DVERI

Dveri i "socijalni program"..znan kao "srednja ekonomija", sto je jednako " srednji vek", u kojoj ce, seljak u jednoj ruci da nosi motiku, u drugoj za svaki slucaj pusku.."ako nas neko napadne", i bezbrizno da pijucka rakiju, ispod sljive u okviru okucnice, dok ce "majka crkva" brinuti i raspodljivati "koliko kome treba"..kao sto je nekad bilo. A, industrijalci i spahije, koji lice na dahije, ce da brinu " o ostalim potrebama drzave" i naravno njih licno.
Označi

1929. godine Kraljevinu Jugoslaviju je zahvatila Velika gospodarska kriza. Jugoslavija je bila pretežno agrarna zemlja i izvozila je hranu i sirovine, međutim, oslanjala se i na strani kapital. Kad je kriza počela na zapadu onda je u Jugoslaviji došlo do velike krize hiperprodukcije u poljoprivredi. Sve više se akumuliraju proizvodi koje poljoprivrednici nemaju kome prodati. Zbog toga je počelo masovno zaduživanje ljudi i sve su češće bile sudske ovrhe koje su bile praćene bubnjevima. (Imanje otišlo na bubanj.)

Osim u poljoprivredi, kriza hiperprodukcije se osjetila i u industriji. U proizvodnji dolazi do zastoja i radnici dobivaju otkaze. U Kraljevini Jugoslaviji nije bilo nikakvih mjera za suzbijanje krize. Režim se brinuo samo da ne bude demonstracija u gradovima. Kralj je donio odluku da se svi ljudi koji su ostali bez posla moraju vratiti u mjesta gdje su rođeni.

Velik broj ljudi ostao je bez igdje ičega i to je razlog što veliki val ljudi iseljava prema zapadnoj Europi i prema Sjedinjenim Američkim Državama.

Što se tiče famoznog pravnog tima klerikalne organizacije Dveri, savetujemo im da se pripreme da opravdaju tri klevete zbog kojih ćemo podneti tužbu protiv njihove organizacije.

Prva je da je udruženje građana „Ateisti Srbije“ ekstremističko udruženje. S obzirom na to da je ekstremizam bilo koja ideologija ili političko delovanje daleko izvan percepcije političkog centra, svojstveno upravo klerikalnoj organizaciji Dveri, zatim kršenje uspostavljenog moralnog standarda, takođe svojstveno upravo klerikalnoj organizaciji Dveri, kao i zastupanje, u demokratskim društvima, zamene demokratije nekim autoritativnim režimom, ponovo svojstveno upravo klerikalnoj organizaciji Dveri, biće nam zaista interesantno da saznamo na koji način jedno sekularno naučno humanističko udruženje koje ne samo da nije bazirano ni na jednoj ideologiji i nema političke motive, ciljeve niti delovanja, već aktivno promoviše demokratske slobode i moralne standarde i protivi se autoritativnim uređenjima kao što je na primer monarhija, može, tačnije sme, biti oklevetano kao ekstremističko.

Druga je da da se udruženje građana „Ateisti Srbije“ militantno ruga religiji. Zanemarivši činjenicu da je religija apstraktan koncept, kolekcija sistema verovanja i pogleda na svet, zbog čega bi ruganje istom predstavljalo zaista interesantnu praksu, zahtevamo da klerikalna organizacija Dveri pokaže gde se u našem delovanju nalazi bilo kakvo ruganje a naročito militantno, dakle agresivno, ruganje bilo kome. Napomenućemo da je jedino mesto gde se nalaze zvanični stavovi udruženje građana „Ateisti Srbije“ sajt udruženja ateisti.com.

Treća je pripisivanje boljševičke tradicije udruženju građana „Ateisti Srbije“. S obzirom na to da su boljševici bili politička frakcija marksističke Ruske socijaldemokratske radničke partije koja je kasnije postala Komunistička partija Sovjetskog Saveza, zahtevamo od klerikalne organizacije Dveri da objasne na koji način jedno apolitično sekularno naučno humanističko udruženje koje, kao što je već naznačeno, podržava demokratiju i demokratske principe ravnopravnosti i slobode, a čiji se, dodatno, mnogi članovi otvoreno protive komunizmu kao političkom uređenju, može biti na bilo koji način oklevetano kao nosilac boljševičke tradicije.

Krajnje je vreme da Srbija prestane da bude talac klerofašističkim kriminalcima, kao što su zabranjeni Obraz i drugi, i da postane slobodna i napredna zemlja.

Nije lepo, da tu skrpljenu „miting koaliciju“.. sa crvenim i par crnih i modrih zastava, nazivate Srbijom..i jos dodajete da je Srbija dozivela debakl..to nije nila Srbija. Ali, kako rece patrijarh Pavle..“ sve ce doci na svoje mesto“..hm,hmm daj te podrsku.
………………………………………………………………………………..

Нама је више мучно да непрекидно износимо чињенице о ономе што је за време окупације Југославије 1941.-1945. чинио и учинио четнички покрет (Војска Краљевине Југославије у отаџбини) који је био југословенски а не само српски покрет.
Указујемо вам да постоји одређена врста испоштоване заклетве четника дате немачком окупатору. На преговорима у Дивцима, 11. новембра 1941.г. са немачком делегацијом пуковник Михаиловић је изјавио: „Нећемо се борити против Немаца па ни онда ако нам ова борба буде наметнута“. Ова заклетва не само да је одржана већ је проширена и на све окупаторске и квислиншке снаге у бившој Југославији за време рата. Књижевник Драгиша Васић, заменик генерала Михаиловића у мају 1942.г. шаље распис четничким штабовима: „Од превременог устанка треба се чувати као од живе ватре“. Генерал Михаи­ловић се више пута 1944 и 1945.г састајао са генералима Вермахта.
Пошто је Србија била ослобођена од окупатора и квислинга до краја 1944. године, ген. Михаиловић је наредио четницима који су остали скривени у Србији, да врше диверзије и убијају припаднике нове власти. Са немачком обавештајном службом АБВЕР организовао је обавештајне курсеве и обуку четника у околини Беча, Модричи и више места у Босни које је убацивао у Србију као командосе да организују диверзије и убиства припадника и сарадника НОП. Активност четничких припадника трајала је неколико година после завршетка Другог свет­ског рата, све до почетка педесетих када су коначно уништени.

Примена овог Закона, поред осталог, значи да су:

- Кољачи деце, стараца и жена добили статус борца – антифашисте;

- Лице које је добило једно од највећих фашистичких одликовања постало је борац НОР-а антифашиста;

- Онај који је силовао девојчице, девојке и жене и секао им гениталне органе, постао је борац НОР-а антифашиста;

- Онај који је убијао децу, жене, старце, људе бацајући их у реку само зато што припадају другој нацији постао је борац НОР-а – антифашиста;

- Они који су се хранили на окупаторским казанима, примали оружје и муницију и плате од окупатора за борбу против антифашистичког покрета, наступали у стрељачким стројевима окупаторске солдатеске, постали су борци НОР-а антифашисти;

- Онај који је учествовао у заробљавању 261 партизана и предао их Немцима у Ваљеву који су их стрељали, постао је борац-антифашиста, добиће и тзв. „Равногорску споменицу 1941.“

- Онај који се све време борио против припадника народноосло­бодилачког покрета, убијао њихове сараднике, палио њихове куће, пљачкао њихову имовину, добијао новчану накнаду од окупатора за убијеног парти­зана, постао је борац НОР-а антифашиста.

- Онај који је отимао жито и храну од сељака и предавао је немачком фашистичком окупатору, бранио руднике и шуме од припадника НОП-а да би их окупатор експлоатисао, чувао фабрике да би производиле за потребе окупатора, добио је статус борца НОР-а – антифашисте, итд.

Нису само у питању учињени ратни злочини. Експлоатација природ­них богатстава Србије зависила је од активности четничких јединица. Министар Рајха за исхрану 17. јула 1944.г. констатује „да ће се Дража Михаиловић побринути за испоруку 86.000 тона жита за Немачку“ и да је 1943.г. „био издашан лиферант жита“. Команда Југоистока је 18. августа 1944 процењујући ситуацију констатовала: „Прикупљање жетве, сеча ста­бала и експлоатација високо вредних минерала у садашње време могуће је само помоћу четничких банди“.

Могло би се набрајати у недоглед, али сматрамо да је непотребно. И ових неколико примера недвосмислено потврђују да је доношењем овог Закона учињено политичко насиље и класична злоупотреба међународног и националног права, која по Уставу никоме па ни Скупштини Србије није дозвољена, ако смо правна држава и држава цени себе.

Vladika Nikolaj Velimirovič Svetac a fašista
Odavno se ukazuje na znake opšte klerikalizacije javnog života kod nas, a odnedavno govori i da je Srbija na putu da postane „pravoslavna džamahirija“. U prilog takvoj tezi ide i nedavno pompezno proglašavanje novog sveca od strane Srpske pravoslavne crkve. U javnosti je ovaj događaj primljen nekritički, gotovo bez ikakvih reakcija. Još jedan „svetac na pravoslavnom nebu“ izazvao je reakciju tek nekoliko zabrinutih intelektualaca koji, naravno, nisu dobili priliku da u medijima objasne svoje stavove. Priča verovatno ne bi bila zanimljiva da novoproglašeni svetac nije Nikolaj Velimirović, osvedočeni fan Adolfa Hitlera,lični prijatelj Dimitrija Ljotića i „duhovni učitelj“ najmračnijim i najkonzervativnijim episkopima SPC.
Zanimljivost u vezi sa Nikolajem je da je još 1967. godine, postojao jak pritisak jednog krila Crkve da se on proglasi za sveca. Tada se sama Crkva ogradila i odbila to, što je manje poznato, navodeći kao razlog da on, ipak, ne poseduje vrline potrebne da bude svetac.
Danas se očigledno situacija promenila. Nikolajeve mane, antisemitizam, antimodernizam, zalaganje za versku državu, postale su njegove prednosti i upravo je njegov izraženi klerofašizam istican kao najbolja vrlina, od strane episkopa SPC.
Potreba za homogenizacijom naroda i vođom u nacionalističkoj i reakcionarnoj desnici i klerofašističkim delovima SPC vratila je na scenu zaboravljenog vladiku koji je glorifikovan, ali nikada nije kritički analiziran. Umesto toga negiraju se njegova bliskost s Ljotićem i ideloško opravdavanje holokausta kroz tzv. „teološku misao“ i afirmativno izjašnjavanje o nacistima.
Povratak Nikolaja najavila je grupa sveštenika šabačko-valjevske eparhije koja je još 1985. godine objavila „crkveno-nacionalni program“, sa svim bitnim tačkama iz Velimirovićevog opusa. Te ideje su ubrzo postale snažan katalizator šovinističke kontra-revolucije.
Taj crkveno-nacionalni program je tada dobio veliki publicitet. Tu je izložen program koji je preuzeo sve bitne stavove od Nikolaja – iz bogoslovije, teologije, političkih gledišta, i to je kasnije dalo pečat čitavom razdoblju crkvenog klerofašizma, koji se suprotstavlja čitavom svetu, ne prezajući ni od ratova. Klerofašizam čiji je jedan od amblema vladika Nikolaj Velimirović je danas u punom zamahu. U tome prednjače „četiri jahača apokalipse“ iz SPC, vladike Amfilohije Radović, Atanasije Jeftić, Artemije Radosavljević i Irinej Bulović.
Oni su svojim ideološko-propagandnim radom najviše doprineli reafirmaciji lika i dela Nikolaja Velimirovića sprovodeći njegov program u praksi. Oni su sa najuticajnijih mesta u sinodu SPC izdejstvovali pobedu klerofašista I imenovanje njihovog duhovnog učitelja za sveca.
Posle, kako optimisti i licemeri vole da ih nazovu, demokratskih promena, Nikolaj je postao autoritet i za nosioce vlasti i za intelektualce.
U javnosti su česti primeri veličanja vladike Nikolaja, dok i najmanje osporavanja ili racionalna ukazivanja na njegove pogubne ideje izazivaju burnu reakciju svih desničara podjednako.

Uz pomoć crkvene propagande uzdiže se opskurni lik Nikolaja nazivajući ga „najvećim srpski sinom i najvećim srpskim umom“ posle, gle čuda! – Svetog Save. Te glorifikacije postaju smešne pri i najmanjem pokušaju da se njegovo delo ozbiljnije kritički prouči.
U filozofskom pogledu Nikolaj ne donosi ništa novo. Reč je o tipičnom predstavniku organske (ili organicističke) misli, po kome se svet posmatra kao organizam u kome nijedan njegov deo nema samostalnu, individualnu funkciju. Otuda je u njegovom učenju o društvu uspostavljena jednostavna formula – bog na nebu, kralj na zemlji, domaćin u kući. Tu formulu preuzela je i afirmisala tzv. „srpska kulturna desnica“ , a u njoj se veoma lako prepoznaju i neonacističke grupacije.
Za Nikolaja se sigurno može reći da nije imao snage da uobliči svoj pogled i misao već je krao pomalo sa svih strana formirajući svoju nakaradnu i imbecilnu životnu filozofiju o „svetosavskom čoveku“.“Svetosavski čovek“ trebalo bi da bude suprotnost racionalističkom čoveku moderne epohe koji je mate-rijalistički usmeren. „Svetosavska kultura“ i „vraćanje korenima“ u stvari bi predstavljali povratak u srednjovekovnu srpskovizantijsku kulturu.

U knjižarama se može naći mnoštvo knjiga Nikolaja Velimirovića.

Kako je opskurni teolog, klerofašista i antisemita, proglašen od strane Srpske pravoslavne crkve za sveca. Kakva je sličnost između Hitlera i svetog Save i kakva je veza između svetog vladike današnjih episkopa i Dimitrija Ljotića
Zanimljivo je, međutim, da su iz tih izdanja izbačeni delovi koji ukazuju na njegovu bliskost sa Dimitrijem Ljotićem, veličanje Adolfa Hitlera, ili delovi sa antisemitskim idejama.Dokazano je da je Nikolaj bio pod velikim uticajem ideja Dimitrija Ljotića. Čak mu je bio bliski prijatelj i govorio afirmativno o idejama ovog fašističkog ideologa na njego-voj sahrani. Činjenica je da su ključna antisemitska mesta kod Nikolaja Velimirovića pozajmljena od Šarla Morasa, preko Ljotića koji je 1914. godine boravio u Parizu, i tu se upoznao sa delom oca organicističke i antisemitske misli.
Zbog toga celokupna „srpska nova desnica“ koja se temelji na učenju vladike Nikolaja zapravo stoji na ljotićevskim temeljima, a činjenicada se Srpska pravoslavna crkva do danas nije odredila prema antisemitizmu, usko je povezana sa ideološkom propagandom koju su sproveli, i još uvek to čine, četiri pomenuta episkopa, i zbog toga ne čudi da su gotovo svi antisemitski ispadi u poslednjoj deceniji indukovani crkvenom propagandom.
Najbolji primer antisemitizma je delo koje je Nikolaj pisao u Dahauu, jer je upravo u tom delu napisao ono što je najtvrđi primer kleronacizma, kojim se on uopšte ne razlikuje od onih koji su stvorili ideolo-giju „krvi i tla“. „A ti, Srbine, šta misliš, dve zaraze spopale su tvoju krv – izrailjska i evropska“.
To su njegove misli koje danas u populističkom naboju, u vreme neonacizma, ponovo postaju delom „pravoslavnog“ uma, a lansiraju ih ljudi pokriveni autoritetom akademskih titula.Ako ste neonacista i želite svoje mišljenje da potkrepite citirajuci neki autoritet koji afirmativno govori o Adolfu Hitleru, zavirite kod vla-dike Nikolaja i naći ćete ono što vam je potrebno.
Nikolaj je 1935. godine na Kolarčevom univerzitetu držao predava-nje o Svetom Savi u kome je utvrdio tri činjenice; Sveti Sava je bio veliki um koji je imao neku azijsku sposobnost. Druga teza je da je Sveti Sava tvorac jevanđeoskog nacionalizma. Treća, najčudnija, teza je da je veliku ideju jevanđeoskog nacionalizma Svetog Save – dakle svetosavsku ideju, jedini uspeo da shvati vođa nemačkog naroda Adolf Hitler, kome u istom predavanju na dva mesta odaje najviše poštovanje.I to je ponavljao više puta.Teolozi tvrde da za delo vladike Nikolaja Velimirovića objektivno i naučno vrednovanje nije bitno, jer sud Crkve i sudovi nauke nisu istovetni. Dakle, zagovara se donošenje zaključaka koji nisu utemeljeni na činjenicama.Nikolaj u svojim „delima“ tvrdi da nacionalizam bez vere nije ništa.Njegov nacionalizam je vrlo jednostavan, isključiv. On ne trpi Vojvođane, zove ih „kalajisani Srbi“, zato što su bili u dodiru sa evropskom kulturom vekovima. U osnovi, njegov je problem strah od drugog, strah od promene, strah od novog i modernog. Ne trpi druge i drugačije i ima izrazito negativan odnos prema kulturi uopšte, a i prema dostignućima moderne nauke, kao što je sapun. U njegovoj biografiji stoji da je bio „duhovno“ čist, a da sapun nije koristio, otud i nadimak „Smrdljivi“. On je smatrao da je kultura veliko zlo, plašio se kulture. Prihvatio je staru slovenofilsku tezu da je nerazvijenost i zao-stalost neka vrsta prednosti.Analiza dela vladike Nikolaja vrlo je problematična jer Crkva apsolutno stoji iza svih njegovih stavova i spremna je da ga brani po svaku cenu. Crnogorski mitrolopolit Amfilohije Radović je čak jednom prilikom rekao, ne samo da se o njemu ne može raspravljati, „jer smo nedo-stojni toga“, nego da se samo „može biti s njim, ili protiv njega“. Inače teza da se može biti samo za nekog ili protiv nekoga – to su Isusove reči o njemu samom, i Staljinove reči o marksizmu.Nikolaj je, kao što se vidi, bio zastupnik najmračnije ideologije dvadesetog veka, čovek koji je opravdavao zločine nad drugim ljudima, a prema samim zločincima gajio neizmernu ljubav i poštovanje. Činjenica da se čitava crkva stavlja na stranu ovog fašiste, proglašavajući ga čak za sveca, i da se najuticajniji delovi te crkve nadahnjuju njegovim učenjem, govori o pogubnom uticaju Crkve kao institucije, dok nekritičko prihvatanje fašističkog učenja, čak poistovećivanje sa njim, govori o pogubnom uticaju vere na slobodan i racionalan ljudski um.
Rasista Rasista
“U žalosnoj zabludi žive oni naši ljudi, koji misle da je odvajanje nacionalizma od vere i države od crkve rezultat nekog ‘progresa’… Ipak se mora odati poštovanje
sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u dvadesetom veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju. A nama je taj posao svršio Sveti Sava, prvi među svetiteljima, prvi među genijima i prvi među herojima u našoj istoriji.” Nacionalizam Svetog Save, 1935.
“Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, I pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kapitalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova – đavola.”
Govori srpskoj naciji
kroz tamnički prozor, 1944.
“Mi smo deca Božija. I ljudi arijevske rase kojoj je sudba dodelila počasnu ulogu da bude glavni nosilac Hrišćanstva u svetu.”
Dva vidovdanska govora, 1939.

Episkop mileševski Filaret jedan je od glavnih finansijera i savetnika pokreta Dveri.
Zahvaljujući svojim kontaktima, Filaret je povezao taj pokret sa Srpskom bankom kako bi im omogućio novac za izbore održane maja 2012. godine, piše u tajnom dosijeu koji su o vladiki Filaretu poslednjih godina vodile srpske bezbednosne službe.
Blic navodi da u tajnom dosijeu o Filaretu piše i šta je on savetovao funkcioneru Dveri Bošku Obradoviću da stavi u proglas uoči parlamentarnih izbora, zatim o njegovim, navodnim, zloupotrebama u humanitarnoj organizaciji "Čovekoljublje" i koga je sve hteo da odlikuje Ordenom Svetog Save.
Takođe, navodi se da se u dosijeu o Filaretu može čitati o navodnim vezama episkopa mileševskog s ljudima iz kriminalnog miljea i zašto je tek iz trećeg puta Filaret izabran za episkopa Mileševske eparhije.

Ljotićevom ideologijom prožeti bivši novosadski „dverjani”, fantomska organizacija „Treća Srbija“, za ovo malo vremena koliko su u gradskoj vlasti pokazuju na šta se svodi „obnova nacionalnog duha u srpskoj Atini“. Nakon što su sa sličnim „obnoviteljima nacionalnog duha i prave brige za Novi Sad, za Novosađane“, pučistički preuzeli gradsku vlast, vajni srbobranitelji pokazuju pravo lice. Demagoška nacionalistička ideologija i „lova, brate”. Ili lova, pre svega. Dakako, iz džepova Novosađana.

Odmetnuti od beogradskog „Starešinstva“ (?!), ex-dverjani Novog Sada preimenovali su se, ni manje ni više, nego u „Treću Srbiju“, šta god to značilo. Misterija je kakvo im je pravno svojstvo. Jesu li nevladina organizacija, neformalna grupa građana ili politička organizacija? Bilo kako bilo, partneri su u gradskoj vlasti sa napadnim pretenzijama da baš oni mere „kvalitet srpstva“. I da Novi Sad (u najtešnjoj saradnji sa DSS) podvode pod svoje viđenje patriotizma. Ako je misterija kakav im je pravni status, bar je vidljivo da imaju puno para. Skupi reklamni panoi prepuni su njihovih političkih poruka. Misterija je odakle im pare za kampanje, koje bi bile komične da nisu budalaste i skupe. Ili misterije oko para ustvari i nema. U podeli političkog plena pripala im je zlatna koka, javno preduzeće za objedinjenu naplatu komunalija „Informatika“. Živa lova. Na šalterima „Informatike“ veliki broj Novosađana odmah po dobijanju računa revnosno izmiruje obaveze. Veliki novci namenjeni finasiranju komunalnih usluga slivaju se u preduzeće kojim upravljaju ex-dverjani. Vidimo kako. Gradska vlast koja zavisi od ex-dverjana izgleda ne sme da zucne čak i ako bi to htela. Njezin opstanak zavisi od ex-dverjana. A i vrana vrani oči ne vadi.

Na šta se svodi „politika“ nacionalističkog mutanta ex-dverjana. Na ljotićevsku ideologiju i na lovu. Dakako, na lovu građana. Uostalom, svi nacionalisti parazitiraju na isti način. Gorljivo tobože brane nacionalne interese, dok ruke drže duboko zavučene u džepove lakovernih građana.

Ex-dverjanski menadžeri „Informatike“ zimus su naprečac pokušali podvaliti građanima uvođenjem na mesečne račune novog osiguravajućeg društva. Bahato, bez ikakvih obaveštenja, a kamoli konsultovanja građana o onom što plaćaju. Verovatno se radilo o kakvom privatno-grupnom dilu po jajarskoj logici: ako prođe – prođe. Ako baš kod svih građana i ne prođe, neki građani će ipak nasesti na podvalu. Tako je i bilo. Pojeo vuk magarca. Bezobrazluk i šamar građanima prošli su bez ikakvih posledica i po takozvane menadžere „Informatike“, i po gradsku vlast. Da se zimus u „Informatici“ i gradskoj vlasti snosila odgovornost za bezobrazluk prema građanima, ne bi se samo koji mesec kasnije arčile pare na izdavanje diskova izvikanog umetnika. Kao i zimus, kada se brljavež sa novim osiguravajućim društvom na računu građana pravdala brigom za građane, tako se i sada građanima bezobrazno trabunja da je štampanje muzičkog diska tobože u funkciji kandidature Novog Sada za kulturnu prestonicu Evrope. Zar nas ex-dverjani i gradska vlast, koja o skandalu sa traćenjem para građana ćuti kao zalivena, zaista smatraju idiotima?
Da smo kojom srećom uređeno društvo, da postoje iole ozbiljne institucije, elementarna stvar koju bi trebalo napraviti jeste ispitivanje po kom osnovu se troše sredstva građana strogo namenjena plaćanju komunalnih usluga. I to ne samo u „Informatici“. Uopšte nije bitno o kojem iznosu se radi. Javna gradska preduzeća grcaju u dugovima, a pare se arče kao u pijanoj kafani. Da smo uređeno društvo kao što nismo, brzo bismo saznali koliko je koštala kampanja za budalastu ideju o Novom Sadu kao glavnom gradu Srbije. „Treća Srbija“ se sprda sa nama kad kaže da su troškovi „neznatni“, da su kampanju izneli „volonteri“ a pomagali „dobri ljudi“.
Dok se arče pare građana u „Informatici“, dotle ex-dverjanski kulturtreger na čelu Kulturnog centra Novog Sada piše o „antisrpskom fašizmu“. Doktorant o guslama u suštini objašnjava da je građanska kritika nacionalističke ideologije i kulture – „antisrpski fašizam“. Sprda li se i on sa nama kao i njegovi mentori koji su ga postavili na čelo značajne kulturne institucije

Za mene lično nema nikakve dileme da je taj sistem uz sve svoje manjkavosti bio ne samo bolji, nego se ova kalakurnica danas teško može nazvati nekakvim sistemom... Činjenica je da je ovaj sistem, država, uređenje, nesposoban da napravi jedan železnički most na koridoru 10, a o projektima tipa Đerdapa, kanalske mreže DTD, Novog Beograda i sličnih umotvorina ne vredi ni govoriti. A ni plakati.
Osnovna zamerka onom sistemu je da nije bio demokratski. Nešto ne osećam da je ijedan posle njega, znači od zvaničnog uvođenja višestranačja i raspada Države nešto demokratskiji. Naprotiv. Kažu, to je bio jednopartijski sistem. Iz ove perspektive to uopšte nije bilo loše; svi stručnjaci koj su pretendovali na mesto direktora nekakvog preduzeća, instituta, zdravstvenog centra, bilo čega, bili su članovi iste partije, pa se veoma često događalo da posao dobije najbolji. Danas su na rukovodećim položajima ne mediokriteti, već kompletni moroni a u najvećem broju slučajeva i veoma nepošteni ljudi, isključivo na osnovu pripadnosti određenoj partiji koja u tom trenutku odlučuje o toj stvari.
Druga zamerka je da smo tada 'živeli na kredit'. Što je čista nebuloza. Svako sa dva grama mozga može videti da je 99% onoga što nas okružuje izgrađeno u to vreme 'življenja na kredit'. Istina je da danas zaista živimo na kredit, jer smo dug u odnosu na ono vreme multiplicirali i pojeli ga. Kad više ne budemo mogli da ga servisiramo, a nećemo moći jer ništa ne proizvodimo već sve kupujemo od mleka do automobila i pravimo jeziv deficit koji pokrivamo kreditima, opet ćemo živeti uz restrikcije, benzin u bočicama i mešenje hleba iz prošle decenije. Onda ponovi ovu temu wink.gif
Onda, Tito je vladao carski, sve mu je pripadalo... Nešto ne vidim da je silna lovišta i oldtajmere odneo sa sobom u grob ili ostavio potomstvu. Ili prodao a pare sakrio na egzotičnim ostrvima kao ovi danas. Vidim da Hrvatska prodaje Brione...
A vredi li pominjati apstraktne stvari kao što je ugled zemlje? Veru u to da sutra može biti samo bolje, kao što je i bilo? Život bez bojazni da će te sutra neko bombardovati, otpustiti, istući na ulici...?
Bilo kakvo poređenje je nemoguće ustvari. A celu stvar su izgurali sinovi, kćeri i unuci onih koji su se krajem rata našli u pogrešnoj uniformi, špekulanata i crnoberzijanaca koji su se obogatili bilo u prvom, bilo u drugom ratu pa su im onda tu imovinu konfiskovali. Oni su ustvari teška ali jezivo agresivna manjina koja je svoje izgurala ali i dan danas prdi kako 'ovo' nije 'ono' za šta su se borili, kao ili je Miloševićev komunizam ili Koštuničin fašizam, uglavnom nije to ona prava demokratija. E, pa mislim da bi se posle deset godina Miloševića i deset godina neprave demokratije valjda 90% populacije rado vratilo u onu Titovu tamnicu naroda. I ne samo u Srbiji, već i u Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji... A najlepše od svega je što je prvi korak zvani Zapadni Balkan tu, pred vratima biggrin.gif
Mala satisfakcija za svo to zlo mi je što ni dvadeset godina nakon upokojenja bivše Države naslednici konfiskovanih lopova ne mogu da dođu do 'svoje' imovine. Niti će doći. Jer došli su neki drugi

MILOŠEVIĆA na srpskom tronu, izuzev u “izgubljenom kremanskom proročanstvu” čiji je sadržaj “poznat” dr Stojanu Adaševiću, Tarabići nisu “videli” u svojim vizijama, ni po Kazimiroviću, ni po Goluboviću i Malenkoviću.
Ali, nakon što su, dakle, “preskočili” jednog vladara, videli su sledećeg: Koštunicu! Ni njegovog imena, pak, nema u proročanstvima koja su priređivali već pomenuti autori. I Koštuničino ime se nalazi u onom “izgubljenom i zabranjenom” izdanju Kremanskog proročanstva. I još uvek bi bilo tamo - da pisac Dušan Kovačević i glumac Branislav Lečić nisu javno priznali da su sve izmislili i pripisali - Tarabićima!
Dodatna zloupotreba i kompromitacija Kremanskog proročanstva nije se mogla izbeći, a dotadašnja, uzrokovana raznim uočenim dopisivanjima sa svih strana, izgleda da je odvratila “propagandno-psihološke štabove” oko Miloševića da se posluže Tarabića proročanstvom.
Dakle - ono što su Tarabići “izvrdavali” da kažu ili su govorili nedovoljno razgovetno, pa je u njihovom proročanstvu bilo teško prepoznati Slobodana Miloševića, jedan “novi prorok”, deda Miloje, rekao je bez uvijanja:
- Nemoj da narod pogrešno s’vati al’ jedini koj’ vredi od ovi što su na vlas’ i od ovi što ’oće da otmu vlas’ je Milošević. On je jedini u stanju da se nosi sa đavola. On nikako ne sme da padne. Ako ga smene, sa Srbiju je gotovo… - prorekao je deda Miloje, dok je Milošević još bio na vlasti.
Da li je, danas, sa Srbijom zaista “gotovo”, jer Milošević nije na vlasti?
Ako su se obistinila sledeća “proročanstva” deda Miloja, onda je i “sa Srbiju gotovo”:
- Jeljcinu se ne piše dobro. On će se sukobiti sa Gorbačovom i moraće da ode. Po svoj prilici biće ubijen… Za Klintona je rekao: - On će da izumre 19. maja 1996. godine. Tolika mu sveća!
O Amerikancima i Kosovu je predvideo: - Ovo što se buška dole je samo varka. Prvo će da naciljaju Vojvodinu…
IAKO su se, verovatno, kao opozicionari i “misleći ljudi” i sami zgražavali nad ovakvim “tipovanjima” deda Miloja u državnim medijima, Dušan Kovačević i Branislav Lečić su se odlučili da čine - isto što i deda Miloje...
I - učinili su to, uoči septembarskih izbora 2000, tokom kampanje DOS-a. I njihovo se “proročanstvo” veoma dobro “primilo”, ali oni su, na kraju, za razliku od svih ostalih dopisivača, javno priznali šta su uradili.
Uoči izbora 2000, ulice i poštanski sandučići glasača bili su preplavljeni lecima u kojima se navodi da će “Srbija trista čuda pretrpeti, ali će zatim doći čovek iz naroda koji u svom prezimenu nosi ime sela odakle je”. Pomalo potcenjujući i visprenost birača, autori su na poleđini letka, “za svaki slučaj” odštampali: “Koštunica je iz Koštunića”.
Da li je čitav izborni štab DOS-a stao iza ovakvog postupka, nije poznato, ali, u svakom slučaju, “rođeno je još jedno proročanstvo” i - pripisano Tarabićima.
I dugo se, gotovo dve godine, nije znalo za prevaru, a narod se “ushićivao” svojim prorocima:
- Pogodiše Tarabići!
Stvarni poznavaoci kremanskog proročanstva i profesionalni sumnjičavci vrteli su glavom, a onda je na “slobodnim forumima” Interneta krenula žučna rasprava: jesu li Tarabići “videli” Koštunicu, ili je Koštunica u Tarabićima video svoju šansu?

A što nekad ne pišete o pozitivnim primerima iz istorije srpskog i albanskog naroda, već samo raspirujete strasti Na Kosovu i Metohiji su postojale čuvene manastirske vojvode, pripadnici albanskog naroda (obicno iz okolnih sela, vrlo cesto se radi o fisu) koji su se zakleli na zivot da ce cuvati srpske manastire (Decane, Devic, Pecku patrijarsija, itd.) ne samo zbog materijalne koristi (imali su platu) nego zarad bese.Najpoznatiji je npr. Salih Rusta, vojvoda manastira Decani, cak i arhimandrit Leontije Ninkovic (Srpska Lavra Visoki Decani, 1923) spominje da je neki Zek Sulja iz sela Decana ubio bliskog rodjaka Malja Nimona i njegovog brata samo zato sto je Malja uzeo kapu jednom manastirskom djaku, a na 46. stranici se nalazi potvrda da su Аrnauti cuvali i pomagali da se sacuva nas najvisi, najlepsi monument - Visoki Decani.Manastir je posebno pod dobrom zastitom bio za vrijeme Prvog srpskog ustanka zahvaljujuci dovitljivosti manastirskih starjesina (Hadzi Danilo) a u Drugom svjetskom ratu braca Azemi - Saban i Malja, jedan je ranjen (Azemi), a Malja je ubijen iz zasjede kao zastitnik manastira, dok se pored njega nalazio decanski iguman Antonije.Nije ovo jedini primjer polaganaj zivota, Muc Elezi je dao zivot (tadasnji starjesina manastira, tj. Patrijarsije umocio je ruku u njegovu krv i otisnuo u zid kapije), njegov sin Veselj, pa i Veseljov sin Suljo, pa onda opet njegovi sinovi Beku, Aslan i Kaplan, svi Rugovci. Sto se tice Devica, poznato je da su se fis Berisa i Gasa tukli cak i oko manastirskog tutorstva.Fotografija Rama K. Nikca iz Rugove, manastirskog vojvode Pecke patrijarsije je vrlo poznata, sa Medjunarodnog festivala folklora u Opatiji 1951. godine, kad je izvodio tradicionalan albanski ples.

Tito je za većinu i danas pozitivna istorijska ličnost

U Anketi „Blica“ čak 67,3 odsto (8.286 učesnika ankete) smatra da je Josip Broz Tito bio pozitivna istorijska ličnost.

Nasuprot njima, 25 odsto (3085 učesnika) misli da je njegova uloga u našoj istoriji bila negativna, dok je neodlučno bilo 7,6 odsto (936 čitalaca).

Oni koji Tita smatraju pozitivnom ličnošću najčešće su hvalili njegov doprinos izgradnji zemlje i infrastrukture.

- Izgradilo se za njegovo vreme skoro sve što danas imamo: putevi, škole, bolnice, sve moguće zgrade… Znao se red, znalo se ko krade, po selima si mogao dvorišta otvorena da držiš. Danas samo Srbiji trebalo 5 Golih otoka – kaže čitalac Bojan.

Narod to voli, i tako je i u Argentini i u Srbiji, jer neki Pedro treba da visi – nekom rat, a nekom brat.

Kada su Nemci uz asistenciju Nedićevih žandarma vešali one nesrećne Srbe na Terazijama, bašta kod “Moskve” bila je puna. Služila su se srneća leđa i to na praški način – uz toplu čokoladu – kafa naravno. Građani su bili baš veseli, odnosno ravnodušni prema onim nesrećnim seljacima za koje su Nemci tvrdili da su antifašisti, uhvaćeni nedaleko od grada, i koji su se navodno s oružjem u rukama suprotstavili nemačkoj oružanoj sili. Oružje niko video nije, ali su oni tako obešeni tu visili čitavog dana. Narod na neki način voli takve spektakle. Tako je bilo i u srednjem veku kada su inkvizitori spaljivali jeretike i “veštice”. Opomenuo je sam papa iz Rima, i to lično Tomu Torkvemadu da tako ne čini, ali vrhovni Inkvizitor je odgovarao svetom ocu da bi on to obustavio, ali “narodu je to zabava i jedva čeka taj dan da se uzveseli”. Surovo, ali tako je bilo.

Ne bismo se mi bavili ovim mučnim temama, ali se time pozabavio vladika zahumsko-hercegovački preosvećeni Grigorije – i sve je razljutio.

Neće vladika ovo što su ovi iz državnog vrha potpisali u Briselu i to gnevno osuđuje jer je to „izdaja”, to su Brankovići, a neki Miloš Obilić to nikada ne bi učinio. Hvali preosvećeni Borisa Tadića Nejakog koga je zdušno podržavao. Kaže vladika: “Verujem da je Tadić to potpisao, visio bi na Terazijama”. Baš mu je svaka “ka vladičina”, da se izrazimo na crnogorskom jeziku. No, vladika je razljutio i famozni državni vrh, pa i samog vojvodu dičnog Tomu, koji se usudio da kaže nešto kao izvinjenje za Srebrenicu. Dosta je toga, grmi vladika, pa jednom smo se izvinili i nećemo valjda to nedeljno da činimo. Ono što smo se “tamo klali sa komšijama”, naglašava vladika, to je običaj naš na Balkanu i ne treba to dramatizovati, a to što u BiH fali mnogo naroda, to ćemo lako.

Razgnevio je preosvećeni o tom govoreći i samog Gospodara Vučića. Jeste naš vojvoda Toma grešnik jer je štrajkovao glađu, ali veći je greh “pedofilija”, kaže Gospodar Vučić u svom gnevnom govoru posvećenom Grigoriju. Ljuti su i u Predsedništvu Republike, gde stoluje vojvoda četnički dični Toma N. Nije ova politika mogla i bez ljubavnih reminiscencija – tu su teolozi stručnjaci na glasu – i preosvećeni Grigorije je branio vladiku vranjskog Pahomija, koji je među drugima imao ljubavnih jada, a u Bosni se peva godinama:

Nema jada od kad Akšam pada –
od sevdaha goreg jada nema.

Mi nećemo gnjaviti onim našim traktatom o ljubavi koji godinama pišemo sa jakim antropološkim i teološkim dokazima – dosadili smo svima, pa i Bogu sa tim. Jeste Pahomije grešio ono s dečacima, kaže Grigorije, ali nije u tome problem. Pedofilija je grozno nešto, ali Crkva sada traži od Pahomija “da se smiri i da se pokaje i nikom ne naudi ako hoće da bude hrišćanin”, a nema toga što Crkva ne prašta. Slovio je preosvećeni Grigorije i o Kačavendi, ali samo o tome da on ostaje u Crkvi, jer druge majke nema sem Crkve, i da se majka u takvim slučajevima ponaša kao prava majka. Kačavendi je “Crkva utočište, a da se majka, kada ima nekih problema – recimo sa dečicom – toga teško odriče”. To je već ozbiljan teološki problem koji su sveti Oci i učitelji Crkve davno definisali – ako ne sagrešiš, nećeš se pokajati, a ako se ne pokaješ, nećeš se spasiti. Čitajte tako malo i sv. Tomu, mislimo na Akvinskog i druge. Teologija je komplikovana nauka i samo ateisti misle da je koješta. A preosvećeni Vasilije Kačavenda je služio i Crkvi i Otadžbini, bio je doušnik Udbe pod imemom Pablo. Za Vuka Draškovića je preosvećeni i za sve nas svojevremeno rekao da je “izdajnik koga treba ubiti”. To je preosvećeni Kačavenda napisao 1994. godine, kada je Bosna bila zemlja streljanih Muslimana i drugih – bilo je i Srba koji su zaslužili metak, ali o tome pitajte protojereja stavrofora Golijana iz Sremske Mitrovice, koji i danas svedoči o svemu, umoran i već oslepeo. A u podacima koji su publikovani, u kojima piše ko je sve sarađivao sa Udbom ima Kačavende, ali nisu u doušništvu prednjačili ipak pravoslavci, nego hodže i imami u Titovoj BiH. Istine radi i to treba pogledati. To je publikovano u dva debela toma sa imenima i podacima, sa imenima i nadimcima – Udba je bila ozbiljna institucija.
A naš traktat o ljubavi – uzetoj ozbiljno – napreduje, i izdavač hoće da prvi deo bude objavljen uz “Marijino jevanđelje” koje smo preveli zajedno sa tumačenjima najvećeg savremenog teologa koji je po veroispovesti pravoslavac. Naravno, mi ljubav ne shvatamo ovako kako je shvata vladika Grigorije i mnogi u SPC. Ljubav ne zna za razlike, a najmanje za razlike u političkim stavovima.
No, dosta o tome, jer u jevanđelju piše lepo: “Dosta je danu svakom zla svojega”.

Mirko Djordjevic

Piše: Radoje ANDRIĆ
MILOŠEVIĆA na srpskom tronu, izuzev u “izgubljenom kremanskom proročanstvu” čiji je sadržaj “poznat” dr Stojanu Adaševiću, Tarabići nisu “videli” u svojim vizijama, ni po Kazimiroviću, ni po Goluboviću i Malenkoviću.
Ali, nakon što su, dakle, “preskočili” jednog vladara, videli su sledećeg: Koštunicu! Ni njegovog imena, pak, nema u proročanstvima koja su priređivali već pomenuti autori. I Koštuničino ime se nalazi u onom “izgubljenom i zabranjenom” izdanju Kremanskog proročanstva. I još uvek bi bilo tamo - da pisac Dušan Kovačević i glumac Branislav Lečić nisu javno priznali da su sve izmislili i pripisali - Tarabićima!
Dodatna zloupotreba i kompromitacija Kremanskog proročanstva nije se mogla izbeći, a dotadašnja, uzrokovana raznim uočenim dopisivanjima sa svih strana, izgleda da je odvratila “propagandno-psihološke štabove” oko Miloševića da se posluže Tarabića proročanstvom.
Dakle - ono što su Tarabići “izvrdavali” da kažu ili su govorili nedovoljno razgovetno, pa je u njihovom proročanstvu bilo teško prepoznati Slobodana Miloševića, jedan “novi prorok”, deda Miloje, rekao je bez uvijanja:
- Nemoj da narod pogrešno s’vati al’ jedini koj’ vredi od ovi što su na vlas’ i od ovi što ’oće da otmu vlas’ je Milošević. On je jedini u stanju da se nosi sa đavola. On nikako ne sme da padne. Ako ga smene, sa Srbiju je gotovo… - prorekao je deda Miloje, dok je Milošević još bio na vlasti.
Da li je, danas, sa Srbijom zaista “gotovo”, jer Milošević nije na vlasti?
Ako su se obistinila sledeća “proročanstva” deda Miloja, onda je i “sa Srbiju gotovo”:
- Jeljcinu se ne piše dobro. On će se sukobiti sa Gorbačovom i moraće da ode. Po svoj prilici biće ubijen… Za Klintona je rekao: - On će da izumre 19. maja 1996. godine. Tolika mu sveća!
O Amerikancima i Kosovu je predvideo: - Ovo što se buška dole je samo varka. Prvo će da naciljaju Vojvodinu…
IAKO su se, verovatno, kao opozicionari i “misleći ljudi” i sami zgražavali nad ovakvim “tipovanjima” deda Miloja u državnim medijima, Dušan Kovačević i Branislav Lečić su se odlučili da čine - isto što i deda Miloje...
I - učinili su to, uoči septembarskih izbora 2000, tokom kampanje DOS-a. I njihovo se “proročanstvo” veoma dobro “primilo”, ali oni su, na kraju, za razliku od svih ostalih dopisivača, javno priznali šta su uradili.
Uoči izbora 2000, ulice i poštanski sandučići glasača bili su preplavljeni lecima u kojima se navodi da će “Srbija trista čuda pretrpeti, ali će zatim doći čovek iz naroda koji u svom prezimenu nosi ime sela odakle je”. Pomalo potcenjujući i visprenost birača, autori su na poleđini letka, “za svaki slučaj” odštampali: “Koštunica je iz Koštunića”.
Da li je čitav izborni štab DOS-a stao iza ovakvog postupka, nije poznato, ali, u svakom slučaju, “rođeno je još jedno proročanstvo” i - pripisano Tarabićima.
I dugo se, gotovo dve godine, nije znalo za prevaru, a narod se “ushićivao” svojim prorocima:
- Pogodiše Tarabići!
Stvarni poznavaoci kremanskog proročanstva i profesionalni sumnjičavci vrteli su glavom, a onda je na “slobodnim forumima” Interneta krenula žučna rasprava: jesu li Tarabići “videli” Koštunicu, ili je Koštunica u Tarabićima video svoju šansu?
Tako je na “Sajberbulevaru” (Sloboda Interneta, otvoreni forum), 15. novembra 2001. osvanuo jedan optužujući prilog za dopisivanje kremanskog proročanstva:
“Najžešće sa kremanskim proročanstvom je to što se tokom Koštuničine kampanje za predsednika SRJ volšebno pojavio deo proročanstva koje kaže da će srpskom rodu biti bolje kad vođa postane čovek kome u imenu stoji ime mesta rođenja (Koštunica je rođen u selu Koštunići). Narod se primio, a autor te bezočne laži (Svetislav Basara) je sad ambasador na Kipru...”
Basara je zaista bio u izbornom štabu DOS-a, i zaista je postao ambasador na Kipru, i pisac je, ali - zaista nije dopisao proročanstvo...
TRAGAJUĆI za stvarnim dopisivačem proročanstva, beogradsko “Vreme” je u 532. broju (internet izdanje), objavilo tekst pod naslovom “Magovi i vragovi”. Autor Zoran Majdin za sagovornika je pronašao i samog autora proročanstva, koji je zamolio da se njegov identitet ne otkriva:
“Neko maliciozan bi primetio da je u predrevolucionarnoj kampanji, nasuprot rodoljubivim zamiloševićevskim proročanstvima a la deda Miloje, (hrabrio?) Jedan Tarabić sa javljanjem da će na izborima pobediti onaj koji u imenu/prezimenu nosi naziv sela iz koga potiče,” piše Majdin. - “Iako je Kremansko proročanstvo oblik autentičnog srpskog specijalnog rata, patentirano u međudinastičkim borbama u devetnaestom veku i dopisivano po potrebi, sudeći po saveznim izborima ispade tačno.
- Nemoj, molim te, to pominjati! - zavapio je pred novinarom autor ovog dopisivanja Kremanskog proročanstva. - Hteli smo samo da pospešimo kampanju, za opšte dobro.
- Originalno, nema šta. Znajući kakvo je dejstvo proročanstva na napaćeni narod, jedan nadahnuti govornik je na ko zna kom predizbornom mitingu, autentičnosti radi, čak naveo i stranicu na kojoj to piše - komentariše Majdin i zaključuje: - To je dokaz da ga Srbi, koliko god da u to proročanstvo veruju, nisu nikad pročitali. Kao ni Sveto pismo...”
Za to dopisivanje kremanskog proročanstva znalo je, nesumnjivo, bar najuže rukovodstvo DOS-a, a ko je šta o tome mislio, možda se da zaključiti iz izjave Miroljuba Labusa, kandidata grupe građana na predsedničkim izborima u Srbiji, posle pobede DOS-a. M. Jevtović, novinar beogradskog “Danasa”, ovako je izveštavao sa Labusove konferencije za novinare:
"- Oni žele mir, svasni su da je nacionalni interes Srbije prijem u Evropsku uniju i ne veruju demagozima. Oni koji ne veruju u budućnost Srbije ne treba da glasaju za mene. - precizirao je Labus, i, dodajući da on nikada nije dopisivao kremansko proročanstvo, ocenio da će se građani u nedelju ipak izjasniti za bolje sutra…”
Labus nije pobedio, ali se ta činjenica ne može nazvati “posledicom nedopisivanja, odnosno (ne)proricanja”. Možda Kovačević i Lečić misle drugačije?
Njihovu tajnu je, napokon, u vidu javnog priznanja, razotkrio “Blic njuz”:
“- Branislav Lečić i ja smo seli - kaže Kovačević - i napisali smo ceo jedan deo. Radi se o stranama posle četrdeset šeste navodnog "prvog izdanja” koje je uništeno i nigde ne postoji nijedan primerak. Dodat je "opis Koštunice kao foto-robota" i sve je rađeno "iz ubeđenja". Knjiga je dopisana za potrebe aktuelnog šefa države u vreme izborne kampanje upravo na srpskim Delfima - u Kremnima i okolini…”
Pisanje “Blica” komentariše i “Republika”, u 279. broju. Nakon navođenja već citiranog teksta, “Republika” komentariše:
"…Proročanstva se tumače vekovima i niko ih nikada dopisivao nije, ali kod nas su proroci i proročice partijski kadar. Tako je postupao i knez Miloš, a i S. Milošević. Zanimljivo je - i u naučnom smislu zaista vredno - i priznanje D. Kovačevića zbog čega je to učinjeno.
- Naš narod voli - kaže on - takvo dešifrovanje totema, petlovih peruški, krivih stabala i vode koja teče uzvodno.
To je objašnjenje zaista tačno. Narod voli tako nešto, ali se ipak knjiga verovanja ne može dopisivati jer je to bruka neviđena. Na srpskim Delfima je učinjeno nešto što nikada činjeno nije, pa makar se to pravdalo potrebama partije. Makar se pravdalo interesima srpskog naroda.
Ali, Pitija podno Kremana je partijski kadar i ona se priklanja partijskoj disciplini - završava “Republika"
I - šta se dogodilo nakon javno priznatog falsifikovanja i izmišljanja proročanstva?
Ništa.
Srpska “kolektivna svest” i dalje uglavnom veruje da su tako “kazali Tarabići”. I nije tu kraj: i neki autori knjiga i novinskih tekstova na temu Kremanskog proročanstva - ignorišu Kovačevićevo i Lečićevo priznanje i nastavljaju po starom: Koštunicu su prorekli Tarabići i - tačka!

VOJA KOD JOVA

PARALELNO sa rasturanjem letaka o Tarabićima i Koštunici, izborni štab DOS razmišljao je i o “završnom činu” pred glasanje: poseti Koštunice Kremnima i staroj Tarabića kući. I to je realizovano: najstariji živi potomak Tarabića, tada osamdesetjednogodišnji Jovo, dočekao je Koštunicu rečima:
- Dobro mi došao, predsedniče!
Sva srpska, pa i “okolna” štampa - punih pet godina je u tim rečima prepoznavala i slavila moć Kremanskog proročanstva i Tarabića, a onda su se pojavile tvrdnje da je Jovo izgovorio reči koje je neko drugi napisao…

KO GUBI, KO DOBIJA

U SEPTEMBRU 2002. godine, uoči izbora za predsednika Republike Srpske, ali i za predsednika Srbije - pred Jovom Tarabićem bio je novi izazov:
U posetu mu je došao Milan Jelić, kandidat za predsednika Republike Srpske i bio dočekan onom istom, po Koštunici već čuvenom rečenicom:
- Dobro mi došao, predsedniče!
Na izborima se pokazalo da je Jelić bio po volji Jova Tarabića, ali ne i birača: izgubio je. Iste godine u Srbiji se birao predsednik. Koštunica je bio kandidat, ali nije pre izbora išao kod Tarabića, pa je izgubio... Možda je to stvarni razlog poraza, ali - nije dolazio ni uoči izbora za predsednika Vlade Srbije, pa je izabran!

http://www.dw.de/neonacisti-sve-aktivniji-na-internetu/a-16950017

         

"Episkop mileševski Filaret jedan je od glavnih finansijera i savetnika pokreta Dveri.
Zahvaljujući svojim kontaktima, Filaret je povezao taj pokret sa Srpskom bankom kako bi im omogućio novac za izbore održane maja 2012. godine, piše u tajnom dosijeu koji su o vladiki Filaretu poslednjih godina vodile srpske bezbednosne službe.
Blic navodi da u tajnom dosijeu o Filaretu piše i šta je on savetovao funkcioneru Dveri Bošku Obradoviću da stavi u proglas uoči parlamentarnih izbora, zatim o njegovim, navodnim, zloupotrebama u humanitarnoj organizaciji "Čovekoljublje" i koga je sve hteo da odlikuje Ordenom Svetog Save.
Takođe, navodi se da se u dosijeu o Filaretu može čitati o navodnim vezama episkopa mileševskog s ljudima iz kriminalnog miljea i zašto je tek iz trećeg puta Filaret izabran za episkopa Mileševske eparhije."
............................................................................................................................................................................................................................................Равногорац Одговори
6. април 2013. код 10:50
ЈЕЛ ХОЋЕТЕ ВЕЋ ЈЕДНОМ ДА СКЛОНИТЕ ОВОГ НЕМАЧКОГ ОРЛА И НЕМАЧКУ КРУНУ СА НАШЕ СРБСКЕ ЗАСТАВЕ ???
ДBЕРЈАНИ ГЛАСАО САМ ЗА ВАС И ЦЕЛА МОЈА ПОРОДИЦА, РОДБИНА И ПРИЈАТЕЉИ, ПИСАО САМ ВАМ О ОВОМ НЕМАЧКОМ ОРЛУ А ВИ НИСТЕ ОДГОВОРИЛИ И ДАЉЕ ИДЕТЕ MЕЂУ НАРОД СА ОВИМ ОРЛОМ, ЗАШТО ???
ПОДРЖАЋУ ВАС ПОНОВО АЛИ СКИНИТЕ ОВУ БРУКУ ЈЕР МИ НЕ ЖЕЛИМО ДА СЕ БОРИМО ПОД НЕМАЧКОМ КРУНОМ НИТИ НЕМАЧКИМ ОРЛОМ, АКО ТРЕБА ДА ГИНЕМО ГИНУЋЕМО АЛИ ПОД СРБСКОМ КРУНОМ !!!
ОВАЈ ГРБ ЈОШ УВЕК НИЈЕ УСВОЈЕН ЗАШТО ГА РЕКЛАМИРАТЕ ???
СА ВЕРОМ У БОГА ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ !!!

    

Milan Parivodić, bivši ministar u Koštuničinoj vladi,javno poručuje da se pred imenom Milana Nedića stoji mirno...

Nedićeva uprava je kvislinška uprava, ona servisira nemačku okupacionu vlast u svemu. Četvrto odeljenje Nedićeve uprave, odeljenje specijalne policije, pravi spiskove Jevreja, ono identifikuje sve koje treba likvidirati, vodi računa o jevrejskoj imovini... Zbog obima posla Nedićeva uprava organizuje specijalno odeljenje, tzv. Jevrejsko odeljenje, kasnije se formira odeljenje za Jevreje i Cigane. Kad u kvislinškoj upravi imate ovakvo odeljenje, jasno je šta ono radi, pomaže i u onom što se zove „konačno rešenje jevrejskog pitanja”. I na teritoriji Beograda, i na teritoriji Srbije, holokaust je izvršen u strašno visokom procentu: od oko 12.000 Jevreja, preživelo je 1.500 i to iz mešovitih brakova. Blizu 9.000 beogradskih Jevreja likvidirano je u prvoj godini rata. Nemačka komanda u Srbiji ponosito je izašla pred Firera sa obznanom da je Beograd prvi Judenfrie, očišćen od Jevreja, grad u Evropi.

Kao povod za najnoviju polemiku o ulozi Milana Nedića neki uzimaju TV film B92, zapravo uvertiru za istoriju logora na Sajmištu. Slobodan Antonić optužuje „drugu Srbiju” da pokušava da krivicu za nacistički holokaust nad srpskim Jevrejima proširi na „vladu nacionalnog spasa Milana Nedića” kao i da Srbiji nametne „kompleks krivice”...

Naravno da Nedićeva saradnja sa okupatorom nema nikakve veze sa pojmom kompleksa krivice kolektiviteta ili participacijom Srba u holokaustu.

Taj Nedić je istovremeno hapsio i ubijao Srbe u Banjičkom logoru. Dakle, ne znam na koji način se Nedić može identifikovati sa srpstvom, na koji način ono što je radila Nedićeva kolaboracionistička uprava može biti identitet srpskog naroda, jer on je istovremeno i krvnik srpskog naroda. Beograd na svojoj teritoriji imao je četiri logora. Nijedan prestonički grad u Evropi nije na svojoj teritoriji imao koncentracioni logor.

Komentator zapravo amnestira kvislinšku vlast...

Banjica je direktno pod Nedićevom upravom, Sajmište je pod nemačkom upravom, ali ga održava i snabdeva beogradska opština. Jevreji, žene, deca i starci prevoze se kroz Beograd kamionima-dušegupkama, pa ih onda, podno Avale, sahranjuju u masovnim grobnicama. Kompletna likvidacija Jevreja i svih drugih logoraša se vrši s druge obale Save, u Jajincima. Pretpostavlja se da je tu streljano i sahranjeno oko 68.000 osoba. Nemci su pred kraj rata počeli da otkopavaju te masovne grobnice i da spaljuju leševe, da uništavaju tragove.

http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=738:krstaki-pohod-pravoslavnih-dihadista&catid=36:drustvo&Itemid=56

      

Glumac Goran Sultanović ogorčen je pošto je po dolasku u Australiju saznao kako mu je nekolicina ovdašnjih Srba već zalepila etiketu "komuniste" i čak uputila poziv da se bojkotuje njegova melburnska predstava zbog toga što je poznati glumac pre tri godine čitao stihove o Titu na javnom obeležavanju štafete mladosti u Beogradu.

"Nisam član nijedne partije, ispisao sam se čak iz ribolovaca. Ali živim u Srbiji koja tako živi - ne odričem se svog prava da sedim sa komunistom, socijalistom, ljudima svih verskih i političkih uverenja. Pod uslovom da je reč o normalnom čoveku. Ako je budala, ne mogu s njim ni u istoj ulici kafu da popijem. Sa budalama neću da pričam", rekao je Sultanović. "

Ilić: Otac funkcionera Dveri uzimao mito, od tog novca se finansirao taj pokret

Ministar građevinarstva i urbanzma Velimir Ilić rekao je danas u Skupštini Srbije da je otac jednog od lidera “Dveri” uzimao mito kako neki ilegalno sagrađeni objekti ne bi bili srušeni.     

У заједничком ауторском тексту „Како коначно сахранити Тита” мр Владимир Димитријевић и Бошко Обрадовић затражили су да се у Србији коначно раскрсти са тито-комунизмом и југоносталгијом као изворима константног антисрпства, и позвали да се од Куће цвеће направи Музеј жртава титоизма, а Јосип Броз Тито коначно достојно сахрани у Хрватској као отац нације.
Као наставак ове иницијативе, у организацији издавачке куће „Catena mundi” у суботу, 2. марта 2013. године у Удружењу књижевника Србије у Београду од 12-18 часова одржаће се округли сто на тему: „ТИТО И МИ – ПОСЛЕДИЦЕ ТИТОИЗМА”.

     

''Pravoslavlje i(li) Smrt''
90'ih godina prošlog veka* (kako to daleko zvuči, a prošlo je tek nekih 20-tak godina), u Srbiji se javlja tzv. ''Svetosavski Nacizam'' - ideologija krajnje političke desnice; proistekla iz tadašnje zvanične državne politike - boljerečeno Bezbednosnih struktura - a sa ciljem stvaranja Srpskog Nacionalizma na temeljima tzv. Pravoslavnog Fundamentalizma i Klerikalizma; sve, naravno, u funkciji održanja postojeće Vlasti - te povampirenog, Moljevićevog, programa stvaranja Velike Srbije; čime bi se ugrabilo što više teritorija i privrednih resursa - u procesu raspada SFRJ.
Jer je srbijansko rukovodstvo želelo da prigrabi Apsolutnu Vlast i Moć - Hegemonistički se nametne drugim članicama jugoslovenske Federacije; čemu su se ove usprotstavile - a Srbija nije libila čak ni upotrebe sile u uspostavljanju svoje samovolje i diktature - te je raspad bio neminovan.
Pri čemu je Srbija upotrebila sva sredstva - kako bi prigrabila što više teritorije i resursa - ne prezajući ni od ratnih zločina i etničkog čišćenja - kao metoda ostvarenja svojih ekspanzionističkih i agresorskih ciljeva.
Svetosavski Nacizam je pri tom bio samo jedna od metoda - zavođenja i grupisanja Srba - njihove indoktrinacije u cilju lakšeg manipulisanja i zloupotrebe - mitološkim i istorijskim obmanama; kako bi se u srpskom nacionalnom korpusu i biću otvorili svi najcrnji naboji i pobude - potaknute večno pritajenim željama za revanšizmom - zbog zverstava koje su nad njim počinjene u (davnoj) prošlosti.
Jer, priznaćete - ''parole'' i ''motivi'' ''srpske osvete za poraz na Kosovu polju, 1389'' - ne da nemaju realne osnove i razloga za činjenje zločina nad drugim narodima i narodnostima - veroispovestima; tek su predmet psiho-patološkog i psihijatrijskog ispitivanja - mogućnosti lečenja, pa čak i institucionalizovanja takvih bolesnih umova, u za to predviđene ustanove.
No, istorijski - Svetosavski Nacizam je nastao još 30-tih godina prošlog veka, u Kraljevini Jugoslaviji, na osnovama nacionalističkih ideja i programa Ilije Garašanina iz XIX veka.
Najznačaniji predstavnici oživljavanja ovog reformisanog programa su bili pravoslavni episkop Nikolaj Velimirović i pronacistički političar tog vremena, Dimitrije Ljotić.
Suština njihove ideologije leži u mitološkim srednjevekovnim srpskim vrednostima - Sabornosti - kastinske društvene podele (Kralj - Vojska - Kler i domaćinski, pobožni i hrišćanski Narod); ili kako su oni predočili - ''Slepo Bogoljublje - Viteštvo i Sabornost''.
''Jedan (srpski) Narod - Jedna (slepa) Religija - Jedna Država (Srbija)''.
Koju je Miloševićev, komunističko-oportunistički režim i sistem - dopunio Moljevićevim šovinističko-utopijskim - a genocidnim programom - nasilnog uspostavljanja Srpske (pravoslavne) džamahirije ''od Kupe do Vardara - i Tise do Jadranskog mora''.
Zbog čega su srbijanske Službe Bezbednosti (DB, VBS) rehabilitovale i revitalizovale dotad nezamislive nacionalističke i kvinslinške pokrete i organizacije - između ostalih Radikalsku - Četničku stranku Vojislava Šešelja - Arkanovu Stranku Srpskog Jedinstva - ali i niz drugih - paramilitarnih organizacija - i formacija; koje su pod parolama ''svesrpskog jedinstva i borbe za nacionalno oslobođenje i državnost'' - vršile uglavnom genocid - etnocid - ali i opštenarodnu pljačku; koja je u osnovi i bila (ali i ostala) Primarni Cilj srbijanskog političkog režima (Pozicije i kvazi-Opozicije).
Tako je, između ostalog - ciljno revitalizovana i Ideologija Dimitrija Ljotića; paradoksalno, od istih onih - koji su dotle proganjali i likvidirali po inostranstvu preživele pripadnike i propagatore Ljotićevog ''Zbora''.
U čemu je SPC, od 1945 čvrsto pod kandžama i kontrolom Komunističkih Službi Državne Bezbednosti - odigrala jednu od ključnih uloga; zavodeći i animirajući delove političke emigracije floskulama ''nacionalnog buđenja i borbe za nacionalni opstanak i objedinjavanje''; ''udica'' koju su mnogi ''progutali'' i podržali.
Čime ''Srpska (a Bezbednosna) Pravoslavna Crkva'' postaje Osinjak - ''matica'' - mentor i zaštitnik - svim organizacijama i pokretima - koje prosto ''iznedrava'' ciljnom indoktrinacijom zavedenih - a pogotovo mlađih - ''elemenata''; rođenih, stasalih i vaspitanih - u duhu i obmani ''Svetosavskog Nacizma''.
Principijelnu ulogu u svemu igra grupacija bezbednosno-crkvenih elemenata - ciljno obučenih i okupljenih oko ostataka Velimirovićevog ''svetosavsko-nacističkog'' klera * (U svom predavanju pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“ na Kolarčevom narodnom univerzitetu u Beogradu 1937. godine Nikolaj Velimirović (pod snažnim uticajem Ruske zagranične belogardejske Crkve, osnovane od strane ruskih izbeglica u Srbiji, 1918 godine) je izneo kontroverznu tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične zamislima Svetog Save o narodnoj veri i crkvi:
Nikolaj Velimirović
„Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20-om veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.[9]“
Dakle, ta bezbednosno-crkvena grupacija se ciljno okupljala oko manastira Ćelije, kojim je rukovodio jedan od Velimirovićevih preživelih učenika i sledbenika - Justin Popović; i upravo oni - čine Vrhovni Savet ''Svetosavske Nacističke krovne (mada neformalne) Organizacije'':
Amfilohije Risto Radović
Irinej Mirko Bulović
Artemije Radosavljević
Atanasije Jevtić
Od kojih nastaju pokreti i organizacije:
''Obraz'' (ideološko, ali i vojno krilo)
''Dveri srbske''
''Sveti Justin Filozof''
''Nomokanon''
''Svetozar Miletić''
''Rasonalisti''
''Vidovdan''
''Ćirilica''
A na čega se nadovezuju paramilitarne (vojno krilo- izvršioci) organizacije:
''Naši''
''1389''
''Nacionalni stroj''
''Krv i čast''
''Skinheads / 88''
''Navijačke grupe - ''Rada'', ''Partizana'', ''Crvene Zvezde'', Cecinog ''Obilića''....
Njima su bliski i SANU, Matica Srpska - ali i političke partije i udruženja, među kojima prednjači DSS, sa dr Vojislavom Koštunicom
Pa čak i predstavnici Vlasti Rusije - Ruska Pravoslavna Crkva, Vladimir Putin i ruske obaveštajno-bezbednosne stukture.
Svoju moć i uticaj - ova grupacija je pokazala i dokazala bezbroj puta:
Od umešanosti u atentat na dr Zorana Đinđića, preko organizovanja mitinga ''Kosovo je Srbija! (ali i patike!), paljenja stranih ambasada - džamija; do sukoba u Domu Vojske u Novom Sadu - krvavih demonstracija u Beogradu (dva puta); ''navijačkih'' ekscesa u Đenovi.
Pa, eto - i jučerašnjih zbivanja u centru Novog Sada - kada se ''svetosavska nacistička omladina - ''spontano'' - okupila - da bi protestvovala protiv godišnjice proglašenja nezavisnosti Kosova (kakve veze ima Novi Sad sa svim - to niko ne zna).
Direktno, i indirektno, su odgovorni za nedavne ekscese i divljanja - u Subotici, Žablju, Zrenjaninu i Somboru
Tzv. ''Svetosavska nacistička organizacija'' je organizovana - i deluje - na principima zloglasne Al Kaide; svaka ''ćelija'' radi nezavisno - dok je nepisana dužnost ''mentora'', jataka i simpatizera - da se počiniocima pomogne u svakom smislu; od uklanjanja tragova i dokaza - umanjenja, ili još bolje - eliminisanja - zatvorskih i sankcionih kazni i penala.
Jataci organizacije su brojni - i nalaze se - kako u redovima policije - bezbednosnih službi - tako i pravosuđa.
Ali i sredstava Medija (NSPM, RTS, delovi RTV, Kurir, Pečat, Novosti...)
Pojedini Fakulteti - pre svega Filozofski i Pravni Fakulteti u Beogradu i Novom Sadu.
Još šire - u krugovima bliskim Vlasti i Opoziciji, političkim, ali i drugim moćnicima u zemlji.
Ona je jedna od glavnih koordinatora i pomagača u sistemu prikrivanja optuženih za ratne zločine; pre svega Ratka Mladića i Gorana Hadžića - ali i svih drugih.
Mnogi od manastira su odavno postali sigurna skloništa i staništa mnogih - odbeglih od odgovornosti za počinjene ratne zločine i zločine protiv čovečanstva.
Apsloutno samouvereni u svoju Nedodirljivost - zbog bliskih veza u najužem krugu Vlasti i Moći u Srbiji - posebno vitalnim službama Tajnih Službi i Bezbednosti, ''svetosavski nacisti'' nastavljaju svoj, pa možemo ga slobodno i nazvati, ''nagoveštaj krvavog pira'' - pohoda na srpski Reichstag.
A sa krajnjim Ciljem - stvaranja Fanatične Klero-Nacističke Nacije i Države - VelikosrBskog Reicha.
Zbog svega i jeste Paradoks - da - umesto da budu zabranjene - ideološke i paramilitantne organizacije prerastaju u političke stranke i partije.
Da bi time izbegle Odgovornost.
A stekle Moć.
Približavanju Tronu Vlasti.
I Političke Trgovine.
Što Njihovim Planovima - obuhvata - povratak ratnih dejstava na prostorima Balkana - uz svesrdnu vojnu i finansijsku pomoć Putinove Rusije (pa i Kine).
Naravno, Njihova najveća ''nepoznanica'' je dosad nepokazani, i nedovoljno iskazani odgovor - one druge strane ''naroda''; koliko je On spreman da bude - Žrtva i Kolateralna Šteta Njihove Pogubne Uništavačke Misije.
Tog svojevrsnog ''velikosrBskog Džihada''.

Diskont iguman i ustaški vaskrs
Tko je to iguman Jelisej? Precizno govoreći, on vam je diskontni rent-a-pop, s posljednjim boravištem u lijepome crnogorskom gradu Nikšiću, koji se neki dan, na poziv roja zadarskih ustaša, počeo predstavljati kao duhovni i vjerski autoritet hrvatskih pravoslavaca. Naravno, izlišne bi bile riječi za Jeliseja, ne bismo njegove naručitelje nazivali ustašama, niti bismo o svemu tome u ovaj proljetni utorak uopće i razmišljali, da borbeni Nikšićanin, kandidirajući se za hrvatskoga patrijarha, nije rekao: “Na otpore smo spremni, episkopi i političari već su upućivali protestna pisma Vladi, ali dobili smo odgovor da nema zapreka da se u Hrvatskoj obnovi Hrvatska pravoslavna crkva. Još gore napade očekujemo od srpskih političara u Hrvatskoj, no ljudi trebaju shvatiti da žive u Hrvatskoj i da su tu dobrodošli, a tko želi drugu vjeru i ideologiju, neka ide iz Hrvatske.”
Osim činjenice da je Hrvatska pravoslavna crkva prošli put nastajala kao međufaza u ustaškome genocidu nad Srbima, problem s takvom vjerskom institucijom sastoji se u tome što danas, u proljeće recesijske godine Gospodnje, ne postoje Hrvati pravoslavne vjeroispovijesti. Čak ni ona dvojica zadarskih entuzijasta, koji su Jeliseja zovnuli da im se priključi, nisu učinili ono što bi u vjerskom, ali i u tehničkom smislu, trebalo biti osnovnom pretpostavkom osnivanja crkvene zajednice do koje im je toliko stalo: nisu konvenirali na pravoslavlje, ili da se poslužimo svima razumljivim jezikom, nisu se krenuli krstiti s tri prsta. Shvatljivo je da nisu, jer bi u tom slučaju Ivo Matanović i Kakoseonozove Radović morali samima sebi odvaliti barem par disciplinskih šamara, u skladu s domoljubljem i ideologijom koju zastupaju.
Hrvate pravoslavne vjeroispovijesti moguće je na početku dvadeset prvoga stoljeća proizvesti na dva načina: ili da se ljuti poskok-desničari još jednom žrtvuju, pa da, skupa s onim svojim pjevačem, prihvate pravoslavlje, pljunu i prezru rimskoga papu, ili da se, kako je to predlagao i doglavnik iz školske lektire ministra Radovana Fuchsa, trećina preostalih hrvatskih Srba pobije, trećina ih se protjera u Srbiju, a trećini se ponudi Jeliseja za patrijarha. U posljednjemu stoljeću nije izumljen treći način proizvodnje Hrvata pravoslavaca. Uostalom, i samom je igumanu to bilo savršeno jasno kada je svojoj srpskopravoslavnoj subraći po obredu poručio: “tko želi drugu vjeru i ideologiju, neka ide iz Hrvatske”.
Na taj način je jasno i nedvosmisleno deklarirao što su, zapravo, krajnji ciljevi njegovih političkih pokrovitelja i koji je jedini razlog zbog kojega bi se formirala Hrvatska pravoslavna crkva. Rekao je ono što je Ivo Matanović pokušavao izreći na neki drugi, katoličkom uhu prihvatljiviji, da ne kažemo licemjerniji način.
Iguman Jelisej veli da su dobili odgovor “da nema zapreka da se u Hrvatskoj obnovi Hrvatska pravoslavna crkva”. Ne precizira od koga je dobiven takav odgovor, ali avaj, izgovara to u istoj rečenici u kojoj je spomenuo i hrvatsku Vladu, pa nas navodi da zaključimo kako se odgovaranjem bavila neka služba koja je bliska ovoj visokoj nacionalnoj instituciji. Bilo bi zanimljivo znati o kojoj se službi radi i što predsjednica Vlade Jadranka Kosor, friško obodrena blagoslovom Benedikta Šesnaestog, misli o osnivanju Crkve u koju bi valjalo utjerati ono naših pravoslavaca što ih je još ostalo, e da umjesto toga ne bi, kao onomad 1941, bili utjerivani u blago pregrijanu glinsku crkvu.
Ali prije nego što se gospođa premijerka ne sastavi sa svojim mišljenjem oko dotičnoga problema, još bi zanimljivije bilo znati što o njemu misle ministri Karamarko i Šimonović, te nadležne sudske i policijske službe. Naime, iguman Jelisej je, kako smo u novinama prilično nedvosmisleno mogli pročitati, Srbima i vjernicima Srpske pravoslavne crkve u Hrvatskoj rekao da mogu ići iz Hrvatske. Učinio je to, formalno i ceremonijalno gledajući, s poprilično visokog mjesta, pozivajući se na autoritet Gospodina Boga, te hrvatskoga naroda i države. Nije li time počinio kazneno djelo? Ministar Šimonović lako bi se mogao dosjetiti koje. Pogotovu ako ga netko iz Bruxellesa o tome nešto priupita, a hoće, ako Bog da.
Izvjesno je da se nakon odlaska Ive Sanadera u Hrvatskoj događa ideološka retardacija unutar vladajuće strukture. Ono što je prethodni premijer autoritativno i simbolički otklonio, naredivši rušenje spomenika Juri Francetiću, vraća nam se od prvih dana gospođine vladavine, kada je raspoloženje domaće i inozemne javnosti testirano diplomatskom notom upućenom Švicarskoj, zbog odbijanja vize Marku Perkoviću. Pitanje je samo je li to posljedica ideološke smušenosti, ili je Jelisej Nikšićki naš čovjek na terenu.

Slobini djaci... [neregistrovani]
Hvala što ste glasali
Ponavljaci!
Sedi, kec,nema jugurt!
............................................................................................
Drug Tita, nije ispevao pesmicu..u prilogu,"ustavom 1974.godinu".."prodao sam konja vranca da docekam srbijanca,sad bi prodo cetri vranca da isteram srbijanca"..nije to bilo ni u "zabljackom Slobinom ustavu"..to je, moze se nekako reci, zateceno stanje,recidiv,srecne proslosti..od bratanca Nikole Pasica ili nekog jos i blizeg Nikolinog rodjaka"...hm,hmm..? Vremenima, proslosti, koja hoce opet ..."isto to samo malo drukcije"...?

     

Петог октобра 1813. у Београд су ушле турске окупаторске трупе, убијајући и робећи. Само тог, једног дана, продали су у ропство 1800 Срба. Ове 2013., навршава се два столећа од првог петог октобра пљачкања и уништавања Србије (онај други збио се 2000. године, у режији султана из Беле куће)
Сада „јубилеј“ турске окупације Београда дочекујемо на власти са александром вучићем званим „Маршали Алек паша“, познатом по томе што је прогласио себе за спроводиоца имагинарног „Маршаловог плана за Србију“
Вук Бранковић био је „велики господин Вук“, који је умро у турској тамници, а Вучић је само - вучић бранковић, и ништа више: он ће завршити као одбачени амерички тоалет папир
Овако ћу писати и говорити јер немам никаквог другог начина да посведочим да је у току невиђена издаја и продаја, не само Косова, него свега нашег. И зато, овде и сада, небу и земљи, вичем: „Издајници, зауставите се док још није касно!“...