред тога што имају велику моћ у земљи, изненада, као јесење мухе, без много борбе напуштају политичку сцену и из неког разлога се боре једни са другима и смењују, поражавајући једни друге, а „подмукли и зли“ готово и да не учествује у овоме, у овој борби, тада схватите да је то чудо решио сам Господ“, – каже се у чланку.
Како аутор примећује: на XX конгресу КПСС 1956 године, где је осуђен култ личности, „историјске процене су се мериле од тада не интересима руског народа, већ интересима партијске бољшевичке врхушке, и онима који су јој били блиски“ и зато је Стаљин био „лош“, што се почео супростављати овој бољшевичкој елити.
„Хрушчов у страху од праведног суда, а можда и због убиствa Стаљинa и Берија, бива као опседнут (или без „као“), био је жељан власти, борио се и рвао за њу, а затим би брзо окривио своје жртве: и ја се молим, не кривим га за репресијy, а они ће, ако је то убиство заиста са њихове стране извршено, добити оно што су заслужили“, – каже се у чланку.
Оцењујући Стаљина, свештеник пише да се за његово име не везујy само репресијe, већ и победа, од којих је најзначајнија она од 1945 године, затим независна држава, моралност, „потпуно целомудрије“, у медијима, у школама, забрана порнографије, проституције, хомосексуалност, наркоманија, корупција, русофобија.
„То је патриотизам! То отвара цркве! То забрањује абортус! То je мајка-хероина! То су невинe девојкe средњошколке! То је достојанство официра и инжењера! To је живот и рад по савести, ради заједничког и општег циља ……“ – пише аутор.
„Његова огромна жеља да ојача и уједини земљу што је пре могуће, његова огромна градитељска енергија и организаторство, његова воља да победи – на економском, организационом, културном, моралном, војном плану, као и његовo православнo васпитање, његово образовање, његов однос према култури и моралу, веома је оставило траг на нашем историјском путу у двадесетом веку“, – рекао је Николај Булгаков.

1943. godine. Sveti Sinod obnovio svoje aktivnosti
Sveti Sinod je obnovio svoje aktivnosti 1943. godine. Septembra te godine, Staljin je primio mitropolite Sergija, Aleksija i Nikolaja, kada se saglasio sa njihovom molbom da se izabere patrijarh RPC.
Održan je Arhijerejski sabor u Moskvi 8. septembra te godine, a 12. septembra je novoizabrani patrijarh Sergij (Ivan Nikolajevič Starogorodski, 8. septembra 1943 do 15. maja 1944. godine) preuzeo dužnost.
Posle Sergijeve smrti, patrijarh je bio Aleksij Prvi (Sergej Vladimirovič Simanski, 2. februara 1945. do 17. aprila 1970. godine).
U tom periodu dužem od 25 godina legalizovana je institucija crkve i uređeni su odnosi crkve i države, obnovljeni odnosi RPC sa drugim autokefalnim crkvama.

.Ono o čemu se do sada samo spekulisalo otkrio je đakon Nenad Jovanović prikupljajući materijal za knjigu “Grbovi, zastave i himne u istoriji
Srbije”, u kojoj je prvi put i objavljena fotografija kraljeve tetovaže.- Malo je poznato da je viteški kralj ujedinitelj imao prilično veliku
tetovažu izrađenu preko čitavih grudi - kaže đakon Jovanović. -Prikazivala je jednoglavog orla široko raširenih krila, s mačem u jednoj
i šarom u drugoj kandži. Orao je krunisan heraldičkom krunom, nalik na krunu Svetog rimskog carstva nemačke nacije. Naša heraldička nauka se
ovim pitanjem nije bavila i verujem da će naredna istraživanja dati verodostojan odgovor.
Moguće objašnjenje ove tetovaže pojedini heraldičari vide u rodbinskim odnosima pruske vladarske kuće sa Karađorđevićima Supruga kralja Aleksandra, ...hm,hmmm "naša kraljica Marija" ,... bila je rumunska princeza iz doma Hoencolern-Zigmaringena - kaže Jovanović.

Hm,hmm.. gde ste drugovi.."reakcionari"..."kontrarevolucionari"..."opozicionari".."fulbrajtovci".."sorosevci".."masoni"..."rotarijnci"..,"malteski vitezovi".."jezuiti"..i drugi cuvari Serbije.. druk Ceda Antic..hoce monarhiju, a vi pobegli "iz trece smene na spavanje".." ne placaju vam prekovremeni rad" ?.."nema odmora dok traje obnova"..zaboravili ste ucenje'..A..?

Kazu, moj generale, pardon pevaju, mislim cerka oficira JNA, Tijana Dapcevic..”sve je isto samo njega nema”, neznam na koga je mislila..” na omrazenog Titu” ili na danas “voljenog kralja”..prethodnika Srpske golgote koju si nosio na plecima i nosis je i dan danas, jer, on se vraca..pise, jedan..”druze Tito vuna vuna, vratio se kralj i kruna”, ja mu odgovorim…”druze Tito nije vuna to je samo budj sa kruna”…ali, ako uhvatis, sutra u 10 sati, ako sam dobro zapamtio..”marsirace kralja Petra garda”.
Voleo bi da ti ovo “moderatori doture”, do sada nece da objavljuju…

A, o tebi generale, nista lose nemislim, ni o tebi ni o Slavku Lisici..

ali, kada vidis sliku iz priloga, sa sahovnicom preko “krunske glave”..setices se skolske lektire..”rat je nastavljanje politike drugim sredstvima”..Klauzevic,..”nije svijet ono sto misljaste”.

http://cetnici.rs/clanci/manastiri/

O KREMANSKOM proročanstvu se, dakle, u vreme Karađorđevića i ovako kritički pisalo. Opisani scenario “proricanja iz protinske kuhinje” - nikako nije išao u prilog Karađorđevićima, a bili su na vlasti...
Još je zanimljivije videti - kako su dvoje beogradskih novina pisale o ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović - prvog dana nakon njihovog smaknuća. Jedne su (“Mali žurnal”), od zaverenika koji su preuzeli vlast, istog dana zabranjene, a druge je cenzura poštedela, one u kojima je pisalo “da je kraljevski par morao biti ubijen, jer je tako prorečeno” (“Ogledalo”).
U ovom feljtonu već pominjani novinar Pera Todorović, poznat i po tome što su njegove kolege-savremenici iz drugih redakcija - njegovo ime u svojim tekstovima štampali isključivo malim slovima, prvo jutro iza noći ubistva Aleksandra i Drage - već je imao objavljen tekst o “prorečenoj njihovoj smrti”.
Objavio ga je u “Ogledalu”, 29. maja 1903, pod naslovom “Crno proročanstvo”. U njemu je opisao svoj navodni razgovor iz 1902. godine - sa kraljem Aleksandrom i kraljicom Dragom, ponaosob, povodom serije tekstova o “jednom proročanstvu”, objavljivanih u 300 nastavaka u “Malim novinama”.
“…Naskoro zatim jednog dana pozove me k sebi kralj Aleksandar, i posle podužeg razgovora o drugim stvarima on upita:
- Ama, vi ste počeli u `Malim novinama` iznositi nekakvo “proročanstvo”! Šta će vam to?
- Pa, Veličanstvo, zanimljiva je stvar; svet se interesuje, a i sam događaj ima istorijske važnosti. G. Čeda Mijatović napisao je o tome proročanstvu jedan izveštaj i u `M. novinama`, pa su svi ti brojevi prosto razgrabljeni.
- Verujem - reče kralj zlovoljno. - Jagmi se svetina! Njoj samo da su čudesa i proročanstva! Pa, ipak bi najbolje bilo, da vi to prekinete i da više ne pišete o tome.
- Ali zašto, Veličanstvo?
- Zato što je najbolje sve to napustiti. A, i što će vam da baš o tome pišete, kad imate puno drugih stvari? Što da podgrevate ono što je bilo još pre trijestak godina? Pa onda, tu se, čini mi se, nešto pominje o meni, a ako se ne varam čak se i o kraljici nešto proriče. Je li tako?
- Tako je, veličanstvo.
- Pa kad je tako, onda što će vam to? - reče kralj prekorno. - Neprijatelji i onako jedva čekaju da izmisle i reknu kakvo zlo, a vi sad čisto kao da im pomažete, iznosite i vi nove sumnje, slutite i vi neko zlo i nesreću, i time im taman idete na ruku.
KRALj je i ovo izgovorio oštro i nabusito i ja sam se morao poduže pravdati i uveravati ga, dok sam jedva malo suzbio ovaj njegov prekor.
Razložio sam mu, kako se baš ćutanjem šire rđavi glasovi i u narod se unose svakojake slutnje i praznoverice. Svet je nešto načuo o tome proročanstvu za dinastiju Obrenovića i jako se zainteresovao za to. Ako sad mi ćutimo, neće ćutati oni, koji mu ne misle dobra. Oni će se koristiti ovom prilikom da u narod proture baš ono što ne treba. Stoga je bolje da govorimo o tome mi prijatelji, jer mi ćemo opet stvar predstaviti blaže i naći ćemo puta i načina, da i ono što je zlo u tom proročanstvu okrenemo na dobro. To su bile pobude koje su i mene navele da pišem o tome proročanstvu.
- Pa, kako ćete ga okrenuti na dobro, kad se tu proriče propast moje dinastije?! - reče kralj oporo, pa onda ponovi dva put: - Proriče li se to?... Proriče li se?...
- Proriče se, Veličanstvo, ali ja ću to opet nekako ublažiti i na dobro okrenuti!...
Kralj me preseče: - Vraga ćete vi tu na dobro okrenuti!... I najbolje je bilo da vi to niste ni potezali!...

da ovako drzi Merkelovu za butkicu " i ponovo dobije datum 6. april 1941...?


http://www.27mart.com/Album/knezuberlinu/KP-i-AH-u-automobilu_tn.jpg

http://www.pressonline.rs/info/drustvo/278692/napredni-klub-trazi-oslobadjanje-vladike-jovana.html

      

http://trojka.rs/2013/07/16/0322007.73.jpg

      

Planirano je da se nad kompleksom nadvija državna zastava Albanije. Oko pet stotina Albanaca nestalo je u Zajasu 1913, a smatra se da su ih pobili srpski vojnici, objavio je makedonski list Dnevnik.
Ali Ahmeti, lider vladajuće Demokratske unije za integraciju, koji je rođen u Zajasu, rekao je da se- tela palih boraca nalaze na planinama, u bunarima i masovnim grobnicama.-
-Prevrnućemo svaki kamen dok ih ne nađemo-, rekao je Ahmeti Dnevniku. Ahmetijev brat Vedat kazao je da se prema seoskim legendama u bunaru kraj njihove kuće nalazi četrdesetak tela.
Albanci uče da su Bujanovac, Preševo i Vranje nepravedno u SrbijiAlbanci uče da su Bujanovac, Preševo i Vranje nepravedno u Srbiji
Izgradnju kompleksa finansiraju albanski biznismeni iz Makedonije, sa Kosova i iz SAD, ali i opština Kičevo. Zemljište je ustupio Destan Aliju, Amerikanac albanskog porekla, a spomenik "Albanska majka" pravi vajar Toma Tomai, koji je izgradio spomenik Skenderbegu postavljen u Skoplju.
Vanparlamentarna VMRO - Narodna partija bivšeg premijera Ljubča Georgievskog pozdravila je izgradnju kompleksa pitajući se istovremeno zašto je makedonska vlada -do sada skrivala srpske zločine sa prizvukom genocida. -
Ova stranka ističe da su i etnički Makedonci bili -žrtve srpskog terora-, prenosi Danas.

Po ugledu na Nemačku i Italiju Kraljevina Jugoslavija je počela otvarati koncentracione logore za antifašiste i komuniste (1935-1941). Prvi takav logor otvoren je 1935. u Višegradu. Neke su preuzeli za vreme okupacije Nemci, odnosno kvislinški režimi, saradnici okupatora, ustaše u Hrvatskoj i nedićeva Specijalna policija u Srbiji.

U toku rata (1941.-1945) kvinslinški režimi su pretvorili ove logire u montstuozne ustanove za uništavanje ljudi. U nastavku dat je pregled svih logora na teritoriji Jugoslavije po azbučnom redu:

Banjica kraj Beograda (5. jula 1941 – novembar 1944, je logor koji je bio pod upravom nedićeve Specijalne policije, pod vehovnim nadzorom nemačkog Gestapoa. Računa se da je od oko 100.000 zatvorenika ubijeno oko 80 hiljada. Pristalice NOPa streljani su Jajincima (gde je krajem 1943. okupator spalio 68.ooo leševa) i u Jabuci kod Pančeva Deo banjičkih logoraša ubijen je u i u automobilima-gasnim komorama.

Bileća (januar-novembar 1940). Na osnovu protivustavne uredbe vlade iz 1939, bez sudske presude upravno-policijske vlasti slale su u ovaj logor komuniste i antifašiste.

Danica u Koprivnici (posle aprila 1941.). Do prvog oslobođenja Koprivnice u novembru 1943. ustaše su likvidirale nekoliko hiljada ljudi.

Đakovo U Slavoniji od aprila 1941. Logoraše (većinom Jevreje) ustaše su delomično pobile, a većim delom transportovali na likvidiranje u konncentracioni logor Jasenovac.

Jadovno kod Gospića otvoren aprila 1941. Ustaše su od maja do avgusta 1941. likvidirale oko 72.000 logoraša, koji su zatim bačeni u jamu Jadovno, a delimično i u jamu kraj sela Stupačinovo. Jedan deo logoraša prevezen je na likvidiranje u druge logore.

Jasenovac (1941-45), je najveći koncentracioni logor u okupiranoj Jugoslaviji, koji su ustaše osnovale u tzv NDH u leto 1941., po ugledu na nacističke logore za masovno uništavanja ljudi. U logoru su primenjivane metode ponižavanja, terora i divljeg uništavanja muškaraca, žena i dece, ubijanje zatvorenika hladnim i vatrenim oružjem, izgladnjavanjem do smrti (u „Zvonari“), vešanje i spaljivanje u tzv. Picilijevim pećima (nazvanim po ing. Piciliju, zapovedniku radne službe u logoru) do masovnih ubijanja na „Graniku“ gde su ustaše izmrcvarene žrtve bacali u Savu. U ovom logoru ubijeno je nekoliko stotina hiljada Srba, Jevreja, Roma i Hrtava. U ustanku 23. aprila 1945 poginulo je oko 2000 logoraša, a spaslo ih se samo nekoliko stotina.

Jastrebarsko (od 1941). Ustaše su ubile nekoliko hiljada zatvorenika.

Kerestinec (od 1940 do jula 1941). U taj su logor policijske vlasti slale antifašiste i komuniste u konfinaciju, a psle sloma Jugoslavije preuzele su ga ustaše. Međe prvima su streljani Ognjen Prica, Otokar Keršovani., Božidar Adžija i još 7 komunista. Nakon neuspelog bega preostalih 86 logoraša, većina njih je likvidirana.

Lepoglava, zatvor, a od 1940 i koncentracioni logor, u koji su smeštani komunisti i antifašisti iz Hrvatske bez suđenja. U aprilu 1941 predat je ustašama sa političkim zatvorenicima. U julu 1843 jedinice NOVJ su ga zauzele i oslobodile oko 100 zatvorenika.

Molat. Za vreme italijanske okupacije u toku Drugog svetskog rata na ostrvu se nalazio veliki koncentracioni logor, u kojem su bili zatvorene porodice, osumnjičene kao pomagači NOPa

Pag (Slano: od 1941)). Ustaše su likvidirale nekoliko hiljada zatvorenika.

Rab. Italijanski fašisti su na ostrvu osnovali koncentracioni logor u kojem je u času kapitulacije Italije septembra 1943. bilo zatvoreno 4.390 ljudi. Posle oslobođenja njih oko 900 formiralo je Rabssku brigadu, koja je kasnije prebačena na kopno u sastavu NOVJ.

Sajmište (staro), nemački koncentracioni logor u Zemunu (1941-1944). Pod upravom Gestapoa iako je Zemun oktobra 1941 predat NDH., Nemci su zadržali svoju upravu. Od 90.000 zatvorenika nastradalo je oko 40.000 (najpre Jevreja, a zatim boraca NOVJ i antifašista.

Sisak, od 1941 likvidirano nekoliko hiljada njudi.

Smederevska Palanka (1940 i 1942-44). Osnovan 1940, kada su u njega zatvarani bez suđenja antifašisti i komunisti. U vreme nemačke okupacije bio je to tzv. „Zavod za prinudno vaspitanje omladine“. Čuvala ga je kolaboracionistička Srpska državna straža, pod kontrolom Specijalne policije i nemačkog Gestapoa. Zatvorenim omladincima (1270 logoraša) držali su profašistički kolaboracioniti predavanja da ih prevaspitju.

Sremska Mitrovica (od 1941). Od ustaških vlasti u tom logoru je stradalo oko 10.000 zatvotrnika. Avgusta 1941 uz pomoć KPJ uspela je pobeći grupa antifašita.

Stara Gradiška (1941-1944)je u pravom smislu bila filijala koncentracionog logora u Jasenovcu. U njoj su ustaše pobile oko 75.000 ljudi većinom antifašista Srba, Jevreja i Hrvata.

Hrušćica, kod Travnika (od 1941). Zatvorenike većinom Jevreje ustaše su ih manjim delom pobile, a većinu su transportovali u logor uništenja Jasenovac

Crveni krst u Nišu (1941-1944). Zatvarani su Srbi, Jevreji, simpatizeri NOPa, zarobnjeni patizani, uglavnom iz istočne Srbije. Od 20.000 zatvorenika oko 10.000 je streljano na obližnjem brdu Bubanj. Logorom je upravljala nedićeva Specijalna policija uz nadzor Gestapoa. Za pobune u februaru 1942. uspelo je pobeći oko 100 zatvorenika, dok su mnogi tada poginuli.

Šabac. Krajem septembra 1941 nemačka vojska osnovala je koncentracioni logor, kroz koji je prošlo oko 30.000 stanovnika Mačve. Zatvorenici su uglavnom uzimani kao taoci sa streljanje iz odmazde.

http://dijaspora.wordpress.com/2012/12/30/%D0%BF%D0%BE%D0%BA%D0%BB%D0%BE%D1%9A%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B8-36-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D0%BF/

    

Grigorije: Nikolić je bena; Pak: Vladika srozava sebe i crkvu

Epsikop zahumsko hercegovački Grigorije, na obeležavanju crkvene slave u Trebinju, pred mnogobrojnim vernicima i visokim zvaničnicima nazvao je predsednika Srbije Tomislava Nikolića "benom", što je sinonim koji označava budalu, glupana ili klipana, pišu Naše novine.
Grigorije: Nikolić je bena; Pak: Vladika srozava sebe i crkvu

Ovakva uvreda postidela je mnoge vernike, ali su na njih ostali nemi i predstavnici gradske vlasti, koji su nedavno bili domaćini predsedniku Srbije.

Prema svedočenju blogera Slobodana Viskovića, na proslavi Svetog Arhangela, Grigorije je doslovno rekao: "Nikolić je bena!"

Iz pristojnosti niko od vernika nije reagovao, očekujući da će to uraditi neko od lokalnih političara, ali su oni, među njima i Slobodan Prtilo, predsednik Skupštine grada, prečuli ove uvrede, a Prtilo je u društvu vladike napustio crkvu.

        

Uz najvise "drzavne pocasti" Srbija, njen vrh, sa socinjenijem vrha SPC, danas obelezava 92 godione..hm,hmm
...................................................................................................................................................................
После убиства кнеза Михаила у мају 1868, политички кругови блиски династији Обреновић прикључили су новом српском Уставу и одредбу којом се породици Карађорђевић забрањује повратак у отаџбину и одузима сва имовина.
Петар се, 1870, придружио Легији странаца француске војске и са њом учествовао у бројним борбама због чега је одликован споменицом рата од 1870. Године 1875. радио је на организовању и активно учествовао у босанско-херцеговачком устанку под псеудонимом Петар Мркоњић. Након неуспеле Тополске буне 1877, водио је живу политичку активност.
У лето 1883. године на Цетињу се оженио кнегињом Љубицом-Зорком, најстаријом кћерком црногорског књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909.), Александар и Андрија (умро као дете). После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, кнежевић Петар продао је кућу у Паризу 1894, и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије никада нису престајали, пре свега са Николом Пашићем, прваком Радикалне странке.
Током 1897, кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николе II. Три године касније покушао је да се споразуме са краљем Александром Обреновићем о признавању кнежевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901. настојао је да ступи у ближе односе са Аустроугарском, нудећи јој свој политички програм.

    

STROGO ČUVANA TAJNA: Da li je izbor srpskog patrijarha Irineja namešten? (VIDEO)
"Kačavenda nije više kandidat, a našli su načina da ga sklone... predsednik (Tadić) to zna!", čuje se na snimku u čiji je posed došao Telegraf, a na kome se visoki sveštenik SPC poverava svom sagovorniku

        

Највећи српски богослови 20. века, Свети владика Николај и Преподобни отац Јустин, били су велики пријатељи руских православних епископа и хришћана, а са руском религиозном мишљу били су у плодотворном дијалогу.

Руска Загранична Црква, као и многобројне избеглице, били су под високим покровитељством краља Александра Првог Карађорђевића (иначе, питомца царског Пажевског корпуса и штићеника Николаја Другог Романова). Међу руским монархистима се, из надубљег поштовања према владару Југославије, чак покретало питање о његовој кандидатури за руски престо. Нарочиту љубав и пажњу према дијаспори братске земље показивао је руски ђак, патријарх српски Варнава (страдао у антиконкордатској борби 1937. године). Он је покушавао да посредује у измирењу Московске патријаршије и Руске Заграничне Цркве, као и РЗЦ са митрополитом Евлогијем, који је столовао у Паризу.
(Мора се одати признање и активној и благотворној улози СПЦ, на челу с блаженопочившим патријархом Павлом, у раду на васпостављању литургијско-канонског оштења Московске патријаршије и РЗЦ, оствареног недавно).

Руска Загранична Црква је, са своје стране, свагда била благодарна СПЦ за сва добра која је примила: када су Павелић и усташе 1942. године оснивали незакониту тзв. „Хрватску Православну Цркву“ , довевши на њено чело заграничног митрополита Гермогена, поглавар РЗЦ, митрополит Анастасије (Грибановски) и његов Синод ставили су овог јерарха под забрану свештенодејства и све његове радње, које су усташама помагале у кроатизацији Срба у НДХ, проглсиле неканонским.

Деведесетогодишњица првог сабора Руске Заграничне Цркве у Сремским Карловцима повод је, дакле, да се сетимо нераскидивости српско-руских духовних веза, као и онога што је Сазонов, министар спољних послова царске Русије у доба Првог светског рата, написао Василију Штрандману, својевремено руском дипломати у Београду (у доба кад је Аустро-Угарска објавила рат Србији ), а касније добровољцу српске војске на Солунском фронту, ађутанту краља Александра и предводнику руске дијаспоре у престоници Краљевине СХС:

„У тренуцима нашег националног расула и страдања, ниједан народ, ниједан од наших бивших савзеника, није нас подржао онако како су то учинили Срби. Обавеза сваког истинског руског човека – а у првом реду Ваша – јесте не само да памти све што зна него и да широко проноси глас о томе са каквим нам је братским осећањем љубави и захвалности српски народ пружио руку помоћи у годинама наших најтежих искушења и нечувених националних патњи“(.

То је био, између осталог, српски одговор на племенити чин цара Николаја Другог, који је у рат ушао да би заштитио малу сестринску земљу, православну Србију, и коме је регент Александар Карађорђевић крајем јула 1914. овако писао:

„Тешка времена не могу да не ојачају везе дубоке оданости којима је Србија повезана са Светом словенском Русијом, а сви Срби ће заувек сачувати осећања вечите захвалности за помоћ и заштиту Вашег Величанства“.