Ljubodrag Simonovic Duci

Мој пас је живео боље од мене
Некад један од најбољих кошаркаша света прича о одласку са Олимпијских игара, језивом Шумахеровом искуству, мистерији око Трајка Рајковића, свађи са Зораном Ђинђићем, истини о Соњи Хени, лажној и истинској љубави, потреби за женама...
Духовно, а не материјално, мора да постане мера људског богатства: Љубодраг Симоновић (Фото Слободан Потић)

Непријатељи Љубодрага Симоновића Дуција кажу за њега да је луд, а он је могуће је , по свему што пише и говори, испред времена у коме живимо. Пре четрдесетак година био је један од најбољих кошаркаша света. Али, кад је суочен са ставом Међународног олимпијског комитета (МОК) да екипа дрогираних спортиста остаје у такмичењу, напустио је Игре у Минхену (1972) и променио мишљење о вођама спортских догађаја. За њега је, од тада, врхунски спорт само „рекламни пано великих компанија и гладијаторска борба „робова”, а не надметање и ослобађање човека кроз игру”.

Рођен је првог дана јануара 1949. године у Врњачкој Бањи у браку Јелене и Јеврема, фризера из Краљева. Школовање је завршио у Београду. Дипломирао је и магистрирао на Правном, а докторирао на Филозофском факултету. Написао је шет књига: „Побуна робота”, „Професионализам или социјализам”, „Олимпијска подвала”, „Спорт Капитализам Деструкција”, „Филозофски аспект модерног олимпизма” и „Нови свет је могућ”.

Имао је два брака. Први са Светланом, а други са Милицом. Са Светланом има Игора (38), са Милицом Ивана (30) и Дуњу (29), а од Игора унуку Тару. Уз њега је сад, на мансарди коју је, углавном, сам саградио, Галина, бели ретривер.

Кад сте ушли у свет спорта?

Имао сам десет година кад сам на терену Слоге у Краљеву убацио прву лопту у кош. Потом сам из Слоге прешао у Црвену звезду са којом сам освојио Куп Европе. А већ у седамнаестој години сам одиграо прву од сто девет утакмица за државни тим Југославије. Са селекцијом сам освојио четири титуле. Били смо три пута прваци Европе и једанпут најбољи на свету. У међувремену сам седам пута био члан најбољег састава континента. И све то до моје двадесет треће године, до Олимпијаде у Минхену (1972).

Шта се догодило у Минхену?

Изгубили смо од Порторика (74:79), али двојица њихових играча имала су, на тесту, позитиван налаз. После нашег протеста одлука МОК-а је била да се резултат призна! И једногласно смо одлучили да одемо са Игара. Међутим, сви играчи , сем мене, су под притисцима из Београда променили одлуку.

И шта сте им казали?

Само једно: „То, што ће Југославија остати на Играма, нико, никад неће да нам опрости”. Ипак, нису прихватили мој став. А кад сам пошао из олимпијског села нико није дошао да ме испрати. Е, то ми посебно заболело. Био сам, после догађаја у Минхену, привремено искључен из државног тима. Ова казна требало је да траје шест месеци. А то је, уствари, било заувек.

Где је све било допинга?

На основу докумената које поседујем допинг је масовно био присутан у свим спортовима. Кошаркаши у НБА лиги су, још осамдесетих, узимали кокаин. А у фудбалу је све о допингу написао Харалд Шумахер, немачки голман, у књизи „Почетни ударац” у којој је описао и како су Немци освојили титулу првака света 1986. године у Мексику. Доктор им је, укупно, убризгао седам хиљада инјекција. Шумахер после тога дуго није могао да контролише мокрење, патио је од несанице, није могао да има сексуалне односе...

Да ли је тога било код нас?

Не знам. Али, сигурно не тако јавно како је то доживео Шумахер и његови саиграчи. Али, наш Трајко Рајковић, центар државног тима, је умро 1970. године из још необјашњених разлога. Догодило се то кад смо освојили титулу првака света у Љубљани. То памтим као велику мистерију.

А како сте ви прошли?

Постао сам отац у време Игара у Минхену. Родио ми се Игор. Завршио сам факултет и уписао магистарске студије. Хтео сам одем и из клупске кошарке. Био сам срећан, али и забринут. Звезда ме уцењивала. Претили су ми одузимањем стана, ако се не вратим. Моја супруга Светлана је добила маститис, изгубила је млеко. Није могла да доји Игора... Одлучио сам тада, уз одређене услове, да се следеће сезоне вратим у клуб, а у току лета сам отишао у Енглеску због језика.

Шта вам је дала Енглеска?

Сем језика стекао сам и једно лепо искуство. Тај колеџ је имао женску и мушку кошаркашку екипу, па су предложили да у утакмици ова два састава играм за женски тим. Пристао сам. Пет минута пре краја водили смо са десетак разлике. Постигао сам све кошеве, јер девојке су били нежне, а младићи снажни. Али, мој „тренер” је била милитантна феминисткиња која ме извела из игре и мушкарци су победили.

Који још пораз памтите?

То је онај кад је политика нове Србије, ове после Октобарских промена, била јача од мене. Пре полагања докторске дисертације код професора Михаила Марковића, на Филозофском, желео сам то да учиним на Факултету за физичку културу са тезом „Спорт у свету филозофије игре”. Али, одбили су ме само зато што сам јавно критиковао Ђинђића и врхунски спорт.

Да ли сте познавали Ђинђића?

Били смо 1987. године заједно у Франкфурту. Нисам могао да добијем посао у Југославији, па сам прихватио позив Бамберга да будем тренер. Немци су ми нудили држављанство, јер моја баба је Немица, али то сам одбио. Зоран ми је рекао да сам будала што не прихватам ову понуду јер бих зарадио милионе марака. А из мог рада „Олимпизам и фашизам” Зоран је тражио да избацим све тезе о вези Пјера де Кубертена, оснивача модерних Игара, са фашизмом, па смо се посвађали. Зоран је, уз то, тврдио да је демократија слобода капитала, а ја да је демократија слобода човека...

Слобода је лепа, али како сте живели?

Јако тешко. После развода са Светланом, био сам у браку са Милицом. која је, као технолошки вишак, остала без посла, а имао сам двоје деце... Да би могао да зарадим неки новац био сам спреман на све, па и да у Норвешкој радим на нафтној платформи, да будем конобар, столар...

А зашто не и тренер?

Тренирао сам и две кошаркашке екипе у Трондхајму, мушку и женску. А био сам и предавач на факултету, али су ме избацили после месец дана. Нису могли да ми опросте моју причу студентима да је њихова спортска легенда, клизачица Соња Хени, 1936. године, у Гармиш-Партенкихену, у Немачкој, играла танго са Хитлером, што је историјска чињеница, а не бајка.

Да ли су и бајке, по некад, опасне?

Како да не. У причама за децу врло лако може да се схвати природа капиталистичког друштва. Углавном су то расистичке приче којима се васпитавају деца. На пример она о Тарзану по коме белац у џунгли господари црнцима... А „Црвенкапа” је најгрознија прича икад испричана: „Болесна бака лежи сама у сред шуме, а добра мама шаље црвенкапицу да баки носи колаче, а ту је и вук”..! Па сваки нормалан човек би ту баку довео код себе да је лечи...

А да ли је бајка и ваша прича?

Гледам на спорт као на симболичну појаву. У спорту сад владају принципи на којима је заснован капитализам: „Човек је човеку вук”, То је логика профита. Тиме се уништава хуманост. А ја тврдим да би требало улагати у телесну културу и у покрет повратка природи који се заснива на принципу „Човек је човеку човек”. И духовно, а не материјално, мора да постане мера људског богатства. То је прави спортски пут.

Где је жена у спорту?

Мушкарац је у врхунском спорту деградиран једанпут, а жена двапут. Мушкарац је у спорту робот, а жене се прво решавају свог женског бића, да би постале „мушкарци”, а потом постају роботи. А то је монструозно.

Шта је за вас љубав?

Постоје две врсте љубави: лажна и истинска. Лажна љубав је везана за симболе какав је новац, а истинска љубав је заједничка борба њих двоје за свој слободан свет.

Чиме вас привлаче жене?

Имам потребу за женама као еротско биће. Жену доживљавам емотивно, духовно, интелектуално...

Да ли сте верник?

Верујем у човека, али не у Бога. За мене Бог не постоји. Али, постоји Бог као естетска идеја. Истинска религиозност је везана за хуманистичке симболе. То су: љубав, међуљудски односи, став према космосу...

Коју музику волите?

Ми смо имали кућни оркестар. Ја сам свирао прву, а брат Владимир другу виолину, отац хавајску гитару, мајка је певала, а чика Бркић, наш учитељ, флауту. Свирали смо Дворжакову „хумореску”, па Брамсову „Мађарску игру број пет”, Штраусове валцере, народне, староградске песме...

Како сад живите?

Добио сам пре две и по године националну спортску пензију и то ме спасло. Нису ми дали да радим. Нису ме примили ни у друштво књижевника, а написао сам шест књига. Шверцовао сам се у градском саобраћају. Јео сам, углавном, само кромпир и лук. И мој пас је живео боље. Комшије су му доносили коске...

Умро Хуан Антонио Самаран

Milijana , 21/04/2010, 14:49
U 89-oj godini nakon jaaaaaaaaaaaaako ugodnog zivota preko ledja vrhunskih sportista. Ja....o mrtvima sve najlepse.
eto to je moj kont, 21/04/2010, 14:53
Isti taj "velikan"je jedan od onih koji nije tadašnjoj Jugoslaviji dao da ide na igre kako reče radi ratnih sukoba,ali je zato dao npr Hrvatima kod kojih je već rat bio godinu dana,toliko o velikanu,koji je inače bio na čelu organizacije koja kaze da ima jasnu liniju i razliku izmedju politike i sporta,da bi tih istih 90-ih taj čovjek u ime politike zabranio sport na ovim prostorima,smiješno,za mene nije velikan,jer nije dao asovima kakvi su u to doba bili Divac, Paspalj, Djordjević, Danilović, Milanović, Šoštar, Uskoković, Ceca Kitić, Škrbiću, Nedji Jovanoviću, Jasni Šekarić....i mnogim drugim,da se ravnopravno bore za sportsku medalju,i tako čitav svijet ostavili uskraćenim za poteze ovih virtuoza, njih ostavili bez tih medalja, koje bi zasigurno većina ovih pobrojanih i još mnogih drugih nosilo ponosno oko svoga vrata, a sve pod izgovorom da se "neki" tamo ubijaju, a da na nas niko ne ubija, gospodin Samaran je takve igre u Barseloni 1992 otvorio.Toliko o "velikanu" sporta, kakvim ga mnogi nazivaju.

http://www.spiritual-net.net/forum/viewtopic.php?f=8&t=501&start=0
-------------------------------------------------------------------------------------------------------
Naslov: *OTPISANI.*...su
amaterski sportisti i pripadajuci navijaci. *Tranzicija* je pocela prvo u sportu,jos odavno, prigrlila je mlade i stare. Uvodjenjem *sportske prognoze*..uveden je i veliki novac u *sport*...a sa tim i *struktura navijaca*, *tiket* kao motiv utro je vaspitnu i zdravstvenu funkciju sporta. U daljem toku, *samaranovog* prevaspitanja omladine, u vremenu danasnjem, otvorene su sportske kladionice, vlasnici klubova i navijaca dolaze do novca i moci, jednim telefonskim razgovorom, nakon sada uveliko elektronskom obradom podataka o uplatama, izdaje se nalog *ko ce da pobedi*. Otuda i zestoka reakcija *navijaca*, svako je imao *svoju vezu*, ulozi nisu mali...tako da gubitak u kladionici, dovodi do ludila i divljanja *ljubitelja sporta*. Negativno nabijeni navijaci, postaju steciste istetoviranih promasenih *likova*..a takva gomila, rulja, povremeno okupljena na stadionima, koji, postaju *super marketi droge*...doturanja kesica u guzvi, nesto slicno *smrdi* i na turbo folk i rock koncertima. Na tu *masu kupaca* naslanjaju se i prodavci piva i neizbezne Coca cole, veoma vaznog *faktora* gore opisane situacije u svetu, i kod nas. Nekada sportisti, danas *roba*, fudbaleri su predmet trgovine na *berzi*...kao pokrice, za velike isplate, pranje novca *na veliko*...

Mafijaske ajkule traze kubansko meso....

Mnoge siromasne zemlje nemaju problema sa profesionalizmom u sportu, ali u njima takodje mnogo ljudi prerano umire ili pati od bolesti koje stvaraju invalide zbog nedostatka vezbi. Od te tragedije pate i bogate razvijene zemlje zbog nedostatka u njihovom trulom sistemu i trzisnog duha njihove zdravstvene sluzbe. Sportista koji napusti svoju delegaciju je kao vojnik koji napusti drugove u sred bitke. Kuba raspolaze sa mnogo dobrih sportista, ali ih nikome nije ukrala. Osim toga narod uziva u njihovim divnim nastupima. To je vec deo kulture, dobrobiti i duhovnog bogatstva.
Revolucija je odrzala rec. Obecala je da ce obezbediti humani tretman dvojici aportista, biksera koji su nedavno napustili reprezentaciju, pa se pokajali i vratili, spojice ih odmah sa njihovim porodicama, omoguciti im pristup stampi, ako to budu zeleli, i dodeliti im dostojan posao u skladu sa njihovim znanjima. Takodje smo brizljivo pregledali njihovo zdravstveno stanje, kao sto cinimo sa svim gradjanima. Bilo je neophodno zbog elementarne pravde saslusati ih i saznati stepen pokajanja koji su pokazali zbog umesanosti u tako bolnu epizodu. Nasem narodu stavili smo na raspolaganje sve elemente za sud koje smo mogli da sakupimo. Oni vec zele da odu svojim porodicama. Kao deo Kubanske delegacije u tom sportu stigli su do tacke bez povratka. Mi, za promenu, treba da nastavimo borbu. Dosao je trenutak da se , skoro godinu dana unapred, sastavi spisak kubanskih boksera koji ce ucestvovati na olimpijadi u Pekingu. Prvo treba da otputuju u SAD radi ucesca na svetskom sampionatu, jednom od tri klasifikaciona takmicenja za Olimpijske igre. ZAMISLITE AJKULE IZ MAFIJE U POTRAZI ZA SVEZIM MESOM. NA NESTO TREBA DA IH UPOZORIMO...NISMO ZELJNI DA GA ISPORUCIMO NA KUCNU ADRESU. Kuba nece zrtvovati ni delic svoje casti i svojih ideja za zlatne olimpijske medalje, iznad svega ce preovladati moral i patriotizam njenih sportista. Znamo da je u boksu promenjena velicina ringa i rukavice da bi se omela nasa zemlja koja toliko medalja dobija, da bi se postiglo ukljucivanje profesionalnog boksa u Olimpijadu. Sportske vlasti analiziraju sve moguce varijante ukljucujuci i promenu spiska boksera ili mogucnost da se ne posalje nikakva delegacija, uprkos kaznama koje nas cekaju. Takodje proucavaju strategije i taktike koje ce primeniti. Zadrzacemo nasu politiku principa iako se svet sve vise uvlaci u profesionalizam, i kao u vreme Cokolad Kida-istinskog genija-ne postoji ni jedna medalja za zdrav sport a sportom se smatra samo ono sto ima cenu za bacanje neodbranjive lopte, slanje lopte van terena i za davanje i primanje udaraca bez ikakve zastite. U jedno takvo vreme se nikada necemo vratiti. Zdrav sport je nekompatibilan sa potrosnjom i rasipanjem, koje je u korenu sadasnje nepovratne ekonomske i socijalne krize globalizovanog sveta.

Pozdrav, Vas komandant Fidel Kastro.....

Kosara je ipak borac! I to kakav! Izbacena sa Univerziteta zato sto je na strani studenata. To se desilo i najvecoj zeni danasnjice, Dajani Dzonstoun koja sada zivi kao izbeglica i disident u Parizu.
Zatim, Kosara ustaje protiv nemackih nacista ubacenih u medjunarodne organizacije da sprovode nemacku fasicticku imperijalnu politiku!
Zbog toga ostaje bez penzije Svetske Banke! Molicu lepo,navedite mi nekog komunistu koji je imao petlju za takvo sto!!! Milosevic i ko jos?
I zato : BRAVO DRUGARICE GAVRILOVIC! SRAMNO JE BEZATI SA RODNE GRUDE KOJU NAPADAJU DUSMANI. ALI U POZNIM GODINAMA DRZNUTI I OSVETLATI OBRAZ, dostojno je najveceg postovanja.

Nisam nikakav pristalica bradonje Mihajlovica; Naprotiv, sudili su mu po zasluzi, a nadam se, doci ce dan, kada cemo suditi i izdajniku Draskovicu! Bice i to, veoma brzo! Ovaj Imperijum nije vecan! Truo je sav.

Marko Jarić je, posle kratkog boravka u Beogradu, potpuno razočaran zbog stanja u Srbiji. Nekadašnji košarkaški reprezentativac, koji je osvojio evropsko i svetsko zlato, u intervjuu za Stori konstatuje da su političari uništili sve.
Štaviše, Marko tvrdi da su veliki sportski uspesi kod naroda prilično iskrivili pravu sliku o tome u kakvoj zemlji živi.
"Nisam se dugo zadržavao u Beogradu, usput sam obavio i neke poslove. Vidim da situacija u Srbiji nije baš najbolja i veoma mi je krivo zbog toga", izjavio je Jarić, a na pitanje da li će se angažovati u sferi sporta u Srbiji, odgovorio je:
"Jedini način da se ikad angažujem jeste da unapred prepoznam mogućnost da napravim neku veću promenu od koje će ljudi u mojoj zemlji imati koristi. Političari su u poslednjih dvadeset godina toliko uništili sve, pa čak i moral ljudi, da je gotovo nezamislivo da ja kao pojedinac nešto promenim. Situacija u zemlji je katastrofalna i veoma sam tužan zbog toga".
Marko smatra da su veliki sportski uspesi negativno uticali na svest ljudi o tome u kakvoj zemlji žive.
"Uspesi koje smo napravili u košarci, tenisu, rukometu, vaterpolu i odbojci najviše su odmogli našem narodu, zbog toga što, uljuljkani time, ne umemo da sagledamo pravu sliku o tome gde se nalazimo i kako živimo. Svaki Srbin sebe gleda kroz nekog sportistu od koga pravi idola i tako stvaramo kolektivni lažni ego i lažnu sliku, onakvu kakva bi trebalo da postoji o nama u svetu, a ne onu kakva jeste. Mislimo da smo broj jedan, a u stvari nismo. Broj jedan su zapravo ti sportisti koji su napravili uspeh iz nekih svojih ličnih razloga", objašnjava suprug Adrijane Lime.
On čak tvrdi da bi bilo bolje da ne postoje sportski idoli koji su stvoreni u prethodne dve decenije.
"Tako bi narod saznao u kakvu su ga situaciju doveli političari i kakav je naš položaj u svetu. Tek tada bismo možda počeli na pravi način da se razvijamo kao društvo", zaključio je Marko Jarić.

Радио Атлантис, емисија бр. 46
Данас у Атлантису Ултра настављамо разговор са Љубодрагом Дуцијем Симоновићем доктором филозофије и магистром правних наука који је у својим студијама, филмовима и јавним наступима декодирао историјат и прави смисао и значај модерног и постмодерног олимпизма.

31.07.2012

Данас у Атлантису Ултра настављамо разговор са Љубодрагом Дуцијем Симоновићем доктором филозофије и магистром правних наука који је у својим студијама, филмовима и јавним наступима декодирао историјат и прави смисао и значај модерног и постмодерног олимпизма.

Методологија Новог светског поретка искористила је све техничко-технолошке потенцијале као и брендиране ресурсе из света видљиве политике, спорта, забаве и „уметности“ како би прославила отварање Олимпијских игара - централне спортске манифестације некрофилског похода обнављања робовласничких и феудалних идеала и традиција.

Највећем и најскупљем спектакуларном дешавању у историји организовања Олимпијских игара, у режији Денија Бојла за које је издвојено 27 милиона фунти или 42 милиона долара, присуствовало је око 120 светских лидера међу којима и немачка канцеларка Ангела Меркел, јапански премијер Јошихико Нода, руски премијер Дмитри Медведев... Свет се вратио својим старим добрим колонијалним обрасцима па је тако било сасвим природно да британска краљица Елизабета друга званично отвори Игре у церемонији која је комбиновала симболе и знакове на којима почива окупација несвесног светске популације где је, између осталог, најпознатија филмска дадиља, Мери Попинс, уништила лорда Волдеморта противника Харија Потера.

Америчку делегацију предводила је прва дама САД Мишел Обама а на церемонији је присуствовао и изабраник клуба Билдерберг за позицију председника САД, Мит Ромни.

Европско племство могло је да одахне након пола века проведеног иза паравана где су смишљани планови за ново колонијално доба и сада је помпезно показивало да ужива у новим прерасподелама света и до недавно суверених земаља: британски принц Вилијам и његова супруга Кетрин парадирали су у друштву европског племства, укључујући и принца Алберта од Монака.

Ту се, разуме се, нашло места и за Анђелину Џоли, маскоту и бренд империјалних похода и Бреда Пита, који нису губили време у производњи симулакрума: својом холивудском славом помогли су да се скупе средства за нову „хуманитарну“ организацију „Спортом до мира“.

Лондонску Олимпијаду 2012. најпрецизније можемо видети као римејк берлинске Олимијаде из 1936. У њеној се позадини одвијају освајачки походи и реализује злочиначка пракса чија је амбиција покоравање целог света, истребљење 6 милијарди људи и киборгизација преостале популације. „Величанствени успех“ отварања лондонских игара, огроман број зависника од спортских спектакала испред ТВ екрана, господари и слуге Новог политичког светског поретка на пријему код британске краљице, спектакуларна опијеност свих чула старим викторијанским триковима који имају дугу традицију и искуство у „интелигентном и ефикасним“ поробљавању „нижих раса“ (Пјер де Кубертен), показали су да олимпијска идеја „божанског барона“ и даље представља најбољи светлосни застор способан да својим бљештавилом онемогући да се сагледају бомбардоване земље и градови, дејства осиромашеног уранијума, лешеви убијених људи у непрекидним походима Империјалних сила; преотимање ресурса, умних и креативних потенцијала земаља и народа.

Произвођач сатова „Омега” ће, кажу, организовати серију „тајних” журки током Игара, а међу гостима је и аустралијска глумица и заштитно лице „Омеге” Никол Кидман као и пливач Мајкл Фелпс. Гледајте их „широм затворених очију“.

Аутор емисије је Биљана Ђоровић

Američki dužnosnici potvrdili su kako Obamina administracija postavlja 14 novih obrambenih raketnih sustava na teritorij zapadne obale SAD-a. Do odluke dolazi, prema riječima američkih dužnosnika, zbog napretka sjevernokorejskih dalekometnih raketa. Podsjetimo, Sjeverna Koreja istaknula je kako imaju pravo na "preventivni nuklearni napad".
Vijest je jučer potvrdio američki ministar obrane, Chuck Hagel. "Razlog zbog kojih idemo naprijed s programom za zaštitu domovine je taj što ne želimo ništa prepustiti slučaju. Moramo biti ispred svih prijetnji", istaknuo je Hagel. Novih 14 sustava postaviti će se do 2017. To znači da će se ukupan broj obrambenih raketnih sustava na obali SAD-a povećati na 44. Cijena postavljanja dodatnih 14 sustava iznositi će 1 milijardu USD.

Само дотле док је развијао производне снаге владајући поредак у СССР-у имао је историјску легитимност. У тренутку када је државна својина постала главна препрека за економски развој он је постао баласт. Уместо да је дошло до „поправне“ социјалистичке револуције, у којој ће радници збацити с власти корумпирану бирократију и непосредно преузети управљање производњом и свеукупним процесима друштвене репродукције, носиоци извршне власти извршили су државни удар који је довео до рестаурације капитализма и до претварања СССР-а у колонију најмоћнијих капиталистичких земаља Запада. Оно што није успела да уради ни нацистичка Немачка, успела је да уради „црвена буржоазија“ у виду однарођене и корумпиране врхушке Комунистичке партије: да уништи СССР. Уместо да је новоуспостављена приватна својина довела до развоја производних снага, она је довела до свеопште пљачке и до економског, научног, еколошког и биолошког пропадања СССР-а. Уништење СССР-а и „увођење“ капитализма без масовнијег супротстављања радничке класе, било је могуће јер је, с једне стране, владајућа политичка структура била у потпуности отуђена од радних слојева и имала неприкосновену власт, и, с друге стране, јер су у СССР-у радници у виду апстрактних „грађана“ изгубили класну самосвојност и тиме способност да као организована политичка снага утичу на друштвена збивања. Разбијање СССР-а од стране „црвене буржоазије“ био је, заправо, судбоносни пораз радничке класе СССР-а – од кога до данас није успела да се опорави. Уништење СССР-а, као и уништење Југославије, био је завршни облик уништавања еманципаторских потенцијала социјалистичког поретка и успостављање капиталистичке диктатуре над радницима.

Упркос све радикалнијим захтевима за променом, све дубља егзистенцијална криза коју ствара капитализам као тоталитарни поредак деструкције све драматичније десеткује хуманистичку визију будућности. Сви извлаче мачеве. Једни да убију, други да се бране. Уместо есенције, егзистенција постаје неприкосновени императив. Владајуће капиталистичке корпорације Запада довеле су човечанство на ивицу провалије и борба за опстанак води се на ивици понора. Они који су најслабији први ће пасти у провалију и заувек нестати. То је главни разлог што се у Русији, упркос злочинима стаљинистичког режима, поново ствара „култ Стаљина“. Све дубља криза Запада и на њој заснована све агресивнија политика која је усмерена на уништење милијарди „прекобројних“ и на отимање туђих територија, доводи до тога да у Русији прворазредни значај добијају оне историјске личности које су успеле да изграде економску, научну и војну моћ Русије и да се супротставе Западу. Стаљин је симбол победничке, што пре свега значи, егзистенцијалне моћи руског народа и то је оно што га чини популарним. Исто је са Лењином. Не само социјални (класни) карактер, већ пре свега анти-колонијална природа Октобарске револуције и темељи економске, научне и војне моћи који су у њој постављени, представља основ Лењинове популарности у Русији, као и у оним земљама које се боре против савременог империјализма. Када се велича царска Русија, имају се пре свега у виду периоди њене највеће државотворне моћи. У том контексту, проворазредни значај добија Петар Велики.

http://pescanik.net/2014/05/veci-sam-levicar-od-vas-g-staljin/

Legendarni jugoslovenski košarkaš Ljubodrag Duci Simonović izjavio je da je raspad nekadašnje SFRJ predosetio još 1971. godine kada je na katolički Božić u Zadru sa Crvenom zvezdom doživeo da 8.000 ljudi skandira "Cigani" i "Srbe na vrbe".
Nakon utakmice jedva smo uspeli da pobegnemo u svlačionicu. Više od pet sati slušali smo kako ustaška rulja nastoji da nas se dočepa. Da nisu stigli policajci na konjima i vojna policija bili bismo poklani - kazao je Simonović u ispovesti za novi broj NIN-a.
On je, takođe, rekao da su sportisti doživeli raspad na svojoj koži daleko pre nego što je do njega zvanično došlo.
Sredinom sedamdesetih, kada je krenula parola "Evropa zdaj", doživeo sam u Ljubljani, u gradu u kojem smo postali prvaci sveta samo nekoliko godina ranije da, igrajući za Zvezdu, dobijem neviđene batine, da me navijači Olimpije šutiraju i udaraju pesnicama dok nisam izgubio svest. Tada Milošević nije postojao u političkom životu - rekao je Simonović.
Osvrnuo se Simonović i na Olimpijske igre u Minhenu 1972. godine kada je zbog utakmice protiv reprezentacije Portorika, čiji su igrači bili dopingovani, napustio Igre.
Odmah po povratku KSJ me je suspendovao na šest meseci. Zapravo, zauvek su me izbacili iz reprezentacije. Nije istina da nisam želeo da se vratim. Želeo sam da igram za svoju zemlju, ali poziv više nikada nije stigao - kazao je on.
Govoreći o globalnoj krizi Simonović je naveo da Evropa ima šansu za potencijal koji može da iznedri ozbiljnu levu ideju.
Evropa će da stvori novi svet ili će propasti. Inače, da Evropa nije uspela da kolonizuje veći deo sveta, u njoj bi odavno nastao socijalizam - poručio je Simonović.
On je za reprezentaciju SFRJ odigrao 109 utakmica i osvojio zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu 1970. godine, kao i srebrne medalje na šampionatima Evrope 1969. i 1971. godine.


U dresu Crvene zvezde osvojio je dve šampionske titule, tri nacionalna kupa i Kup pobednika kupova.