Petar II Karadjordjevic i "pravnik" Toma Nikolic

Osnivackim aktom "dinastije"..koji je srocio i zakonski osnazio Petar I Karadjordjevic..izricitom stavkom je predvidjeno da se " odsustvom monarha, duze od sest (6) meseci iz zemlje, tron i dinastija gase... kakav je to hrabrost, kakava je to pozdina, da se obmanjuju i "siluju" gradjani Srbije.. Dinastija je, svojim dezerterstvom izgubila status.."prdnula u kandilo"...i ugasila sama sebe. Dacic, i garda, su zloupotrebili polozaj i napravili nepotrebne troskove na jednoj od u nizu privatnih sahrana...

Milica Spuzic | 05/02/2012 01:04

U vise navrata pisla sam drzavnoj komisiji ali bez odgovora. Dragoljub Draza Mihailovic NIJE streljan vec mu je oprosten zivot i u cinu generlpukovnika JNA umro je 10. aprila 1967. u Ljubljani gde je u prisustvu jednog clana porodice i najvisih slovenackih rukovodilaca i uz vojne pocasti i sahranjen! Komisija je imala samo jedan zadatak... da trazi i da ne nadje posmrtne ostatke titovog generala Draze Mihailovica!

Pijana novembarska noć

Pijana novembarska noć 1918 memoaristička je rekonstrukcija jednoga javnog skandala u kojem je Krleža sam sudjelovao. Potkraj 1918 (13. XI.) u Zagrebu je, u zgradi Kola, održana čajanka u počast časnicima, koji su upravo tih dana pristigli u Zagreb i u Hrvatsku na poziv privremene vlade Narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata i Srba.

Organizator čajanke bilo je rojalističko Demokratsko udruženje jugoslavenskih žena. Osim srpskih časnika i mnogobrojnih civilnih uzvanika, čajanci su prisustvovali političari iz kruga Vijeća SHS s M. Drinkovićem na čelu i nekoliko bivših austrijskih časnika, koji su nakon rasformiranja Austro-Ugarske pristupili vojsci Vijeća, među kojima i potpukovnik S. Kvaternik.

Krleža, koji se, prema vlastitom svjedočenju, zatekao na čajanci manje ili više slučajno, glasno je protestirao u času kad je S. Kvaternik uzeo riječ u namjeri da izgovori zdravicu srpskim staleškim kolegama. Krleži se činilo nepriličnim da Kvaternik kao »crno-žuta kreatura« i »šef generalštaba beogradskoga Guvernmana 1916« nazdravlja »oficirima one iste Srbije u kojoj je još jučer vješao ljude«. Isprva je Krleža svojim prosvjedom podijelio prisutne i dio njih privukao na svoju stranu.

Ipak, kad je dobio riječ izazvao je nenaklonost sviju, spomenuvši u svojoj riječi rusku revoluciju i Lenjina. Bio je prekinut u govoru, a zatim i izbačen na ulicu. O događaju je sutradan izvijestio zagrebački tisak, bilježeći, iz različitih kutova gledanja, i Krležin prosvjed (dio reakcija u tisku naveo je Krleža kao svojevrstan moto Pijanoj noći).

Događaje u vezi s čajankom 13. XI. 1918. komentirao je Krleža u članku Crno-žuti skandal (Sloboda, 21. XI. 1918), a u knjizi Moj obračun s njima (Zagreb 1932), posvetio mu je samo dvadesetak redaka. Naprotiv, tekst Pijana noć iz 1942. vrlo je opsežan, a odlikuje se i literarnom dorađenošću.
U njemu je Krleža mnogo prostora posvetio atmosferi čajanke, društvenom statusu i mentalitetu prisutnik, a jugonacionalistički zanos sudionika postavio je na široku podlogu hrvatske političke povijesti i suprotstavio mu dojičerašnju lojalnost hrvatskoga građanstva Beču i Habsburzima.

U Epilogu, završno dijelu Pijane noći koji je izostavljen od izdanja u knjizi Davni dani, Krleža se bavi posljedicama skandala 13. XI. 1918 (saslušanje u nekadašnjem garnizonskom zatvoru na Novoj Vesi), a završava ga zanimljivim zapažanjima o sudbonosnoj ulozi što su je mnogi bivši austrougarski časnici odigrali u raznim srednjoeuropskim sredinama pred početak II. svj. rata, stavljajući se na stranu fašističke i fašistoidne politike:

»Odlučni protivnici po svom odgoju i uvjerenju suvereniteta i građanskog prosperiteta svojih vlastitih zemalja, oni su simulirali lojalnost republikama i krunama sve do pojave Hitlera.«

Pritom, dakako, Krleža ima na umu ponajprije sudbinu S. Kvaternika, koji je u doba kad se »pijana noć« odigrala mijenjao austrijsku uniformu jugoslavenskom, a u doba kad je nastajao Krležin tekst o toj noći, imao status vojskovođe u vojsci NDH.

Међутим, страшно је што уредништво часописа “Двери” прећуткује истину о постојању српског фашистичког покрета, познатог као „Збор“ који је, под вођством идеолога српског фашизма Димитрија Љотића, био у служби нацистичког окупатора у Србији, а бројни припадници љотићевске војне формације „Српски добровољачки корпус“ (СДК) били су на платном списку немачког Гестапоа у поробљеном Београду.

Љотићевци су заједно са Немцима завили у црно Крагујевац и Краљево у октобру 1941. године. Познато је да су се љотићевци у Крагујевцу, на челу са злогласним Марисавом Петровићем, уписали у срамну црну историју српског народа. Због љотићевских злочина по Србији у служби немачких нациста у Србији се у току Другог светског рата певало:

„Аој краљу и краљице да дођете до Сушице да видите Србе своје обешени како стоје! Обешен је брат до брата, све то Љотић ноћу хвата”

Љотићевци су своје издајство правдали наводним “антикомунизмом”, а далеко већи антикомунисти од самих љотићеваца, нацистичких слугу у Србији, били су Павелићеве усташе, Хитлерове СС дивизије и други злочинци!

Чињеница је да су српски фашисти љотићевци покушали три пута да ликвидирају Дражу Михаиловића кад је Гестапо у Београду расписао награду за живог или мртвог Дражу Михаиловића. Чињеница је да су љотићевци хватали по Шумадији српске антифашисте и антинацисте и предавали их немачком Гестапоу.

Исто тако Српски сабор Двери у свом најновијем истоименом часопису неодговорно тврде да ни међу Русима није било фашиста. То је гнусна лаж. Подсећамо, Андреј Андрејевич Власов, генерал Црвене армије који је био командант II ударне армије на Волховском фронту, предао се Немцима са својим људством 1942. године и формирао је такозвану “Руску ослободилачку армију” (РОА) под нацистичком командом, због чега је после II светског рата осуђен на смрт као и многи други Руси који су срамно служили Хитлеру!

Приказивати Србе и Русе искључиво као антифашистичке и антинацистичке народе, а прећуткивати нацистичке слуге код Срба и Руса, није плод незнања него злих намера. Нарочито ако се зна да управо “Српски сабор Двери” баштини Љотићев “трећи пут” који нас води у воде опасног клерикализма до те мере да није далеко дан када ћемо добити и православне талибане у 21 веку под маском “борбе за Српство”.

Српски културно-информативни центар је за правилно историјско вредновање српског антифашизма и антинацизма, али без срамног прећуткивања идеолога, вођа и протагониста српског фашизма оличеног у срамном покрету “Збор” српског фашисте Димитрија Љотића. Прећуткивати чињениични српски фашизам у Другом светском рату и прећуткивати руски нацистички покрет РОА, представља ругање здравој памети! Српски културно информативни центар ће о свему овоме упознати европску и светску јавност на страним језицима, јер борба за свој народ подразумева говорење истине!

Председник Српског културно-информативног центра

Петар Милатовић, књижевник и новинар Беч

http://www.vestinet.rs/pogledi/pre-100-godina-tito-hitler-staljin-i-frojd-zi

pobegao i sakrio se pred portom Saborne crkve u Beogradu...hm,hmm..
.......................................................................................................

"...ВУК КАРАЏИЋ ПРВИ СРПСКИ КОМУНИСТА "
"..С тим у вези је и Вуков револуционарни приступ питању српског језика У полемици са
Мушицким он отворено каже Рат у књижеству никад није штетан него је од велике потребе и ползе а особито у оваквом почетку као што се сад ..." tvrdi..
gaulajter Miloslav Samardzic, Kragujevac za list "zajebajtese zajtung"..

Dobricu Ćosića čeka još poraza i ako mu pođe za rukom da ljudski rod oslobodi Miloševića. On se isturio kao poslednja odbrana republike od rastućeg monarhizma, predosećajući da povratak kralja preti da otvori najdublji i najopasniji spor, onaj oko kojeg se u Srbiji ratovalo pre pola veka. Ako se pokazalo da nije zaboravljen srpsko-hrvatski rat, ako se u Bosni obnavlja čak sećanje na turske zulume, zašto bi u Srbiji (i Crnoj Gori) potomci četnika i partizana ispali manja zlopamtila kada im se ukaže prilika da zamene uloge poraženih i pobednika?
Sam londonski princ svakako nije željan osvete, ali Ćosić bolje od njega zna šta se priča po srpskim selima. Ni Milošević se u Srbiji ne bi toliko održao da nema tog straha od revanšizma i da on nije činio stalne ustupke potomcima poražene strane. Ali, ma koliko to bilo rizično, čini se da ništa više ne može zaustaviti povratak monarhije i Crkve na veliku scenu. Milošević je uz republiku švercovao i staromodni socijalizam, propustivši poslednju priliku da je spase liberalnim reformama. Tako će na kraju možda sam Ćosić morati da potpiše ukaz o povratku kralja.
Totalna međunarodna blokada sada već sasvim zatvara prostor za liberalno-reformski pravac, čak i kada bi sam Ćosić za to bio spreman. Srbija je u mnogo čemu zauvek zakasnila i još se kreće u smeru suprotnom ostatku sveta. Da bi makar smer preokrenuo, novi predsednik bi morao pre svega otići u Takovsku 10 i objasniti Vučeliću da je vreme da se prestane s "širenjem istine o Srbiji" i počne s poštenim informisanjem. Srbija bi odmah prodisala, a i svet bi znao da ceni tu promenu. Jer, posmatračima Ujedinjenih nacija i nije bilo nužno da idu na teren da bi proverili namere i ponašanje srpske vlasti. Dovoljno bi bilo da uključe televizor.
I na Ćosića će se gledati kroz Vučelića, čak i više nego kroz generala Mladića i Radovana Karadžića, koji su i sami televizijski dirigovani. A Ćosić valjda neće reći da Vučelić odbija da ga primi.